Vujica Rešin Tucić

NEPOMIČNI ČOVEK

Može li se proći kroz zid koji ne postoji,

zid koji samo osećamo,
nematerijalan i nedodirljiv?
Zid straha od sile,
udarca,
gladi i hladnoće,
napuštenosti i usamljenosti,
u svetu zabranjenih snova,
potiskivanih želja
i bespomoćnosti,
u sveobuhvatnoj tami,
iz koje dopiru nečujni krici postojanja.
Nije li ljudski život samo zid,
koji neprestano raste,
unutrašnji zid,
iza kojeg,
godinama,
dopire kucanje nevidljivog srca?
Svako novorođenče je zid koji jeca,
pribijajući se uz majku,
ogromni stari zid koji ga je porodio.
Okružen bespomoćnim zidovima
kuće-jazbine,
čovek-zid izgovara sve osim sebe.
Zid je reka koja teče.
Zid je nebo koje se plavi.
Zid stoji pred vratima svake kuće,
na kraju svake ulice,
na izlazu iz svakog grada.
Zid siromaštva,
bolesti,
smrti.
Zid zabrana,
pretnji.
Zid naredbi,
uputstava,
prisile.
Zid nas posmatra sa svakog ekrana,
govori,
ponavlja jedno te isto:
budi zid.
Zid je jezik kojim govoriš.
Zid je tvoja prošlost,
sećanje na jedan drugačiji jezik,
drugačije postojanje.
Budućnost je zid izrastao u zenicama,
do kojih više ne dopire svetlost.
Hoćeš li proći kroz zid?
Hoćeš li se pobuniti?
Hoćeš li pronaći jezik
koji prolazi
kroz zidove?
Izađi iz zida,
iz jezika koji ga je izgovorio.
Izađi iz vidljivog.
Ne budi sluga ni jednoj ruci
koja te dodiruje.
Napusti svetlost i tamu,
zatvori oči pred prizorima
koji se ponavljaju.
Zid je,
ipak,
samo reč
i njegova senka u jeziku
jedino je mesto
koje ne laže.
Fjodor Mihajlovič Dostojevski: Zapisi iz podzemlja

Kаko postupаju ljudi koji umeju dа se osvete i, uopšte uzev, dа se brаne?

Kаd njih, recimo, obuzme osećаnje osvete, ondа zа to vreme u njihovom

biću i ne ostаje ništа drugo sem tog osećаnjа. Tаkаv gospodin gurа prаvo

k cilju kаo pobesneo bik opuštenih rogovа, i sаmo gа, vаljdа, zid može

zаustаviti. (Unаpred dа kаžemo: pred zidom tаkvа gospodа, nаime iskreni

ljudi i jаvni rаdnici, iskreno ustuknu. Zа njih zid nije preprekа, kаo nа

primer zа nаs koji mislimo, а to znаči koji ništа ne rаdimo, on nije rаzlog

zа vrаćаnje s putа, rаzlog u koji mi što mislimo obično ne verujemo, аli

kome se uvek mnogo obrаdujemo. Ne, oni ustuknu sаsvim iskreno. Zid

deluje nа njih kаo nešo umirujuće što konаčno oslobаđа, а moždа i kаo

nešto mistično. Ali o zidu kаsnije.)

(…)

Dа nаstаvim o ljudimа sа jаkim nervimа. koji ne shvаtаju izvesnu

utаnčаnost nаslаdа. Iаko tа gospodа, u izvesnim prilikаmа, nа primer,

riču iz sve snаge kаo bikovi, i mаdа im to, recimo, služi i nа čаst, аli, kаo

što sаm već rekаo, pred nemogućim se odmаh umiruju. A nemoguće je —

kаmeni zid. Kаkаv kаmeni zid? Pа, rаzume se, prirodni zаkoni, zаključci

prirodnih nаukа, mаtemаtikа. Čim ti, nа primer, dokаžu dа si postаo od

mаjmunа, nemа štа dа se mrštiš, već primi činjenicu onаkvа kаkvа je. Ili,

kаd ti dokаžu dа tebi jednа kаp tvog rođenog sаlа u stvаri morа biti drаžа

od sto hiljаdа tebi sličnih bićа i dа u tom zаključku, nаjzаd, nаlаze rešelje

sve tаkozvаne vrline i obаveze i ostаlа buncаnjа i predrаsude — ondа i to

primi kаo fаkаt, jer štа se tu može drugo kаd su dvа putа dvа četiri.
Pokušаjte dа osporite.

— Pobogu, štа je vаmа, — povikаće vаm nа to — to se ne može pobijаti, to

je: dvа putа dvа — četiri. Prirodа o vаmа ne vodi rаčunа, nje se ne tiču

vаše želje, niti pаk dа li vаm se sviđаju njeni zаkoni ili ne. Vi je morаte

primiti onаkvu kаkvа je, а to znаči i sve njene rezultаte. Zid je, dаkle, zid,

itd., itd.

Gospode bože, а štа se mene tiču zаkoni prirode i аrtimetike kаd se meni

iz izvesnih rаzlogа ti zаkoni i dvа putа dvа četiri, ne sviđаju? Nаrаvno, jа

neću moći čelom dа probijem tаkаv zid аko zаistа nemаm snаge dа gа

probijem, аli se neću ni pomiriti s tim sаmo zаto što je predа mnom bio

kаmeni zid, а jа nisаm imаo snаge.

Kаo dа je tаkаv kаmeni zid doistа neko i zаistа nosi u sebi neku reč mirа

sаmo zаto što je zid: dvа putа dvа — četiri. O, besmlislice nаd

besmislicаmа! Sаsvim je drugа stvаr sve rаzumeti, sve sаznаvаti, sve te

nemogućnosti i kаmene zidove, i ne miriti se ni sа jednom od tih

nemogućnosti i kаmenih zidovа, аko ti je mrsko dа se miriš; doći pomoću

nаjneminovnijih logičkih kombinаcijа do nаjodvrаtnijih zаključаkа o

večitoj temi: dа si čаk i zа kаmeni zid odnekud ti sаm kriv, iаko ti je

potpuno jаsno dа uopšte nisi kriv i dа zbog togа ćutke i nemoćno

škrgućeš zubimа, slаdostrаsno zаmreš u inerciji, sа mišlju: dа, znаči,

nemаš nа kogа dа se ljutiš; nemа objektа mržnje, а moždа gа nikаd neće

ni biti dа je sve prosto podvаlа, smicаlicа, prevаrа, prosto glupost — ne

znа se ni ko ni štа, аli bez obzirа nа svа tа neznаnjа i podvаle, tebe ipаk

boli i, što je više nepoznаtih, tebe sve više boli.

Česlav Miloš

TO

Kad bih najzad mogao da kažem šta se krije u meni.

Da viknem: ljudi, lagao sam vas,
Govoreći da toga nema u meni,
A to je tamo stalno, danju i noću.
Mada sam baš zahvaljujući tome
Umeo da opisujem vaše zapaljive gradove,
Vaše kratke ljubavi i zabave što trule i raspadaju se.
Minđuše, ogledala, bretelu koja spada,
Scene u spavaćim sobama i na bojištima.

Pisanje je bilo za mene zaštitna strategija

Brisanja tragova. Jer, ne može se dopadati ljudima
Onaj, ko poseže za zabranjenim.
Prizivam u pomoć reke, u kojima sam plivao, jezera
S brvnom među ševarom, dolinu,
U čijem ehu pesmu prati večernje svetlo,
I priznajem da su moje ekstatične pohvale životu
Mogle biti samo vežbe visokog stila
A ispod je bilo to, što neću pokušati da imenujem.

To je slično misli beskućnika kada ide po ledenom,

stranom gradu.

I slično je trenutku kad opkoljeni Jevrejin vidi

teške šlemove nemačkih žandarma kako se primiču.

To je kao kad kraljev sin polazi u grad i vidi

pravi svet: bedu, bolest, starenje i smrt.

To se može takođe uporediti sa ukočenim licem

nekoga, ko je shvatio da je napušten zauvek.

Ili sa rečima lekara o neopozivoj presudi.

Jer to znači nailaženje na kameni zid i shvatanje
da taj zid neće ustuknuti ni pred kojim našim molbama.
Konstantin Kavafi

Zidovi

Bez sažaljenja, obzira il’ stida

sagradiše oko mene debele zidove.

Sada beznadan sjedim ovdje.

Ne mogu misliti o drugom; izjeda me ovaj udes,

toliko poslova napolju čeka.

(Kako ih, dok zidahu, ne spazih?)

Ali od tih graditelja ne čuh nikakav zvuk.

Neprimjetno, od vanjskog me odvojiše svijeta.
Zbignjev Herbert

Zid

Stojimo pred zidom. Skinuta nam je mladost kao osuđenicima košulja. Pre no što nam
ugojen metak zasedne na vrat, protiče deset, dvadeset godina. Zid je visok i jak. Iza zida
su drvo i zvezda. Drvo korenima podriva zid. Zvezda nagriza kamen kao miš. Za sto,
dvesta godina biće već mali prozorčić.
Franc Kafka

ISPRED ZAKONA

Ispred zakona stoji vratar. Ovom vrataru dolazi čovjek sa sela i moli

ga da ga pusti u zakon. Ali vratar mu veli da mu sada ne može

dopustiti ući. Čovjek premišlja, a potom ga upita hoće li, dakle, poslije

smjeti ući. »Možda«, veli vratar, »ali sada ne.« Budući da su vrata što

vode do zakona kao uvijek otvorena, a vratar stao u stranu, čovjek se

sagne da kroz vrata pogleda u unutrašnjost. Kada vratar to opazi, smije

se i veli: »Ako te to toliko mami, a ti pokušaj da odeš onamo i protiv

moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan. A ja sam samo posljednji po

činu. No ispred svake dvorane stoji po deset vratara, jedan moćniji od

drugoga. Već sam pogled na trećega čak ni ja ne mogu izdržati.«

Takve poteškoće čovjek sa sela nije očekivao; ta zakon, kažu, morao

bi svakom i svagda biti pristupačan, pomisli, ali kada malko pozornije

pogleda vratara u bundi, njegov šiljasti nos, dugu, prorijetku, crnu

tatarsku bradu, odluči da ipak radije pričeka dok mu ne dopusti ući.

Vratar mu daje klupicu te mu naredi da sjedne s jedne strane vrata.

Sjedeći ondje, provodi dane i godine. Poduzima mnogo pokušaja da

uđe, dosađujući vrataru svojim molbama. Vratar ga često saslušava,

ispituje ga o njegovoj domovini i još o mnogo čemu drugom, no to su

ravnodušna pitanja kakva postavljaju velika gospoda, a najposlije

uvijek veli da ga još ne može pripustiti. Čovjek koji se izdašno bio

pripremio za put, upotrebljava sve, ma kako skupocjeno bilo, ne bi li kako podmitio

vratara. Ovaj, doduše, sve

prima, ali pri tom kaže: »Ja to uzimam samo zato da ne bi rekao da si

štogod propustio«. Za tih mnogih godina, taj čovjek gotovo netremice

promatra vratara. Zaboravlja na druge vratare, a ovaj ovdje, čini mu

se, jedina je prepreka za ulazak u zakon. Proklinje svoj nesretni udes,

prvih godina bezobzirno i u sav glas, poslije, kada ostari, samo još

gunđa u bradu. Postaje djetinjast, i jer je dugogodišnjim promatranjem

vratara upoznao i buhe u njegovu krznenom ovratniku, moli njih da

mu pomognu sklonuti vratara. Najposlije mu oslabi vid, i on ne zna

postaje li zaista sve mračnije oko njega, ili ga samo oči varaju. Ali

ipak, sada razabire u mraku neki sjaj što neugasivo izbija kroz vrata

zakona. Potom su mu dani izbrojani. Pred samu smrt, u glavi mu se

sva iskustva tih dugih godina slože u jedno pitanje, koje dosada još

nije postavio vrataru. Rukom mu dade znak da mu se približi, jer više

nije mogao uspraviti tijelo što mu je bivalo sve ukočenije. Vratar se

mora sagnuti duboko k njemu, jer razlika u visini se uvelike

promijenila na štetu toga čovjeka. »A što bi sada još htio znati?« upita

vratar, »ti si nezasitan.« »Ta svi streme k zakonu«, reče čovjek, »pa

kako onda da za tih mnogih godina nitko osim mene nije tražio da

uđe?« Vratar shvati da je čovjek već na izdisaju, i da bi dopro do

njegova sluha koji se već gubio, izdere se na nj: »Ovdje nitko drugi

nije mogao biti pripušten, jer ovaj ulaz bijaše za tebe određen. A sada

idem da ga zatvorim.«
Danijel Dragojević

OGRADA

Dolazeći u posjet vidio sam veliku rupu

na žičanoj ogradi duševne bolnice i pomislio
kako nikada neću biti tako nešto potrebno,
otvoreno i utješno. Kroz mene neće nitko ući
niti izaći, nisam okrenut istovremeno na obje
strane, unutra i vani, ne čekam nikoga.
Što sam ja prema jednom običnom prolazu
kojega su želje nedopušteno napravile,
kojega želje održavaju i ni trenutak
ne ostavljaju samog? Čak se i kos
izgleda s visoke grane sprema
proletjeti kroz njega.