Autorizovana predavanja iz

predmeta Priprema za štampu za

smer Grafički dizajn

Autor Nenad Đorđević

 Sadrţaj
1. TEHNOLOŠKI POSTUPAK GRAFIČKE REPRODUKCIJE ..............................................................................................................................................4
2. PRINCIPI AUTOTIPIJSKE REPRODUKCIJE. RASTER. ..................................................................................................................................................5
3. USLOVI ZA POSMATRANJE ..................................................................................................................................................................................................9
3.1. IZVOR SVETLOSTI.............................................................................................................................................................................................................................. 9
3.2. OBJEKAT POSMATRANJA ................................................................................................................................................................................................................ 16
3.3. POSMATRAČ .................................................................................................................................................................................................................................... 18
4. LJUDSKI VID ............................................................................................................................................................................................................................20
4.1. YOUNG-HELMHOLZ TEORIJA VIĐENJA BOJA. ................................................................................................................................................................................. 20
4.2. TRISTIMULUSNE VREDNOSTI I NJIHOVE TRANSFORMACIJE. ........................................................................................................................................................... 21
5. SISTEMI ZA OPISIVANJE BOJE. .........................................................................................................................................................................................25
5.1. MUNSELOV SISTEM ......................................................................................................................................................................................................................... 25
5.2. CIE DIJAGRAM HROMATIČNOSTI.................................................................................................................................................................................................... 27
6. ADITIVNA I SUBTRAKTIVNA SINTEZA BOJA. RGB I CMYK. GAMUT. ..................................................................................................................32
7. DIGITALIZACIJA ANALOGNOG SIGNALA NA PRIMERU FORMIRANJA BIT-MAPE. ........................................................................................35
8. OSNOVNE KARAKTERISTIKE BIT MAPE. .....................................................................................................................................................................42
9. KONSTRUKCIJA KLASIČNOG I DIGITALNOG FOTAPARATA. ...............................................................................................................................45
10. OSNOVNI PARAMETRI SNIMANJA. ..................................................................................................................................................................................50
10.1. RASTOJANJE OBJEKTA SNIMANJA OD FOTOAPARATA ..................................................................................................................................................................... 50
10.2. RELATIVNI OTVOR BLENDE ............................................................................................................................................................................................................ 51
10.3. TRAJANJE EKSPOZICIJE ................................................................................................................................................................................................................... 52
10.4. DUBINSKA OŠTRINA. ....................................................................................................................................................................................................................... 54
10.5. ŢIŢNA DALJINA OBJEKTIVA I VIDNI UGAO ...................................................................................................................................................................................... 54
11. USLOVI ZA DOBIJANJE DOBRE FOTOGRAFIJE. ..........................................................................................................................................................58
11.1. IZBOR MOTIVA ................................................................................................................................................................................................................................ 58
11.2. KADRIRANJE I KOMPOZICIJA SLIKE................................................................................................................................................................................................. 59
11.3. OSVETLJENJE .................................................................................................................................................................................................................................. 59
12. KONSTRUKCIJA I PRINCIP RADA RAVNIH DIGITALNIH SKANERA. ....................................................................................................................61
13. OPŠTA PROCEDURA PRILIKOM SKANIRANJA. ...........................................................................................................................................................64
14. SVETLINA I KONTRAST BIT MAPE...................................................................................................................................................................................67
15. SOFTVERSKA OBRADE BIT MAPE (RETUŠ). ..................................................................................................................................................................70

2
16. TEORIJSKO IZDVAJANJE BOJA SNIMANJEM KROZ FILTRE. ................................................................................................................................72
17. PRINCIPI GENERISANJA CRNE: GCR, UCR....................................................................................................................................................................74
18. POJAM KOLOR MENADŢMENTA. ICC PROFILI. ..........................................................................................................................................................77
19. ELEKTRONSKA MONTAŢA .................................................................................................................................................................................................82
20. POSTSCRIPT (PS) FAJLOVI ..................................................................................................................................................................................................90
21. KREIRANJE I PROVERA PDF FAJLOVA ..........................................................................................................................................................................92
22. RASTER IMAGE PROCESSOR (RIP). KLASFIKACIJA, FUNKCIJA............................................................................................................................97
23. ZAHTEVI U POGLEDU KARAKTERISTIKA FILMA ZA POJEDINE POSTUPKE ŠTAMPANJA. .......................................................................100
24. OSVETLJIVAČI FILMA. KLASIFIKACIJA I PRINCIP RADA. ....................................................................................................................................103
24.1. RAVNI OSVETLJIVAČI ............................................................................................................................................................................................................. 103
24.2. OSVETLJIVAČI SA UNUTRAŠNJIM BUBNJEM .................................................................................................................................................................... 105
24.3. OSVETLJIVAČI SA SPOLJAŠNJIM BUBNJEM ...................................................................................................................................................................... 107
25. FORMIRANJE LIKA NA FILMU ........................................................................................................................................................................................109
26. PRINCIP RADA MAŠINE ZA RAZVIJANJE.....................................................................................................................................................................113

3
1. Tehnološki postupak grafičke reprodukcije
Pod reprodukcijom u grafičkoj industriji se podrazumeva skup postupaka kojim se original prevodi u
oblik pogodan za umnoţavanje. Ranije su postupci reprodukcije bili pre svega fotografski, pa se govorilo
o reprofotografiji.
Danas se sreću sledeće vrste polaznih objekata (originala) za reprodukciju:
Fotografije na fotografskom papiru.
Dijapozitivi.
Negativ filmovi.
Već odštampani primerci.
Ilustracije načinjene primenom raznih slikarskih tehnika.
Ilustracije koje se dobijaju u elektronskoj formi, iz raznih izvora (zamrzavanjem slike sa tv ekrana, ili iz
filma, ilustrovanjem u bit-map/vektor/cad/3d/animation softveru).
Pojmom reprodukcija obuhvaćeni su sledeći postupci:
Fotografisanje digitalnim fotoaparatom.
Skeniranje.
Obrada bit mapa dobijenih fotografisanjem ili skeniranjem.
Kreiranje i provera fajlova (Preflight).
Elektronska montaţa (Imposition).
Razdvajanje boja (Separation) uz kreiranje rasterske strukture. Ovo se još naziva i RIP-ovanje.
Izrada probnog otiska (Hard Proof).
Osvetljavanje filma ili ploče (Imaging), graviranje, štampanje, zapis na elektronskom medijumu.

4
2. Principi autotipijske reprodukcije. Raster.
Pod autotipijskom reprodukcijom podrazumeva se reprodukcija višetonske slike rasterskim tačkama
koje na otisku imaju ujednačenu optičku gustinu (podjednaka debljina sloja boje), a različitu veličinu
(Slika 2.1).

a) b) c)

Slika 2.1 a) višetonska reprodukcija; b) poluautotipijska reprodukcija; c) autotipijska reprodukcija

Sloj boje na svim štampajućim elementima u ofset, sito i flekso štampi ima pribliţno istu debljinu,
pa da bi se na otisku dobili različite tonske vrednosti pojedinih osnovnih boja, i njihovim kombinovanjem
različiti tonovi boje (nijanse), u ovim postupcima se primenjuje autotipijski princip reprodukcije, po kome
se ilustracija u elektronskim putem, pomoću Raster Image Procesora (RIP-a), raščlanjuje na rasterske
tačke, koje mogu biti (slika 2.2):
Amplitudno modulisane (AM). Osnovna karakteristika AM rastera jeste pravilan raspored rasterskih
tačaka, čiji su centri na konstantnom meĎusobnom rastojanju. Različite tonske vrednosti postiţu se
različitom veličinom rasterskih tačaka.
Frekventno modulisane (FM). Osnovna karakteristika FM rastera jeste konstantna velična rasterske
tačke. Različite tonske vrednosti postiţu se rasporeĎivanjem različitog broja tačaka jedinici površine.
Kombinovane (hibrid). Hibridni raster predstavlja kombinaciju prethodna dva rastera, pri čemu se u
nekim tonskim rasponima preteţno primenjuje AM raster, a u drugim FM.
5
 Značajne karakteristike AM rastera su:
Linijatura. Recipročna vrednosti duţine
elementarne rasterske ćelije, ili rastojanje
izmeĎu centra dve susedne rasterske tačke,
mereno po stranici kvadrata rasterske
strukture (ne po dijagonali).
Ugao. U cilju izbegavanja Moare efekta u
višebpojnoj štampi, rasterske strukture
pojedinih separacija postavljene su pod a) b)
odgovarajućim uglom. Najčešće se koristi
sledeći set uglova: C 15° (ili 75), M 75° (ili Slika 2.2 Šematski prikaz: a) AM rastera; b) FM rastera
15), Y 90° i K 45° (slika 2.3 a). Princip je
da kontrastne boje budu razmaknute za po
30°, a ţuta, koja je najmanje kontrastna
boja, za 15° u odnosu na magentu, sa
kojom će u izvesnoj meri generisati
Moare efekat, koji će, zbog male
kontrasnosti, biti teško uočljiv. Ukoliko se
rasterska struktura superponira sa
strukturom mreţice ili aniloks valjka,
onda se uglovi moraju modifikovati.
Klasičan raster formira rastersku rozetu
(slika 2.3 b), koja moţe biti veoma Slika 2.3 a) uglovi rastera; b) rasterska rozeta

6
 uočljiva u srednjim, neutralnim tonovima. Moţe se izbeći primenom postupka GCR ili manjom
linijaturom rastera.
Oblik rasterske tačke. Okrugla (tačke u obliku kruga čiji prečnik zavisi od tonske vrednosti), Elispoidna
(deformisana kruţna, sa tonskim vrednostima prvog i drugog kontakta), Euklidska (kruţna tačka u
svetlim tonovima, kruţni otvor u tamnim tonovima, u srednjim tonovima prelazi u kvadratnu tačku).
Rezolucija formiranja rasterske tačke. I rasterske tačke se sastoje od piksela, s tim što se pikseli u ovom
slučaju formiraju prilikom osvetljavanja ili ispisivanja rasterskih tačaka na odgovarajućem materijalu.
Rezolucija osvetljavanja ili ispisa mora biti dovoljna da bi rasterske tačke imale glatke konture. Veza
izmeĎu rezolucije ispisa na izlaznom ureĎaju, R, linijature AM rastera kojim će se štampati, L, i broja
sivih tonova koji se moţe kvalitetno reprodukovati na izlaznom ureĎaju dat je jednačinom 2.1.
R
G 1 (2.1)
L
Pretpostavimo da je linijatura rastera zadata, pa je time odreĎena i veličina elementarne rasterske
ćelije, odnosno prostora u kome se na filmu formira rasterska tačka. Ova linijatura se moţe osvetliti sa
većom ili manjom rezolucijom izlaznog ureĎaja. Ukoliko je prečnik laserskog snopa manji, pikseli od
kojih se formira rasterska tačka biće manjih dimenzija (veća rezolucija ispisa), i obrnuto. Neka, na primer,
većoj rezoluciji odgovara mreţa piksela 16 x 16, a manjoj 8 x 8. To znači da se u prvom slučaju moţe
napraviti 256 kombinacija, odnosno različitih tonova, a u drugoj svega 64. Dakle, nemoguće je imati i
veliki broj sivih tonova i veliku linijaturu, ako se ne poveća rezolucija osvetljavanja. Savremene metode
rastriranja koriste i interpolaciju, tako da se moţe dobiti nešto većibroj sivih tonova nego što to prikazuje
slika 2.4.

7
 200 2540 dpi
Linijatura rastera, lpi 180 1270 dpi
160 600 dpi
140 300 dpi
120
100
80
60
40
20
0
30 80 130 180 230 280 330 380 430 480
Broj nivoa sivog
a) b)

Slika 2.4 a) Veza između linijature rastera kojim se štampa, rezolucije izlaznog uređaja i broja nivoa
sivog koji se može reprodukovati bez interpolacije; b) rasterske tačke iste tonske vrednosti, ispisane
većom i manjom rezolucijom

8
3. Uslovi za posmatranje
Da bi se govorilo o ljudskom vidu i
boji neophodno je postojanje tri elementa:
izvora svetlosti, objekta i humanog
posmatrača (slika 3.1 a). Izvor svetlosti je
neophodan da bi emitovao svetlosnu
energiju neophodnu za pobudu a)
posmatračevog oka. Objekat selektivnom
apsorcijom, propuštanjem ili odbijanjem
modifikuje svetlost koju emituje izvor b)
svetlosti. MeĎutim, ukoliko nema Slika 3.1 a) Boja je psihološka kategorija, koja postoji
posmatrača koji bi posmatrao i formirao samo u mozgu posmatrača; b) podela vidljivog spektra u
sliku u svojoj svesti, ne bi se uopšte moglo tri oblasti
govoriti o boji, ili ljudskom vidu uopšte.
Ukoliko izvor svetlosti emituje sve
talasne duţne pribliţno istim intenzitetom, radi se o izvoru bele svetlosti, čiji se spektar iz fizioloških i
tradicionalnih razloga moţe podeliti na tri oblasti: plavu, zelenu i crvenu (slika 3.1 b).
3.1. Izvor svetlosti
Osnovne karakteristike izvora svetlosti:
Spektralna raspodela. Ukoliko bi se izmerio relativni intenzitet zračenja svetlosnog izvora po talasnim
duţina, dobila bi se kriva spektralne raspodele. Ova kriva najpreciznije opisuje spektralni sastav svet-

9
losti. U primeru na slici 3.2 izvor prirodne
svetlosti nešto intenzivnije emituje plavi-
časte talasne duţine, dok izvor sa uţarenim
vlaknom emituje toplu svetlost, u kojoj
preovlaĎuju kraće talasne duţine.
Temperatura boje. Temperatura boje
svetlosnog izvora definiše se kao apsolutna
temperatura apsolutno crnog tela na kojoj
ono emituje svetlost istog spektralnog a) b)
sastava kao i posmatrani izvor svetlosti. Slika 3.2 a) Plavičasta dnevna svetlost; b) topla svetlost
Apsolutno crno telo ne reflektuje ništa od sijalice sa užarenim vlaknom
svetlosti koja padne na njega - totalna
apsorpcija; zagrevanjem emituje (zrači) svetlost.
MeĎunarodna komisija za osvetljaj definisala je nekoliko standardnih izvora svetlosti prema temperaturi
boje. To su:
- CIE A: odgovara sijalici sa uţarenim vlaknom (od tungstena), 2856 K
- B: odgovara direktnoj sunčevoj svetlosti u podne, 4874 K (prevaziĎeno)
- C: odgovara indirektnoj sunčevoj svetlosti na sevenoj hemisferi, 6774 K (prevaziĎeno)
- D: odgovara različitim dnevnim svetlostima, zavisno od navedene temperature; D50 - 5003 K
(svetlost horizonta u svitanje ili zalazak sunca); D55 - 5503 K (srednje jutarnje ili popodnevno
svetlo); D65 - 6504 K (srednja podnevna svetlost); D75 - 7504 K (dnevna svetlost po oblačnom
danu); uobičajeno se koriste u grafičkoj industriji kao izvori svetlosti za posmatranje otisaka i
originala u grafičkoj industriji.

10
 - F2: hladna fluorescentna lampa, 4200 K;
- F7: širokopojasna fluorescentna lampa koja daje dnevnu svetlost, 6500 K;
- F11: uskopojasna bela fluorescentna lampa, 4000 K.
Snaga izvora svetlosti. Treba razlikovati električnu snagu, koja se izraţava utroškom električne energije
u jedinici vremena, od svetlosne snage, koja se izraţava svetlosnim fluksom, kao objektivnom
jedinicom, ili fluksom kao subjektivnom jedinicom. Snaga mora biti dovoljna da za dati
svetlosnoosetljivi materijal obezbedi kratku ekspoziciju koja se moţe kontrolisati. Ne sme da zrači
previše toplotne energije, u protivnom, potrebno je hlaĎenje.
Prema načinu generisanja svetlosti svetlosni izvori se mogu podeliti na sledeće grupe:
termalni radijatori (lampe sa otvorenim i zatvorenim električnim lukom, lampe sa uţarenim vlaknom
(tungsten), kvarc-halogene lampe)
lampe sa električnim praţnjenjem (metal halogenidne lampe, fluorescentne cevi, ksenonske bljeskalice)
laseri

Karakteristike lampi sa uţarenim tungstenskim vlaknom:

Izvor svetlosti: vlakno od tungstena (volframa) se zagreva usled proticanja električne struje i zrači svet-
lost; vlakno je zatvoreno u staklenoj cevi ispunjenoj argonom, ili u vakuumu.
Boja svetlosti: crvena.
Temperatura boje: do 3000 K.
Prednosti: čist i miran rad, nema odrţavanja.
Nedostaci: nepodesna boja, nizak i nestabilan intenzitet, vremenom se stanjuje nit a ispareni metal taloţi
na staklu, velika emisija toplotne energije, kratak radni vek.
Primena: osvetljavanje radnih prostorija, osvetljavanje objekta snimanja.
11
Spektralna karakteristika prikazana je na slici 3.2 b).

Karakteristike tungsten halogenidnih lampi:

Izvor svetlosti: vlakno od tungstena se zagreva usled proticanja električne struje i zrači; vlakno je
zatvoreno u cevi od kvarcnog stakla, ispunjenoj jodom (sprečava taloţenje čestica tungstena na
kvarcnom staklu i omogućava ponovno taloţenje na vlaknu).
Boja svetlosti: crvena.
Temperatura boje: do 3000 K.
Prednosti: niska cena, duţi radni vek, stabilnije osvetljenje,
čist i miran rad, nema odrţavanja.
Nedostaci: nepodesna boja, velika emisija toplotne
energije.
Primena: osvetljavanje radnih prostorija, osvetljavanje
objekta snimanja.
Spektralna karakteristika je slična lampi sa uţarenim
tungstenskim vlaknom.

Karakteristike ţivinih lampi:

Izvor svetlosti: električno praţnjenje kroz gas; u staklenoj
cevi su prisutne ţivine pare (ranije niskog pritiska, danas
visokog) i dve elektrode. Tipičan linijski spektar u ultralju-
bičastoj, plavoj i zelenoj oblasti. Slika 3.3 Spektralna karakteristika
Boja svetlosti: plavičasto-bela. živine lampe

12
Temperatura boje: 3500-4000 K.
Prednosti: ujednačeno osvetljenje u duţem vremenskom periodu, usklaĎena spektralna karakteristika sa
kopirnim slojevima ofset ploča i FPŠF.
Nedostaci: relativno niska snaga i duga ekspozicija, ograničena primena (nema crvene svetlosti),
inhibicioni period, mora potpuno da se ohladi pre ponovnog uključenja.
Primena: monohromatska reprodukcija, aparati za uvećavanje, table za pregled slajdova, kopiranje ofset
ploča.

Karakteristike fluorescentnih lampi:

Izvor svetlosti: električno praţnjenje kroz plemeniti gas
(argon, neon, mala količina ţivinih para); po uključenju, gas
emituje UV zračenje, koje pobuĎuje fosfor nanesen na
unutrašnoj stranic staklene cevi. Fosofor fluorescira
pretvarajući nevidljivo UV zračenje u vidljivu svetlost, čiji
spektralni sastav zavisi od upotrebljenog fosfora. Spektar je
kombinacija linijskog spektra ţive i kontinualnog spektra
fosfora.
Boja svetlosti: zavisi od fosfora.
Temperatura boje: 3000 K (topla bela), 4000 K (bela), 6000
K (dnevna svetlost).
Prednosti: jeftine, čist rad, nema odrţavanja, dugotrajne,
niska emisija toplotne energije Slika 3.4 Spektralna karakteristika
Nedostaci: relativno duge ekspozicije. fluorescentne lampe

13
Primena: osvetljavanje radnih prostorija, kopiranje UV
osetljivih materijala (fotopolimernih ploča), osvetljavanje
providnih originala (slajdova).

Karakteristike elektronskih bljeskalica:

Izvor svetlosti: kondenzator naunjen velikom količinom
elektriciteta prazni se kroz gas jonizovan
visokonaponskim impulsom. Najveći deo električne
energije pretvara se u svetlost. Usled brzog praţnjenja
kondenzatora, impuls traje veoma kratko. U kvarcnoj cevi
nalazi se ksenon. Električni sistem proizvedi jedan blje-
sak (fotografski fleš) ili niz od 100 bljeskova u sekundi
(pulsne ksenonske lampe).
Boja svetlosti: bela
Temperatura boje: 5200 K-6000 K Slika 3.5 Spektralna karakteristika
Prednosti: konstantna temperatura boje, konstanta jačina, elektronske (ksenonske) bljeskalice
čist rad
Nedostaci: visoka cena, kod pulsnih ksenonskih lampi neophodno odrţavanje i hlaĎenje
Primena: univerzalno osvetljenje pri fotografisanju

Karakteristike laserskih izvora svetlosti:

Laser je akronim izraza Light Amplication by Stimulated Emission of Radiation.

14
 Laseri emituju koherentnu
monohromatsku svetlost (svi fotoni imaju istu
talasnu duţinu i osciluju u fazi). Talasna
duţina lasera zavisi od medijuma za
pojačavanje emisije fotona i svetlosne pumpe:
He-Ne laseri - 632 ili 633 nm;
Argonski laser- 454,6, 488 ili 514,5 nm
CO2 laser - 1060 nm
Rubinski laser - 694,3 nm
Nd:YAG laser - 1064 nm ili 1320 nm
Slika 3.6 Šematski prikaz rada lasera
Poluprovodnički laser - talasna duţna
zavisi od primenjenog materijala - od 400 do 2000 nm.
Laserski izvor svetlosti sastoji se od tri glavna dela (slika 3.6):
Izvora energije (svetlosna pumpa) koji pobuĎuje fotone. On mora biti prilagoĎen medijumu u kome
dolazi do pojačavanja emisije fotona. Kod Helijum-Neon gasnih lasera koristi se električno praţnjenje u
mešavini ova dva gasa.YAG laser koristi fokusiranu svetlost ksenonske bljeskalice ili laserske diode.
Excimer laser koristi hemijsku reakciju.
Medijuma u kome dolazi do pojačavanja emisije fotona. U njemu pod dejstvom svetlosne pumpe dolazi
po pojačavanja emisije fotona koji se više puta reflektuju od ogledala na krajevima medijuma. Pri
svakoj refleksiji fotona ima sve više i više, i u trenutku kada dobiju dovoljnu energiju oni napuštaju
medijum kroz poluprovidno ogledalo.
Kao medijum koriste se mnogobrojni materijali, meĎu kojima su:
- tečnosti (metanol ili etanol uz dodatak boje koji odreĎuje talasnu duţinu svetlosti),
15
 - gasovi (ugljen dioksid za lasere velike snage, argon ili helijum-neonska mešavna),
- čvrsti materijali u kristalnom obliku ili staklo, sa primesama; kao primese koriste se hrom,
neodijum,erbijum ili titan, a kao osnovni materijal itrijum-aluminijum garnet - YAG (sa primesama
Nd), safir (rubin, sa primesama Cr), staklo (sa primesama Nd ili Er).
- poluprovodnici, kao sastavni deo laserskih dioda.
Optičkog rezonatora koji se sastoji od jednog neprovidnog ogledala i drugog poluprovidnog ogledala.
Laseri se primenjuju u osvetljivačima filma i ploča, u ureĎajima za graviranje, u laserskim
štampačima i u mnogim mernim i kontrolnim ureĎajima.
3.2. Objekat posmatranja
Prema interakciji objekta sa svetlošću koja pada na njega razlikuju se:
Objekti od neprovidnih nemetala. Ne propuštaju svetlost. Oko 4% refleksije se odnosi na spekularnu, a
preostalih 96% na difuznu refleksiju. Primeri: drveni sto, korice od knjige, itd. (slika 3.7 a).
Objekti od neprovidnih metala. Najveći deo refleksije se odnosi na spekularnu refleksiju, a mali deo
difuzne refleksije potiče od nesavršenosti površine predmeta. Primeri: aluminijumski tiganj, srebni
čirak, itd (slika 3.7 a).
Objekti od providnih (transparentnih) materijala. Propuštaju najveći deo upadne svetlosti, mali deo
spekularno reflektuju, pa daju utisak sjaja. Primeri: prozorsko staklo, providne folije, itd (slika 3.7 b).
Objekti od poluprovidnih materijala. Delimično propuštaju, a delimično reflektuju svetlost. Kroz njih se
moţe videti svetlost, ali ne i jasna slika. Imaju karakteristike i providnih i neprovidnih nemetalnih
objekata. Primer: list hartije.
Osim objekata koji interaguju sa upadnom svetlošću i modifikuju njen sastav, postoje i emitujući
objekti (slika 3.7 c).

16
 Slika 3.7 Modifikacija upadne ili
emitovane svetlosti kao jedan od
uslova za pojavu boje
Ukoliko objekat ne reflektuje (propušta, emituje) podjednako sve talasne duţine, dobija se
karakteristična kriva spektralne refleksije, prikazana na slici 3.8.

Slika 3.8: a) Kriva spek-

tralne refleksije ruže
snimljena spektrofoto-
metrom (spektrofotometrij-
ska kriva); b) izgled
komunikacionog prozora u
softveru za analizu boje
a) b)

17
3.3. Posmatrač
MeĎunarodna komisija za osvetljaj (CIE) definisala je standardnog posmatrača, koji ima percepciju
boje koja odgovara čoveku prosečnog vida. CIE standardni posmatrač je definisan tristimulus vrednostima
koje su odreĎene merenjem sa vidnim poljem od 2° (CIE 1931 standardni kolorimetrijski posmatrač, slika
3.9 a)) i 10° (CIE 1964, slika 3.9 b)).

a)

b)
Slika 3.9: a) standardni kolorimetrijski posmatrač sa
vidnim poljem 10°; b) standardni posmatrač sa
vidnim poljem od 2°
Svaka boja se moţe dobiti mešanjem tri primarne
boje (crvene, zelene i plave) koje odgovaraju
osetljivosti tri grupe receptora u oku definisanog CIE
standardnog posmatrača. Tri krive na dijagramu sa
slike 3.10 predstavljaju odziv tri receptora za boju u
oku, a dobijene su na osnovu ispitivanja spektralne
osetljivosti receptora velikog broja osoba. Za svaku Slika 3.10 Spektralne tristimulusne vrednosti
boju iz spektra se mogu očitati spektralne tristimulus CIE standardnog posmatrača

18
vrednosti, x, y i z.
Kriva koja odgovara crvenoj boji (odziv receptora osetljivih na crvenu boju na pojedine talasne
duţine) ima dva maksimuma, zelena ima širok maksimum na oko 550 nm, a plava uski maksimum na oko
440 nm. Postoje mala odstupanja u zavisnosti od vidnog polja primenjenog standardnog posmatrača.
Usvojeno je da kriva spektralne raspodele zelene predstavlja osetljivost oka na svetlost.

19
4. Ljudski vid
4.1. Young-Helmholz teorija viĎenja boja.
Ljudsko oko se sastoji od sledećih delova (slika 4.1):
Očno sočivo (1). Sabirno sočivo koje formira lik na mreţnjači.
Zenica (2). Otvor promenljive veličine koji dozira svetlost u skladu sa
svetlosnim uslovima.
Mreţnjača (3). Zadnji očni zid prekriven svetlosno osetljivim ćelijama:
štapićima, koji su veoma osetljivi na svetlost, ali podjednako na sve
talasne duţine, i čepićima, kojih postoje tri vrste, osetljivi na crvenu,
zelenu i plavu svetlost. Čepići su u većoj meri zastupljeni na periferiji
mreţnjače, dok njihov broj opada prema centru, dok je situacija sa
štapićima obrnuta. Na periferiji ih ima veoma malo, dok se njihov broj
povećava prema centru mreţnjače.
Očni mišići (4). Usmeravaju očnu jabučicu prema objektu koji se Slika 4.1 Ljudsko oko
posmatra. Očna jabučica ispunjena je staklastim telom, koje je veoma
providno i formira oblik očne jabučice.
Očni nerv (5). Direktno povezan sa centrom za vid u kori velikog mozga. Prenosi signale sa svake ćelije
u mreţnjači.
Po Young-Helmholzovoj teoriji viĎenja boja, receptori za sve tri boje su ravnomerno rasporeĎeni po
mreţnjači. U zavisnosti od spektralnog sastava svetlosti koja pogaĎa odreĎenu tačku na mreţnjači, u

20
nekim receptorima će se generisati signal, a u nekima neće (slika 4.2). Signal će biti utoliko jači ukoliko je
intenzitet odreĎene komponente svetlosti jači.

Slika 4.2 Young-Helmholz teorija viđenja boja

4.2. Tristimulusne vrednosti i njihove transformacije.

Osećaj boje koji se stvara u mozgu predstavlja sintezu signala koji dolaze iz tri receptora u oku. Ovi
signali se definišu proizvodom tri funkcije:
E(λ) – spektralne raspodele energije izvora svetlosti
R(λ) – spektralne refleksije objekta koji je osvetljen istim izvorom svetlosti (kreće se od 0-1)

21
 x (λ), y (λ) i z (λ) – CIE spektralne tristimulus vrednosti, koje opisuju standardnog posmatrača.
Vrednosti suma ovih proizvoda (integrala) u vidljivom delu spektra definišu parametre X, Y i Z u
CIE sistemu, koji se nazivaju CIE tristimulus vrednosti.
1
k
E ( ) y ( )d

X k E ( ) x( ) R( )d

Y k E ( ) y ( ) R( )d

Z k E ( ) z ( ) R( )d
UreĎaji koji mere CIE tristimulusne vrednosti X, Y i Z nazivaju se kolorimetri.

22
Slika 4.3 Šematski prikaz
izračunavanja CIE tristimulusnih
vrednosti koje opisuju boju
objekta koju pod datim svetlom
vidi CIE standardni posmatrač

23
 Matematičkim transformacijama CIE tristimulusnih vrednosti dobijaju se koordinate boje u raznim
bojenim prostorima, na primer:
CIE L*a*b*,
1 1 1 1 1
Y 3 X 3 Y 3 Y 3 Z 3
L* 116 16 , a * 500 , b* 200 , indeks w odnosi se na
Yw Xw Yw Yw Zw

tristimulus vrednosti idealno belog.

CIE dijagram hromatičnosti, xyY,
X Y Z
x ,y ,z ,x y z 1
X Y Z X Y Z X Y Z
Hunter Lab za bilo koji izvor bele svetlosti i standardnog posmatrača 2° ili 10°:
1 1
1 2 1 1 2 1 1
Y 2 1,02 X w X 2 Y 2 0,84 Z w Y 2 Z 2
L 10 ,a ,b 70 , indeks w
Yw Y Xw Yw Y Yw Zw
Yw Yw
odnosi se na tristimulus vrednosti idealno belog.

24
5. Sistemi za opisivanje boje.
5.1. Munselov sistem
Munsel je bio profesor slikarstva koji je za svoje studente osmislio sistem za opisivanje boja, na
čijim su principima zasnosvani i savremeni sistemi. Po ovim principima svaka boja moţe se opisati preko
tri veličine (slika 5.1):
Ton boje (Hue). Boja kao takva, odnosno koja talasna duţna dominira u datoj boji (crvena, zelena, itd).
Zasićenost (Saturation). Mera čistoće boje. Čiste boje (boje iz spektra) imaju maksimalu zasićenost. Sa
povećanjem primesa sivog zasićenost bojese smanjuje.
Svetlina (Brightness, Lightness). Sa povećanjem
svetline boja postaje sve sličnija beloj, a sa
smanjenjem svetline, crnoj. Svetlina je mera ukupnog
svetlosnog fluksa koji se emituje sa obojenog uzorka.
Munsel je napravio atlas boja, sa realnim
uzorcima, koji su bili rasporeĎeni na sledeći način.
Svaka stranica atlasa (slika 5.2 a) sadrţavala je odreĎen
broj polja sa istim tonom boje. Od dna prema vrhu
stranice povećavala se svetlina. Od leve ka desnoj ivici
povećavala se zasićenost boje. Razlika u percepciji boje
izmeĎu dva susedna uzorka bila je konstantna. Ove
stranice su se osim u formi atlasa mogle rasporediti i Slika 5.1 Ton boje, zasićenost i svetlina (HSB)
prostoru (slika 5.2 b).

25
 Iz Munselovog sistema proizašao je HSB odnosno
HSL sistem opisivanja boja (slika 5.3). Ton boje se definiše
uglom u odnosu na refrentni pravac (crvena je na 0°), gle-
dano u pravcu suprotnom od kazaljki na satu. Zasićenost bo-
je se definiše rastojanjem od ose svetline. Svetlija se definiše
pozicijom na osi svetline u kojoj ravan ukojoj se nalazi boja
seče osu svetline. Za potpuno tamne boje svetlina je jednaka
nuli, i tada se sve boje crne, sa minimalnom zasićenošću, bez
obzira na ton. Za potpuno svetle boje svetlina je jednaka
100, i tada su sve boje bele, sa minimalnom zasićenošću, bez
obzira na ton boje.
Ton boje, zasićenost i svetlina direktno zavise od obli-
ka krive spektralne refleksije, koja se dobija spektrofotomet-
rijskim merenjem uzorka (slika 5.4).
Ton boje je odreĎen poloţajem maksimuma na dijagra-
Slika 5.3HSB sistem za opisivanje boja
mu koji opisuje stepen refleksje u zavisnosti od talasne du-
ţine. Čista crvena (vibrant red) ima izraţen maksimum u crvenoj oblasti, tamnozelena (dark green) ima
izraţen maksimum u zelenoj oblasti.
Zasićene boje imaju krivu spektralne refleksije sa jasno izraţenom razlikom amplituda u pojedinim
oblastima talasnih duţina. Tako, na primer, čista crvena (vibrant red) ima veliki stepen refleksije u crvenoj
oblasti, i zanemarljiv stepen refleksije po ostalim talasnim duţinama u zelenoj i plavoj oblasti. Na dijagra-
mu je jasno izraţena razlika stepena refleksije po pojedinim talasnim duţinama. MeĎutim, ukoliko je ste-

26
pen refleksije u crvenoj oblasti samo malo ve-
ći nego u zelenoj i plavoj, dobija se boja koja
je crvena, ali ima veliki udeo primesa ostalih
boja, odnosno sivog, pa je njena zasićenost
mala (dull red).
Svetlina boje definisana je amplitudom,
odnosno visinom krive na dijagramu. Što je
površina ispod krive veća, to znači da se u
datom opsegu talasnih duţina sa uzorka
reflektuje više svetlosti, odnosno da je boja
svetlija (svetlocrvena - light red). Ako je
površina ispod krive mala, dobija se tamnija
boja (tamnocrvena - dark red).
Ukoliko se sve talasne duţine reflektuju
podjednako, objekat će izgledati sivo,
odnosno boja će biti potpuno nezasićena. Ako
je opšti stepen refleksije sa uzorka veliki,
dobiće se svetlo siva (light gray), u protivnom
slučaju dobija se tamno siva (dark gray). Slika 5.4 Veza između oblika krive spektralne refleksije
5.2. CIE Dijagram hromatičnosti i tona, svetline i zasićenja boje
Matematičkim transformacijama CIE
tristimulusnih vrednosti prikazanim u tački
4.2 dobijen je CIE dijagram hromatičnosti (slika 5.5 a). Obično se prikazuje jedan poprečni presek za
27
odreĎeno Y, s obzirom da je bojeni prostor trodimenzionalan (slika 5.5 b). U sredini dijagrama u obliku
potkovice nalazi se bela ahromatska tačka, odnosno tačka sa minimalnom zasićenošću. Na obodu potko-
vice nalaze se čiste boje, sa maksimalnom zasićenošću. Na pravolinijskom segmentu izmeĎu plave i crve-
ne boje nalazi se linija magente, koja nije spektralna boja, s obzirom da se dobija mešanjem plave i crvene:

b)

a) d)

c)

Slika 5.5 CIE dijagram hromatičnosti: a) izgled; b) ; 3-D prikaz; c) prikaz gamuta pojedinih uređaja;
d) McAdamove elipse
Ovaj dijagram je pogodan za:
28
 Prikazivanje gamuta pojedinih ureĎaja (slika 5.5 c).
OdreĎivanje boje koja se dobija mešanjem dve komponente. Nova boja nalazi se na liniji koja spaja
pozicije polaznih komponenti, a udaljena je od njih srazmerno njihovom udelu.
OdreĎivanje dominantne talasne duţine u nekoj boji. Povuče se prava linija kroz poziciju boje u
dijagramu i ahromatsku tačku. U preseku sa graničnom linijom očita se talasna duţina.
OdreĎivanje zasićenosti neke boje. Povuče se linija kroz ahromatsku tačku i poziciju boje na dijagramu.
Zasićenost je jednaka odnosu rastojanja od pozicije boje do ahromatsketačke, prema ukupnoj duţini
linije od ahromatske tačke do granične linije.
CIE xyY dijagram nije uniforman, što je ilustrovano MacAdamovim elipsama (slika 5.5 d, koje
opisuju delove dijagrama u kojima standardni posmatrač ne moţe da primeti razliku izmeĎu boja. Lako se
moţe uočiti da je u zelenoj oblasti ista razlika u boji prikazana većim rastojanjem nego u plavoj oblasti.
MeĎunarodna komisija za osvetljaj stalno radi na
usavršavanju sistema za opisivanje boje, koji bi bili što
uniformniji i koji bi bili više usklaĎeni sa ljudskom
percepcijom boje. Kubnom transformacijom CIE
tristimulusnih vrednosti (tačka 4.2), dobijen je CIE L*a*b*
sistem, koji je danas široko prihvaćenu grafičkoj industriji.
Ovaj sistem se zasniva na teoriji oponentnih boja (slika
5.6).
Trihromatska teorija (Young-Helmholc) objašnjava
fenomen percepcije boje na nivou fotoreceptora, dok teorija
oponentnih boja taj fenomen objašnjava na osnovu načina
na koji su ti fotoreceptori neurološki povezani. Ona ukazuje Slika 5.6 Teorija oponentnih boja po
Heringu 29
da su tri fotoreceptora povezana tako da daju tri para boja: crvena-zelena, ţuta-plava i crna-bela. Aktivnost
jednog člana para inhibira aktivnost drugog člana. Teorija oponentnih boja koju je postavio Hering opisuje
percepciju boje koja se javlja kao rezultat neurološke obrade signala iz receptora oka u dva oponentna
kanala (crveno-zeleni i ţuto-plavi) i jednom ahromatskom (belo-crno). Boje moţemo opisati kao
plavozelene, ţutozelene, crvenkastoţute ili plavičasto crvene, ali još niko nije neku boju opisao kao
plavoţutu ili crvenkastozelenu. Ako se zagledamo u sliku 5.7 a dvadesetak sekundi, a onda skrenemo po-
gled na belo polje, pred očima će se ukazati slika u oponentnim bojama od onih u koje smo gledali. Tamo
gde je zelena ostavila trag, pričiniće nam se da je sada crvena, umesto crne bela, a umesto ţute plava.

a) b)

Slika 5.7 a) Eksperiment koji dokazuje teoriju oponentnih boja; b) šematski prikaz CIE L*a*b* bojenog
prostora

30
 Danas se razlika izmeĎu dve boje naziva odstupanje u boji, ΔE i izraţava rastojanjem pozicija te dve
boje u CIE L*a*b* bojenom prostoru.
S obzirom da je rastojanje izmeĎu dve tače u trodimenzionom koordinatnom sistemu izraţeno kao
koren iz zbira kvadrata razlika pojedinih koordinata, odstupanje u boji se izraţava kao:
E L2 L1 2 a2 a1 2 b2 b1 2
Standardi propisuju, na primer, da odstupanje u boji punih tonova procesnih boja na otisku u ofset
štampi ne smeju biti veća od 5. Savremeni spektrofotometri u najvećem broju slučajeva opremljeni su
funkcijom neposrednog očitavanja odstupanja u boji u odnosu na referentnu vrednost.
Sistem kao što je CIE L*a*b* jeste sistem koji ne zavisi od ureĎaja koji reprodukuje boju (device
independent system). Jedna ureĎena trojka koordinata L*a*b* opisuje uvek istu boju.
Za razliku od ovih sistema, postoje sistemi (device dependent system) kod kojih izgled boje opisane
nekim skupom koordinata zavisi od sistema u kome će se ta boja reprodukovati (monitora, štampača,
štamparske mašine).

31
6. Aditivna i subtraktivna sinteza boja. RGB i CMYK. Gamut.
Ukoliko iz tri reflektora projektujemo svetlost na ekran, i ukoliko nema
drugih izvira svetlosti, a ekran podjednako reflektuje sve talasne duţine, dobiće
se motiv prikazan na slici 6.1 a). Sve tri boje daju belu, plava i zelena cijan,
plava i crvena magentu, a zelena i crvena ţutu. Zavisno od udela pojedinih
komponenti mogu se dobiti brojne nijanse. Ovakav način mešanja boja,
sabiranjem svetlosti pojedinih talasnih duţina, naziva se aditivna sinteza boja.
Bojeni prostor koji opisuje ovako definisane boje naziva se RGB bojeni
prostor i zavisan je od ureĎaja koji reprodukuje boju (device dependent). Ti
ureĎaji mogu biti skeneri, monitori i digitalni fotoaparati. Slika 6.1 Aditivna
Izgled boja u RGB bojenom prostoru zavisi od sistema u kome se boja sinteza boja
reprodukuje, što je ilustrovano na slici 6.2.

RGB
177, 15, 38
Scanner A

RGB
170, 22, 24
Scanner B

RGB
168, 27, 20

Scanner C
a) b)

32
Slika 6.2 a) Izgled boje u bojenom prostoru RGB zavisi od karakteristika uređaja. Ista crvena boja
opisana je različitim RGB vrednostima na tri različita skenera; b) primena aditivne sineze kod monitora
Ako bi na belu podlogu naneli komplementarne boje crvenoj, zelenoj i plavoj, a to su cijan, magenta
i ţuta, ove boje bi se ponašale kao filteri koji sprečavaju refleksiju sebi komplementarnih boja, odnosno
oduzimaju odreĎene komponente bele svetlosti. Ovakav način sinteze boja naziva se subtraktivna
(oduzimajuća) sinteza (slika 6.3) i široko je primenjena u štampi na štamparskim mašinama, kolor
štampačima, ali i u slikarstvu.
Zbog nesavršensti pigmenata, umesto tri komponente subtraktivne sinteze, u štampi se koriste četiri,
odnosno uvedena je i crna u cilju pojačanja kontrasta i postizanja neutralnih i intenzivnih crnih delova
otiska.

a) b) c)

Slika 6.3 a) model subtraktivne sinteze boja; b) dejstvo osnovnih boja subtraktivne sinteze na belu
svetlost; c) autotipijska višebojna reprodukcija
I CMYK bojeni je zavisan odsistema u kome se boja reprodukuje, što je ilustrovano na slici 6.4.

33
 CMYK
38, 67, 0, 0

CMYK
38, 67, 0, 0

CMYK
38, 67, 0, 0

Slika 6.4 Izgled boje koja je u bojenom prostoru CMYK definisana istim vrednostima ali reprodukovana
na različitim uređajima
Dakle, ureĎaji koji boje reprodukuju aditivnom ili subtraktivnom sintezom ne mogu da reprodukuju
sve boje koje standardni posmatrač moţe da vidi. Skup boja koji se moţe reprodukovati nekim ureĎajem
naziva se gamut tog ureĎaja (slika 5.5 c).

34
7. Digitalizacija analognog signala na primeru formiranja bit-mape.
Svetlosni signal koji sa objekta snimanja dolazi prema fotoaparatu je analogni signal. On moţe da ima
bilo koju vrednost jačine svetlosti, odnosno analogni signal moţe da ima beskonačno mnogo različitih
nivoa. Ranije se slika zapisivala na film, na kome se izdvajalo elementarno srebro i to srazmerno intenzitetu
svetlosnog signala koji padne na odreĎeno mesto na filmu. Danas se slika zapisuje u memoriji računara ili
digitalnog fotoaparata. Da bi mogli da zapišemo beskonačno mnogo nivoa signala, bila bi nam potrebna
beskonačno velika memorija. Da bi se omogućilo zapisivanje slike u memoriju računara, neophodno je
analogne svetlosne signale koji polaze sa različitih mesta na motivu koji se snima prevesti u digitalni oblik,
sa konačnim brojem nivoa signala. Ovaj postupak se zove analogno-digitalna konverzija, i njome se
beskonačno mnogo nivoa signala svodi na konačan broj nivoa, koji se onda moţe zapisati u memoriju.
U savremenim fotoaparatima umesto kao svetlosno osetljivi element koriste se dve vrste
poluprovodničkih fotosenzora:
CCD (Charge Coupled Device). Elektronsko integrisano kolo sa većim brojem ćelija (fotodioda)
osetljivih na svetlost. Izraz CCD se u suštini odnosi na način kako se analogni, električni signali
očitavaju i prenose prema kolu za A/D konverziju, ali danas je postao sinonim za fotodetektor. U svakoj
ćeliji (pikselu) se pod dejstvom svetlosti javlja naelektrisanje. Naelektrisanje iz reda na dnu matrice se
prenosi u registar za očitavanje. Prazno mesto u donjem redu se popunjava tako što se naelektrisanja iz
svh preostalih redova pomere za jedno mesto naniţe, i oznaka CCD se odnosi upravo na ovaj proces
prikupljanja signala. Naelektrisanja iz registra za očitavanje se transformišu u naponske signale, koji se
pojačavaju, prebacuju do kola za digitalizaciju i, u digitalnom obliku zapisuju na odgovarajuće mesto u
matrici. Skup ovako obraĎenih signala daje informaciju o izgledu snimljenog motiva.

35
 CMOS (Complementary Metal Oxide Semiconductors). Elektronsko integrisano kolo koje je sloţenije
od CCD elementa. I ovo kolo se sastoji od većeg broja ćelija osetljivih na svetlost, ali u ovom slučaju
svaki piksel ima sopstvenu konverziju naelektisanja u napon, pojačanje signala, korekciju šuma i kolo
za digitalizaciju. CMOS senzor na izlazu daje digitalizovani signal.
Kod klasičnih CCD senzora ćelije različite spektralne osetljivosti postavljene su jedna pored druge,
tako da senzor ujednoj tački moţe da prikupi informaciju o samo jednoj boji. Vidi se da je CCD senzor
sastavljen od velikog broja ćelija (piksela) osetljivih na crvenu, zelenu i plavu svetlost. TakoĎe, moţe se
primetiti da je broj zeleno osetljivih ćelija veći u odnosu na ostale.
Najsavremeniji CMOS senzori (Foveon X3) sastoje se od tri sloja silikona, i svaki sloj je osetljiv na
odreĎenu komponentu bele svetlosti. Prednost ovakvog koncepta je što se na svakoj tački senzora zapisuje
podatak o sve tri boje, za razliku od klasičnih CCD senzora. Na slici 7.1 prikazano je poreĎenje klasičnog
filma u boji, CCD senzora i Foveon X3 senzora.

36
Slika 7.1 a) Klasičan kolor film sa tri sloja, od kojih je prvi osetljiv na plavu, drugi na zelenu i treći na
crvenu svetlost; posle hemijske obrade slojevi se oboje u komplementarnu boju, proporcionalno
osvetljenosti i dobija se negativ, koji ponovnim kopiranjem daje pozitiv fotografiju; b) klasičan CCD
senzor, poseduje samo jedan sloj fotosetljivih ćelija, koje registruju samo deo informacije o boji,
obzirom da na mestu gde je, na primer postavljen piksel osetljiv na crvenu svetlost, neće biti registrovan
udeo zelene ili plave svetlosti; c) Foveon X3, CMOS troslojni senzor, objedinjuje u sebi sve prednosti
filma i poluprovodničke tehnologije, direktno zapisujući u elektronskom obliku kompletnu informaciju
o boji snimanog motiva; d) veličina digitalnih senzora u poređenju sa Leica formatom filma.
Primer snimanja pomoću CCD senzora, uporeĎen sa snimanjem na klasičan film i posmatranje
motiva ljudskim okom, prikazan je na slici 7.2.
37
Slika 7.2 a) Posmatranje objekta ljudskim okom; b) Snimanje predmeta fotoaparatom sa klasičnim
filmom; c) Snimanje predmeta fotoaparatom sa CCD senzorom, sa tri grupe filtera iznad fotodioda
Analogni naponski signal odgovara intenzitetu svetlosti koja je sa objekta snimanja pala na odreĎenu
ćeliju CCD senzora. Ovaj signal se mora digitalizovati (slika 7.3). Svi signali čiji se nivo nalazi u
odreĎenom opsegu svode se na jednu istu vrednost. Ovim se bespovratno smanjuje količina informacija o
slici, ali se pri tome vodi računa da taj gubitak bude prihvatljiv, odnosno, da prosečan posmatrač ne moţe
da primeti da je broj nivoa sivog ili broj boja ograničen.
38
Slika 7.3 Pretvaranje analognog signala u digitalni
Posle digitalizacije, naponski signali koji su bili proporcionali količini svetlosti koja je pala na svaki
piskel, imaju konačne brojčane vrednosti, zapisane u binarnom brojnom sistemu. Broj nivoa koji se moţe
zapisati jednak je broju brojeva koji se u datom brojnom sistemu moţe zapisati datim brojem cifara. Na
primer, u dekadnom brojnom sistemu pomoću jedne cifre moţe se zapisati 10 brojeva (uključujući i nulu),
pomoću dve cifre 100 itd. U binarnom sistemu, pomoću jedne cifre mogu se zapisati dva broja, pomoću
dve cifre 4 broja, pomoću n cifara 2n različitih brojeva (tabela 7.1).
Tabela 7.1 Brojevi u binarnom i dekadnom brojnom sistemu
R.br. Binarni sistem Dekadni sistem
1. Broj cifara Brojevi Ukupno Brojevi Ukupno
u broju (po različitih brojeva različitih
pikselu) brojeva
39
 2. 1 0, 1 21 = 2 0, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 101 = 10
3. 2 00, 01, 10, 11 22 = 4 10, 11, 12...98, 99 102 = 100
4. 3 000, 001, 010, 011, 23 = 8 100, 101, 102...998, 999 103 = 1000
100, 101, 110, 111
5. n ... 2n ... 10n

Prilikom snimanja, kao jedan od parametara zadaje se broj cifara, odnosno bita (BInary digiT) po
svakom pikselu slike koja će se formirati. Pretpostavimo da je broj bita po pikselu 2, što znači da će slika
moći da ima svega četiri različita nivoa sivog:
00 - crno (najniţi nivo svetlosnog signala, koji daje najniţi nivo naponskog signala, kome se posle
digitalizacije dodeljuje vrednost 00);
01 - tamno sivo
10 - svetlo sivo
11 - belo (naviši nivo svetlosnog signala, koji daje najviši nivo naponskog signala, kome se posle
digitalizacije dodeljuje vrednost 11).
Pretpostavimo da se CCD senzor za snimanje crno bele slike sastoji od mreţe 2 x 2 piksela, i da su sva
četiri piksela osvetljena svetlošću različitog intenziteta (slika 7.4). Posle digitalizacije i sortiranja
digitalizovanih vrednosti, slika je zapisana kao matrica u kojoj svaki broj opisuje osvetljenost (nivo sivog)
odgovarajućeg piksela u CCD senzoru. Prilikom reprodukcije slike na monitoru, ili štampanja na štampaču,
brojčane vrednosti iz matrice se interpretiraju i na osnovu njih se generiše slika ili upravlja radom štampača.
Broj piksela u realnom CCD senzoru je mnogo veći (nekoliko miliona), i danas su ovi senzori po pravilu
namenjeni snimanju u boji, tako da se moţe dobiti slika veoma bogata detaljima i bojama.

40
 Da bi se zapisala slika u boji,
potrebno je da se svakoj grupi ćelija
CMOS senzora koja regitruje tri
komponente bele svetlosti dodeli
ureĎena trojka binarnih brojeva, od
kojih prva predstavlja udeo crvene,
druga udeo plave i treća udeo zelene Slika 7.4 Formiranje bit mape: a) pikseli CCD senzora
svetlosti. Na slici 7.5 prikazan je osvetljeni su različitom količinom svetlosti; b) generisana je
primer formiranja kolor bit mape matrica sa digitalizovanim podacima o osvetljenosti svakog
pomoću CMOS senzora sa mreţom 2 piksela; c) reprodukcija slike koju je zapisao CCD senzor
x 2 piksela, pri čemu je svakom
pikselu dodljeno dva bita.

Slika 7.5 Formiranje kolor bit mape: a) pikseli osvetljeni svetlošću različitog spektralnog sastava; b)
generisana je matrica sa digitalizovanim podacima o boji svakog piskela; c) reprodukcija slike koju je
zapisao CCD senzor

41
8. Osnovne karakteristike bit mape.
Prilikom snimanja ili skaniranja potrebno je definisati
nekoliko parametara od kojih zavisi izgled i kvalitet dobijene bit
mape. Ti parametri su:
Broj bita po pikselu. Štoje broj bita po pikselu veći, moţe se
zapisati više različitih tonova (slika 8.1). MeĎutim, sa pove-
ćanjem broja bita po pikselu za 1, memorija potrebna za za-
pisivanje bit mape se udvostručava, tako da je potrebno izabrati
optimalan broj bita po pikselu. Za crno belu fotografiju uobiča-
jeno je da se dodeli osam bita po pikselu, što daje 28 = 256 ni-
voa sivog (od 0, za crno, do 255 za belo). Ovaj broj nivoa sivog
je zadovoljavajući za većinu posmatrača, koji ne mogu da pri-
mete diskontinuitet u sivim tonovima. Za kolor fotografiju do-
deljuje se 3 x 8 bita po pikselu, za svaki kanal (RGB) po osam.
Na ovaj način dobija se po 256 nivoa signala za crvenu, zelenu
i plavu boju, što daje mogućnost zapisivanja ukupno 28 x 28 x
28 = 16777216 različitih boja. Jednotonskim bit mapama
dodeljuje se samo jedan bit po pikselu, tako da pikseli mogu
biti samo beli ili crni. Slika 8.1 Uticaj broja nivoa sivog u
Veličina bit mape u pikselima. Svaka bit mapa zapisana je kao bit mapi na kvalitet slike. Sve slike
mreţa piksela. Sa povećanjem broja piksela u bit mapi raste i imaju istu rezoluciju.
mogućnost zapisivanja i prikazivanja finijih detalja (slika 8.2).

42
Fizičke dimenzije bit mape, koje se zadaju u jedinicama duţine.
Rezolucija. Predstavlja odnos izmeĎu veličine bit mape u pikse-
lima i njenih fizičkih dimenzija. Rezolucija se izraţava brojem
piksela po inču ili centimetru. Rezolucija treba da bude dovoljno
velika da posmatrač ne bi mogao da uoči kvadratnu strukturu
piksela. Rezolucija ne treba da bude ni prevelika, s obzirom da
dvostruko povećanje rezolucije učetvorostručuje memoriju
potrebnu za zapisivanje bit mape. Optimalna rezolucija, R, bit
mape namenjene štampanju izračunava se kao
R = 2 x P x L,
gde su P, stepen povećanja bit mape u softveru za prelamanje
stranice i L, lpi ili l/cm (linija po inču, ili linija po centimetru)
linijatura rastera kojim će se štampati. Preporučuje se da se u
softveru za obradu bit mapa slika dovede na konačnu veličinu i
da se podesi njena rezolucija, tako da je u tom slučaju P = 1.
Format zapisa. Postoji veliki broj formata u kojima se moţe
zapisati bit mapa, ali za primenu u grafici preporučuje se
zapisivanje bit mape kao JPG (Joint Expert Photographer
Group), TIF (Tagged Image File Format) ili EPS (Encapsulated
PostScript).
Slika 8.2 Uticaj veličine bit mape u
Kompresija. S obzirom da bit mape mogu da zauzmu dosta
pikselima na kvalitet slike.Sve bit
memorije, razvijeni su sistemi kompresije bit mape. Kompresija
mape imaju isti broj bita po piskelu.
bit mape moţe biti reverzibilna, bez gubitka dela informacije o

43
slici (na primer LZW kompresija TIF fajlova - Lempel-Ziw-Welch), i ireverzibilna, sa gubitkom dela
informacije o slici, odnosno smanjem kvaliteta (JPEG kompresija). Što je kompresija veća, odnosno
memorija potrebna za zapisivanje bit mape manja, kvalitet slike biće nepovratno umanjen.

44
9. Konstrukcija klasičnog i
digitalnog fotaparata.
Klasični jednooki refleksni fotoaparat (SLR,
Single-Lens Reflex Camera) za snimanje na film se
sastoji od kućišta i objektiva. Objektiv se sastoji od
sledećih delova (slika 9.1):
Tubusa, koji objedinjuje sve delove u jednu celinu;
Sloţenog sistema sočiva (lens), koji ukupno deluje
kao jedno sabirno sočivo sa otklonjenim aberacija-
ma, čji je zadatak da na površinu filma projektuje
oštru, nedeformisanu sliku, bogatu detaljima.
Blende (diaphragm, slika 9.2), koja reguliše fluks Slika 9.1 Delovi objektiva
svetlosti prema filmu. Blenda se pravi od srpolikih komada lima, koji su meĎusobno povezani tako da
formiraju otvor pribliţno kruţnog oblika, bez obzira koliki mu je prečnik. Blenda se uvek nalazi izmeĎu
sočiva.
Navoja ili bajoneta (bayonet mount) za spajanje sa kućištem.
Prstena (focus setting ring) sa skalom rastojanja (distance scale) za podešavanje oštrine.
Prstena sa skalom relativnih otvora blende (lens aperture scale) za podešavanje otvora blende.
Prstena sa skalom dubinske oštrine (depth-of field scale).
Prstena za podešavanje ţiţne daljine (zum faktora), samo kod objektiva sa promenljivom ţiţnom
daljinom (zum objektiva).
Poklopca, koji štiti osetljivi optički sistem od oštećenja i prljanja.
45
 Oznake ţiţne daljine i svetlosne jačine objektiva (na slici je prikazan objektiv ţiţne daljine 50 mm, sa
svetlosnom jačinom 1:1,8, što znači da je maksimalni otvor blende 1,8).

Slika 8.2 a) Izgled SLR fotoaparata u poprečnom preseku; b) put svetlosti prema refleksnom tražilu i
prema ravni u koj se nalazi film ili poluprovodnički senzor (1 - objektiv, 2 - ogledalo, 3 - zatvarač, 4 -
ravan u kojoj se nalazi film ili poluprovodnički senzor, 5 - mutno staklo, 6 - kondenzor, 7 - pentaprizma,
8 - tražilo)
Postoje objektivi sa fiksnom i sa promenljivom ţiţnom daljinom. Objektivi se mogu podeliti prema
odnosu ţiţne daljine i dijagonale površine na koju projektuju sliku (dijagonale kadra). Po ovom
kriterijumu, objektivi sa fiksnom ţiţnom daljinom se dele na:
46
Širokougaone, sa ţiţnom daljinom manjom od dijagonale kadra. Širokougaoni objektivi zahvataju
veliki vidni ugao, ali je lik predmeta sitan.
Normalne, sa ţiţnom daljinom pribliţno jednakom dijagonali kadra. Vidni ugao je pribliţno 45°.
Teleobjektive, sa ţiţnom daljinom većom od dijagonale kadra. Teleobjektivi zahvataju mali vidni ugao,
ali daju uvećan lik predmeta.
Kućište klasičnog refleksnog fotoaparata sastoji se od sledećih delova:
Dugmeta za okidanje, koje aktivira zatvarač.
Zatvarača (focal plane shutter), koji propušta svetlost na film ili poluprovodnički senzor u tačno
odreĎenom trajanju.
Dugmeta za regulisanje trajanja ekspozicije.
Ogledala (reflex mirror) postavljenog pod uglom od 45° u odnosu na ravan filma, koje skreće snop
svetlosni zraka iz objektiva prema penta prizmi i traţilu. Na ovaj način fotograf vidi baš onaj deo
motiva koji će se snimiti na filmu. Ogledalo se u trenutku snimanja podiţe i otvara put svetlosti prema
ravni u kojoj se nalazi svetlosno osetljivi element. Kod kamera sa optičkim traţilom optičke ose traţila i
objektiva se ne poklapaju, pa je prilikom snimanja bliskih predmeta teško tačno podesti kadar.
Traţila (eyepiece) sa pentaprizmom (pentaprism), kondenzorom i fokusirajućom pločom od mutnog
stakla (focusing screen). Slika sa ogledala u mutnom staklu posmatra sa zadnje strane što znači da je
stranično ispravna, pa se posle dve totalne refleksije u penta prizmi u okularu ponovo vidi stranično
ispravna slika. U traţilu je najčešće i oznaka svetlomera koja pokazuje da li su parametri snimanja
(relativni otvor blende i trajanje ekspozicije) ispravno podešeni za datu osetljivost filma, ili koliko bi
trebali biti.
Nosača elektronske bljeskalice (blica) sa kontaktom.
Svetlomera.
47
 Dugmeta za podešavanje osetljivosti filma ili automatskog sistema za očitavanje osetljivost filma sa
kasete.
Sistema za transport filma.
Autookidača.
Poklopca.
Digitalni jednooki refleksni fotaparati (DSLR) su uglavnom namenjeni profesionalnim i
poluprofesionalnim zadacima. Kao fotoosetljivi element imaju u glavnom CMOS senzor.
Fotoaparati namenjeni poluprofesionalnim fotografima mogu imati obe vrste senzora, mogu biti sa
refleksnim traţilom ali i bez njega.
Fotoaparati za amatersku primenu uglavnom imaju CCD senzor i optičko taţilo u kombinaciji sa
LCD displejem na zadnjoj strani kućišta, na kome se projektuje slika koju prima senzor, ali i parametri
snimanja.
Karakteristike savremenih digitalnih fotoaparata su:
Vrsta traţila. Refleksno, ili optičko u kombinaciji sa LCD displejom.
Vrsta senzora. CMOS ili CCD.
Veličina senzora, izraţena brojem piksela u matrici. Veći broj znači mogućnost zapisivanja finijih
detalja i dobijanje većih bit mapa (izraţeno u pikselima). Ovaj broj se stalno povećava i danas je
prosečnom korisniku dostupna kamera sa više od 10 megapiksela.
Mogućnost izmene objektiva. Kod boljih fotoaparati objektivi se mogu menjati prema potrebi (na primer,
teleobjektiv za snimanje udaljenih objekata, a zatim širokougaoni objektiv za panoramsko snimanje).
Stepen automatizacije. Mogućnosti su: automatika blende, pri čemu korisnik zadaje ekspoziciju;
automatika ekspozicje, pri čemu fotograf zadaje blendu, totalna automatika prema izbranom programu;
ručno podešavanje. Svi savremeni aparati imaju totalnu automatiku prema izabranom porogramu, a bolji
48
aparati imaju i druge mogućnosti automatskog podešavanja. Ručno podešavanje svih parametara
snimanja imaju uglavnom profesionalni fotoaparati.
Raspon osetljivosti. Kao i film, poluprovodnički senzor ima odreĎenu osetljivost na svetlost. Prednost
kod digitalne tehnologije je što se ta osetljivost moţe menjati u odreĎenim granicama.
Karakteristike objektiva. Većina savremnih digitalnih fotaparata opisana je, iz tradicionalnih razloga,
zum faktorom, na primer, digital zoom 3x. To znači da objektiv ima promenljivu ţiţnu daljinu, koja
odgovara rasponu od 38 mm do 3 x 38 = 104 mm kod klasičnog fotoaparata sa filmom malog (Leica, 24
x 36 mm) formata. Ovim je pokriven raspon od širokougaonog do slabog teleobjektiva.
Način izoštravanja. Većina savremenih digitalnih fotoaparata opremljena je automatskim modulima za
izoštravanje slike, prema patentiranim algoritmima. Na primer, fotaparat moţe da ima ugraĎen
algoritam koji prepoznaje odreĎeni tip objekta (lice) i podešava oštrinu prema njemu. Samo se kod
profesionalnih fotoaparata slika moţe izoštravati ručno.
Kapacitet memorije. Neki aparati imaju sopstvenu memoriju sa mogućnošću proširenja preko
memorijskih kartica. Drugi koriste isključivo memoriju sa kartice. Danas su komercijalno dostupne
memorijske kartice od nekoliko desetina GB.
Format zapisivanja bit mape. Bit mapa se moţe zapisati kao JPG, TIF, RAW ili neki drugi format.
Snaga ugraĎene elektronske bljeskalice. Obično se izraţava vodećim brojem, odnosno proizvodom
maksimalnog rastojanja na kome se pri svetlosti elektronske bljeskalice objekat moţe snimiti, sa
najvećim otvorom blende, za osetljivost od 100 ASA. Na primer, ako se uz bljeskalicu, pri otvoru
blende 2 moţe snimati na rastojanju od 10 m, onda je vodeći broj bljeksalice 20. Iz podatka o vodećem
broju (u ovom slučaju 20), lako se moţe zaključiti da bi, pri otvoru blende 4, maksimalno rastojanje
objekta koji bi sa ovakvom bljeskalicom bio dovoljno osvetljen za film (CCD) osetljivosti 100 ASA,
bilo 20:4=5 m, a sa blendom 11 nešto manje od 2 m.
49
10. Osnovni parametri snimanja.
Da bi se načinila fotografja koja ispunjava zamisao fotografa, neophodno je poznavati uticaj pojediih
parametara snimanja na izgled fotografije, način zadavanja tih parametara i način merenja nekih veličina
od kojih zavise optimalne vrednosti pojedinih parametara. Osnovni parametri snimanja su:
Rastojanje objekta snimanja od fotoaparata.
Trajanje ekspozicije.
Relativni otvor blende.
Dubinska oštrina.
Ţiţna daljina objektiva.
10.1. Rastojanje objekta snimanja od fotoaparata
Zraci koji na sabirno sočivo dolaze paralelno
glavnoj optičkoj osi, posle prelamanja seku se u
fokusu. Zraci koji dolaze sa udaljenih predmeta mogu
se smatrati paralelnim glavnoj optičkoj osi. MeĎutim,
zraci sa bliskih predmeta dolaze na sočivo pod nekim
uglom, i posle prelamanja seku se iza ţiţne ravni. Da
bi se dobila oštra slika, neophodno je povećati
rastojanje izmeĎu objektiva i ţiţne ravni. U praksi,
ovo se moţe obaviti ručno, okretanjem prstena za
izoštravanje na objektivu, dok se na skali rastojanja ne
dobije procenjeno ili izmereno rastojanje izmeĎu Slika 10.1 Izoštravanje slike
50
objekta i fotoaparata. MeĎutim, mnogo je bolje izoštravati sliku gledajući u traţilo, s obzirom da svi
savremeni fotoaparati u traţilu daju realnu sliku u pogledu oštrine. Svi savremeni digitalni fotoaparati
opremljeni su modulom za automatsko izoštravanje. Ovaj modul koristi algoritam za prepoznavanje
objekta snimanja i za podešavanje rastojanja izmeĎu objektiva i ravni u kojoj se nalazi foto senzor.
Ukoliko je potrebno podesiti oštrinu različito od onoga što nudi automatski modul, primenjuje se sledeća
procedura. U centar kadra se postavi objekat na osnovu koga se podešava oštrina, zatim se okidač pritisne
do pola (na prvi zub), pa se ne puštajući okidač aparat pomeri da bi se napravio novi kadar, pa se okidač
pritisne do kraja.
10.2. Relativni otvor blende
Relativni otvor blende (često se koristi i kraći izraz
blenda, mada blenda u znači predstavlja ureĎaj koji
ograničava prolazak svetlosti) definisan je kao odnos
ţiţne daljine i efektivnog otvora blende. Pod efektivnim
otvorom blende podrazumeva se prečnik svetlosnog snopa
koji prolazi kroz blendu datog prečnika, ali meren ispred
objektiva (slika 10.2). Relativni otvor blende je
univerzalni pokazatelj, koji pojednostavljuje podešavanje
parametara snimanja bez obzira sa kakvom se ţiţnom
daljinom objektiva radi. Slika 10.2 Veličine za izračunavanje
U cilju daljeg pojednostavljivanja podešavanja relativnog otvora blende: f - žižna daljina,
parametara snimanja, uvedene su standardne vrednosti D - efektivni otvor blende
relativnog otvora blende: 1; 1,4; 2; 2,8; 4; 5,6; 8; 11; 16;
22 itd. Moţe se uočiti da je svaki sledeći broj veći
51
pribliţno 2 puta, što znači da se sa povećanjem relativnog otvora blende za jedan korak, površina
2
(kruga) kroz koju prolazi svetlost, odnosno svetlosni fluks, povećava 2 2 puta.
Relativni otvor blende se podešava u skladu sa trajanjem ekspozicije, pa će principi podešavanja biti
detaljnije objašnjeni u tački 10.3.
Od relativnog otvora blende zavisi i dubinska oštrina, što će biti objašnjeno u tački 10.4.
10.3. Trajanje ekspozicije
Trajanje ekspozicije (često se umesto trajanja cije kaţe kratko ekspozicija, mada taj izraz, strogo
gledano, predstavlja proizvod osvetljenosti i trajanja osvetljavanja i izraţava se u luks-sekundama, lx s) se
podešava u skladu sa relativnim otvorom blende. Trajanje ekspozicije kod starijih fotaparata bilo je
standarizovano, i moglo je imati sledeće vrednosti:: 1/2000 s; 1/1000 s, 1/500 s; 1/250 s; 1/125 s; 1/60 s;
1/30 s; 1/15 s; 1/8 s; 1/4 s; 1/2 s; 1 s; 2 s; 4 s itd. Očigledno je da je skala trajanja ekspozicije usklaĎena sa
skalom relativnih otvora blende, s obzirom da je svaka sledeća ekspozicija dvostruko duţa od prethodne.
Na taj način, povećanje relativnog otvora blende za jedan podeljak, ekvivalentno je skraćivanju
trajanja ekspozicije za jedan podeljak.
Par vrednosti blenda-ekspozicija treba da obezbedi dovoljnu količinu svetlosti na svetlosno
osetljivom elementu. OdreĎuje se uz pomoć svetlomera, koji je danas sastavni deo svakog digitalnog
fotoaparata. Zavisi od osetljivosti filma, osvetljenosti objekta, ţiţne daljine objektiva i rastojanja izmeĎu
objekta snimanja i fotoaparata. U principu, foto elementu je potrebno više svetlosti ukoliko je:
njegova svetlosna osetljivost manja;
osvetljenost objekta manja
ţiţna daljina objektiva veća i
rastojanje izmeĎu objekta snimanja i fotoaparata veće.
52
 Trajanje ekspozicije treba da bude što kraće ukoliko se:
Snima iz pokreta.
Snimaju objekti u kretanju, sa ţeljom da na slici izgledaju oštro.
Snima pri jakom svetlu.
Trajanje ekspozicije treba da bude što duţe ukoliko se:
Ţeli postići efekat kretanja, odnosno razmrljanosti objekta na slici.
Snima pri slabim svetlosnim uslovima.
Prilikom okidanja neminovno dolazi do drmanja fotoparata, pa se postavlja pitanje sa kolikom se
najduţom ekspozicijom moţe snimati »iz ruke«. Smatra se da je za prosečnog fotografa najduţa
ekspozicija za snimanje iz ruke jednaka recipročnoj brojčanoj vrednosti ţiţne daljine objektiva izraţenoj u
milimetrima. Dakle, sa povećanjem ţiţne daljine fotografija je osetljivija na drmanje i najduţa ekspozicija
za snimanje iz ruke se skraćuje. Prilikom
snimanja kroz jake teleobjektive često je
potrebno je koristiti stativ i neki sistem
za aktiviranje okidača bez direktnog
pritiska na taster (ţičani okidač,
autookidač). Savremeni fotoaparati
poseduju sistem za neutralisanje drmanja a) b)
fotoaparata prilikom okidanja, koji moţe
u velikoj meri da pomogne da neiskusni Slika 10.3 Uticaj relativnog otvora blende na dubinsku
fotografi, ili iskusni fotografi u oteţanim oštrinu: a) pri relativnom otvoru blende 5.6 cvetovi su oštri,
uslovima snimanja, dobiju oštre slike. ali su udaljeni objekti u pozadini neoštri; b) pri relatvnom
otvoru blende 32 oštri su i bliski i udaljeni objekti

53
10.4. Dubinska oštrina.
Pod dubinskom oštrinom se podrazumeva raspon udaljenosti objekata od fotoaparata koji će na
fotografiji izgledati oštro. Dubinska oštrina zaisi od relativnog otvora blende, i veća je pri manjim
relativnim otvorima blende (većim brojevima!, slika 10.3). Raspon dubinskih oštrina se moţe očitati na
skali dubinske oštrine, koja na sebi nosi niz brojeva koji predstavljalju relativne otvore blende. Ovaj prsten
je povezan sa skalom rastojanja, i kada se slika izoštri, lako je očitati zonu dubinske oštrine za svaki otvor
blende.
Dubinska oštrina se smanjuje sa smanjenjem rastojanja izmeĎu objekta i fotoaparata. Prilikom
snimanja na malom rastojanju dubinska oštrina moţe iznositi svega nekoliko centimetara, čak i pri
najmanjem otvoru blende. Ukoliko se snima udaljeni objekat, dubinska oštrina biće velika, ;ak i pri
manjim relativnim otvorima blende.
10.5. Ţiţna daljina objektiva i vidni ugao
Vidni ugao objektiva (slika 10.4), α, zavisi od
dimenzije kadra koji se snima (veličine optičkog senzora) i
ţiţne daljine objektiva, f, prema sledećoj jednačini:
d
2 arctan
2f
Uz odreĎene aproksimacije, za većinu objektiva osim
za širokougaone moţe se koristiti uprošćeni izraz
d 180 d
rad
f f Slika 10.4 Vidni ugao u pravcu dijagona-
le, vertikalnom i horizontalnom pravcu
54
 Teleobjektivi daju mali vidni ugao ali su likovi predmeta uvećani. Dubinska oštrina je veoma mala.
Osim toga, sa povećanjem ţiţne daljine potrebno je povećati relativni otvor blende, s obzirom da optički
sistem teleobjektiva ima više sočiva i svetlost prelazi duţi put kroz objektiv (staklo). Ukoliko se koriste
veće ţiţne daljine, često je neophodno fotaparat postaviti na stativ i okidanje izvršiti daljinskom
komandom (bez trzaja).
Normalni objektiv daje vidni ugao od oko 45° i sluţi za uobičajena snimanja opšte namene.
Širokougaoni objektivi omogućavaju da se obuhvati veći vidni ugao, pri čemu će likovi predmeta
biti sitniji. Koriste se za snimanje na manjim rastojanjima kada treba u kadar smestiti što veći motiv, kao i
za snimanje velikih objekata.
Širokougaoni objektivi ekstremno malih ţiţnih daljina, sa vidnim uglom od 180° (riblje oko), koriste
se za postizanje specijalnih efekata i deformaciju lika predmeta.
U tabeli 10.1 dat je odnos ţiţne daljine i vidnog ugla kod aparata sa veličinom senzora 24 x 36 mm
(klasični Leica format, 135 ili mali format).
Savremeni digitalni fotoaparati opremljeni su objektivima promenljive ţiţne daljine, tzv. zum
(zoom) objektivima.
Na slici 10.5 prikazan je lik motiva snimljenog sa različitim ţiţnim daljinama objektiva.

55
 a) b)

c) d)

Slika 10.5 Snimci načinjeni objektivima raznih žižnih daljina: a) 28 mm, širokougaoni objektiv; b) 50
mm, normalni objektiv; c) 70 mm, teleobjektiv (portretni), d) 210 mm, teleobjektiv

56
Tabela 10.1 Veza između žižne daljine i vidnog ugla u pravcu dijagonale, vertiklanom i horizontalnom
pravcu, za veličinu kadra 24 x 36 mm
Ţiţna daljina, mm Dijagonalno, ° Vertikalno, ° Horizontalno, °
13 118 85,4 108
15 111 77,3 100,4
18 100 67,4 90
21 91,7 59,5 81,2
24 84,1 53,1 73,7
28 75,4 46,4 65,5
35 63,4 37,8 54,4
50 46,8 27,0 39,6
85 28,6 16,1 23,9
105 23,3 13,0 19,5
135 18,2 10,2 15,2
180 13,7 7,63 11,4
210 11,8 6,54 9,8
300 8,25 4,58 6,87
400 6,19 3,44 5,15
500 4,96 2,75 4,12
600 4,13 2,29 3,44
830 2,99 1,66 2,48
1200 2,07 1,15 1,72

57
11. Uslovi za dobijanje dobre fotografije.
Za dobru fotografiju neophodno je da svi parametri snimanja budu podešeni na optimalne vrednosti,
ali i da se steknu i neki drugi uslovi:
Izbor motiva.
Kadriranje.
Odgovarajuće osvetljenje motiva.
Fotografija se moţe klasifikovati prema motivima ili situacijama koje se fotografišu, na veliki broj
specijalizovanih oblasti: portret, sport, reporterska fotografija, dokumentarna fotografija, mrtva priroda,
ceremonije, biljke, ţivotinje, arhitektura, enterijer, akt, podvodna fotografija, koncerti, astronomija,
pejsaţi, industrijska fotografija, komercijalna fotografija, umetnička fotografija. Detaljnije obrazlaganje
ovih specijalizovanih oblasti prevazilazi okvire ovog kursa, pa će u nastavku biti reči o četiri
gorepomenuta uslova sa osvrtom na neke od oblasti.
11.1. Izbor motiva
Za većinu oblasti vaţno je izabrati interesantan motiv koji će fotografiju učiniti atraktivnom. Za ovo
je u nekim situacijama potrebno veliko strpljenje i planiranje, a nekada dobri refleksi i brzo reagovanje.
Kod industrijske ili komercijalne fotografije, motivi su unapred definisani nalogom za snimanje,
tako da je u ovom slučaju potrebno samo povesti računa da ne doĎe do zabune i snimanja pogrešnog
predmeta. Ovo je posebno značajno kada se snimaju velike serije predmeta za kataloge, koji mogu da
sadrţe i više hiljada fotografija.

58
11.2. Kadriranje i kompozicija slike
Jednom kada je motiv izabran, potrebno ga je smestiti na odgovarajuće mesto u kadar. Ukoliko je
moguće, predmete snimanja treba fizički rasporediti na najpovoljniji način, a ako nije, prilikom snimanja
treba probati razne uglove i perspektive i načiniti više fotografija, od kojih se posle mogu izabrati
najuspešnije. Digitalni fotaparati imaju dosta memorije za skladištenje velikog broja slika, a sve
nepotrebne slike se mogu lako obrisati.
Veoma je vaţno da glavni motiv na fotografiji ima najveću vizuelnu teţinu, a da se nepotrebni
detalji ili pozadina koja odvlači paţnju i narušavaju ravnoteţu na fotografiji na neki način uklone (fizički
sklone iz kadra ako je to moguće, ili učine neoštrim malom dubinskom oštrinom, ili uklone u
postprocesiranju retušom).
Poseban slučaj je uklanjanje pozadine u industrijskoj i komercijalnoj fotografiji (za kataloge). U
ovom slučaju predmete treba fotografisati na uniformnoj pozadini, čija je boja značajno različita od boje
objekta koji se snima. Na ovaj način omogućava se automatizacija procesa izdvajanja objekta sa pozadine
u postprocesiranju fotografija, što je standardna procedura prilikom izrade kataloga.
Prilikom snimanja motiva na koji nemamo uticaja moţe se uključiti automatski okidač, koji će u
kraćem vremenskom periodu načiniti veći broj snimaka, od kojih se naknadno moţe izabrati najuspešniji,
a ostali izbrisati.
Prilikom kadriranja treba isprobati i razne ţiţne daljine objektiva.
11.3. Osvetljenje
Prilikom snimanja moţe se koristiti prirodno, veštačko ili kombinovano osvetljnje. Bez obzira na
poreklo osvetljenja, potrebno je da se svetlošću postigne ţeljeni efekat na fotografiji.

59
 Prirodno osvetljenje potiče od sunca, i veliki broj fotografija se načini na otvorenom, pod sunčevom
svetlošću. Temperatura boje i intenzitet sunčeve svetlosti varira u zaisnosti od doba dana ili atmosferskih
prilika. Direktna sunčeva svetlost u podne, na primer, daje neprijatno oštre senke, ljudi na slikama ţmure,
fotografije su veoma kontrastne. Sunce u rano jutro ili na zalasku daje objektima meke konture i sve boje
izgledaju toplije nego u neko drugo doba dana. U principu, prilikom snimanja pod sunčevm svetlom
potrebno je da fotograf ne bude licem okrenut prema suncu, jer se moţe desiti da objekti na fotografiji
budu nedovoljno eksponirani, s obzirom da će fotoaparat registrovati veliku količinu direktne sunčeve
svetlosti i zatvoriti blendu i skratiti ekspoziciju.
Savremeni fotaparati imaju ugraĎenu elektronsku bljeskalicu, koja se moţe koristiti kao izvod
dopunskog osvetljenja ili kao glavni izvor svetlosti prilikom snimanja. Doziranje svetlosti se danas obavlja
automatski, a na fotografu je ostala mogućnost izbora da odluči da li će bljeskalica biti isključena, uvek
uključena, ili uključena po potrebi, kada to traţe svetlosni uslovi.
Prilikom snimanja u enterijerima ili u studijima, koristi se veštačko svetlo, koje moţe biti
profesionalno, ili svetlo koje je zatečeno u prostorijama u kojima se fotografiše. Profesionalno osvetljenje
se po pravilu sastoji od dva ili više izvora svetlosti, koji mogu biti davati usmerenu ili difuznu svetlost,
usmerenu direktno na objekat ili na neku površinu u blizini objekta, sa koje se reflektuje. Izbor i
orijentacija izvora svetlosti zavisi od efekta koji treba postići. Na primer, direktna i usmerena svetlost daje
jači kontrast, izraţenije senke i veću dinamiku i dramatičnost motivu snimanja. Difuzno svetlo daje meke
konture i slabiji kontrast.

60
12. Konstrukcija i princip rada ravnih digitalnih skanera.
Skener je ureĎaj namenjen digitalizaciji refleksnih ili transparentnih originala. Skeneri mogu biti:
Ravni ili rotacioni.
Analogni ili digitalni.
Refleksni, transparentni ili kombinovani.
Ručni ili stoni.
Jednoprolazni ili troprolazni.
S obzirom da odavno ne proizvode ručni, analogni, troprolazni i skeneri koji rade samo u propušte-
noj svetlosti, kao i da je broj proizvoĎača rotacionih skenera sve manji, ova podela ima pre svega istorijski
značaj. U grafičkoj industriji danas se preteţno koriste ravni, digitalni, stoni, refleksni ili kombinovani,
jednoprolazni skeneri (slika 12.1). Ponegde su se zadrţali i stari rotacioni skeneri, koji po pravilu imaju
bolje karakteristike od većine ravnih skenera, ali je za njih sve teţe nabaviti delove i obezbediti servis.

a) b) c)

Slika 12.1: a) Izgled savremenog jednoprolaznog ravnog skanera za skaniranje refleksnih originala; b)
i c) Princip rada ravnog refleksnog skenera sa prizmom;
61
 Osnovni delovi ravnog refleksnog skenera su:
Kućište. Objedinjava sve delove u celinu i štiti osetljive delove od mehaničkih uticaja i prašine.
Poklopac. Pritiska original radi ostvarivanja boljeg kontakta. Moţe biti sa crnom ili belom pozadinom.
Za skeniranje originala kojima se providi poleĎina bolje je koristiti crnu pozadinu.
Staklena ploča. Nosač originala. Mora biti čista i bez oštećenja.
Glava za skeniranje. Sastoji se od izvora svetlosti (fluorescentna cev), sistema ogledala, prizme, sočiva i
ccd senzora (slika 12.2), kod koga su svetlosno osetljive ćelije na crvenu, zelenu i plavu komponentu
spektra bele svetlost i postavljene u tri reda.
Nosač glave. Glava je sa jedne strane oslonjena na okruglu šipku po kojoj klizi sa minimalnim trenjem,
a sa druge strane na kotrljajući leţaj, kod koga je trenja takoĎe minimalno. Glava se kreće translatorno,
u ravni koja je paralelna ravni u kojoj se nalazi original.
Step motor i zupčasti kaiš. Da bi se ostvarilo pomeranje glave u finim koracima, od koga zavisi
rezolucija, koristi se step motor, kome je moguće zadati komandu da se obrne za mali deo kruga, ili za
tačno odreĎen broj obrtaja. Ovaj motor precizno pozicionira i pokreće glavu za skeniranje.
Napajanje. ObezbeĎuje električnu struju
odgovarajućeg napona i jačine za pokretanje
elektromotora, izvora svetlosti i elektronskih kola.
A/D konvertor.
Priključak za računar.
Softver. Softver za osnovne komande (firmware)
instaliran je obično u ROM skenera. Softver za obradu
slike obično je instaliran na računaru, bez koga skener Slika 19.2 CCD senzor sa svetlosnoosetljivim
ne moţe da funkcioniše. ćelijama postavljenim u tri reda
62
 Karakteristike skenera:
Fizička rezolucija, X x Y. U poprečnom pravcu, fizička rezolucija, X, odreĎena je odnosom broja ćelija
u CCD senzoru prema maksimalnoj širini originala. U poduţnom pravcu, fizička rezolucija, Y,
odreĎena je odnosom preciznosti sa kojom step motor pokreće glavu za skeniranje, prema maksimalnoj
duţini originala.
Interpolirana rezolucija je uvek veća od fizičke, jer uzima u obzir piksele koje softver umeće izmeĎu
postojećih, dobijenih fizičkim skeniranjem. Zavisno od kvaliteta skenera i softvera za skeniranje, mogu
se dobiti različiti rezultati, pa maksimalnu deklarisanu rezoluciju uvek treba prihvatiti sa rezervom i
proveriti kakvi se zaista rezultati dobijaju.
Broj boja. Svi kolor skeneri koriste tri kanala, RGB. Ukupan broj boja koje moţe da prepozna i zapiše
skener zavisi od broja bita po pikselu. Na primer, ako je skener osmobitni RGB, broj boja iznosi 256 x
256 x 256 = 16777216.
Broj bita po pikselu. Od njega zavisi broj boja koji se moţe dobiti. Većinu slika skeniramo kao 3 x 8
bita.
Bojeni prostor skenirane slike. U nekim slučajevima, bolji skeneri sa kvalitetnijim softverom daju sliku
zapisanu kao CMYK. Većina skenera daje sliku kao RGB. I jedni i drugi skeneri rade na istom principu
(RGB skeneri), s tim što se u prvom slučaju, automatski odigrava konverzija RGB u CMYK.
Brzina skeniranja.
Maksimalni format.
Tip originala.

63
13. Opšta procedura prilikom skaniranja.
Prilikom skeniranja treba poštovati sledeću opštu proceduru:
Analiza zadatka.
Pregled originala. Original se pregleda najpre radi identifikacije, zatim u pogledu kvaliteta, formata i
eventualnih oštećenja ili zaprljanosti. Na osnovu pregleda donosi se odluka o daljim akcijama.
Pregled skenera. Skener je spreman za rad ako je uključen dovoljno dugo da se lampa zgreje, ako je
softver za skeniranje uključen i ako je staklo-nosač originala besprekorno čisto.
Postavljanje originala na nosač.
Aktiviranje pregleda originala (Preview).
OdreĎivanje izreza.
Podešavanje parametara skeniranja.
Skeniranje.
Snimanje fajla u odgovarajući folder.
Prilikom skeniranja potrebno je podesiti veći broj parametara:
Tip originala (refleksni, transparentni, negativ).
Rezoluciju-procenat povećanja-fizičku veličinu-veličinu u pikselima.
Broj boja, broj tonova.
Korekcije (svetlina, kontrast, boja). Kod skeniranja jednobojnih jednotonskih originala podešava se prag
zacrnjenja (treshold).
Primenu filtara.
Format zapisa slike (tif, jpg, eps, sa ili bez kompresije).

64
 Šta je Moare efekat i kako se moţe smanjiti pri skaniranju?
Moare efekat nastaje prilikom skeniranja originala koji imaju nekakvu teksturu, na primer, isečka iz
ilustrovanog časopisa, koji je štampan primenom rastera. Superponiranjem strukture rastera sa originala i
CCD senzora iz skenera, javljaju se uslovi za pojavu Moare efekta (slika 13.1).

Slika 13.1 Moare efekat nastao poklapanjem dve fine strukture

Danas je softver za skeniranje kod većine skenera opremljen filterom za neutralisanje Moare efekta
(descreen filter). Prilikom upotrebe ovog filtra često je potrebno definisati finoću rastera koji se skenira
(novinska štampa - grub raster do 133 lpi; komercijalna štampa, srednje fini raster oko 150 lpi; vrhunska
štampa - super fini raster oko 175 lpi).
OdreĎena poboljšanja mogu se postići promenom rezolucije za malu vrednost, ili malim
pomeranjem ili zaokretanjem originala na staklu skenera.
Treća mogućnost jeste primena filtara iz programa za obradu bit mapa. Na primer, u fotošopu se
naskenranu sliku ili njen selektovani deo mogu primeniti dva filtera:
Filter-Noise-Despeckle. Dodavanjem blagog šuma narušava se pravilnost Moare šare u lokalnim
razmerama.
65
 Filter-Blur-Gaussian Blur. Dodavanjem zamućenja čiji se nivo moţekontrolisati narušava se uočljivost
Moare šare u lokalnim razmerama.
Uvek treba insistirati da se radi sa kvalitetnim i »originalnim« originalima, jer, bez obzira na kvalitet
skenera i skeneriste, od lošeg originala teško se moţe dobiti vrhunski otisak.

66
14. Svetlina i kontrast bit mape
Promena svetline predstavlja linearno dodavanje ili oduzimanje svetline svim pikselima jedne bit
mape, ili pikselima u selektovanom delu bit mape. Pretpostavimo da se radi od dvobitnoj jednobojnoj bit
mapi (slika 7.4). Ukoliko povećamo svetlinu za, na primer, jedan stepen, svi pikseli postaju svetliji za istu
vrednost (slika 14.1).

Svetlina posle obrade

2

Neizmenjena
svetlina
1 Potamnjeno

Posvetljeno

0
0 1 2 3
Svetlina originala
d)

Slika 14.1 a) Posvetljena bit mapa; b) originalna bit mapa; c) potamnjena bit mapa; d) dijagram
zavisnosti svetline na izmenjenoj bit mapi u odnosu na polazne vrednosti svetline

67
 Sa dijagrama i sa šematskog prikaza svetline pojedinih piksela, moţe se uočiti da se povećanjem
svetline gube detalji u svetlim tonovima, s obzirom da najsvetliji pikseli postaju beli. TakoĎe, smanjuje se
i raspon tonskih vrednosti bit mape. MeĎutim, sa povećanjem svetline, tamne slike dobijaju prihvatljiviji
izgled. Slično se moţe konstatovati i za smanjenje svetline. Promena svetline je jedna od osnovnih i
najjednostavnijih operacija za obradu bit mape. Za postizanje naprednijih efekata treba koristiti
sofisticiranije alate.
Pod kontrastom (gradacijom slike) podrazumeva se nagib na krivoj prenosa tonskih vrednosti.
Ukoliko je kriva pod uglom od 45 stepeni, smatra se da je kontrast normalan. Manji nagib odgovara slabije
kontrastnim slikama, a veći kontrastnijim slikama (slika 14.2).

a) b) c)

Slika 14.2 a) Smanjen kontrast; b) originalna slika; c) povećan kontrast

Promenom nagiba krive prenosa tonskih vrednosti utiče se na raspon tonskih vrednosti i na odnos
izmeĎu svetlijih i tamnijih tonova. Svi tonovi trpe istu relativnu promenu (procentualno povećanje ili
smanjenje), za razliku od promene svetline, gde su svi trpeli istu apsolutnu promenu svetline. Pri proeni

68
kontrasta najsvetliji tonovi uglavnom ne trpe velike promene u apsolutnom iznosu, ali srednji, a pogotovo
tamniji tonovi trpe veće promene svetlineu apsolutnom iznosu (Slika 14.3).

Slika 14.3 Promena kontrasta

Za finije doterivanje odnosa tonova na slici treba koristiti funkcije korekcije tonske krive (curves) ili
raspodele sivih tonova (levels).

69
15. Softverska obrade bit mape (retuš).
Osim uklanjanja Moare efekta, što je operacija koja se moţe i automatizovati, skenirane bit mape
često je neophodno modifikovati pre njihovog konačnog postavljanja na stranicu. Sve akcije namenje
modifikovanju slike u cilju postizanja ţeljenog izgleda (najčešće sliku poboljšavamo, ali ponekad namerno
ţelimo da izgleda kao stara fotografija) nazivaju se retuš. U softveru za obradu bit mapa moţe se izvesti
veći broj akcija retušanja:
Automatsko uklanjanje oštećenja i prašine (dust and scratch removal).
Fina korekcija boja (color balance). Za ovo je poţeljno imati kalibrisani monitor podešen da simulira
otisak koji se dobija u štampi.
Promena izgleda boja (hue/saturation).
Promena odnosa izmeĎu tonova (curves, levels).
Ručno uklanjanje oštećenja i neţeljenih detalja (clone tool).
Izdvajanje motiva sa pozadine (freistehend, razni alati i metode za selektovanje dela bitmape).
Primena automatskih filtera za modifikovanje izgleda slike (filters).
Docrtavanje (razni alati i metode crtanja).
Uklanjanje detalja sa slike (razni alati i metode selektovanja, alati za brisanje).
Kombinovanje delova različitih bit mapa.
Na slici 15.1 prikazano je delovanje nekih filtera na originalnu sliku.

70
 a) b) c) d)
Slika 15.1 Efekti primene filtara: a)original bitmapa; b) film grain; c) fresco; d) smudge stick

71
16. Teorijsko izdvajanje boja
snimanjem kroz filtre.
Da bi u štampi mogli da reprodukujemo boje sa
originala, neophodno je da ih razloţimo na osnovne
boje subtraktivne sinteze, cijan,magentu i ţutu, i da uz
njih generišemo još i crnu, kao boju za pojačavanje
kontrastnosti i definicije najtamnijih tonova, s obzirom
da zbog nesavršenosti pigmenata cijan, magenta i ţuta
odštampane jedna preko druge ne daju neutralnu i
intenzivnu crnu.
Snimanjem ili skeniranjem kroz tri filtera u
osnovnim bojama aditivne sinteze (RGB), dobijaju
separacioni negativi, ili električni signali za
odgovarajuće komplementarne boje. Ranije se od
separacionog negativa pravio separacioni pozitiv i od
njega štamparska forma, koja se u štampi koristila za
nanošenje boje komplementarne boji filtra kroz koji je
snimano. Na slici 16.1 prikazan je idealizovan slučaj,
ukoliko bi filtri bili savršeni. Na primer, kroz plavi
filter prolazi svetlost sa belih, plavih, i magenta delova
snimanog originala, i nimalo svetlosti sa crvenih,
Slika 16.1 a) Princip separacije boja pri sni-
zelenih i ţutih delova. Kada se od takvog negativa
manju kroz optičke filtre - idealizovan slučaj
72
napravi pozitiv, dobiće se informacija
gde na otisku treba da bude boja
komplementarna plavoj, a to je ţuta,
koja inače učestvuje u formiranju
crvenih, zelenih, ţutih i crnih delova
otiska.
S obzirom da filteri (a ni
pigmenti) nisu savršeni, oni ne
propuštaju u potpunosti svetlost
sopstvene boje, niti u potpunosti
sprečavaju prolazak svetlosti druhih
boja. Kao posledica toga dobijaju se
separacioni negativi, koji nisu tako
jasno izdiferencirani kao na slici 16.1,
odnosno, električni signali (slika 16.2),
koji zahtevaju korekciju.

Slika 16.2 Princip elektronskog izdvajanja boja sa korekcijom

zbog nesavršenosti filtara
73
17. Principi generisanja crne: GCR, UCR.
Crna se moţe dobiti skeniranjem kroz narandţasti filter, ili generisanjem pomoću nekog algoritma,
kao što je GCR ili UCR.
GCR je akronim od Gray component replacement, metode kojom se odreĎeni, meĎusobno jednaki
udeli šarenih boja zamenjuju crnom. Alogoritam za sprovoĎenje GCR-a deluje u svim bojama, počev od
srednjih tonova pa do najtamnijih. Prilikom konverzije iz RGB u CMYK bojeni prostor moţe se zadati
različit nivo GCR-a (slika 17.1). Sa slike 17.2 se vidi promena odnosa pokrivenosti štampajućim
elementima u separacijama šarenih boja i crne, u funkciji stepena GCR-a koji je zadata prilikom
konverzije.
Minimum GCR Srednji GCR Maximum GCR

Slika 17.1 Šematski prikaz postupka GCR

74
 GCR postupak štedi skuplje šarene boje, koje se zamenjuju jeftinijom crnom, i to u manjoj količini.
Osim toga, sa manje boje na potisku sušenje je brţe i lakše. Siva koja se dobija više pomoću crne, a manje
kombinacijom tri šarene boje, manje je osetljiva na promene uslova štampanja i obezbeĎuje lakše
postizanje sivog balansa.

a) b) c)

Slika 17.2 Različiti intenziteti GCR postupka: a) bez GCR-a; b) srednji nivo; c) maksimalni GCR

75
 UCR predstavlja akronim od Under Color Removal. UCR se odnosi na neutralne tamne tonove, kod
kojih se odreĎena količina cijana, magente i ţute zamenjuje crnom. UCR je namenjen pre svega rešavanju
problema sa sušenjem boje u tamnim tonovima. S obzirom da se postupkom UCR dobijaju nešto manje
zasićene boje, ovaj postupak se danas koristi isključivo u novinskoj štampi, ili prilikom štampanja na
nekim toniranim papirima.

a) b)

Slika 17.3 UCR: a) Crna je ograničena na maksimalno 95%, a zbir svih boja na 295%; b) Crna je
ograničena na maksimalno 100%, a zbir svih boja na 340%
76
18. Pojam kolor menadžmenta. ICC profili.
Sistem za upravljanje bojom (color management system) sastoji se od sledećih elemenata:
Bojenog prostora za povezivanje profila, PCS.
ICC profila.
Modula za upravljanje bojom, CMM (Color Mangement Module).
Načina svoĎenja (Rendering intents).
Bojeni prostor predstavlja skup boja koji se moţe reprodukovati na nekom ureĎaju, ili opisati u
nekom bojenom sistemu (slika 18.1). Očigledno je da različiti ureĎaji i sistemi imaju različite gamute.
TakoĎe, očigledno je da se informacija o boji transformiše nekoliko puta u procesu reprodukcije (original -
skenirana bit mapa - prikaz na monitoru -
otisak na štampaču - otisak sa štamparske
mašine) i to čak iz različitih bojenih
prostora (RGB u CMYK). Monitor

Da bi se ove konverzije učinile jed-

noznačnim, u sistemu za upravljanje
Digitalni
bojom se primenjuje bojeni prostor za foto-aparat
povezivanje profila, koji ima sledeće
karakteristike:
Štampač
Nezavisan je od ulazno-izlaznih ureĎaja.
Širi je od gamuta pojedinih ulaznih i Gamut ureĎaja

izlaznih ureĎaja.
Boje su definisane onako kako ih Slika 18.1 Ilustracija gamuta u bojenom prostoru CIE xzY

77
 vidimo.
U praksi to je bojeni prostor CIE L*a*b* ili CIE XYZ.
Omogućava da se se svakoj boji koju ”vidi” ulazni ureĎaj ili reprodukuje izlazni ureĎaj jednoznačno
dodeli skup CIE Lab ili CIE XYZ koordinata.
Da bi postigli da različiti ureĎaji iste boje vide ili reprodukuju na isti način, koristimo ICC profile,
koji u stvari predstavljaju neku vrstu konverzionih tabela, koje se formira postupkom karakterizacije (pro-
filisanja) ureĎaja. ICC profil je datoteka koja sadrţi dovoljnu količinu informacija da bi na osnovu njih
mogla da se izvrši konverzija boja iz nekog ili u neki bojeni prostor. Informacije u vidu tabela opisuju od-
nos odnos izmeĎu RGB (ili CMYK) vrednosti iz bojenog prostora koji pripada nekom ureĎaju ili apstrak-
tnog bojenog prostora, i vrednosti CIEXYZ ili CIEL*a*b* (stvarne boje) iz bojenog prostora koji sluţi za
povezivanje profila. Profil u stvari opisuje ponašanje pojedinog ureĎaja u pogledu reprodukovanja boja.
Prilikom konverzije, RGB vrednosti se uskladu sa definicijama iz ICC profila datog ureĎaja najpre
prevode u bojeni prostor za povezivanje profila (PCS koji moţe biti CIE L*a*b*). Dakle, tri skenera iz
primera sa slike 6.2, koji daju različite RGB vrednosti za isti skenirani uzorak, sa odgovarajućim ICC
profilima, dali bi iste Lab vrednosti.
Zatim se iz bojenog prostora za
povezivanje profila , uz pomoć defi-
nicija zapisanih u profilu izlaznog ICC ICC
ureĎaja, Lab vrednosti prevode u, na +
primer CMYK vrednosti izlaznog
=
ureĎaja (na primer, štampača). Dak-
le, tri štampača iz primera sa slike Slika 18.2 Ilustracija konverzije boje uz pomoć ICC profila i
6.4, koji iste CMYK vrednosti štam- bojenog prostora za povezivanje profila

78
paju različito, uz pomoć odgovarajućih ICC profila, najpre bi dobili takve CMYK vrednosti, sa kojima bi
odštampali iste boje.
Znači, za svaku konverziju potrebna su dva profila i PCS (slika 18.2).
ICC profili se mogu podeliti na više načina (slika 18.3):
Profili

Profili ureĎaja Apstraktni profili

(device profile) (Adobe RGb 1988)

Ulazni Monitorski Izlazni

(input) (display) (output)
a)

Profili

Korisnički Generički (generic)

(custom)
c)

b)
Slika 18.3 Podela profila: a) prema sistemu na koji se odnose; b) prema usmerenosti dejstva; c) prema
poreklu
79
 Prema sistemu na koji se odnose - profili ureĎaja (ulazni, monitorski i izlazni) i apstraktni.
Prema usmerenosti njihovog dejstvsa - jednosmerni i dvosmerni.
Prema ulozi u sistemu za upravljanje bojom: izvorni (source - ovo nije isto što i ulazni profil) i
odredišni (target - ovo nije isto što i izlazni profil). Ulazni profili se skoro uvek koriste kao Izvorni
profili. MeĎutim, izlazni i monitorski profili mogu da se koriste i kao izvorni, i kao odredišni profili.
Primer: - RGB slika sa skenera štampa se na štamparskoj mašini. Konverzija se vrši sa ulaznim
profilom skenera kao izvornim profilom, i izlaznim profilom štamparske mašine, kao odredišnim
profilom. MeĎutim, ukoliko sliku konvertovanu u CMYK bojeni prostor štamparske mašine ţelimo da
odštampamo na RGB ink-jet štampaču, konverziju ćemo izvršiti sa profilom štamparske mašine (izlazni
profil) kao izvornim profilom i profilom RGB ink-jet štampača (izlaznim) kao odredišnim profilom.
Prema poreklu: generički i korisnički. Generičke profile ima smisla primenjivati samo za ureĎaje koji
rade stabilno (kvalitetni ink-jet štampači, papir i boja = const) ili za opis standardizovanog postupka
štampanja. Neupotrebljivi su za nestabilne ureĎaje (CRT monitori) i štamparske mašine čije ponašanje
odstupa od standardizovanog (znači za većinu ureĎaja).
Modul za upravljanje bojom se često se naziva engine (motor). To je softverski modul koji na
osnovu profila obavlja proračune neophodne da bi se izvršila konverzija RGB ili CMYK vrednosti.
Način svoĎenja opisuje način na koji se boje definisane tako da se ne mogu reprodukovati na
odreĎenom izlaznom ureĎaju (out-of-gamut), svode u bojeni prostor koji taj ureĎaj moţe da reprodukuje.
Načini svoĎenja (rendering) mogu biti:
Perceptualni. Koristi se za konvertovanje fotografija iz RGB u CMYK bojeni prostor.
Maksimalne zasićenosti boja. Koristi se za pslovnu grafiku, animaciju i u drugim situacijama kada se ne
radi sa prirodnim bojama.

80
 Kolorimetrijski, koji moţe biti relativni ili apsolutni. Koriti se prilikom konverzije izmeĎu sličnih
bojenih prostora (CMYK-CMYK).
U najvećem broju slučajeva monitorski ICC profil se kreira skoro sasvim automatizovano, uz
jednostavne akcije korisnika, istovremeno sa kalibracijom monitora. Sistem za upravljanje bojom koristi
monitorski profil u dva smera (slika 18.3.b):
CMS na osnovu profila monitora izračunava i šalje na monitor korektne RGB vrednosti za prikaz
traţene boje i
CMS interpretira RGB vrednosti monitora da bi ih reprodukovao na izlaznom ureĎaju.

81
19. Elektronska montaža
S obzirom da se u savremenim štamparijama štamparske forme osvetljavaju ili graviraju direktno na
materijalu za izradu štamparske forme (ofset ploča, cilindar za duboku štampu, fotopolimerna ploča...),
neophodno je da se pojedinačne stranice nekog izdanja, pre izrade štamparske forme, grupišu i poreĎaju na
odgovarajući način, i formiraju grupu koja će se odštampati na jednom štamparskom tabaku. Ranije, dok
su se u štamparijama koristili osvetljivači filma uskog formata, mogle su se osvetliti samo pojedinačne
stranice, koje su se onda ručno montirale, da bi se onda zajedno kopirale na ofset ploču.
Da bi se stranice mogle uspešno montirati, neophodno je poznavati način dorade i štampanja, kao i
karakteristike konkretnog štamparskog tabaka za dato izdanje. Štamparski tabak se moţe definisati kao:
pravougaoni komad papira namenjen štampanju ili odštampan pomoću štamparske mašine
tabak od 16 stranica (ova definicija se koristi kao jedinica mere, na primer: »knjiga od 10 tabaka«
znači: »knjiga od 160 stranica«).
Broj stranica na štamparskom tabaku zavisi od:
- odnosa dimenzija tabaka i stranice i
- broja i načina savijanja tabaka posle štampanja.
Raspored stranica na štamparskom tabaku zavisi od:
- načina sakupljanja tabaka (tabak na tabak ili tabak u tabak);
- broja i redosleda savijanja tabaka (unakrsno ili paralelno, jednom, dva, tri ili četiri puta).
Veza izmeĎu broja stranica koje mogu stati na tabak i načina savijanja prikazana je u tabeli 19.1.

82
Tabela 19.1 Veza između broja savijanja i broja stranica na štamparskom tabaku
Broj i način savijanja tabaka Broj stranica
jedno savijanje 4
dva paralelna savijanja na trećinu 6
dva paralelna ili unakrsna savijanja na 1/2 tabaka 8
prvo na 1/3 tabaka 12
drugo paralelno na 2/3 tabaka
treće unakrsno
tri unakrsna 16
prvo na 1/3 tabaka 24
drugo paralelno na 2/3 tabaka
treće unakrsno
četvrto unakrsno
prvo na 1/2 tabaka 32
drugo paralelno
treće unakrsno
četvrto unakrsno
četiri unakrsna savijanja 32

Preporučuje se uvek kad je to moguće primenjivati unakrsno savijanje.

Broj savijanja zavisi i od mehaničkih svojstava papira, a pre svega od debljine ili gramature papira
(tabela 19.2).

83
Tabela 19.2 Zavisnost broja savijanja od gramature papira
Gramatura, g/m2 Najveći broj savijanja
do 60 4
70-150 3
preko 150 2 paralelna

Osnovni elementi štamparskog tabaka su:

format
redosled stranica; redosled stranica na štamparskim tabacima zavisi od načina sakupljanja (tabak na
tabaka ili tabak u tabak).
U slučaju kada se sakuplja tabak na tabak:
- prvi tabak sadrţi stranice od 1 do n,
- drugi od n+1 do 2n,
- treći od 2n+1 do 3n i
- k-ti tabak od (k-1)n+1 do kn itd,
pri čemu je n broj stranica na štamparskom tabaku.
U slučaju kada se sakuplja tabak u tabak, na tabak staje n stranica i cela knjiga ima m tabaka:
- prvi tabak sadrţi stranice od 0n/2+1 do 1n/2 i 5n/2+1 do 6n/2,
- drugi tabak od 1n/2+1 do 2n/2 i 4n/2+1 do 5n/2,
- treći tabak od 2n/2+1 do 3n/2 i 3n/2+1 do 4n/2,
- k-ti tabak od (k-1)n/2+1 do kn/2 i (2m-k)n/2+1 do (2m-k+1)n/2
- m-ti tabak od (m-1)n/2+1 do mn/2 i mn/2+1 do (m+1)n/2.

84
raspored i orijentacija stranica
ugao ulaganja u štamparsku mašinu (grafički ugao); pod grafičkim uglom podrazumeva se ugao
tabaka obrezan na vrednost 90 sa najvećom mogućom tačnošću pre početka štampanja; tabak se
tokom daljeg procesa rada uvek ulaţe tim uglom u štamparsku mašinu.
ugao ulaganja u mašinu za savijanje; ugao ulaganja u mašinu za savijanje treba da se poklapa sa
grafičkim uglom; ukoliko se tabak pre ulaganja u mašinu za savijanje raseca, onda se bira ugao
izmeĎu linije rasecanja i jedne ivice tabaka koja formira grafički ugao.
linije i redosled savijanja; linja savijanja predstavlja mesto na kome se savija tabak; na šemama se
označava dvostrukom punom linijom; u slučaju više savijanja potrebno je rimskim brojem označiti
prvo drugo i treće savijanje.
linija poveza (linija poslednjeg savijanja)
linija rasecanja; linija rasecanja označava mesto na kome se tabak seče na dva dela ili obrezuje; na
šemama se označava isprekidanom linijom.
oznake formata stranice (tzv. cajtne), po kojima se obrezuje gotov proizvod
leĎna oznaka predstavlja mali pravougaonik koji se postavlja izmeĎu prve i poslednje stranice na
svakom tabaku. MeĎutim, na svakom sledećem tabaku njen poloţaj je nešto niţi, tako da kada se svi
tabaci sakupe, leĎne oznake formiraju neprekidnu liniju. Namena leĎne oznake je kontrola tačnosti
redosleda sakupljanja tabaka.
signatura (broj tabaka i drugi podaci od značaja za upravljanje i kontrolisanje proizvodnje)
paseri
oznake boja
pojas za grajfer i klin
signalni kontrolni klinovi
85
 merni kontrolni klinovi
oznake za kontrolu rada bočne marke
Štamparski tabak šematski je prikazan na slici 11.1.

Slika 19.1 Šematski prikaz štamparskog tabaka koji se savija tri puta unakrsno.
Savremeni programi za elektronsku montaţu (ImpoStrip, Preps...) rade na sledećem principu, u tri
glavna koraka:
1. Definisanje skupa stranica datog izdanja u programu za elektronsku montaţu
Ovo se obavlja tako što se u program za elektronsku montaţu učitaju pdf fajlovi sa pojedinačnim
stranicama, i stranice poreĎaju po krajnjem redosledu u knjizi ili časopisu. Najlakše je oivo uraditi tako što
86
se cela knjiga napravi kao jedan pdf fajl, pa se učita taj jedan fajl, posle čega nema potrebe za bilo kakvim
redfinisanjem redosleda stranica u programu za montaţu. MeĎutim, ponekad se svako poglavlje u knjizi
radi kao zaseban fajl, ili prilikom elektronske montaţe novina nemamo sve završene sve stranice, a
moramo da počnemo da pravimo forme zbog kratkih rokova...
2. Izrada montaţnih tabaka
Za ručnu montaţu, montaţer uzme milimetarsku foliju, pa na njoj iscrta pozicije pojedinačnih
stranica, oznake sredine tabaka, pasera, oznaka za opsecanje i druge pomoćne elemente, po kojima kasnije
pozicionira filmove pojedinačnih stranica za svaki tabak. Zatim montaţer napravi maketu štamparskih
tabaka za dato izdanje, na osnovu koje definiše koje stranice pripadaju kom tabaku i kako su poreĎane na
njemu.
I u elektronskoj montaţi se mora definisati sve što je neophodno da definiše i ručni montaţer, s tom
razlikom što se sve radi u softveru.
Montaţni tabak se u elektronskoj montaţi često označava kao signatura (signature), a skup
montaţnih tabaka neophodnih za montaţu stranica nekog izdanja se naziva templit ili templejt (template).
Često se skup montaţnih tabaka sastoji samo od jednog montaţnog tabaka – celog tabaka (full signature).
MeĎutim, kada ukupan broj stranica izdanja nije deljiv bez ostatka sa brojem stranica koje se mogu
smestiti na jedan štamparski tabak, onda se uvodi polutabak, ili četvrtina tabaka. Na primer, izdanje ima
36 stranica, a na tabak staje 8 stranica. Ako bi se štampalo na pet celih tabaka, izdanje bi imalo 40 stranica,
odnosno četiri bele stranice na kraju. Da bi se to izbeglo, koriste četiri cela i jedan polutabak, koji se
štampa na okretanje (work and turn, jedan komplet formi se koristi i za lice i poleĎinu polutabaka, tipično
za štampanje korica), pa se polutabak posle štampanja raseče na pola i dobiju se dve identične polovine.
Prilikom izrade montaţnog tabaka nepohodno je definisati format tabaka ili štamparske forme i
način štampanja:

87
 tabačna štampa (sheetwise) – jedan komplet formi za lice, drugi komplet formi za poleĎinu, tabak se
posle štampanja lica okreće oko kraće stranice i ponovo štampa drugim kompletom forki sa poleĎine.
štampa na okretanje (work and turn) – isti komplet formi se koristi i za lice i za poleĎinu tabaka. Posle
štampanja lica, tabak se okreće oko kraće ivice i poleĎina se štampa istim kompletom formi koji je
korišćen za lice: Posle štampanja poleĎine, tabaci se rasecaju na pola, čime se dobijaju dve identične
polovine. Ovako se štampaju korice i polutabaci. Broj polutabaka treba da bude dvostruko manji od
broja celih tabaka za isto izdanje.
štampa na prevrtanje (work and tumble, štampa na tumbe) – isti komplet formi se koristi i za lice i za
poleĎinu, tabak se posle štampanja lica prevrće oko duţe ivice i ponovo štampa istim kompletom formi
koji je korišćen za lice tabaka.
štampa na mašinama za obostranu štampu (perfecting, schon und wiederdruck) – koriste se dva
kompleta formi, jedan za lice a drugi za poleĎinu tabaka. Tabak se posle štampanja poleĎine, u samoj
štamparskoj mašini izmeĎu dve sekcije, prevrće oko duţe ivice. Tipičan primer je štampan je časopisa
na tabačnoj mašini sa osam sekcija, koja štampa 4/4.
Posle definisanja osnovnih postavki montaţnih tabaka, potrebno je definisati još nekoliko pravila i
parametara na osnovu kojih će program za elektronsku montaţu rasporediti i poreĎati pojedinačne
stranice. To su:
Način dorade (tabak na tabak – perfec bound, tabak u tabak – saddle stich, sečenje i sakupljanje – cut
and stuck...)
Format pojeidnačne stranice
Razmaci izmeĎu stranica po svakoj liniji savijanja, odnosno poveza.
Orijentacija stranica (glava u glavu, glava u noge, noge u noge)

88
 Raspored stranica na tabaku (program sam definiše skup stranica koje treba da se postave na odreĎeni
tabak. MeĎutim, operater je taj koji mora da odredi poziciju svake stranice iz tog skupa na štamparskom
tabaku, odnosno da li prva stranica iz skupa koji ide na ceo tabak treba da se postavi gore desno ili dole
levo, i tako za sve ostale. Ov o se radi samo jednom, na montaţnom tabaku, a porgram kasnije, u trećem
koraku to pravilo primenjuje na sve tabake i pojedinačne stranice.
Gotov skup montaţnih tabaka treba snimiti, čak i ako se ne planira ponavljanje izdanja, jer se u
praksi ešava da se zbog uočenih grešaka montaţa ponekad mora ponoviti. Ukoliko se to ili slično izdanje
ponavlja, jedan template se moţe ponovo upotrebiti, osim ako se nije promenio format tabaka, način
dorade ili format konačnog izdanja.
3. Montiranje i izrada izlaznog fajla
Operater u trećem koraku bira odgovarajući skup montaţnih tabaka, a zatim iz njega potreban broj
celih i montaţnih tabaka i, eventualno polutabak. Ovo moţe da se uradi i automatski, tako da operater
izabere samo templejt, a da program sam odredi koliko tabaka treba. Posle toga operater zadaje komandu
za izvršenje montaţe, a program generiše nove stranice, izmonitrane tabake, koje na kraju treba snimiti
kao jedan PDF ili PS fajl.

89
20. PostScript (PS) fajlovi
Po završetku rada u aplikatovnom programu (CorelDRAW, Adobe Illustrator, Adobe PhotShop,
Microsoft Word, QuarkXpress, Adobe InDesign...), potrebno je kreirati fajlove koji se mogu proslediti na
RIP, radi generisanja rastriranih separacija i izrade štamprskih formi. Danas su standardni formati fajlova
za zapis izgleda stranice PDF i PS.
Postskript (PostScript, PS) je naziv programskog jezika za opis stranice, čija je osnovna namena da
na izlaznim ureĎajima (štampačima, osvetljivačima, digitalnim štamparskim mašinama), prema defini-
sanom modelu, opiše izgled teksta, grafičkih oblika i slika. Programski jezik PS moţe da saopšti precizan
opis dokumenta u svim nivoima njegovog stvaranja, od samog sastavljanja do ispisa, a moţe i da
kontroliše izgled teksta, grafičkih oblika i slika na monitoru. Opis dokumenta na programskom jeziku PS
potpuno je nezavisan od ureĎaja za njegovu interpretaciju.

Slika 20.1 Šematski prikaz nastajanja i realizacije stranice opisane u PS

90
 Od kada je predstavljen javnosti 1985. godine, programski jezik PS sluţi za komunikaciju sa PS
izlaznim ureĎajima i kao takav ugraĎen je u većinu laserskih štampača i rasterimidţ procesora. Kako je
programski jezik PS za opis strane ugraĎen u 75% izlaznih ureĎaja, većina aplikacija koje rade pod
Windows, Macintosh i Unix operativnim sistemima sposobne su da formiraju PS izlazne fajlove.
Programski jezik PS izlaznom ureĎaju opisuje način na koji se interpretira svaka pojedinačna
stranica originala, pa se tako svi elementi originala (krive, tekst, obojenje...) predstavljaju linijama PS
koda, koji izlazni ureĎaj zatim interpretira i proizvodi izlazni dokument istovetan originalu.
Veoma je značajno da sistem koji interpretira PostScript fajlove (RIP + osvetlivač) bude usklaĎen sa
sistemom koji kreira stranicu i PostScript fajlove (aplikacioni softver + PD drajver). Problem je što softver
za kreiranje stranice napreduje brţe od RIP-ova, pa se u mnogim studijima za pripremu dešava da stariji
RIP-ovi uopšte ne mogu da protumače ili ne mogu pravilno da protumače PostScript fajlove načinjene na
najnovijem aplikcionom softveru. Danas je aktuelan PS level 3.
Da bi se kreirao PS fajl, dovoljno je imati instalisan PostScript drajver, koji posle zadavanja
komande File-Print (u svim programima), treba izabrati u spisku instalisanih štampača. Zatim je potrebno
definisati format ploče koja će se osvetljavati i druge parametre, zavisno od softvera koji se koristi.

91
21.Kreiranje i provera PDF fajlova
Do pojave programskog jezika PS 3 standardna procedura osvetljavanja filmova bila je:
Izrada PS datoteke iz nekog programa za prelom ili vektorsku grafiku,
Eventualna izrada PDF datoteke pomoću programa Akrobat Distiler (Acrobat Distiller) i pregled
sadrţaja i orijentacije pomoću programa Akrobat Rider (Acrobat Reader) i
ProsleĎivanje PS datoteke u studio koji se bavi osvetljavanjem.
PS 3 pruţio je mogućnost da se umesto PS datoteka, na osvetljivač (RIP) šalju PDF datoteke
kreirane od PostScript datoteke pomoću programa Acrobat Distiller, koje uz potpuno isti kvalitet finalne
ilustracije zauzimaju mnogo manje memorije, i omogućavaju vizuelni pregled sadrţaja datoteke na
monitoru. Savremeni sistemi za RIP-ovanje i uravljanje fajlovima (workflow) su u potpunosti prilagoĎeni
PDf fajlovima.
PDF je kompjuterski zapis koji predstavlja značajan napredak u poimanju globalnog standardnog
formata za distribuciju i ispis elektronskih dokumenata. Zapisivanjem dokumenta u PDF formatu zadrţava
se njegov originalni izgled i tok, ukjučujući sve njegove fontove, vektorsku grafiku i slike koje su u njega
ugraĎene u originalnom aplikacionom fajlu. Za razliku od originalnog aplikacionog fajla, PDF fajl čini
kompaktnu celinu, nezavisnu od platforme, koja se kao takva moţe razmenjivati, pregledati i štampati iz
aplikacije Akrobat rider (Acrobat Reader) koja se moţe besplatno koristiti uz uvaţavanje odreĎenih
zakonskih pravila (freeware).
PDF se moţe kreirati:
Iz PS fajla, uz pomoć programa Adobe Distiller.
Direktnim snimanjem iz Adobe aplikacija.
Direktnim snimanjem iz programa CorelDRAW, komandom Publish to PDF.
92
 Potencijalni problem sa PDF fajlovima jeste u tome što oni nisu namenjeni samo razmeni fajlova u
grafičkoj proizvodnji, već mnogo šire, tako da PDF fajl moţe da sadrţi i objekte koji se na RIP-u ne mogu
korektno interperetirati i odštampati (komentari, napomene). Da bi se izbegle ove opasnosti, uvedeni su
standardi za zaoisivanje PDF fajlova namenjenih komunikaciji u grafičkoj industriji. To su specifikacije
po ISO standardu (PDF/X-), i po standardima nezavisne grupe za standardizaciju PDF fajlova (Ghent).
PDf fajl namenjen primeni u grafičkoj proizvodnji danas treba da bude zapisan kao PDF/X-3, sa
eventualnim finijim dopunama i ograničenjima koja proizilaze iz Ghent specifikacija, koje su razvijene za
pojedine podvrste grafičke proizvodnje (komercijalna tabačna štampa, novinska štampa, štampanje
ambalaţe i tome slično).
Bez obzira na koji način se generiše PDF fajl, uvek treba izabrati neki skup parametara koji će dati
dovoljno kvalitetan PDf fajl za primenu u grafičkoj reprodukciji (for prepress, X-1, X-3..., a nikako
preview, print, document distribution, smallest size, screen itd.).
U praksi se često dešava situacija da štamparija dobije PDF fajl od klijenta, koji nije uvek dovoljno
obučen za kompjutersku pripremu za štampanje. Tipične greške koje se u praksi javljaju zbog toga što PDf
nije napravljen na način koji se mora koristiti za grafičku reprodukciju su:
Nedostajući fontovi.
Bit mape u niskoj rezoluciji.
Nepovratna kompresija bit-mapa.
Neodgovarajući bojeni prostor.
Suviše tanke linije koje se ne mogu reprodukovati u predviĎenoj tehnici štampe.
Suviše sitna slova koja se ne mogu dobro reprodukovati u datoj tehnici štampe.
Veći broj objekata obojenih različitim pantone bojama.

93
 Prisustvo objekata koji verovatno neće moći dobro da se interpretiraju na RIP-ovima starijih generacija
(tzv. transparencije)...
Ovaj spisak nije konačan, potencijalnih grešaka ima još mnogo, ali ove su najčešće. Neke od njih se
mogu popraviti, ali za neke je ponovo ponovo kreirati PDF ili PS fajl iz osnovnog programa.
Zbog ovakve situacije u praksi, neophodno je dobijene PDF fajlove proveriti nekim programom za
kontrolu i popravku PDF fajlova, odnoso uraditi tzv. preflight, po analogiji sa kontrolom aviona pre
poletanja. Tipični programi koji obavljaju preflight su Adobe Acrobat, Enfocus PitStop, ali i mnogo
skuplji i moćniji Dalim.
Da bi se iz PDF dokumenata za primenu u kompjuterskoj pripremi za štampanje isključile brojne
nepoţeljne funkcije, i da bi se definisao način podešavanja PDF fajla koji će odgovarati svim učesnicima u
lancu grafičke proizvodnje, zainteresovani eksperti su definisali skup kritičnih parametara i, najpre 1999.
godine kao ANSI standard, a zatim 2001. godine u okviru ISO, pretočili preporuke u prvi standard iz ove
oblasti, ISO 15930-1. PDF fajlovi pripremljeni prema ovoj specifikaciji označavaju se kao PDF/X-1 i
PDF/X-1a. Oznaka X potiče od reči eXchange, što znači razmena.
MeĎutim, veoma brzo se ispostavilo da ipak nije moguće jednim standardom zadovoljiti različite
potrebe, pa je već 2002 godine donesen donesen je ISO 15930-2, sa novom specifikacijom, PDF/X-3, koji
je bio namenjen onima koji su se bavili ICC zasnovanim sistemima za upravljanje bojom (dozvoljavao je
RGB i Lab bojeni prostor). S obzirom da se uvidelo da jedan standard neće moći da zadovolji sve potrebe,
te iste godine donesene su i smernice za razvoj novih PDF standarda.
Godine 2003. donesen je ISO 15930-5, koji je namenjen delimičnoj razmeni podataka, odnosno
transferu nezavršenih fajlova (na primer, unutar redakcije), koji moţe da sadrţi i prikaz bit-mapa u niskoj
rezoluciji, radi ubrzavanja protoka i manjih potreba za memorijom. Fajl zapisan prema ovoj specifikacijai
naziva se PDF/X-2.

94
 Praksa je pokazala da mnogi štampari nisu bili zadovoljni opštom ISO specifikacijom PDF fajla, i da
su ţeleli da je dorade prema svojim specifičnim potrebama, što bi opet moglo dovesti do haosa. Ponovo se
okupila grupa eksperata, danas poznata kao Radna grupa Gent (Ghent Working Group – GWG), koja je
razvila PDF/X-1 specifikaciju prema specifičnim potrebama, ali ne svake štamparije posebno, već za
grupe štamparija koje se bave specifičnim oblastima (tabela 1).

Tabela 20.1 PDF+ Specifikacije Radne grupe Gent

Advertising - Oglašavanje
NewspaperAds For newspapers, allowing medium resolution, CMYK and/or spot colour - Za novine, dozvoljena je
srednja rezolucija bit mapa,CMYK i spot boje
MagazineAds For magazines, high resolution CMYK only - Za magazine, isključivo visoka rezolucija bit mapa i
CMYK
Commercial sheet printing - Komercijalna tabačna štampa
SheetCmyk CMYK only – Samo CMYK
SheetSpotHiRes All colour printing (including CMYK and/or spot colour) – Štampa svih boja (uključujući CMYK i/ili
spot boje)
SheetSpotLoRes All colour printing (including CMYK and/or spot colour), allowing low resolution images (warning
only) - Štampa svih boja (uključujući CMYK i/ili spot boje), dozvoljavajući nisku rezoluciju slika
(samo upozorenje)
Commercial (cold set) web offset printing (newsprint), with allowance for medium resolution (100 – 300 dpi images /
550 – 1950 dpi lineart) – Komercijalna ofset štampa iz rolne bojamakoje se ne suše prinudnim putem (novinska
štmapa), uz dopuštenje za srednju rezoluciju (100-300 dpi za slike / 550-1950 dpi za crteţe)
WebCmykNews CMYK only – Samo CMYK
WebSpotNews All colour printing (including CMYK and/or spot colour) - Štampa svih boja (uključujući CMYK i/ili
spot boje)

95
 Commercial (heat set) web offset printing & gravure – Komercijalna ofset štampa iz rolne, bojama koje se suše
prinudnim putem i duboka štampa iz rolne
WebCmykHiRes CMYK only – Samo CMYK
WebSpotHiRes All colour printing (including CMYK and/or spot colour)- Štampa svih boja (uključujući CMYK i/ili
spot boje)

Učesnici u pripremi za štampanje treba da poznaju standarde koji specificiraju zapisivanje PDF
fajlova, bez obzira što danas veliki broj programa nudi opciju snimanja PDF fajla kao raznih PDF/X- i
PDF+ formata, ili što postoje čak i besplatni softveri koji će PDF fajlove prevesti u PDF/X fajlove. Ovo je
neophodno da bi se štamparija mogla odlučiti za onaj format zapisivanja koji će u najvećoj meri
odgovarati njenim potrebama, a da bi se izbeglo kreiranje sopstvene specifikacije.Pre obavljanja kontrole
PDf fajla, neophodno je izabrati po kojem kriterijumu će se fajl proveravati. MeĎunarodna organizacija je
donela neke standarde u ovoj oblasti, a specifikacija u softveru koja je načinjena po ISO standardima ima
oznaku X-1 (starija, samo za CMYK) ili X-3 (novija, dopušta da u PDF-u bude i RGB obojenih objekata,
koji će se primenom kolor menadţmenta u poslednjoj fazi konvertovati u CMYK).

96
22. Raster Image Processor (RIP). Klasfikacija, funkcija.
Pored osvetljivača, neophodan deo sistema za izradu filmova je i RIP (Raster Image Processor). RIP
je računar čija je funkcija da prevede Postskript (PostScript) datoteke u bit-mapirane slike visoke
rezolucije, koje se mogu osvetliti na filmu, papiru, poliestarskoj foliji ili ofset ploči. Pored toga, RIP moţe
pripremiti datoteke za ispis na digitalnom štampaču ili ureĎaju za probni otisak, kao i generisati CIP3/4
fajl na osnovu koga se moţe izvršiti automatsko podešavanje mašinakoje učestvuju u procesu proizvodnje.
Suštinski, RIP interpretira Postskript datoteku tako što svakoj tački (pikselu) u datoteci koja se šalje
na osvetljivač dodeljuje jednu od dve vrednosti, pun ton ili belo. Pikseli kojima je dodeljena vrednost
punog tona se, prema izabranoj tehnici rastriranja, grupišu tako da formiraju rasterske tačke.
Značaj RIP-a je izuzetno velik, jer se tek sa kvalitetnim RIP-om moţe se izvući maksimum kvaliteta
na osvetljivaču. U RIP-u se zadaju parametri od kojih suštinski zavisi kvalitet rastrirane ilustracije:
Linijatura rastera (naravno, prvo rezolucija ispisa),
Oblik rasterske tačke,
Uglovi rastera,
Kalibracija ispisa na filmu prema povećanju rasterske tačke u štampi (eng. dot gain, nem. Tonwertzuna-
hme); dakle, moguće je naterati osvetljivač da za štampara koji ima noviju i bolju mašinu sa alkoholnim
vlaţenjem (odnosno manje povećanje rasterske tačke u štampi) daje filmove na jedan način, a za
štampara koji ima stariju mašinu bez alkoholnog vlaţenja na drugi način, tako da se i kod jednog i kod
drugog dobije ista boja otiska;
Svi parametri od kojih zavisi separacija boja kompozitnih datoteka (GCR, UCR, TAC – total area
coverage ili maksimalni dozvoljeni zbir tonskih vrednosti svih boja koje se odštamapju jedna preko
druge, UCA, overprinting, trapping...) i
97
 Specijalne funkcije kao što su, na primer, generisanje većeg broja nivoa sivog u prelivnim nijansama ili
generisanje centralno praznih rozeta (celar centered rosetes).
Ranije su se u većoj meri koristili hardverski i kombinovani RIP-ovi, ali danas su u najvećem broju
zastupljeni softverski.
Hardverski RIP je računar zatvorene konstrukcije, koji moţe biti konstruisan kao samostalna
jedinica ili integrisan u kućište osvetljivača. Softverski RIP moţe biti PC ili Macintosh na kome je
instaliran program koji vrši ripovanje. Naravno, i u hardverskom RIP-u nalazi se učitan program koji
obavlja funkcije rastriranja.
Hardverski RIP radi na sopstvenom operativnom sistemu, koristeći skupe, ali pouzdane hardverske
komponente. To moţe da se shvati i kao prednost, ali i kao mana. Skupo plaćen hardver vezuje korisnika
da u duţem vremenskom periodu radi na istoj konfiguraciji, a poznato je da se procesorska snaga i brzina,
kao i kapacitet radne memorije i čvrstih diskova povećavaju velikom brzinom, dok odnos
cena/performanse konstantno opada. Softverski RIP se moţe ponovo instalirati svaki put kada se poboljša
konfiguracija.
Imajući ovo u vidu, zagovornici softverskog RIP-a navode sledeće prednosti (radi objektivnosti
napominjemo da nemaju svi softverski RIP-ovi sve dole navedene mogućnosti):
bilo kakvo unapreĎenje mnogo je jeftinije i lakše na softverskom RIP-u, dok kod hardverskog RIP-a
unapreĎenje često znači nabavku novog ureĎaja;
moţe se instalirati na različitim platformama, i moţe se podesiti da rukovodi radom više ureĎaja,
nudi veće mogućnosti kontrole nad procesom rastriranja u odnosu na hardverski RIP,
omogućava simultanu obradu Postskript datoteke i slanje prethodno obraĎene datoteke na osvetljavanje,
tako da je vreme praznog hoda osvetljivača minimalno; istini za volju, obrada Postskript datoteke na
RIP-u (kako majstori često kaţu "ripovanje" ili "kuvanje") je u ovom reţimu rada nešto sporija nego

98
 kada se radi serijski, ali je ukupna proizvodna moć bitno veća, jer su prazni hodovi samog osvetljivača
minimalni;
omogućava direktno štampanje iz pojedinih aplikacija putem mreţe i
omogućava pregled rastrirane ilustracije pre nego što se pošalje na osvetljavanje (eng. roaming); na ek-
ranu se prikazuje uveličan raster na svakom izvadku, tako da se mogu kontrolisati oblik i veličina
rasterske tačke, ugao rastera, traping, a ukoliko se dokupi dodatak za kalibrisani prikaz na ekranu
monitora, moţe se dosta verno prikazati boja kakva će se dobiti u štampariji za koju je izvršena
kalibracija.
Jedan od najpopularnijih proizvoĎača RIP-ova je nezavisna firma Harlekin (Harlequine) čiji
proizvodi danas pokreću većinu savremenih osvetljivača u svetu.
Kombinovani RIP je, u stvari, unapreĎeni softverski RIP. UnapreĎenje se sastoji u ugradnji
akceleratorske kartice ili interfejsa u postojeći računar. Ova nadogradnja u suštini skraćuje vreme koje je
potrebno da bi RIP započeo sa slanjem podataka ka osvetljivaču. Sa razvojem računarske tehnike i
povećanjem brzine rada računara, kombinovani RIP-ovi su sve manje zastupljeni.
RIP-ovi koji se danas koriste mogu se podeliti i prema kompatibilnosti sa nekim od nivoa
Postskripta (PostScript Level). Na taj način, mogu se uočiti tri grupe:
- kompatibilni sa PS nivoom 1,
- kompatibilni sa PS nivoom 2 i
- kompatibilni sa PS nivoom 3.
Najsavremeniji RIP-ovi mogu da pravi separacije iz PS ili PDF datoteka načinjenih u programima u
kojima je to do skora bilo nezamislivo (Word, Eksel, Wordperfekt...), ali i iz fajlova koji nisu PS ili PDF
(AI, PDS...).

99
23. Zahtevi u pogledu karakteristika filma za pojedine postupke
štampanja.
Filmovi koji se koriste kao kopirni predlošci za kopiranje na materijal za izradu štamparske forme
moraju biti prilagoĎeni specifičnostima materijala koji se koriste za izradu štamparske forme i samog
postupka štampanja, u pogledu sledećih karakteristika:
Linijatura
Maksimalna optička gustina.
Oblik rasterske tačke.
Uglovi rastera.
Oštrina rasterske tačke.
Pozitiv ili negativ.
Čitljiv ili nečitljiv.
Glatkoća kopirnog sloja na filmu (mat ili sjajni).
U tabeli 23.1 prikazani su zahtevi u pogledu pomenutih karakteristika filma za pojedine postupke
štampanja.

100
Tabela 23.1 Karakteristike filma za pojedine postupke štampanja
R.br. Postupak Min. Oblik Uglovi rastera Maksimalna Pozitiv ili Čitljiv Glatkoća
štampe optička rasterske linijatura, negativ ili kopirnog
gustina tačke lpi nečitljiv sloja
punog
tona
1. Tipo 3,5 Okrugla, C 15°, M 75°, Do 150 Negativ Čitljiv Mat
elipsoidna Y 90°, K 45°
2. Flekso na 3,5 Okrugla, C 15°+?*, M Papir do Negativ Čitljiv Mat
papiru ili sa elipsoidna 75°+?,5, Y 133, folija
spoljašnje 90°+?, K do 150
strane folije 45°+7,5
3. Flekso sa 3,5 Okrugla, C 15°+?, M Do 150 Negativ Nečitljiv Mat
unutrašne elipsoidna 75°+?, Y
strane folije 90°+?, K 45°+?
4. Ofset, 3,0 Euklidska, C 15°, M 75°, Do 200, Pozitiv Nečitljiv Sjajni
pozitiv okrugla, Y 90°, K 45° uobičajeno
elipsoidna, FM do 175
5. Ofset, 3,0 Euklidska, C 15°, M 75°, Do 175 Negativ Nečitljiv Sjajni
negativ okrugla, Y 90°, K 45°
elipsoidna, FM
6. Sito 3,0 Okrugla, C 15°+?, M Do 100 Pozitiv Čitljiv Mat
elipsoidna 75°+?, Y
90°+?, K 45°+?
7. Duboka** 3,0 Kvadratna, na C 15°, M 75°, Do 200 Pozitiv Čitljiv Sjajni
100% ostaju Y 90°, K 45°
101
R.br. Postupak Min. Oblik Uglovi rastera Maksimalna Pozitiv ili Čitljiv Glatkoća
štampe optička rasterske linijatura, negativ ili kopirnog
gustina tačke lpi nečitljiv sloja
punog
tona
zidovi ćelija
8. Tampon 3,5 Kvadratna, na C 15°, M 75°, Do 100 Pozitiv Čitljiv Mat
100% ostaju Y 90°, K 45°
zidovi izmeĎu
ćelija
*Ugao se modifikuje za empirijski utvrĎenu vrednost zbog izbegavanja Moare efekta sa rasterom
aniloks valjka ili strukturom mreţice sita.
** Forme za duboku štampu danas se u najvećem broju slučajeva prave elektromehaničkim ili
laserskim graviranjem. Film se koristi samo izuzetno.

102
24. Osvetljivači filma. Klasifikacija i princip rada.
24.1. RAVNI OSVETLJIVAČI
Ravni osvetljivači se u ţargonu nazivaju još i "kapstan imidţseteri". Ovaj naziv su dobili po valjcima
(capstain) koji transportuju film za vreme osvetljavanja. Šematski prikaz principa rada jednog klasičnog
ravnog osvetljivača dat je na slici 24.1.
Kao izvor svetlosti najčešće se koristi helijum-neonski laser sa maksimumom zračenja na talasnoj
duţini od 633 nm ili laserska dioda u vidljivoj
crvenoj oblasti od 670 do 680 nm. Svetlost
prolazi kroz optički sistem i dospeva na ro-
tirajuće poligonalno ogledalo. Ovo ogledalo ima
funkciju da uzan snop laserske svetlosti usmeri
sa jednog na drugi kraj trake filma. Kretanje
filma je sinhronizovano sa rotacijom ogledala,
tako da se film osvetljava liniju po liniju.
Tačnost i preciznost osvetljavanja ovde su
uslovljeni sistemom za transport filma.
Put filma iz kasete sa neosvetljenim
materijalom, kroz deo za osvetljavanje ka izlazu
(kaseta za osvetljeni materijal ili on-line
procesor) prikazan je na slici 24.2. Slika 24.1 Šematski prikaz sistema za osvetljavanje
filma u ravnom osvetljivaču (Lajnotajp-Linotronik)

103
 Film se odmotava iz rolne i
transportnim sistemom niza valjaka vodi
se kroz sekciju za osvetljavanje. UreĎaj
za bušenje filma (štancna) moţe biti
postavljen ispred ili iza sekcije za osvet-
ljavanje.
Ravni osvetljivači su manjih
dimenzija i mase od ostalih tipova
osvetljivača, a i cena im je znatno niţa
od osvetljivača sa unutrašnjim ili Slika 24.2 Put filma kroz ravni osvetljivač (ECRM-Merlin)
spoljašnjim bubnjem. Duţina osvetlja-
vanja ograničena je samo mogućnostima drajvera. Kod ovih osvetljivača javljaju se i neki sistemski
problemi, kao što su:
transport filma valjcima nepovoljno utiče na preciznost i brzinu osvetljavanja;
traka filma nije ujednačeno zategnuta na početku i na kraju, pa se javlja problem sa tačnošću registra
boja u štampi ako se neki od izvadaka iz jednog kompleta osvetljava iz druge rolne filma; i
svetlost na različite delove filma dolazi pod različitim uglovima, usled čega je osvetljavanje filma veće
širine problem.
Kod ravnih osvetljivača novijih generacija ovi problemi se u izvesnoj meri umanjuju novim
tehnološkim rešenjima.

104
24.2. OSVETLJIVAČI SA UNUTRAŠNJIM BUBNJEM
Problemi sa kretanjem filma tokom osvetljavanja i različitim upadnim uglom svetlosti na film,
izbegnuti su uvoĎenjem nove tehnologije osvetljavanja na unutrašnjem bubnju. Ova daje veću brzinu
osvetljavanja uz značajno poboljšan kvalitet rasterske tačke u odnosu na ravne osvetljivače.
Kao nedostatak osvetljivača sa unutrašnjim bubnjem mogla bi se navesti ograničenost formata osvet-
ljavanja po obe dimenzije. Osim toga, osvetljivač sa unutrašnjim bubnjem je manje fleksibilan u pogledu
osvetljavanja različitih formata jednog za drugim, jer se pojedinačne stranice moraju paţljivo orijentisati i
rasporediti da bi se film optimalno iskoristio, ponekad i uz pomoć posebnog i nimalo jeftinog softvera za
elektronsku montaţu stranica. Ipak, prednosti koje je tehnologija sa unutrašnjim bubnjem donela
nadmašuju ove, uslovno rečeno, nedostatke. Kada se trošak za to neiskorišćeno parče filma podeli na broj
otisaka koji je uobičajen u trţišno orijentisanim zemljama (desetak i više hiljada), postaje infinitezimalna
veličina.
Na slici 24.3 šematski je prikazan sistem za osvetljavanje filma u osvetljivaču sa unutrašnjim
bubnjem Skantekst Otelo (Scantext Othello) firme Skangrafik (Scangraphic).

105
 a) b)
Slika 24.3 a) Šematski prikaz sistema za osvetljavanje filma u osvetljivaču sa unutrašnjm bubnjem
(Skangrafik-Skantekst Otelo); b) Sistem transporta i osvetljavanja u osvetljivaču Drajseter (Lajnotajp-
Drajseter)
Neosvetljeni film se iz kasete odmotava i dovodi u bubanj. Tokom osvetljavanja učvršćen je na
unutrašnjoj strani bubnja pomoću vakuuma i ne kreće se. Svetlost iz lasera prolazi kroz kontinualni sivi
filtar i modulator, i preko sistema ogledala vodi se u osu bubnja. U osi bubnja nalazi se optički sistem koji
usmerava laserski zrak na film. Ovaj sistem sastoji se od kolimatora, rotirajućeg ogledala i motora koji po-
kreće ogledalo. Posle svakog obrtaja ogledala ceo sistem se pomera za odreĎeni korak duţ ose bubnja i os-

106
vetljava sledeću liniju na filmu. Po završetku osvetljavanja izvodni valjci premotavaju osvetljeni deo filma
u kasetu.
24.3. OSVETLJIVAČI SA SPOLJAŠNJIM BUBNJEM
I u ovom slučaju format osvetljavanja ograničen je po obe dimenzije, ali ovaj sistem obezbeĎuje
najveću brzinu, rezoluciju, tačnost i preciznost ispisa. Na slici 24.4 šematski je prikazan princip rada os-
vetljivača sa spoljašnjim bubnjem na primeru osvetljivača Dainipon Skrin DT-R3075 (Dainipon Screen
DT-R3075).
Film se iz kasete pomoću transportnih valjaka vodi na bubanj. Hvataljke na bubnju prihvataju
početak filma, uključuje se vakuum koji pričvršćuje film za telo cilindra i noţ koji automatski odseca
komad filma odreĎene duţine. Bubanj započinje rotaciju, a glava za osvetljavanje postavlja se u početni
poloţaj i započinje osvetljavanje u spiralnom reţimu ili korak po korak (ako se film buši u osvetljivaču).
Prednosti ovog sistema su sledeće:
glava za osvetljavanje je izvan bubnja, tako da moţe da sadrţi veći broj kanala (120 simultanih
svetlosnih zrakova), čime se brzina osvetljavanja značajno povećava,
glava za osvetljavanje se nalazi veoma blizu filma, čime se postiţe izuzetno mali prečnik tačke na filmu
i
svetlost uvek dolazi pod istim upadnim uglom.

107
 a) b)

Slika 24.4 a) Princip rada osvetljivača sa spoljašnjim bubnjem (Skrin-DT-R3075); b) Šematski prikaz
položaja glave za osvetljavanje u odnosu na bubanj (ScreenDT-R3075)

108
25. Formiranje lika na filmu
Kao najpogodnija supstanca za formiranje slike dejstvom svetlosti pokazali su se srebro halogenidi,
hlorid, bromid i jodid, i to u obliku nesavršenih kristala sa Frenkelovom dislokacijomom (intersticijalnim
atomom srebra, koje celom kristalu daje odreĎenu električnu provodljivost. Inače, savršeni kristali nisu
osetljivi na svetlost. Nesavršeni kristali su fino dispergovani u ţelatinu, gradeći fotoemulziju.

a) b)

Slika 25.1: a) Kristalna rešetka srebro halogenida; b) Savršena struktura i Frenkelova dislokacija
Pod dejstvom svetlosti, ukoliko foton ima dovoljnu energiju, dolazi do pobuĎivanja molekula
Srebrohalogenida i, ukoliko ovaj primi dovoljno energije, doći će do sledeće hemijske reakcije:
AgBr + hυ → Ag++ Br + e

109
 c) d)

Slika 25.2: a) Šematski prikaz čestice srebro halogenida. 1 - centar osetljivosti (centar latentne slike), 2
- defekti kristalne rešetke; b) Formiranje latentne slike: 1 - zrno srebro halogenida, 2 - apsorpcija
kvanta svetlosti, joni srebra se pomeraju prema centru osetljivosti, 3 - joni srebra postaju atomi srebra a
centri osetljivost postaju centri razvijanja
Ukoliko bi osvetlili kristal srebrohalogenida koji nije vezan u ţelatinu, vrlo brzo bi ponovo došlo do
rekombinacije. MeĎutim, ţelatin ima svojstvo da vezuje za sebe atome broma, a primese sulfidnih
jedinjenja, koje se namerno dodaju u sastav fotoemulzije u procesu proizvodnje filma, vezuju izdvojene
elektrone (elektronske klopke, centri osetljivosti). IzmeĎu elektrona, vezanih na povšini kristala u
elektronskim klopkama, i jona srebra javlja se privlačna sila, usled koje joni srebra kojinisu vezani u
čvorovima kristalne rešetke izlaze na površinu, primaju elektron i taloţe se kao elementarno srebro. Ove
male količine elementarnog srebra izdvojene na osvetljenim kristalima srebrohalogenida predstavljaju
latentnu (prikrivenu, nevidljivu) sliku, odnosno centre razvijanja.
Razvijanje
Da bi se dobila trajna slika neophodno je da se iz kristala srebro halogenida u potpunosti istaloţi
srebro. Ovo hemijsko taloţenje naziva se razvijanje. Ukoliko bi se neosvetljen film izloţio dejstviu
110
razvijača dovoljno dugo, sve srebro bi se istaloţilo i dobila bi se crna površina. MeĎutim, ukoliko su neki
kristali osvetljeni, latentna slika deluje kao katalizator i takvi kristali se razvijaju mnogo brţe od
neosvetljenih. Ukoliko se razvijanje prekine u trenutku kada su osvetljeni kristali dovoljno razvijeni, a
neosvetljeni još nisu počeli da se razvijaju, dobiće se vidljiva slika.

Slika 25.3 Osvetljavanje, razvijanje, fiksiranje (neosvetljeni kristali, osvetljeni kristali, razvijeni kristali)
Razvijanje jeste reakcija oksido-redukcije, u kojoj se srebro redukuje do elementarnog srebra, a
redukciono sredstvo iz razvijača oksiduje.
111
 Fiksiranje
Posle razvijanja u fotografskoj emulziji i dalje su prisutni kristali srebrohalogenida koji nisu
osvetljeni, i koji bi pod dejstvom svetlosti potpuno pocrneli posle nekog vremena. Da bi se razvijena slika
učinila trajnom, neophodno je te kristale ukloniti iz emulzije, pre nego što se film izloţi dejstvu svetlosti.
Tokom fiksiranja se kristali srebro halogenida rastvaraju u rastvoru natrijum tiosulfata, a srebro gradi
kompleksne soli.
Ispiranje
Posle fiksiranje neophodno je fiksir isprati sa dosta vode, kako bi se uklonili svi tragovi srebra iz
emulzije.
Sušenje
Vlaţna emulzija je veoma osetljiva na mehaničke uticaje. Film se posle ispiranja mora dobro osušiti.
To se najčešće obavlja tako što na film deluje struja toplog vazduha.

112
26.Princip rada mašine za razvijanje.
Film osvetljen u osvetljivaču filma razvija se mašinskim putem, u ureĎaju za procesiranje filma, koji
obavlja četiri operacije:
Razvijanje.
Fiksiranje.
Ispiranje.
Sušenje.
Ovaj ureĎaj se u praksi još naziva i film
procesor ili mašina za razvijanje filma. Na slici
26.1 prikazan je ureĎaj koji radi off-line, odnosno
nije redno vezan sa osvetljivačem filma. U ovom
slučaju osvetljeni filme se iz osvetljiača namotava
u svetlosno nepropusnu kasetu, pomoću koje se
transportuje do mašine za razvijanje. Off-line
konfiguracija pogodna je u slučaju kada jedna
mašina za razvijanje opsluţuje više osvetljivača.
Nedostatak je što je neophodno više ljudskog rada
i što se radi sporije nego kada je mašina
konfigurisana on-line. Osim toga, ukoliko u kasetu
ne ulaze pojedinačni komadi, već traka, svaki put
kad kaseta počne da se puni filmom odreĎena
količina filma ostane neiskorištena, pa iz razloga Slika 26.1 Izgled mašine za razvijanje grafičkog
filma Rapid Access postupkom.
113
štednje, često nije moguće razviti film čim se osvetli, već kad se u kaseti nakupi dovoljno filma da bi bilo
ekonomično.
Mašina je postavljena na nogare, u blizini električnog, vodovodnog i kanalizacionog priključka.
Ispod mašine nalaze se posude (kanisteri) sa hemikalijama za regeneraciju razvijača i fiksira. Poprečni
presek mašine prikazan je na slici 26.2. Delovi, od kojih neki nisu prikazani na slici su:
Kućište. Na metalnoj šasiji postavljeno jekućište od plastične mase, koje sve delove objedinjuje u
celinu.
Poklopac. Funkcija poklopca je da omogućipristup unutrašnjosti mašine radi pranja, servisa ili kontrole,
a kada je zatvoren, da spreči prolazak svetlosti do nerazvienog filma.
Sto za ulaganje. Omogućava direktno ulaganje pojedinačnog komada filma. U tom slučaju neophodno
je obezbediti mrak u radnoj prostoriji.
Kaseta za transport filma.
Mikroprekidač za aktiviranje mašine. Kada film preĎe preko mikroprekidača, on daje signal za početak
rada mašine. Valjci počinju da se okreću, hemija počinje da cirkuliše.
Komandni pult (control panel). Pomoću kontrolnog panela zadaju se komande kao što su temperatura
hemikalija, brzina prolaska filma kroz mašinu, stepen regeneracije hemikalija i temperatura vazduha u
sekciji za sušenje. Preko komandnog pulta se neke mašine mogu i programirati, da se, na primer,
uključe ili isključe u odreĎeno vreme, ili da se pregleda istorija rada mašine.
Kade za razvijač, fiksir i vodu.
Komplet valjaka. U svakoj kadi postavljen je po jedan nosač koji povezuje i obezbeĎuje obrtanje
kompleta transportnih valjaka.

114
Slika 26.2 Poprečni presek mašine za razvijanje filma OPTIMAX
Prelivnik (nije prikazan na crteţu). Svaki put kada mašina u kadu ubaci odreĎenu količinu hemikalija za
regeneraciju, preko prelivnika na drugoj strani mašine, ista količina stare hemije se prelije u
kanalizacioni odvod.
115
Odvod (nije prikazan na crteţu). Na dnu svake kade nalazi se odvod koji se koristi prilikom pranja
mašine.
Dovod. U svaku kadu se kroz dovod ubacuje hemija za regeneraciju ili sveţa voda iz vodovoda. Dakle,
svaka kada je opremljena sa po tri cevi – jednom za dovod i dve za odvod, što ukupno čini devet cevi
koje se mogu uočiti na slici 26.1.
Grejač razvijača i fiksira sa termostatom (nije prikazan na slici). Temperatura je jedan od najvaţnijih
parametara razvijanja, i od nje direktno zavise optička gustina, filma i tonska vrednost rastera.
Temperaturase mora odrţavati u uskim granicama. S obzirom da većina Rapid Access postupaka radi na
nešto preko 30°, mašine za razvijanje su opremljene samo grejačima. U tropskim uslovima, gde se ne
moţe garantovati da će u prostoriji biti manje od 30°, neophodan je i rashladni sistem.
Pumpa za recirkulaciju (nije prikazana na slici). ObezbeĎuju ujednačenost koncentracije i temperature
razvijača i fiksira po celoj zapremini kade.
Usmerivači. Na dnu kade, izmeĎu dve kade i na svim mestima gde film menja pravac kretanja nalaze se
usmerivači koji prednju ivicu filma usmeravaju u ţeljenom pravcu.
Sistem za pogon valjaka (nije prikazan na slici). Sastoji se od elektromotora, sistema zupčanika,
lančanika, vratila i puţnih prenosnika.
Sekcija za sušenje toplim vazduhom.
Sto za izlaganje obraĎenog filma.

116