PLATNI BILANS – METODI URAVNOTEŽENJA

Postoje klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa, model

razvijenih
zemalja (Kejnz) i model ZUR.
Klasični automatski mehanizam uravnotežavanja platnog bilansa zasnivao na
kvantitativnoj teoriji novca. Ova teorija je polazila od toga da količina plemenitih metala
održava
vrednost novca u opticaju. Vrednost novca se sa povećanjem njihove količine smanjuje
te
povećanjem količine plemenitih metala vrednost novca opada a cene roba rastu i
obrnuto (čist
zlatni standard, plaćanje u zlatu).
Model razvijenih zemalja – isključeno je delovanje zlatnog standarda, primat je
unutrašnjom a ne spoljašnjoj ravnotežom – očuvanje nivoa zaposlenosti i cena čak i u
uslovima
suficita (povećavanje deviznih rezervi). Razvijene zemlje su suočene sa pojavom ciklične
neravnoteže (rešenje: rast agregatne domaće tražnje, istraživanje) i inflatorne
neravnoteže
(rešenje: drflacija, smanjenje nivoa tražnje ,porezi, skuplji novac).
Model ZUR – osnovni uzroci neravnoteže u zemljama u razvoju su strukturna i inflatorna
neravnoteža. Stukturna se odnosi na veću potrebu za investicijama za brži privredni
razvoj.
Trovrsne mere koje ZUR koriste za uravnotežavanje PB (inflatorna neravoteža) : prva
mera se
sastoji u deflacioniranju novčane tražnje i cena, druga mera je administrativna zaštita
platnog
bilansa (devizna ograničenja, i uvozna ograničenja), treća mera je u devalvaciji
nacionalne valute
(deluje samo na cene ali ne i na tražnju – osnovna slabost ovog metoda). Trajno i pravo
režavaanje problema neravnoteže ZUR se ogleda u razvoju izvoznog sektora privrede, postepeno
smanjivanje uvoznih stopa, konkurentnost, preventivno delovanje...
37. ISTORIJSKI MODELI MEĐUNARODNE TRGOVINSKE POLITIKE
Merkantilizam je nastao u zapadno-evropskim zemljama, u periodu od XV do XVIII veka
u
uslovima krupnih promena u oblasti privrednog (ekonomskog), političkog i kulturnog
života u
tadašnjim razvijenim zemljama. Merkantilisti su pažnju usmerili ka trgovinskom bilansu
zemlje,
pozitivan saldo trgovinskih transakcija zemlje sa inostranstvom što je bio osnovni cilj koji
je
trebalo postići pa su bogatstvo zemlje izjednačavali sa posedovanjem plemenitih metala. Do
plemenitih metala se moglo doći pre svega kroz spoljnu trgovinu a ne samo sopstvenom
proizvodnjom plemenitih metala- eksploatacijom rudnika zlata, odnosno kroz ratove.
Merkantilističko shvatanje trgovinske politike je u svom razvoju prošlo je kroz dve faze:
a) Bulionizam: svaki učesnik spoljne trgovine treba da ostvari pozitivan saldo u trgovini
sa
inostranstvom i da se sve transakcije sa inostranstvom regulišu u kovanom novcu tj.
zlatnim
polugama uz strogu kontrolu transakcija, naročito deviznih da bi se sprečio odliva zlata;
u to
vreme kovani novac odnosno zlato su bili isključivo sredstvo plaćanja i posrednik u
razmeni kako
unutrašnjoj tako i spoljašnjoj.
b) Razvijeni merkantilizam – smanjivanje restriktivnosti, načelo povoljnog ukupnog
bilansa razmene; podsticanje izvoza i priliva stručne radne snage, ograničavanje uvoza
(sirovine),
21
niske nadnice kao važno sredstvo konurentske prednosti s obzirom da su u to vreme
troškovi rada
predstavljali glavnu grupu troškova u strukturi cene koštanja.
Liberalizam (sredina XIX veka) je teorija koja se zalaže za slobodu spoljne trgovine, to je
škola prirodnog prava, individualne slobode i izbora. Spoljnu trgovinu je poželjno
prepustiti
slobodnom uticaju tržišnih zakonitosti, omogućiti razvoj preduzetničke inovativnosti i
isključiti
dominantan uticaj države u regulisanju i funkcionisanju privrednih aktivnosti. On je
omogućio
razvoj međunarodne trgovine povećanje blagostanja i racionalnije korišćenje
proizvodnih faktora
(resursa). Liberalizam se vezuje za proces ukidanja carina i drugih ograničenja koja su se
počela
ostvarivati sredinom XIX veka. Dva su bitna događaja vezana za taj period: Ukidanje
Žitnih
zakona 1846. što je vodilo slobodnoj trgovini poljoprivrednih proizvoda i Sporazum
Cobden-
Chevalier 1860. koji je smanjivanjem carina na industrijsku proizvodnju sprečio tadašnji
talas
rastućeg protekcionizma u Evropi. Danas liberalizam podrazumeva: ukidanje carina,
kvantitativnih ogranicenja, vancarinske barijere i sl.).
Protekcionizam je teorija i praksa spoljnotrgovinske politike usmerena na zaštitu i razvoj
nedovoljno razvijene domaće (mlade) industrije, u poređenju sa inostranom
konkurencijom.
Začetci još u krilu merkantilizma. Njegova filozofija na duži rok ne negira koncepciju
liberalizma, već ga koriguje u njegovim slabim tačkama sa stanovišta interesa domaće
privrede.
Kada se domaća privreda približi međunarodnim standardima i konkurentnosti,
protekcionistička
spoljnotrgovinska politika treba da ustupi mesto liberalističkoj spoljnotrgovinskoj
politici.
Protekcionizam bi u svojoj primeni trebao biti privremen model (do perioda rasta
konkurentnosti) , dok se privreda ne osposobi za kompetitivnost na međunarodnom
tržištu tj.
trebao bi da ima vaspitni karakter. Predugo zadržavanje protekcionističke politike nanosi
štete
domaćoj privredi. Začeci protekcionističke spoljnotrgovinske politike nalaze se još u
okviru
merkantilizma. Za razliku od merkantilista koji su se zalagali i za politiku zabrane izvoza
proizvoda nižeg stepena obrade, protekcionisti se zalažu za efikasnu zaštitu domaće
proizvodnje
od inostrane konkurencije.
KLASIČNE teorije protekcionizma: Henri Keri- praksa protekcionizma se zasniva na
filozofiji ekonomije velike zemlje sa značajnom unutrašnjom trgovinom koja je od ino
konkurencije zaštićena visokim carinama. Keri je zastupao gledište da zemlja koja je
zakasnela u
privrednom razvoju može jedino putem visokih zaštitnih carina (i drugih mera
protekcionizma)
da omogući razvoj svoje privrede.
Fridrih LIST: Princip slobodne trgovine može se prema Listu primenjivati samo u
odnosima
između zemalja na približno istom nivou privredne razvijenosti. Smatrao je da je za neku
industriju opravdano uvoditi zaštitne protekcionističke mere (carine kao privremeno
sredstvo)
ukoliko postoje pouzdana očekivanja da će ta industrija dostići nivo konkurentnosti
industrija
referentnih zemalja najduže za period, do 30 god. i uz najviše 25% carinske stope ad
volarem na
uvozni proizvod. List je smatrao da je napredna samo ona zemlja koja je u mogućnosti
da u
međunarodnoj razmeni što više industrijskih proizvoda razmenjuje za poljoprivredne,
odnosno da
ima razvijeniju industriju od poljoprivrede.
INTERVENCIONIZAM – preovladava uverenja da su najvažniji uzročnici za nastajanje
bile specifične okolnosti i evolucija nepredvidivih događaja. Model se zasniva na
prioritetima
ravnoteže unutrašnjeg razvoja koja se minimalno prilagođava spoljnoj ravnoteži (
suprotno od
liberalizma). Potreba zaa intervencijama države posebno se ispoljava u kriznim
situacijama kada
je neophodno obezbediti funkcionisanje tržišta, snabdevanje strateškim robama i
sirovinama.
Država uvodi administrativne mere regulisanja međunarodnih ekonomskih odnosa a u
težim
okolnostima sprovodi i retorzivne mere prema trećim zemljama. U dosadašnjoj praksi
snažno
22
se ispoljavao u toku Prvog svetskog rata, velike ekonomske krize, Drugog svetskog rata,
Hladnog
rata, i povremenih političkih i ekonomskih kriza u svetu.