1.

Pojam obligacije
Obligacija je pravni odnos izmedu dve određene strane na osnovu koga je jedna strana (poverilac) je
ovlašćena da zahteva od druge strane (dužnik) određeno davanje, činjenje ili uzdržavanje od nečega što
bi inače imala pravo da čini, a druga strana je dužna da to ispuni.
Obligacija je pravni odnos između poverioca i dužnika. Sa stanovišta poverioca, obligacija je potraživanje
(otuda u navedenom primeru poslugodavac je ovlašćen da zahteva vraćanje knjige) a sa stanovišta
dužnika obligacija je dug {dužnik ima obavezu da vrati knjigu i time ispuni poveriočevo potraživanje).

Obligacija je pravna veza izmedu dva

određena lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto učini ili ne učini (dare, facere, non
facere). Postoje različita shvatanja o pojmu ove pravne veze:

1. Dualističko polazi od stava da se u obligaciji kriju dva odnosa: primarni, koji se sastoji u ostvarivanju
prava poverioca odnosno u izvršenju obaveze dužnika i sekundarni koji se ogleda se u dužnikovoj
odgovornosti za ispunjenje obaveze. Po ovom shvatanju i - ostvarivanje prava, odnosno izvršenje obaveze
i odgovornost su elementi pojma obligacije.Ovo shvatanje potiče još iz rimskog prava, a zastupljeno je u
nemačkoj pravnoj teoriji.

2. Monističko polazi od toga da je obligacija jedinstven pravni odnos između. poverioca i dužnika. Taj
pravni odnos je ispunjen pravima poverioca da zahteva od dužnika da nešto preda, učini ili ne učini.
odnosno obavezom dužnika da to ispuni. Odgovornost nije element pojma obligacije već posledica
povrede prava. Drugim rečima, sankcija za neizvršenje obaveze dužnika.

Monističko stanovište je prihvatljivije. Obligacija je skup prava poverioca i obaveza dužnika. Iz tog
odnosa ovlašćeno lice ima pravo na tužbu za ostvarivanje svojih prava. Dužnik koji nije izvršio svoju
obavezu snosi odgovornost prema poveriocu, ali to nije nikakav drugi, paralelni odnos u obligaciji nego
imovinska sankcija za neizvršenje iii neuredno izvršenje obaveze dužnika. Ona se svodi na naknadu štete
ili drugu posledicu neizvršenja obaveze. I za monističko i za dualističko shvatanje, zajedničko je-da
obligacija kao pravni odnos obezbeđuje poveriocu~određeno subjektivno pravo koje on ostvaruje prema
svom dužniku [inter partes), a ne i prema svim licima (erga omnes) što je karakteristika stvarnih i drugih
apsolutnih prava. Subjektivno pravo poverioca je relativno jer se odnosi samo na dužnika iz određenog
obligacionog odnosa.

2. Pravne osobine obligacija

Obligacija kao imovinsko—pravni odnos - Obligacija je pravni odnos koji omogućuje poveriocu da od
dužnika zahteva davanje, činjenje iii nečinjenje, koje je praćeno pravnom sankcijom za slučaj
neispunjenja zahteva. Sankcija se ogleda u. naknadi štete. Ili uspostavljanju predašnjeg stanja.
Ostvarivanja potraživanja su praćena imovmskim. interesom poverioca. On se izražava kao određena
novčana vrednost koja je najčešće odgovarajuća, ali može biti i neodgovarajuća, kao npr. kod afekcione
vrednosti ili naknade neimovinske štete.

Subjekti obligacionog odnosa - Subjekti obligacionog odnosa su određena lica. To su poverilac i dužnik,
ali ne svaki poverilac niti svaki dužnik, već poverilac i dužnik iz određenog obligacionog odnosa.
Poverioci i dužnici mogu biti i fizička i pravna lica. Poverilac ima pravo da zahteva neko davanje,
činjenje ili nečinjenje i zato je on aktivna strana obligacionog odnosa. Dužnik ima obavezu da ispuni
potraživanje poverioca i tako izvrši dugovanu radnju što ga i čini pasivnom stranom obligacionog odnosa.
Kod jednostrano obaveznih ugovora i obligacionih odnosa koji izviru iz prouzrokovanja štete,
neosnovanog bogaćenja, nezvanog vršenja tuđih poslova i drugih izvora, jedna strana je samo poverilac a
druga samo dužnik. Kod dvostrano teretnih ugovora [kupoprodaja; razmena, zakup) oba ugovornika su
istovremeno i poverioci i dužnici. Postoje obligacije kod kojih poverilačku tj. dužničku stranu čini samo
jedno lice, ali postoje i obligacije u kojima poverilacku tj. dužničku stranu čini više lica. Ove druge su
zajedničke tj. solidarne obligacije koje mogu biti aktivne ili pasivne, zavisno od toga na čijoj strani ima
više subjekata. I kad su strane u obligaciji jedan poverilac i jedan dužriik, kao i kada su strane više
poverilaca i više dužnika, oni uvek moraju biti određeni imenom i prezlrnenom.

Obligacioni odnos ima određenu sadržinu - Sadržina obligacionog- odnosa proizilazi iz njenog pojma.
Nju čini ovlašćenje poverioca da od dužnika zahteva određeno činjenje, davanje ili uzdržavanje od
činjenja, odnosno obavezu dužnika da potraživanje poverioca ispuni. Prema tome sadržina obligacije
ispunjena je onim što poverilac može zahtevati od dužnika, odnosno onim što dužnik treba da ispuni
poveriocu. Sadržina obligacije se naziva i prestacijom. Svaki obligacioni odnos ima svoju sadržinu. Po
njoj se različite obligacije međusobno razlikuju. Predmet obligacije treba razlikovati od
sadržine._Predmet jeste ono na šta se odnosi sadržina obligacije. Njega čini davanje, činjenje ili
uzdržavanje od činjenja.

Obligacioni odnos je relativnog karaktera - Obligacija deluje inter partes – između stranaka, za raziiku od
stvarnih prava i drugih apsolutnih prava koja deluju prema svima - erga omnes. Stvarnopravni odnos se
tiče svih lica dok se obligacioni odnos tiče samo stranaka u tom odnosu. Treća lica su izvan tog odnosa i
njima on ne može ni goditi ni škoditi.

Razlike između stvarnopravnih i obligacionih odnosa su u sledećem: stvarnopravni odnos je odnos

između titulara stvarnog prava i svih drugih neodređenih lica koja su dužna da to pravo poštuju (ius
rem), dok kod obligacije, titular prava (poverilac), uspostavlja odnos samo sa dužnikom obaveze (ius ad
rem); predmet stvarnopravnog odnosa je stvar, dok je predmet obligacionog odnosa dare, facere I non
facere. Stvarna prava ne zastarevaju, ali mogu prestati održajem u korist drugog lica, dok obligaciona
prava podležu zastarelosti posle proteka. određenog roka.

3. OBLIGACIONO PRAVO (POJAM, PREDMET REGULISANJA, MESTO

U SISTEMU PRAVA)

Pojam - Obligaciono pravo je skup pravnih normi kojima se regulišu obligacioni odnosi. Obligacioni
odnosi imaju različitu sadržinu jer izviru iz ugovora, prouzrokovanja štete, neosnovanog obogaćenja,
nezvanog vršenja tudih poslova. Ali kod svih vrsta obligacionih odnosa-prava i obaveze stranaka tiču se
davanja, činjenja i nečinjenja, što predstavlja predmet obligacija.

Predmet regulisanja - Obligaciono pravo je posvećeno pravnom regulisanju prometa vrednosti, a ne

regulisanju stečenih vrednosti. Obligaciono pravo prati prelaz određenih stvari, dobara ili usluga iz
imovine jednog u imovinu drugog lica.

Mesto u sistemu prava - Obligaciono pravo je deo građanskog prava,ali je ono i deo pravnog sistema u
celini. U okviru Građanskog prava obligaciono i stvarno pravo se
razlikuju po sledećim odlikama:
1) subjekt stvarnog prava je u odnosu prema svim licima, dok je subjekt obligacionog prava u odnosu
prema drugom određenom licu
2) stvarno pravo je apsolutno i deluje erga oumes, a obligaciono je relativno jer deluje inter partes;
3)predmet stvarnog prava je stvar, a obligacionog davanje, činjenje i nečinjenje;
4) stvarna prava ne zastarevaju, a obligaciona zastarevaju;
5) stvarno pravo reguliše- stečene vredopsti, a obligaciono promet vrednosti.
4. ODNOS ZOO PREMA UZANSAMA

Uzanse su skup poslovnih običaja u svetu prometa roba i usluga. Njih ne donose zakonodavni organi već
arbitraže ili drugi sudski organi koji se bave rešavanjem sporova u oblasti prometa roba i usluga. Postoje
opšte uzanse (sadrže poslovne običaje- u prometu roba uopšte) i posebne uzanse (sadrže poslovne običaje
u odredenim oblastima prometa roba i usluga kao npr. trgovini, saobraćaju). Opšte uzanse su se
primenjivale 20 god. kod nas i potvrdile su se u praksi, a odgovarale su i savremenoj pravnoj teoriji. One
su imale dispozitivni karakter - primenjivale su se u privrednim odnosima, uvek kada ih stranke ne bi
isključile. I sudovi su ih respektovali. Njihova vrednost je potvrđena i time što su integralno ili u nešto
izmenjenom vidu pretežno prenesene u ZOO. Otuda u pitanjima koja ZOO reguliše, opšte uzanse se više
ne primenjuju. To važi i za posebne uzanse. U onoj meri u kojoj pravila uzansi nisu ušla u ZOO, opšte
uzanse se mogu i dalje primenjivati. Uslov je da njihova primena bude ugovorena. Prema tome u toj meri
primena. uzansi se ne gasi ukoliko stranke u poslovnim odnosima žele njlhovu primenu. Članom 22. stav
2. ZOO se i podstiče primena uzansi . U toj odredbi se kaže da se na obligacione odnose primenjuju
uzanse, ako su stranke- ugovorile njihovu primenu ili ako iz okolnosti proizilazi da su njihovu primenu
htele.Tada će se one primeniti i kada su suprotne ZOO, pri čemu se misli na dispozitivne norme, a ne na
imperativne.

5. PODELA I KRITERIJUMI OBLIGACIJA

Postoji veliki broj obligacija različite sadržine. One se mogu grupisati po više kriterijuma:

1. Po karakteru sankcije - Postoje civilne (koje se mogu sudski tj. Prinudno ostvariti) i naturalne
obligacije (ne mogu se prinudno ostvariti, ali ako ih dužnik dobrovoljno ispuni, ne može tražiti povraćaj
datog)

2. Prema predmetu - Postoje

pozitivne (koje se odnose na određeno davanje ili činjenje),
negativne (odnose se na odredeno nečinjenje ili uzdržavanje od činjenja),
obligacije rezultata tj. cilja (kod njih se izvršenjem prestacije postiže određeni rezultat radi koga je
obligacija i nastala),
obligacije sredstava (kod njih se izvršenjem prestacije ne mora postići cilj, iako je dužnik u obavezi da
učini sve što može u tom pravcu),
novčane (imaju za predmet predaju sume novca) i
nenovčane (koje imaju za predmet predaju nekih drugih stvari, odnosno činjenje ili nečinjenje).

3. Prema načinu ispunjenja i vremenu trajanja -

Trenutne (čije se ispunjenje sastoji u jednom aktu davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja) i
Trajne (čije se ispunjenje sastoji u više sukcesivnih, kontinuiranih akata davanja, činjenja ili uzdržavanja
od činjenja).

4. Prema određenosti i množini predmeta – Postoje

individualne (kod kojih je akt predaje, činjenja ili uzdžavanja od činjenja tačno i potpuno određen),
generične (predaja, činjenje iii uzdržavanje od činjenja je određeno samo prema vrsti ili rodu),
kumulativne (imaju dva ili više predmeta koje treba kumulativno predati ili izvršiti),
alternativne (imaju dva ili više predmeta s tim da se isplatom jednog od njih cela
obligacija gasi) i
fakultativne obligacije, kod kojih se duguje samo jedan predmet, s tim,
sto se dužnik može osloboditi obaveze ako umesto njega da neki drugi predmet.

5. Prema deljivosti predmeta i množini subjekata - Postoji podela na

deljive (predmet se može podeliti i ispuniti u delovima, a da se pritom ne naruši suština ili ne izgubi
njegova vrednost),
nedeljive (predmet se ne može podeliti, a da se pritom ne izmeni njegova suština ili ne smanji njegova
vrednost) i
solidarne (kod kojih postoji više dužnika (pasivne solidarne obligacije) ili više-poverilaca (aktivne
solidarne obligacije), kod kojih je svaki dužnik obavezan da ispuni ceo dug, odndsno svaki poverilac
ovlašćen da zahteva isplatu celog duga, u kom slučaju se obligacija gasi, ali ne i
unutrašnji odnos medu dužnicima, odnosno poveriocima u pogledu regresa).

Civilne obligacije su takve obligacije koje se mogu sudskim putem prinudno ostvariti Titular ove
obligacije - poverilac, raspolaže zahtevom kao elementom subjektivnog prava, koji mu obezbeđuje pravo
na tužbu u materijalnom smislu reči. Drugim rečima, civilne obligacije su snabdevene sankcijom.
Naturalne (prirodne) obligacije su takve obligacije koje se ne mogu sudskim putem prinudno ostvariti,
ali ako dužnik dobrovoljno izvrši takvu obligaciju, ne može se pozvati na isplatu nedugovanog i tražiti
povraćaj datog. Titular ove obligacije - poverilac, izgubio je zahtev kao element subjektivnog prava koje
mu omogućuje tužbu u materijalnom smislu. Zato i ne može prinudnim putem ostvariti svoje
potraživanje, ali dužnik koji je dobrovoljno ispunio svoju obavezu, ne može tražiti povraćaj datog, jer je
izvršio dugovanu obavezu.

Pozitivne su one obligacije koje se odnose na određeno davanje i činjenje (dare i facere). Većina
obligacija su pozitivne kao npr. obaveze iz ugovora o prodaji, zakupu, zajmu, posluzi ili pak obaveze
naknade štete, vraćanje stvari koja se drži bez osnova itd. U ovim slučajevima dužnik se obavezuje na
aktivno ponašanje, koje se svodi na davanje (dare) ili drugo činjenje (facere).
Negativne su one obligacije koje se odnosena određeno nečinjenje, odnosno uzdržavanje od činjenja
(nonfacere). Reč je o nečinjenju odnosno o uzdržavanju od činjenja, koje je inače dopušteno preduzeti.
Zabranjena činjenja odnosno uzdržavanja od činjenja i ne predstavljaju punovažnu obligaciju. Prema
tome, negativna obligacija je samo ona čiji je predmet dopušten, ali se dužnik obavezuje prema poveriocu
da tu dopuštenu radnju neće preduzeti. Ovde se dužnik obavezuje na pasivno ponašane, na propuštanje
nečega, što bi inače moglo da se čini. Broj ovih obligacija je manji od pozitivnih. Ova obligacija je nekad
samostalna, a nekad ide uz pozitivnu. Samostalna je npr. kad se dužnik obavezuje da ne podiže određene
objekte da ne bi zaklanjao vidik susedu ili kad jedan sused, trpi prolaz drugog suseda kroz svoje dvorište.
Negativna ide uz pozitivnu npr. kod prava na otkup - kad se kupac obavezuje da u određenom roku ne
proda kupljenu stvar, da bi je prodavac mogao otkupiti.

Obligacije rezultata (cilja) su takve obligacije čijim se izvršenjem postiže rezultat, radi koga je
obligacija, i nastala. Cilj mora, biti tačno određen i mora se postići. Ako se cilj ne ostvari, smatra se da
obligacija nije ispunjena. Takve obligacije su npr. obaveza iz kupoprodaje, prevoza stvari, ugovora o delu
itd. Ako cilj ne bude postignut, obaveza nije izvršena i ako su preduzete radnje da se cilj ostvari.
Obligacije sredstava su takve obligacije kod kojih se izvršenjem obaveze ne mora postići rezultat-koji
poverilac očekuje.
Značaj podele je u tome što ona dolazi do izražaja kod odgovomosti za štetu, pretpostavke, krivice kod
ugovorne odgovornosti i kod bračnog posredovanja. Odgovornost za štetu kod obligacije cilja se vezuje
za odsustvo cilja, a kod obligacije sredstava za nepreduzimanje potrebnih radriji sa dužnorn pažnjom bez
obzira da li je cilj nastupio ili nije. Krivica kod ugovorne odgovornosti za štetu se pretpostavlja kod
obligacije cilja, a dokazuje kod obligacija sredstava.

Novčane su one obligacije koje za svoj predmet imaju predaju sume novca, koja je. u.
zakonitora opticaju.
Nenovčane su one obligacije koje za predmet imaju predaju nekih drugih stvari, a ne novca (činjenje ili
uzdržavanje od činjenja), što nema neposredni novčani interes. Takve su obligacije uspostavljanja
pređašnjeg stanja u naturi, obaveza prodavca da preda kupljenu stvar kupcu, obaveza zakupca da vrati
zakupljenu stvar zakupodavcu.
Značaj podele je u tome što novčane obligacije prate određena pravila koja nisu svojstvena nenovčanim.
Ta pravila se tiču kamate. Kod novčanih obaveza važi opšte pravilo da dužnik koji zadocni sa
ispunjenjem obaveze duguje pored glavnice i kamatu.
Kamata može biti zatezna i ugovorna.
Zatezna kamata se određuje zakonom. Prerna čl. 277. stav I. ZOO, dužnik koji zadocni sa ispunjenjem
novčane obaveze, duguje pored glavnice i zateznu kamatu, po stopi utvrdenoj saveznim zakonom. A
prema saveznom zakonu o visini stope zatezne kamate iz 1989. zatezna kamata se određuje u visini
eskontne stope koju mesečno utvrđuje NBJ, uvećane za 20%, s tim što se obračun te kamate vrši mesečno
primenom konforne metode.
Zatezna kamata je po svojoj pravnoj prirodi naknada štete koju vlasnik novca trpi zbog toga što je dužnik
zapao u docnju i on nije bio u mogućnosti da se koristi novcem i oplodi ga na odgovarajućl način, a
poznato je da je novac roba koja stvara veću vrednost no što sama vredi (profit,..ukamaćenje). Prema
objektivnom shvatanju docnje; kamata sleduje bez obzira na krivicu dužnika zbog docnje. Prema
subjektivnom shvatanju, vodi se računa o krivici, pa se dužnik može braniti da je zapao u docnju usled
više sile ili drugog spoljnog uticaja. Kod nas se zatezna kamata duguje kod svakog zadocnjenja u isplati
novčane obaveze (objektivno shvatanje). Moguće je da se zateznom kamatom ne pokrije sva šteta nastaia
zbog dužnikovog zadocnjenja. U tom slučaju poverilac po čl. 278. stav 2. ZOO može tražiti razliku do
potpune naknade-štete: Poverilac je dužan, da tu štetu konkretn opredeli i da njenu visinu dokaže. Za
razliku od potpune visine štete koja se dokazuje, zatezna kamata se određuje nezavisno od toga da li
poverilac zbog docnje trpi kakvu štetu ili ne. Pretpostavlja se da je uvek trpi.
Ugovorena kamata (za razliku od zatezne koja se duguje automatski, za slučaj docnje dužnika, kao
sankcija za neblagovremeno ispunjenje obaveze) predstavlja naknadu koja se duguje na osnovu
saglasnosti stranaka. Ona se ugovara, obično kod ugovora o zajmu. ZOO dozvoljava ugovaranje kamate.
Pri tome on pravi razliku između pojedinaca i drugih lica. Pojedinci - visina stope ugovorene kamate ne
može biti veća od kamatne stope koja se plaća u mestu ispunjenja na štedne uloge po viđenju. Druga lica -
ugovorena kamata ne može bti veća od kamate koju plaća banka, odnosno ugovara je za takvu ili sličnu
vrstu posla.

Monetarni nominizam i valorizam - Novac je specifičan i po tome što mu vrednost može rasti ili opadati.
Kod nas je bio aktuelan problem opadanja vrednosti novca zbog inflacije, ekonomske krize, ratnog stanja,
ekonomske blokade i dr. Izlaz iz problema opadanja vrednosti novca ima dve opcije:
1) monetarni nominalizam - koji polazi od toga da na ispunjenje novčane obaveze opadanje-vrednosti
novca ne treba da utiče, zato se i vraća isti broj novčanih jedinica i

2) monetarni valorizam - po kome kod obaveza i koje su u stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se
može zahtevati u domaćem novcu po kursu u trenutku - nastanka obligacije ili pak u trenutku ispunjenja
obaveze. Kod nas je prihvaćeno načelo monetarnog nominalizma. Prema čl. 394. ZOO kad obaveza ima
za predmet svotu novca dužnik je dužan da isplati onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza glasi,
izuzev kad zakon određuje nešto drugo. Ovaj princip važi i kod povećanja i kod smanjenja vrednosti
novca. Od ovog pravila postoje i izuzeci, koji moraju biti utvrđeni zakonom. Ta odstupanja su izazvana
primenom klauzule rebus sic stautibus, a tiču se:
a) klizne skale, koja dopušta da se cena proizvoda uskladuje sa promenama cena repromaterijala u toku
odredenog vremena;
b) promena cena kod ugovora o gradenju, zavisno od promene. cena pojedinih elemenata:
c) ako zajam nije dat u novcu, ( a ugovoreno je da se može vratiti i u novcu), zajmoprimac može vratiti
novac koji odgovara vrednosti tih stvari prema vremenu i mestu vraćanja;
d) naknada rnaterijalne štete se određuje prema vremenu donošenja sudske
odluke a ne nastanka štete.

Načelo monetarnog nominalizma ne dopušta ugovaranje tzv. zlatne klauzule, valutne klauzule I indeksne
klauzule.
Zlatna klauzula - ništava je odredba ugovora kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu vezuje
za promenu vrednosti zlata.
Valutna klauzula - ništava je odredba ugovora kojim se visina novčane obaveze u domaćem novcu
vezuje za promenu vrednosti nekog stranog novca.
Indeksna klauzula - ništava je odredba ugovora kojom se visina novčane obaveze u domaćem novcu
vezuje za promene vrednosti dobara i usluga, izražene indeksom cena kod statističkih organa. Izuzeci od
zlatne i vaiutne klauzule se mogu zakonom utvrditi.
Van ovih izuzetaka, ako je novčana obaveza protivno zakonu vezana za zlato iii stranu valutu, njeno
ispunjenje se može zahtevati u domaćem noveu prema kursu u vreme nastanka obaveze.

Trenutne su one obligacije čije se ispunjenje sastoji iz jednog akta davanja, činjenja i nečinjenja, koji se
realizuje odjednom, a ne u produženom, neprekidnom delovanju. Takve obligacije se odnose na predaju
dugovane stvari, isplatu dugovane cene ili jednokratni prolaz preko tuđeg zemljišta.
Trajne su one obligacije čije se ispunjenje sastoji iz više akata davanja, činjenja ili uzdržavanja koji se
realizuju kontinuirano u vremenu. Takve obligacije se odnose na predaju stvari u pojedinim obrocima ili
delovima, isplatu cene u ratama, prolaz preko tuđeg zemijišta u vreme setve ili žetve. Trajne obligacije se
ispunjavaju:

1) preduzimanjem kontinuiranog akta činjenja ill nečinjenja (obaveza čuvanja poverene stvari ili obaveza
kupca da ne otucti kupljenu stvar kod prava prekupa);

2) ponavljanjem dugovane radnje (plaćanje zakupnine svakog meseca iii otplata anuiteta).

Individualne su takve obligacije kod kojih je akt davanja, činjenja i uzdržavanja od činjenja tačno i
potpuno određen. Tu se tačno zna, šta se daje, šta se čini i od čega se uzdržava. Predmet je određen i kad
je odrediv tj. kada se može naknadno, prema relevantaim okolnostima odredidti. Kod njih između
predmeta obaveze i predmeta ispunjenja nema razlike. Predmet obaveze je samo ono čime se ona
ispunjava.
Generične su takve obligacije kod kojih je predaja stvari, činjenje ili uzdržavanje od činjenja određeno
samo prema rodu ili vrsti, tako da se obligacija ispunjava predajom određene količine stvari, činjenjem ili
uzdržavanjem iz okvira odgovarajućeg roda ili vrste, prema izboru dužnika, ako nešto drugo nije
predviđeno. Ovde se ne vrši tačno preciziranje dugovane stvari, radnje, činjenja ili nečinjenja već se samo
određuje rod stvari.

Kumulativna je takva obligacija koja ima dva ili više različita predmeta, koja se duguju tako da ih sve
treba predati ili izvršiti. Kumulativne obligacije se mogu izvršiti odjednom ili u raziičito vreme. U oba
slučaja, obligacija je izvršena tek kad su ispunjeni svi predmeti. Ako jedan od dugovanih predmeta
propadne usled više sile, dužnik duguje ostatak ako poverilac za to ima interes. Ako propadnu usled više
sile svi dugovani predmeti, obligacija se gasi i dužnik se oslobađa obaveze. Ali, ako jedan ili svi predmeti
propadnu krivicom dužnika, ovaj duguje naknadu štete poveriocu.

Alternativne su takve obligacije koje imaju dva ili više predmeta koji se tako duguju da se isplatom
jednog od njih obligacija gasi. Kod ovih obligacija predmet obaveza su dve ili više stvari ili radnji, dok je
predmet ispunjenja obligacije samo jedna od njih. Izbor radnji kojima se ispunjava obligacija pripada
dužniku. ako nešto drugo nije predviđeno. Ispunjenjem jedne obaveze gasi se alternativna obligacija u
celini.

Fakultativne su takve obligacije kod kojih se duguje samo jedan predmet, ali dužnik može izvršiti
obavezu dajući neki drugi predmet umesto dugovanog. Ovde se duguje samo jedan predmet, ali dužnik je
ovlašćen da ispuni obavezu bilo tim predmetom, bilo drugim predmetom. Poverilac, za razliku od
dužnika, može tražiti samo dugovani predmet, ali ne i drugi. Da li će dužnik ispuniti obavezu dugovanim
ili drugim, predmetom, zavisi samo od njega. On ima pravo izbora, dok poverilac nema.

Deljive obligacije su takve obligacije čiji se predmet rnože podeliti i ispuniti u delovima koji imaju isto
svojstvo kao i ceo predmet, s tim da dugovani predmet zbog toga ne menja svoju suštinu, niti gubi od
svoje vrednosti. Npr. Obaveza predaje,određene,količine žita, peska, cementa. Deljive obligacije mogu
postojati i kad je poverila odnosno dužnik jedno lice. Ali, sedes-materie ovih obligacija se vezuje za
množinu poverilaca ili dužnika. Kod deljivih obligacija, svaki od poverilaca može tražiti ispunjenje samo
svog dela, a svaki od dužnika dužan je da ispuni samo svoj deo.

Nedeljive su takve obligacije čiji se predmet ne može podeliti i ispuniti u više istovrsnih delova, a da se
time ne izmeni njegova suština ili ne smanji njegova srazmema vrednost (npr. obaveza predaje nedeljive
stvari (trkačkog konja, prstena, knjige). I kod ovih obligacija sedes materie se vezuje za množinu
poveriiaca odnosno dužnika. Svaki poverilac može zahtevati samo celu tražbinu, a svaki dužnik je dužan
da ispuni celokupan dug. Kad poverilac naplati ceo dug, odnosno kad dužnik ispuni ceo dug, aktiviraju se
regresna prava ostalih poverilaca, odnosno dužnika, kao i kod solidarnih obligacija. Na svakog poverioca
tj. dužnika otpada određena veličina vrednosti delova, a ako se ti delovi ne mogu utvrditi, obaveza se deli
na ravne delove. U stvari, to su pravila solidarnih obligacija. Nedeljiva obligacija može biti:
1) apsolutno nedeljiva - kad je predmet po svojoj prirodi nedeljiv (predaja trkačkog konja);
2) relativno nedeljiva - kad je predmet deljiv, ali ga stranke smatraju nedeljivim pošto su se ugovorom
tako sporazumele (ugovor o gradnji zgrade "pod ključ").

Značaj podele je u tome što dolazi do izražaja kod ispunjenja i zastarelosti obligacija:

1)delimično ispunjenje (sukcesivne isporuke) mogućno - je kod deljive, a nije kod nedeljive obligacije.
Jedan poverilac kod nedeljive obligacije ne može tražiti deo tražbine, a kod deljive može.
2) zastarelost se kod deljivih obligacija računa po delovima tj. obrocima kod sukcesivne isporuke, a kod
nedeljivih se računa prema celini potraživanja tj. dugovanja.

Solidarne obligacije su obligacije kod kojih postoji više dužnika, ili više poverilaca, kod kojih je svaki
dužnik obavezan da isplati ceo dug, odnosno svaki poverilac je ovlašćen da zahteva isplatu celog duga, u
kom slučaju se obligacija gasi, ali ne i unutrašnji odnos medu dužnicima, odnosno poveriocima u
pogledu regresa. Kada ima više dužnka postoji pasivna solidarna obligacija, a kada postoji više
poverilaca postoji aktivna solidarna obligacija. Međutim, moguće je da na obe strane postoji više lica u
kom slučaju je jedna solidarna obligacija istovremeno i pasivna i aktivna.

Pasivne solidarne obligacije su obligacije sa više dužnika, kod kojih svaki dužnik odgovara poveriocu za
celu obavezu, pa kad obaveza bude ispunjena od strane jednoga dužnika, obligacija prestaje i svi se
dužnici oslobađaju dbaveze prema poveriocu. Međutim, tada se aktivira unutrašnji odnos u kome dužnik,
koji je ispunio celu obavezu ima pravo da se regresira od ostalih dužnika srazmerno njihovim
obavezama. Za pojedine dužnike su mogući modaliteti - rok, uslov, nalog. Poverilac sam vrši izbor
dužnika od koga će naplatiti celo potraživanje, međutim izbor nije neopoziv, pa se može izmeniti sve do
ispunjenja obaveze. Poverilac može tražiti izvršenje obaveze od svih solidarnih dužnika, od nekih, ili
samo od jednog. Dužnici odgovaraju po "pravilu svi za jednog, jedan za sve".
Dejstva i prestanak solidarnosti – Solidarni dužnici odgovaraju po principu "svi za jednog, jedan za sve".
Poverilac moože naplatiti celo potraživanje od jednog dužnika. Kad taj dužnik ispuni obavezu, obligacija
se gasi prema svtma. Ovo znači da se dužnici uzajamno zastupaju. Ispunjenje preuzeto od strane jednog
dužnika, dejstvuje i prema ostalim dužnicima. Zbog ovog uzajamnog zastupanja načini prestanka
obligacija, koji su usledili radnjom jednog dužnika u principu dejstvuju i na ostaie dužnike, s tim što za
pojedine načine važe. posebna pravila:
1) ispunjenje obligacije preduzeto od jednog dužnika deluje prema svlm dužnicima; isto kod zamene
ispunjenja - datio im solutum
2) prebijanje (kompenzacija) prema jednom dužniku gasi njegov deo obaveze. Iz aspekta unutrašnjeg
odnosa i smanjuje ukupnu obavezu svih za iznos kompenzacije- (npr: .ako~je. ukupna.... obaveza iznosila
90.000, a ima tri dužnika, svaki duguje po 30,000; ako se- jedan kompenzira za 30.000 njegova obaveza
se gasi, a ukupan dug preostaiih se smanjuje na 60.000)
3) otpust duga - ako se dug oprašta im personam, tj. samo jednom dužniku, onda se smanjuje i obaveza
ostalih za vrednost dela tog dužnika u njihovom međusobnom odnosu; ako se dug oprašta In rem tj. za
sve, obligacija se gasi za sve
4) prenov – novacija - deluje kao i oproštaj duga

Pravni odnos posle ispunjenja (regres) - Kada jedan dužrtik ispuni obavezu prema poveriocu, gasi se
obaveza svih. Medutim tada nastupa personalna subrogacija, pa dužnik koji je ispunio obavezu stupa u
poziciju poverioca, kako bi od preostalih solidarnih, dužnika napiatio ono što je za njih dao . Delovi
solidarnih dužnika se određuju ugovorom ili na drugi shodan način. Ako se ti delovi ne mogu utvrditi
primenjuje se pravilo da se podela vrši na jednake delove. Ako se od nekog sadužnika ne može dobiti
naknada (zbog. insolventnosti ili drugih razloga), njegov deo se srazmemo deli na ostale dužnike.

Aktivne solidarne obligacije su obligacije sa više poverilaca, u kojima svaki poverilac ima pravo da
zahteva od dužnika ispunjenje ceie obaveze, pa kad potraživanje bude naplaćeno od strane jednog
poverioca, obligacija se gasi i prema ostalim poveriocima . Ali, u tom slučaju ostali poverioci imaju pravo
da naplate svoj deo potraživanja od poverioca kome je dužnik platio ceiu obavezu (pravo regresa).
Aktivna solidarnost nema veliki praktični značaj. Aktivna solidarnost nastaje najčešće ugovorom,
upotrebom izraza kao što su "potražujemo skupno", "potražujemo solidarno" ili "nerazdeljeno". Ona se ne
pretpostavlja već se u svakom konkretnom slučaju ima predvideti. Testamentom se određuje aktivna
solidarnost kad se npr. više legatara ovlašćuje da svako od njih može zahtervati .ispunjenje cele obaveze
od univerzalnog sukcesora. Zakonom je aktivna solidarnost predviđena u meničnom pravu. Svaki
solidami poverilac ima pravo da zahteva od dužnika ispunjenje cele tražbine. Ispunjenjem tražbine se gasi
dug prema svim poveriocima što je posledica. uzajamnog zastupanja poverioca.

Samostalne su one obligacije čiji nastanak i prestanak ne zavisi od drugog pravnog odnosa. Akcesorne
su one obligacije čiji nastanak i prestanak zavisi od nastanka i prestanka drugog pravnog odnosa. One
nastaju tj. gase se nastankom odnosno prestankom tog drugog, pravnog odnosa

6. POJAM UGOVORA
Ugovor je saglasnost volja dva iii više lica kojim se postiže neko pravno dejstvo. To pravno dejstvo se
može ticati nastanka, promene iii prestanka obligacija. Ugovor je izvor obligacionog prava. Ugovor se u
obilgacionom pravu može definisati kao - saglasnost volja dva ili više- lica kojim se postiže neko
obligaciono pravno dejstvo. Ugovor je pravni posao . Pošto je produkt saglasnosti volja, on je uvek
dvostrani pravni posao. Postoje i jednostrani pravni poslovi kod kojih nema saglasnosti volje (jednostrana
izjava volje). Suština svakog ugovora jeste saglasnost izjavljenih volja. Ova suština je prisutna kod
svakog ugovora bez obzira na vrstu, a broj ugovora razlićite vrste je veoma veliki. Postoje imenovani
ugovori - kupoprodaja, zakup, osiguranje, posluga, ostava, ali i neograničeni broj neimenovanih. Svim
ovim ugovorima zajedmčko je da nastaju saglasnošću volja.

7. OGRANIČENJA SLOBODE UGOVARANJA

Ograničenja slobode ugovaranja su brojna i raznovrsna sa tendencijom porasta. U
savremenom a i našem pravu ova ograničenja se mogu grupisati na:
ograničenja putem ustanove Javnog poretka,
ograničenja u pogledu zaključenja ugovora (obavezno zaključenje ugovora i saglasnost trećeg i
ograničenje izbora ugovornika),
ograničenja u pogledu sadržine ugovora (zakonsko reguiisanje sadržine, ugovori po pristupu),
ograničenje u pogledu nepovredivošti ugovora (raskid ili revizija ugovora zbog. promenjenih okolnosti,
raskid - ugovora žbog neizvršenja) i
ograničenja u pogledu forme ugovora.

8. OGRANIČENJE PUTEM USTANOVE JAVNOG PORETKA

Javni poredak je najopštije ograničenje slobode ugovaranja, ali je zato i najkompleksnije. Stranke ne
mogu svojom voljom izazivati nikakva pravna dejstva koja bi bila u suprotnosti sa javnim poretkom. Naš
ZOO u čl. 10. predviđa da učesnici u prometu slobodno uređuju obligacione odnose, s tim što ih ne mogu
uređivati suprotno Ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja - prinudnim propisima i moralu
društva. Iz ove odredbe proizilazi da ustanovu, javnog poretka kod nas obrazuju:
1) ustavna načela - tiču se ekonomskog uređenja, društveno političkog sistema, sloboda i prava. građana,
ustavnosti, zakonitosti, itd.
2) prinudni propisi - u obligacionom pravu su izuzetak od pravila da se ti odnosi uspostavljaju voljom
stranaka
3)moralne norme društva - upotpunjuju sistem ograničenja slobode ugovaranja. Jer ona ne može
narušavati moral jednog društva, koji je neodvojivi deo javnog poretka

9. OGRANIČENJA U POGLEDU ZAKLJUČENJA UGOVORA

Sloboda ugovaranja podrazumeva pre svega slobodu izbora. Međutim u savremenom pravu, postoje
brojni slučajevi kojima se ova sloboda ograničava. Oni se mogu svrstati u
tri grupe:
1. Obavezno zaključenje ugovora jeste retko ograničenje ali ipak postoji. Ono u najvećoj meri sputava
slobodu ugovaranja, jer dira u opciju ugovarati ili ne ugovarati, koja je zametak i osnovni kvalitet te
slobode. Neki zakoni stvaraju obavezu zaključivanja ugovora kao što su ugovor o obaveznom osiguranju
motornih vozila, putnika u javnom saobraćaju, korisnika ili sopstvenika vazduhoplova ili ugovor o
obaveznom osiguranju za slučaj nesreće na poslu vatrogasca, lica u obezbeđenju itd. Ovde spada i
obaveza trgovinskih preduzeća i radnji da prodaju izloženu robu ili obaveza preduzeća koja se bave
prevozom putnika da prevezu svakog ko ima potrebu za korišćenjem prevoza. Najzad, tu spadaju i
obaveze isporuke el. energije, vode itd,
2. Saglasnost trećeg za zaključenje ugovora - Sloboda ugovaranja je ponekad ograničena zahtevom-da
se neko treći sa tim saglasi. Po ZOO, ta saglasnost može biti data pre ili posle zaključenja ugovora. Ako
se daje pre, reč je o dozvoli, a ako se daje posle onda je reč o odobrenju. Treće lice može biti neki
državni organ i tada se saglasnost daje administrativnim aktom, npr. u vezi sa spoljno trgovinskim
posiovima, prometom poslovnih i stambenih prostorija, poljoprivrednog zemljišta. Saglasnost može dati i
određeno fizičko lice npr. staralac delimično poslovno sposobnog lica, roditelj starijeg maloletnika,
zakupodavac kod podzakupa itd.
3. Izbor ugovornika - Ograničenja slobode izbora ugovornika vezana su za imperativne propise o
personalnoj mogućnosti sticanja svojine na određenim stvarima. Npr. prodavci određenih stvari u
susvojini moraju ponuditi prodaju titularu prava preče kupovine drugom suvlasniku; davaoci stana na
korišćenje prodaju stanove- nosiocima stanarskog prava, koji imaju pravo otkupa itd.
10. OGRANIČENJA U POGLEDU SADRŽINE UGOVORA
Sloboda ugovaranja podrazumeva da. stranke same određuju sadržinu ugovora kojeg
zakjučuju. Ali, i tu postoje ograničenja. Njih nameću :
1. Zakonom, regulisana sadržina ugovora - U izvesnim slučajevima zakon predviđa šta jedan ugovor
treba da sadrži, npr. zakon o stambenim odnosima određuje sadržinu ugovora o korišćenju stana, zakon o
nasleđivanju određuje sadržinu ugovora o raspodele imovine za života i ugovora o doživotnom
izdržavanju.
2. Ugovori po pristupu - Ograničenje slobode ugovaranja u pogledu sadržine ugovora, naročito je
izraženo kod ugovora o pristupu. Kod ovih ugovora, jedna ugovorna strana zbog svoje ekonomske
nadmoći ili iz praktičnih razloga unapred određuje elemente ugovora (opšti uslovi), a druga ugovorna
strana samo pristupa tako određenoj sadržini ugovora. Ovi ugovori se nazivaju i formularni ugovori, po
formularu opštih uslova pod kojima se ugovor može zaključiti.

11. OGRANIČENJA U POGLEDU NEPOVREDIVOSTI UGOVORA

U starom pravu je važilo pravilo pacta sunt servanda - jednom zaključen ugovor se mora izvršiti onako
kako je bio stipulisan. Ugovor su mogle izmeniti samo stranke i to obostranom saglasnošću. Ukoiiko
jedna strana nije ispunila ugovor, druga strana nije mogla raskinuti ugovor, već je mogla samo da traži
prinudno izvršenje i naknadu štete. Međutim u savremenom pavu pod uticajem sociološke koncepcije,
mogućno je tražiti i raskid ugovora zbog neizvršenja obaveze druge strane i raskid ili reviziju
ugovora – zbog promenjenih okolnosti. Ove mogućnosti su ujedno i ograničenja u pogledu praviia o
nepovredivosti ugovora.

12. OGRANIČENJA U POGLEDU FORME UGOVORA

Konsensualizam odgovara slobodi ugovaranja. Početkom ovog veka formalizam ponovo ozivljava
vezujući se za pojedine ugovore koji imaju poseban značaj. Zaključenje takvih ugovora, zakon vezuje za
pismenu ili svečanu formu. Kod nas su to npr. ugovor o prometu nepokretnosti, ugovor o radu (pismena
forma), ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o raspodell imovine za života (svečana forma). Kod
ovih ugovora forma je uslov punovažnosti ugovora - forma ad solemnitatem.

13. PODELA UGOVORA

Prema zakonskom regulisanju, ugovori se dele na imenovane i neimenovane.
Prema nužnim uslovima za nastanak ugovora, ugovori se dele na formalne i neformalne.
Prema odnosu prava i obaveza, ugovori se dele na jednostrano obavezne i dvostrano obavezne, teretne i
dobročine, aleatorne i komutativne.
Prema dužini trajanja prestacije ugovori se dele na ugovore sa trenutnim izvršenjem i ugovore sa trajnim
izvršenjem.
Prema karakteru prestacije ugovori se dele na jednostavne i mešovite. Prema. tehnici i načinu izvršenja
ugovori se dele- na ugovore sa sporazumno - određenom sadržinom i ugovore po pristupu, kolektivne i
individualne ugovore, generalne i posebne ugovore.
Prema zavisnosti jednih od drugih, ugovori se dele na samostalne i akcesorne.
Prema ličnosti ugovornika, ugovori se dele na: ugovore zaključene intuitu
personae i ugovore zakijučene bez obzira na svojstvo ličnosti.
Prema ugovornoj obavezi zaključivanja drugog ugovora, ugovori se dele na prethodne i glavne. Prema
vidljivosti kauze, ugovori se dele na kauzalne i apstraktne.

14. IMENOVANI I NEIMENOVANI UGOVORI

Imenovani ugovori su oni ugovori koji su zbog svoje važnosti i učestalosti u pravnom prometu zakonom
posebno predvideni i regulisani i čiji je naziv zakonom određen. Takvi su ugovori kupoprodaja, zakup,
poklona, punomoćstva, zajma itd. Svaki takav ugovor ima svoj naziv u zakonu koji odreduje njegove
elemente.

Neimenovani ugovori su oni ugovori koji nisu posebno zakonom regulisani, niti im zakon određuje
naziv. Ovi ugovori se ne javljaju tako često, ali i za njih važe opšta pravila ugovornog prava kao i za
imenovane.

Značaj podele - Podela na neimenovane i imenovane ugovore je zanačajna po tome što ukazuje da se
mogu zaključivati ne samo ugovori regulisani zakonom već i drugi ugovori koje zakon niti određuje, niti
naziva određenim imenom. Stranke mogu zaključiti sve ugovore osim onih koji su zabranjeni. Pri
zaključivanju imenovanih ugovora, odnos ne mora biti detaljno regulisan jer to čini zakon. Neimenovani
ugovori se detaljnije regulišu pošto ih zakon ne reguliše.

15. FORMALNI I NEFORMALNI UGOVORI

Formalni su ugovori za čije se zaključenje zakonom ili voljom stranaka zahteva određena forma. Forma
može biti zakonska, ako je propisuje zakon i ugovorna, ako je propisuje ugovor. U prvom slučaju, forma
je obavezna kod svih ugovora određene vrste, a u drugom slučaju, forma je obavezna samo ako je
ugovorom predviđena, inače nije. Kod formalnih ugovora, bez obzira da li je zahtev u pogledu forme
nametnut zakonom ili ugovorom, propisana forma je uslov važnosti ugovora (forma sd solemnitatem). Ta
forma ima konstitutivno dejstvo i ugovor koji ne ispunjava uslov u vidu forme je ništav. Ovu formu treba
razlikovati od forme ad probationem, koja je dokazna forma i kojom se jedino može dokazivati postojanje
nekog ugovora kod koga inače forma nije bitan uslov postojanja. Ovde je reč samo o dokaznom sredstvu.
Formalni ugovori mogu biti jednostrano ili dvostrano formalni. U prvom slučaju, forma obavezuje
samo jednu, a u drugom obe stranke. Jednostrani formalni ugovor je ugovor o poklonu nepokretnosti
(dovoljno je da poklonodavac poštuje pismenu formu, a ne i poklonoprimac). Ugovor će važiti i bez
potpisa poklonoprimca, ako je potpisao poklonodavac. Dvostrano formalni je ugovor o kupoprodaji kod
koga forma mora biti ispunjena kod obe stranke. Pismena forma zahteva da se ugovor napiše i potpiše
(kupoprodaja, nepokretnosti). Svečana forma je pismena forma kojoj se dodaju i drugi zahtevi: ucešće
sudije u zaključivanju i overa ugovora (ugovor o doživotnom izdržavanju).

Značaj podele - Neformalni i formalni ugovori razlikuju se po mogućnosti poništavanja ugovora zbog
odsustva forme. Odsustvo forme čini ništavim samo formalne ugovore, jer neformalni nastaju prostom
saglasnoćšću volja. Kod formalnih ugovora se postavljaju neka pravna pitanja kao što su: pravna dejstva.
usmenih klauzula, forma u slučaju novacije ugovora, značaj priznanice, forma predugovora itd.
Forma ima dve funkcije. Prva je zaštitna, koja se ogleda u tome što forma predstavlja prepreku za
lakomislenost, brzinu, prenagljenost u zaključivanju važnog pravnog posla . Ona doprinosi da se prava i
obaveze jasnije, formulišu. Tom formom se štite i javni interesi, jer se fiskalne obaveze stranaka mogu
lakše namiriti. Dokazna forma omogućuje lakše dokazivanje pojedinih ugovora ukoliko su oni
zaključeni u pismenoj ili nekoj drugoj formi. Forma je materijalizovana. u raznim ispravama, a one su
pogodno dokazno sredstvo.

16. JEDNOSTRANI I DVOSTRANI UGOVORI

Jednostrani su oni ugovori koji stvaraju jednu ili više obaveza, ali samo za jednu ugovornu stranu . Tu
ne postoje uzajamne obaveze stranaka, već samo pravo na jednoj a obaveza na drugoj strani. Zbog toga
jedna strana ima ulogu poverioca, a druga ulogu dužnika.
Dvostrani su oni ugovori koji stvaraju uzajamne obaveze za obe ugovorne strane . Kod njih obe strane
imaju istovremeno i ulogu poverioca i ulogu dužnika. Takvi ugovori su kupoprodaja, razmena, zakup,
ortakluk, ugovor o delu, o osiguranju. Kod njih je svaka stranka i dužnik i poverilac, što zbog svog
potraživanja, što zbog svoje obaveze.
Postoje tri koncepcije ove podele: Rigidna koncepcija - kruta, stroga i restriktivna. Polazi od
nepromenljivosti podele: "ako je jedan ugovor u momentu zaključenja jednostran ili dvostran, ostaje do
kraja takav/bez obzira na kasniju pojavu obaveze druge strane."
Koncepcija dvostrano nesvršenih ugovora – određuje ovu podelu u širem smislu. Ona dopušta i uzima
u obzir promene koje se mogu desiti u toku izvršenja ugovora, tako da izvesni jednostrani ugovori mogu,
tokom vremena da stvore obavezu i drugoj strani (poveriocu) i da na taj način postanu dvostrani.
Fleksibilna koncepcija - shvata ovu podelu veoma elastično. Ona polazi od toga da između jednostranih
i dvostranih ugovora nema čvrste granice i da li će ugovor biti jednostran ili dvostran zavisi isključivo od
volje stranaka – Jedan ugovor u momentu zaključenja može biti jednostran da bi docnije postao dvostran
ili obrnuto, sve zavisi od volje stranaka, a ta volja može biti i naknadna.

17. TERETNI I DOBROČINI UGOVORI

Teretni ugovori su oni ugovori kod kojih jedna strana daje naknadu za korist koju uglavnom dobija od
druge strane. Takvi ugovori su kupoprodaja, zakup, ugovor o doživotnom iždržavanju, ortakluk, zajam sa
kamatom.
Dobročini ugovori su oni kod kojih jedna strana ne daje nikakvu naknadu za korist koju ugovorom
dobija od drugih. Takvi ugovori su poklon, posluga, besplatna ostava, beskamatni zajam.
Postoje tri kriterijuma za ovu podelu i sva tri se odnose na identifikovanje dobročinih ugovora, tako da bi
teretni bili oni koji nisu dobročini.
Po subjektivnom kriterijumu kod svakog dobročinog ugovora mora postojati namera darežijivosti
(animus donandi). Po objektivnom kriterijumu kod svakog dobročinog ugovora jedno lice smanjuje
svoju imovinu, a da bi se povećala imovina drugog lica bez ikakvog ekvivalenta. Po subjektivno -
objektivnom kriterijumu potrebni su i namera darežljivosti i smanjenje imovine jednog na račun drugog
lica. Ovaj kriterijum je dominantan. Ovi kriterijumi ne važe samo za ugovore nego i za druge dobročine
pravne poslove.
Postoje dve vrste dobročinih ugovora:
1) dobročini ugovori koji su pravni osnov (iustus titulus) prenosa stvari i prava iz imovine jednog u
imovinu drugog lica - takav je ugovor o poklonu
2) dobročini ugovori koji predstavljaju samo neku besplatnu korist za jednu stranu (a nisu osnov prenosa
stvari ili prava) - takvi su ugovori o besplatnom punomoćstvu, beskamatnom zajmu.

Kad je reč o ugovornoj odgovornosti, kod teretnih ugovora, stranke odgovaraju za materijalne i pravne
nedostatke stvari koje prenose, što je posledica ekvivalentnosti prestacije, a kod dobročinih ugovora, ne
odgovara se za materijalne i pravne nedostatke jer tu ne važi princip ekvivaiencije prestacije. Kod
tumačenja ugovora, dobročine ugovore treba tumačiti u smislu da je manje težak za dužnika, a teretne u
duhu uzajamnih davanja. Kod prestanka ugovora, mogućnost za raskid ili poništaj dobročinih ugovora je
veća nego kod teretnih najmanje iz dva razloga:
1) kod dobročinih ugovora, motivi ulaze u polje kauze ugovora, pa utiču na punovažnost ugovora
2) dobročini ugovori se zaključuju intuitu personae pa se mogu pobijati i zbog zablude o ličnosti 3)
dobročini ugovori se mogu raskinuti i jednostranom izjavom volje
4) dobročini ugovori se mogu lakše pobijati paulijanskom tužbom od teretnih.

18. KOMUTATIVNI I ALEATORNI UGOVORI

Komutativni je takav ugovor kod koga je u trenutku njegovog zaključenja poznata visina i uzajamni
odnos prestacija tako da se tačno zna šta ko prima, a šta ko duguje. Oni mogu biti jednostrani ili
dvostrani.
Aleatorni su takvi ugovori kod kojih u momentu njihovog zaključenja nije poznato koja će strana nešto
dobiti ili izgubiti, niti se zna za koju će od njih nastati, pravo, a za koju obaveza, ili kolika će biti obaveza,
odnosno kakav će biti odnos uzajamnih obaveza stranaka, već sve to zavisi od nekog neizvesnog
događaja. Neki ugovori su aleatorni po svojoj prirodi - igre na sreću, opklade, osiguranje, ugovor o
doživotnom izdržavanju. Drugi ugovori su aleatorni po uslovima zaključenja - prodaja budućih plodova,
prodaja prinosa, sa livade "na zeleno" (ovo su komutativni ugovori koji postaju aleatorni zbog uslova
zaključenja). Osnovna osobina aleatornih ugovora je neizvesnost događaja od kog zavisi gubitak ili
dobitak za jednu ili drugu stranu. Taj događaj može biti budući, sadašnji ili prošli, ali je neophodno da
uvek bude neizvesan.

Treba razlikovati aleatorne ugovore i ugovore pod uslovom, jer se i jedni i drugi vezuju za neizvesnu
okolnost. Ugovori pod uslovom su uvek vezani za budući neizvesni dogadaj. Ugovori pod uslovom su
takvi, da od uslova zavisi egzistencija - nastanak ili prestanak ugovora. Kod aleatornih, neizvesni događaj
ne deluje na egzistenciju ugovora jer ugovor defintivno postoji, već deluje samo na visinu i međusobni
odnos uzajamnih prestacija.
Značaj podele - Kod aleatornih ugovora ne primenjuju se pravila o prekomernom oštećenju, zbog
narušavanja principa ekvivalencije. Tu vlada pravilo alea isključuje leziju (prekomerno oštećenje - alesio
enormis). Kod komutativnih ugovora, primenjuju se pravila o leziji. Neki aleatorni ugovori pripadaju
području naturalnih obligacija, npr. kocka.

19. UGOVORI SA TRENUTNIM I UGOVORI SA TRAJNIM IZVRŠENJEM

Ugovori sa trenutnim izvršenjem su takvi ugovori kod kojih se obaveza sastoji od jednog akta činjenja
ili propuštanja, koji se izvršavaju u jednom momentu. Takvi su ugovori prodaja stvari u kešu sa
jednokrataim plaćanjem, razmena roba koje se odmah preuzimaju, ugovor o punomoćstvu za jedan posao
koji se obavlja odmah itd.
Ugovori sa trajnim izvršenjem su oni kod kojih se izvršenje obaveza prostire u vremenu tako da se
obaveze sastoje iz više akata činjenja ili propuštanja.
Trajanje ugovora može biti određeno voljom stranaka, ali može biti i neodređeno. Trajne obaveze se
mogu izvršavati ili u određenim periodima (mesečno plaćanje zakupnine) ili periodičnim sukcesivnom
isporukom roba (svakih 15 dana) ili svakodnevnirn izvršenjem obaveze (kod ugovora o radu).
Značaj podele dolazi do izražaja na području izvršenja i prestanka ugovora. Kad je reč o izvršenju
ugovora, promenjene okolnosti utiču samo kod ugovora sa trajnim izvršenjem obaveze. Samo se u njima
javlja klauzula rebus sic stantibus. Kod trenutnih ugovora toga nema. Kad je reč o prestanku ugovora,
treba uočiti sledeću razliku: kod ugovora sa trenutnim izvršenjem raskid i poništaj ugovora deluju
retroaktivno (ex tunc), kod ugovora sa trajnim izvršenjem, poništaj deluje retroaktivno, a raskid samo u
budućnosti (ex nunc pro futuro). Kod ugovora sa trajnim izvršenjem, zaključenim na određeno vreme
ugovor se obnavlja, ako posle vremena za koje je zaključen stranke nastave da postupaju u skladu sa
ugovorom.

20. JEDNOSTAVNI I MEŠOVITI UGOVORI

Jedinstveni su takvi ugovori čija se sadržina sastoji samo od onih elemenata koji su
karakteristični samo za jedan određeni tip ugovora. To su uglavnom imenovani ugovori
kao što su kupoprodaja, zajam, zakup, ostava, poklon itd.
Mešoviti su takvi ugovori čija se sadržina sastoji od elemenata dva ili više jednostavnih ugovora koji su
tako sjedinjeni da predstavljaju jedan jedlnstveni ugovor.
Značaj podele - Ova podela je značajna zbog pitanja primene pravila kojima se regulišu
ugovorni odnosi.
1. Kod jednostavnih ugovora, primenjuju se isključivo pravila određenog imenovanog ugovora.
2. Kod mešovitih ugovora, stvar je složenija. U vezi sa primenom pravila postoje više teorija: po teoriji
apsorpcije, jedan bitan element ugovora apsorbuje druge elemente, tako .
da pravila tog elementa dominrraju - primenuje se u ZOO.
Po teoriji kauze, prirodu mešovitog ugovora treba odrediti po karakteru njegove kauze. Po teoriji
kombinacije, treba uzeti u obzir sve bitne elemente i njihovom kombinacijom doći do zajedničkih pravila
ugovora.
Po teoriji kreacije, prirodu ugovora treba prepustiti oceni suda koji bi karakter ugovora iznalazio u
svakom konkretnom slučaju uz pomoć načela pravičnosti.
Po teoriji analogije, karakter konkretnog mešovitog ugovora treba odrediti putem analogije tj. po
pravilima nekog drugog ugovora koji je zakonorn regulisan. Izgleda da ovo pitanje treba rešiti
pronalaženjem prave volje stranaka u jednom rnešovitom ugovoru.

21. UGOVORI SA SPORAZUMNO ODREĐENOM SADRŽINOM I

UGOVORI PO PRISTUPU

Ugovori sa sporazumno određenom sadržinom su takvi ugovori kod kojih obe strane sporazumno
određuju elemente i uslove ugovora i to saglasnošću volja koja je rezultat pogađanja.
Ugovori po pristupu su takvi ugovori kod kojih jedna strana unapred određuje elemente i uslove
ugovora, putem jedne opšte i stalne ponude, a druga strana samo pristupa tako učinjenoj ponudi.
Sporazum kod ovih ugovora nije rezultat pogađanja, već pristanka na unapred određene elemente i uslove
ugovora od kojih se, u principu ne može odstupati. Specifičnost ovih ugovora se tiče tehnike njihovog
zaključivahja: ponuda je opšta i stalna, a tu ponudu može prihvatiti svako ko hoće da zaključi ugovor pod
uslovima iz ponude.

22. GENERALNI I POSEBNI UGOVORI

Generalni ugovor je ugovor čije se izvršenje prestacija prostire na jedan duži vremenski period, obično
više kalendarskih godina, kojim stranke u principu određuju opšte elemente ugovora i opšte uslove
njegovog izvršenja. U suštini, taj ugovor je pravni okvir u kojem će se kretati prava i obaveze ugovornih
strana u jednom dužem vremenskom periodu.

Poseban ugovor je ugovor kojim se preciziraju elementi generalnog ugovora koji se zaključuje između
istih ugovornih strana, ali za kraći period (obično za svaku kalendarsku godinu). Ovi ugovori se najčešće
zaključuju povodom izgradnje raznih investicionih objekata koji se grade više godina (železnica,
stambeni kompleksi). Ugovorni odnos se zasniva generalnim ugovorom, dok se posebnim ugovorom
samo izvršavaju prestacije iz tog generalnog ugovora. Stoga je generalni ugovor primarni i osnovni
ugovor prava i obaveza, dok se posebni ugovor javlja kao realizacija, odnosno konkretizacija generalnog
ugovora.

Generalne i posebne odredbe treba razlikovati od kolektivnih i invidualnih, prethodnih i glavnih ugovora.
Između kolektivnih i individualnih ugovora, ne mora postojati apsolutna saglasnost, dok izmedu
generalnog i posebnog, ona mora postojati. Stranke kod kolektivnog i individualnog ugovora nisu iste,
dok kod generalnog i posebnog jesu.Odnos između generainog i posebnog ugovora nije isti kao između
prethodnog i glavnog.
Generalnim ugovorom uspostavlja se ugovorni odnos, da bi se posebnim ugovorom razrađivao odnosno
konkretizovao. Prethodnim ugovorom se stvara samo obaveza da se zaključi drugi, glavni ugovor, kojim
će u stvari i nastati ugovorni odnos. Generalni ugovor je akt definitivnog zaključenja ugovora, a ne akt
stvaranja obaveze da se ugovor zaključi.
Generalni ugovor treba razlikovati od punktacije, kod koje su stranke postigle saglasnost u pogledu bitnih
elemenata ugovora, ali nisu bile u mogućnosti da zadovolje određenu formu, što će naknadno učiniti. To
se punktacijom i konstatuje.

23. SAMOSTALNI I AKCESORNI UGOVORI

Samostalni je onaj ugovor koji postoji i proizvodi pravna dejstva nezavisno od drugog. Većina
ugovora je takva npr. kupoprodaja, zakup, poklon itd.
Akcesorni je onaj ugovor koji ne može samostalno da egzistira već je zavistan od postojanja nekog
drugog ugovora: Takvi ugovori postoje u oblasti stvarnih i ličnih obezbeđenja obligacija - ugovor o
jemstvu, ručnoj zalozi, hipoteci itd,. Zavisnost akcesornih ugovora, povlači posebna pravila u pogledu
njihovog prestanka. Sa prestankom osnovnog ugovora, prestaje i dejstvo akcesornog.

24. UGOVORI ZAKLJUČENI INTUITU PERSONAE I UGOVORI

ZAKLJUČENI BEZ OBZIRA NA SVOJSTVO LIČNOSTI

Ugovori zaključeni intuitu personae su takvi ugovori kod kojih lična svojstva jednog ili oba ugovornika
predstavljaju odlučujući element njihove saglasnosti, tako da je i izvršenje ugovora strogo vezano za
ličnost ugovornika.

25. PREDUGOVOR I GLAVNI UGOVOR

Predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se u određenom roka zaključi drugi ugovor čiji
su bitni sastojci već određeni (da bi se pripremilo i olakšalo buduće zaključenje ugovora). Glavni ugovor
je ugovor koji je zaključen na osnovu ranije zaključenog predugovora. Predugovor je korak dalje od
pregovora i korak bliže glavnom ugovoru. Izvršenjem predugovora nastaje glavni ugovor. To izvršenje se
može tražiti i prinudnim putem. Stranka koja ne izvrši predugovor, dužna je da naknadi štetu. Prava iz
predugovora se rnogu prenositi i na druga lica, osim kod ugovora intuitu personae.
Predugovorom se može obavezati samo jedna, a mogu i obe strane u ugovoru. Predugovor obavezuje
stranke, ako su se njime saglasile o bitmm elementima glavnog ugovora. Ako posle zaključenja
predugovora dođe do promena okolnosti, onda se po našem pravu može utvrditi da, predugovor ne
obavezuje, ukoliko se oceni da kod tako izmenjenih okolnosti ne bi bio ni zaključen.
Predugovor treba razlikovati od:
1. Ponude za zaključenje ugovora koja je jednostrana izjava volje, a predugovor je saglasnost dveju volja.
2. Ugovora zaključenog pod odložnim uslovom - predugovor je ugovor čijim se izvršenjem zaključuje
glavni ugovor. Ako predugovor obavezuje samo jednu stranu, zaključenje glavnog ugovora će zavisiti od
volje druge strane. U tome je njegova sličnost sa ugovorom zaključenim pod odložnim uslovom s tim što
se kod .glavnog ugovora ne postavlja pitanje retroaktivnosti, a kod odložnog uslova se postavlja (glavni
ugovor nastaje i kad bude zaključen, a kod ugovora zaključenog pod odložnim uslovom, kad uslov
nastupi - uzima se da ugovor važi od zaključenja)
3. Kod akcesornih ugovora postoji zavisnost između njih i samostalnih ugovora. Kod predugovora nije
tako. On je samostalan, pa ne zavisi od glavnog ugovora, iako su oni povezani istim ciljem.
4. Pregovori ne obavezuju u smislu ugovora i svaka strana ih može prekinuti kad hoće ako nije drugačije
određeno. Međutim, predugovor obavezuje na zaključenje glavnog ugovora itd. Predugovor ima domen
primene kod raznih vrsta ugovora - kupoprodaje, zakupa, kredita itd,. On može imati primenu i kod
formalnih ugovora, posebno kod realnih koji se tretiraju, kao konsensualnl ugovori, Kod tako shvaćenih
realnih ugovora, saglasnost stranaka je predugovor, a predaja stvari - izvršenje predugovora, odnosno
zaključenje glavnog ugovora.
Značaj podele dolazi do izražaja u vezi sa formom i izvršenjem, pređugovora. Kad je reč o formi prema
jednom shvatanju, forma predugovora mora odgovoarad formi glavnog ugovora, a po drugom shvatanju,
tako treba da bude ako je forma predviđena u interesu stranaka, a ako je predviđena u interesu trećeg lica,
ili države, predugovor se može zaključiti i bez ispunjenja odgovarajuće forme. ZOO predviđa da i za
predugovor važi forma glavnog ugovora. Kad je reč o izvršenju ugovora, ekvivalentnost prestacije,
prekomerno oštećenje, odgovornost za mane i pitanje rizika se procenjuje prema vremenu zaključenja
glavnog ugovora, a ne predugovora.

26. KAUZALNI I APSTRAKTNI UGOVORI

Kauzalni ugovor je takav ugovor kod koga je vidljivo označen i njegov cilj, tako da se tačno zna zbog
čega se stranke obavezuju. Većina ugovora je kauzalna, jer se iz njih vidi svrha obavezivanja.
Apstraktni ugovori su oni ugovori kod kojih nije označen njihov cilj, tako da se ne zna zbog čega se
stranke obavezuju. To međutim ne znači da tog cilja nema - on postoji i kod ovih ugovora, ali nije
vidljiv, već je apstrakovan, pa za razliku od kauzalnih njihov cilj ostaje nepoznat za treća lica.
Domen primene - Apstraktni ugovori postoje i u današnjem pravu, ali je njihov značaj sasvim drugačiji od
onog u rimskom pravu. U tom pogledu postoje dva pristupa:
1) Francusko pravo polazi od toga da svaki ugovor mora imati kauzu, tako da ugovor bez
kauze, ili sa neistinitom ili zabranjenom kauzom ne proizvodi pravno dejstvo;
2) Nemačko i Švajcarsko pravo u principu priznaju važnost ugovora i bez naznačenja njihove kauze, ali
ako takav apstraktan ugovor dovede do neosnovanog obogaćenja, lice na čiji je račun došlo do
obogaćenja, može tražiti od onog ko se obogatio vraćanje odgovarajuće vrednosti. Iako su ova dva
shvatanja različita, ona se približavaju u krajnjem rezultatu, samo što se on u francuskom pravu postiže na
ugovornom planu, a u nemačkom na van ugovornom planu. Što se tiče značaja ove podele, važno je
naglasiti da je položaj poverioca u apstraktnom ugovoru mnogo povoljniji nego u kauzalnom pošto ne
mora dokazivati postojanje kauze.

27. ZAKLJUČENJE UGOVORA

Ugovor je izvor obligacija koji nastaje saglasnošću volja ugovornih stranaka. Da bi jedan ugovor nastao
potrebno je da se ispune uslovi u pogledu:
1. Sposobnosti ugovaranja
2. Saglasnosti volja,
3. Predmeta ugovora,
4. Osnova ugovora, a ponekad i
5. Forme ugovora

28. SPOSOBNOST UGOVARANJA

Sposobnost ugovaranja znači da lice koje zaključuje ugovor poseduje poslovnu sposobnost koja se
zakonom zahteva za pojedini ugovor. Poslovna sposobnost je sposobnost lica da svojim izjavama volje
stiče prava i zasniva obaveze. Ta sposobnost se stiče sa 18 godina, ako zakonom nije određeno da se stiče
ranije (npr. sposobnost zaključenja ugovora o radu se stiče sa 15. godina). Izjava kojom se stiću prava i
zasnivaju obaveze je pravna radnja koja podrazumeva svest i nameru da se ugovor zaključi. Poslovnu
sposobnost imaju samo oni koji su subjekti prava, a to znači oni koji imaju pravnu sposobnost
(sposobnost da budu nosioci prava i obaveza). Volju da zaključuju ugovore ne mogu imati lica koja nisu
poslovno sposobna. Ta lica nemaju ni sposobnost ugovaranja.
Vrste nesposobnosti
Apsolutna nesposobnost ugovaranja se vezuje i za poslovno nesposobna lica. To su maloletnici do 11.
godina života, kao i nepunoletna lica zbog duševne bolesti ili fizičke nemoći.

Relativna nesposobnost se vezuje za maloletna lica od 14 do 18 godina kao i za punoletna lica koja su
delimično lišena poslovne sposobnosti. Ova lica imaju delimičnu poslovnu sposobnost i mogu svojim
izjavama volje sticati prava i zasnivati obaveze, ali samo uz odobrenje roditelja odnosno staraoca.

Kad se odobrenje javlja kao uslov punovažnosti ugovora. Ugovor postaje punovažan momentom davanja
odobrenja. To odobrenje deluje ex tunc, pa se uzima da ugovor proizvodi dejstva još od samog
zaključenja. Ako je ugovor zaključen bez odobrenja zakonskog zastupnika, delirnično poslovno
sposobnog lica, odnosno maloletnika od 14 do 18 godina, saugovarac može odustati od ugovora.

Sposobnost ugovaranja pravnih lica - Pravno lice može zaključivati ugovore samo u okviru svoje
pravne sposobnosti, a njihova pravna sposobnost je ograničena sadržinom delatnosti kojom se po zakonu
ili statutu bavi. Ugovori zaključeni van okvira pravne sposobnosti pravnih lica, ne proizvode pravna
dejstva. Pravna sposobnost pravnih lica upisuje se u sudski registar, a odredena je statutom ili aktom o
osnivanju. Stranka koja pretrpi štetu usled zaključenja ugovora sa pravnim iicima koja su bez dejstva,
može zahtevati naknadu štete pod uslovom da je savesna.

Zastupanje - Poslovno nesposobna lica nemaju sposobnost ugovaranja. Medutim, pošto su ona subjekti
prava, mogu se javiti kao stranke u ugovoru, pod uslovom da u njihovo ime i za njihov račun ugovor
zaključi zakonski zastupnik. Zastupanje je pravni odnos u kome jedno lice obavlja pravne poslove u ime i
za račun drugog lica, tako da se pravna dejstva, pravnog posla ostvaruju prema zastupljenom. U
ugovorima koje zakjučuje zastupnik, stranka je zastupljeni, a ne zastupnik. I poslovno sposobno lice može
biti zastupano, ako ovlasti punomoćjem drugo poslovno sposobno lice da ga zastupa. Ovde zastupanje
vrši punomoćik i to je voljni zastupnik, a ne zakonski zastupnik. Međutim, i radnje punomoćnika se
preduzimaju u ime i za račun zastupanog lica, razume se pod uslovom da se punomoćnik kretao u
granicama ovlašćenja. U slučaju prekoračenja ovlašćenja, zastupanje ne deluje, ali zastupljeni može
naknadno odobriti pravne radnje punomoćnika.

Savremeni pravni promet dopušta široku primenu ustanove zastupanja. Pravilo je da se svi pravni poslovi
mogu zaključiti preko punomoćnika, ako drugaćije zakonom nije određeno, kao na primer kod
testamenta.

Ugovor sa samim sobom - Pitanje da li je moguć ugovor sa samim sobom tesno je vezano sa ustanovom
zastupanja. Ono je van ove veze logičan apsurd, i to iz dva razioga:
1. Prvi je što je ugovor saglasnost voija dva ili više lica, tako da je ugovor sa samim sobom nespojiv sa
samim pojmom ugovora i
2. Što nema smisla da se neko obavezuje prema sebi Međutim ako se ovo pitanje poveže sa zastupanjem,
onda može doći do problema, a o tome je ovde reč. Ugovor sa samim sobom može biti aktuelan u
sledećim slučajevima:

1. Kad vlastodavac ovlasti punomoćnika da zaključi ugovor sa trećim licem, a on zaključi ugovor za sebe,
npr. kad jedno lice ode kod akvokata i ovlasti ga da stan proda nekom licu, a advokat taj stan kupi za
sebe.
2. Kad obe ugovorne strane, izaberu za svog punomoćnika isto lice, npr. kad i kupac i prodavac uzmu
istog advokata da im sačini ugovor.
3. Kad jedno lice ima imovinu u različitim imovinskim režimima, pa stan hoće da prenese iz jednog u
drugi režim, npr. kad isto lice hoće da prenese neku stvar iz režima otvorenog nasleđa pre okončanja
ostavinskog postupka, u režim njegove svojine koja je već definiitivna svojina (separatio).
Iz ovih slučajeva proizilazi da je i naziv ugovor sa samim sobom neadekvatan. U prvom slučaju, kad
punomoćnik umesto da proda stvar, tu stvar kupi za sebe, postoje dve strane, a ne jedna. Prva je
vlastodavac u ulozi prodavca, a druga je punomoćnik u ulozi kupca. U drugom slučaju, kad je reč o
separaciji imovinskih dobara koja pripadaju istom licu, tu uopšte nije reč o ugovoru, jer se njime ne
uspostavlja odnos izmedu dve imovine, već između dva lica povodom imovine. Iz rečenog proizilazi da je
pojam Ugovor sa samim sobom više slikovit nego tačan. Drugo pitanje je kakve će posledice nastati u
prva dva slučaja? Nastala situacija može biti razlog da se raskine ugovor o punomoćstvu, odnosno poništi
ugovor koji je punomoćnik zaključio sa samim sobom. Međutim, od ovog pravila postoje i izuzeci, tako
da će ugovor ostati punovažan, ako ga vlastodavac ratifikuje ili ako je ugovor zaključen pod istim ili
povoljnijim uslovima od onih koje je vlastodavac odredio. Razume se, do održavanja ugovora ne može
doći ako je ugovor zaključen intuitu personae. Rečeno važi samo za punomoćnika, jer kod zakonskog
zastupnika, slučajevi ugovaranja sami sa sobom, ne mogu nastupiti, jer postoje imperativni propisi, koji
nalažu potrebu posebnog staraoca za sve ugovorne odnose između štićenika i zakonskog zastupnika.

29. SAGLASNOST VOLJA

Saglasnost volja je jedan od bitnih uslova za zaključenje ugovora. To proizilazi iz samog pojma ugovora
koji se zasniva na podudarnosti dve volje, koje su se susrele. Saglasnost volja možemo analizirati
razmatranjem sledećih pitanja:
1. Sadržina saglasnosti - volja i njeni atributi, unutrašnja i izjavljena volja, načini izražavanja volje.
2. Nastanak saglasnosti - pregovori, ponuda, prihvatanje ponude.
3. Nedostaci saglasnosti - zabluda, prevara, prinuda.

SADRŽINA SAGLASNOSTI

Sadržinu saglasnosti ćemo upoznati ako ispitamo:

Volju i njene atribute - Volja kao bitan uslov za nastanak ugovora je psihološka pojava, a saopštavanje te
volje jeste intelektualna radnja. Otuda formiranju i izražavanju volje prethodi donošenje svesne i voljne
odluke ka tome. U volji da se zaključi određeni ugovor postoje, dakle:

1. Svest o zaključenju ugovora znači da je lice sposobno da shvati značaj onoga što želi postići ugovorom.
Tu svest imaju lica koja raspolažu sposobnošću ugovaranja. Nemaju je: lice nedovoljnog uzrasta, duševno
bolesna lica i lica pod dejstvom alkohola, droga, i
sl.
2. Namera da se zaključi ugovor (animus contrahendi) izražava volju lica da zaključi ugovor određene
sadržine. Pored ova dva elementa, volja da se zaključi ugovor mora da bude i ozbiljna, stvarna. slobodna i
upravljena na ono što je moguće.

NAČINI IZRAŽAVANJA VOLJE

Načini izražavanja volje - Bez obzira da li se ugovori zaključuju prostom saglasnošću volja ili primenom
odredene forme, stranke izražavaju svoju volju na odredeni način.
Načini izražavanja volje su raznovrsni, ali se svode na aktivno i pasivno ponašanje:
1) Aktivno ponašanje - Volja se po pravilu izražava nekim aktivnim ponašanjem, prouzrokovanjem
akata koji znače ispoljavanje te volje. Aktivno ispoljavanje volje može biti :
a) izrično, koje se vrši rečima (izgovoreriim ili napisanim), znacima, gestovima, šifrom ili drugom
radnjom koja ima taj smisao. Najčešće se to čini rečima, usmenim ili pismenirn putem (ispravom,
pismom, teiegramom itd), ali se izjavljuje i gestovima npr. dizanjem ruke, znacima kojima se
sporazumevaju gluvonemi itd.,
b) prećutno, volja se izražava konkludentnim radnjama - aktima kojima se volja ne izražava direktno, već
indirektno, ali tako da se sa sigunošću može zaključiti kakva je volja izražena. Na ovaj način je volja
izražena npr. kad neko uđe u autobus (očigiedno je da hoće prevoz), kad neko uđe u restoran i sedne za
sto (očito je da hoće ugostiteijsku uslugu). U svim ovim postupcima reč je o aktivnom ponašanju kojim se
prećutno izražava volja. Tu dakle nema pasivnog ponašanja.
2) Pasivno ponašanje – Kao način izražavanja volje podrazumeva apsolutnu uzdržanost od bilo kakvih
postupaka kojima se volja izražava, a ipak se uzima da je volja izražena. Pasivno ponašanje treba
razlikovati od konkludentnih radnji, tj. aktivnog ponašanja kojim se prećutno izražava volja. Dok kod
konkludentnih radnji postoji i direktno aktivno ponašanje, kod pasivnog ponašanja postoji ćutanje o
ponudi druge strane. Prema tome pasivno ponašanje postoji kad jedna strana ćuti o ponudi da se zaključi
ugovor, prispeloj publikaciji koja nije naručena, o nalogu za zastupanje i slično. U savremenom pravu
ćutanje samo za sebe ne znači pristanak. Otuda se pasivnim ponašanjem po pravilu volja ne može
izjavljivati. To pravilo sadrži i ZOO. Tim pravilom se štiti pravna sigurnost ponuđenog i on se ne dovodi
u stanje obaveze da na svaku ponudu mora da odgovara. Ipak od ovog pravila postoje izuzeci koje
predviđa i ZOO. Ti izuzeci su u stvari i slučajevi pasivnog ponašanja kojima se i izražava i volja odnosno
saglasnost volja. Ti slučajevi. Se odnose na: ćutanje ponuđenog, ako između njega i ponudioca postoji
ranije ustanovljeni stalni poslovni odnos u pogledu isporuke određene robe u određenim intervalima;

b) ćutanje lica koje se stalno bavi određenom delatnošću u slučaju da mu stigne nalog da za određeno lice
iz domena te delatnosti obavi određene poslove (posrednici, komisionari, zastupnici);

c) ćutanje po isteku roka ugovora o zakupu, koji se u slučaju sa nastavljanjem izvršenja obaveza smatra
produženim, ali samo u kombinaciji da zakupodavac ćuti, a zakupac nastavi da koristi zakupljeno dobro
(aktivno ponašanje zakupca, praćeno pasivnim ponašanjem zakupodavca);

d) ćutanje kad trgovački ili neki drugi profesionalni običaji odnosno uzanse određuju da se ćutanje smatra
prihvatanjem;

e) prećutno obnavljanje licence;

f) kada stranke same ugovore da će ubuduće pasivno ponašanje jednog od njih značiti pristanak. U svim
ovim slučajevima, ako ponuđeni ćuti, uzima se da je prihvatio ponudu. Zato ponuđeni koji želi da ne
prihvati ponudu mora biti aktivan. On mora odmah ili u određenom roku obavestiti ponudioca da ne
prihvata ponudu. Ako to ne učini, njegovo ćutanje će značiti prihvatanje ponude.
NASTANAK SAGLASNOSTI

Saglasnost nastaje kada se volje strana ugovornica podudare, kad se susretnu u identičnoj sadržini. To se
događa kada jedna strana učini ponudu, a druga je prihvati. Ponudi, tj. prihvatanju mogu, ali i moraju
prethoditi pregovori. Zato su za nastanak saglasnosti relevantni sledeći elementi : pregovori, ponuda i
prihvatanje ponude.

1.Pregovori su fakuitativna mogućnost u postupku nastajanja saglasnosti. Do njih može ali i ne mora da
dođe. U toku pregovora stanke pregovaraju oko niza različitih okolnosti, a najčešće o predmetu, ceni,
načinu, vremenu isporuke, količini, načinu plaćanja, itd. Pregovori, u 'principu' ne obavezuju stranke pa
ih svaka od njih može prekinuti kad hoće. Zato se u narodu kaže "pregovori su pregovori, a ugovor je
ugovor". Međutim, sledeći načelo savesnosti, ZOO je predvideo dva siučaja odgovornosti za štetu u vezi
sa pregovorima:
1) kad je stranka vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor. Takva stranka je dužna da drugoj
stranci naknadi štetu nastalu vođenjem pregovora (ova šteta je deliktna, a ne ugovorna). Pri tom su
potrebna dva kumulativna uslova: a) da nije postojala namera zakljućenja ugovora; b) da je nastala šteta u
vezi sa vođenjem pregovora (putni. Troškovi boravka);

2) kad je kod stranke postojala namera za zaključenje ugovora ali je ona kasnije odustala od te namere bez
opravdanog razloga i time što je drugoj stranci prouzrokovala štetu, I ovde postoje dva kumulativna
uslova;
a) odustanak od namere bez opravdanog razloga;
b) šteta u vezi sa pregovorima.

Odsustvo osnovanih razloga je faktičko pitanje koje se utvrđuje od slučaja do slučaja. Neosnovani razlozi
su izvan sfere ekonomskih razloga. Pregovori su značajni jer upućuju stranke u pregovorima da vode
računa o onome o čemu su već pregovarali, jer se prilikom tumačenja zajedničke namere stranaka često
ispituje i tok pregovora jer je tamo koren rnnogih klauzula itd. Ali pregovori iz praktičnih razloga često
izostaju, što je posledica standardizacije načina zaključenja ugovora, sve većeg broja automata i
formulara raznih ugovora i drugih rekvizita, savremenog načina života.
2.Ponuda je jednostrana izjava volje kojom ponudHac upućuje predlog za zaključenje ugovora
određenom licu, koja sadrži sve bitne sastojke ugovora, tako da se njenim prihvatanjem ugovor
zaključuje. Lice koje načini ponudu je ponudilac, a lice kome je upućena je ponuđeni. Ponuda rnože biti
ponuđena od bilo koje strane - od kupca ili prodavca, od zakupca ili zakupodavca, poslugoprimca ili
poslugodavca. Bitno je da predlog za zaključenje ugovora sadrži sve bitne elemente ugovora. Ponudilac
ima, u načelu, .slobodu izoora ponuđenog, ali postoje i izuzeci - kod prava preče kupovine, otkupa
stanova, prava prekupa i sl. kada se ponuda čini tačno određenom licu. Od ponude u rečenom smislu teba
razlikovati opštu
ponudu, izlaganje robe i slanje kataloga i oglasa.
a) Opšta ponuda - Predstavlja predlog za
zaključenje ugovora upućen neograničenom broju lica koji. sadrži bitne elemente ponuđenog ugovora.
Opšta ponuda predstavlja predlog za zaključenje ugovora ukoliko drugo ne proizilazi iz
okolnosti, slučaja i običaja. Razlika između ponude i opšte ponude je u tome što je kod ponude ponuđeno
određeno lice, a kod opšte ponude neodređeni broj lica. ZOO poznaje opštu ponudu. Ona postoji i kod
ugovora o pristupu.
b) Izlaganje robe - Ovo je poseban vid. opšte ponude. Da bi izlaganje robe bilo ponuda, potrebno je uz
robu naznačiti i cenu robe. Izlaganje robe je ponuda ukoliko iz okolnosti, slučaja ili običaja ne proizilazi
nešto drugo. Otuda ako se izloženoj robi sa označenjem cene hoće oduzeti odlika ponude potrebno je to
posebno naznačiti raznim naznakama.kao. što. su npr. izloženo u reklamne svrhe, prodato i sl. Izloženoj
robi sa cenom odliku ponude oduzima i običaj, ukoliko postoji.
c) Slanje kataloga i oglasa, - Ono se ne smatra ponudom, već pozivom da se učini ponuda pod
objavljenirn uslovima. Ovo zakonsko rešenje je usvojeno u rnnogim građanskim zakonicima. Opšte
uzanse.su takođe polazile od tog pravila, ali su dopuštale da slanje kataloga i ogIasa predstavija ponudu
ako to proističe iz, njegove sadržine. ZOO se razlikuje od opštih uzansi, jer on tu mogućnost izričito ne
predviđa.

Sadržina ponude - Ponuda mora da sadrži bitne elemente ponuđenog ugovora (esentialia negotii) npr. kod
kupoprodaje stvari - cena. Nije nužno da ponuda sadrži prirodne elemente (naturalia negotii) i slučajne
elemente (acidentalia negotii). O ostalim elementima stranke se mogu naknadno sporazumeti, ako o tome
ne postignu saglasnost spor će rešiti sud vodeći računa o sadržini pregovora ranijoj praksi između
ugovarača i običajima. Ponuda sa rezervom nije ponuda. Rezerva se može označiti rečima "bez obaveze",
"neobavezno" i sl.
Forma ponude - Za ponudu, kao i za sam ugovor važi princip konsensualizma, ako drugačije nije
određeno. Prema tome, u principu ponuda ne podleže nikakvoj formi. Ona se može učiniti rečima -
usmeno ili pismeno, uobičajenim znacima, konkludentnim radnjama itd. Međutim, ako zakon zahteva za
zaključenje ugovora posebnu formu. onda se i ponuda za zaključenje ugovora
mora učiniti u toj formi. To predvida i ZOO. U slučaju kad zakon zahteva pismenu formu, kao uslov
punovažnosti ugovora, pismena mora biti i ponuda, s tim što je kod jednostrano formalnih ugovora, ovaj
uslov vezan samo za stranku koja se obavezuje, a kod dvostrano obaveznih ugovora - za obe stranke.

Dejstvo ponude - Ugovor čine ponuda i prihvat ponude. Prema tome, glavno dejstvo ponude je u tome što
zajedno sa prihvatom ponude dovodi do nastanka ugovora. Međutim ponuda proizvodi pravna dejstva i
nezavisno od prihvatanja Većina evropskih zakonodavstava. pa i ZOO, polazi od toga da je ponuduilac za
određeno vreme vezan svojom ponudom u tom srnislu što je dužan da je održi. ZOO dopušta da se ova
vezanost isključi izričito ili kad to proizilazi iz okolnosti posla.

Sadržina izjave o prihvatanju ponude - Prihvatanje ponude je akt komplementaran ponudi. Ono sadržinski
mora da odgovara ponudi, jer se jedino tada ponuda i njeno prihvatanje mogu podudariti, biti recipročni,
što i jedino dovodi do ugovora. Ona dakle ne mora da obuhvati sve prirodne ili slučajne elemente. Oni se
i naknadno mogu uskladiti, a to u slučaju spora može učiniti i sud. Izjava ponuđenog u vezi sa ponudom,
nije njeno prihvatanje ako se sa njom ne podudara. Otuda ZOO i određuje da je ponuda odbijena ako
ponudeni izjavi da je prihvata, ali i predloži da se ona u nečemu izmeni ili dopuni, s tim što se tada
uzima da je ponuđeni učinio drugu ponudu svom ponudiocu. U prihvatanju ponude, mora biti vidljiva
i namera ugovaranja (animus contrahendi). Najzad, sadržina prihvatanja ponude obavezuje ako potiče od
ponudioca, odnosno njegovog zastupnika tj. punomoćnika.

Zadocnelo prihvatanje ponude - Prihvatanje ponude mora biti ućinjeno pre isteka roka koji je za to
određen. Ako izjava o prihvatanju ponude bude učinjena posle isteka roka. ugovor ne nastaje, jer se
ponuda ugasila istekom roka, pa prihvatanje ponude nije izazvalo susretanje volja tj, njihovu podudarnost,
bez koje nema ugovora. Ali zakasnela izjava o prihvatanju ponude se smatra novom ponudom od strane
ponuđenog. Ukoliko se desi da je prihvatanje ponude učinjeno blagovremeno, ali da je zbog prekida ili
greške u vezama taj prihvat stigao ponudiocu posle isteka roka, smatra se da je ugovor zaključen, ako je
ponudilac znao ili je mogao znati da je izjava otposlata pre isteka roka. Ipak, i u tom slučaju ponudilac
može odmah, a najkasnije idućeg radnog dana, po prijemu prihvata izvestiti ponuđenog, da se nee smatra
vezan ponudom, u kom slučaju ugovor ne nastaje.

NEDOSTACI SAGLASNOSTI

Ugovor je saglasnost volja onih koji ga zaključuju. Da bi saglasne volje proizvele ugovor one moraju biti
recipročne, ozbiljne, stvarne, slobodne i upućene na nešto što je mogućno. Nedostatak bilo kojih od ovih
atributa volje pokreće pitanja u vezi sa važenjem zaključenja ugovora. Odsustvo neophodnih atributa
volje može da bude izazvano raznim razlozima kao što su zabluda, prevara i prinuda. Ukoliko ovi razlozi
nastupe, dolazi do primene sankcije. Sankcija se ogleda u relativnoj ništavosti (rušljivosti) ugovora.

30. ZABLUDA - POJAM I VRSTE

Zabluda je pogrešna predstava o stvarnosti. Ova pogrešna predstava u svesti nekog lica izaziva verovanje
da je tačno ono što u stvari nije tačno; odnosno da je- netačno ono što je u stvari tačno. Reč je o jednom
posebnom psihičkom stanju subjekta čija je slika stvarnosti pogrešna. Ova opšta definicija zablude se
može primeniti i na terenu ugovornog prava. U tom pogledu, zabluda je pogrešna predstava o nekom
elementu ugovora, prirodi ugovora, osnovu, predmetu, licu, supstanci, motivu itd. Za zabludu je važno
naglasiti da ona ne podrazumeva nikakvo angažovanje sugovornika o stvaranju pogrešne predstave o
nekom elementu ugovora. U suprotnom nije reč o zabludi već o prevari. Zabluda se može odnositi na
razne činjenice, pa zato i postoje razne vrste zabluda. Tradicionalne su :

1) o prirodi ugovora (error in negotio), kad se pogrešna predstava odnosi na vrstu ugovora (zaključio si
kupoprodaju, a mislio si da je reč o poklonu)

2) O ličnosti (error in persona), znači pogrešnu predstavu o identitetu drugog ugovarača (zaključio si
ugovor sa licem A, a mislio si da je to Iice B)

3) O predmetu (error in corpore) jeste zabluda o identitetu predmeta ugovora (kupiš jednu, a misliš da si
kupio drugu stvar)

4) O supstanci (error in substantia) jeste pogrešna predstava o materiji od koje je stvar napravljena (kupiš
bakarni prsten, a mislio si da je zlato)

5) O motivu (eror in motivo) - pogrešna predstava o pobudi ugovora (kupio si novi auto, jer misliš da ti je
stari uništen, a u stvari nije)

6) O kauzi (error in causa) - pogrešna predstava o postojanju kauze - ugovor o osiguranju, već osigurane
stvari,

7) O pravu (error iuris) - pogrešna predstava o sadržini prava - zaključio si zabranjen ugovor, verujući da
je dozvoljen

8) O činjenicama (error facti) - pogrešna predstava o činjenicama - zaključio si ugovor sa maloletnikom,

verujući da je punoletan

9) zbog netačnog prenosa volje - pogrešna predstava o sadržini ponude zbog greške u prenosu
(greške sl. lica pošte itd.)

10) O računskom podatku - pogrešna predstava o količini, zbog greške u pisanju ili prepisivanju.

ZOO izričito navodi zablude o prirodi, predmetu i osnovu ugovora ne isključujući i druge, kao što su
zabluda o licu (kod ugovora intuitu personae), o motivu (kod dobročinih ugovora), i zbog netačnog
prenosa, ako je do toga došlo itd.

Pravna dejstva zablude - zabluda izaziva pravna dejstva, koja se odnose na egzistenciju samog ugovora,
odnosno njegovu punovažnost. Ta dejstva tiču se sankcija, i to kako karaktera sankcija, tako i uslova za
njihovu primenu.

Karakter sankcija – osnovna sankcija zbog, zablude se ogleda u relativnoj ništavosti (rušljivosti) ugovora.
Ugovor nije ništav sam po sebi kao kod apsolutne ništavosti, nego se može ali i ne mora tražiti njegov
poništaj u zakonom predviđenom roku. Prateća sankcija može, ali i ne mora biti naknada štete, što će
zavisiti od savesnosti, odnosno nesavesnosti ugovornika. Savestan je poverilac naknade, a nesavestan je
dužnik naknade.
Uslovi za prrrnenu sankcija se tiču: dokazivanja (zabluda se mora dokazati, jer se ne pretpostavlja. Teret
dokazivanja leži na onom ko se poziva na zabludu. To mogu biti obe ili samo jedan ugovorna strana, rok
za pobijanje ugovora ( pobijanje ugovora zbog zablude, mogućno je samo u određenom roku. U raznim
zakonima, on je različito određen - 30 dana NGZ, 3 godine AGZ, SGZ, 10 godina FGZ. ZOO predviđa
subjektivni rok od jedne godine od saznanja za zabludu i objektivni rok od 3 godine od zaključenja
ugovora.), konvalidacija.ugovora (zabluda se ne uzima kao razlog za poništavanje ugovora ukoliko
stranka naknadno izjavi da će izvršiti ugovor uprkos zabludi. Time ga ona konvalidira (osnažuje).

31. PREDMET UGOVORA

Predmet ugovora je ono o čemu je ugovor. Često se kaže da se ono o čemu je ugovor odnosi na neku stvar
ili radnju. Medutim, predmet ugovora je davanje određene stvari ili vršenje određene radnje. Drugim
rečima, akt davanja stvari (dare), ili činjenje (facere) ili nečinjenje (nonfacere) ili trpljenje. Da bi jedan
ugovor punovažno nastao, tradicionalno se zahteva da njegov predmet bude moguć, dozvoljen i određen.

A) Moguć predmet - Predmet ugovora mora biti moguć, jer se nemoguće ne može izvršiti.
Nemogućnost može biti materijalna, objektivna (apsolutna nemogućnost je materijalna nemogućnost koja
se procenjuje in rem ), subjektivna, prvobitna (inicijalna nemogućnost nastaje u momentu zaključivanja
ugovora), naknadna. Češći su slučajevi pravne nemogućnosti od slučajeva materijalne nemogućnosti.
Pravna nemogućnost se tiče dozvoljenosti predmeta ugovora, a to je već drugi uslov njegove
punovažnosti.

B) Dopuštenost predmeta - Predmet je dopušten ako ne postoji kakva zabrana. Ustav Srbije polazi od toga
da je dozvoljeno sve što nije zabranjeno. Zabrane su moguće i mogu se svrstati u tri grupe koje sve
proizilaze iz opšte norme sadržane u članu 10. ZOO da "učesnici u prometu slobodno uređuju obligacione
odnose pod uslovom da to ne čine suprotno Ustavom utvrdenim načelima društvenog uređenja.
prinudiiim propisima i moralu društva”

C) Određenost predmeta - Predmet ugovora mora biti određen ili odrediv. Predmet je određen ako su svi
elementi predmeta naznačeni u ugovoru (cena je određena tačnim iznosom). Odrediv je ako su u ugovoru
dati elementi na osnovu kojih se predmet može naknadno, aii sa izvesnošću odrediti (cena na dan isplate).
Predmet saglasno određuju stranke, ali se one mogu dogovoriti da predmet odredi treće lice ih čak jedan
od ugovornika. Predmet se određuje u zavisnosti od vrste stvari, odnosno radnje. Tako je kod predaje
stvari potrebno odrediti oznake i podatke na osnovu kojih se može identifikovati. Kod predaje nepokretne
stvari moraju se pružiti zemljišnoknjižni podaci. Kod individualno određene stvari se mora dati tačan opis
stvari. Kod stvari određenih po rodu mora se tačno naznačiti vrsta roda. itd. Kvalitet stvari se određuje
izričito, ali se mogu koristiti i standardi "srednji kvalitet", "klasa A" itd.

D) Sankcija - Kad je predmet ugovora nemoguć, nedopušten ili neodređen, ugovor je ništav. Ovde je reč o
apsolutnoj ništavosti, a ne o rušljivosti ugovora. To znači da se na ništavost može pozvati svako
zainteresovano lice, da se na nju pazi po službenoj dužnosti i da se sudska zaštita može ostvariti
nezavisno od prekluzivnog roka. Ništavost se utvrđuje deklaratornom presudom, koji samo konstatuje da
je ugovor ništav. Ta presuda deluje ex tunc.

32. KAUZA

Dok pojam predmeta ugovora daje odgovor na pitanje na šta se dužnik obavezuje, kauza treba da da
odgovor na pitanje zašto se dužnik obavezuje. Iz svega rečenog, moglo bi se zaključiti da kauza nije samo
psihološki ni samo ekonomski, a ni psihološko - ekonomski pojam, već pravni pojam koji objašnjava
pravni cilj obavezivanja. Kod dvostrano obaveznih ugovora, jedna strana se obavezuje zbog izvršenja
obaveze druge strane. To je neposredni pravni cilj obaveze. To je kauza. Iza tog pravnog cilja stoje
mnoge različite pobude - psihološke, ekonomske, moralne. Sve ove pobude, po pravilu ne ulaže u polje
kauze. Ulaze samo izuzetno i to kod nedozvoljenih i nemoralnih motiva koji su obema stranama bili
poznati ili morali biti poznati i kod jednostrano obaveznih dobročinih ugovora - poklona, ostave, posluge,
kod kojih se kauza ogleda u nameri darežljivosti ili da se drugom učini besplatna korist (intentio
liberalis).

33. KAUZA U PRAKTIČNOJ PRIMENI

Pod praktičnom primenom kauze se podrazumeva sledeće:

1. Primena kauze u zakonodavstvu - Postoje dve vrste zakonodavstva. U jednoj je kauza izričito
predviđena i regulisana, a u drugoj grupi nije.

A) U prvu grupu spada i ZOO, koji kauzu reguliše u čl. 51 - 53. Kauza je nužan uslov za nastanak i
postojanje ugovora. Svaki ugovor mora imati dopusten osnov. U ugovorima u kojima nije izražen osnov,
pretpostavlja se da on postoji. Ako osnov ne postoji ili je nedopušten - ugovor je ništav. ZOO reguiiše i
odnos pobude i kauze u čl. 53. Pravilo je da pobude iz kojih je ugovor sačinjen ne utiču na njegovu
punovažnost. To znači da pobude po pravilu ne ulaze u polje kauze.
B) Druga grupa zakonodavstava ne predviđa kauzu, niti je reguliše.

2. Primena kauze u sudskoj praksi - Kauza je primenjivana u našoj sudskoj praksi i pre nego što je
donet ZOO. Ona je kauzu tretirala kao cilj ugovora, koji obe strane imaju u vidu i koja je sastavni deo
ugovora. Praksa je pravila razliku između teretnih i dobročinih pravnih poslova u pogledu pobuda, kao
kauze. Kod teretnih, pobuda je ulazila u kauzu i kad nije bila utvrdena kao uslova važnosti ugovora. Iz
ovoga se vidi da je sudska praksa i pripremila rešenje kauze koje danas postoji u ZOO. Praktična primena
kauze u zakonodavnoj i sudskoj praksi je bila naročito značajna u vezi sa sledećim slučajevima:

A) Nedopuštena kauza je ona kauza koja je protivna Ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja,
prinudnim propisima i moralu društva. Nedopuštenost kauze nije samo njena direktna suprotnost sa
pomenutim načelima, propisima i moralom, već i zIoupotreba i tih načela i propisa. Praksa je bogata
slučajevima nedopuštene kauze. Tu spadaju zabranjeni ugovori o nasleđivanju, ugovori o naknadi za
konkubinat, ugovori o otuđenju zarad osujećenja poverilaca itd.

B) Odsustvo kauze postoji kad kauza uopšte ne postoji, za razliku od prethodnog slučaja kada je ona
postojeća, ali nedopuštena. Kod dvostrano obaveznih ugovora, kauza ne postoji kad nema ni predmeta ili
kad. ga je nemoguće izvršiti jer kauza jedne strane je u izvršenju obaveze druge, pa ako predmeta nema,
ne može se izvršiti ni obaveza, što lišava drugu stranu kauze. Npr. stvar koja treba da se proda je propala,
a u pitanju je individualno određena stvar. Ako te stvari nema ne može biti ni osnova za isplatu cene za tu
stvar. Kod jednostrano realnih ugovora koji nastaju predajom stvari, kauze nema, ako stvar nije predata.
U tom slučaju ne postoji osnov za vraćanje stvari.

C) Prividne kauze odnosno putativne kauze su one koje su prividno naznačene da bi prikrile stvarnu
kauzu. Ista postoji ako se jedan ugovor o poklonu lažno zaključuje sa namerom da se prikrije kupoprodaja
ili da bi se prikrilo odsustvo svakog ugovora. U prvom slučaju prividna kauza je simulovana, a u drugom
je fiktivna. Simulovana ne proizvodi pravna dejstva jer je lažna, dok prikrivena može biti valjana ukoliko
nije zabranjena ili nernoralna. Ako je zabranjena ili nemoralna onda je nedopuštena. Fiktivna kauza nikad
ne proizvodi dejstva.

Pravna dejstva kod nedopuštene ili nepostojeće kauze - Kako je kauza jedne obaveze u izvršenju obaveze
druge strane, jedan ugovornik može tražiti ispunjenje obaveze drugog samo ako je prethodno sam ispunio
svoju obavezu. Ako strana koja nije izvršila svoju obavezu traži ispunjenje obaveze druge strane, druga
strana može istaći prigovor neizvršenja obaveze (exceptio non adinpleti contractus). Ako je jedan
ugovonik izvršio svoju obavezu, a drugi-odbija da izvrši svoju, prvi ima pravo da traži raskid ugovora.
Prema tome pravna sredstva su prigovor neizvršenja i raskid ugovora.
Sankcije - Ako osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav. Reč je o apsolutnoj ništavosti na koju
se pazi po službenoj dužnosti, koja ne zastareva i koja se utvrđuje deklaratornom sudskom odlukom sa
povratnim dejstvom. Zakonodavstva koja poznaju nepostojeće ugovore, određuju da je ugovor koji nema
kauzu nepostojeći, tako da bi ništav bio samo ugovor sa nedopuštenom kauzom. Ako je osnov prividan
važe sledeća pravila, fiktivna kauza vodi ništavosti, simulovana kauza - ništav je simulovani ugovor, a
desimulovani ugovor nije ništav, ukoliko njegova kauza nije zabranjena ili nemoralna (ako je takva, onda
je i on ništav).

34. FORMA UGOVORA

Forma ugovora je uslov za nastanak formalnih ugovora. Konsensualni nastaju nezavisno od forme. Kod
formalnih ugovora važe i ostali uslovi nastanka: saglasnost volja, sposobnost ugovaranja, predmet i
kauza. Značaj forme se, prema tome, vezuje samo za formalne ugovore, ali pošto njihov broj u
savremenom pravu raste, raste i značaj forme. Forma obligacionih ugovora je način izražavanja njihove
sadržine kroz unapred određene spoljne oblike kojima se manifestuje volja. Da bi se forma ugovora
tačnije odredila, potrebno je razlikovati formu od sličnih kategorija kao što su:
1. Odobrenje za zaključenje ugovora - U određeriirn slučajevima, zakon zahteva da se zaključenje nekog
ugovora odobri od strane nadležnog državnog organa ili fizičkog lica, staraoca. Odobrenje je zahev
forme. Tu je reč o ugovoru zaključenom pod odložnim uslovom. Naš ZOO predviđa da se odobrenje daje
u obliku propisanom za ugovore čije se zaključenje daje.

2. Formalnosti publiciteta - To su oblici kojima se obezbeđuje publicitet izvesnih ugovora, da bi se

zaštitila savesna treća lica. Takvi ugovori su npr. ugovori o kupoprodaji nekretnina kojima se publicitet
obezbeđuje upisivanjem u zemljišne knjige

3. Fiskalne formalnosti - Kod određenih ugovora se zahtevaju i fiskalne formalnosti kao što su
registrovanje, žigosanje itd. Te formalnosti nisu od značaja za registrovanje ugovora i zato ne spadaju u
formu ugovora.

4. Prost dokaz o postojanju ugovora - Konsensualni ugovori se zaključuju prostom saglasnošću. Forma
nije uslov važnosti ovih ugovora. Oni nastaju i bez nje. Aii često se o jednom konsensualnom ugovoru
sačinjava pismeno ili se on zaključuje pred svedocima. To ne utiče na nastanak ugovora, ali se pismeno
odnosno svedoci, koriste kao dokaz o postojanju ugovora, ukoliko ga neko ospori. Ovde nije reč o formi
nego o prostom dokazu o postojanju ugovora.

35. VRSTE FORMI UGOVORA (KRITERIJUMI RAZLIKOVANJA)

Postoje različite forme zakijučenja ugovora. One se mogu podeliti po tri kriterijuma: prema načinu
ispoljavanja forme (pismena forma javne isprave (svečana) i realna forma), prema pravnom dejstvu forme
(bitna forma ugovora (ad solemnitatem) i dokazna forma ugovora (ad.probationem) i prema načinu
nastanka forme (zakonska i ugovorna forma).

PISMENA FORMA UGOVORA

Pod pismenom formom podrazumeva se pismena redakcija ugovora na određenoj ispravi

koja je napisana pisaćom mašinom rukom ili drugim sredstvom i koja je svojeručno potpisana od
ugovornih strana koje se obavezuju. Pismena forma je najčešća od svih-. vrsta forrni. Elementi pismene
forme su:
1. Tekst izjave koji može biti pisan svojeručno, štampan, otkucan, sastavljen od trećeg lica. Uobičajeno je
da se tekst stavlja na hartiju, ali to mogu biti i druge materije - pergament, koža, što je ređe u upotrebi.

2. Potpisi stranaka - Potpisivanjem teksta izjave onih koji se obavezuju nastaje ugovor. S
tim u vezi se postavljaju 4 pitanja:

Ko potpisuje ispravu - za ispunjenje pismene forme, dovoljno je da ispravu potpiše samo ona strana koja
se ugovorom obavezuje. Zbog toga, za zaključenje dvostranog ugovora, dovoljno je da obe strane potpišu
jednu ispravu, ili da svaka strana potpiše ispravu namenjenu drugoj. Ova pravila sadrži i ZOO.

Potpunost potpisa - potpis na ispravi mora da bude-potpun. Potpun je kad se sastoji od imena i prezimena.
Od ovog pravila se može odstupiti pod uslovom da se na osnovu potpisa može identifikovati potpisnik.

Svojeručnost potpisa - potpis po pravilu mora biti svojeručan tj, da ga je stranka svojom rukom, pisanim
slovima stavila na ispravu. Međutim, moguća su odstupanja (mehanički potpis (faksimil) priznaje se ako
je uobičajen u poslovnom saobraćaju), Nepismena ili nemoćna lica umesto potpisa stavljaju otisak
kažiprsta, obićno pred državnim organom ili svedocima.

Mesto stavljanja potpisa - Potpis se stavlja na kraju ili ispod teksta izjave. Uoblčajeno je da potpisnika
obavezuje samo tekst iznad potpisa. Uzima se da obavezuje tekst ispod i sa strane, ako je iznad potpisa.
Sve što je ispod potpisa treba biti naknadno potpisano da bi bilo punovažno. Punovažan je i blanko potpis,
ako se iznad njega stavi tekst. Ukoliko taj tekst nije odgovarajući, na šta je blanko potpisnik pristao, ima
pravo na naknadu štete.

Elementi ugovora koji moraju biti uneti u pismeno - Novije shvatanje, koje prihvata i naša sudska praksa,
polazi od toga da pismenom formom. moraju biti zahvaćeni samo bitni elementt ugovora (esentiaIia
negotii). Ovo novije shvatanje usvaja i ZOO. Po njemu sporedni elemetni proizvode dejstva iako nemaju
odgovarajuću formu, ukoliko oni nisu protivni sadržini ugovora i cilju zbog koga je forma propisana.
Stoga su punovažne i sve usmene nagodbe kojima se smanjuju ili olakšavaju obaveze obe strane, ako je
forma propisana samo u njihovom. interesu.

Forma za izmene i dopune pismenog ugovora - Pismeni ugovor se može menjati ili dopunjavati. Stoga se
i postavlja pitanje da li i za novele pismenog ugovora važi ista forma. U sudskoj praksi i pravnoj teoriji
postoje različiti stavovi o ovom pitanju. Ipak preovladava stav da i za noveliranje pismenog ugovora vazi
ista forma. Postoje i mišljenja da novele ne podležu istoj formi.

Neslaganje izmedu usmene saglasnosti i saglasnosti izražene pismenom formom – Često se u formalnim
ugovorima, npr. u kupoprodaji zemljišta, ne unosi, o pojedinim elementima, naročito ono što su se stranke
sporazumele, već nešto drugo što ne odgovara njihovoj pravoj volji. S tim u vezi postavlja se pitanje da li
važi ono što je uneto u ugovoru. ili ono što odgovara pravoj volji stranaka.
Prvo stanovište - važi ono što je uneto u pismeni ugovor.
Drugo stanovište - važi ono što je stvarno dogovoreno.
Treće stanoviste - ugovor je ništav. Izlaz bi trebalo tražiti u skladu sa svrhom forme. Ako je forma
uvedena u javnom interesu, usmeriirn klauzulama ne bi trebalo pridavati važnost. Ali ako je forma
formalne ugovore, ali pošto njihov broj u savremenom pravu raste, raste i značaj forme.

Forma obligacionih ugovora je način izražavanja njihove sadržine kroz unapred određene spoljne oblike
kojima se manifestuje volja. Da bi se forma ugovora tačnije odredila potrebno je razlikovati formu od
sličnih kategorija kao što su:
1. Odobrenje za zaključenje ugovora - U određenirn slučajevima, zakon zahteva da se zaključenje nekog
ugovora odobri od strane nadležnog državnog organa ili fizičkog lica, staraoca. Odobrenje je zahev
forme. Tu je reč o ugovoru zaključenom pod odložnim uslovom. Odobrenje može biti prethodno
(dozvola) ili naknadno (saglasnost). Ako je daje državni organ odobrenje je službena radnja, a ako ga daje
fizičko, lice, odobrenje je jednostrana izjava volje. Postoje dva shvatanja o načinu davanja odobrenja. Po
jednom, odobrenje ne mora odgovarati formi ugovora, a po drugom, odobrenje se daje u istoj formi u
kojoj je zaključen ugovor. Naš ZOO predviđa da se odobrenje daje u obliku propisanom za ugovore
čije se zaključenje daje. Prema tome on prihvata drugo stanovište.

2. Formalnosti publiciteta - To su oblici kojima se obezbeđuje publicitet izvesnih ugovora, da bi se

zaštitila savesna treća lica. Takvi ugovori su npr. ugovori o kupoprodaji. Nekretnina kojima se publicitet
obezbeđuje upisivanjem u zemljišne knjige. Formalnosti publiciteta nisu obuhvaćeni pojmom forme
ugovora. U navedenom primeru formalni ugovor je iustus titulus, dok je upis u ZK modus aquirendi. To
je akt izvršenja ugovora kojim se definitivno stiče svojina.

3. Fiskalne formalnosti - Kod određenih ugovora se zahtevaju i fiskalne formalnosti kao što su
registrovanje, žigosanje itd. Te formalnosti nisu od značaja za registrovanje ugovora i zato ne spadaju u
formu ugovora. Oni služe naročitim ciljevima fiskalne politike, naplate poreza i si. Ponekad mogu biti
korisne i za građansko pravo npr. ako se fiskalna formalnost odnosi na deponovanje jednog primerka
ugovora kod fiskalnih organa, onda se mora sačiniti pismeno o tom ugovoru i kad se ne radi o formalnom
ugovoru što može biti korisno kod dokazivanja obaveza (npr. kolektivni ugovori se registruju u
ministarstvu rada).

4. Prost dokaz o postojanju ugovora - Konsensualni ugovori se zaključuju prostom saglasnošću. Forma
nije uslov važnosti ovih ugovora. Oni nastaju i bez nje. Ali često se o jednom konsensualnom ugovoru
sačinjava pismeno ili se on zaključuje pred svedocima. To ne utiče na nastanak ugovora, ali se pismeno,
odnosno svedoci, koriste kao dokaz o postojanju ugovora, ukoliko ga neko ospori. Ovde nije reč o formi
nego o prostom dokazu o postojanju ugovora.

36. FORMA JAVNE ISPRAVE

Forma javne isprave je forma koja pored pismene redakcije ugovora zahteva i učešće određenog organa
javne vlasti u nastajanju ugovora. To učešće organa javne vlasti može biti:

1. aktivno - kad organ javne vlasti učestvuje u samom zaključenju ugovora time što ga
sastavlja i rediguje;
2. pasivno - kad organ ne učestvuje u zaključenju ugovora, već ga samo overava. U oba slučaja, učešće
organa javne vlasti daje ugovoru karakter javne isprave. Zato se ova forma i naziva formom javne isprave.
Ona je složenija i strožija od obične pismene forme. Ugovori sa ovom formom su ugovor o doživotnom
izdržavanju, ugovor o raspolaganju imovinom za života, ugovor o odricanju od otvorenog nasledstva. U
njihovom zaključivanju učestvuje sudija koji prilikom overe mora ugovor- da pročita i upozori
ugovornike na posledice ugovora, što je više od proste overe ugovora. Ovde sud ima aktivnu ulogu. Ali
kod overe ugovora o prometu nepokretnosti, sud ne učestvuje aktivno, ali pošto se ovi ugovori overavaju i
oni imaju formu javne isprave pri čemu je uloga suda pasivna. Postavlja se pitanje, da li se ugovor o
doživotnom izdržavanju može zaključiti preko - punomoćnika. Na ovo pitanje se daju različiti odgovori,
ali odgovor bi ipak trebao da Bude pozitivan, ali pod određenim uslovima. Ugovori se u principu mogu
zaključivati preko punomoćnika. Odstupanje od tog pravila mora biti izrično propisano kao kod
testamenta, kod koga je svaka mogućnost zastupanja isključena. Pošto se izuzeci usko primenjuju i
tumače (lex exceptionis suntt strictissimae interpretandur) oni se ne mogu proširivati na slučajeve koji
nisu zakonom izričito propisani. Zato i za zaključenje ugovora o doživotnom izdržavanju treba da važi
pravilo da se može zaključiti i preko punomoćnika, ali pod uslovom da je punomoćje izdato u istoj formi
u kojoj je zaključen i ugovor o doživotnom izdržavanju dakle u formi javne isprave uz odgovarajuće
učešće sudije: Ovo pravilo je sadržano u čl. 90. ZOO. U nekim pravnim sistemima forma javne isprave
pretpostavlja učešće javnog beležnika. To su javni službenici zakonom ovlašćeni da sastavljaju i
overavaju određene javne ugovore.

37. REALNA FORMA

Realna forma zaključenja ugovora zahteva, pored saglasnosti volja i predaju stvari. Predaja stvari je
konstitutivan akt kojim upravo nastaje ugovor. Prema savremenom učenju realna forma je nepotrebna.
Ugovori o zajmu, ostavi, posluži i prevozu trebalo bi da imaju konsensualni karakter, što znači da bi
trebalo da se zaključuju prostom saglasnošću volja. Postizanje ove saglasnosti ne bi bilo zaključenje
predugovora, već ugovora, a predaja stvari ne bi bila akt zaključenja, već izvršenja ugovora. Ovo
saveremeno shvatanje realne forme primenjeno je u Švajcarskom zakoniku o obligacijama, Madarskom i
Poljskom zakoniku. Njima se pridružio i ZOO. On reguliše samo zajam, ostavu i zalogu, ali ih reguliše
kao konsesualne ugovore, prekidajući dugu tradiciju realnih ugovora u klasičnom smislu, u nas. On ne
reguliše ugovor o poklonu i posluzi, što znači da Republika može njih regulisati kao realne ugovore u
klasičnom smisiu. Do sada ona to nije regulisala. Ipak i ZOO poznaje realni ugovor, jer predviđa da se
kapara ugovara predajom stvari odnosno novca.

38. BITNA I DOKAZNA FORMA

Bitna i dokazna forma su vrste forme koje se određuju po njihovom pravnom dejstvu. Bitna forma (ad
solemnitatem) je forma koja je usiov nastanka i važnosti ugovora. Ona je konstitutivni element
egzistencije ugovora. Bez nje riema ni ugovora. Bitna forma ugovora može biti određena zakonom ili
voljom stranaka. Kod bitne forme, izjava volje stranaka može biti data samo u propisanoj formi, drugačije
ne može. Ako je ugovor nastao zato što je ispunjena bitna forma, njegovo postojanje se može dokazivati
ne samo odgovarajućom ispravom nego i svim dokaznim. sredstvima. Otuda ako je ugovor zaključen, a
isprava o njemu izgubijena ili uništena, njegovo poštojanje se može dokazivati svim drugim dokaznim
sredstvima (saslušanje svedoka stranaka, i sl.) Dokazna forma (ad probationem) je forma koja je
određena kao jedino sredstvo dokazivanja ugovora, koja inače ne utiče na njegovu punovažnost. Naše
pravo ne predviđa formu ad probationem.

39. ZAKONSKA I UGOVORNA FORMA

Zakonska i ugovorna forma su vrste formi koje se određuju po načinu nastanka forme.
Zakonska forma je forma određena zakonom, Zakon može odrediti razne vrste formi, a isto tako može
odrediti da li je neka forma bitna ili dokazna. Zakonska forma se uvodi različitom pravnom tehnikom,
obično izražena " ugovor je punovažan, ako je zakljucen u pismenoj formi" ili " ugovor koji nije zaključen
u pismenoj forrni ne proizvodi pravno dejstvo". U svtm ovim slučajevima je jasno da se radi o bitnoj
formi. Ali ako nije dovoljno, jasno određeno o kakvoj se formi radi, onda postoje različita rešenja. Po
ŠGZ" – u tada se primenjuje pretpostavka da je reč o bitnoj formi. To rešenje ne bi odgovaralo našem
pravu. Zato treba uzeti da je reč o bitnoj forrni samo onda kada je odsustvo forme sankcionisano
ništavošću. Ali kad takva sankcija nije predviđena, treba poći od pretpostavke da je reč o prostom dokazu.
Tako bi trebalo tumačiti reči "sačiniće pismeni ugovor" ili "ugovor treba da bude sačinjen pismeno".
ZOO predviđa da "ugovor koji nije zaključen u propisanoj formi nema pravno dejstvo, ukoliko iz ciija
propisa. ne proizilazi nešto drugo "
Ugovorna forma je forma koju stranke svojom voljom predvide za neki ugovor. Taj ugovor može biti i
konsensualni ili formalni. Ako je konsensualni, on će se zaključiti u ugovorenoj formi, a ako je formalni,
onda se on ima zaključiti u zakonskoj formi i u formi koja je ugovorom bila predviđena. Ugovorom se
rnože predvideti svaka vrsta forme - pisrnena, svečana ili realna. Dakle, svaka forma u okviru javnog
poretka. Ugovorena forma je bitna forma (ad solemnitatem). To se najčešće i navodi u ugovoru. Međutim,
ako postoji sumnja o kakvoj je formi reč, treba postupiti na sledeći način. Najpre treba ispitati nameru
stranaka u pogledu dejstva forme. Ako se ona ne može ustanovtti, trebalo bi usvojiti pretpostavku o formi
ad solemnitatem. Takvo rešenje poznaju mnogi zakonici, a uglavnom je prihvaćeno i u ZOO. Njegov čl.
70. stav 2. Kaže "Ugovor koji nije zaključen u ugovorenoj formi nema pravno dejstvo ukoliko su stranke
punovažnost ugovora uslovile posebnom formom".

40. DEJSTVA UGOVORA MEĐU UGOVORENICIMA

1. Ugovor ima obligacionopravno dejstvo - zato se svojina stiče kad postoji pravni osnov (iustus titulus) i
odredeni način sticanja (modus aquirendi). Samim ugovora se ne prenosi svojina, već se samo stiče
tražbeno pravo da se zahteva stvar koja je predmet ugovora, a svojina se stiče predajom, odnosno upisom
u zemljišne knjige. Ovaj sistem je bio primenjen u AGZ, SGZ, OIZ, ruskom i mađarskom zakoniku.
2. Ugovor ima stvamo pravno dejstvo - za sticanje stvarnih prava dovoljan je sam ugovor. On ima i
translativno dejstvo, a to znači da se samim ugovorom prenosi svojina, pod uslovom da je stvar
individualno određena - italijanski, francuski i poljski GZ.
3. Kod prenosa stvarnih prava se javljaju dva ugovora : kauzalan (koji sadrži pravni osnov ) i apstraktan,
koji se sastoji u prenosu stvari putem predaje, u smislu realne forme, pri čemu se predaja ne uzima kao
materijalni akt, već kao poseban pravni posao. Ovo shvatanje je zastupljeno u nemačkom pravu.

41. POSEBNA DEJSTVA TERETNIH UGOVORA

Teretni ugovori su oni kod kojih jedna strana daje naknadu za korist koju dobija od druge. Ove ugovore
odlikuje uzajamnost prestacija, tj. koristi. Teretni ugovori su uglavnom dvostrano obavezni, mada mogu
biti i jednostrano obavezni (poklon). Najčešći i najvažniji dvostrano teretni ugovor je ugovor o
kupoprodaji. Zato je ZOO posebna dejstva teretnih ugovora regulisao kod ovog ugovora, ali tako da se
odredbe o tome shodno primenjuju i na ostale dvostrano teretne ugovore. Specifičnost teretnih ugovora
proizilazi iz okolnosti da je ovim ugovorima svojstvena imovinska ravnoteža uzajarnnih davanja
(ekvivalentnost prestacije). Reč je o načelu jednake prednosti uzajamnih davanja.
Narušavanje tog načela povlači, po zakonu, odgovornost za nedostatke i to kako pravne (evikcija), tako i
fizičke nedostatke stvari.

42. OBAVEZA ZAŠTITE U SLUČAJU EVIKCIJE

Obaveza zaštite u slučaju evikcije se odnosi na zaštitu od pravnih nedostataka stvari.

Evikcija predstavlja pravno uznemiravanje pribavioca stvari, tj. uznemiravanje na osnovu nekog
prava koje je postojalo pre pribaviočevog sticanja stvari, o kome on prilikom zaključenja ugovora nije
znao. Npr. kad je prenosilac otuđio stvar na kojoj nije imao pravo svojine, pa je sada vlasnik stvari traži
od pribavioca ili kad je prenosilac otuđio nepokretnost kao da je bez tereta, a potom se titular prava
službenosti javlja sa zahtevom da preko te nepokretnosti prolazi. Uznemiravanje je uvek pravno, a to
znači da se vrši isticanjem nekog prava u odnosu na pribavljenu stvar.
Postoje potpuna i delimična evikcija. Potpuna je kada pribavilac zbog prava trećeg izgubi državinu na
celoj stvari (prodavac proda tuđu stvar, pa vlasnik vindikacionom tužbom tu stvar oduzme od kupca).
Delimična evikcija postoji kad pribavilac zbog prava trećeg izgubi državinu na stvari ili kad mu se
državina na celoj stvari suzi u pogledu ovlašćenja koje je imao u vidu prilikom zaključenja ugovora (npr.
kad je kupio plac sa dve parcele pa mu je jedna oduzeta ili kad je kupio plac, pa se ispostavi da neko treći
ima pravo službenosti ). Ovo razlikovanje ima značaja zbog sankcija usled evikcije u vezi sa raskidom
ugovora, povraćajem stvari i naknadom štete.

Sadržina obaveze zaštite se ogleda u tome da prenosilac pruža pomoć pribaviocu u sporu sa trećim licem
isticanjem pravnog osnova koji sticaocu omogućuje da stvar koristi što će učiniti mešanjem u parnicu na
strani tuženog. U slučaju da pribavilac izgubi spor, prenosilac je obavezan da sticaocu vrati vrednost koju
ju od njega primio, kao i da mu naknadi štetu koju je zbog toga pretrpeo. Da bi za prenosioca nastala
obaveza zaštite od evikcije, potrebno je da se kumulativno ispune sledeći uslovi: Da se uznemiravanje
pribavioca zasniva na nekom pravu. To je obično i pravo trećeg, ali nije isključeno da to bude i pravo
prenosioca ( mada ne može da evicira onaj koji treba da pruži zaštitu). Pribavilac može biti uznemiravan
na dva načina. U sporu se može uznemiravati ili tužbom (ako treće lice tuži) ili prigovorom (ako je treće
lice zbog uznemiravanja tuženo pa se brani prigovorom). Pre spora, ako treći na razne načine - verbalno,
faktički i sl. - ističe svoju pravnu pretenziju, onda pribavilac može podneti tužbu za utvrđenje kako bi se
utvrdilo da njemu pripada pravo na stvari (pozitivna tužba) ili da trećem licu ne pripada pravo na stvari
(negativna tužba).

Sankcije i pravne posledice evikcije - One se razlikuju zavisno od toga da li je reč o potpunoj ili
delimičnoj evikciji. Kod potpune evikcije tj. u slučaju da treće lice ostvari svoju pravnu pretenziju prema
pribaviocu i liši ga državine stvari, ugovor između pribavioca i prenosioca se raskida po samom zakonu.
Kod delimične, kada dođe do umanjenja ili ograničenja pribaviočevog prava, pribavilac ima pravo da bira
jednu od dve opcije: da raskine ugovor ili da zahteva srazmerno sniženje naknade. Ovo su sankcije u
odnosu na egzistenciju samog ugovora. Međutim, njih mogu.da prate i sankcije u pogledu:

a) povraćaja datog - u slučaju da je usled evikcije došlo do raskida ugovora ili u celini ili delimično,
pribavilac ima pravo da zahteva od prenosioca povraćaj datog (cene, zakupnine i sl.)
b) naknada štete - pre povraćaja datog, pribavilac ima pravo na naknadu štete koja mu je usled
evikcije prouzrokovana. Npr. štetu zbog troškova zaključenja i izvršenja ugovora. Nakada štete
može obuhvatiti i plodove, ali samo ako je pribavilac bio savestan, odnosno dok je bio savestan.

Gubitak prava na zaštitu - ZOO predviđa prekluzivne rokove kojima se gubi pravo na zaštitu od evikcije.
U slučaju vansudske evikcije pravo na zaštitu se gasi istekom godine dana od dana saznanja za pravo
trećeg, a u slučaju sudske, pravo na zaštitu od evikcije se gasi istekom 6 meseci od pravnosnažno
okončanog postupka. U sudskom sporu je prenosilac umešač pribavioca, koga treće lice tuži, tako da se
rok od 6 meseci odnosi na mogućnost pribavioca da podnese tužbu protiv prenosioca.

43. PRESTANAK UGOVORA

Prestanak ugovora treba razlikovati od prestanka obligacija. Obligacije izviru iz ugovora, a prestaju
ispunjenjem obaveza, zamenom obaveza, kompenzacijom, konfuzijom, novacijom. Ali može prestati i
sam ugovor kao izvor obligacija. O tome je ovde reč. Ugovori mogu prestati zato što nisu u skladu sa
zakonskom ili moralnom normom, odnosno zato što postoje neke mane u volji ili pak zbog raskida u
izvesnim slučajevima, usled smrti stranke (intuitu personae). Slučajevi prestanka ugovora se - mogu
svesti na tri razloga: poništenje ugovora, raskid ugovora (sporazumni ili jednostrani) i smrt ugovornika.
Ugovor može prestati i usled slučajne propasti njegovog predmeta- Najznačajniji razlozi za prestanak
ugovora su poništenje i raskid. Prestanak ugovora pokreće i pitanje restitucije.
44. NEVAŽNOST UGOVORA

Ugovor važi, tj. proizvodi pravna dejstva, ako suispunjeni opšti uslovi za zaključenje ugovora. Ako se
utvrdi da u momentu zaključenja ugovora nije bio ispunjen bilo koji od ovih uslova, takav ugovor je
nepunovažan, pa neće proizvoditi pravna dejstva. Međutim, svi razlozi nevažnosti nisu istog intenziteta,
tako da ni sankcija zbog nevažnosti ugovora nije uvek ista. Sankcija je energična kad je ugovor zaključen
protivno nekoj zakonskoj ili moralnoj normi, a blaža je kada postoje neki nedostaci u volji. Postoji dvojna
i trojna podela nevažećh ugovora. Dvojna podela je tradicionalna. (klasična) i razlikuje ništave i rušljive
ugovore. Prvi se nazivaju i apsolutno ništavi, a drugi relativno ništavni. Ovu podelu prihvata i ZOO.

45. NIŠTAVI UGOVORI

Ništavi ugovori su ugovori koji su protivni prirodnim propisima i moralnim normama. ZOO definiše
ništave ugovore kao ugovore koji su protivni Ustavom utvrđenim načelima društvenog uređenja,
prinudnim propisima i moralu društva, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili
ako zakon u određenom slučaju ne propisuje nešto drugo. Ukoliko je zaključenje ođređenog ugovora
zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi, ako zakonom nije što drugo predviđeno, a strana
pod zabranom snosiće odgovarajuće posledice.

Osnovne odlike ništavih ugovora su:

ne proizvode pravna dejstva od samog zaključivanja;
sud na njih pazi po službenoj dužnosti;
na ništavost se može pozivati svako zainteresovano lice;
pravo na isticanje ništavosti ne zastareva.

Sudska odluka kojom se konstatuje. ništavost ima deklarativno dejstvo i deluje unazad - ex tunc. Kad je
ugovor u celini protivan prinudnim propisima i moralnim normama, postoji potpuna ništavost, koja
zahvata čitavu sadržinu ugovora. Delimična ništavost je ništavost pojedinih odredbi ugovora. Tada su
samo neke odredbe ugovora protivne pravnim i moralnim normama, dok ostale odredbe ugovora to nišu.
Načelno, ništavost pojedinih odredbi ne povlači i ništavost celog ugovora, ako on može opstati bez
ništavih odredbi i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda za njegovo zaključenje. Pravilo
da se korisno štetnim ne kvari, opredeljuje, dakle, delimičnu ništavost. Nju u napred rečenom smislu
predvida i ZOO. Pored pravila da ništavost neke odredbe ne povlači ništavost celog ugovora, ako on može
opstati bez te odredbe i ako ona nije bila ni odlučujući uslov ni pobuda ugovora, ZOO predvida da će
ugovor ostati na snazi, čak i kad se primenjuju izuzeci — u slučaju. kad je ništavost ustanovljena upravo
da bi ugovor bio oslobođen te odredbe i važio bez nje (ustanovljeno na zahtev stranke).

Konverzija - Ono što je ništavo na početku ne može kasnije postati punovažno. Otuda kod ništavih
ugovora nije dopuštena konvalidacija, osim u dva izuzetka: kod formalnog ugovora zaključenog van
propisane forme i kad je zabrana zaključenja ugovora bila manjeg značaja, a obaveze su u oba slučaja
izvršene. Ali, ako konvalidacija nije dozvoljena, konverzija jeste. Ako ništav ugovor ispunjava uslove
za punovažnost nekog drugog ugovora, medu ugovaračima će važiti taj drugi ugovor, ako bi to bilo u
saglasnosti sa ciljem koji su želeli postići i ako se može uzeti da bi oni zaključili taj ugovor da su znali za
ništavost onog koga su zaključili. Konverzija je moguća samo ako se i konvertovani ugovor nađe u
domašaju volje ugovornih stranaka, jer bez nje nema ni ugovora. Do konverzije dolazi npr. ako se
zaključi ugovor o ustupanju imovine za života, a ne obuhvati sve potomke (tada se uzima da je zaključen
ugovor o poklonu). Konverzija je moguća kod ništavih ugovora, čiji je razlog ništavosti u protivnosti
ugovora prinudnim propisima ili moralnim normama.
Domen primene - Ništavost ugovora je rekvizit kojim se sprečava pravno dejstvo ugovora, pre svega u
sferi nedopuštenosti predmeta i nedopuštenosti kauze. Drugim rečima, u sferi povreda imperativnih
propisa i moralnih normi. U zakonodavstvima koja ne poznaju nepostojeće ugovore, ništavost se odnosi i
na ostale opšte uslove za zaključenje ugovora:
• Nedozvoljenost predmeta ima za posledicu ništavost npr. kod ugovora o otuđenju nasledstva koje se
očekuje, kod odricanja od prava na izdržavanje, o ugovaranju dužih rokova zastarelosti, o zelenaškom
ugovoru, o trgovini zlatnim novcem i stranom valutom.
• Nedozvoljenost osnova (kauze) postoji kad je zaključen ugovor o naknadi za konkubinat, prodaji
devojke, lažiranju utakmica, kupovlni glasova na izborima itd.
• Nepostojanje opštih uslova za zaključenje ugovora se tiče sposobnosti ugovaranja,
saglasnosti volja i forme (pošto su predmet i osnov već uzeti u obzir).

Pozivanje na ništavost - Ništavi ugovori ne proizvode nikakva pravna dejstva. Taj princip potiče još iz
rimskog prava, a izražen je u maksimi quod nullum est nullum producit effectum. Ništavim ugovorom se
vređa javni poredak i zato je krug lica koja mogu tražiti utvrdivanje ništavosti širi nego kod rušljivih
ugovora. Tužbu za utvrđenje ništavosti mogu podići ugovorne strane i svako drugo zatateresovano lice, a
može i javni tužilac. Sud pazi na ništavost po službenoj dužnosti, što je i posledica energičnosti sankcija.
Razume se, na ništavost se mogu pozivati i sami ugovornici. S tim u vezi postavlja se pitanje - da li se na
ništavost može pozivati i stranka koja je za to znala. Drugim rečima, treba li pružati sudsku zaštitu i
stranci koja se poziva na sopstvenu bruku. Odgovor na ovo pitanje zavisi od primene maksime nemo
auditur propriam turpitudinem alegans (niko se neće slušati ko navodi sopstvenu sramotu).

Pravne posledice ništavosti - Ništavi ugovori ne proizvode pravna dejstva od samog zasnivanja. Presuda
koja utvrđuje ništavost deluje ex tunc. Posledice ništavosti se odnose na:

a) Povraćaj datog - Ako nijedan od ugovornika nije izvršio svoje obaveze, problem povraćaja datog ne
postoji. Posledica ništavosti se ogleda u tome što nijedna od stranaka ne može zahtevati izvršenje
ugovorne obaveze. Problem povraćaja datog postaje složen kad su stranke, jedna ili obe (potpuno ili
delimićno), izvršile svoje ugovorne obaveze. Tada se povraćaj datog vrši po pravilima restitucije, koja
može biti:

1) jednostrana restitucija - postoji kad je samo jedna strana u obavezi da izvrši povraćaj primljenog; kod
jednostrano teretnih ugovora - kod kojih je samo jedna strana dužna da vrati ono što je primila; kod
dvostrano teretnih ugovora - ako je samo jedna strana izvršila svoju obavezu ili ako su obe strane izvršile
svoje obaveze, ali je samo jedna savesna (ukoliko se maksima nemo auditur propriam turpitudinem
alegans primeni).

2) dvostrana restitucija - postoji kad su obe strane izvršile svoje obaveze (delimično ili u celini) pa onda
svaki ugovornik vraća ono što je od drugog primio. Ova restitucija se primenjuje kad su obe stranke
savesne tj. kada nisu znale za razlog ništavosti.

3) nedopuštena restitucija - postoji kad do restitucije ne može doći zbog nesavesnosti stranke koja je znala
za razlog ništavosti. Ako je samo jedna strana nesavesna, postoji jednostrana nedopuštena restitucija (koja
je je moguća i kod jednostrano i kod dvostrano obaveznih ugovora), a ako su obe strane nesavesne,
postoji dvostrana nedopuštena restitucija, koja je moguća samo kod dvostrano obaveznih ugovora.
Maksima nemo auditur propriam turpitudmem alegans primenjuje se upravo kod nedozvoljenih
restitucija, ali tu nastaje i problem. Ako nesavesna stranka ne može dobiti svoju stvar natrag, ona će ostati
kod druge strane bez osnova, a to neće biti u skladu sa načelom pravičnosti, pogotovu ako je i ona
nesavesna. Neki zakonici ovaj problem rešavaju tako što stvar oduzimaju u korist države (Rusija,
Poijska). Naš ZOO predviđa da se u slučaju nedozvoljene restitucije stvar preda opštini na čijoj
teritoriji nesavesna stranka ima sedište, prebivalište ili boravište. Pri odlučivanju o tome, sud će
voditi računa o savesnosti jedne, druge ili obeju stranaka, o značaju društvenog interesa koji se
ugrožavaju i o moralnim shvatanjima društva. Sama restitucija se vrši tako što je strana ugovornica dužna
da vrati drugoj sve što je primila na osnovu poništenog ugovora (naturalna restitucija), a ako to nije
moguće ili ako se priroda onog što je ispunjeno protivi vraćanju, ima se dati odgovarajuća novčana
naknada (novčana restitucija), pri čemu se uzimaju u obzir cene u vreme donošenja sudske odluke, ako
zakonom nije drukčije određeno.

b) Naknada štete - Pored restitucije, kao pravna posledica poništavanja ugovora se može javiti naknada
štete, razume se ako je usled toga nastupila šteta. Naknadu može zahtevati samo savesna stranka.
Nesavesna je dužna da štetu naknadi u celini. Šteta se odnosi na gubitak u imovini zbog neizvršenja
ugovora kao i na izdatke koji su učinjeni u vezi sa zaključenjem nepunovažnog ugovora.

Pravni položaj trećih lica - Ako je sticalac stvari po ništavom ugovoru tu stvar otuđio pravnim poslom
trećem licu, stariji vlasnik može i od novog sticaoca reivindikacionom tužbom tražiti stvar natrag. Ali ako
je savesno treće lice steklo svojinu putem održaja ili po pravilima o sticanju svojine od nevlasnika, onda
to lice tu stvar zadržava. Nije je steklo derivativnim, već originernim putem, pa se tu ne može primeniti
pravilo niko na drugog ne može preneti više prava nego što sam ima.

46. RUŠLJIVI UGOVORI

Rušljivi ugovori, za razliku od ništavih, proizvode pravna dejstva, ali mogu biti poništeni u
predviđenom roku na zahtev zakonom određenih lica, čiji se pojedinačni interesi vređaju. Po ZOO,
ugovor je rušljiv kada ga je zaključila stranka koja je ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom
zaključenju bilo mana u pogledu volje stranaka i u drugim slučajevima koji su izričito određeni.

Osnovne odlike rušljivih ugovora su: proizvode pravna dejstva dok ih sud ne poništi, njihovo
poništavanje mogu zahtevati samo zainteresovana lica, na rušljivost se ne pazi po službenoj dužnosti i
pravo na isticanje rušljivosti zastareva.
Rušljivost se ne konstatuje, kao kod ništavosti, već se izriče. Zato sudska presuda ima konstitutivno
dejstvo, a ne deklaratorno, kao kod ništavth ugovora. Rušljivost se može odnositi na čitav ugovor, ali
se može ticati i samo nekih ugovornih odredbi - delimična rušljivost, pri čemu važe ista pravila kao i kod
delimičnih ništavosti, Posledice poništavanja zbog rušljivosti su povraćaj u pređašnje stanje i naknada
štete. Restitucija je posledica povratnog dejstva sudske presude.

Domen primene - Rušljivost se tradicionalno odnosi na tri područja:

1) nedostaci u volji
2) ograničena poslovna sposobnost
3) ostali slučajevi (prekomerno oštećenje, ugovori zaključeni protivno opštem aktu pravnog lica)

Pozivanje na rušljivost - Pošto je rušljivost blaži oblik nevažnosti ugovora, krug lica koja mogu tražiti
poništenje ugovora je mnogo uži nego u slučaju ništavosti. U krug lica koja mogu podneti tužbu za
poništaj ulaze ugovornik u čijoj su volji postojali nedostaci ili koji trpi zbog prekomernog oštećenja,
njihovi univerzalni sukcesori, treće lice koje ima neposredni pravni interes (poverilac jednog od
ugovornika) i staralac maloletnika koji je zaključio ugovor bez njegovog odobrenja. U nekim slučajevima
to može učiniti i javni pravobranilac. Rušljivost traži onaj koji je pogođen razlogom rušljivosti.

Posledice poništavanja - Poništavanje deluje ex tunc (retroaktivno). Zato su posledice poništenja

rušljivog ugovora iste kao i posledice poništenja zbog ništavosti, ali pošto je reč o zaštiti pojedinačnog
interesa, stranke se mogu sporazumeti da poništeni ugvor ne proizvodi pravna dejstva samo za ubuduće
(ex nunc).
a) Povraćaj datog - Pošto presuda o poništavanju ugovora usled rušljivosti, po pravilu deluje ex tunc,
mora doći do povratka u pređašnje stanje. Svaka stranka vraća onoj drugoj ono što je od nje primila, u
naturi, a ako to nije moguće, ili se priroda onog što je ispunjeno protivno restituciji, onda u novcu
ekvivalentno cenama u vreme vraćanja, odnosno donošenja sudske odluke, ako zakonom nije drugačije
određeno.
b) Naknada štete - Pored povraćaja datog, posledica poništenja rušljivog ugovora može biti i naknada
štete. Pravo da zahteva naknadu štete ima savesni ugovornik na čijoj strani je i bio uzrok rušljivosti.
Ograničeno poslovno sposobno lice odgovara za štetu, samo ako je lukavstvom ubedilo svog saugovarača
da je poslovno sposobno.

47. KONVALIDACIJA

Konvalidacija je naknadno osnaženje rušljivog ugovora, putem odricanja od prava na poništaj

ugovora od strane lica koja to pravo imaju. Odricanje od prava na poništaj ugovora može biti učinjeno
izričnom izjavom, dobrovoljnim izvršenjem i propuštanjem roka za tužbu radi poništaja ugovora zbog
rušljivosti. Za konvalidaciju su potrebni sledeći uslovi: da se radi o rušljivom ugovoru, da konvalidaciju
preduzima strana ovlašćena za pobijanje ugovora, da to lice zna za razlog rušljivosti i da je u momentu
konvalidacije stranka bila u stanju da slobodno izjavi svoju volju. Konvalidaciju treba razlikovati od
ratifikacije ugovora (naknadno prihvatanje ugovora koga je zaključio punomoćnik prekoračivši granice
ovlašćenja) i konverzije ugovora (podvođenje ništavog ugovora pod dopušteni ugovor).

Domen primene konvalidacije su rušljivi ugovori. Svi rušljivi ugovori se mogu konvalidirati, ukoliko se
naknadno osnaže izričnom izjavom, dobrovoljnim izvršenjem, propuštanjem roka za tužbu. Ugovori sa
ograničeno poslovno sposobnim licima se konvalidiraju naknadnim odobrenjem zakonskog zastupnika,
odnosno staraoca. Izuzetno, konvalidacija je mogućna i kod ništavog ugovora i to u dva slučaja: 1) Kad se
konvalidira pismena forma (koja je izostala) izvršenjem ugovornih obaveza, pod uslovom da forma nije
propisana u javnom interesu; 2) Kad se konvalidiraju ugovori kod kojih je zabrana zaključenja bila
manjeg značaja, ukoliko je ugovor već izvršen.

48. RASKID UGOVORA

Raskid ugovora je način prestanka punovažnog ugovora usled volje jednog ili oba ugovornlka iz uzroka
koji su zakonom predviđeni. Uzroci raskida nastaju posle zaključenja ugovora, za razliku od uzroka
poništenja koji su prisutni već u momentu zaključenja. Poništava se nepunovažan ugovor, dok se
punovažan ugovor raskida. Raskid ugovora može biti dvojak. Kod sporazumnog raskida, stranke koje
su zaključile ugovor, novom saglasnošću volja odustaju od tog ugovora. To je logična posledica samog
pojma ugovora. Ali mogućan je i jednostrani raskid ugovora i to u dva oblika: 1) Kad se obe stranke
saglase da svaka od njih može ugovor jednostrano raskinuti, u kom slučaju je i takav raskid produkt
saglasnostivolja; 2) U slučajevima koji su izričito zakonom predviđeni: a) raskid zbog neizvršenja b)
raskid zbog promenjenih okolnosti.

49. RASKID UGOVORA ZBOG NEISPUNJENJA

Raskid ugovora zbog neispunjenja je način prestanka punovažnog ugovora usled neispunjenja obaveze
jedne strane. Ovaj način prestanka ugovora je predviđen i u ZOO. Prema njemu, u dvostranim ugovorima,
kad jedna strana ne izvrši svoju obavezu, druga strana može, ako nije što drugo određeno, zahtevati
ispunjenje obaveza i raskinuti ugovor samom izjavom, ako raskid ugovora ne nastupa po samom zakonu,
s tim što uvek postoji pravo na naknadu štete.
Savremena prava dozvoljavaju i raskid ugovora zbog neizvršenja pod uticajem modernih ideja kao što su
prećutni raskidni uslov, kauza, pravičnost i ekvivalentnost.

Uslovi za raskid ugovora zbog neizvršenja - Tiču se neispunjenja obaveza: Obim neispunjenja može biti
potpun ili delimičan. Kod potpunog neispunjenja, dužnik nije ni u najmanjoj meri ispunio svoju obavezu
(ponaša se kao da ugovor nije ni zaključio). U tom slučaju stvar je jednostavna - druga strana ima pravo
na raskid ugovora.
Kod delimičnog neispunjenja stvar je složenija.
Ono postoji kad je izvršen samo deo obaveze ili kad se obaveza izvrši, ali ne na način, u vreme i na mestu
koje je bilo predviđeno. Tu postoje dva kriterijuma:
1)subjektivni - daje pravo na raskid ukoliko je druga strana izneverila očekivanja
2) objektivni - ograničava se na glavnu obavezu - princip ekvivalentnosti, bez ikakvih subjektivnih
dodataka. U svakom slučaju, ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze.
Krivica ža neispunjenje obaveze se traži u nekim zakonodavstvima. Mogu postojati različiti uzroci
neispunjenja, ali su relevantni samo oni koji se mogu pripisati krivici ugovornika. Viša sila i drugi
neskrivljeni uzroci su izvan domašaja krivice. Naš ZOO ne pominje krivicu ugovornika, kao uslov raskida
ugovora zbog neispunjenja. On je ne pominje ni kod docnje, koju shvata u objektivnom smisiu. Međutim,
kako se u materiji ugovorne odgovornosti krivica za neispunjenje pretpostavlja, pitanje se svodi na
problem tereta dokazivanja. Poverilac ne mora dokazivati krivicu dužnika zbog zadocnjenja, jer se ona
pretpostavlja, a dužnik može obarati pretpostavku krivice pozivajući se na višu silu.

Realizacija raskida - Postoje dva načina. Sudski raskid se ostvaruje podnošenjem tužbe sudu. Ugovor se
može raskinuti samo odlukom suda, a pre nego što se izrekne raskid ugovora sud moze odrediti "rok
milosti", kao naknadni rok za ispunjenje obaveze. Usvaja ga i naš ZOO koji predviđa da se raskid vrši
prostom najavom ugovornika, koji je ovlašćen na raskid, s tim što je dužan da je učini bez odlaganja,
usmeno ili pismeno. Kad jedna strana ne ispuni svoju dospelu obavezu druga strana može da optira za
jedno od dva prava: 1) Pravo na ispunjenje ugovora 2) Pravo na raskid ugovora.

U oba slučaja, stranka prema kojoj nije ispunjena obaveza može. ali i ne mora tražiti i naknadu.
prouzrokovane štete. Ovu opciju predviđa i ZOO. Pravila o raskidu ugovora se razlikuju, zavisno od toga
da li se određuje naknadni rok za ispunjenje ugovora ili se taj rok ne određuje. Raskid ugovora uz
naknadni rok se, prema ZOO, primenjuje kad ispunjenje obaveze u određenom roku nije bitni element
određenog ugovora. Tada poverilac, ukoliko želi raskinuti ugovor mora ostaviti dužniku primeren
naknadni rok za ispunjenje, tako da raskid nastupa posle isteka tog roka. Ovaj rok je dopunski rok i
određuje se zavisno od konkretnog slučaja, odnosno složenosti i karaktera obaveze. Zato se i kaže da je i
on primeren, prigodan, odmeren, razuman. Ali ZOO to ne traži. Po njemu je dovoljno da se ostavi
naknadni rok, a ako on bezuspešno protekne, onda treba uputiti prostu izjavu o raskidu drugoj strani. Ovo
zakonsko rešenje je opravdano jer uprošćava postupak raskida. Raskid ugovora bez ostavljanja
naknadnog roka se, po ZOO, prirnenjuje u tri situacije:

1. Fiksni ugovor postoji kad je rok ispunjenja obaveze njegov bitni sastojak. Tada, neispunjenjem
obaveze u roku, nastupa raskid ugovora po samom zakonu. Nije potrebno davati naknadni rok, jer ugovor
prestaje da postoji samom činjenicom neispunjenja obaveze o roku. Eventualna sudska odluka ima
deklaratorno, a ne konstitutivno dejstvo. Da li je rok bitan element ugovora se ceni u svakom konkretnom
slučaju, a to proizilazi iz prirode samog ugovornog odnosa. Ovi ugovori se zovu fiksni jer fiksiraju rok
ispunjenja. Istekom tog roka, prestaje ugovor ipso iure. Ali poverilac može održati i takav ugovor, ako
bez odlaganja obavesti dužnika da hoće izvršenje ugovora. Ukoliko dužnik opet ne izvrši obavezu, onda
se taj ugovor može raskinuti izjavom poverioca. Naknadni rok nije potreban.

2. Raskid ugovora ako dužnikovo ponašanje ukazuje da on obavezu neće izvršiti ni u naknadnom roku. U
ovom slučaju, raskid nastupa izjavom poverioca da raskida ugovor, s tim što u ovom slučaju nije
potrebno da se dužniku ostavi naknadni rok. Ovde ugovor ne prestaje po samom zakonu, kao kod fiksnog
ugovora, već jednostranom izjavom poverioca. Držanje dužnika iz kojeg proizilazi da on svoju obavezu
neće izvršiti ni u naknadnom roku, utvrđuje se u svakom konkretnom slučaju. Nekad to može biti izričita
izjava dužnika, a nekad konkludentna radnja.

3. Raskid ugovora pre isteka roka za ispunjenje obaveze — Ugovor se može raskinuti i pre isteka roka za
ispunjenje obaveze, ako je očigledno da druga strana neće izvršiti svoju obavezu iz ugovora. Tada se
ugovor raskida prostom izjavom. Ona se upućuje pre isteka roka za ispunjenje obaveze, što znači da nije
potrebno ostavljati nikakav naknadni rok. Dužnik stavlja do znanja da neće ispuniti svoju obavezu još pre
isteka roka u kom je to trebalo da učini. Očiglednost da dužnik neće izvršiti svoju obavezu je faktičko
pitanje i može se oceniti ili na osnovu izričite izjave ili na osnovu konkludentne radnje (dužnik prodaje
alat, a ima obavezu da popravi stvar).

Dejstvo raskida - Ako dođe do raskida ugovora, a obaveze nisu izvršene, one se i ne izvršavaju.
Momentom raskida, stranke se oslobađaju svojih obaveza izuzev obaveze na naknadu štete. Međutim, ako
su obaveze delimično izvršene ili je jedna strana izvršila obavezu, a druga nije, dolazi do restitucije,
ukoliko nije reč o ugovoru sa uzastopnim obavezama kad raskid može delovati samo na budućnost i
ukoliko ispunjene sukcesivne obaveze zadovoljava srazmerni interes. Povraćaj datog se može vršiti u
naturi, a ako to nije moguće, onda u novcu. Pored povraćaja datog stranka koja je pretrpela štetu, a nije
izazvala razlog za raskid, ima pravo na naknadu štete koja je nastala zbog neispunjenja obaveze.

50. UGOVOR O KUPOPRODAJI

Ugovor o kupoprodaji je ugovor kojim se prodavac obavezuje da stvar koju prodaje preda kupcu tako da
ovaj stekne pravo svojine, a kupac se obavezuje da prodavcu plati cenu. Prodavac se obavezuje da kupcu
pribavi prodato pravo, a kad vršenje tog prava zahteva I držanje stvari, da mu stvar i preda. Ovo je
definicija iz ZOO (čl. 454). Ona se odnosi i na pravo privatne svojine i na pravo raspolaganja kao
građansko pravo segmenta društvene svojine. Kupoprodaja sa obligacionim dejstvom, koje polazi od
razlikovanja osnova i načina prenosa prava. Zaključenje ugovora je samo Justus titulus dok je predaja
stvari, odnosno uknjižba u zemljišne knjige modus aguirendi. Ugovorom se obično prenosi svojina
odnosno pravo raspolaganja, ali to mogu biti i druga prava - autorska prava, pravo pronalazača i tražbena
prava (kod cesije).
Bitni elementi ugovora o kupoprodaji su stvar i cena. To predviđa i naš ZOO, ali on međutim, dopušta da
se kod kupoprodaja u privredi cena ne pojavljuje kao bitan element, već je kupac dužan da plati cenu koju
je prodavac redovno naplaćivao u vreme zaključenja ugovora, a u nedostatku cene, razumnu cenu.

Predmet ugovora može biti samo stvar u prometu (res in commercio). Stvari van prometa (res extra
commercium) ne mogu biti predmet kupoprodaje. Ukoliko se pojavljuju kao predmet kupoprodaje, stiže
sankcija - ništavost ugovora. Stvari van prometa su najpre javna dobra - putevi, more, reke, luke, kao i
druge stvari koje su posebnim zakonom izuzete iz prometa. U te druge stvari spadaju stvari čija je prodaja
zakonom zabranjena, kao što su zlatan novac, devize, plemeniti metali i sl. Postoje i stvari čiji je promet
ograničen - lekovi, otrovi, droge i sl. U prometu su obično telesne stvari ali i takozvane bestelesne stvari
pod kojima se podrazumevaju tražbena prava, autorska i pronalazačka. prava, prava plodouživanja.
Kupoprodaja se može odnositi i na buduću stvar - prodaja ploda, vinograd ili voćnjaka, s tim što su u tom
slučaju kupoprodajni ugovori aleatorni. Ako predmet ugovora nije buduća stvar, stvar na koju se ugovor
odnosi mora postojati u momentu zaključenja ugovora. Ako je stvar propala u momentu zaključenja
ugovora, onda ugovor ne proizvodi pravna dejstva. Ako je posle zaključenja ugovora stvar delimično
propala, onda kupac ima pravo izbora da raskine ugovor ili da ostane pri ugovoru uz srazmerno sniženje
cene.
Raskid se može tražiti, ako je delimična propast stvari osujetila svrhu celog ugovora. Može li se prodati
tuđa stvar? Na ovo pitanje je moguće odgovoriti tek ako se odgovor veže za jedno od dva moguća dejstva
ugovora.

Cena je predmet kupčeve obaveze i to je novčana naknada koju kupac duguje prodavcu za kupljenu stvar.
Cena se određuje u novcu, izraženom u nacionalnoj moneti određene zemlje. Ona se po pravilu
obračunava i isplaćuje u domaćem novcu, a kada je saveznim zakonom dopušteno i u stranoj valuti.
Dopušteno je da se jednim delom cena isplati u nekim stvarima, ali i tada se ona mora odrediti pretežno u
novcu. U tom slučaju kupoprodaja ima elemente razmene. Cena mora biti određena ili odrediva.

Cena je određena kad se utvrđuje jednim novčanim iznosom i to izričito, a odrediva je ako se stranke
dogovore o njenirn bitnim elementima na osnovu kojih se njen iznos lako može utvrditi ili ako se njena
visina veže za srednju tržišnu cenu u određeno vreme, odnosno za tekuću cenu na određenom tržištu.
Cenu najčešće određuju stranke izrično ili konkludentnim radnjama, ali nju mogu odrediti i druga lica -
državni organ (kad određuje cene inputa - hleb, ulje, mleko, nafta), treće lice (kad se ugovorne strana tako
dogovore) ili samo jedna ugovorna strana (ako joj druga to ugovorom prepusti). Cena je pravična ako je u
skladu sa principom ekvivalentnosti kod dvostrano teretnih ugovora. Ako je beznačajna, dovodi u pitanje
kauzu, jer je neozbiljna-(ugovori o kupoprodaji je zapravo poklon). Ako nije beznačajna, ali upadljivo
narušava princip ekvivalencije, onda može doći do primene prava o prekomernom oštećenju - poništenje
ili izmena ugovora zbog prekomernog oštećenja.

Obaveze prodavca su:

1. Obaveza predaje stvari,
2. Obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka na stvari.

Obaveze kupca su:

1. Da isplati cenu,
2. Da preuzme stvar.

Obaveza predaje stvari - Kod translativne kupoprodaje kupac stiče pravo svojine samim zaključenjem
ugovora, pa mu kupljena stvar pripada kao vlasmku. Kod obligaciono pravne kupoprodaje prodavac se
zaključenjem ugovora obavezuje da preda stvar (odnosno izvrši uknjižbu) i tako prenese svojinu. Akt
predaje stvari se sastoji iz radnje ili skupa radnji koje je prodavac dužan da preduzme kako bi kupcu
omogućio državinu stvari. Ta radnja ili skup radnji se određuje ili zakonom ili uobičajenim pravilima
ponašanja. Kod translativne kupoprodaje, predajom se stiče samo državina, jer je pravo stečeno samim
zaključenjem ugovora. Kod obligaciono pravne kupoprodaje, predajom se stiče i državina i pravo. Predaja
se odnosi na čitavu stvar i to u ispravnom stanju i sa svim pripatcima ukoliko drugačije nije ugovoreno.
Kad je reč o plodovima (prirodnim i civilnim) oni ostaju kod prodavca, ukoliko su nastali pre roka
predaje. Ali ako su. plodovt nastali posle dana kada je prodavac bio dužan da ih preda, oni pripadaju.
kupeu. Rok predaje se određuje ugovorom, a ako njime nije određen, onda odmah posle opomene
upućene kupcu. Način predaje može biti različit zavisno od toga da li je u pitanju pokretna. ili nepokretna,
telesna ili bestelesna stvar. Kod pokretnih stvari, predaja se obično vrši neposredno – iz ruke u ruku, ili je
moguća i simbolična predaja - predaja kijuča od stana, ili automobila.

Mesto predaje stvari - Određuju ga stranke ugovorom. To je pravilo, ali ako ono nije određeno ugovorom
onda se određuje zakonom. U tom pogledu postoje dva pristupa:

1.Prodavac je dužan da preda stvar u mestu ,u kome je imao sedište ili prebivalište u momentu
zaključenja ugovora - ovaj pristup usvaja i naš ZOO
2. Prodavac je dužan da preda stvar u mestu gde je imao sedište ili prebivalište u momentu izvršenja
ugovora.
Rizik slučajne propasti stvari - Prodavac ima obavezu da preda stvar. Zato ima obavezu I da je čuva do
predaje. Ipak može se desiti da ona propadne usled slučaja, uprkos pažnji koja je pružena u pogledu
čuvanja. Ko snosi rizik od slučajne propasti stvari? Ovo pitanje se postavlja samo za individualno
određene stvari, jer ako je stvar po rodu određena ima se predati druga stvar istog roda. Odgovor na ovo
pitanje da je teorija rizika koja polazi od pravila res perit domino - štetu od slučajne propasti stvari snosi
vlasnik. Pitanje je samo ko je vlasnik. Kod translativne prodaje vlasnik je kupac jer svojinu stvari stiče
zaključenjem ugovora, što znači da on snosi rizik od slučajne propasti stvari, a kod obligacione
kupoprodaje vlasnik je prodavac jer svojinu još nije preneo na kupca, budući da predaja stvari još nije
izvršena.

Troškovi predaje - Njih snosi onaj koji je ugovorom određen. Ali ako nije ugovorom ništa predviđeno o
troškovima, primenjuje se sledeće pravilo: troškove koji prethode predaji snosi prodavac, a troškove posle
predaje (odnošenje stvari) snosi kupac.

Obaveza zaštite u slučaju materijalnih i pravnih nedostataka - Prodavac ima obavezu da obezbedi kupcu
nesmetanu državinu stvari i redovnu upotrebu stvari koja je pribavljena ugovorom. Zato on snosi
odgovornost za pravne i materijalne nedostatke stvari. S tim u vezi, on pruža kupcu dve vrste zaštite:
1. Zaštitu od pravnog uznemiravanja - evikcije trećeg lica koje ima neke pravne pretenzije prema
prodatoj stvari. U slučaju lišavanja kupca prava na stvar, on ima pravo da traži od prodavca povraćaj cene
i naknadu štete.
2. Zaštita od materijalnih nedostataka kojom obezbeđuje kupcu pravo da od prodavca zahteva da
nedostatak otkloni ili da mu preda drugu ispravnu stvar, da zahteva sniženje cene ili da raskine ugovor.

Obaveza kupca da isplati cenu - Ovo jeste osnovna kupčeva obaveza. Cena se izražava u novcu, u
domaćoj valuti, a kad je dozvoljeno i u stranoj valuti. Delom (manji) može biti isplaćena i u predaji neke
druge stvari. Stranke mogu ugovoriti naknadno da će se kupac osloboditi obaveze, ako umesto cene preda
neku stvar. Tada dolazi do zamene ispunjenja (datio in solutum). U vezi sa ovim postoje dva mišljenja:
1.Datio in solutum ne menja prvobitni ugovor pa kupoprodaja ostaje to.
2.Po drugom, datio in solutum menja karakter prvobitnog ugovora jer nastupa novacija, pa se
kupoprodaja preobražava u razmenu. Cena se isplaćuje odjednom ili u ratama, zavisno od toga kako je
ugovoreno.

Isplata cene se može vezati i za određeni rok. Tada se mora isplatiti pre isteka roka. Cena se obično
isplaćuje u momentu predaje stvari, ali moguća je i prodaja na podček kod koje se aktom predaje stiče
svojina, ali će cena isplatiti kasnije - u ugovorenom roku. Pre isteka ovog roka prodavac neće moći tražiti
cenu, iako je stvar predao. Rok je značajan I zbog plaćanja kamate. Kupac koji ne isplati cenu o roku,
pada u dužničku docnju i dužan je da plati zateznu kamatu, a ako je ugovorena i ugovornu kamatu. Cena
se plaća u mestu koje je ugovorom predviđeno. Njega stranke slobodno određuju ugovorom. Ako to
mesto nije ugovoreno, plaćanje se vrši u prebivalištu, odnosno sedištu prodavca.

Obaveza kupca da preduzme stvar - Ova obaveza odgovara obavezi prodavca da stvar preda. Obaveza
preuzimanja stvari se sastoji u obavljanju potrebnih radnji neophodnih za predaju stvari, a kad je u pitanju
pokretna stvar i u odnošenju same stvari. Najzad, nepreuzimanje stvari od strane kupca je razlog za raskid
ugovora zbog neizvršenja.
51. POSEBNE VRSTE KUPOPRODAJE

Izvorni, matični oblik kupoprodaje se svodi na obavezu prodavca da stvar koju prodaje preda kupcu, tako
da ovaj stekne pravo svojine odnosno raspolaganja, kao i na obavezu kupca da prodavcu plati cenu. Ova
obeležja svojstvena su opštem pojmu kupoprodaje. Ali postoje i mnoge modiflkacije prodaje, kojima se u
izvesnoj meri odstupa od uobičajenih pravila za ovu vrstu ugovora. Ta odstupanja mogu biti različita, a
svode se na poboljšanje ili pogoršanje položaja prodavca odnosno kupca. Modifikacijama
kupoprodaje,ugovaraju se izvesna, šira prava u korist prodavca (kupoprodaja sa pravom otkupa i prodaja
sa pravom preče kupovine) ili u korist kupca (pravo preprodaje, kupovina na probu, kupovina na poček).
Modifikovane prodaje mogu biti različite. Neke od njih su imenovane, a neke nisu. Ovde će biti reči
uglavnom o imenovanim jer su najtipičnije. To su: kupoprodaja sa pravom otkupa, kupoprodaja sa
zadržavanjem prava svojine odnosno raspolaganjem, kupoprodaja sa pravom preče kupovine,
kupoprodaja sa pravom traženja povoljnijeg kupca, kupoprodaja na probu, kupoprodaja po uzorku ili
modelu, kupoprodaja sa specifikacijom, kupoprodaja sa pravom preprodaje, kupoprodaja sa obročnim
otplatama cene i prodajni naiog.

52. KUPOPRODAJA SA PRAVOM OTKUPA

Kupoprodaja sa pravom otkupa je takav ugovor u kome prodavac zadržava pravo da u određenom roku
uzme stvar natrag od kupca i vrati mu cenu. Osnovno obeležje ove modifikacije je u tome što kupac
aktom predaje stvari ne stiče konačno i definitivno pravo svojine, budući da prodavac ima pravnu moć da
u određenom roku uzme stvar natrag I vrati cenu. Ova odluka je pogodnost na strani prodavca, mada se u
izvesnom smislu može govoriti i o pogodnosti kupca. koji stvar koristi do vraćanja, besplatno. ZOO ne
predviđa ovu modifikaciju jer polazi od toga da ona nije česta, ali ne zabranjuje je pa se i u nas može
javiti kao neimenovani ugovor. Kupoprodaja sa pravom otkupa zavisi od volje prodavca. Od njegove
volje zavisi hoće li do otkupa doći ili ne. Ta njegova pravna moć, treba da bude vremenski ograničena.
Rok se obično određuje samim ugovorom. Ukoliko nije određen, postavlja se pitanje koliko traje pravna
moć prodavca.
1.Po prvom rešenju traje do smrti prodavca,
2. Po drugom najviše pet godina,
3. Po trećem za nepokretne stvari traje 3 i po godina, a za pokretne 3 godine.
Treba uzeti jedinstven rok od 3 godine, koji bi počeo da teče od ugovaranja prava na otkup. Pravo
na otkup se utvrđuje samim ugovorom i to istovremeno sa njegovim zaključenjem. Naknadno
ugovaranje prava otkupa je novacija ugovora, a ne ova modifikacija. U pogledu mogućnosti, nasleđivanja
prava, otkupa postoje dva shvatanja:
1. Ovo pravo se ne može nasleđivati jer je to lično imovinsko pravo (AGZ+SGZ). Njega prihvataju samo
ona zakonodavstva koja pravo na otkup vezuju za dužinu trajanja života.
2. Prema drugom shvatanju, pravo na otkup se može nasleđivati i prenositi na drugog pravnim poslovima
inter vivos sve dok ne istekne rok sa kojim prestaje to pravo. Ako ima više naslednika. oni ga mogu
koristiti samo zajedno, jer je pravo na otkup nedeljivo. U pogledu načina korišćenja pravne moći vršenja
otkupa, postoje dve opcije: vansudski i sudski put. Za vansudski put je dovoljna izjava volje prodavca.
Neki smatraju da ta izjava treba da bude u formi samog ugovora, dok drugi zastupaju gledište da takva
forma nije potrebna. Treba poći od principa konsensualizma i prihvatiti stav da se pravo otkupa
može ostvariti neformalnom, jednostavnom izjavom volje. Ali ta izjava mora biti jasna,
neusumnjiva i data na siguran način. Eventualna sudska odluka ima deklaratoran karkter. Sudski put
podrazumeva podnošenje tužbe i ostvarivanja prava sudskom odlukom koja ima konstitutivni karakter.
53. KUPOPRODAJA SA PRAVOM PREČE KUPOVINE

Ovo je takav ugovor u kome se kupac obavezuje da izvesti prodavca o nameri prodaje I uslovima prodaje,
kao i da mu ponudi da on stvar kupi za istu cenu. Osnovna odlika ove modifikacije je u tome što je kupac
ograničen u pravu raspolaganja kupljenom stvari. Ako želi da je otuđi, ponudu mora učiniti najpre njenom
ranijem vlasnlku od koga je stvar kupio. Tek ako prodavac ne prihvati ponudu kupac može kupljenu stvar
prodati trećem licu, ali ne i pod povoljnijim uslovima od onih koje je saopštio prodavcu. Predmet
kupoprodaje sa pravom preče kupovine može biti kako pokretna tako i nepokretna stvar. Poreklo prava
preče kupovine može biti različito. Najčešće proizilazi iz ugovora o kupoprodaji. Ono može nastati i iz
testamenta, a isto tako se može zasnivati i na zakonu. Obaveza prodavca da kupcu uputi odgovor na
ponudu je vremenski ograničena. Neki zakonici prave razliku između nepofcretnih i pokretnih stvari
određujući za prve duže, a za druge kraće rokove. Naš ZOO to ne čini jer određuje u oba slučaja rok
od mesec dana u kome je prodavac dužan da se izjasni da li kupuje ponuđenu stvar. Ako želi da je
kupi, prodavac je dužan da isplati cenu dogovorenu sa trećim licem ili da je položi kod suda. Ovaj rok je
dispozitivne prirode i može se ugovorom produžiti ili skratiti.

Pravo preče kupovine se ostvaruje izjavom volje prodavca, upućene kupcu da prihvata ponudu. Po
jednom shvatanju, ta izjava mora biti data u formi u kojoj se zaključuje ugovor, tako da mora biti u
pismenoj formi, ako je i ugovor zaključen u toj formi. Po drugom shvatanju prihvatanje ponude je uvek
neformalno dakle i kad ugovor mora biti zaključen u pismenoj formi. Prvo shvatanje je prihvatljivije.
Pravo preče kupovine traje određeno vreme. Po ZOO ono traje 5 godina ako nije ugovoreno da
traje kraće. Ukoliko je ugovoren duži rok, onda se on svodi na 5 godina. U okviru ovog roka stranke
su slobodne da ugovaraju kraće rokove trajanja prava preče kupovine. Mogućnost nasleđivanja odnosno
otuđivanja prava preče kupovine je različito regulisana. Naš ZOO se opredelio za princip
neprenosivosti ovog prava, pa se ono ne može ni nasleđivati ni otuđivati. Doduše, ZOO ovo predviđa
za pokretne stvari što znači da bi za nepokretne stvari ovo moglo biti i drugačije propisano, Po ZOO
prodavac se ne može pozivati na svoje preče pravo kupovine, u slučaju prinudne javne prodaje. Ali ako je
ovo pravo bilo upisano u zemljišne knjige, prodavac raniji vlasnik, može zahtevati poništenje javne
prodaje, ako nije bio posebno pozvan da joj prisustvuje. Položaj trećeg lica koje pribavi stvar na kojoj
postoji pravo preče kupovine zavisi od toga da li je ono savesno ili nije. Ako je nesavesno, prodavac može
zahtevati da se prenos poništi u roku od 6 meseci od saznanja za prenos, odnosno u roku od 5 godina od
prenosa svojine na trećeg. Ali ako je kupac netačno obavestio prodavca o uslovima prodaje trećem licu
koje je bilo nesavesno, subjektivni rok od 6 meseci računa se od dana saznanja za tačne uslove prodaje.
Ako je treće lice savesno, titular prava preče kupovine ne može pobijati pravni posao otuđenja pa mu
nedostaje samo da od kupca zahteva naknadu štete. Ako je pravo preče kupovine bilo upisano u javne
knjige uzima se da je sticalac uvek nesavestan.

54. ZAKONSKO PRAVO PREČE KUPOVINE

Zakonsko pravo preče kupovine je ono koje izvire iz samog zakona. Tako je zakonom
predviđeno pravo preče kupovine na: građevrnskom zemljištu, poljoprivrednom zemljištu,
šumskom zemljištu, stambenim zgradama i stanovima, zajedničkoj imovini bjračnih
drugova, suvlasmčkim delovima nepokretnosti, spomenicima kulture, stvarima od žnačaja
za odbranu zemlje itd. U svakom od ovih" slučajeva zakon propisuje u čiju je korist
ustanovljeno. pravo preče kupovine. Trajanje zakonskog prava preče kupovme nije
vremenski ograničeno. Ono traje dok je propis na snazi. Prema tome, titulari prava preče
kupovine moraju uvek biti obavešteni o nameravanoj prodaji i uslovima prodaje. U tom
pogledu nema vremenskih ograničenja. Ali' za titulare zakonskog prava preče kupovine
važe rokovi u kojima su dužni da odgovore na ponudu. Za njih i inače važe i sva druga
pravila prava preče kupovine, ako zakon ne predviđa nešto drugo. U tome je i siičnost
izrneđu zakonskog i ugovornog prava preče kupovine. Razlike između ugovornog i
zakonskog prava preče kupovine su sledeee: ugovorno pravo preče kupovine je ograničeno
u pogiedu trajanja a zakonsko nije, ugovorno pravo preče kupovine deluje inter partes a
zakonsko erga omnes, ugovomo pravo se ne može isticati u slučaju prinudne javne
prodaje (osim izuzetaka) a zakonsko može. Ostala pravila su im zajednieka -
nemogućnost nasieđivanja ili otudenja,

55. KUPOPRODAJA NA PROBU

Kupovina na prohu je-takav ugovor o prodaji kod koga. kupac. uzirna stvar dacje- isproba.
da bi utvrdio da li odgovara njegovim željarna s tim što je dužan da u određenom roku
obavesti prodavca da li ostaje pri ugovoru. Ovaj rok se određuje ugovorom. ili običajem, a
ako tako nije određen, određuje ga prodavac. Ako rok istekne a kupac se ne izjasni da
ostaje pri ugovoru smatra se da je odustao od ugovora, Medutim ako'je-.stvar predata.
kupcu da bt je on isprobao u određenom roku pa je on ne vratf po^ istekxrroka a ne izjavi
da odustaje od ugovora smatra se da je ostao pri ugovoru.
Naš ZOO je kupovinu po pregledu izdvojio od kupovine na probu, ali je odredio sHodn'u.
primenu pravila o kupovini na probu. Kod. kupovine na probu. opstanak ugovora zavisi...-
isključivo od volje kupca odnosno od njegovog subjektivnog odnosa prema stvari i njenim'.
svojstvima. Ali postoji i objektivna proba.. U slučaju ove probe opstanak. ugovora ne zavisi
od kupčevog nahođenja već od toga da li srvar prema određenim standardima zaista. ims^..
odgovarajuća svojstva odnosno da li je pogodna za odgovarajuću upotrebu. Standardt su
.stvar objektivnog a ne subjektivnog kriterijuma. Pravna dejstva kupovine na probu zavise
od toga da li je stvar predata kupcu ili nije:
1. Ako je stvar predata kupcu u svrhu probe, a on je ne vrati u određenom roku niti izjavi
da odustaje od ugovora smatra se da ugovor o kupoprodaji proizvodi pravno dejstvo. Iste
pravne posledice i kad kupac pre isteka roka isplati prodavcu cenu. Rok se utvrđuje
ugovorora ili običajem ali i prodavac može odrediti primeren rok za izjašnjenje kupca.
Ukoliko je prodavac trebao da odredi rok a to nije učinio, kupac je dužan da se izjasni
odmah posle opomene prodavca.
2. Ako stvar nije predata kupcu primenjuju se sledeća praviia: kupac ne preuzima obaveze
iz ugovora pre nego što izjavi da stvar prima (odložni. uslov) i prodavac prestaje biti u
obavezi ako se kupac pre isteka roka ne izjasni da stvar prima (raskidni uslov).
Pitanje rižika za slučajnu propast stvari se rešava po pravilu (res perit domino). Ako je
došlo do predaje stvari u cilju rešavanja ugovorne obaveze rizik snosi kupac. A ako se
stvar našla kod kupca samo radi probe nezavisno od predaje u smislu izvršavanja
ugovorne obaveze, rizik snosi prodavac.

56. KUPOPRODAJA PREMA UZORKU ILI MODELU

Ovo je takav ugovor o kupoprodaji u kame kupac .-određuje predmet;.-ugqyora 1- njegova

svojstva prema uzorku (mustri) ili modelu kako bi ■■- isporučene' stvari' njima bile
odgovarajuće. Osnovna odlika ove modiiikacije je da je prodavac pokazao kupcu samo
uzorak ili model uz obavezu da će mu predati stvar istih svojstava. Nas ZOO
predviđa:,prodaju po uzorku iii modelu s t im što kod ugovora u privredi određuje da
prodavac u slučaju isporuke koja nije saobrazna uzorku ili modelu odgovara kupcu po
'propisima o odgovornosti za materijalne nedostatke. stvarir.a u drugim slučajevima po
propisima o odgovornosti za neispunjenje obaveze .( raskid. ugovora i naknada štete).
Prodavac ne odgovara za nedostatak saobraznosti robe sa uzorkom ili modelom ukoliko je
uzorak ili model poslužio kao obaveštenje o približnim osobinama stvari, bez obećanja
saobraznosti. Kupoprodaja po ovoj modiiikaciji zaključuje se u momentu postizanja
saglasnosti o bitnim elementima. Ali pošto predaja kupljenih stvari. tek treba- da usledL.
rizik slučajne propasti stvari po principu res perit domino snosi prodavac. Uzorak ili
model će biti neznatni deo stvari koji čini predmet ugovora.

57. KUPOPRODAJA SA SPECIFIKACIJOM

Kupoprodaja sa speciikacijom je takav ugovor o kupoprodaji u kome kupac zadržava

pravo da.đocnije bliže odredi svojstva stvari koje su predmet ugovora (dimenzije, boju„
čvrstinuJ.v^Kako to ne učini u određenom roku, prodavac može raskMuti ugovor/'ili sam
obaviti spe'd'ifikaciju prema onome što mu je poznato o kupčevim potrebama. Ako dođe. do;
raskida ugovora prodavac ima pravo i, na naknadu štete. Ako .prodavac. sam .obavi
specifikacijudužan je da obavesti kupca o njenim pojedinostima i odredi mu razuman rok
da eventualno izmeni specifikaciju. Ukoliko kupac ne iskoristi ovu rnogućnost, obavezuje.
ga specifikacija koju je izvršio prodavac. ZOO predviđa ovu specifikaciju. Kod. ove
modifikacije ugovorne stranke se sporazumevaju samo o generično određenoj stvari i
njenoj koliČini, dok će ostala svojstva biti određena speciiikacijom. Pošto specijpkacija
bude izvršena prodavac je dužan da preda stvari koje odgovaraju svojstvima određerrirn u
specifikaciji. Ako specifikacija ne bude izvršena od strane kupca, a prodavac optira za
.raskid ugovora dovoljno je da prodavac uputi'jednostranu izjavu o raskidu. I ovde se
primenjuje vansudski raskid.