Folia5 PDF

FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA:
ČASOPIS ZA NAUKU O JEZIKU I

KNJIŽEVNOSTI
(5)
Institut za jezik i knjiţevnost

Filozofski fakultet, Nikšić
Univerzitet Crne Gore
FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA: Časopis za nauku o jeziku i književnosti
FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA: Journal of Language and Literary Studies
Glavni urednik / General Editor: Marija Krivokapić Kneţević
Izdavač: Institut za jezik i knjiţevnost, Filozofski fakultet, Nikšić

Publisher: Institute for Language and Literature, Faculty of Philosophy, Nikšić
UreĎivački odbor / Board of Editors:
Rossella Abbaticchio, University of Bari

Aleksandra Banjević, University of Montenegro
Nick Ceramella, University for Foreigners of Perugia
Vesna Vukićević Janković, University of Montenegro
Ginette Katz-Roy, Pairs West University Nanterre La Défense
Bernhard Kettemann, University of Graz
Jelena Kneţević, University of Montenegro
Radmila Lazarević University of Montenegro
Aleksandra Nikčević Batrićević, University of Montenegro
Ana Pejanović, University of Montengero
Ljiljana Pajović Dujović, University of Montenegr
Dirk Skiba, Friedrich Schiller University of Jena
Sekretar / Secretary: Mihaela Lalić, University of Montenegro
Recenzenti / Reviewed by:
Jelena Kostić Tomović, University of Belgrade

Anette Đurović, University of Belgrade
Rajka Glušica, University of Montenegro
Biljana Milatović, University of Montenegro
Biljana Mišić Ilić, University of Niš
Mark Oparin, Udmurt State University, Izhevsk
Petar Penda, University of Banja Luka
Violeta Stojičić, University of Niš
Radojka Vukčević, University of Belgrade
Grafički dizajn / Graphic Design: Biljana Ţivković, Studio Mouse
Štampa / Printed by: ITP Kolo, Nikšić
Copies: 1000
© Filozofski fakultet, Nikšić, 2011

SADRŢAJ / TABLE OF CONTENTS
Nauka o jeziku / Language Studies
Analiza pojma Jugo kao stereotipa u medijskom

diskursu švajcarskih dnevnih listova
Nataša Vukajlovid ------------------------------------------------------------------------------ 7
Ruralna terminologija u selu Krivošije (Boka Kotorska)

Sanja Crnogorac ------------------------------------------------------------------------------ 21
Istraživanje rodnih razlika u stavovima prema slengu

i njegovoj upotrebi
Danka Sinadinovid----------------------------------------------------------------------------- 31
Romansko-crnogorski jezički dodiri kroz istoriju

Aleksandra Banjevid -------------------------------------------------------------------------- 47
Discursive and Grammatical Features of Research

Article Abstracts
Branka Živkovid -------------------------------------------------------------------------------- 55
About Uniqueness and Productivity of Blends

Camiel Hamans -------------------------------------------------------------------------------- 69
Der pekuniäre Trip – Übersetzungsprobleme und Blending

Sanja Cimer, Vladimir Karabalid ----------------------------------------------------------- 81
Die nonverbalen Aspekte interkultureller Kommunikation

unter besonderer Berücksichtigung der Gestik
Mihaela Lalid ----------------------------------------------------------------------------------- 99
Das französische Fremdwortgut in Grimmelshausens Der

abentheuerliche Simplicissimus Teutsch und Continuatio
des abentheurlichen Simplicissimi
Anisa Trbonja – Omanid ------------------------------------------------------------------- 109
Le statut sémiologique de l’oreille dans l’univers figuré français

Joana Hadži-Lega Hristoska --------------------------------------------------------------- 133
Sulle peculiarità del linguaggio economico italiano

Mirela Papa, Irena Lama ------------------------------------------------------------------ 149
Nauka o književnosti / Literary Studies
O konceptu subalterniteta: teorijsko razmatranje

i primena u književnosti
Ivana M. Todorovid ------------------------------------------------------------------------- 163
Esejistika Virginije Woolf u zrcalu feminističke kritike
i feminističkog eseja
Nina Sirkovid---------------------------------------------------------------------------------- 175
Piercing the Veil: Visuality and Epistemology in American
Modernist Fiction
Christian Knirsch----------------------------------------------------------------------------- 199
The Jewish American Prose and Bernard Malamud
Shpetim Madani ----------------------------------------------------------------------------- 213
Драме Дејвида Мемета: „Пришалице “ у пнтплпщкп-епистемплпщкпм
ћпрспкаку или кпликп је нащ ближои кварљива рпба?
Весна Братић -------------------------------------------------------------------------------- 227
Traganje za istinom filozofsko-etički i deontološki aspekt
poetike Živka Nikolida
Zoran Koprivica ------------------------------------------------------------------------ 241
Metodika nastave stranih jezika / Foreing Language Teaching

Importance of Teaching Intercultural Communication to
Pharmacy and Nursing Students at the University of Niš
Medical School
Nataša Bakid-Mirid -------------------------------------------------------------------------- 253
What Standard Written Norms of English Do in the
Current U.S. Composition Classroom?
Duka Vladimira ------------------------------------------------------------------------------ 261
Intervju / Interview
Toward a Feminist Narratology and other Issues: Reshaping
the Interpretative Cliches, Reshaping the Way We Read
Aleksandra Nikčevid-Batridevid ---------------------------------------------------------- 277
Uputstvo autorima ------------------------------------------------------------------------- 284

Instructions for Contributors ------------------------------------------------------ 285
NAUKA O JEZIKU
LANGUAGE STUDIES
Folia linguistica et litteraria 7
UDK 81‟373.237:070(494)
ANALIZA POJMA JUGO KAO STEREOTIPA U MEDIJSKOM

DISKURSU ŠVAJCARSKIH DNEVNIH LISTOVA
Nataša Vukajlovid
Univerzitet u Beogradu
Apstrakt: Rad se bavi stereotipom Jugo(vić) u medijskom diskursu švajcarskih dnevnih

novina. Analizirana su tri članka iz tri različita tipa dnevnih novina. Formiranje
negativnog stereotipa Jugo posledica je velikog broja imigranata sa prostora bivše
Jugoslavije koji su se krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina 20.veka iselili u
Švajcarsku; mnogi od njih, meĎutim, nisu uspeli da se integrišu u potpunosti. Za ovaj
stereotip se vezuju asocijacije „nasilan“, „slabo obrazovan“, „kriminalac“. Pitanja kojima
se bavimo su: 1. Kako je nastajao stereotip Jugo? 2. U kakvom kontekstu se taj stereotip
pojavljuje u dnevnim listovima? Kakve su implikacije koje stereotip Jugo ima po poloţaj
imigranata u švajcarskom društvu?
Ključne reči: Jugo(vić),imigranti, stereotip, kritička analiza diskursa, medijski diskurs,

dnevni listovi
1. Uvod
Kao posledica društveno-političkih dešavanja u Srbiji/ Srbiji i Crnoj Gori/

Jugoslaviji u poslednje dve decenije, slika o stanovnicima bivše Jugoslavije koji
žive van granica zemlje pretrpela je značajne promene.
Rad se bavi stvaranjem i održavanjem te slike kao reprezentacije diskursa
o osobama sa prostora bivše Jugoslavije, svrstane pod pojam Jugo (Jugovid), u
dnevnim listovima, implikacijama koje one imaju po položaj imigranta u društvu
i posledicama ličnom i profesionalnom smislu. Kritičkom analizom diskursa tri
članka preuzeta iz tri švajcarska dnevna lista autor de pokušati da raščlani jezičke
strukture, naročito upotrebu pojma Jugo, kao i da ih dovede u vezu sa opštim
stavovima švajcarskog javnog mnjenja o imigrantima iz bivše Jugoslavije. Cilj ra-
da je da se pokaže kako uvreženi pojam Jugo, uprkos izuzetno negativnoj ko-
notaciji koju nosi, u medijima ne samo da se upotrebljava, ved vrlo često i zlou-
potrebljava i povezuje sa kriminalom, integracionim problemima i stereotipima
o „tipičnom“ Balkancu, stvarajudi kod čitaoca otpor i jednoobraznu sliku, pa čak i
izazivajudi ksenofobiju.
8 Journal of Language and Literary Studies
2.1. Kritička analiza diskursa
Kao metod pristupa ovoj temi namede se kritička analiza diskursa, koja
predstavlja način analitičkog istraživanja odnosa modi, dominacije i neravnopra-
vnosti, a u cilju održavanja takvih nejednakih odnosa kao sredstava kontrole. U
fokusu se nalaze termini mod i kontrola, i to jedne grupe ili institucije nad dru-
gom. Tako grupe koje poseduju novac, status, znanje, pristup informacijama, ali
i uticaj na javni diskurs ili komunikaciju kontrolišu stavove drugih grupa (van Dijk
4). Utičudi na sta-vove, „um, znanje ili mišljenje, indirektno možemo da kontro-
lišemo (...) njihovo ponašanje“ (van Dijk 5). Mediji se namedu kao sredstvo mani-
pulacije grupa od strane novinara koji formiraju diskurs, a iznad njih stoje
određene institucije i elite1 koje to ne samo da dozvoljavaju, ved i kreiraju. Me-
diji kao „modni diskurzivni akteri značajno učestvuju u socijalnom stvaranju
svakodnevne realnosti“ (Wyssmüller 122). Realnost u tom slučaju nije preslikana
stvarnost, ved konstrukt, odnosno reprezentacija koja služi da se diferencira
između sebe kao pozitivnog, ispravnog i onog drugog kao stranog, negativnog.
Stvaranje sopstvenog identiteta često se bazira na isticanju sopstvene prednosti,
koja se čak ne mora eksplicitno navesti. Dovoljno je stalno diferencirati između
sebe i onog drugog kao opasnog i stranog, kako bi se stvorila i uobličila pozitivna
slika o sebi. Van Dajk u skladu sa tim zaključuje: “Across levels, what we may
conclude from many critical studies is the prominence of overall strategy of
Positive Self-Presentation of the dominant ingroup, and NegativeOther
Presentation of the dominated outgroups“ (van Dijk 8). Dominatne grupe
određenim diskursom stvaraju kolektivni identitet slabijih grupa, pripisujudi im
najčešde negativne osobine i modele ponašanja. Takav diskurs ima mod da
imigrante
predstavi kao normalne ili devijantne, da odredi da li su u stanju da se

integrišu ili nisu, da ih uz pomod bioloških ili kulturnih argumenata odredi
kao „rasu“, da ih oceni kao negativne (ili pozitivne) i na taj način stvori
temelj na osnovu kojeg de se drugi prema njima odnositi. (Jäger 1997, 72,
cit. u Wyssmüller 12)
Brojne studije na temu analize diskursa na polju entnocentrizma, rasizma i kse-

nofobije pokazuju sličnosti u predstavljanju drugih kao pretnje sopstvenom
sistemu vrednosti i ispravnosti. Van Dajk (15) navodi da se pripadnici drugih
prikazuju u svetlu 1) sociokulturnih razlika, 2) suprotnosti važedim normama i
vrednostima i 3) na-silja i pretnje. Svaka razlika se naglašava, a sličnosti se ne
1
Elite čine članovi modnijih socijalnih grupa i institucija. Van Dajk smatra da su argumenti
zasnovani na predrasudama koji su doveli do ksenofobije masa (popular racism) potekli od elita
(Wyssmüller 29).
pominju ili umanjuju. U zavisnosti od vrednosti koje su u određenoj sredini va-

žne pripadnicima manjina se pripisuju upravo one osobine koje ugrožavaju baš
te vrednosti. Ako se naporan rad smatra važnim, drugi de se prikazivati kao lenji,
ako se inteligencija doživljava kao značajna, drugi se portretišu kao intelektualno
inferiorni. Analogno se može redi da se jednom uređenom i modernom sistemu,
zasnovanom na bezbednosti, redu i disciplini, drugi (odnosno imigranti) pred-
stavljaju kao nasilni i zaostali. Mod ovakvog diskursa naročito je očigledna u
vreme velikih političkih odluka ili referenduma, kada se npr. odlučuje o tome da
li imigrantima treba dati sva prava koja nosi državljanstvo, pri čemu se oni isto-
vremeno u medijima predstavljaju kao nasilnici. Ne samo da je mogude izazvati
predrasude, ved se u sklopu ovakvog diskursa može značajno uticati na ishod
političkih odluka (v. Wyssmüller 126).
2.2. Stereotip
Pomenuta binarna slika o sebi i drugima, nadmodnima i inferiornima, vre-

dnima i lenjima, moguda je samo ukoliko se i jedni i drugi simplifikuju i svrstaju u
određene kategorije koje ne dopuštaju istupanje ili razlike. Takve slike nazivamo
stereotipima. Stereotipi su pojednostavljeni i standardizovani sudovi ili uopšta-
vanja koje jedna grupa može imati o sebi ili drugima (kao što su, primera radi,
čitavi narodi, sve žene, svi homoseksualci). Oni se stvaraju na osnovu neke oso-
bine ili upadljive odlike koja se pripisuje velikom broju ljudi, i kao takvi ili uopšte
ne odgovaraju stvarnosti, ili joj odgovaraju samo delimično. Uprkos tome, široko
su rasprostranjeni i duboko usađeni u svest pojedinaca.
U poslednjih dvadesetak godina se u okviru diskusija šta je „politički ko-
rektno“, kao posledice razračunavanja sa rasizmom, antisemitizmom i kseno-
fobijom, kritikuju ne samo diskriminacija, ved i stvaranje i održavanje stereotipa.
Imajudi u vidu da su taj period obeležili politički prevrati u istočnoevropskim
zemljama, kao i ujedinjenje Nemačke, postaje jasno da su politički i ekonomski
nestabilna vremena i migracije pogodno tle za pojavu i učvršdivanje stereotipa.
Takođe je očigledno da oni pomažu pripadnicima jedne grupe (ingroup) da se
distanciraju od drugih, došljaka, azilanata (outgroup), čime se jača pripadnost
unutar obe grupe.
U literaturi se stereotipi dele na autostereotipe i heterostereotipe
(Wagner 18). Heterostereotipi su sudovi kojima pripadnici jedne grupe opisuju
pripadnike druge; autostereotipi su oni koje osoba ili grupa stvara o sebi. Ovo je
važno iz razloga što pripadnici određene grupe počinju s vremenom da se identi-
fikuju sa vladajudim stereotipom, prihvatajudi ga i čak ponašajudi se u skladu sa
njim. To im s jedne strane olakšava kretanje unutar svoje grupe i pripadnost
istoj, ali i otežava da budu prihvadeni u širem socijalnom kontekstu u kome žive.
Postoji nekoliko teorijskih pristupa kojima se objašnjava nastajanje ste-
reotipa. Sociokulturne teorije polaze od socijalnih tenzija prouzrokovanih npr.
Ekonomskom situacijom, koje mogu da dovedu do stvaranja grupa. Stereotipi i

predrasude su deo grupne ideologije i pomažu da se sopstvena grupa doživi kao
nadmodna i bolja; istovremeno je i legitimno razviti otpor prema pripadnicima
druge grupe zbog njihove inferiornosti i nedostataka. Kognitivne teorije polaze
od kompleksnosti sveta koji je teško shvatiti i obraditi sve informacije koje nam
se namedu. Stereotipi, u skladu sa Lipmanovim tumačenjem, služe kako bismo
se lakše orijentisali u tom svetu. Psihodinamički pristup, koji je možda i najmanje
prihvaden, polazi od prebacivanja odgovornosti za sopstvene neuspehe na ne-
kog drugog, odnosno odbacivanja sopstvenih mana. Tako nastaje „teorija de-
žurnog krivca“. Zbog nemogudnosti ispoljavanja agresije prema nečemu imagi-
narnom zbog čega su pripadnici vedine nezadovoljni, ta agresija u vidu predra-
suda i osude biva usmerena prema nemodnoj manjini. Tako ona npr. postaje
„kriva“ za veliku nezaposlenost u zemljama sa mnogo imigranata ili za visoku
stopu kriminaliteta (Wagner 2008).
3. Metodologija
U sklopu analize diskursa mogude je, prema Rouz (Rose 2001, 16, cit. u
Wyssmüller 37), fokusirati se na produkciju slike ili teksta, zatim na sam tekst ili
sliku, i konačno na publiku i uticaj teksta ili slike na nju. U ovom radu se pre sve-
ga bavimo samim tekstom ili delovima teksta – diskursnim fragmentima
(Wyssmüller 37) iz štampanih medija, koji formiraju sliku i karakteristike osoba
sa prostora bivše Jugoslavije pod nazivom Jugo(vidi), kao stereotipa. Bududi da
ta slika ne postoji izolovano od publike i konteksta u kome se pojavljuje, a na
izvestan način nudi pretpostavku kakav stav prema toj populaciji izaziva kod či-
taoca, istraživanje treba da pokaže i kako se kroz medije formira mišljenje pu-
blike o osobama svrstanim pod pojam Jugo. Diskursni fragmenti koji de biti pred-
stavljeni stoje u uzročno-posledičnoj vezi sa elitama koje ih stvaraju, s jedne, i
čitaocima, s druge strane. Ipak, fokus je na analizi samih tekstova, i to na
kvalitativnoj analizi, koja treba da omogudi i interpretaciju stereotipnih slika.
Van Dajk smatra da se rasistički diskurs manifestuje u okviru dve dimenzije –
kognitivne i socijalne. Kognitivna podrazumeva predrasude koje stvaraju domi-
natne grupe, bazirane na ideologiji superiornosti i razlika. Socijalna dimenzija je
posledica prve, i ona rezultuje svakodnevnom marginalizacijom i problematizo-
vanjem etničkih manjina ili stranaca (van Dijk 25). U skladu s tim, kritička analiza
diskursa u ovim člancima treba da pokaže koje predrasude se vezuju za pojam
Jugo i na koji način one definišu položaj predstavnika bivših jugoslovenskih etni-
čkih grupacija u švajcarskom društvu.
Korpus za analizu čine tri članka iz tri dnevna lista u Švajcarskoj – Neue
Zürcher Zeitung, Blick i Berner Zeitung. Blick je najčitaniji dnevni list u Švajcarskoj
i spada u kategoriju tabloida, Berner Zeitung je ozbiljan dnevni list i tredi je po
tiražu na prostoru Švajcarske, dok je Neue Zürcher Zeitung na četvrtom mestu

po čitanosti, a svrstava se u desničarsko-liberalne listove (Wysmüller 42).
Izabrani članci potiču iz 2001, 2003. i 2009. godine. Ovaj veliki vremenski
raspon služi da se pratio razvoj diskursa u medijima i tako proveri da li se ste-
reotip Jugo kvalitativno menjao i u kom pravcu, kao i u kojim se kontekstima ja-
vljao. Osim toga, pošto je članke iz 2001. i 2009. godine pisao isti autor, ovaj rad
treba da pokaže da li je došlo do promene u njegovom pristupu ovoj temi i na
koji način on koristi i kontroliše ovaj pojam.
Iako ova tri lista spadaju u različite kategorije dnevnih novina, cilj rada je da
se pokaže da je stil pisanja i povod za upotrebu stereotipa Jugo u njima različit, ali
da se ne menja slika nasilja, zaostalosti i problema sa integracijom koju ona
proizvodi.
4. Kako se stvarao stereotip Jugo?
Iseljavanje iz bivše Jugoslavije uvek je bilo posledica političkog neslaganja

sa aktuelnim režimom ili želje sa ekonomskom sigurnošdu koja se u domovini ni-
je mogla stedi. Prvi imigranti sa tla Jugoslavije u Švajcarsku su došli 60-ih godina
prošlog veka. To su uglavnom bili intelektualci, dok za nisko kvalifikovanu radnu
snagu u to vreme nije bilo posla. Naime, niže kvalifikovana radna mesta ved su
zauzimali Italijani, koji su tada nazivani Italo/s, što je izvesno stereotip sličan
današnjem Jugo/s (Jugosi-Jugovidi). Imigranti iz Jugoslavije trudili su se da se
integrišu, nauče jezik i polagali su na obrazovanje svoje dece (Boškovska 2647).
Sredinom 80-ih godina 20. veka, Jugosloveni su u Švajcarskoj smatrani „stranci-
ma kakvi se poželeti mogu“ („Traumausländer“). Bili su neupadljivi i jasno želeli
da se ograde od Turaka koji, prema rečima jedne Jugoslovenke, „provokativno
šetaju svoje duge brkove, ženu i buljuk dece, zaboravljajudi da smo ovde stranci i
da moramo biti neupadljivi.“ (Boškovska 2647)
Kraj osamdesetih godina predstavlja prekretnicu za reputaciju Jugoslove-
na u Švajcarskoj. Njihov broj se utrostručuje, a najviše ih dolazi iz Srbije, a pogo-
tovu sa Kosova. Iz socijalne perspektive važno je napomenuti i to da 54% od
ukupnog broja sada predstavljaju nekvalifikovani radnici (Boškovska 2648). Kako
se posle Titove smrti pogoršavalo ekonomsko stanje u zemlji i politička situacija
na Kosovu, sve je više bilo imigranata iz siromašnijih, ruralnih oblasti i političkih
azilanata. Istovremeno, u Švajcarskoj raste broj teških oblika krivičnih dela čiji su
počinioci stranci. Bududi da su imigranti iz Jugoslavije često bili nezaposleni i
socijalno neprihvadeni, upravo oni su činili veliki procenat počinilaca kriminalnih
dela. Osim toga, veliki broj imigranata omogudio im je da se druže među sobom
i kredu među sunarodnicima, ne osedajudi potrebu za asimilacijom i integracijom
(Milanovid 3; Boškovska 2648). Samim ti, rat u bivšoj Jugoslaviji „nije proizveo
lošu sliku o Jugoslovenima, ved je samo potvrdio i produbio“ (Boškovska 2649).
Bešid se ne slaže u potpunosti sa ovom tvrdnjom Boškovske, smatrajudi da je rat

najvedim delom doveo do gubljenja simbola za identifikaciju koji su migrantima
važni: nacije, jezika, religije, nacionalne pripadnosti. S druge strane, imigranti
pokušavaju da iste te simbole na silu održe, što vodi u drugu krajnost – prihvata-
nje i odobravanje nacionalizma. Veliku odgovornost za to snosi upravo srednji,
obrazovani stalež imigranata koji je trebalo da ima ulogu uzora, a umesto toga je
javno istupao branedi nacionalistički režim u domovini. U to vreme, reputacija
Jugoslovena kao prihvatljivih i vrednih stranaca, konačno je ustupila mesto repu-
taciji nasilnika i neobrazovanih došljaka koji žele da žive na račun države, odno-
sno švajcarskog poreskog obveznika. Boškovska to pripisuje mentalitetu koji je
navikao „da državi daje što je mogude manje, a od njega uzme što je mogude
više“ (2649). Ovakva vrsta uopštavanja dovela je do toga da početkom 90-ih reč
Jugo dobije izrazito negativno značenje, Boškovska čak govori o psovci, po-
grdnoj reči („Schimpfwort Jugo“). Jugo se u početku odnosi na svakog bivšeg Ju-
goslovena, dok se u novije vreme polako pravi distinkcija između bivših Jugoslo-
vena i Albanaca sa Kosova (Jugos, Kosovo-Albaner); iako je Jugos skradenica za
mnoge narode sa prostora bivše Jugoslavije koji se razlikuju po geografskom
poreklu, religiji, obrazovanju, ideologijama, a „Kosovo-Albaner“ bi trebalo da bu-
de neutralan naziv za jednu etničku grupu, oba pojma često izazivaju slične ne-
gativne asocijacije.
Medijski diskurs značajno je doprineo stvaranju ovakve slike. U sklopu
doktrine „bad news are good news“, odnosno opštevažedeg i „najstarijeg pravila
medijskog posla“ (Steiner 46) da loše vesti lakše bude pažnju javnog mnjenja i
privlače publiku, da su „samo zli stranci za (...) medije dobri stranci“ (Butter-
wegge, cit. u Steiner 46) i da se u izveštavanju na teritoriji Švajcarske naglašava
poreklo počinioca (v. Wyssmüller 2005) ukoliko je on uključen u neki oblik kri-
minalnog dela, Jugo je zbog porasta stope kriminala 90-ih u toj zemlji dobio veli-
ki medijski prostor. Kako medijski diskurs počiva na diferencijaciji između sebe i
drugog (stranca) kao binarne slike između dobrog i lošeg, a imigranti sa prostora
bivše Jugoslavije su bili opteredeni i slikom razaranja i ratova vođenih u zemlji iz
koje su potekli, oni su bili predodređeni da budu krivci. Došlo je do promene
stereotipa od pozitivnog, koji je bio prisutan 70-ih i 80-ih godina, do negativnog.
Istražujudi stranice i forume po internetu, dolazi se do zaključka da se ana-
hroni pojam Jugo često pominje zajedno sa konstrukcijom„ein -id“ ili „mit Fami-
liennamen auf -id“ („jedan/ neki -id“ ili sa prezimenom na -id“), čime se oko
140000 pojedinaca svrstava u istu grupu, „imaginarnu naciju koje u realnosti vi-
še nema“ (Bešid 59). Njih mnogi Švajcarci definišu prema slededim kategorijama:
„kriminalci“, „žive na račun države“, „bučni“, „nepoželjni kao stanari ili zapo-
sleni“, „nasilni“, „agresivni“, oni se, dakle, generalno dovode „u vezu sa temama
nasilje i kriminal“ (Bešid 59). Isto tako, termini Balkan i balkanizacija se u medi-
jima, politici ili nauci koriste kao sinonimi za ratno stanje, etničke sukobe ili zao-
stalost. S druge strane, interesantno je da se jasno diferencira između bivših
naroda ako se navode po-zitivna dostignuda. „Tako se u sportskom izveštavanju

skijašica Janica Kostelid predstavlja kao Hrvatica“ (Bešid 59).
Pojam Jugo, iako negativne konotacije, može se pronadi u člancima novina
raznih profila, počevši od tabloidnih dnevnih novina, do ozbiljnog i uglednog li-
sta Neue Zürcher Zeitung. Švajcarski medijski savet (Schweizer Presserat), kome
čitaoci i zaposleni u medijima mogu da upuduju žalbe na mogudu povredu eti-
čkih načela i pojavu diskriminacije u medijima, još 2000. godine je izdao proglas
da je npr. Termin Ex-Jugoslawe (bivši Jugosloven) diskriminatoran. Razlog je tada
bio postojanje novih država koje imaju svoje novo ime, dok je Jugoslavija bila
„sastavljena od Srbije i Crne Gore“, pa se imigranti koji se i dalje osedaju Jugoslo-
venima diskriminišu prefiksom Ex-, u značenju „bivši, onaj koji je prestao da
postoji“. Iako se u objavljenim saopštenjima ovog Saveta nailazi na čitav niz
drugih žalbi na mnogo teže oblike diskriminacije povezane sa ljudima iz bivše
Jugoslavije, a podvedene pod termin Jugo, sama reč nije bila predmet žalbe.
5. Analiza stereotipa Jugo u švajcarskim dnevnim listovima
U člancima koji su bili analizirani od strane Švajcarskog medijskog saveta,

izdvaja se jedan, objavljen 03.09.2001. godine u listu Neue Zürcher Zeitung pod
naslovom „Die „Jugos“: Ein Bericht aus dem Jahr 2101 über Fans vor 100 Jahren“
(„Jugovidi“: Izveštaj iz 2101. godine o navijačima pre 100 godina) autora Daria
Venutija (Venutti). Ved na samom početku je jasno da su Jugovidi, koji se odmah
prikazuju u izrazito negativnom svetlu, zapravo Srbi.
Autor se u tekstu, u osvrtu na utakmicu Švajcarska-Srbija, odigranu 1. Sep-
tembra 2001. godine, bavi nasilnim ponašanjem srpskih fudbalskih navijača. Me-
đutim, čitavu utakmicu stavlja u kontekst boja na Kosovu, ironično se poigra-
vajudi srpskom istorijom, odnosno onim delom koji je mnogim Srbima važan.
Tako on, između ostalog, tvrdi da je „Srbe njihova mitologija naučila da se u
svakoj prilici svete za izgubljeni boj na Kosovu 1389. godine“, pa su „neki od njih
potvrdili predrasude koje su o njima vladale“, (...) „da su nasilni, arogantni i
pokvareni“. Osim toga, „pitanje časti je bilo ne biti uhvaden od čuvara reda“, a
uzor junaka koji im se godinama nametao jeste onaj „ko dostojanstveno umire
za svoje pleme ili naciju“. Konačno, „spremnost na nasilje Jugovida razlikovala se
od nasilja fudbalskih navijača iz Nemačke ili Engleske. Za ove druge, to je hobi
postmodernog sveta, dok je za Jugovide ono bilo posledica zaostalosti i trauma-
tizovanog nacionalnog identiteta.“ Pokušaj autora da se distancira time što svoj
izveštaj smešta u godinu 2101, a onda govori u prošlom vremenu, teško da mo-
že da ublaži optužbe koje iznosi o „Jugovidima“, odnosno Srbima. Iako tekst go-
vori o fudbalskim navijačima, predrasude kojima ih opisuje zapravo pripisuje
svim Srbima, čime potpiruje animozitet prema njima. Na početku teksta, kao i iz
samog naslova, proizlazi da se radi o fudbalskim navijačima, dok u samom tekstu
autor govori o svim Srbima i njihovim osobinama. Iz toga čitalac može da zaključi
da je ponašanje nasilnih navijača, koje je za osudu, posledica srpskog mentali-
teta i zaostalosti, kao i da se isto ponašanje može očekivati od svakog „Jugo-
vida“, tj. Srbina. Kako bi se podvukla opasnost koje vreba od njih, a istovremeno
održala slika primitivnosti i zaostalosti, autor koristi reči i sintagme koje upuduju
na to: „svetiti se“, „mitologija“, „nasilan“, „pokvaren“, „pitanje časti“, „sudbina“,
„fatalistički podržavati“, „dostojanstveno umreti“, „pleme“, „nacija“, „spre-
mnost na nasilje“. On pravi razliku između drugih navijača, čije ponašanje kara-
kteriše kao „hobi postmodernog sveta“ i srpskih navijača, čije je divljanje ukore-
njeno u njihovoj „zaostalosti“ i „traumatizovanom nacionalnom identitetu“,
odnosno deo je njihove suštine. Reči i objašnjenja koja bira upuduju na nemo-
gudnost Srba da se promene, nasuprot Englezima i Nemcima, kojima je to samo
hobi, popunjavanje slobodnog vremena, ne naročito pohvalno, ali svakako nešto
što se da zameniti nekim drugim hobijem. U skladu sa navedenim, čitalac može
zaključiti da doseljenici sa prostora bivše Jugoslavije predstavljaju pretnju za na-
predan i uređen sistem i ugrožavaju bezbednost Švajcaraca, ne samo na fudbal-
skom stadionu, ved i šire. Ipak, autor navodi da navijači dolaze iz drugačijeg soci-
jalnog miljea nego prvi imigranti koji su sa prostora Jugoslavije stigli u Švajca-
rsku, te da su „imali loše kvalifikacije, loše obrazovanje i da ih je oblikovala patri-
jarhalna kultura njihove domovine“. Još jednom autor potencira poreklo, patri-
jarhalnu (zaostalu?) sredinu iz koje su potekli. Vismilerova je u svom istraživanju
utvrdila usku povezanost porekla „sa Balkana“ sa stereotipom „mlad muškarac“
= “nasilnik“ = “kriminalac“ (Wyssmüller 121). Umesto da se u zemlji sa velikim
brojem imigranata radi na integraciji, medijski diskurs uporno naglašava strano
poreklo, dovodedi ga u vezu sa problematičnim i neprihvatljivim ponašanjem.
Stereotip Jugo takođe (mada ne uvek jasno) upuduje na poreklo, ali on je pored
toga i pogrdan, što autor ovog članka eksplicitno objašnjava „I pre rata su dobili
nadimak Jugovidi, čime je nekadašnji naziv od milja postao pogrdna reč“. I pored
toga, on ga koristi u tekstu i u naslovu, distancirajudi se od njega samo navodni-
cima. Sam tekst je napisan vrlo sofisticirano, uvijen u formu ironičnog fudbal-
skog izveštaja iz 2101. godine. Autor raspolaže istorijskim informacijama, pred-
stavljajudi reprezentaciju Švajcarske kao otomanske ratnike, predvođene jani-
čarima i sultanom. Srbi, koji su se protiv njih borili i pre 600 godina, i sada to či-
ne, ali su „potpuno izgubili orijentaciju“, pa su „nosili zastave sa socijalističkim
zvezdama, četničkim simbolima, pozdravljali kao nekada nacisti i mahali slikama
skinhedsa“. Koristedi čak četiri potpuno različite slike simbola nasilja, još jednom
se ukazuje na pretnju koju personifikuju. Stiče se utisak da oni ne zastupaju ni-
kakvu posebnu ideologiju ili ideju, ved samo glorifikuju nasilje, opasnost i mržnju.
Petnaestog maja 2003. godine, tabloidni dnevni list Blick na naslovnoj
strani objavljuje tekst pod naslovom „Nicht alle Jugos sind kriminell“ (Nisu svi
Jugovidi kriminalci). Naslov je istovremeno i citat osobe o kojoj se u članku piše.
Radi se o Robertu Ismajlovidu koji je dan ranije pobedio na takmičenju za naj-
lepšeg Švajcarca. U daljem tekstu se navodi da se on „kao Jugovid bori protiv ra-
sističkih predrasuda“, da je „prvi mister Švajcarske čije se prezime završava na
„ic“2, da se „kao četrnaestogodišnji Hrvat doselio u Hrvatsku“, „da je pre dve go-
dine dobio švajcarski pasoš“, kao i da „sebe vidi ambasadora koji želi da razgradi
predrasude o ljudima iz bivše Jugoslavije“. Tekst je važan i reprezentativan iz
više razloga. Pre svega, činjenica da se radi o najčitanijem dnevnom listu u Švaj-
carskoj govori o njegovom mogudem uticaju na stvaranje stavova i mišljenja kod
čitalaca. Osim toga, iako se u članku pominju predrasude koje treba razgraditi,
sadržaj ih upravo učvršduje. Imajudi u vidu koncept ove vrste lista koji obiluje
krupnim naslovima i slikama i kratkim, informativnim tekstovima u kojima se
autori ne trude da se podrobnije pozabave suštinom problema, ved da publiku
privuku često neproverenim i površnim informacijama, prvi utisak koji čitalac
stekne na osnovu naslova često je presudan za stvaranje stava. Naslov ovog
članka je višestruko problematičan. Iako se navodi da „Nisu svi Jugovidi krimi-
nalci“, negacija ispred determinativa „svi“ upuduje na zaključak da oni to jesu, ali
da je ovo iznenađujudi izuzetak. Takođe, dominira blizina termina Jugos i krimi-
nell, čime se oni dovode kako u neposrednu, tako i u posrednu vezu, potvrđu-
judi važedi stereotip. Taj stereotip biva naglašen i determinativom alle (svi), čime
se ne ostavlja sumnja u činjenicu da su „svi Jugovidi kriminalci“. Naslov stoji pod
navodnicima, bududi da se radi o citatu, ali čitalac to shvata tek ako pročita ceo
tekst, dok u prvom trenutku naslov deluje kao nepobitna činjenica. Takođe, on
je izvučen iz konteksta i izabran kao najupečatljiviji deo razgovora vođenog sa
Ismajlovidem. Važan podatak koji se saznaje iz teksta jeste da on poseduje švaj-
carsko državljanstvo, odnosno da je u pravnom smislu Švajcarac, ali ga autorka
teksta naziva Jugo, i tu reč više puta ponavlja. Iako se Ismajlovid smatra Jugovi-
dem, on na drugom mestu kaže „da se oseda kao Hrvat i kao Švajcarac“. U tekstu
saznajemo da on u Švajcarskoj živi ved 13 godina, što ga, zajedno sa švajcarskim
pasošem koji poseduje, zapravo čini samo Švajcarcem, a ne Hrvatom, niti Jugo-
videm. Ipak, on taj termin prihvata i identifikuje se sa njim; izjavljujudi da „nisu
svi Jugovidi kriminalci“, on sebe svrstava u one koji nisu kriminalci, ali jesu Jugo-
vidi. Problem koji se u skladu sa tim namede jeste njegovo suštinsko neprihva-
tanje novog državljanstva, kao i želja da opravda ulogu koja mu se namede i
stereotip sa kojim živi od dolaska u Švajcarsku. Očigledno je da se polazi od toga
da su identitet stranca, polazna kultura i poreklo, s jedne, i autohtoni švajcarski
identitet i švajcarska kultura, s druge strane, trajne i nepromenljive kategorije (v.
Wyssmüller 111). Iako Ismajlovid kaže „da je mogude integrisati se“, tekst doka-
zuje suprotno. Autorka članka ni u jednom trenutku njega ne doživljava kao svog
sunarodnika, ved kao nekakvog „ida“ koji, nekim čudom, nije kriminalac. Na nje-
ga gleda donekle blagonaklono („Ne samo da izgleda fantastično, ved ima i nešto
da kaže“), ali to samo potvrđuje da crno-bela slika o dobrima i rđavima, u kojoj
2
Preuzeto iz novina u kojima je zabeležena ova grafija umesto –id.
se eksplicitno pominje da ima i dobrih stranaca (i da su oni vedina!), njih zapravo

predstavlja kao izuzetak, a ne pravilo (Wyssmüller 83). Osim toga, nejasno je
kako je integracija moguda, kao što se u tekstu tvrdi. Da li je on to dokazao time
što je pobedio na ovom takmičenju? Možda je to zaista veliki uspeh, ako se
uzme u obzir ironično pitanje u dnu stranice, koje postavlja bubamara – maskota
lista: „Hodeš da se kladimo da de slededi Mister Švajcarske biti iz Uagadugua?“
Pritajeno negodovanje i čuđenje, izraženo ovim pitanjem i odabirom glavnog
grada Burkine Faso čije ime zvuči dovoljno „egzotično“ i teško se izgovara, a alu-
dira na stranca koji treba da predstavlja Švajcarsku, vrada nas zaključak Vismile-
rove da je poreklo ono što određuje osobu, makar ona u ovom slučaju formalno
imala švajcarsko državljanstvo.
U listu Berner Zeitung je 25.01.2010. objavljen tekst pod naslovom Die
„Jugos“ haben Pause („Jugovide“ smo ostavili na miru) autora Daria Venutija,
čije je delove teksta o srpskim fudbalskim navijačima deset godina ranije švajca-
rski medijski savet proglasio diskriminatornim. Tekst se bavi jačanjem neprijate-
ljskog stava Švajcaraca prema Nemcima i pitanjem da li to znači „da su kriminalci
sa Balkana odjednom integrisani“. Daje se pregled velikih imigrantskih talasa u
Švajcarskoj, počevši od Italijana, preko Tamilaca, do osoba iz bivše Jugoslavije.
Stereotipi o njima su se menjali od negativnog do pozitivnog (u slučaju Italijana)
ili neutralnog sa tendencijom ka pozitivnom (u slučaju Tamilaca), i to tako što je
svaka nova grupa preuzimala negativan stereotip od prethodne. Time se vrada-
mo na „teoriju dežurnog krivca“; na prostoru Švajcarske to, pre svega, označava
osobu koje se smatra pretnjom za bezbednost. Zahvaljujudi muzici sa Balkana
koja se rado sluša, sportskim uspesima švajcarske mlađe reprezentacije u fudba-
lu, za koju igraju „sinovi doseljenika iz Bosne, Srbije i sa Kosova“, kao i devapima,
pogači i hrvatskom pivu koji se prodaju u lancima najvedeg supermarketa u
Švajcarskoj, na prvi pogled deluje da bivši Jugosloveni polako bivaju prihvadeni.
Međutim, autor smatra da se njihova reputacija nije popravila, i da na konkursi-
ma za posao „jedan Id sa istim kvalifikacijama“ ima manje šanse da ga dobije od
Švajcarca. Ako taj zaključak uporedimo sa istraživanjem rađenim još 1998. Godi-
ne o mišljenju poslodavaca o stranim radnicima, vidimo da se očigledno malo to-
ga promenilo. Kako poslodavci smatraju, „Tamilci su (...) disciplinovani, vredni,
ponizni i nasmejani, Turci jednostavni, vredni, jaki i zdravi, a osobe sa prostora
bivše Jugoslavije nepouzdane, nadmene, agresivne i zahtevne“ (Wimmer &
Piguet 26). Venuti u svom članku zaključuje da njihova slaba prihvadenost ne tre-
ba da čudi, bududi da oni „najčešde napuštaju školu, rade nezahtevne poslove, a
samo mali broj studira.“ Iz ovoga proističe da lako odustaju i da su lenji, da idu
linijom manjeg otpora, ne udubljuju u posao, te da od njih ne treba previše
očekivati. Iz teksta nije jasno odakle autoru ovi podaci, ali su oni ključni za nje-
gov prethodni navod da osobe iz bivše Jugoslavije teže dolaze do posla, kao i za
pretpostavljeni zaključak koji de neki poslodavac stedi. Zašto bi ih neko zaposlio
ako su nepouzdani i lenji? Na osnovu toga se postavlja pitanje da li oni uopšte
imaju alternativu ili mogudnost da se oslobode iz miljea u kome su rođeni i u ko-

me odrastaju, s obzirom da su u društvenom kontekstu unapred osuđeni. Poslo-
davac (ili bilo koji drugi recipijent) kome se ne pruža alternativni diskurs zapravo
je lišen slobode da razmišlja drugačije. A ograničavanje slobode drugih *...+ u
stvari je definicija modi i dominacije (van Dijk 9).
Venuti takođe navodi da „vedina Jugovida živi povučeno, ali da je zbog
jedne manjine „Jugo“ i dalje sinonim za nasilje“, kao i da de „slabije situirani
Švajcarci u „Jugovidima“ i dalje imati ventil za svoje frustracije“. Umereniji ton i
pokušaj da protumači izvor neprijateljstva prema imigrantima iz bivše Jugo-
slavije primetni su u celom članku. Pored toga što se navode i pozitivni stereotipi
kao što su njihova hrana, muzika i uspesi u sportu, autor se kritički osvrde i na
neprijateljstvo Švajcaraca prema Nemcima, ali zbog njihove nadmodi, odnosno
konkurencije koju predstavljaju na tržištu cenjenih radnih mesta (univerziteti) ili
na polju muško-ženskih odnosa. To samo potvrđuje tezu da pretnja koju pred-
stavljaju Drugi (outgroups), može dodi ne samo od drugih koje doživljavamo kao
inferiornije, ved i od onih koje smatramo pametnijima ili boljima (v. van Dijk 16).
Autor ne opravdava švajcarsku ksenofobiju. To je jasno i kad o bivšim Jugoslove-
nima piše kao o ventilu za frustraciju, a naročito ako se vratimo na sam početak
teksta gde se nalazi i slika sveta na kojoj su države predstavljene putem simbola
u vidu tipične obude te zemlje, sa naslovom Den Fremden den Schuh geben (Šu-
tnuti strance). Ipak, da li je autor dovoljno kritičan i prema izboru reči kada opi-
suje bivše Jugoslovene i svetlu, u kojem ih prikazuje? I dalje se pominju „krimi-
nalci sa Balkana“, „sinonim za nasilje“, čitavi narodi se svode na dva poslednja
slova prezimena „id“. Posebno se izdvaja korišdenje pojma Jugo, od koga se
autor kao i pre deset godina distancira navodnicima, ali ga ne odbacuje.
6. Zaključak
Rad je pokazao da stereotip Jugo, uprkos negativnoj konotaciji, od 2001.

godine do danas opstaje švajcarskim medijima. Analizom tri članka iz tri dnevna
lista različite kategorije, zaključili smo da se pojmu Jugo pored geografskog
porekla osobe koja se njime označava, pre svega pripisuju odlike „nasilan“, „pri-
mitivan“, „slabo obrazovan“, kao i “kriminalac“. Posledice takvog stereotipa po
osobe sa prostora bivše Jugoslavije, čak i ako dobiju švajcarsko državljanstvo,
jesu podozrenje i neprihvatanje od strane okoline, otežana integracija, teško
pronalaženje posla. I pored toga što se u prva dva članka povrh toga Jugo ekspli-
citno označava kao „Schimpfwort“ (pogrdna reč, psovka), on se u koristi u svako-
dnevnom medijskom diskursu. Najnegativniju konotaciju nosi Jugo u članku iz
2001. godine, što se može dovesti u vezu sa istorijskom blizinom tek okončanih
ratova i razaranja na prostoru bivše Jugoslavije. Isti autor se i deset godina
kasnije bavi njihovom pozicijom u društvu, ali i pored pokušaja da pronađe pre-
dnosti različitosti i novina koje zahvaljujudi njima i drugim strancima postoje u

multikulturnoj državi kao što je Švajcarska, ipak zaključuje da su oni daleko od
prave integracije i da de opet biti u centru interesovanja, najkasnije kada se po-
krene inicijativa o vradanju stranih prestupnika i kriminalaca u zemlje porekla.
Ova rečenica dokazuje da se mediji pre svega bave lošim strancima (Wyssmüller
122), uprkos mnogo vedem broju onih koji to nisu, tako da negativna repre-
zentacija dominira i počinje da se povezuje i sa onima koji žive neupadljivo i po-
vučeno, odnosno sa celom (etničkom) grupom. To se odražava na sve pripadnike
grupe koji su prinuđeni da stalno dokazuju da su drugačiji od opšteprihvadene
slike, da mogu da se integrišu i da se bore protiv vladajudih predrasuda i stereo-
tipa. Oni su, međutim, vrlo otporni na promene i potrebno je dosta vremena da
se razgrade. Zbog velikog broja recipijenata ključnu ulogu u razgradnji stereotipa
imao bi medijski diskurs, a preko njega elite koje bi time, međutim, izgubile mod
i kontrolu nad javnim mnjenjem i ishodom važnih referenduma. Zbog toga je
teško očekivati da u skorijem periodu dođe do značajnih promena u pogledu
stereotipa Jugo u medijskom diskursu dnevnih listova u današnjoj Švajcarskoj.
Bibliografija:
Bešid, Osman. „Imageverlust einer imaginären Nation: Die „Jugos“ in der

Schweiz.“
Terra cognita/ Schweizer Zeitschrift zu Integration und Migration, 6, (2005): 58-
60.
Blum, Roger. „Medienstrukturen der Schweiz.“ U Bentle, Günter/Brosius, Hans-
Bernd/Jarren, Otfried (pri.): Öffentliche Kommunikation. Wiesbaden: Handbuch
Kommunikations- und Medienwissenschaft, (2003): 366-381.
Boškovska, Nada. „Jugoslawen in der Schweiz. Soziale, kulturelle und ethnische
Herkunft, Integrationsprobleme.“ Schweizerische Ärztezeitung, 81(47), (2000):
2647-2651.
van Dijk, Teun. Critical discourse analysis, Second draft, To appear in
Deborah Tannen, Deborah Schiffrin & Heidi Hamilton (Eds.), Handbook of
Discourse Analysis (in preparation), (1998). Dostupno na:
http://www.hum.uva.nl /~teun/cda. htm [15.02.2010.]
Milanovid, Mirjana. „Kulturna raznolikost i prava manjina: Srpski imigranti u
Nemačkoj“ (2004). Dostupno na:
http://www.ff.ns.ac.yu/stara/elpub/susretkultura/36. pdf [10.02.2010.]
Steiner, Elsbeth „Medien und Gewalt: Medien formieren Bewusstsein.“ Terra
cognita/ Schweizer Zeitschrift zu Integration und Migration, 6, (2005): 44-
48.
Wagner, Katja. Stereotype im Fremdsprachenunterricht. Saarbrücken: VDM
Verlag Dr. Müller, 2008.
Wimmer, Andreas, and Etienne Piguet.„Asyl und Arbeit: eine Studie zur
Erwerbsintegration von Asylsuchenden und Flüchtlingen in der Schweiz“,
Rapport de recherche No 9. (1998), Neuchâtel: SFM.
Wyssmüller, Chantal. Menschen „aus dem Balkan“ in Schweizer Printmedien:
diskursive Konstruktion und (Re)Produktion von Raum- und
Identitätsbildern und deren Bedeutung für die soziale Integration.
Diplomarbeit, Universität Bern, 2006.
Internet:
http://www.bernerzeitung.ch/schweiz/standard/Die-Jugos-haben-
Pause/story/24860122
http://www.nzz.ch/2001/09/03/sp/article7m9m0_1.471401.html
http://www.robert-
ismajlovic.com/downloads/Nicht%20alle%20Jugos%20sind%20Kriminell.pdf
http://www.presserat.ch/
ANALYSE DES BEGRIFFS JUGO ALS STEREOTYPS IM

MEDIENDISKURS DER SCHWEIZER TAGESZEITUNGEN
Viele Personen aus dem ehemaligen Jugoslawien sind in den 1980-ern

und 1990-ern in die Schweiz ausgewandert. Eine erfolgreiche Integration ist
aber nicht allen gelungen, was zur Folge hatte, dass sich das Wort Jugo
allmählich zu einem negativen Stereotyp entwickelt hat. Einer Person, die man
als Jugo bezeichnet, wird zugeschrieben, dass sie kriminell, gewalttätig und
schlecht gebildet ist. In diesem Beitrag wurden Artikel aus drei verschiedenen
Schweizer Tageszeitungen analysiert, um sich mit folgenden Fragen
auseinanderzusetzen: 1. Wie hat sich das Stereotyp Jugo entwickelt? 2. In
welchem Zusammenhang findet man dieses Stereotyp in Tageszeitungen? 3.
Welche Implikationen hat dieses Stereotyp auf die Position der Immigranten in
der Schweizer Gesellschaft?
Schlüsselwörter: Jugo, Stereotyp, Immigranten, kritische Diskursanalyse,

Mediendiskurs, Tageszeitungen
UDK 811.163.4‟373.2(497.16Kривошије)
RURALNA TERMINOLOGIJA U SELU KRIVOŠIJE(BOKA

KOTORSKA)
Sanja Crnogorac
Apstrakt: U ovom radu autorka se bavi ruralnom leksikom Boke Kotorske. Navodi
lekseme kojima se imenuje stoka, stočna staništa, oprema za stoku, stočarski proizvodi i
oruĎa za rad koja su sluţila za spravljanje različitih proizvoda. Autorka posvećuje paţnju
značenju leksema koje nalazi u bokeljskim selima. Leksika kojom se sluţi bokeljski
seljak nastala je pod stranim uticajem (poznato je da su ti krajevi bili pod turskom,
mletačkom i austrijskom vlašću), ali je najviše odraz domaćih autentičnih tvorbenih
procesa što potvrĎuje sličnost sa stanjem u onovremenim crnogorskim i hercegovačkim
govorima.
Ključneriječi: domaća leksika, ruralna terminologija, tuĎice, semantika.
Slovensko stanovništvo se na obalama Jadrana bavilo pomorstvom, trgo-

vinom, ali i stočarstvom i zemljoradnjom, pa su stoga Sloveni raspolagali i termi-
nologijom stočarsko-zemljoradničkog tipa. Ruralne oblasti Boke čuvale su i tuđe
jezičke elemente koji su se toliko uvrežili na pomenutom prostoru da slobodno
možemo govoriti o visokoj frekventnosti romanskih, turskih i germanskih izraza
u minulim vremenima, ali i o njihovoj očuvanosti u seoskim govorima Boke Koto-
rske danas. Sjeverozapadna Boka, njena sela Krivošije, Mokrine i oblast Luštice
danas se mogu nazvati „oazama“rustičnih jezičkih nanosa. U ruralnim oblastima
Boke Kotorske mogu se i danas čuti karakteristične lekseme kojima se
imenuju:stočna prebivališta, stoka, stočna oprema, stočarski proizvodi različitog
porijekla i oruđa za rad.
Krivošijski govor (seoska sredina i njoj potrebni termini)
Jezičke odlike seoskog govora Krivošija su odraz stranog uticaja i trgova-

čkih veza sa zaleđem Boke, kao i teritorijama koje su udugom vremenskom
periodu bile pod vlašdu Mletaka, Austougarskei Otomanskog carstva.
Krivošijani, stanovnici sela koje pripada opštini HercegNovi, bili su mle-
tački podanici na granici prema Turskoj. Što se tiče samog naziva sela Krivošije i
stanovnika tog sela Krivošijana, možemo slobodno redi da etimologija ovih ime-
na nije pouzdano utvrđena. Pop Sava Nakidenovid pretpostavlja da je naziv na-
stao po bratstvu Krivošidima, koje je nekada tu živjelo (Nakidenovid 252).Anđelo
Gonem (Gonnem), mletački zapovjednik u Risnu, 1686. godine pominje Krivošije
sa svojih dvadesetak kuda i to se može smatrati najranijim istorijskim podatkom
o nazivu sela Krivošije (XVII vijek)3. Radi se o brdovitom kraju opasanom Orje-
nom sa zapadne strane, a sa istočne planinama i šumama Stare Crne Gore. Bilo
je to seosko područje razuđenog tipa. Selo je raspolagalo malim obradivim po-
vršinama, ali i sjenokosima i pašnjacima, koji su bili brojniji, te se stoga mjesno
stanovništvo opredijelilo za stočarsku privredu.
Specifičnost krivošijskog govora uslovljena je značajnim brojem istorijsko-
političkih i ekonomskih činilaca.
Značenje krivošijskih leksema može se komparirati sa leksemama iz
Vukovog rječnika, pa se tako može dodi do izvjesnih zaključaka kao što su
sljededi:
a) u krivošijskom govoru zastupljene su i one lekseme kojih nema u
Vukovom rječniku
b) neke lekseme kod Vuka imaju jedno značenje, a u Krivošijama znače
sasvim drugačiji pojam
c) imamo odstupanja u krivošijskoj i Vukovoj leksici koja su neznatna.
U jezički fond koji obuhvata imena stoke gajene na području sela Krivošija
spadajunazivi određeni po osnovama dva kriterijuma i to: po osnovu starosti
stoke i po osnovu boje dlake. U ovom govornom području registrujemo da je
stoka podijeljena na krupnu i sitnu, pa demo i jezički korpus raspodijeliti ruko-
vodedi se time. Podvrste stoke u okviru jedne vrste odnosno imena za njih razvr-
stana su prema njihovim glavnim osobinama. Osim naziva za stoku zapazidemo
da se upotrebljavaju i nazivi za prebivališta stoke i mjesta za njeno pojenje. Tu su
i stočarska oprema i stočarski proizvodi (proizvodi od kože, vune, mesni, mliječni
i drugi).
Ruralnu leksiku razvrstavamo prvo na leksiku koja označava krupnu i sitnu
stoku, a potom na lekseme na osnovu kojih se razlikuje stoka prema godinama
starosti i boji dlake, te na taj način dobijamo i određenu tabelu sa nazivima za
stoku koja se gajila u krivošijskom kraju.
KRUPNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

Bedevija – ž. r. Jalovakobila – ž.r. Vranac– m.r. , konj
Ždrebicaili neplodna kobila crne boje dlake
ždrijebacdo dvije Nesuždrebna kobila– Bjelaš – m.r. konj
godine starosti ž.r. bez ploda u svijetle boje,
3
A. Gonem u svojim zapisima pominje po prvi put u istoriji naziv Krivošije (XVII vijek)
Ždrebica – utrobi starosti do

ž.r.žensko ždrebe Suždrebna kobila– ž. dvanaest godina
od godinu i po r. sa plodom u utrobi Dorat– m.r. konj
dana starosti Konjče – sr. r. manji zagasite dlake i
Ždrijabac– m.r. konj koji služi tamne grive
muško ždrebe od svakodnevnoj Zekan – m.r. konj
godinu i po dana upotrebi boje dlake kao kod
starosti zeca
Ždrebe– sr. r. Mrkov– m.r. konj
mladunče starosti veoma taman, ali
do godinu i po ne baš crn
KONJ – im.m.r. dana. Ovim Kulaš– m.r. konj
nazivom se mišje boje dlake sa
imenuje mlado oba bijelim i crnim
pola. krugovima
Kobila– ž.r. starost Brnjaš– m.r. može
dvije godine, pošto biti crn sa bijelom
se oždrijebi dlakom između
Konj – m.r. od dvije očiju do gubice ili
godine pošto je bijeli sa crnom
uštrojen dlakom do gubice
Pastuv– m.r. ili žuti sa bijelom ili
neuštrojen konj, crnom dlakom do
pet do šest godina gubice
starosti Alat– m.r. konj
Tredak – inja – m.r. crveno-smeđe
i ž.r. od tri godine dlake i svijetle grive
starosti Šarac– m.r. konj sa
Četvrtak – m.r. konj crvenom, crnom,
od četiri godine žutom dlakom
starosti Putalj – m.r. konj sa
bijelom strijelom
po dnu noga
Magare– sr. r. Skotnamagarica– ž.r. Crno magare– sr. r.
ždrebe magarice sa plodom u utrobi Dževerasto magare
Magarica– ž.r Neskotna magarica – – sr. r. zekaste boje
Magarčid – m.r. ž.r.– bez ploda u sa jednom, dvije,
MAGARAC deminutiv utrobi pet crnih ili smeđih
im. m.r. Mazak –m. r. pruga postavljenih
bastard konja i poprečno preko
magarice pleda
Mazga– ž. Zekasto magare –
r.bastard kobile i s.r. boje dlake kao
magarca kod zeca
(neplodna)
KRUPNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

Bak – m.r. mladi, Volurina – m.r., Galonja– m.r., vo
neuštrojen vo stari, izrabljeni vo crne dlake
Bik – m.r. Krasonja – m.r., vo Zekonja– m.r., vo
neuštrojeni vo od koji je veličinom i boje dlake kao kod
dvije do šest godina mirnodom bolji od zeca
starosti drugih volova, bilo Ramonja– m.r., vo
Vo – m.r. vedih kojih godina starosti čije su grudi i
godina starosti i bilo koje boje prednja strana nogu
Govedo / goveče – Žirovnivo – m.r., bijele (sa
VO – im.m.r. sr. r. svaki vo, svaka ugojen vo, vo na unutrašnje strane),
krava. Množina jaslama dok je boja dlake
goveda ili goved Prežnik – m.r. vo ili po ostatku tijela
Junad– sr. r. množ. magare ili konj iz raznolika
Junac,june, junica- sprega za vuču ili Šaronja - m.r., vo
m.r., sr. r., ž.r., oranje crne dlake sa
preko dva mjeseca bijelim ili žutim
do jedne godine prugama preko
starosti tijela
Prutonja– m.r., vo
sa žutom, bijelom ili
drugom bojom
pruga duž hrbata
Krava– ž.r. Jalova krava – ž.r., Baljuša – ž.r., mrke
Tele – sr. r., telica– bez mogudnosti ili druge boje dlake,
ž.r. potomstva po gubici ima bijelu,
Telad– sr. r. Bikulja– ž.r., krava žutu ili crnu dlaku
množine mladunčad koja daje malo Galava– ž.r., krava
vola i krave mlijeka i služi za crne dlake
Volovotka – krava vuču Bjelava – ž.r., krava
KRAVA – im.ž.r. od jedne do dvije Jalovica- ž.r., mlada bijele dlake
TELE – im. s.r. godine pred krava koja se još Zekulja - ž.r., krava
sparivanje nije telila boje dlake kao kod
Špure– tele rano Ozimačna krava- zeca
oplođene krave ž.r., krava koja ima Šarulja– ž.r., krava
Proteoka– ž. r., mlijeka iz bilo koje boje dlake
krava sa prvim prethodne godine, sa poprečnim
teletom jer nije dojila tele prugama bijelim,
crnim ili žutim
SITNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

Krme– naziv za oba Žirovnik–m. r. prase
pola bez obzira na koje dobro
godine starosti napreduje
Krmača – ž.r. Praščid - m.r., malo
SVINJA – im.ž.r. Krmak - m.r. prase (deminutiv)
Prasac - m.r., Kise - po osobini

mladunče mali muški i ženski
Prase - sr. r., prasidi (oba pola)
mladunče
Prasica - ž.r.,
mladunče
Ovan– m.r., od tri Jalova ovca– ž.r., Žutalj – m.r., ovan
godine starosti bez mogudnosti žutog runa
Ovca– ž.r., od tri potomstva Žutoka - ž.r., ovca
godine starosti Praz– m.r., žutog runa
Tredak– m.r., ovan neujalovljen ovan Mrkalj – m.r., ovan
od tri godine Predvodnik - m.r., crnog runa
starosti ovan koji predvodi Šarak – m.r., ovan
Tredakinja– ž.r., stado ovaca (obično raznobojnogruna
ovca od tri godine obilježen o o Šarunica – ž.r., ovca
starosti njegovom vratu je raznobojnog runa
OVAN – im.m.r. Šiljež, šilježe – sr. r., okačen čaktar –
mlado oba pola do predvodničko
jedne godine zvono)
starosti Grivalj – m.r., ovan
Šiljeg– m.r., muško neostrižene vune
jagnje od šest Roga – ž.r., ovca
mjeseci do jedne malih rogova
godine starosti Ranak / ranjak –
Šiljegica– ž.r., m.r., jagnjid kojeg
žensko jagnje od ovca ojagnji među
šest mjeseci do prvima
jedne godine
starosti
Jagnje–sr. r., mlado
oba pola do pet
mjeseci starosti
Jagnjid – m.r.
muško mladunče
do pet mjeseci
starosti
SITNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE
Jarica – ž.r., Vugilo – m.r., jarac Vranjilo– m.r., jarac

mladunče do jedne vučje dlake i izgleda crne kostreti
godine starosti Poviroga– ž.r., koza Vranja – ž.r., koza
Jare - mladunče povitih rogova crne kostreti
(terminom se Jalova koza– ž.r., Zlatopera – ž.r.,
označavaju oba polai bez ploda u utrobi koza miješanih boja
m. r. i ž. r.) do jedne Špure–sr. r., jare od kostreti ili zlatne

JARAC – im.m.r. godine starosti rano oplođene koze boje kostreti
Jarčina – Šuša – ž.r., koza bez Riđa – ž.r., koza
augmentativ m.r. rogova riđe kostreti
Jarčid – m.r., Riđilo,riđile – m.r.,
mladunče do jedne jarac crvenkaste
godine starosti kostreti
(deminutiv) Šarun – m.r., jarac
Koza– ž.r. žute, bijele,
Kozle– sr. r., mlado prošarane kostreti
za oba pola
Blizne; blizneta – sr. Mladunče –sr. r.,
r., mladunčad ovce jagnje ili jare koje
ili koze krajem proljeda ili
Brav – zajednički početkom ljeta ovca
imenitelj za ovna, ojagnji ili koza okozi
ovcu, jarca, kozu
Dvizac – m.r., muško
jagnje ili jare preko
jedne do dvije
godine starosti
OVAN – im.m.r. Dvizica – ž.r., žensko
JARAC – im. m.r jagnje ili jare preko
jedne do dvije
zajedničke godine starosti
osobine Tredak –inja – m.r.;
ž.r.; ovan, jarac,
ovca, koza od tri
godine starosti
Uvotka– ž.r., jagnje
ili jare od dvije do tri
godine starosti
Pored razvrstanih naziva za živo ukrivošijskom kraju možemo zapaziti

frekvencijuleksema kao što su: gubica (usna), skotna(noseda, nosi plod u utro-
bi), pleda (ramena), bastard (sličan mazgi a nastao ukrštanjem). Izrazi, to jest na-
zivi koje smo koristili u tabeli tipa: ždrebica, ždrebe, bedevija, jalova, jalovica,
steona, putalj, šarac, vranac, dorat, bjelaš, kulaš, zekan, dževerasto magare, ju-
ne, volovotka, špure, bikulja, šiljež, blizne, brav, predvodnik susredemo ne samo
u Boki, ved i u susjednim crnogorskim i hercegovačkim govorima.
Prebivališta za stoku
Bilježimo i registrujemo nazive za stočna prebivališta, kao i mjesta na

kojima se stoka pojila, tzv. pojila. Iskazademo ih sljededim imenicama: izba– ž.r.,
(prizemni dio kude u kojoj se zimi drži stoka); tor– m.r., (kružni nepokretni pro-
stor opleten prudem, gdje ljeti leži stoka podalje od kude ili na planinama u katu-
nima u koje se izvodi); torina– ž.r., (ima isto značenje kao i tor, samo se uvijek
nalazi u blizini kude); katun– m.r., (mjesta i kude gdje ljeti borave stočari napa-
sajudi stada); konoba– ž.r., (prizemlje kude u kojem se drži stoka samo zimi, a lje-
ti alati); obor– m.r., (ograđeni prostor ispred i oko kude u kome se drže svinje);
pojata– ž.r., (tu obitava stoka tokom zime); pojata–ž.r., (i u značenju stan za
krupnu i sitnu stoku u građevini podijeljenoj na prizemlje i sprat na kojem se
drže pida); jagnjilo– sr. r., (staja u kojoj se jagnje ovce). Danas demo čuti nazive
pojata, staja, štala – koji označavaju jedan, a ne više različitih pojmova i to je
mjesto na kome prebiva stoka.
Pojila za stoku: kamenica– ž.r., (vedi komad okruglastog ili duguljastog
izdubljenog kamena, služi za napajanje stoke); korito–sr. r., (komad izdubljenog
bukovog ili cerovog drveta za hranjenje svinja ili pojenje stoke ako je veličine od
dva do tri metra); pojilo– sr. r., (mjesto sa koga stoka pije vodu); supojnik/
suponik– m.r., (mjesto sa koga se dva ili više stočara služe istom vodom zbog
njene nestašice) itd.
Stočna oprema
U našem jezičkom materijalu zabilježeni su i primjeri kojima se imenuje

stočna oprema: bisage– ž.r.mn., (kožne torbe koje vise sa obje strane sedla sa
preklopom); binjektaš– m.r., (kamen u blizini kude koji je označen da bi se sa
njega uzjahalo na sedlanik); dizgini– m.r.mn., (služe za upravljanje konjima prili-
kom kretanja i zaustavljanja, drže ih kočijaši ili oni koji voze drvena kola, ili sami
jahači, mogu biti izrađeni od kože, a jedan njihov dio savijen je uzduž konjske
usne duplje); kalpak– m.r., (četvrtasti komad kože pričvršden sa obje spoljašnje
strane konjske glave); kandžija–ž.r., (bič kojim se služi sedlanik, opleten oblo od
četiri struke); pustina, sedlanik, sedlo– ž.r., m.r., sr. r., (crno dugačko debe iza-
tkano od vune sa namjenom da jahaču olakša put); tergije– ž.r.mn., (zadnji dio
sedla za koji se veže oprema); čaktar– m.r., (zvono koje oko vrata nosi ovan
predvodnik) itd.
Stočarski proizvodi
Pomenudemo stočarske proizvode:od vune, koje nazivamo vunenim; od

kože– kožnim; od mesa–mesnim; od mlijeka– mliječnim itd.
Proizvodi od vune
Sjerna vuna– ž.r., (neoprana vuna); sukno– sr. r., (vuneno tkanje koje pro-
đe kroz stupu– stupa jesprava za valjanje sukna koja ga čvrsto uvalja i sabije);
torba ž. r., (od sukna sa crveno-bijelim prugama i petljama koje se pri zatvaranju
smrskaju uzicom – nosi se na pazar); bjelača– ž.r., (gornji dio muškog odijela sa
dugim rukavima, dopire do koljena, pravi se od bijelog sukna ili čoje); velenca–
ž.r., (pokrivač za krevet od bijele vune ili pamuka); gvante–ž.r.mn., (ženske
rukavice do pola palca i do korjena ostala četiri prsta – otvorene da bi se prstima
moglo raditi); guber– m.r., (debeo, grubi vuneni prekrivač u prirodnoj boji vune);
zubun– m.r., (ženski kaput do koljena, bez rukava, izvezen niz prsi sa obje strane,
tkan od plavog i bijelog sukna, a za svečane prilike sačinjen od svite); jarina–ž.r.,
(vuna ostrižena od jagnjeta starosti do pola godine); naglavci– m.r.mn. (od bijele
vune, nemaju peta, izvezeni pri gornjoj ivici, nose se u opancima); obojak– m.r.,
(raskrojeni gornji dio stare čarape, služi kao podloga za stopalo radi lakšeg hoda-
nja po kršu); oprežina– ž.r., pregača, travesa– ž. r. (na crnoj osnovi izatkanoj žu-
tim, bijelim, crvenim šarama suknena kecelja, nosila se radi zaštite od prljanja);
ruvo–sr. r., (ono što djevojka nosi u prdiju, miraz); džemadan– m.r. (gornji ko-
mad muške suknene odjede, može biti bez rukava, ali i sa njima); saruk– ž.r. (su-
kneni ili svileni šal).
Proizvodi od kože
Remen– m.r. (takođe kajiš, kaiš); tobolac– m.r. (duvankesa); strunja– ž.r.
(žice na guslama pravljene od konjske dlake); opanak–m.r. (obuda pravljena od
goveđe ili od svinjske kože); oputa–ž.r. (tanko iskrojeni, družicom uvijeni kaiši
od bravlje kože – namotavaju se na dasku red ispod reda da se osuše); mijeh–
m.r. (osušena i naduvana bravlja koža- služila za smještanje kajmaka, ali i za
svirku); kostret– ž.r. (kozja dlaka, koristi se za izradu opanaka ili se od nje tka
struka); kolan– m.r. (opasač od konjske ili goveđe kože sa džepovima u kojima se
čuvalo kresivo, duvan, nož, kratka puška).
Mesni proizvodi
Bedro– sr. r. (but bilo od krupne, bilo od sitne stoke); bumbari–m.r.mn.

(jelo od debelih i tankih goveđih ili bravljih crijeva, nadjenuto kukuruznim bra-
šnom sa manjim parčetom loja, sušeno na dimu); drob– m.r. (bravlji, jagnjedi,
goveđi želudac – spravlja se kao svako kuvano meso); žmira– ž.r. (istopljeni
ostatak isječenih komadida slanine, sala ili loja); kaštradina– ž.r. (bravlje meso
posoljeno i sušeno na dimu); krpaslanine– ž.r. (slanina odvojena od mesa sa obje
strane svinjskog hrbata); paštrma– ž.r. (suvo bravlje i svinjsko meso); pleda–sr. r.
(osušena prednja noga brava, govečeta, svinje); pršut– m.r. (osušeno svinjsko
meso); tocilo–sr. r. (istopljeni, smrznuti loj).
Mliječni proizvodi
Bijeli mrs– m.r. (mlijeko i svi mliječni proizvodi); varevina/varenika–ž.r.

(mlijeko); gruševina– ž.r.(kuvano, gusto, ovčije mlijeko,soli se da bi se lakše zgu-
snulo, jede se kašikom); jamuža– ž.r. (tek pomuženo, kravlje, kozje, ovčije mli-
jeko); kišelid– m.r. (kisjelo mlijeko); klijavina– m.r. (gusto mlijeko otužnog ukusa
od tek oteljene krave, ne pije se za nedjelju dana); pavlaka–ž.r. (skorup skinut sa
skuvanog, ohlađenog mlijeka); sir– m.r. (mliječni proizvod raznih vrsta: sir iz
grude, sir na komade, sir u kolute, sir iz mješine, mijeha); cicvara– ž.r. (jelo od
rastopljenog sira, masla sa kukuruznim brašnom; poneko cicvaru zaslađuje me-
dom) i dr.
Oruđa za rad
I u Krivošijama i drugdje gdje god je bila zastupljena stočarska privreda

korišdena su razna oruđa za rad. Diferenciramo vunene, kožne alatke i oruđa
koja su služila za spravljanje mliječnih proizvoda. Navešdemo neke primjere: pre-
slica– ž.r. ili družica (služi za predenje vune, izgleda kao zaobljeni štapid, po sre-
dini ispupčen); vreteno–sr. r. (kružnog oblika, ima točak, služi istome); kuđelja–
ž.r. (dugačka daska sa produženim držalom – držalo se obično zadjene za pojas);
stupa– ž.r. (sprava za valjanje sukna). To bi bila oruđakoja su se koristilaza prera-
du vune, zatim imamo kožarska oruđa: probojac– m.r. (komad gvožđa usađen u
drvenu ručicu, pri dnu pljosnat i naoštren, služi za probijanje opanka da bi se
tako provukla oputa); opančarica– ž.r. (igla za pravljenje opanaka); ali tu su i
oruđa pomodu kojih su spravljeni i skladišteni brojni mliječni proizvodi prisutni i
danas na tržištu i to pod istim nazivima koje smo naveli. Tako imamo:
Kabo–m.r.(drvena okrugla posuda u koju se muze mlijeko, može biti sa
dva uveta kroz koja se provuče drška za nošenje kabla u ruci); kaca– ž.r. (drveni
sud sa dvije ručke, služi za skladištenje skorupa ili kajmaka); kuto– m.r. (drveni
okrugli sud poput lonca od pola do jednog litra, sastavljen od kratkih duga, od
kojih se jedna produžuje u drvenu izduženu ručicu, zavrnutu na kraju da bi se
kuto mogao objesiti, služi za zahvatanje mlijeka i vode); stap– m.r. (visok, valj-
kast drveni sud u koji se sipa mlijeko da bi se izmelo maslo); škip– m.r. (manja
drvena korita, plitko izdubljena, male širine, služe za razlijevanje mlijeka po ko-
me se hvata skorup, pa drugi dan skida i stavlja u kace, dok se od ostatka mlijeka
pravi posni sir ili se mlijeko procijedi kroz tanku krpu pošto ponovo provre, te se
ostatak u krpi zove prпvara). Škip je mogao služiti i za pranje veša (Subotid 145-
160).
Zaključak
Zabilježeni primjeri jesu termini koji referiraju o jezičkoj situaciji u ruralnim

područjima na Jadranu. Na osnovu pokazanih primjera konstatujemo osobene je-
zičke vrijednosti u govoru Boke, gdje uslovi, komunikaciona situacija i dodatna je-
zička sredstva (leksička, sintaksička, intonaciona) tvore karakterističnu lingvističku
situaciju. Karakter datih primjera i iskaza implicira njihovu dužu upotrebu na na-
šem terenu.
Literatura:
Dostinid, Dušan.Neka zapažanja o hercegovačkom tipu bokeljskih govora. Tito-

grad: Biltenzavoda za unapređivanje školstva. Knj. 2. 1963.
Nakidenovid, Sava. Boka antropogeografska studija-Naselja srpskih zemalja, IX.
Etnografski zbornik. Beograd: SANU, Knj. XX. 1915.
Radojičid, Lazar. O Krivošijama (seljanima, običajima). Krivošije na Voskrsenje
Hristovo 1934. Herceg Novi, 1956.
Subotid, Jelisaveta. Nazivi za stoku, opremu i stočarske proizvode u govoru Kri-
vošija. PPJ, Knj. 8. Novi Sad, 1972.
RURAL TERMINOLOGY IN THE VILLAGE OF KRIVOŠIJE (BAY OF KOTOR)
In this study the author has presented rural lexics of Montenegrin

coastline and esepecially the Bay of Kotor. Following the historical approach, the
author pays a special attention to the speech of village Krivošije in the Bay of
Kotor. Rural lexics has emerged under foreign influence (Turkish, Venetian,
Austrian) but is for the better part a reflection of authentic creative linguistic
processes. We discover similarities with neighbouring speech of Montenegro
and Herzegovina at the time.
Key Words: lexics, rural terminology, borrowed words, semantics.

UDK 81‟276.3-055.1/.2
ISTRAŢIVANJE RODNIH RAZLIKA U STAVOVIMA PREMA SLENGU

I NJEGOVOJ UPOTREBI
Danka Sinadinovid
Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu
Apstrakt:Imajući u vidu razilaţenje navoda klasične literature i rezultata novijih

istraţivanja iz oblasti rodnih studija kada su u pitanju rodne razlike u upotrebi slenga i
stavovima prema njemu, ovaj rad se bavi poreĎenjem navedenih rezultata sa rezultatima
koji su dobijeni od odraslih ispitanika u ovoj sredini. Sprovedeno kvalitativno istraţivanje
imalo je za cilj da proveri stereotipe po kojima se rodovi znatno razlikuju kada su u
pitanju stavovi prema slengu i njegova upotreba, a rezultati istog umnogome pobijaju
mišljenja na koja nailazimo u klasičnoj literaturi.
Ključne reči: istraţivanje, upotreba slenga, stavovi, stereotipi, rodne razlike.
1. Uvod
Oblast sociolingvistike koja, čini se, podjednako privlači pažnju socio-

lingvista i šire čitalačke publike, jesu tzv. rodne studije. Bududi da ih odlikuje
interdisciplinarni pristup temama koje obrađuju, brojni su autori koji su im dali
svoj doprinos, istražujudi različite aspekte pojedinih problema i otvarajudi nova
pitanja. Među njima se ističu pojedina imena, počev od Lakoffove (1973), koju
možemo smatrati pionirom u ovoj oblasti, preko Buchholtzove (2004) i Gumpe-
rza (1982), pa sve do Spolskog (1998), Eckertove (2003), McConnelove (2003) i
mnogih drugih.
Iako bi nam se na prvi pogled moglo učiniti da rodne studije isključivo
proučavaju razlike između polova, one su zapravo mnogo složenije od toga, te
de se ovaj rad najpre pozabaviti nekim terminološkim razgraničenjima i teo-
rijskim okvirom rodnih studija, kao i do sada ustanovljenim rodnim razlikama,
kako bismo stvorili valjan okvir za temu kojom se ovaj rad bavi.
Ono što povezuje brojna dosadašnja istraživanja u ovoj oblasti jeste odnos
jezika i roda, te literatura obiluje uočenim razlikama između muškog i ženskog
roda kada je u pitanju njihovo ponašanje u odgovarajudim društvenim situa-
cijama, njihov način izražavanja emocija i, pre svega, njihov način komunikacije.
Stoga demo ovde navesti i najznačajnije pomenute razlike, koje nam kasnije mo-
gu pomodi u izvođenju određenih zaključaka vezanih za upotrebu slenga i stavo-

ve prema njemu.
Zašto baš rodne razlike u stavovima prema slengu i njegovoj upotrebi? Pre
svega zato što u okviru rodnih studija i dalje postoje jasno utvrđene uloge koje
muškarci i žene imaju kada je upotreba slenga u pitanju, koje, pak, bivaju sve
češde opovrgnute rezultatima studija koje se bave ovim pitanjem. Da li su žene
zaista jezički i moralni „čistunci” kojima tradicionalna uloga nalaže potpuno izbe-
gavanje slenga i profanih izraza ili su se stvari ipak promenile i žene su se i na
ovom polju oslobodile ustanovljenih normi u ponašanju? Cilj nam je da rezultate
iz naše sredine uporedimo sa rezultatima pomenutih studija i donesemo izvesne
zaključke, te je u tu svrhu sprovedeno kvalitativno istraživanje čiju osnovu čini
upitnik koji se sastoji iz tri dela i sadrži pitanja koja se odnose kako na stavove
prema slengu, tako i na samu upotrebu slenga. Rezultati dobijeni na relativno
velikom uzorku pokazali su sasvim neznatne razlike između muškaraca i žena ka-
da su u pitanju stavovi prema slengu i frekventnost njegove upotrebe, čime su
direktno opovrgnuti pojedini zaključci klasične literature iz ove oblasti i isto-
vremeno potvrđeni rezultati novijih studija sličnih ovoj. Ovde de biti naveden
metodološki postupak u istraživanju, dobijeni rezultati i odgovarajudi zaključci
koji se oslanjaju na rezultate studije i konsultovanu literaturu.
2. Osnovna teorijska i terminološka razmatranja

2.1. Karakteristike govora muškaraca i žena
Kada je reč o razlikama između muškaraca i žena, različiti autori se slažu

da same biološke razlike koje neosporno postoje među polovima imaju veoma
neznatan uticaj na upotrebu jezika (Chambers, 2003: 105), te da kulturne i dru-
štvene činjenice u tom pogledu imaju mnogo vedi značaj (Holmes i Mayerhoff,
2003: 22). Stoga je veoma važno razgraničiti termine pol (engl. sex) i rod (engl.
gender), pri čemu je prvi zapravo fiziološka odrednica i znači isključivo fizičke ra-
zlike, dok je drugi društvena kategorija i podrazumeva aktivan odnos osobe
prema sopstvenom identitetu (Filipovid, 2009: 127).
Mišljenje da muškarci i žene govore različitim jezicima ili da čak dolaze sa
različitih planeta (Marsa i Venere), sada je ved toliko rasprostranjeno da ga
možemo nadi na stranicama magazina i popularne literature (Cameron, 2007: 1).
Sve se deli na muški i ženski svet – profesije, emocije, moždane hemisfere, elo-
kventnost i, naravno, upotreba jezika. Kao i u najvedem broju sociolingvi-stičkih
studija i ovde de nas zanimati postojanje rodnih razlika u upotrebi jezika ili
barem jednog njegovog aspekta. Brojne studije su se bavile odnosom roda i
jezika, pa literatura obiluje primerima rodnih razlika na ovom polju. Lakoffova
(1973, citirano u Eckert i Mc-Connell-Ginet, 2003: 1) je prva okarakterisala govor
žena kao potpuno drugačiji od govora muškaraca, navodedi da ta razlika odra-
žava i gradi podređenu ulogu koju žena ima u društvu. Kao primer navodi činje-
nicu da žene veoma često koriste tzv. „ublaživače” i nepotrebne intenzifikatore,
a govor žena u celini naziva trivijalnim, provizornim i bespomodnim, te samim
tim muškarcima daje apsolutnu mod u međusobnim odnosima. Ženama se tako-
đe pripisuje česta upotreba deminutiva i eufemizama (Eckert i McConnell-Ginet,
2003: 158-161), ali kako Gumperz (1982: 197–200) navodi, one imaju i mnogo
bolju interakciju sa sagovornikom, dok muškarci mnogo češde prekidaju sago-
vornika, naročito suprotnog pola, više kontrolišu temu razgovora, lakše menjaju
temu i okredu je u svoju korist i u najvedoj meri dominiraju konverzacijom. Ako
ovome dodamo i razlike koje se javljaju u procesu socijalizacije i na polju meha-
nike konverzacije, kao i različita očekivanja koja muškarci i žene imaju od razgo-
vora (Tannen, 1990, citirano u Filipovid, 2009: 129–130), jasno je da rodne razli-
ke u upotrebi jezika predstavljaju jedno veoma plodno polje za istraživanja.
2.2. Žargon ili sleng?
Kako se sve navedene razlike između muškaraca i žena ogledaju u njihovoj

upotrebi slenga i zašto je baš ova vrsta govora zanimljiva za proučavanje? Pre
nego što pokušamo da odgovorimo na ovo pitanje, moramo se pozabaviti termi-
nologijom, imajudi u vidu činjenicu da se ova vrsta govora često srede pod razli-
čitim imenima.
Naime, obično se služimo terminom žargon kada želimo da označimo neki
neformalan i uglavnom govorni varijetet nekog jezika koji služi za komunikaciju i
identifikaciju unutar određene društvene grupe (Bugarski, 2003: 9). Njime se
služe ljudi koji se bave određenom profesijom ili se nalaze unutar specifične
grupe kojoj je potreban jezik koji de povezati njene članove i ujedno postaviti
barijeru za sve one koji se nalaze izvan te grupe (Spolsky, 1998: 35). Osnovna
obeležja žargona jesu upotreba specifičnih jezičkih sredstava, ali i njegova teška
razumljivost drugim govornicima istog jezika koji, međutim, nisu i pripadnici
date društvene grupe (Buga-rski, 2003: 10). Da bi se izbeglo preterano uopšta-
vanje, žargon se obično deli na više podgrupa – stručni, supkulturni i omladinski
(Bugarski, 2003: 10), pri čemu se poslednje dve veoma često preplidu i teško ih
je odvojiti. Zbog toga se umesto podele na supkulturni i omladinski žargon sve
češde upotrebljava termin sleng, koji demo i ovde koristiti, bududi da podrazu-
meva posebnu vrstu žargona koju karakteriše odbijanje poštovanja formalnih
pravila, stalna nadgradnja i osvežavanje korpusa, kao i upotreba zarad isticanja
solidarnosti unutar grupe (Spolsky, 1998: 35 -36). Pojedini autori ga više sma-
traju jezičkim stilom nego nivoom formalnosti, čija je osnovna namera da se
proizvede efekat neprimerenosti, nepoštovanja autoriteta ili preterivanja (De
Klerk, 1992: 278).
Iako je u početku vezivan isključivo za određene kriminalne grupe, koje su
ga upotrebljavale kako bi svoje poslove što duže držale u tajnosti (Bugarski,
2003: 9-11), sleng se danas najviše upotrebljava da označi govor grupe vršnjaka,
najčešde srednjoškolaca ili studenata (Spolsky, 1998: 35). Sleng, između ostalog,
podrazumeva i slobodnu upotrebu tabuiziranih reči i izraza (Spolsky, 1998: 36),
pa je ponekad veoma teško razgraničiti da li se radi o psovkama ili izrazima
slenga, o čemu de i kasnije biti reči.
2.3. Rezultati i zaključci dosadašnjih istraživanja
Klasična literatura iz oblasti rodnih studija žene posmatra kao govornike

jezika koji se pridržavaju formalnih pravila, pa samim tim izbegavaju sleng, dok
su mu muškarci tipično naklonjeni (De Klerk, 1992: 279). Takođe se smatra da
muškarci mnogo više koriste seksualno eksplicitne i profane reči (Myers i
Cortese, 1995: 6), a reči upudene ženama ili o ženama su sve češde seksističke i
pejorativne (Eckert i McConell-Ginet 2003: 158–161), Romaine, 1999 : 4). Žene
od malena uče da se ponašaju i govore kao dame (Gumperz, 1982: 199), pa u
skladu sa tim one formiraju i svoje kasnije jezičko ponašanje. Smatra se da uko-
liko žena odluči da koristi neformalne izraze ili, pak, psovke i pejorativne izraze,
to de biti odluka koja se donosi u njenoj delatnoj zajednici i pod jakim uticajem
drugih pripadnica te zajednice (Eckert i McConell-Ginet, 158–161). Ona de to
uraditi zarad isticanja solidarnosti ili pružanja podrške drugim članicama ili radi
distanciranja od određenih autoriteta, što je obično slučaj u tinejdžerskom pe-
riodu. Ali, da li žene zaista (i dalje) toliko vode računa o lepom ponašanju i
statusu?
Ono što karakteriše novija istraživanja u ovoj oblasti jeste provera nave-
denih stereotipa, po kojima su žene apsolutni jezički čistunci, a muškarci naklo-
njeni upotrebi slenga i jezičkoj improvizaciji. Tako, na primer, u jednom istraži-
vanju koje je početkom devedesetih godina prošlog veka sprovela Vivian De
Klerk (1992), učestvovali su ispitanici školskog uzrasta iz državnih i privatnih
škola. U upitniku koji su popunjavali trebalo je da navedu što više sinonima za
određene ključne reči koje su unapred pažljivo odabrane i koje su smeštene u
odgovarajuda semantička polja. Istraživača nije zanimalo koliko ispitanici koriste
sleng, ved samo u kojoj meri ga prepoznaju, kako bi se proverio stereotip po
kome muški adolescenti slove za najvede ljubitelje slenga, a žene (u ovom slu-
čaju tinejdžerke) osedaju krivicu ukoliko ga makar ponekad koriste. Jedan važan
deo istraživanja odnosio se na izraze za osobe suprotnog pola, u pozitivnoj i ne-
gativnoj konotaciji, a u cilju provere frekventnosti korišdenja pogrdnih reči i izra-
za pri opisu osoba suprotnog pola.
Rezultati navedenog istraživanja su važni iz više razloga. Pre svega,
pokazalo se da je, kad je poznavanje slenga u pitanju, na uzorku školske dece,
rod igrao mnogo manju ulogu od uzrasta, i to verovatno zbog toga što stariji
uzrast podrazumeva i seksualno sazrevanje i vedu količinu hrabrosti, samopou-
zdanja i društvene modi (De Klerk, 1992: 286), pa samim tim i češdu i opušteniju
upotrebu slenga. Dalje, srušen je mit o tome da pripadnice ženskog roda ne

koriste tabuizirane izraze, jer se ispostavilo da im ni u jednom trenutku nije
nedostajala pogrdna reč da nešto opišu, a ovaj zaključak se u potpunosti podu-
dara sa zaključcima još nekih sličnih istraživanja obavljenih na drugim konti-
nentima i u sasvim drugačijim sredinama (De Klerk, 1992: 278). Najzad, zani-
mljivo je istadi da je broj pogrdnih reči koje služe za opisivanje pripadnika mu-
škog roda ipak premašio broj onih koji se odnose na žene, čime je oborena još
jedna važna pretpostavka – da su isključivo žene ponižene mnoštvom pejora-
tivnih izraza koji se na njihov račun koriste i da taj broj raste.
Navedeni rezultati se nadovezuju na činjenicu da ima sve više studija koje
proučavaju isključivo upotrebu tzv. seksualnog slenga, imajudi u vidu pretpo-
stavku da upotreba takvih reči i izraza iziskuje veliku količinu samouverenosti i
nadmodi (Myers i Cortese, 1995: 4), koje se, opet, uglavnom pripisuju muškarci-
ma. Rezultati izvesnog broja ranijih istraživanja pokazali su da se rodovi razlikuju
u upotrebi seksualnog slenga, kao i da obično muškarci ovu vrstu slenga smatra-
ju društveno prihvatljivom (Myers i Cortese, 1995: 5).
Uzimajudi u obzir opšti zaključak na koji nailazimo u ovoj oblasti – da mu-
škarci imaju širi seksualni vokabular, da koriste više psovki i da više eksperi-
mentišu sa jezikom – Myers i Cortese (1995) su sproveli istraživanje koje je
trebalo da proveri uticaj roda na upotrebu seksualnog slenga. Međutim, pored
toga što su proučavali uticaj biološkog pola, što je bio slučaj i sa prethodnim
istraživanjima na čije su se rezultate oslanjali, autori su obratili pažnju i na tzv.
pshiloški rod, tj. postojanje tipično muških i tipično ženskih karakteristika unutar
jedne ličnosti, bez obzira na njen stvarni biološki pol. Za razliku od istraživanja
De Klerkove (1992), koje se bavilo populacijom školskog uzrasta, ovde su ispita-
nici bili muškarci i žene različitih uzrasta, svi studenti na uvodnom kursu iz ko-
munikologije, pri čemu je bilo upadljivo više žena.
Kada je reč o upotrebi deset izraza seksualnog slenga, biološki pol se po-
kazao značajnim za samo jednog od njih, dok je psihološki rod bio bitan kod če-
tiri izraza. Istraživanje je, međutim, potvrdilo da muškarci zaista više vole da
upotrebljavaju izraze seksualnog slenga, dok se žene rađe opredeljuju za eufe-
mizme i romantičnije izraze, barem kada je ova podkategorija slenga u pitanju.
Međutim, zanimljivo je istadi da nije bilo apsolutno nikakvih razlika kada je
društvena prihvatljivost seksualnog slenga u pitanju, što je navelo autore da za-
ključe kako se muškarci i žene sve više kredu ka univerzalnoj upotrebi slenga,
kao i da u određenim situacijama čak koriste i istovetnu seksualnu termino-
logiju, što određene izraze očito čini prihvatljivijim od drugih.
Opšti zaključak koji možemo izvesti na osnovu rezultata pomenutih stu-
dija, na koje demo se i ovde u izvesnoj meri oslanjati, jeste da postoje znatno
manje razlike između muškaraca i žena kada je upotreba slenga u pitanju nego
što to klasična literatura iz oblasti rodnih studija pretpostavlja. Jedino upotreba
tzv. seksualnog slenga donekle ističe postojanje razlika među rodovima, ali ne i
po pitanju društvene prihvatljivosti istog. Najzad, u dosadašnjim istraživanjima

su obično studenti i učenici birani za ispitanike, te ostaje da vidimo kakve bi
rezultate dala populacija odraslih, zaposlenih ljudi.
3. Istraživanje
3.1. Ciljevi istraživanja i ispitanici
Kvalitativno sociolingvističko istraživanje koje je sprovedeno za potrebe

ovoga rada imalo je za cilj proveru pojedinih rezultata pomenutih studija u našoj
sredini, ali pre svega ispitivanje postojanja rodnih razlika u stavovima prema
slengu i upotrebi slenga u našoj sredini. Pri tome je odabran tzv. beogradski
sleng, koji je veoma bogat i sadrži reči i izraze različitog porekla. Ispitivana je
odrasla populacija, kako bi se ujedno proverilo da li de rezultati pokazati razlike
u odnosu na tinejdžersku i studentsku populaciju, koje su ispitivane u najvedem
broju dosadašnjih istraživanja. Iako su u pitanju isključivo odrasli ispitanici, oni
su podeljeni u dve grupe po godinama, kako bi se, eventualno, proverio i uticaj
nivoa zrelosti na upotrebu slenga i stavove prema istom.
Uzimajudi u obzir klasičnu literaturu iz oblasti rodnih studija, kao i
rezultate novijih istraživanja, ovo istraživanje de pokušati da odgovori na
nekoliko ključnih pitanja:
1. Da li muškarci sleng koriste češde i radije od žena?;
2. Da li muškarci sleng smatraju društveno prihvatljivijim od žena?
3. Da li se upotreba slenga po pravilu vezuje za muškarce?;
4. Da li su muškarci kreativniji i produktivniji od žena pri upotrebi slenga?
5. Da li žene manje koriste psovke i profane izraze od muškaraca?;
6. Da li se žene snebivaju da koriste izraze slenga koji imaju seksualnu
konotaciju ili su usmereni protiv pripadnica ženskog roda?
U istraživanju je učestvovalo ukupno 78 ispitanika, i to podjednak broj
muškaraca i žena. Od toga je u slučaju oba roda bilo po 13 ispitanika u kategoriji
od 20 do 29 godina i po 26 ispitanika u kategoriji od 30 do 39 godina. Najvedi
broj ispitanika pripada mojoj društvenoj mreži, dok ukupno 12 ženskih i 3 muška
ispitanika pripadaju i mojoj delatnoj meži (tj. bave se stranim jezikom kao pro-
fesijom, radedi kao profesori ili prevodioci). Najvedi procenat ispitanika ima vi-
soku stručnu spremu (69%), višu stručnu spremu ima njih 8%, a srednju 23% svih
ispitanika. Osim navedenih filologa, koji su dosta brojni i u ukupnom uzorku, me-
đu ženama ima nekoliko psihologa i arhitekata, dok brojna druga zanimanja ima-
ju po jednu predstavnicu. Kod muškaraca su najbrojniji diplomirani inženjeri, za-
tim ekonomisti, profesori sporta i fizičkog vaspitanja, pravnici i pomenuti filolo-
zi, a zastupljena su i brojna druga zanimanja sa po jednim predstavnikom.
3.2. Upitnik
Učesnici u istraživanju su zamoljeni da popune upitnik koji se sastoji iz tri

dela. Prvi deo predstavlja niz od 13 pitanja, od kojih su neka otvorenog tipa, dok
druga nude po nekoliko odgovora od kojih se ispitanici odlučuju za jedan. Sva pi-
tanja u ovome delu odnose se na svest ispitanika o sopstvenoj upotrebi slenga,
njihove stavove prema slengu i mišljenje o osobama koje ga koriste i situacijama
u kojima se koristi. Osim toga, od ispitanika se očekuje da obrazlože zašto
koriste ili ne koriste sleng, kao i da navedu nekoliko reči ili izraza (beogradskog)
slenga, kako bi se videlo koliko zaista prate novine u ovoj vrsti govora.
U drugom delu ispitanici treba da daju neformalne sinonime za ukupno 27
ključnih reči i izraza, pri čemu mogu da navedu više od jedne mogudnosti. Klju-
čne reči koje su odabrane za ovaj deo upitnika odnose se na različite segmente
svakodnevnog života, različite vrste ljudi i zanimanja, kao i na određene toponi-
me, a birane su na osnovu frekventnosti njihove upotrebe. Reči su odabrane iz
knjige R. Bugarskog Žargon (2003), gde su navedeni i njihovi sinonimi u okviru
slenga, koje sam, međutim, morala u vedini slučajeva da zamenim nekim novim
izrazima za koje sam primetila da su trenutno u upotrebi u okviru moje društve-
ne mreže, ali i među studentskom i tinejdžerskom populacijom. To je, naime, bi-
lo neophodno, imajudi u vidu brzinu kojom se sleng i drugi žargonski izrazi me-
njaju, a sve sa ciljem valjane procene dobijenih rezultata i izvođenja odgova-
rajudih zaključaka.
Tredi deo upitnika podrazumeva spisak od 18 reči, među kojima ima fra-
zeologizama (npr. na brzaka ili biti u bedaku), izvedenica koje se završavaju sufi-
ksima –ljak, –njak ili –ak (npr. zemljak, narodnjak, buvljak, vizitka...), koji su uje-
dno i najčešdi sufiksi za formiranje žargonskih i sleng izraza (Bugarski, 2003: 32).
Ima i izvedenica sa sufiksima –uša i – aža (sačekuša i blamaža), kao i –ac i –ca
(daljinac i butikašica). Svi navedeni formanti pripadaju i standardnom jeziku, na-
ročito razgovornom, a mogu biti u manjoj ili vedoj meri žargonizovani (Bugarski,
2003: 69), dok posebnu grupu izvedenica u ovom delu upitnika čine one koje se
završavaju sufiksom –ing. Radi se, očito, o nastavku engleskog porekla, koji je
karakterističan za neke uže struke i kod nas danas toliko rasprostranjen da je
mnogima teško da ga uopšte okarakterišu kao žargon ili sleng, iako tu, strogo
uzev, spada (Bugarski, 2003: 83-84). Upravo iz razloga da je veoma teško odlu-
čiti se da li da ih svrstamo u standardni jezik ili žargon, ove reči su i izabrane za
tredi deo upitnika, a ispitanici su zamoljeni da se izjasne koju od njih smatraju
prihvatljivom za upotrebu u formalnom govoru.
3.3. Analiza rezultata i komentari
Analiza je rađena tako što su međusobno poređeni rezultati dve grupe

ženskih ispitanika, kao i dve grupe muških ispitanika, da bi potom bili međuso-
bno poređeni i rezultati muškaraca i žena.
Kao odgovor na pitanje koliko često koriste sleng, najvedi broj žena iz obe
grupe je odgovorio da ga koristi često (ukupno njih 26), jedna osoba iz grupe 20
do 29 godina je odgovorila da ga koristi stalno, a njih tri da ga koriste veoma
često. Ukupno 9 ispitanica je odgovorilo da ga ne koristi gotovo nikada, a zani-
mljivo je da je taj odgovor dalo dvostruko više ispitanica iz grupe od 30 do 39 go-
dina. Kada je reč o muškim ispitanicima, najvedi broj je odgovorio da sleng
koristi često (njih ukupno 27), jedna osoba ga koristi stalno, a četiri ispitanika
veoma često (svi iz mlađe grupe ispitanika). Sedam ispitanika je izjavilo da sleng
ne koristi gotovo nikada i zanimljivo je da svi pripadaju starijoj grupi ispitanika.
Svi rezultati u procentima su prikazani u Tabeli 1.
Sleng koristim...
Ispitanici gotovo nikada često veoma Stalno
često
žene (20–29 god.) 23% 63% 7% 7%
žene (30–39 god.) 23% 69% 8% 0%
muškarci (20–29 god.) 0% 69% 31% 0%
muškarci (30–39 god.) 27% 69% 0% 4%
Tabela 1
Na osnovu navedenih rezultata mogli bismo zaključiti da muškarci i žene
gotovo podjednako frekventno koriste sleng, ili je barem njihovo lično mišljenje
takvo, čime je odgovor na prvo pitanje koje smo na početku ovog istraživanja
postavili negativan. Drugim rečima, muškarci ne koriste sleng češde i radije od
žena. Međutim, s obzirom na razlike koje postoje među starosnim grupama, mo-
gli bismo zaključiti da po ovom pitanju starost ispitanika možda igra značajniju
ulogu od roda. Na isto zapažanje nailazimo i kod De Klerkove (1992) koja je
ispitivala tinejdžersku populaciju, s tim što je u tom slučaju situacija bila obratna
– stariji tinejdžeri su više koristili sleng i bili su smeliji po pitanju njegovog
korišdenja.
Međutim, na pitanje da li prate promene koje nastaju u slengu, ispitanici
su dali dosta iznenađujude odgovore. Naime, dvostruko vedi broj starijih ispita-
nika i ispitanica je odgovorio potvrdno u odnosu na obe mlađe grupe ispitanika,
iako su se upravo pripadnici mlađih grupa u vedem broju izjasnili da sleng koriste
često ili veoma često. Dakle, očekivali bismo drugačiji odnos odgovora, te je ve-
rovatno reč o tome da ispitanici iz mlađih grupa ne razmišljaju mnogo o slengu
kao o fenomenu, ved ga jednostavno koriste, često i nesvesno, jednostavno upi-

jajudi nove izraze od drugih pripadnika svojih društvenih ili delatnih mreža.
Svi ispitanici koji su odgovorili da koriste sleng zamoljeni su, dalje, da
obrazlože zašto ga koriste, a oni koji ga ne koriste trebalo je, takođe, da obra-
zlože svoj izbor. Cilj ovog otvorenog pitanja je da proveri koliko su ispitanici
uopšte svesni toga zašto koriste ili ne koriste sleng, kao i kakvi su njihovi stavovi
prema slengu i njegovoj upotrebi.
Stavovi koji dominiraju u odgovorima grupe ispitanica od 20 do 29 godina
jestu da je reč o navici i lakšem i sažetijem načinu komuniciranja, da se sleng
nalazi svuda oko nas, čak i u medijima, i da otuda lako „ulazi u uši”, da je vedina
priča zanimljivija kada se ispriča uz upotrebu slenga, kao i da se upotreba slenga
jednostavno podrazumeva prilikom zajedničkih izlazaka sa društvom. Ispitanice
iz druge grupe, od 30 do 39 godina, takođe su često navodile naviku i auto-
matizam kao razlog za upotrebu slenga, ali isto tako i potrebu da se lakše ko-
municira sa mlađim osobama i da se ostvari bolji kontakt sa njima, da se stvori
bliskija i opuštenija atmosfera, kao i zarad poigravanja sa jezikom.
S druge strane, muškarci iz mlađe grupe su svoju upotrebu slenga gotovo
isključivo obrazlagali postojanjem navike, automatizma i lakšeg načina komu-
nikacije, dok su se ispitanici iz starije grupe, pored navedenog, takođe pozivali
na činjenicu da često jednostavno žele da se našale, da budu „u fazonu”, ali i da
im se takav način izražavanja jednostavno dopada.
Retke mlađe ispitanice koje su izjavile da sleng ne koriste gotovo nikada,
obrazložile su to činjenicom da su ga koristile u pubertetu i da njegovu upotrebu
u ovom životnim dobu smatraju neozbiljnom, dok su njihove istomišljenice iz
starije grupe uglavnom navodile da se jednostavno ne kredu u krugovima koji
koriste sleng, kao i da je svakodnevni rečnik ved dovoljno osiromašen i da ga ne
treba dodatno kvariti, ved treba težiti pravilnom izražavanju.
Sedam muških ispitanika koji su izjavili da gotovo nikada ne koriste sleng –
svi se nalaze u starijoj grupi – svoju odluku su obrazložili nedostatkom potrebe
za njegovom upotrebom, kao i neprimerenom upotrebom slenga u poslu kojim
se bave, a jedan od njih je naveo i način vaspitanja koji je oduvek podrazumevao
nikakvu ili minimalnu upotrebu slenga.
Iz odgovora na ovu grupu pitanja možemo zaključiti da nema gotovo nika-
kvih razlika među rodovima ni po pitanju razloga za upotrebu slenga, osim činje-
nice da su žene davale mnogo iscrpnije odgovore od muškaraca. Čini se, čak, da
su one donekle i svesnije svojih razloga za korišdenje ili ne korišdenje slenga, te
da su samim tim svesnije i samog slenga, njegove prirode i onoga što njegova
upotreba podrazumeva. Sa druge strane, jasno je da se i jedni i drugi na sleng
najčešde oslanjaju zarad lakše komunikacije i zato što su mu konstantno izloženi
u okviru svog društvenog života, što bismo mogli povezati i sa željom da se pri-
pada određenoj grupi ili krugu i da se izrazi postojanje solidarnosti sa istim
(Spolsky, 1998: 35; Eckert i McConell-Ginet, 2003: 158-161). Zanimljivo je po-
menuti i da je jedina osoba koja je navela vaspitanje kao prepreku za korišdenje

slenga muškog, a ne ženskog roda, iako literatura po pravilu navodi žene kao
osobe koje se klone upotrebe slenga iz tog razloga (Lakoff 1973, citirano u De
Klerk, 1992: 286).
Dalje, sve četiri grupe ispitanika sleng povezuju gotovo podjednako sa si-
tuacijom i ljudima, dok se samo jedna ispitanica iz mlađe grupe izjasnila da ga
povezuje sa ranijim periodom svoga života. Dakle, i muškarci i žene očekuju da
čuju sleng na određenim mestima i od strane ljudi kojima su okruženi, te se ni
po tome ne razlikuju.
Na pitanje kako se osedaju kada neko u njihovom prisustvu koristi sleng,
muškarci i žene su u jednakom broju odgovorili da se osedaju neutralno (64%), ili
opušteno (33%), dok su se samo po jedan muškarac i jedna žena, u oba slučaja iz
starije grupe, izjasnili da se osedaju neprijatno.
Na osnovu svega navedenog, možemo zaključiti da je odgovor na drugo
pitanje koje smo na početku istraživanja postavili takođe negativan. Drugim re-
čima, iz priloženog ne možemo zaključiti da muškarci sleng smatraju društveno
prihvatljivijim od žena, ved da ga oba roda u jednakoj meri prihvataju.
Situacija je veoma slična i kada je reč o stavovima o slengu i njegovom uti-
caju na standardni, književni jezik. Na pitanje kako sleng utiče na (standardni)
jezik, 6 ispitanica iz mlađe grupe smatra da sleng kvari jezik, njih 7 misli da ga ne
kvari, dok ni jedna ne misli da ga obogaduje. Kada je reč o ispitanicama iz starije
grupe, čak 14 misli da sleng kvari jezik, 8 smatra da ga ne kvari, dok 4 misli da ga
čak obogaduje. Sa druge strane, 7 muškaraca iz mlađe grupe misli da sleng kvari
jezik, dvojica da ga ne kvari i četvorica da ga obogaduje. Muškarci iz starije gru-
pe, pak, vedinom smatraju da sleng ne kvari jezik (njih 15), njih 8 smatra da ga
kvari, a trojica da ga obogaduje. Rezultati u procentima su prikazani u Tabeli 2.
Sleng...
Ispitanici kvari jezik ne kvari jezik obogaduje jezik
žene (20–29 god.) 46% 54% 0%
žene (20–29 god.) 54% 31% 15%
muškarci (20–29 god.) 54% 15% 31%
muškarci (30–39 god.) 31% 58% 11%
Tabela 2
Iz odgovora na ovo pitanje možemo zaključiti da muškarci češde sleng vide

kao bogatstvo jezika kojim govore, dok su žene suzdržanije i po ovom pitanju
više u skladu sa tradicionalnom ulogom koju im literatura namede po pitanju
upotrebe jezika (De Klark, 1992: 186-187; Cameron, 2007). Zanimljivo je, među-
tim, da sve žene koje smatraju da sleng obogaduje standardni jezik pripadaju
starijoj grupi, uprkos literaturi u kojoj je upravo kategorija zrelijih žena okara-
kterisana kao ona koja upotrebu slenga smatra neprihvatljivom i strogo joj se
protivi, a sve zarad očuvanja čistog jezika (Myers i Cortese, 1995: 4).
Kada je reč o upotrebi slenga u formalnim situacijama, odgovori su po-
novo bili donekle iznenađujudi. Naime, samo 15% mlađih ispitanica je izjavilo da
sleng u formalnim situacijama koriste ponekad, dok je čak 46% odraslih ispita-
nica izjavilo to isto. Kod muškaraca je obratno – 46% mlađih ponekad koristi
sleng u poslovnim i sličnim situacijama, dok je svega 23% starijih izjavilo to isto.
Rezultati su svakako iznenađujudi i to ne zbog toga što gotovo podjednak broj
muškaraca i žena ponekad koristi sleng u formalnim situacijama, ved zbog toga
što je i u ovom slučaju procenat žena iz starije grupe vedi od mlađe grupe. Da li
to znači da bismo upotrebu slenga u slučaju ženskog roda mogli povezati i sa sa-
zrevanjem, vedom slobodom govora i vedom modi koju ono sobom nosi (Lakoff i
Buchholz, 2004: 108)?
Upitani da navedu situacije u kojima nikada ne bi upotrebili sleng, i mu-
škarci i žene su davali gotovo istovetne odgovore – na razgovoru za posao, u go-
voru na nekom skupu, pri pojavljivanju u ozbiljnim emisijama na televiziji ili radi-
ju, u razgovoru sa ljudima prema kojima gaje duboko poštovanje, u poslovnoj
korespondenciji, u razgovoru sa potpuno nepoznatim osobama, kao i u razgo-
voru sa autoritetima (npr. profesorima). Muškarci su takođe navodili da sleng ne
bi koristili ukoliko zaključe da njihov sagovornik njegovu upotrebu ne bi razumeo
na pravi način, dok su neki od njih takođe naveli da ga ne bi koristili u prisustvu
osobe koja je profesor jezika po zanimanju!
Odgovori koji su sve grupe ispitanika davale na pitanje da li poznaju ljude
koji najvedi deo vremena koriste sleng, zanimljivi su jer nude izrazito raznolike
primere, iz kojih bismo mogli izvudi po neku pravilnost. Naime, dosta mlađih
ispitanica je navodilo celu svoju generaciju kao konstantne korisnike slenga,
najvedi broj njih smatra da svi srednjoškolci po pravilu stalno koriste sleng, bez
diferencijacije rodova, izvestan broj misli da određene profesije sobom nose
upotrebu odgovarajudeg slenga, pri čemu je zanimljivo da je dosta njih navelo
filologe kao česte i upadljive korisnike slenga! Sa druge strane, neke pripadnice
starije grupe navele su da sleng konstantno koriste ljudi koji zahvaljujudi ne-
poznavanju standardnih milozvučnijih ekvivalenata pribegavaju upotrebi slenga,
ali i umetničke duše se pominju kao ljudi koji sleng koriste kao vrstu eskapizma
iz ružne svakodnevice. Veliki broj ispitanica je naveo visoko obrazovane ljude
kao česte korisnike slenga, ali je bilo i onih koje su smatrale da ga neobrazovani
slojevi mnogo konstantnije koriste. Kada je reč o muškim ispitanicima, navodili
su veoma slične, gotovo istovetne odgovore, sa jednim zanimljivim izuzetkom –
kod njih preovladavaju osobe muškog roda kao stalni ili česti korisnici slenga.
Na ovu konstataciju se nadovezuju i odgovori na pitanje koje se odnosi na
to koji je rod, po njihovom mišljenju, mogude više povezati sa upotrebom
slenga. Naime, dok su se ženske ispitanice iz obe grupe u ogromnoj vedini (77%)
odlučile za odgovor koji podrazumeva oba roda, čak 44% svih muških ispitanika
upotrebu slenga povezuje isključivo sa muškarcima. Dakle, možemo redi da

odgovor na postavljeno pitanje – da li se upotreba slenga uglavnom vezuje za
muškarce, zapravo zavisi od roda. Ali, zašto muškarci ne vide žene kao korisnike
slenga? Možemo pretpostaviti da je reč o još uvek patrijarhalnom pogledu na
svet koji muškarci (u ovoj sredini) imaju, a koji podrazumeva postojanje jedne
veoma tradicionalne uloge kada su žene u pitanju. Naime, uloga supruge i majke
nikako ne ide uz upotrebu profanih izraza ili izraza koje na bilo koji način kvare
jezik i lepo izražavanje.
Takođe, zanimljivo je pomenuti da velika vedina svih ispitanika smatra da
im je ponekad lakše da se izraze na slengu (77% mlađih i 58% starijih ispitanica,
kao i 70% mlađih i 62% starijih ispitanika). Negativno je na ovo pitanje odgo-
vorilo 15% mlađih i 27% starijih ispitanica, a kod muškaraca 15% mlađih i 38%
starijih. Nijedan muškarac iz kategorije od 30 do 39 godina nije odgovorio da mu
je lakše da se izrazi na slengu, dok je to učinilo 15% mlađih muškaraca, ali i 8%
mlađih žena i čak 15% starijih ispitanica.
Na samom kraju prvog dela upitnika, gde je trebalo da navedu nekoliko
reči ili izraza beogradskog slenga, ispitanici oba roda bili su podjednako kreativni
i dobro informisani kada je reč o savremenim tokovima u oblasti slenga. Zani-
mljivo je da su svi ispitanici naveli po nekoliko reči koje su trenutno u upotrebi,
bez obzira na to kojoj starosnoj grupi pripadaju i da li su prethodno izjavili da
sleng koriste ili ne, što je svakako potvrda sveprisutnosti slenga i njegove domi-
nacije društvenim životom. Takođe je vredno pomena da se velika vedina svih
ispitanika odlučila za reči koje imaju veze sa odmaranjem, dokolicom ili, pak, do-
sadom (npr. smor, blejanje, smaranje, kuliranje, komirati se, čilirati...), što je
možda više u vezi sa kulturološkom i sociološkom slikom podneblja na kome žive
nego sa samom upotrebom slenga.
Drugi deo upitnika, u kome su ispitanici davali neformalne sinonime za 27
odabranih ključnih reči, trebalo je da pokaže koliko ispitanici zaista koriste sleng
i koliko su sa njim upoznati, da li i koliko koriste psovke i profane izraze, kao i ko-
liku kreativnost pokazuju na ovom polju. Nešto što je jasno ved pri prvom pogle-
du na rezultate jeste da muškarci pokazuju vedu produktivnost pri upotrebi
slenga, a po pitanju pojedinih ključnih reči i vedu kreativnost, što znači da bi
odgovor na četvrto pitanje postavljeno na početku istraživanja mogao biti poziti-
van u najvedem broju slučajeva. Naime, muškarci su za gotovo sve ponuđene
reči dali veliki broj različitih sinonima, koji su sami po sebi veoma slikoviti i go-
tovo uvek brojniji od onih koje su ponudile žene. Na primer, kao sinonim za nos
muškarci su dali čitav niz neformalnih sinonima – surla, njuška, prangija, puška,
brnjica, njonja, njonjara, frula, dok su se žene uglavnom zadržale na nekoliko.
Za predstavnika policije, profesora, seljaka i alkoholičara, oba roda su na-
vodila iste sinonime (pandur, profa ili profan, ljakse ili selja, alkos), a u slučaju
homoseksualca bilo je više oštrijih i pogrdnijih izraza od strane muškaraca, dok
su se žene često odlučivale za osnovnu reč ili su, pak, koristile zanimljive
eufemizme (npr. homo ili trtid). Ovaj rezultat se u potpunosti poklapa sa stu-
dijom koju je sprovela De Klerkova (1992), gde su muškarci takođe koristili više
pogrdnih reči da opišu homoseksualce.
I jedni i drugi su, i u ovom delu, naveli daleko najviše sinonima za dosađi-
vanje i nerad, kao i za odmaranje, i bili krajnje kreativni.
Kada je reč o sinonimima za zadnjicu, tu su žene mahom koristile eufe-
mizme (npr. guza), što je Gumperz (1982: 197-200) naveo kao jednu od glavnih
odlika govora žena. Osim toga, mnoge pripadnice ženskog roda su se nekako
snebivale da upotrebe nešto što smatraju psovkom ili vulgarnošdu i pre nego što
bi to što su imale na umu i napisale, zvale su da pitaju „da li je u redu ili je možda
neprimereno da to napišem”. Muškarci nisu imali takvu dilemu, te bismo i na
ovom jednom primeru, pored primera sinonima za homoseksualca, mogli zaklju-
čiti da žene zaista manje koriste psovke i profane izraze od muškaraca, što je bi-
lo naše peto pitanje. U svojoj studiji, De Klerkova (1992) je, međutim, zaključila
da ženama nikada ne nedostaju pogrdni izrazi i psovke. Zapravo, to je bio slučaj i
ovde – žene su ove reči znale, i dvoumile su se da li da ih upotrebe, da bi na kra-
ju ipak odustale, smatrajudi ih nedovoljno primerenim. Dakle, možemo zaključiti
da žene itekako poznaju i tabuizirane reči i izraze i možemo pretpostaviti da ih
privatno i koriste, barem u određenim situacijama, ali im očito način na koji su
vaspitavane i uloga koja im u društvu pripada ne dozvoljavaju da to stave i na
papir.
U slučaju sinonima za laku ženu i devojku ili ženu koja ima silikone, mu-
škarci su dali više pogrdnih sinonima i bili mnogo slobodniji u upotrebi tabuizi-
ranih izraza (npr. laka žena je najčešde drolja, fuksa, ološ ili kurva, dok je žena sa
silikonima silikonka, silikonjara ili napumpana). Žene su se, sa druge strane,
uglavnom zadržale na nekim opšteprihvadenim izrazima koji možda nisu eufe-
mizmi, ali nisu ni preterano agresivni (npr. prostitutka, fufa, fufica ili lakariba,
dok je žena sa silikonima jednostavno žena koja je ugradila silikone ili, pak, spon-
zoruša). Na osnovu njihovih odgovora, mogli bismo na pitanje da li se žene sne-
bivaju da koriste sleng izraze koji imaju seksualnu konotaciju ili su usmereni
protiv pripadnica ženskog roda odgovoriti pozitivno. Ovakav rezultat se, među-
tim, ne podudara sa istraživanjem De Klerkove, gde su žene sasvim ravnopravno
koristile pogrdne izraze za pripadnice sopstvenog roda. Svakako je važna činje-
nica da se kod De Klerkove radilo o tinejdžerkama, koje verovatno još uvek nisu
u dovoljnoj meri razvile osedaj solidarnosti sa drugim pripadnicama svoga roda,
što možemo smatrati veoma verovatnim kada su odrasle žene u pitanju.
Za sve ostale ključne reči, i jedni i drugi su davali uglavnom identične sino-
nime, a zanimljivo je pomenuti da je jedina reč za koju veoma veliki broj mu-
škaraca nije imao sinonim reč kupovina. Naime, dok su se žene po pravilu odlu-
čivale za šoping, dotle je vedina muškaraca ostajala pri osnovnoj reči, verovatno
iz razloga što je ova aktivnost, ili barem njena društvena i psihološka konotacija,
mnogo bliskija ženskom rodu.
Takođe je vredno pomena da je upotreba neformalnih sinonima za nave-

dene toponime zavisila od toga koliko su ispitanici sa njima lično povezani. Nai-
me, dok Kopaonik gotovo svi nazivaju Kop, dotle Petlovo brdo postaje Pevac ili
Kukuriku hil samo kod onih koji žive u njegovoj neposrednoj blizini ili su na neki
način sa ovim delom grada bliskije povezani.
Najzad, ako pogledmo rezultate poslednjeg dela upitnika, možemo zaklju-
čiti da su sve reči koje se završavaju sufiksom –ing (stajling, bejbisiting, konsal-
ting i nešto manje fajling) prihvadene od oba roda kao reči koje je sasvim mogu-
de upotrebiti u krajnje formalnim situacijama. Isto važi za reči sa nastavcima –
ljak i –njak, koje su zaokružili gotovo svi ispitanici. Muškarci su u velikom broju
navodili i reč šmeker kao dovoljno formalnu, a japanke (papuče) su zaokruživane
od oba roda. Najmanje su se odlučivali za frazeologizme biti u bedaku i na brza-
ka, iako su ih pojedini muškarci smatrali mogudim, a gotovo niko nije zaokružio
reči butikašica ili sačekuša i veoma retko reč dremka.
Odgovori na ovo pitanje su izuzetno zanimljivi, imajudi u vidu činjenicu da
se ogromna vedina svih ispitanika izjasnila protiv upotrebe slenga u svim situa-
cijama koje smatraju formalnim. Ovakvi odgovori verovatno znače da ponuđene
reči ni ne smatraju slengom, što se nadovezuje na opažanje Bugarskog (2003:
27), koji navodi da vedina ovih nastavaka postoji i u standardnom jeziku, te je
veoma teško odlučiti se u koju grupu da ih svrstamo. Osim toga, opšta prihvade-
nost reči koje se završavaju na –ing je jednostavno posledica globalne nadmodi
engleskog jezika i činjenice da mnogi drugi jezici, uključujudi i srpski, nemaju svo-
je ekvivalente za pojedine engleske reči ili su oni, pak, isuviše rogobatni.
4. Zaključak
Najzad, kakve bismo zaključke mogli doneti o postojanju rodnih razlika po

pitanju stavova prema slengu i njegovoj upotrebi? Pre svega, jasno je da postoji
neslaganje između navoda klasične literature iz oblasti rodnih studija i rezultata
novijih studija koje se bave proučavanjem slenga. Pored toga, ili zahvaljujudi to-
me, što su žene stekle određene pozicije kakve u prošlosti nisu posedovale i što
su sve češde finansijski nezavisne, one su, čini se, i svoj govor oslobodile stega
preterane formalnosti. Dok je u prošlosti bilo veoma teško zamisliti žensku oso-
bu koja u svome govoru odstupa od pravila standardnog jezika, a još teže onu
koja se služi profanim izrazima, rezultati svih novijih istraživanja pokazuju da se
žene sve više približavaju muškarcima i u tome domenu.
Kada je reč o našoj sredini, istraživanje sprovedeno za potrebe ovoga rada
pokazalo je da su rodne razlike u stavovima prema slengu i njegovoj upotrebi sa-
svim neznatne. Drugim rečima, muškarci i žene gotovo podjednako često koriste
sleng, imaju istovetne stavove prema njegovoj upotrebi, kao i prema osobama
koje ga koriste i situacijama u kojima se koristi. Sa druge strane, muškarci su
produktivniji i često kreativniji kada je upotreba slenga u pitanju, dok žene nešto
manje koriste psovke i profane izraze. Pored toga, ženama nije prijatno da kori-
ste izraze koji imaju seksualnu konotaciju, iako su očito upoznate sa njima i mo-
žda ih koriste u nekom užem krugu, a pokazale su i izvesnu solidarnost sa drugim
pripadnicama svoga roda time što su se suzdržale od preterane upotrebe izraza
koji su usmereni protiv žena. Najzad, žene su pokazale mnogo viši nivo svesti ka-
da je upotreba slenga u pitanju, dok su muškarci ti koji više eksperimentišu sa je-
zikom, te su samim tim produktivniji i kreativniji na polju upotrebe slenga.
Odrasli ispitanici su se pokazali u izvesnoj meri drugačijim od studentske i,
naročito, školske populacije, ali su se i u njihovom slučaju uzrast i nivo zrelosti
pokazali kao važni faktori. Kako je osnovni cilj ovog istraživanja bio pronalaženje
eventualnih rodnih razlika kada su upitanju stavovi prema slengu i njegova upo-
treba, nije bilo mesta za detaljniju analizu uticaja profesije, interesovanja ili ni-
voa obrazovanja na iste. Kako su posmatranjem rezultata uočene neke zanimlji-
vosti i u okviru ovih faktora, neka bududa istraživanja bi mogla da se usredsrede
na razlike u upotrebi slenga od strane pripadnika pojedinih delatnih zajednica
(npr. filologa), ali i na vezu između upotrebe slenga i posedovanja pojedinih
interesovanja ili hobija.
Bibliografija:
Bugarski, Ranko. Žargon. Beograd: Čigoja štampa, 2003.

Cameron, Deborah. "The Myth of Mars and Venus". The Guardian (2007).
Chambers, Jack K. Sociolinguistic Theory. Oxford: Blackwell Publishing, 2003.
De Klerk, Vivian. ”How Taboo Are Taboo Words for Girls?”. Language in Society
21. 2 (1992): 277-89.
Eckert, Penelope and Sally McConnell–Ginet. Language and Gender. Cambridge:
Cambridge University Press, 2003.
Filipovid, Jelena. Mod reči: Ogledi iz kritičke sociolingvistike. Beograd: Zadužbina
Andrejevid, 2009.
Gumperz, John. Language and Social Identity. Cambridge: Cambridge University
Press, 1982.
Holmes, Janet and Miriam Mayerhoff. ”Theorizing Gender in Sociolinguistics and
Linguistic Antropology”. The Handbook of Language and Gender. Ed. Janet
Holmes and Miriam Mayerhoff. Malden:Blackwell Publishing, 2003. 21-42
Lakoff, Robin. ”Language and Woman’s Place”. Language in Society. 2, 1973. 45–80.
Lakoff, Robin and Mary Buchholtz. Language and Woman’s Place: Language and
Woman’s Place: Text and Commentaries. New York: Oxford University
Press, 2004.
Myers, Scott and Juliann Cortese. ”The Social Acceptability of Sexual Slang:
Functions of Biological Sex and Psychological Gender”. Annual Meeting of
the Speech Communication Association, 1995.
Romaine, Suzanne. Communicating Gender. New Jersey: Lawrence Erlbaum
Associates, 1999.
Spolsky, Bernard. Sociolinguistics. Oxford: Oxford University Press, 1998.
Tannen, Deborah. ”Sex, Lies and Conversation: Why Is It So Hard for Men and
Women to Talk to Each Other?” The Washington Post.(1990).
A STUDY OF GENDER DIFFERENCES CONCERNING ATTITUDES TOWARDS SLANG

AND ITS USE
The ideas of classical literature and the results of new research in gender
studies are rather different when gender differences concerning attitudes
towards slang and its usage are taken into account. This paper, thus, compares
these results with the results provided by adult subjects in this region. The
qualitative research was aimed at checking certain stereotipes, according to
which there are big differences between genders concerning attitudes towards
slang and its usage. The results of the study are mostly different from the
opinions we can find in classical literature.
Key Words: research, gender differences, attitudes, slang usuage,

stereotipes.
UDK 811.163.4‟373.45:811.13
ROMANSKO-CRNOGORSKI JEZIČKI DODIRI KROZ ISTORIJU

Aleksandra Banjevid
Apstrakt: Jezičke kontakte moţemo izučavati u tri pravca: a) usvajanje; b)

pozajmljivanje; c) prevoĎenje. U ovom radu ispitaćemo sva tri pravca. Proces jezičkog
pozajmljivanja analiziran je na četiri nivoa: fonološom, morfološkom, semantičkom i
sintaktičkom. Adaptacija modela (strane riječi) pokazuje dvije vrste promjena koje se
dešavaju na sva četiri nivoa: primarne i sekundarne. Adaptacija na ovim nivoima vrši se
prema tri vrste transfonemizacije (nulta, kompromisna i potpuna), tri vrste
transmorfemizacije (nulta, kompromisnai potpuna) i tri nivoa promjene na semantičkom
nivou.
Ključne riječi: crnogorski jezik, jezički dodiri, posredno posuĎivanje, neposredno

posuĎivanje, strana riječ, tuĎica, posuĎenica, kontaktna lingvistika
Rezultati dodira među ljudima koji govore različite jezike raznoliki su. U
pojedinim se kontaktnim situacijama preuzme samo poneka riječ, a u drugima ti
uticaji mogu voditi stvaranju potpuno novih jezika. Rezultati zavise od niza razli-
čitih činilaca koji se mogu razvrstati u dvije grupe: unutrašnji (lingvistički) i
vanjski (društveni i psihološki).
Unutrašnji činioci zavise najprije od vrste odnosa među jezicima koji se
dodiruju, posebno od stepena tipološke sličnosti među njima. Niz lingvističkih
ograničenja djeluje u takvim situacijama; neka se od njih odnose na posebna po-
dručja jezika (leksika, fonologija, morfologija, itd). Društveni činioci uključuju du-
žinu i intenzitet dodira među jezičkim zajednicama, njihovu veličinu, prestiž
odnosa i funkcije kojima međugrupna komunikacija služi (D. Winford 2003 :2).
Društveno-politički faktori koji djeluju na individualnom i grupnom novou su ta-
kođe veoma važni, naročito stav prema jeziku i motivacija za upotrebu jednog ili
drugog jezika.
Tačan datum kao polazište jezičkih dodira nije utvrđen. Svjedočanstva o
jezičkim kontaktima crpimo iz istorijskih zapisa o drevnim kulturama i civiliza-
cijama. Najpoznatiji je višejezični natpis na Kamenu iz Rosette (Rosetta Stone) iz
196. godine p.n.e., a sadrži tri verzije jednog istog teksta pisanog egipatskim
hijeroglifima, demotskim egipatskim simbolima i grčkim pismom. Grčke filozofe
nijesu mnogo zanimali strani jezici, a govornike okolnih jezika su nazivali barba-
rima (u staro doba pridjev βάρβαρος se upotrebljavao za svaki ljudski nerazum-

ljiv jezik). Aristotel ih spominje u svom Nauku o pjesničkom umijedu (1977:49).
Aristotel razlikuje obicne rijeci (kyrion) od stranih (xenikos), a svako je ime "ili
obično ili tuđica ili preneseno ili ukrasno ili kovanica ili skradeno ili pro-
mijenjeno".
U XIX vijeku jezička nauka je usmjerena ka poredbeno-istorijskom prou-
čavanju. To je doba intenzivnog istraživanja različitih jezičkih porodica. Sličnosti
pojedinih evropskih jezika temelje se na nekadašnjem jedinstvu tih jezika. U
okviru istorijskog istraživanja posebna se pažnja pridaje fonetici i dijalektologiji.
Međujezični dodiri, nesumnjivo, bez obzira na velike rasprave koje su vođene
povodom toga (Winford, Rasmus Rask, Max Muller, August Schleicher, Franz
Bopp, Johanes Schmidt, W.Whitney, Thomason & Kaufman i dr.) imaju važnu
ulogu u jezičkom razvoju, jer nema sasvim "čistog jezika", tj. jezika koji ne bi bio
u dodiru s barem još jednim susjednim jezikom. Krajem XIX vijeka veliki je odjek
za romansku, germansku i indoevropsku jezičku nauku imala teorija supstrata,
koja je bila jedan od najvažnijih argumenata u raspravi o jezičkoj promjeni. Pod
pojmom supstrat podrazumijeva se svaki jezik kojeg je na određenom području
postupno zamijenio drugi jezik i koji je na taj drugi, kasniji jezik mogao izvršiti
određeni uticaj. Prvi koji je upozorio na važnost supstrata u razvoju jezika bio je
italijanski naucnik G. Ascoli (Tekavčid 1979: 78).
Poznato je da jezici Balkanskog poluostrva (posebno rumunski, bugarski,
albanski i moderni grčki), koji pripadaju različitim granama indoevropskog, poka-
zuju mnogo sličnosti, i to ne samo u leksici ved i u morfologiji, sinatski, idiomima
pa čak i u fonetici, što su pojedini naučnici (međju njima i Hugo Schuchart) pok-
ušali objasniti djelovanjem zajedničkog jezika supstrata (Malmberg 1979:24-25).
Dvadeseti vijek je obilježila strukturalna lingvistika čiji je začetnik bio
Ferdinand de Saussure. Dijahronijska istraživanja ustupaju mjesto sinhronijskim;
jezik se proučava na svojoj današnjoj etapi, ne prati se njegov razvoj kroz
vrijeme. Shvatajudi jezik kao sistem u kojem je sve povezano (dans la langue
tout se tient) svaka promjena u jednom dijelu sistema de se odraziti na cijeli je-
zički sistem. Za razliku od lingvistike XX vijeka, koja je objašnjenje jezičkih pro-
mjena tražila uglavnom u međujezičkim dodirima, strukturalna lingvistika je
objašnjenje jezičkih promjena tražila u unutrašnjim uzrocima, u samom jeziku.
Istina je međutim negdje u sredini, jer kako ističe Tekavčid (1979:157),
unutrašnji su faktori nesporna jezička stvarnost, a međujezički dodiri druga, isto
tako sigurna jezička stvarnost, pa u promjenama učestvuju i jedni i drugi, i za-
ključuje, citirajudi H. Vogta, da "jezičke interferencije zahvataju sistem samo u
onoj mjeri u kojoj strani elementi odgovaraju nekim mogudnostima inovacija što
ih pruža sistem koji prima" (Ibid. 157).
U to vrijeme počinje da se koristi termin jezičko ili lingvističko posuđi-
vanje. Upravo je L’emprunt linguistique i naslov djela koje Deroy objavljuje 1956.
godine, a u kojem na brojnim primjerima iz gotovo šezdesetak jezika daje sinte-
zu cjelokupnog procesa jezičkog posuđivanja. Izraz emprunt autor je preuzeo od

V. Pisanija koji taj pojam definiše kao "emprunt est une forme d’expression
qu’une communaute linguistique recoit d’une autre communaute".
I E. Sapir (Language 1970: 192-193) upotrebljava termin posuđivanje
(borrowing) kada govori o "posuđivanju riječi" kao o najjednostavnijem obliku
uticaja jednog jezika na drugi. Leonard Bloomfield (1979: 444-461) takođe go-
vori o posuđivanju, i to kulturnom posuđivanju kao jednom od vidova jezičkog
posuđivanja. Uz to on navodi i intimno posuđivanje koje se kao i prethodno
odnosi na posuđivanje riječi iz drugih jezika, zatim dijalektalno posuđivanje koje
se odnosi na posuđivanje elemenata is iste aree, tj. riječi se preuzimaju iz
narječja istog jezika. To preuzimanje se vrši pomodu kulturne difuzije (cultural
diffusion).
Einar Haugen, koji se s Urielom Weinreichom smatra začetnikom savre-
mene kontaktne lingvistike odbacuje termine miješani jezici i smatra prikladni-
jim upotrebu izraza posuđivanje (borrowing). Tipove posuđivanja Haugen raz-
matra u skladu sa oblicima u jeziku davaocu, tj. modelu. Tako razlikuje loan-
words (posuđenice) kod kojih dolazi do morfemske importacije bez supstitucije;
loanblends obuhvataju morfemsku supstituciju kao i importaciju (riječ je o hibri-
dnim posuđenicama), zatim loanshifts koje pokazuju morfemsku supstituciju bez
importacije (Ibid., 1956:82-85).
Teoriji jezičkih dodira značajno je doprinio svojim radom Rudolf Filipo-
vid. Nadovezujudi se na radove Haugena i Weinreicha on je kreirao svoju teoriju
jezika u kontaktu. Novi pristup ogleda se u razlikovanju primarnih od sekundar-
nih promjena čime je omogudeno pradenje različitih promjena kroz koje prolaze
modeli na svom putu od replika do potpuno integrisanih posuđenica.
Izgovor i gramatika čine zatvorene sustave koji nisu spremni primiti stra-
ne elemente. Samo iznimno posuđuju se fonemi ili gramatičke struktu-
re: kad se to dogodi, posuđeni elementi ne modificiraju cjelinu svakoga
sustava, nego ostaju po strani kao iznimke. (Filipovid, 1986:25)
Romanski jezici rezultat su prirodnog razvoja latinskog jezika, odnosno

vulgarnog latinskog, što znači da pripadaju latinsko-faliskičkoj grani indoevrop-
skih jezika. Kao naučna činjenica njihova je genetska veza s latinskim jezikom
utvrđena tek u XIX. vijeku (F. Diez).
Dugo vremena su postojale su dvije hipoteze:
1) sociološka hipoteza: "rez" između latinskog i romanskih jezika ima
svoje korijene u razlikama između njegovanog latinskog jezika i pučkog jezika
Rima;
2) istorijsko-etnografska hipoteza: romanski jezici rađaju se s početkom
germanskih najezdi, bududi da Germani nisu u stanju naučiti "dobar" latinski.
Hrvatski romanist Žarko Muljačid (1998) upozorava na opasnost bara-

tanja datumima, naglašavajudi da nijedan romanski jezik nije nastao od danas do
sjutra, ved da su svi oni posljedica vrlo kompleksnih i postupnih procesa konver-
gencije.
Proces diferencijacije latiniteta koji je urodio nastankom različitih ro-
manskih jezika tumačio se različitim razlozima (autori tih teorija često su im da-
vali isključiv karakter):
1) Razlike u latinskom koje su govorili naseljenici u različitim dijelovima
Carstva. Te razlike mogu imati veze sa:
a) hronološkim razlikama u kolonizaciji;
b) regionalnom provenijencijom naseljenika (R. Menéndez Pidal 1950 –
teza o oskičkoj i umbrijskoj kolonizaciji u Hispaniji koju su kritikovali Meier,
Baldinger, Rohlfs);
c) karakterom kolonizacije (npr. urbanitet: ruralitet) koji nalazi svoj
odraz u kvalitativnoj diferencijaciji latiniteta po regijama (H. Meier 1941, 1996;
Ch. Schmitt 1974).
2) Uticajem supstratskih jezika (G. I. Ascoli 1881-1886 [1887]; Morf
1911).
3) Marginalnim ili središnjim položajem pojedinih područja u Romaniji
(arealne norme, M. G. Bartoli 1945).
4) Razlikama između društvenih slojeva (E. Löfstedt 1959).
5) Germanskim najezdama, dakle utjecajem superstrata u vedem dijelu
Ro-manije (Wartburg 1967 *1971+). Tako su, prema Wartburgu, “alemanske
najezde” odgovorne za odvajanje Galije od Recije, odnosno oïl dijalekata od
retoromanskog, dok se individualizacija frankoprovansalskog duguje burgund-
skom adstratu, a razvoj francuskog vokalizma franačkom adstratu). Schmittova
kritika: jezična podjela Galoromanije ima svoje korijene u kvalitativnoj diferenci-
jaciji latiniteta po regijama; kad se "Germani pojave na obzoru, ved je sasvim
jasno što de biti francuski, što sjeverni oïl dijalekti, što frankoprovansalski, a što
okcitanski".
6) Intenzitet i duzina kontakta s metropolom. Decentralizacija Carstva
od kraja II. v. je jedan od uzroka koji djeluje u prilog diferencijacije.
7) Slabljenje jezične tradicije (kriza školstva, pismenosti itd.).
Najstarije posuđenice vode porijeklo iz balkanskog vulgarnog latiniteta.
To su riječi račun (lat. rationem), košulja (lat. casula). Od VII vijeka grčki postaje
zvanični jezik Istočnog rimskog Carstva (Vizantije), dok se u primorskim gra-
dovima na Jadranu zadržava jedna varijanta balkanskog latiniteta. Ta varijanta
postepeno prelazi u starodalmatski jezik. To bi bio drugi period prodiranja
romanizama ili tzv. “dalmatski period”. Dalmatski, ili “jezik dalmatinskih Romana
iz predmletačkog razdoblja” prema Skoku, je izumrli romanski idiom dalma-
tinske obale prvih vjekova naše ere koji je služio kao sredstvo komuniciranja
dalmatinskim Romanima odvojenim od matice. Prije svega ovdje je potrebno
razdvojiti stari romanski jezički sloj, dalmatski od venetskog superstrata. Ono što
je karakteristično su dalmatski relikti (ostatak sačuvan iz davnih vremena), u
kojima je očuvan izgovor velarnih suglasnika k i g ispred palatalnih vokala i i e,
zatim latinska grupa –ti, -te koja je pred vokalom dala č (lat. petium u značenju
komad – peča). Venetski sloj je postepeno istisnuo dalmatski jezik, najprije iz
javnog života. Narastajudi slovenski uticaj je bitno pripomogao da venetski go-
vori potpuno uguše dalmatski jezik. Stari dalmatski jezik kojem romanistika da-
nas priznaje status posebnog romanskog jezika, poznat je po dokumentima i
trgovačkim pismima s kraja XIII vijeka. Veoma je teško odvojiti posuđenice mle-
tačkog porijekla od posuđenica toskanskog porijekla koje od XIII vijeka prodiru
na jadransku obalu.
Preuzimanje riječi se vrši uvijek pod vrlo određenim uslovima i uz izvje-
sna ograničenja. Sve riječi podliježu fonetskim, sintaksičkim i morfološkim pravi-
lima preuzimanja i prilagođavanja jezičkom korpusu.
U odnosu na romanske govore slovenski govori bili su pretežno zemljo-
radničkog tipa i nedostajala im je terminologija za čitave vrste djelatnosti.
Romanske posuđenice u Crnoj Gori pripadaju gotovo svim gramatičkim
kategorijama. Prirodno je da se među njima nalazi najvedi broj imenica, jer one
se najlakše pozajmljuju, a i njihov broj je u jeziku najvedi, ali ni ostale vrste riječi
nijesu nezastupljene. Najmanje su zastupljene zamjenice i brojevi koji se najteže
i prenose iz jednog jezika u drugi. Na osnovu velikog broja pozajmljenih pridjeva,
glagola i priloga, Taljavini je formulisao svoju teoriju o lingvističkoj predominaciji
italijanskih jezika ne vodedi računa o stvarnim dometima značajne slovensko-ro-
manske jezičke simbioze. Poslužidemo se Taljavinijevom podjelom na apstrak-
tne, konkretne i tehničke imenice.
Broj apstraktnih termina u crnogorskom jeziku koje smo uočili je veliki,
naročito onih koji se odnose na duhovne osobine čovjekove, kulinarstvo, sudsku
i administrativnu terminologiju, izvjestan broj termina iz oblasti medicine. U
konkretne imenice spadaju nazivi biljaka, životinja, djelova tijela. Iz oblasti tehni-
čkih posuđenica među imenicama imamo primjere iz pomorske terminologije i
brodogradnje u kojoj je romanski uticaj posebno došao do izražaja na čitavoj
crnogorskoj obali a i šire. Veliki je i broj opisnih pridjeva romanskog porijekla.
Geografija, meteorologija i turizam značajno su zastupljeni medju romanizmima
u Boki. Ribarska terminologija na Jadranu uopšte obiluje pozajmljenicama iz ro-
manskih jezika.
Kroz upotrebu riječi mogu se vidjeti narodni običaji, odnos prema poro-
dici i društvu, sadržaj porodičnog i seoskog života i niz drugih. Danas je tih riječi
neuporedivo manje zahvaljujudi raznim unifikacijama i reformama.
Ulazedi u drugačiji sistem, riječi su morale da u njemu traže svoje mje-
sto, da se prilagodjavaju njegovim pravilima, ali i da ih pomalo remete. Najčešde
se suočavamo sa čuvanjem dužine vokala romanskih posuđenica. U odnosu na
crnogorski jezik i promjene koje su se desile u jezičkoj interferenciji je i ta da je
starije romansko predakcentno a dalo u slovenskim jezicima o. To je jedna od

najstarijih fonetskih promjena u crnogorskim posuđenicama iz romanskih jezika
i seže do u pred-dalmatski period. U najvedem broju slučajeva romansko a daje
naše a u svim položajima. Najčešda samoglasnička promjena koja se javlja prili-
kom prelaska romanskih riječi u crnogorski govor je zamjena samoglasnika o sa-
moglasnikom u (npr. pirun < ven. piron itd). Romansko u u riječima na koje smo
naišli daje gotovo isključivo isti refleks, tj. u, i to u svim slučajevima (npr. lumer <
it. numero).
Romanski samoglasnik e u najvedem broju slučajeva čuva svoju vrije-
dnost u svim svim položajima. Kod odredjenih riječi je izvršena promjena samo-
glasnika i u e u naglašenom slogu, kao i u nenaglašenom slogu prije i poslije
akcenta. Ta je pro-mjena, prema Skoku, izvršena ved u dalmatsko-romanskom
periodu (pr. incerka< it. in circa). Nepostojano a se redovno javlja u romanskim
posuđenicama (banak< it.banco).
Diftong se održao samo u zatvorenom slogu, a u otvorenome je bio mo-
noftongiran (slivanje dva samoglasnika u jedan) na osnovu zakona asimilacije.
Nastao je monoftong iz naglašenog prvog elementa diftonga u otvorenom slogu:
ou>u. Diftong uo dao je u naglašenom slogu dugo o: koprifoko< it.coprifuoco.
Vulgarni latinski je poznavao dvije vrste konsonanata, duge i kratke. Ovu
razliku su čuvali i romanski jezici. Kvantitet konsonanata je pojam koji je nepo-
znat fonetici slovenskih jezika. Proces ozvučavanja bezvučnog labijala p Skok
smatra pojavom koja karakteriše stare romanske govore. Tragovi te promjene su
malobrojni (it. privilegio > breveladj). Promjena labiodentala f u zvučni labijal p,
kao i proces ozvučavanja bezvučnog labijala p, smatra se takodje za jednu od
najstarijih promjena koja se desila romanskim posuđenicama: prigat <
lat.frigere.
Između ostalih promjena istadi demo česte slučajeve metateze u roman-
skim posuđenicama. Zabilježili smo primjer stare metateze (izmjena redosljeda
elemenata u rečenici, obično glasova ali ponekad i slogova, riječi ili drugih jedi-
nica) likvida (apiko-alveolarni, tipa r i l) za koju Skok takodje kaže da predstavlja
jednu od najstarijih promjena i da vodi porijeklo iz ranog romanskog perioda
(klak<it.calce)
Morfološka adaptacija opisuje uklapanje romanskih pozajmljenica u
morfološki sistem crnogorskog jezika. Semantička adaptacija govori oklasifikaciji
odstupanja značenja pozajmljenica od značenja izvorne riječi, o semantičkim i
leksičkim uticajima na crnogorski jezik i o mjestu romanskih pozajmljenica u
leksičkom sistemu crnogorskog jezika. Podjela je u suštini samo metodološka,
pošto na nivou jezičkog znaka postoji nerazdvojivost tri jezičke ravni, koje i kad
je riječ o integraciji leksičkih pozajmljenica, stoje u odnosu međusobne zavi-
snosti i interakcije. Konačna adaptacija strane riječi je rezultat adaptacionih pro-
cesa na svim jezičkim ravnima.
Jednu od najpreciznijih definicija pojave pozajmljivanja riječi daje Ž. Re-

Debov:
Leksičkim pozajmljivanjem u užem smislu naziva se proces kojim jezik

L1, čiji je rječnik formiran i utvrdjen u trenutku T, stiče riječ M2 (izraz i
sadržinu), koju nije dotle posjedovao i koja pripada rječniku jezika L2,
(isto tako, formiranom i utvrdjenom u trenutku T). Taj proces se odvija
od trenutka T do trenutka T1; vrijeme proteklo izmedju T i T1 veoma je
promjenljivo i zavisi od brzine kojom se jedna pojava iz ravni govora
kodifikuje. (Re-Debove 109)
.
Leksičko posuđivanje se sastoji od procesa posuđivanja i procesa kon-
vencionalizacije. Posuđivanje je dakle aktivan i selektivan proces. Upravo sama
činjenica da možemo doprijeti samo donde dokle nam to dopušta jezik, navodi
nas da se više pozabavimo istraživanjem same riječi, njenog porijekla i eventua-
lnim promjenama koje su nastale prilikom njene upotrebe.
Referencijalno značenje odražava objekte u univerzumu i ono daje sa-
držinu lingvističkoj komponenti, a to istovremeno znači vezu između lingvističke
i socio-kulturne komponente. Vokabular pored referencijalnog značenja obu-
hvata i pojmovno značenje, dakle, značenje projicirano kroz prizmu govornika.
Odavde se vidi povezanost vokabulara i sociokulturnih činilaca. Otuda, dok se
obradjuju strukture i vokabular, istovremeno se implicitno određuju elementi
društva i kulture jer je "kultura kompleks koji uključuje znanje, vjerovanje, umje-
tnost, moral, običaje, navike i mnoge druge elemente koje prima čovjek neke
zajednice" (Finocchiaro 58-59).
Bibliografija:
Bloomfield, Leonard. Le langage, Paris, Payot, 1933.

Filipovid, R. Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. ŠK –
JAZU, Zagreb, 1986.
Filipovid, R. Anglicizmi u hrvatskom ili srpskom jeziku. Porijeklo – razvoj –
značenje. ŠK – JAZU, Zagreb, 1990.
Jernej, J. “Sugli italianismi penetrati nel serbo-croato negli ultimi cento anni.”
Studia romanica 1/1, Zagreb, 54-82.
Kovačec, A. “Bilingvizam i aloglotski utjecaji na morfosintaktičku strukturu
jezika.” Suvremena lingvistika 4, Zagreb, 1967, 101-114.
Muljačid, Ž. Das Dalmatische. Studien zu einer untergegangenen Sprache. Böhlau
Verlag, Köln– Weimar – Wien, 2000.
Re-Debove, J. “La sémiotique de l’emprunt lexical.” Travaux de linguistique et de
litterature, 11/1, Strasbourg, 1973.
Skok, P. “Prilog metodi proučavanja romanizama u hrvatskom ili srpskom

jeziku.” Zbornik radova Filozofskog fakulteta I, Zagreb, 1951, 445-485.
Weinreich, Uriel. Languages in Contact. Mouton: The Hague, 1979.
A HISTORICAL ANALYSIS OF THE CONTACT BETWEEN ROMAN AND

MONTENEGRIN LANGUAGES
Language contacts can be studied in three directions: language

acquisition; b) language borrowing; c) translation. In this paper all three
directions are investigated. The process of language borrowing is analysed on
four levels: the phonological, the morphological, the semantic and the syntactic
levels. The adaptation of a model (a foreign word) shows two kinds of changes:
primary and secondary changes which take place on all four levels. The
adaptation on the quoted levels is carried out according to the three types of
transphonemization (zero, compromise and free), three types of trans-
morphemization (zero, compromise and complete) and according to the degree
of the change of meaning on the semantic level.
Key Words: languages in contact, linguistic borrowing, indirect

borrowing, direct borrowing, foreign word, foreign loan, loan-word, dialect
discourse, standard language, culture.
UDK 81‟36:001.814
DISCURSIVE AND GRAMMATICAL FEATURES OF RESEARCH

ARTICLE ABSTRACTS
Branka Živkovid
University of Montenegro
Abstract: Considering the fact that about 100,000 research and professional journals are
published annually (Swales 1990), the abstract plays a significant role when members of
academic discourse community are faced with the difficulty of finding specific data in
lengthy research articles. Therefore, the abstract, as an independent genre, is of crucial
importance, especially when potential readers have to decide whether to read a specific
research article or not. This paper presents an analysis of research article abstracts in
English written by academic writers. The analysis is based on 48 abstracts randomly
taken from prominent British journals in three areas of political science: social, election
and foreign policy. The focus is on their rhetorical structure, identified using Bhatia‟s
model (1993). The analysis goes further to outline the distinctive discursive and
grammatical features of such patterns. More precisely, the aim of this paper is to provide
an insight into the use of tenses in each move 4respectively as well as possible reasons for
the stated. The results suggest that the Present Simple Tense is the most frequent,
although Graetz (1985) emphasises that the Past Simple Tense is dominant in abstracts.
As a conclusion, this paper may be of use in teaching the writing of research article
abstracts as a genre of written discourse.
Key words: research article abstracts, rhetorical structure, political science, grammatical
features, genre, model, discourse
Introduction
How to write an abstract of a research article is a question that has been

regarded as an easy one for a long time. Writing the abstract has been assumed
to be a simple task even by non-native speakers of English (Luis 85). However, it
represents a very demanding and important assignment requiring a deeper
4
The term move was introduced by Swales in his book Aspects of Article Introductions (1981).
According to his analysis, research article introductions consist of a serious of moves or structural
parts indicating an author’s aim he wants to achieve.Moves can further be divided into steps as
smaller structural units. We have taken over these terms since they are in accordance with one of
the aims of this paper, which is to explore the structure of research article abstracts in three areas
of political science.
analysis and thought as the abstract “functions as an independent discourse”

(Swales 79). For the reason that the abstract constitutes a genre in its own,
there is a fundamental necessity to become familiar with its form, i.e. rhetorical
structure and its distinctive grammatical features.
Representing a recognisable genre in academic settings (Bhatia 76), the
abstract has been the object of many linguistic studies Graetz (1985), Swales
(1990), Salager-Mayer (1990), Batia (1993), Berkenkotter and Huckin (1995),
Santos (1996), Posteguillo (1996), Martín Martín (2003), Samraj (2005). What
they all have in common is the conclusion that the rhetorical structure of
abstracts is composed of certain constituent moves. A move can be defined as a
“functional term that refers to a defined and bounded communicative act that is
designed to contribute to one main communicative objective, that of the whole
text” (Lorés 282). On the other hand, the previous research on the macro-
organisation of abstracts has not disclosed a step as an inherent unit within a
broader term move. With regard to this, our study has revealed that moves, as
basic structural units, consist of steps (discussed in section Results), which
enable authors to establish a structure and express a content in various ways
depending on the purpose they want to accomplish.
The rhetorical structure of abstracts or, in other words, moves and steps
research article abstracts (henceforth RA5 abstract/s) are composed of, has not
been the only centre of linguists’ interest. Graetz (1985) dealt with the use of
tenses in abstracts. This aspect will be the focus of our paper as well. In this
respect the present study aims at determining which tenses are used in the
structural units of the RA abstracts in political science and providing the possible
explanations. For the reason that the abstracts randomly chosen from three
areas of political science: social, election and foreign policy represent the object
of our research, the additional aim is to determine whether there are certain
variations in terms of the occurrence of the tenses found in the moves identified
within the structure of the abstracts analysed in the mentioned areas. On the
whole, this paper aims at establishing the connection between the rhetorical
structure of the abstracts examined and the use of tenses as one of their
grammatical aspects.
5
The abbreviation RA stands for the term research article. We have decided to use this
abbreviation for the reason that it has become common among linguists interested in abstracts
such as Martín Martín (2003), Lorés (2004), Keng Chan and Foo (2004).
Corpus
The corpus of this research paper consists of 48 RA abstracts in English

written by academic writers and taken from prominent British journals in three
fields of political science:
1. Journal of Social Policy (Cambridge University Press – UK) and Global
Social Policy (Sage publications – UK) (16 abstracts in the field of social policy
have been taken from these journals),
2. Political Analysis (Oxford University Press, UK) and Publius: The Journal
of Federalism (Oxford University Press, UK) (16 abstracts in the area of election
policy have been taken from the listed journals),
3. International Politics (Palgrave Macmillan Ltd. – England) and Cambridge
Review of International Affairs (Routledge – UK) represent the journals where
we have found 16 abstracts belonging to the area of foreign policy.
The abstracts studied are coded in our paper as SPa1 - SPa8, SPb1 - SPb8
(social policy), EPa1 - EPa8, EPb1 - EPb8 (election policy) and FPa1 - FPa8, FPb1 -
FPb8 (foreign policy). The abstracts numbered a1 – a8 have been taken from one
journal, for example, SPa1 - SPa8 mark the abstracts taken from Journal of Social
Policy. Those numbered b1 - b8 represent the abstracts from other journal, for
example, SPb1 - SPb8 stand for the abstracts from Global Social Policy.
Methodology
The paper is based on the analysis of discovering the correlation

between the rhetorical structure of the RA abstracts and the tenses used in each
move respectively. We have approached our research from the point of view of
Bhatia (1993) and Graetz (1985). Namely, we have applied Bhatia’s model in
identifying the obligatory and optional moves and steps in the textual
organization of the RA abstracts. According to Bhatia (78), there are four moves
in any abstract, i.e. in his words „a typical example of an abstract “consists of
the following moves:
1. Introducing puprose
2. Describing methodology
3. Summarising results
4. Presenting conclusions
However, Bhatia does not present the way he has come to the given
model. Apart from that, there is no indication of the corpus analysed and the
discipline the corpus belongs to. Furthermore, starting from Graetz’sstatement
that the Past Tense is the prevailing tense in RA abstracts (1985), we have tried
to outline the tenses the writers tend to use in the moves of their RA abstracts.
Results
This research paper aims at finding the model in the corpus analysed and
presenting the tenses used in the stated model. In comparison to Bhatia’s model
consisting of four moves, our study has shown that there are six moves with
obligatory and optional steps in the corpus examined. The model including the
determined moves and steps and their frequency in three areas of political
science is demonstrated in Table 1:
Frequency
Moves Social Foreign Election
policy policy policy
1. BACKGROUND: 50% 50% 56,25%
Step 1: Topic - centrality:
a. by interest or topic prominence
or b. by comparing or contrasting
or c. by using the pattern “general -
specific“
or d. by indicating a gap in the previous
research
or e. by using contradictory statements
Step 2: Stating Key Characteristics
2. INTRODUCING PURPOSE: 100% 87,50% 100%

Step 1: Describing the Present
Research
Step 2: Indicating Aim/Purpose
Step 3: Question-Raising
Step 4: Filling a Gap in the Previous
Research
3. DESCRIBING METHODOLOGY: 81,25% 62,50% 93,75%
Step 1: The Method of Conducting the
Research
Step 2: The Method of Data Analysis
Step 3: Materials and Data
4. SUMMARISING RESULTS 93,75% 93,75% 81,25%
5. PRESENTING CONCLUSIONS: 93,75% 50% 62,50%
Step 1: Explicit Announcements of
Conclusion
Step 2: Interpretation of Results
Step 3: Recommendations and
Suggestions
6. KEY WORDS 50% 50% -
Table 1 - Moves and Steps and their Frequency
Move 1 – Background
Background represents the first move which is not included in Bhatia’s

model (1993). In our analysis move 1 has been identified as a part of the
structure of the half of the analysed abstracts in social and foreign policy (see
Table 1). Its frequency in the area of election policy is a little bit higher (56.25%).
Table 1 illustrates that this move is composed of two steps. These data imply
that the authors of the analysed corpus choose the way in which they introduce
the topics of their abstracts and simultaneously their research articles.
Although Graetz (1985) suggests that the Past Tense is the most
frequent in abstracts, our research has pointed to the contrary. The following
table serves as an illustration of the tenses used in three corpora:
6
SP FP EP
Tenses (%) 7
A P A P A P
Present Simple 66.6 - 19 19 61 3
Present
9.5 - - 9.5
Continuous
Present Perfect
9.5 4.7 33.3 - 11.5 11.5
Simple
Past Simple 4.7 - 19 - 15.4 -
Future Simple 4.7 - - - - -
Table 2. Frequency of tenses used in move 1
Having in mind the aim of the first move in the corpus studied, i.e. to
define the context or introduce the topic using various steps (see Table 1), the
Present Simple is the prevailing tense in the social and election policy abstracts.
The authors choose to use this tense with the purpose of presenting the topic
using the pattern „general – specific“. Firstly, they state generalisations and
afterwards, they provide specific facts related to the issue being defined. The
second determined function of the Present Simple is to indicate a gap in the
previous research, where the authors are more direct using active voice, but in a
small number of cases they use passive in order to mitigate the responsibility for
their claims. Furthermore, when the authors’ aim is to get the readers
acquainted with their topics using comparing or contrasting as Step 1b (see
Table 1), they use this tense as well, as in the examples that follow:
6
The abbreviations SP, FP and EP signify the terms social policy, foreign policy and election policy.
7
The capital letters A and P represent the terms active and passive.
(1) Voting rights litigation requires ecological inference to estimate

the voting preferences of minority and nonminority groups within the
electorate… (EPb2)
(2) The two-level approach is often criticised for its failure to
provide thorough theoretical guidance to the empirical task of
establishing the boundaries of governmental win-sets. (FPb6)
(3) While political scientists usually rely on national models of
presidential elections, the candidates and their campaign staffs tend to
focus on state-by-state strategies. (EPa3)
The results in Table 2 illustrate that the Present Perfect Simple is the
dominant tense in the foreign policy corpus. Its meaning is mainly resultative.
The authors use this tense to attain the objective of emphasising the
importance of a topic (see e.g. 4).
(4) The European Union has established itself as the leader of

attempts to construct a global climate change regime. This has become an
important normative stance, part of its self-image and international
identity. Yet it has also come to depend on the Union's ability to negotiate
internally on the distribution of the burdens necessitated by its external
pledges to cut emissions. (FPa1)
In contrast to Graetz’s claim (1985), our research has shown a small

occurence of verbs in the Past Simple Tense. If used, its function is to give an
indication of Step 1e (see Table 1) – using contradictory statements, as in the
example 5, where the author in the first two sentences introduces the situation
that took place in the past, whereas in the third sentence he makes a
contradictory statement using the Present Simple Tense:
(5) Neoconservative democratization took on new life after 9/11:

the United States should be a global guarantor of liberty, even if coercing
this freedom. The justification was a hybrid of liberal democratic peace
and realist national security. However, this aggressive democratization is
contradictory: the philosophical foundation is insincerely decorated by
liberal language that overlooks damaging compromises when ideology is
put into practice. (FPa2)
Move 2 – Introducing purpose
Introducing purpose is an obligatory move within the structure of the

corpus from all three areas (see Table 1). Bhatia (1993) includes this move in his
model, but it is not composed of steps. Our analysis has shown that move 2
consists of four steps relating to the authors’ description of their present

research, aim or purpose, raising certain questions and filling a gap in the
previous research.
The results regarding the frequency of tenses in move 2 of the corpus
analysed are summarised in Table 3:
SP FP EP
Tenses (%)
A P A P A P
Present
73.9 8.6 75 12.5 85.7 3.5
Simple
Present
- - - - - -
Continuous
Present
Perfect 4.4 - - 5 3.5 -
Simple
Past Simple 8.6 4.4 2.5 - 3.5 -
Future Simple - - 5 - 3.5 -
The authors use the Present Simple Tense in most cases in social,
election and foreign policy with the objective of describing the present research,
indicating aim / purpose, question-raising and filling a gap in the previous
research (see Table 1). Table 3 suggests that this tense is predominantly used by
the election policy corpora authors and the approximate occurence of verbs in
this tense accounts for the foreign and social policy abstracts. The following
examples can serve as an illustration:
(6) In this paper, we examine the implications of these election

results for the design of Iraq's federal system. (EPa4)
(7) This paper seeks to shed light upon recent controversies
concerning Leo Strauss' alleged influence on contemporary American and
global politics...(FPa4)
(8) This article tries to fill this gap by focusing on the Belgian
pension system. (SPa7)
(9) The article does not research this apparent paradox, but asks
the empirical question of whether poverty…(SPb5)
According to the table there are a small number of verbs in the Past
Simple Tense, which directly questionsGraetz’s statement regarding the
prevailing tense in abstracts (1985). Apart from that, passive voice infrequently
occurs in the coprus examined, showing the authors’ preference for a quite
straightforward expression of their ideas.
Move 3 – Describing methodology
According to Bhatia (1993), Describing methodology is the second move

in the structure of abstracts. In the analysis carried out we have identified this
move as well, but it occupies the third position. What we have found and what
is not included in Bhatia’s model are the steps being the constituent part of
move 3 (see Table 1).
With regard to the tenses used in this move, the following table
indicates that the most frequent tense is the Present Simple:
SP FP EP
Tenses (%)
A P A P A P
Present Simple 57.9 1.6 100 - 61.5 7.7
Present
5.2 - -
Continuous
Present Perfect 30.
- - - -
Simple 8
Past Simple 5.2 - - - -
Future Simple - - - - -
The results obtained show that the presence of this tense is as mush as
100% in the foreign policy corpus. In other two corpora the authors mainly use
the Present Simple Tense as well. The Past Simple Tense is exploited only in the
social policy abstracts, which is not in accordance with Graetz’sclaim (1985).
Although her statement can be supported in this move, since its aim is to
describe the methods of how the authors have carried their research or how
they have analysed their data, or even what materials and data are the basis of
their studies (see Table 1), the findings point to the contrary. Namely, it is an
indicator of the authors’ way to accentuate the effectiveness and actuality of
the methods, procedures and materials used in their reseach papers, as it is
shown in the following examples:
(10) This article draws on data from a survey of 400 refugees... (SPa2)
(11) We employ two multilevel modeling procedures for estimating the
contextual variations in micro-level economic voting effects: a
conventional pooled approach and a two-stage procedure… (EPb6)
Not only are the finite forms used in move 3 of the corpus analysed, but
non-finite forms appear in this move as well. More precisely, we have identified
the use of the Present Participle with the purpose to reduce and condense two
moves into one sentence for the reason of saving readers’ time and space as
well as to meet the structural criteria imposed on the part of the authors from
certain academic journals. In example 12, the author uses the Present Participle
to introduce firstly Move 3 – Describing methodology and then Move 2 –
Introducing purpose, which is a common situation in the abstracts that have
been under study.
(12) Using 14 years of data from the UK Family Expenditure Survey, the
article examines whether lower prices stimulate attendance at live
performances overall and among low-income groups in particular. (SPa4)
The incidence of the Present Participle is demonstrated in Table 5, showing its

most frequent use in the social policy abstracts, which accounts for 53.8%.
SP FP EP
Present Participle (%)
53.8 46.7 40
Table 5. Frequency of the Present Participle in Move 3
Move 4 – Summarising the results
Bhatia’s model (1993) includes Summarising results as the third move

which provides an insight into the findings the authors have come to. Our
analysis has shown that this move is the fourth one being the obligatory part of
the model determined. It appears to be very significant as the authors report
their key research results. In comparison to the others move 4 is not composed
of steps (see Table 1), which is consistent with Bhatia’s model (1993).
Starting from Graetz’sstatement referring to the dominant use of the Past
Tense in abstracts, our analysis has demonstrated that it is not the case with the
corpus analysed which is confirmed by the following table:
SP FP EP
Tenses (%)
AP A P A P
Present Simple 1.4 .9 63.9 8.2 82.9 4.3
Present
-- 1.6 - - -
Continuous
Present Perfect
.5 - 8.2 4.9 4.3 -
Simple
Past Simple 10.7 1.8 9.8 1.6 6.3 2.1
Future Simple -1.8 1.6 - - -

Table 6 indicates that the Present Simple Tense is the prevailing tense in
all three corpora which have been under examination. Its percentage is the
highest in the election policy abstracts, followed by the social and foreign policy
corpora. The authors use this tense with the aim to present and describe their
study results pointing out their actuality, as it is suggested by the succeeding
example:
(13)...the study finds that presidential and vice-presidential candidates

receive an electoral advantage in their home states and regions.
Generally, parties donotderive significant electoral benefits in states
selected to host the national convention or those in which they control
the governorship. Important differencesarefound over time and between
the two political parties. (EPa3)
In example 13 the author uses the verb find in passive for the reason of
accentuating the results, not the agent.
Table 6 points to a rather small number of verbs used in the Past Simple
Tense in the analysed abstracts in social, election and foreign policy. Its usage
does not exceed 10.7%, which is an idicator of the fact that the authors tend to
emphasise their findings using the Present Simple. When the authors choose
the Past Simple Tense, they point to the results they had obtained before they
started writing their research papers.
SP FP EP
Tenses (%)
A P A P A P
Present Simple 82.7 6.9 73.3 - 65.2 8.7
Present Continuous - - 6.6 - 8.7 -
Present Perfect Simple 6.9 - 6.6 4.3 8.7 4.3
Past Simple 3.4 - 13.3 - - -
Future Simple - - - - 4.3 -
(14) It suggests that the Nigerian authorities failed to learn the lessons of
Chile. They transposed a system that both failed to serve the country
from which it wascopied and that is inappropriate to the country to which
it was copied. (SPb6)
Move 5 – Presenting conclusions
Presenting conclusions is the fifth move found during the analysis of our
corpus. This move emphasises the significance of the study carried out. The
authors interpret their results, give their assessments and suggestions, propose
how the results can be applied or whether hypotheses, put forward in Move 2 -
Introducing purpose, are accepted or rejected. Move 5 is present in Bhatia’s
model with a difference that it includes steps (see Table 1).
The object of our study has been the occurrence of tenses in Move 5 -
Presenting conclusions throughout the corpus as well. The following table
serves to clearly illustrate the tenses applied:
With regard to the tenses used in abstracts, Graetz (1985) makes a claim
that the Past Tense is the most frequent in abstracts. Table 7 challenges her
claim since the results obtained indicate that the prevailing tense in all three
areas of political science is the Present Simple. The authors employ it in order to
emphasise the relevance of their results (see e.g. 15). They prefer to use active
with the aim to directly present their conclusions.
(15) The paper concludes with a brief discussion of how these themes run
counter to the tenets of classical realism and of the ethical and political
hazards that emerge from an attempt at utopian empire. (FPb1)
According to Table 7, the authors use the Past Simple Tense in small
number of instances - 13.3% in the foreign, 3.4% in the social and there are no
occurences of this tense in the election policy abstracts.
Move 6 – Key words
Move Key words represents the last move being a part of the rhetorical
organisation of abstracts examined. This move cannot be found in Bhatia’s model
(1993). Our findings indicate that the social and foreign policy authors include this
move in their abstracts, whereas the election policy abstracts do not incorporate
it. This situation can be ascribed to the fact that different journals, more precisely,
Global Social Policy and International Politics,impose various structural criteria on
authors. The importance of move 6 arises from that it enables readers to use key
words to search for and find a suitable research article.
Conclusion
In this paper wehave reported on the model in the genre of abstract

identified in the corpus taken from three areas of political science: social,
election and foreign policy. We have approached our analysis having in mind
Bhatia’s model (1993) consisting of four moves and no steps. The model found
in our corpus does not completely conform to Bhatia’s. On the contrary, it is
composed of six moves with appropriate steps, except Move 4 – Summarising
results and Move 6 – Key words which do not include steps (see Table 1).
Apart from the textual organization of abstracts, the object of our analysis
has been to determine which tenses are used in the social, election and foreign
policy corpora. Although it is recommended by the literature (Graetz 1985) to
use the Past Tensewhen writing abstracts, the results obtained point to the
dominant use of the Present Simple Tense in all three areas of political science
in each move respectively, except Key words. Therefore, it can be concluded
that academic writers of the RA abstracts in political science introduce their
topics, present their aims, state the methods, outline their results and
conclusions using this tense in order to put an emphasis on the actuality and
effect of the stated ideas and data. According to the research conducted, most
of them use active voice, thus indicating their readiness to be more direct as
well as to mitigate their responsibilities depending on the aim they want to
achieve. This way they establish a corresponding relationship between the
rhetorical structure of the abstracts and certain grammatical aspects, i.e. the
tenses used. In broader terms, a connection between macro- and micro- level is
established, which could be of use to both potential writers and readers of RA
abstracts.
Bibliography:
Bhatia, K. Vijay. Analysing Genre: Language Use in Professional Settings. London

and New York: Longman. 1993.
Borko, Harold and Charles L. Bernier. Abstracting Concepts and Methods. New
York: Academic Press Inc. 1975.
Dahl, Trine. “Some Characteristics of Argumentative Abstracts”. Akademisk
Prosa 2. Ed. Kjersti Fløttum. UiB : Faculty of Humanities: Department of
Foreign Languages, 2004. 49-67.
Graetz, N. “Teaching EFL Students to Extract Structural Information from
Abstracts”. Reading for Professional Purposes, Eds. Ulijin and Pugh.
Leuven, Belgium: ACCO. 1985.
Hyland, Ken. Hedging in Scientific Research Articles. Amsterdam-Philadelphia:
John Benjamins Publishing Company.1998.
Jin, Huirong. “A Comparative Study on English Medical Abstracts on Lexical and
Syntactic Levels”. US-China Foreign Language. Eds. Hua Zhou and Zuo Y.
USA: David Publishing Company. 3 (5), 2005. 47-51.
Lakid, Igor. Analiza žanra: diskurs jezika struke. Podgorica: Univerzitet Crne
Gore. 1999.
Lancaster, F.W. Indexing and Abstracting in Theory and Practice. Michigan:
Thomson-Shore. 2003.
Lorés, Rosa. “On RA Abstracts: From Rhetorical Structure to Thematic
Organisation”. English for Specific Purposes 23, 2004. 280-302.
Luis, Vera V. “Abstract Reading Comprehension and Written Production: A
Structured Model” Revista Estudios NorteAmericanos:
www.estudiosnorteamericanos.cl/.../256-Vera-
Abstract%20Reading%20Comprehesion.pdf, 16 November, 2010.
Martín Martín, Pedro. “A Genre Analysis of English and Spanish Research Paper
Abstracts in Experimental Social Sciences”. English for Specific Purposes
22, 2003: 25-43.
Midid, Sofija. “Osobenosti jezika za naučne i stručne namene”, Stom Glas S. Ed.
Slavoljub Živkovid. Beograd: Srpsko Lekarsko Društvo 50, 2003. 97-100.
Rimrott, Anne. “The Discourse Structure of Research Article Abstracts – A
Rhetorical Structure Theory (RST) Analysis.” http://www.sfu.ca/gradlings/
NWLC_Proceedings/rimrott207-220.pdf 12 February, 2011.
Savid, Svenka. (s.a.) Diskurs analiza. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu,
Filozofski fakultet.
Swales, John. Genre Analysis: English in Academic and Research Settings.
Cambidge: Cambridge University Press. 1990.
DISKURZIVNE I GRAMATIČKE KARAKTERISTIKE APSTRAKATA NAUČNIH

RADOVA
Uzimajudi u obzir činjenicu da se godišnje u svijetu objavi oko sto hiljada

naučnih i stručnih časopisa (Swales 1990), apstrakt je od značaja onda kada se
članovi akademske diskursne zajednice suočavaju sa poteškodom prilikom pro-
nalaženja određenih podataka u opširnim naučnim člancima. Stoga je apstrakt,
kao jedan nezavisan žanr, od velike važnosti, naročito u situacijama kada poten-
cijalni čitaoci moraju da odluče da li da pročitaju odgovarajudi naučni članak ili
ne. Ovaj rad predstavlja analizu apstrakata naučnih članaka koji su napisani na
engleskom jeziku. Analiza je zasnovana na 48 apstrakata koji su uzeti iz istaknu-
tih britanskih časopisa po principu slučajnog uzorka iz tri oblasti političkih nauka:
socijalne, izborne i inostrane politike. Pažnja je usmjerena na ispitivanje njihove
retoričke strukture identifikovane korišdenjem Batijinog modela (1993). Analiza
ide dalje sa opisivanjem određenih distinktivnih diskurzivnih i gramatičkih odlika
ovih obrazaca. Preciznije, cilj ovog rada jeste da pruži uvid u korišdenje vremenâ
u svakom stavu8 i da se objasni njihova funkcija. Rezultati pokazuju da je sada-
šnje prosto vrijeme najučestalije, iako Graetz (1985) naglašava da je prošlo
vrijeme dominantno u apstraktima. U zaključku, ovaj rad bi mogao biti od kori-
sti u nastavi pisanja apstrakata kao žanra pisanog diskursa.
Ključne riječi: apstrakti naučnih radova, retorička struktura, gramatičke

karakteristike, političke nauke, žanr, model, diskurs.
8
Prevoditerminamovekaostavistepkao faza preuzetisuizLakideveknjigeAnaliza žanra:
Diskursjezikastruke (1999).
UDK 81‟373.612
ABOUT UNIQUENESS AND PRODUCTIVITY OF BLENDS

Camiel Hamans
European Parliament, Brussels/Strasbourg
Abstract: Traditionally, blends such as brunch, Oxbridge and veggieburger are seen as a
form of word play and consequently as exceptions. Therefore they are considered to be
unique and unproductive. In this article, structurally different types of blends are studied
and compared with combining forms such as Reagonomics or workaholic. It will be
shown that all these types are possibly productive and thus not unique. Blends may be
formed via an unusual process of word formation, but this does not affect their potential
to become a model for productive processes of paradigmatic extension. In this respect,
there is no essential difference between blends and combining forms.
Key Words: morphology, productivity, blends, combining forms
1. Aim of this study
In this paper Fradin’s claim (2000: 52) that real blends are antithetical to
paradigms will be studied. Therefore the productivity of structurally different
types of blends will be investigated so as to show to what extent different types
of blends can function as a source for new word formations.
2. What is a blend?
In the literature quite some different definitions of blends have been

given. Often the following elements are part of the definition (cf. Cannon 1986
and 2000:952; Gries 2006: 536/7, Plag 2003:123)
a. two separate source words (sw) are telescoped into a new form
b. usually the two source words exhibit some phonological overlapping
c. there must be some shortening of the source words
d. the source words have some semantic and/or phonological similarity
e. usually the first part of the first source word combines with the final
part of the second source word
f. the cut-off point of the source words is not well predictable
(e.g. why is it Fr. cochonglier and not *cochanglier from cochon + sanglier
or why is it Eng. telethon from televison + marathon next to
talkathon from talk + marathon?)
3. Examples
Since about the middle of the 20th century blending seems to have
developed into an important word formation pattern (Cannon 1986:737).
Nevertheless in introductions to morphological theory blending is still seen as a
minor process, which for instance “is used quite a bit in English in advertising,
product naming, and playful language” (Lieber 2010: 52).
Maybe because of its theoretical vagueness quite often different types of
blends are put together with similar minor processes of lexeme formation.
However, one may distinguish following types.9
A. Most typical blends (cf. Marchand 1968: 451)

(1)brunch from breakfast + lunch
smog from smoke + fog
Chunnel from Channel + tunnel
(2) Fr.franglais from français + anglais

cochon glier from cochon + sanglier
courriel from courier + électronique
B. Complex blends (Cannon 2000)

(3)Oxbridge from Oxford + Cambridge
stagflation from stagnation + inflation
advertorial from advertisement + editorial
One of the major differences between type A and type B blends is that
the forms under B, complex blends, are fused at a syllable juncture of both
source words (Cannon 2000: 954), whereas in the most typical blends, type A,
the cut-off points are set at syllable constituents. In one or in both of the source
words of type A the cut-off point coincides with onsets, onset plus nucleus, or
codas or rimes. (Plag 2003: 124/125)
C. Composition with a difference (Frath 2005)

(4) veggieburger from vegetables + hamburger
malware from malicious + software
Bolkgate from Bolkenstein + Watergate
9
Kemmer (2003), following Grésillon (1984) and Fradin (2000), makes a difference between
overlap and substitution blends, such as glitterati from glitter + literati versus ranchurbia from
ranch + suburbiaor ginormous from gigantic + enormous. The source words of overlap blends
contain an identical part, whereas in the case of substitution identity of segments does not play a
role. For a discussion of the distinction see Hamans (2010: 481-483)
The main difference between type A, B on the one hand and type C
formations on the other hand is that the type C examples are highly productive
at first sight, as will be discussed in paragraph 5.
D. Combining Forms (Warren 1990)

Combining forms and neoclassical compounding are usually seen as
borderline cases of compounding (Kastovsky 2009c: 326), although ‘it may not
always be clear whether a particular word has been coined as a neo-classical
compound or as a blend.’(Bauer 2001: 70) Both elements of forms such as
astro-naut, bio-logy and tele-gram are bound elements which only occur in
compounds.10 However, these bound forms correspond to plain lexical elements
in their original language. That is why the following examples resemble blend
formation. No examples of plain neoclassical compounding are given here, since
as Warren (1990) shows there is no essential difference between combining
forms which find their original in Latin or Greek or in for instance English.11
Since we compare combining forms with blends the same pattern of
explanation will be given as before, thus with the original plain lexical elements
as the starting point of the derivation, although one may prefer an alternative
derivation with affixoids such as –int, –nomics, –glish, fr(a)– or –ement.
(5) humint from human + intelligence12
rumint from rumour + intelligence
comint from communication+ intelligence
(6)Nixonomics from Nixon + economics
Reagonomics from Reagan + economics13
Thaksinomics from Thaksin + economics14
(7)Spanglish from Spanish + English
10
As may be clear from these examples combining forms show other co-occurrence restrictions
than all other morphological segments. They may combine with clipped words and stems but even
with other combining forms, which of course is against all normal patters of word formation. After
all normally words can not consist of bound lexemes only, as the examples given here do (Hamans
2009:2).
11
Quite often a (neo)classical compound may result in hybrid forms such as the French words
under (ib):
(ia) astronaute (ib) touristonaute
cybernaute comiconaute
internaute blogonaute
Warrens (1990:118) example warnography from the undisputable neoclassical model
pornography is a clear example of a hybrid combining compound, just as more recent forms such
as popnography, pork-nography andgorenography.
12
Note that –int is not the final part of sw2 , the second source word, as is normally the case with
blends.
13
An alternative form Reaganomics had been attested to be as frequent as Reagonomics.
14
A form Thaksonomics has been attested as well, be it considerably less frequent.
Danglish from Danish + English

Polglish from Polish + English
(8) Fr.franglais from français + anglais15

frarabe from français + arabe
frallemand from français + allemand
(9) Du. Leuvenement from Leuven + evenement16 ‘event’

Poëthement from poëzie/poëet + evenement
Levenement from leven (life) + evenement
4. Productivity of combining forms
Although the category of combining forms is not well defined and is not
unchallenged (cf. a.o. Kastovsky (2009a & b)), from the examples given so far it
will be clear that the process categorized under this label is highly productive.
The relation or difference between combining forms and blending is not
clear (Bauer 2001:70). In cases such as (5) till (9) it may seem that all the
examples are formed by way of blend formation, but for (10) this rather
implausible.
(10)En. Fr. Du.

cavalcade hippodrome bibliotheek
(10a)autocade velodrome discotheek
(10b)camelcade pissodrome (pissoir) fietsotheek(fiets ‘bike’)
Theoretically the forms in (10a & b) could be derived by a kind of blend

rule from the model forms, but the fact that all of the first source words are full
nouns or existing and lexicographically attested clipped nouns is suspicious.
It is more likely that the model form has been analyzed as ‘a composite, a
syntagma, and therefore has acquired derivative force’ (Marchand 1968: 211, cf.
Hamans 2009: 6).
In a similar way the foreign word sequel has been reanalyzed.
Consequently a part –quel has been secreted, that from then on could be used
as a combining form to produce a series of new words as in (11). According to
Warren (1990: 117) the coiner of the first derived form did not make a mistake
15
Note that franglais has been given as an example of most typical blending before (2). As we will
see patterns of combining forms seem to start from a successful blend quite often.
16
Leuvenement is the name of an association with organizes festivals and other events in Leuven
(Louvain, Belgium).
when he secreted –quel and assigned it morpheme status. He consciously made

it a morpheme.
(11) sequel reanalyzed as se (as in second) + –quell

prequel sidequel
threequel interquel
midquel protoquel
Reanalysis does not require recognition of an existing free or bound

element.
In (12) secretion of the final sequence turns out to be possible without
isolation of a suitable recognisable element.
(12)utopia u + –topia
ecotopia e-topia
technotopia EUtopia
pornotopia atopia (a society without territorial borders)
In (11) and (12) subsequent blend formation for all the neologisms is
unlikely. Some of the first elements are bound forms, which makes telescoping
of two independent forms into a new one impossible.
On the other hand the series in (5) and (7) definitely start with a blend,
that subsequently has been reanalyzed as a composite.
Here typical blend formation, just as in (8), gives rise to a productive
process of word formation. The model forms humint and franglais might have
been unique till a certain point in time and derivation, but later on they started
to function as a ‘major source of combining forms’, such as –mint, –glish and
fr(a)– (Fradin 2000:22, Bauer 1983:236 and Cannon 1986:362).
5. Productivity of ‘composition with a difference’
Composition with a difference resembles the process discussed in

paragraph 4 quite well.
(13) veggieburger malware Bolkgate

cheeseburger spyware zippergate
tofuburger netware Camillagate
All three series of (13) are highly productive. Each form may be analyzed
and described as a result of blending, such as cheeseburger = cheese +
hamburger or spyware = spy + software or Camillagate = Camilla (Parker

Bowles) + Watergate.
However, the second source word may have been (re)analyzed and
interpreted as a compound, and thus with the last part as head of the
construction. Also in semantic terms.
(13a)hamburger ham + burger

software soft + ware
Watergate water + gate
Moreover, these last parts burger, ware and gate have been attested as
independent free forms with their new meanings already. This new meaning,
‘bun’, ‘computer programs’ and ‘political scandal involving some cover up’, is
the meaning of the whole model form, which suggests that these three words
are clipped nouns that fulfill the role of the original long form. Also in
compounding, where they may be combined with full nouns as in spyware and
tofuburger or with clipped forms as in malware or Bolkgate, with Bolk from
Bolkestein, the name of the Dutch politician who became notorious as a
European commissioner.
What this analysis makes clear is that the examples in (4) and (13) should
no longer be considered as blends, although the starting point or model of the
productive process of paradigmatic extension may have been a blend, just as in
some of the cases discussed in paragraph 4.
6. Productivity of complex blends
Complex blends look as if they were compounds. The source words

always consist of two times two elements, A + B & C+D, the result being A+D,
where A and D always consist of at least one syllable (cf. Plag 2003: 123). The
final form suggest that the source words could be analyzed as each consisting of
two free forms, which could be combined freely. A closer look at the data makes
clear that the elements A and D are free forms only accidentally, as in Oxbridge.
(3) Oxbridge from Oxford + Cambridge

A D A B C D
stagflation from stagnation + inflation
A D A B C D
advertorial from advertisement + editorial
A D A B C D
At first sight this type of blends seems to oppose to paradigmatic

extension. Especially when one takes into account a few more examples such as
(15)Brangelina from Brad Pitt + Angelina Jolie

Tanzania from Tanganyika + Zanzibar(+ia)
However, neologisms with ox–, –flation and –(ver)torial can be found easily.
(16)Oxfam from Oxford + Famine17

Oxam from Oxford + exam(ination)
OxMorph from Oxford + Morphology18,19
(17)agflation from agriculture + inflation

reflation from recession + inflation
shockflation from shock + inflation
(18)promotorial from promotion + editorial

egotorial from ego + editorial
e-torial from e- (electronic) + editorial
e-vertorial from e- (electronic) + advertorial
This last example e-vertorial shows that the second source word is no
longer editorial here but the blend advertorial, just as it turns to be the case in
blogvertorial. Furthermore a free form vertorial has been attested widely
already and therefore might be compared with the burger, gate and ware
examples discussed before.
Moreover from the example e-torial, which is highly frequent, one may
conclude that –torial is on its way to become a combining form. Normally
blends follow the prosodic pattern of the analog, which is the second source
word here (Beard 1998: 57). In e-torial a second unstressed syllable is missing.
As the examples in (11) and (12) show combining forms, being a borderline part
of compounding, do not require prosodic identity with a model form.
It is not unlikely that in all these examples, just as in (5), (7) and (8), a
blend model functions as a source for paradigmatic extension. In this respect
the elements ox–, –flation and –(ver)torial may be compared to combining
forms, although their productivity is still less frequent than of ‘classical’
combining forms such as agri–, bio–, morpho–, –logy, –nomics and –naut or
French –naute.
17
Full form: Oxford Committee for Famine Relief.
18
The full form of OXMorph is the Oxford Workshop on Romance Morphology.
19
For the examples under (16) I should like to thank J.C. Smith, St. Catherine’s College Oxford.
7. Productivity of most typical blends
According to Fradin (2000: 52) this category of most typical blends is

antithetical to paradigms and therefore should be considered as unique by
definition.
However, all three forms given under (1) have given rise to derived forms,
be it to different extents.
(19) brunch
m-unch from maximise + lunch20
munch from midday + lunch (about 3 p.m).
frunch from free + lunch
Flunch from fast + lunch21
plunch from plough + lunch ‘having sex during or after
unch trademark of ‘handcrafted bespoke sandwiches’
(20)smog
vog from volcano + smog22
(21)Chunnel
Hunnel from Hell + tunnel
plunnel from parking lot + tunnel
stunnel from SSL/TLS + tunnel ‘computer
program used to provide universal SSL/TLS tunnelling service’

Grhunnel Du. from Groene Hart +tunnel‘long tunnel under the
‘Green Heart’ of the provinces of Holland’unnelquasi tunnel built by a
club of ‘live steamers’ for their mini steam train
Not only these classical examples of blends appear to be productive. Also

recent blends may become productive.
(22)froogle from frugal + google
schoogle from school + google
broogle from bro(ther) + google23
20
This form m-unch should not be confused with the existing English verb to munch ‘violently
chew’.
21
Flunch is the name of a chain of wayside restaurants.
22
Vog has been attested in 1983 already (http://en.wikipedia.org/wiki/Vog).
23
A bro is an obnoxious male person. To broogle means to ask a male nerd friend to provide
information about a variety of subjects.
The commercial name unch and the nickname unnel show that language
users see the last segment of these blends as potential free forms, which
proves that language users analyze these blends as if they were composites.
The same must have happened with the form smog. Otherwise this form
could not have been used as input for vog.
Whether froogle or google has been used as model for schoogle and
broogle can not be decided yet, but the fact that there existed already a blend
such as froogle may have been helpful in coining new blends according to the
same pattern.
What is clear from these examples is that none of these most typical
blends is unique. The extent of the productivity depends on the exclusiveness of
the referents in reality. Although air pollution is not rare unfortunately. Possible
variants of smog are far more difficult to imagine than different types of very
long tunnels or tunnels for special purposes.
Only blends which refer to unique referents or unique classes of referents
are unique themselves.
(15)Brangelina from Brad Pitt + Angelina Jolie

Tanzania from Tanganyika + Zanzibar(+ia)
The partnership of Brad Pitt and Angelina Jolie was unique, just as the
combination of Zanzibar and Tanganyika is. Therefore these names, blends, are
unique, just as mongrels of sheep and goat and vice versa.
(23)shoat from sheep + goat

geep from goat + sheep
7. Conclusion
Blends may be formed via an unusual process of word formation,

however this does not affect their potential to become a model for productive
processes of paradigmatic extension. In this respect there is no essential
difference between blends and combining forms.
Bibliography:
Bauer, Laurie. English Word Formation. Cambridge: Cambridge UP, 1983.

Bauer, Laurie. Morphological Productivity. Cambridge: Cambirdge UP, 2001.
Beard, Robert. "Derivation." The Handbook of Morphology. Ed. Andrew Spencer
and Arnold M. Zwicky. Oxford: Blackwell Publishers,1998. 44-65.
Cannon, Garland. "Blends in English word formation."Linguistics 24 (1986): 725-

753.
Cannon, Garland. "Blending."Morphologie/Morpholology: Ein Internationales
Handbuch Zur Flexion und Wortbildung/an International Handbook on
Inflection and Word-Formation. Ed. Geert E. Booij, Christian Lehmann and
Joachim Mugdan in collaboration with Wolfgang Vol.1. Kesselheim and
Stavros Skopeteas. Berlin: Walter de Gruyter, 2000. 952-956.
Fradin, Bernard."Combining Forms, blends and related phenomena." Ed. Ursula
Doleschal and Anna Thornton. Extragrammatical and Marginal
Morphology. München: Lincom Europa, 2000. 11-59.
Frath, Pierre. "Why is there no ham in a hamburger?"A study of lexical blends
and reanalysed morphemisation. RANAM, Recherches Anglaises et Nord-
Amércaines 38. 2005
Grésillon, Almuth. La règle et le monstre: le mot-valise: interrogations sur la
langue à partir d’un corpus de Heinrich Heine. Tübingen: Max Niemeyer
Verlag, 1984.
Gries, Stefan Th. "Cognitive determinants of subtractive word formation: A
corpus-based perspective."Cognitive Linguistics 17-4, 2006. 535-558.
Hamans, Camiel. "Oddities as universals." Ed. Renáta Gregová, Livia Körtvélyessy
and Slávka Tomaščiková. Universals and Typology in Word Formation,
Teaching Materials. Slovak Association for the Study of English-SKASE.
DVD,\presentation\2009_08_18_7\hamans.pdf.
Hamans, Camiel. "The productivity of blending: Linguistic or cognitive. Or how
to deal with administrivia and ostalgia." Ed. Danuta Stanulewicz, Tadeusz
Z. Wolaoski and Joanna Redzimska. Lingua Terra Cognita II. A Festschrift
for Professor Roman Kalisz. Gdansk: Wydawnictwo Uniwersytetu
Gdaoskiego, 2010. 467 – 490.
Kastovsky, Dieter. "English word-formation, combining forms and neo-classical
compounds: a reassessment."CIL18,CD-rom. Seoul: Linguistic Society of
South Korea, 2009a.
Kastovsky, Dieter. "Astronaut, astrology, astrophysics: About Combining Forms,
Classical Compounds and Affixoids." Ed. Rod W. McConchie, Alpo
Honkapohja and Jukka Tyrkkö. Selected Proceedings of the 2008
Symposium on New Approaches in English Historical Lexis (HEL-LEX2).
Somerville, MA: Cascadilla Proceedings Project: 1-13; also
www.lingref.com document #2161.2009b
Kastovsky, Dieter. "Diachronic perspectives."The Oxford Handbook of
Compounding. Ed. Rochelle Lieber and Pavol Štekauer. Oxford: Oxford UP,
2009c. 323-340.
Kemmer, Suzanne. "Schemas and lexical blends." Ed. Huert Cuyckens, Thomas
Berg, René Dirven and Klaus-Uwe Panther. Motivation in Language: From
Case Grammar to Cognitive Linguistics. A Festschrift for Günther Radden.

Amsterdam – Philadelphia: Benjamins, 2003. 69-79.
Lieber, Rochelle. Introducing Morphology. Cambridge: Cambridge UP, 2010.
Marchand, Hans. The Categories and Types of Present-Day English Word-
Formation.München: C.H. Beck, 1969.
Plag, Ingo. Word-Formation in English. Cambridge: Cambridge UP, 2003.
Warren, Beatrice. "The Importance of Combining Forms."Contemporary
Morphology. Ed. Wolfgang U. Dressler, Hans C. Luschützky, Oskar E.
Pfeiffer and John R. Rennison. Berlin-New York: Mouton de Gruyter, 1990.
111-132.
O JEDINSTVENOSTI I PRODUKTIVNOSTI RIJEČI NASTALIH KONTAMINACIJOM
Riječi nastale kontaminacijom kao što su brunch, Oxbridge i veggieburger

se tradicionalno smatrajuoblikom igre riječi i shodno tome jedinstvenim i nepro-
duktivnim. U ovom radu su predstavljeni strukturalno različiti oblici riječi nasta-
lih kontaminacijom i oni se upoređuju sa tvorenicama kao što su Reagonomics ili
workaholic. Rad istražuje do koje mjere ove tvorenice mogu da funkcionišu kao
izvor za stvaranje novih tvorbenih oblika. Tvorenice nastale kontaminacijom su
proizvod neobičnog procesa u okviru tvorbe riječi, ali to ih ne spriječava da po-
stanu model za produktivan proces paradigmatske ekstenzije. Na osnovu pri-
mjera de biti prikazano da su svi tipovi kontaminacije načelno mogu da budu
produktivni i samim tim da se ne radi o jedinstvenim i neproduktivnim tvo-
renicama.
Ključne riječi: morfologija, produktivnost, kontaminacija, slaganje.

UDK 81‟25
DER PEKUNIÄRE TRIP – ÜBERSETZUNGSPROBLEME UND

BLENDING
Sanja Cimer
Vladimir Karabalid
J. J. Strossmayer Univerzitet u Osijeku
Abstract: Der Beitrag behandelt den Übersetzungsprozess und konzentriert sich dabei
insbesondere auf die kognitive Prozessuierung des ausgangssprachlichen Materials und
die Probleme, die dabei entstehen können. Als Ausgangspunkt für die Modellierung des
Übersetzungsprozesses dient Fauconnier und Turners Theorie der konzeptuellen
Integration, auch Blending genannt (2002), sowie ihre Anpassungen an den
Übersetzungsprozess durch die Theorie von Mandelblit (1997) und Wang Bin (2005).
Detaillierter analysiert wird ein Übersetzungsproblem, das einer Studie mit
Dialogprotokollen entnommen wurde, wobei Protokollausschnitte einer zusätzlichen
Fundierung des entwickelten Modells dienen. Das behandelte Problem entsteht im
Zusammenhang mit dem sog. Single-scope-Netzwerk, bei dem der Wiederaufbau der
Beziehungen zwischen konzeptuellem Inhalt und sprachlicher Form in der Zielsprache zu
einer Fehlübersetzung führt.
Schlüsselwörter: Theorie der konzeptuelle Integration, Blending, Dialogprotokolle,

Übersetzen, Übersetzungsprobleme
Die Übersetzungsprozessforschung als ein Forschungsgebiet der Über-

setzungswissenschaft ist heute erst etwas mehr als 25 Jahre alt. Bis heute haben
sich unterschiedliche Methoden und Theorien entwickelt, die versuchen, den
Übersetzungsvorgang zu beschreiben. Neuerdings wendet man sich immer mehr
fachübergreifenden Ansätzen zu, darunter auch kognitiven Theorien, die vielleicht
neue Anhaltspunkte für eine Erklärung dieses komplizierten Vorgangs bieten
können. Der folgende Beitrag versucht den Übersetzungsprozess vom Standpunkt
einer Theorie der kognitiven Semantik, nämlich der Theorie der konzeptuellen
Integration von Fauconnier und Turner (2002) zu betrachten. Die konzeptuelle
Integration gilt als eine der mentalen Grundoperationen des menschlichen
Denkens. Die besagte Theorie bietet ein Modell für die Art und Weise, wie die
formale sprachliche und die konzeptuelle Ebene miteinander verbunden werden
und versucht zu erklären, welche kognitive Vorarbeit sich dahinter verbirgt.Im
Beitrag wird insbesondere auf die Übersetzungsproblematik eingegangen mit dem
Ziel, die problematischen Aspekte mit Hilfe des im Beitrag dargestellten Modells zu
beschreiben und durch die Bewusstmachung der kognitiven Hinter-gründe des
Problems auf mögliche Lösungen hinzuweisen.
1. Theoretischer Hintergrund
1.1. Konzeptuelle Integration
Konzeptuelle Integration (KI) beruht auf dem Begriff der mentalen

Bereiche, die Fauconnier und Turner als „small conceptual packets constructed
as we think and talk, for purposes of local understanding and action“ (40)
definiert haben. Mentale Räume beinhalten verschiedene Elemente, die in
verschiedenen Relationen zueinander stehen. Das Besondere ist, dass sie
parallel zur Sprachproduktion aufgebaut und modifiziert werden und über
verschiedene Abbildungen (mappings) in Beziehung zueinander stehen.
Menschen können verschiedene, ähnliche wie gegensätzliche Ereignisse
und Situationen (mentale Räume) miteinander vergleichen, sie können diese
auch miteinander verschmelzen und einen dritten mentalen Raum mit neuer
Struktur (emergent structure) entstehen lassen.
Hierzu das Beispiel von Fauconnier und Turner (39-50), es handelt sich
um das Rätsel des buddhistischen Mönchs (übernommen von Koestlin 1964):
Ein buddhistischer Mönch bricht eines Tages bei Sonnenaufgang auf, um die
Bergspitze eines nahen Bergs zu erklimmen, er erreicht die Spitze bei
Sonnenuntergang, verbringt einige Tage auf dem Berg in Meditation, macht sich
eines Morgens nach Sonnenaufgang auf den Weg zurück ins Tal und erreicht
gegen Sonnenuntergang sein Ziel. Versuchen Sie, ohne Annahmen über den
genauen Anfang und das genaue Ende seiner Reise oder das Tempo des Mönchs
zu machen, zu beweisen, dass es eine Stelle auf dem Weg gibt, an der sich der
Mönch um die gleiche Uhrzeit an zwei verschiedenen Reisetagen befindet.
Um eine solche Stelle auf dem Weg zu finden, stelle man sich laut
Fauconnier und Turner vor, dass sich der Mönch an dem gleichen Tag auf dem
Weg zur Spitze und gleichzeitig auf dem Weg ins Tal befindet. So würde der
Mönch auf seinem Weg an einer Stelle sich selbst antreffen, und diese Stelle
wäre die Lösung des Rätsels. Die Tatsache, dass eine solche Situation pure
Phantasie ist, und dass sich der gleiche Mönch unmöglich gleichzeitig in zwei
verschiedene Richtungen bewegen und unmöglich sich selbst antreffen kann, ist
hier unerheblich. Die Vorstellung einer solchen Situation ist laut den Autoren ein
Beispiel für den Vorgang der konzeptuellen Integration: Elemente aus den
beiden Reisen werden kombiniert, wodurch in einem dritten Denkraum neue
Struktur entsteht, die unsere Lösung des Rätsels unterstützt.
Die Hauptmerkmale der konzeptuellen Integration wurden in einem
Basisdiagramm auf Abbild 1 dargestellt, hierzu die Erklärung der Haupt-
elemente:
Es gibt zwei mentale Räume, die Input-Räume genannt werden. Die
Struktur der einzelnen Räume umfasst Teile einer der beiden Reisen aus
unserem Beispiel (Input 1 umfasst die Reise des Mönchs zur Bergspitze, und
Input 2 die Reise des Mönchs ins Tal). Zwischen einigen Elementen in den Input-
Räumen bestehen partielle Abbildungen, sog. mappings (in unserem Beispiel

zwischen dem Mönch, dem Berg und Tag, der Reiseroute sowie der
Bewegungsrichtung des Mönchs in den zwei Denkräumen). Ein generischer
Raum ist vorhanden, er ist mit beiden Input-Räumen verbunden und enthält
Elemente, die beiden Räumen gemeinsam sind (in unserem Beispiel umfasst er
eine Person in Bewegung, die Reiseroute sowie den Tag der Reise). In unserem
Beispiel ist die Bedeutung des generischen Raumes nicht offensichtlich, jedoch
können generische Räume selbst schematisiert und im Langzeitgedächtnis
gespeichert werden. Auch ein vierter Raum, der sog. Blend, ist vorhanden, dort
entstehen Strukturen, die in den Input-Räumen nicht existieren (die bereits
erwähnte emergent structure). In dem Mönch-Beispiel umfasst die neue Stru-
ktur einen einzigen Berghang, auf dem sich zwei Personen in entgegengesetzten
Richtungen bewegen; diese Personen verschmelzen nicht, sondern sind durch
den Tag der Reise und ihre Bewegungsrichtung voneinander getrennt. Aus den
beiden Input-Räumen setzen sich selektive Projektionen in den Blend zu-
sammen, wobei nicht alle Elemente projiziert werden (in unserem Fall bleiben
z.B. die Jahreszeit, die Kleidung des Monchs oder die Wetterzustände an den
Tagen der Reise außer Betracht).
Abbild 1: Darstellung des Grundvorgangs der konzeptuellen Integration (Fauconnier, Turner, 46)
Abbild 1 zeigt ein Minimalnetzwerk der konzeptuellen Integration (auch

unser Mönch-Beispiel passt strukturmäßig in dieses Netzwerk). Die Kreise stell-
en mentale Räume dar, volle Linien sind auf Ähnlichkeit/Gegensätzlichkeit be-
ruhende Abbildungen zwischen den beiden Räumen Input 1 und Input 2,
gestrichelte Linien sind Abbildungen zwischen den Input-Räumen, dem gene-
rischen Bereich oder dem Blend. Das Viereck im Blend stellt die neuaufgebaute
Struktur dar.
Neue Strukturen können im Blend auf drei Wegen entstehen:
1) Komposition – das Zusammensetzen von Projektionen aus den Input-
Räumen (es entstehen neue Beziehungen, die in den einzelnen Inputs nicht
vorhanden sind; in dem Mönch-Beispiel sind es zwei Personen in Bewegung
statt nur einer);
2) Ergänzung/Vervollständigung (Completion) – das Hinzufügen von
Hintergrundwissen aus schon bekannten frames und scenarios (im Mönch-
Beispiel ist es die Szene von zwei Menschen auf einer Reise, wobei sich die
Reiseziele auf entgegengesetzten Routenenden befinden);
3) Elaboration – die Erweiterung des Blends, indem er als Simulation
und folglich auch mental „abgespielt“ wird (in dem Mönch-Beispiel bedeutet
das, dass wir vor dem geistigen Auge einen „Film“ sehen, in dem zwei Mönche
zur gleichen Zeit auf der Reise in entgegengesetzten Richtungen sind, und zwar
aufeinander zu, so dass sie sich an einer bestimmten Stelle des Weges treffen).
1.2. Konzeptuelle Integration und der Übersetzungsvorgang
Mandelblit (189-245) wendet in seiner Dissertation Grammatical

Blending: Creative and Schematic Aspects in Sentence Processing and
Translation das Blending-Konzept auf das Übersetzen von grammatischen
Strukturen an, in seinem Fall konkret auf das Sprachenpaar Englisch-Hebräisch
und das hebräische Verbalsystem.
Abbild 2: Darstellung der zwei unabhängigen Blending-Prozesse beim Übersetzen

(Mandelblit 194)
Mandelblit geht davon aus, dass Übersetzen eigentlich aus einem
doppelten Blending-Vorgang zusammengesetzt ist (dargestellt auf Abbild 2).
Zuerst konzipiert der AT-Autor den AT, dabei verbindet er durch Blending seine
Idee auf der konzeptuellen Ebene mit der konkreten grammatischen Form,
durch welche diese Idee anschließend in einem Satz sprachlich ausgedrückt

wird. Bei der Satzinterpretation findet der Vorgang in umgekehrter Richtung
statt (sog. reverse blending oder de-integration): der Leser/Hörer rezipiert den
Blend des AT-Autors und versucht den konzeptuellen und sprachlichen
Blending-Vorgang zu rekonstruieren. Der richtige Aufbau der verbindenden
Mappings-Beziehungen (und eine gleichzeitige Erweiterung des Schemas) führt
idealerweise zum Aufbau eines dem ursprünglichen Konzept des AT-Autors
ähnlichen Konzeptes. Das Gleiche passiert auch beim Übersetzen von
syntaktischen und grammatischen Strukturen: der Übersetzer rezipiert den
Ausgangs-Blend, interpretiert ihn und baut dabei eine mentale Repräsentation
des ursprünglichen Konzepts auf (auf Abbild 2 als communicated event
gekennzeichnet). Da das Ziel eines Übersetzers darin besteht, das Konzipierte in
einer anderen Sprache auszudrücken, muss anschließend ein neuer Blend ge-
neriert werden: der Übersetzer verbindet die aus dem AT stammende mentale
Vorstellung (die er gerade durch De-Integration gewonnen hat) mit einer
sprachlichen Struktur in der ZS. Dieser Blending-Prozess ist von dem ersten
unabhängig, jedoch natürlich von ihm geleitet. Nach Mandelblit ist der ZT dem
AT nur dann äquivalent, wenn er bei dem ZS-Publikum den gleichen ko-
gnitiven/konzeptuellen Pfad aufruft, wie der AT beim AS-Publikum. Eine
gelungene Übersetzung ist in diesem Sinne ein ZT, der den ZS-Leser zum Aufbau
einer mentalen Vorstellung anleitet, die derjenigen Vorstellung nahe kommt,
die der AT-Leser aus dem AT ableitet.24
Für Wang Bin (1) wird, ähnlich wie für Mandelblit, im Prozess der
Kommunikation die Beziehung zwischen der formalen sprachlichen und der
konzeptuellen Struktur vom Sender aufgebaut oder vom Rezipienten re-
konstruiert. Dabei ist die Integration des konzeptuellen Materials viel komplexer
und detaillierter als die Integration auf der sprachlichen Ebene: das sprachliche
Blend deutet nur an, von welchem Punkt aus der Rezipient mit dem
‘Wiederaufbau’ der konzeptuellen Beziehungen zwischen der sprachlichen Form
und dem konzeptuellen Inhalt anfangen soll. Somit bleibt im Verstehensprozess
viel Raum für falsche Interpretation und Missverständnisse.25Beim Interpre-
24
Bei dieser Anleitung zum Aufbau einer dem AT entsprechenden Vorstellung in der ZS hat der
Übersetzer auch die Zugehörigkeit zu unterschiedlichen Kulturkreisen von AT- und ZT-Lesern zu
berücksichtigen. Mandelblit (185) schreibt hierzu: „If translatability is recognized as a relative
concept, it is now possible to speak of degrees of translatability as defined by the existence (or
absence) of units of equivalence between the source and target languages at different levels of
analysis. [...] indeed it is very often the case that while complete translatability does not exist at
one level (e.g., at the lexical and grammatical level), 'equivalence' may nevertheless exist at a
'higher' (more generic) level of linguistic and semantic analysis (e.g., at the level of semantic
reconstruction from different grammatical forms).” Wenn also kulturelle Unterschiede im Auge
behalten werden und keine idealtypische Übersetzungsäquivalenz erwartet wird, können auch
kulturübergreifend ähnliche Konzepte aufgebaut werden und gute Übersetzungen entstehen.
25
Das Verstehen wird von Wang Bin übrigens nicht näher definiert.
tationsprozess bewegt sich der Rezipient von der grammatischen (sprachlichen)

Struktur über die konzeptuelle Struktur zum sprachspezifischen communicative
mode und gelangt endgültig zu einer Vorstellung des beschriebenen Sach-
verhaltes, einem Schema. Wang Bin (1) spricht von sog. communicative modes
und meint hiermit die Art und Weise, in der in einer Kultur bestimmte Inhalte
ausgedrückt werden: communicative modes sind die spezifischen bildhaften
Elemente, durch die ein bestimmter Inhalt veranschaulicht wird. Der Übersetzer
versucht diese communicative modes zu erkennen und sich dadurch ein Schema
des beschriebenen Sachverhaltes aufzubauen, den er durch passende
Verbindung zwischen sprachlicher Form und Vorstellung in der ZS auszudrücken
versucht. Abbild 3 zeigt das Problem dabei: AS und ZS teilen nicht unbedingt das
Kommuni-kationsprinzip (nehmen wir diesen Ausdruck als Äquivalent für Wang
Bins communicative mode) für den bestimmten konzeptuellen Inhalt (der
Bereich, in dem sich CMC1 und CMC2 überlappen, beinhaltet gemeinsame
Kommunikationsprinzipien in den zwei Sprachen, während die Bereiche, die sich
nicht überlappen, unterschiedlich sind).
Der Verlauf des Übersetzungsprozesses ist linear dargestellt und bewegt
sich von dem AT (ST) und der sprachlichen und konzeptuellen Struktur des AT
über das Kommunikationsprinzip der AS (CMC1) zu dem Schema des dar-
gestellten Sachverhaltes (SCE). Nachdem das Schema des AT verstanden wurde,
wird in der ZS nach einem passenden Kommunikationsprinzip (CMC2) fur den
betreffenden Inhalt gesucht. Hier entstehen nach Wang Bin (6) die Probleme:
wenn sich die Kommunikationsprinzipien unterscheiden (Teile des CMC1 und
CMC2, die sich nicht überlappen), kommt es entweder zu “domestication” oder
“foreignization” – einbürgernder oder verfremdender Übersetzung.
Abbild 3: Darstellung der konzeptuellen Integration beim Übersetzen (Wang Bin 6)
Wang Bin (7-13) erklärt seinen Ansatz durch die von Fauconnier und
Turner postulierten vier Arten von konzeptuellen Strukturen: Simplex-, Mirror-,
Single-scope- und Double-scope-Netzwerke. In Fällen, wo im AT Simplex- oder
Mirror-Netzwerke vorhanden sind und diese gleichzeitig auch in der ZS
bestehen, handelt es sich um unproblematisches Übersetzen: nur eine einzelne
Interpretation der Mappings-Beziehungen baut sich auf und die Beziehung
zwischen konzeptueller und grammatischer Struktur ist stabil (Beispielsatz „Paul
is the father of Sally“ in Fauconnier, Turner 2002). Wenn jedoch die Inhalte in
der AS durch Single-scope- oder Double-scope-Netzwerke aufgebaut wurden,
handelt es sich meistens um neuartige Kommunikationsprinzipien, die in der ZS
nicht vorhanden sind und somit Übersetzungsprobleme hervorrufen. Bei jedem
Schritt kann es zu alternativen Resultaten kommen, als Hilfe können beim
Übersetzen Einbürgerungs- oder Verfremdungsmethoden eingesetzt werden.
Als Beispiel nennt Wang Bin (7-8) Übersetzungsmöglichkeiten für verschiedene
chinesische idiomatische Wendungen ins Englische, z.B. der chinesische Aus-
druck Jie ze er yu könnte verfremdend (und gleichzeitig auch wörtlich) als to
drain a pond to catch all fish übersetzt werden, jedoch wäre die zu erwartende
und gleichzeitig einbürgernde Übersetzung-svariante to kill the goose that lays
the golden eggs.
2. Beispielanalyse
Im folgenden Kapitel wird anhand der beschriebenen Ansätze von

Mandelblit und Wang Bin sowie der Hauptprinzipien der oben dargestellten
Theorie der konzeptuellen Integration zuerst eine theoretische Grundlage für
die Analyse des Übersetzungsprozesses ausgearbeitet. Anschließend wird ein
Übersetzungsproblem erklärt (die Phrase auf einen pekuniären Trip gehen), das
aus einer introspektiven Studie mit Studierenden des Masterstudiengangs für
Übersetzer an der Philosophischen Fakultät der J. J. Strossmayer-Universität in
Osijek/Kroatien stammt. Die Studierenden als Versuchspersonen übersetzten im
Paar einen Text am Computer und wurden dabei über ein Mikrofon auf-
genommen. Das aufgenommene Material wurde anschließend zu Dialog-
protokollen transkribiert und analysiert.
2.1. Theoretische Grundlage
Die Haupträume werden, wie in der klassischen Theorie der

konzeptuellen Integration von Fauconnier und Turner (2002), als Input 1 (Source
language oder AS) und Input 2 (Target language oder ZS) bezeichnet. Im
Unterschied zu den Input-Räumen in der klassischen Theorie sind diese Räume
beim Übersetzen insoweit kompelexer, als sie, jeder für sich, aus zusätzlichen
zwei Räumen bestehen (Form und Vorstellung), zwischen denen Verbindungen
vorhanden sind. Jeder Input-Raum beinhaltet für sich einen Vorgang der
konzeptuellen Integration. Input 1 umfasst Vorstellungen und Formen der
Ausgangssprache, d.h. die Formen und Vorstellungen, die vom Autor im AT
eingesetzt wurden, während Input 2 Formen und Vorstellungen der Zielsprache
umfasst, die beim Aufbau des ZT-Blends nötig sein werden. Zwischen diesen
beiden Haupträumen entstehen beim Übersetzungsvorgang Verbindungen
(mappings): Vorstellungen aus dem AT und der AS (Input 1) verbinden sich mit
zum Kontext passenden Vorstellungen der ZS (Input 2). Es müssen nicht ganze
Vorstellungen aktiviert werden, es kann sich auch um bestimmte Teile einer
Vorstellung handeln, je nachdem wie die Sprachen auf formaler und
konzeptueller Ebene funktionieren.
Abbild 4: Darstellung des Blending-Prozesses beim Übersetzen
Auf Abbild 4 ist unsere eigene Darstellung des Blending-Prozesses beim

Übersetzen zu sehen, die wir ausgehend von der Theorie der konzeptuellen
Integration von Fauconnier und Turner und den Ansätzen von Mandelblit und
Wang Bin für die Zwecke der vorliegenden Arbeit adaptiert haben.Wie aus dem
Abbild zu sehen ist, bestehen zwischen den Input-Feldern Verbindungen, die in
beide Richtungen verlaufen, genauer gesagt verbinden diese nur die Felder, die
sich auf die Vorstellung (konzeptuelle Ebene) beziehen. Bei der De-Integration
gelangt der Übersetzer vom AT-Blend zu einer Trennung der sprachlichen und
konzeptuellen Ebene („a conscious action of 'de-integration' (or 'unpacking') of
the source sentence into its conceptual and linguistic input structures“
(Mandelblit 176)), er baut eine Vorstellung auf und arbeitet mit dieser weiter im
Input 2. Elemente a, b und c bezeichnen Teile der Vorstellung, die in den ZS-
Input zur weiteren Bearbeitung übernommen werden. Durch Integration
versucht der Übersetzer zu einem ZS-Ausdruck zu gelangen, dabei werden durch
jeden Ausdruck neue Vorstellungen hervorgerufen, die mit den AS-
Vorstellungen verglichen werden (Elemente d, e und f). Somit entsteht die auf
dem Diagramm sichtbare Interaktion zwischen den Vorstellungen der AS und ZS,
es entsteht eine Art sprachübergreifender Vorstellungsraum, in dem Konzepte
aufgebaut, modifiziert und verworfen werden. Auf Abbild 4 werden sie durch
die Sprachbarriere getrennt dargestellt, um zu betonen, wie unterschiedliche
sprachliche Ausdrücke auch unterschiedliche Vorstellungen hervorrufen.
Außer den komplexen Feldern Input 1 und 2 ist auch ein generischer
Raum vorhanden, der mit beiden Inputs verbunden ist. In diesem Raum
befinden sich kultur- und sprachübergreifende sowie kultur- und sprach-
kontrastierende Kenntnisse über AS uns ZS, sie steuern den Aufbau der
Verbindungen zwischen Input 1 und 2. Durch dieses Wissen kann der Übersetzer
bestimmen, ob bestimmte Ausdrücke und Vorstellungen z.B. üblich oder
unüblich sind, was sie signalisieren und ob sie in den zwei Sprachen und
Kulturen überhaupt vergleichbar sind. Da wir in diesem Raum zwei getrennte
Sprach-, Kultur- und Wissensbereiche haben, wurden diese Bereiche auf Abbild
4 künstlich getrennt und als generischer Raum 1 und 2 dargestellt.
Der vierte Raum, in welchem die endgültige ZS-Formulierung entsteht,
ist in diesem Fall der ZT Blend. Dort werden, im Kopf des Übersetzers, Input 1
und 2 vereint, wobei Input 2 durch zentrale Elemente über Ver-
bindungen/mappings zurück zum Input 1 führt. Dieser Vorgang findet jedoch in
dieser Form nur im Kopf des Übersetzers statt, der ZT-Empfänger baut seine
Vorstellungen (wieder durch De-Integration) nur anhand von Elementen aus
Input 2 auf (da Input 2 an die ZS gebunden ist, so wie der ZS-Empfänger). Wenn
aber der ZS-Empfänger dabei nicht in einem bestimmten Umfang auch auf die
Vorstellungen des Input 1 zurückgeführt wird, handelt es sich um eine
misslungene Übersetzung, denn Input 2 sollte mit Input 1 verknüpft bleiben,
auch für den Leser, der das Original und somit Input 1 nicht kennt.
2.2. Probleme im Prozess der De-Integration
Es kommt vor, dass von der Versuchsperson (im weiteren Text: Vpn)
aufgebaute Vorstellungen wegen fehlender Unterstützung durch Top-down-
Prozesse und den generischen Raum in den konkreten Kontext nicht einsetzbar
sind, was auch im folgenden Beispiel bei der Besprechung der Bedeutung des
Wortes Trip und des betreffenden Textteils (obwohl es keine Nadel braucht, um
auf einen pekuniären Trip zu gehen...) zu sehen ist (zum vollständigen Text siehe
Anhang). Das konzeptuelle Netzwerk für den Aufbau der Vorstellung GELD IST
EINE DROGE ist auf Abbild 5 dargestellt.
Fauconnier und Turner (119-135) postulieren vier Arten von Strukturen
der konzeptuellen Integration. Single-scope-Netzwerke definieren sie wie folgt:
A single-scope network has two input spaces with different organizing

frames, one of which is projected to organize the blend. Its defining
property is that the organizing frame of the blend is an extension of the
organizing frame of one of the inputs but not the other. (126)
Abbild 5 Darstellung des konzeptuellen Netzwerks für die Vorstellung GELD IST EINE DROGE
Auf Abbild 5 ist eine Darstellung des konzeptuellen Netzwerks zu sehen,

die wir, von Fauconnier und Turner ausgehend, für die Vorstellung GELD IST EINE
DROGE entwickelt haben.
Bei unserem Beispiel handelt es sich um ein Single-scope-Netzwerk, bei
dem die Organisationsstruktur aus dem Input-Raum DROGENMISSBRAUCH und
die konkreten Elemente aus dem Input-Raum GELDAUSGEBEN übernommen
werden. Auf diese Weise wird Geldausgeben wie Drogenmissbrauch dargestellt.
Die Mappings-Beziehungen zwischen den beiden Input-Räumen zeigen, welche
Ähnlichkeiten zwischen diesen zwei Sphären bestehen (können): beide Tätig-
keiten verursachen angenehme Gefühle (für kurze Zeit), sie führen zu ver-
schiedenen schädlichen Konsequenzen für die betreffende Person, das
verursachte Verhalten entzieht sich der bewussten Kontrolle und kann sich
durch Wiederholung zu einem Muster entwickeln.
Im Allgemeinen problematisch bei Single-scope- oder Double-scope-
Netzwerken ist nach Wang Bin (4-6) die Tatsache, dass bei der De-Integration
viel Raum für falsche Interpretation bleibt, denn der Empfänger muss die
Mappings-Beziehungen richtig deuten und verbinden, um zu dem gemeinten
konzeptuellen Inhalt zu kommen. Die folgenden Dialogausschnitte beziehen sich
auf ein Übersetzungsproblem und zeigen, wie im Prozess der De-Integration
Schwierigkeiten entstehen können.
Zuerst äußert eine der Vpnen die erste Bedeutungshypothese (tu se
misli na izlet, ne? 'hier meint man einen Ausflug, nicht?'), die sich erstmal auf
das isolierte AS-Wort bezieht. Diese Hypothese stammt aus der sprachlichen Pa-
rallelität zum englischen Wort trip und wird zunächst durch einen Wörterbuch-
eintrag bestätigt:
I [tu se misli na izlet] ne?

K [(unverständlich)]
I ali kako izlet 2.0
K pe 6.0 <<liest aus dem einsprachigen wörterbuch> pekuniär
novčano financijski pekunijarno> 14.0
I <<liest aus dem online wbuch> izlet kratka vožnja kratko
putovanje> 3.0 ehm kratko putovanje ahm jel to dobro 6.0 ili je sam
putovanje 3.0
Da diese erste Hypothese für die Vpn offensichtlich nicht zufrieden-

stellend ist (sichtbar aus dem Kommentar ali kako izlet 'aber wie Ausflug'), folgt
der Versuch, die Vorstellung durch bestehendes Allgemeinwissen zu ergänzen.
Das Problem besteht offensichtlich in der Tatsache, dass die Vpnen überhaupt
keine Verbindung zwischen dem Input-Raum DROGENMISSBRAUCH und dem Input-
Raum GELDAUSGEBEN herstellen. Sie kommen wegen des Ungleichgewichts
zwischen Top-down- und Bottom-up-Prozessen zu falschen Schlussfolgerungen
(dass es sich hier um die Bedeutung 'Reise' handelt), d.h. für sie wird durch das
Wort Trip zuerst der Input-Raum EINE REISE MACHEN und nicht DROGEN-
MISSBRAUCH aufgebaut.
Es findet der Versuch statt, die De-Integration des AT-Blends vollständig
durchzuführen, die Lücken durch Vervollständigung zu füllen. Unterschiedliche
Interpretationen werden angeboten, dabei werden gelegentlich auch Aspekte
der Vorstellung DROGENMISSBRAUCH eingesetzt, jedoch entstammt dies nicht dem
Wort Trip sondern dem Allgemeinkontext des Textes, während die Bedeutung
'verreisen'als Basis beibehalten wird:
I aha, možda da možda da (-) da (---) ne dok se oni ved

<<lächelnd> fiksaju> (lacht) onda je sve super i nema ved niti briga 5.0 i
onda [(super?) im bude]
K [to bi nekaj bilo kao] (-) traumhaft? das trip (wbsuche)
(unverständlich) kaj su ti to pekuniär
I pa ne mhm
K um auf einen pe (.) raskošno putovanje? 4.0 bogati nekaj
takševo (---) kad svega imaš
I možda mh 5.0 da vidim (...) a to su ja ja si to tumačim kao eh ide
na izlet(-) bez novčanih (-) nekih [briga]
K [der trip] 2.0 (...) iako nije potrebna igla 3.0
I za
K za
I bezbriž (.) ne! 5.0 al ne hi ne ne ne hite uopde to skupa 5.0
Die erste Interpretation fokussiert das Wort Trip in der bereits

erwähnten Bedeutung'eine Reise machen', indem gesagt wird, dass Menschen
ohne Sorgen auch Reisen unternehmen (wenn man Drogen einnimmt, dann hat
man keine Sorgen und kann auch eine Reise machen). Die zweite Erklärung
ergänzt die erste, die ganze Phrase pekuniärer Trip wird als eine Reise ohne
Geldprobleme erklärt, obwohl der AT diese Hypothese nicht bestätigt. Der Text
behandelt den einer Abhängigkeit ähnelnden Effekt, den Geld auf Menschen
haben kann, daher passt eine solche Erklärung in die durch Top-down
hervorgerufene Vorstellung (und den Organisationsrahmen) von Menschen und
Geld, jedoch nicht in die Vorstellung von Menschen und Abhängigkeit, die durch
den Text unterstützt wird. Die Text-interpretation kombiniert die gleichen
Vorstellungen wie im Original, jedoch auf eine völlig andere Art und Weise,
indem die Vorstellung EINE REISE MACHEN hinzugefügt wird. Das Wort Trip verliert
seine Bedeutung und Wichtigkeit, denn es wird in seiner im Text eingesetzten
Bedeutung 'durch Drogen verursachter Rausch' nicht erkannt.
Eine Vpn merkt, dass in ihrer Interpretation etwas nicht stimmt, sie
verbalisiert ihre Unzufriedenheit mit ali ne hite (ide) to uopde skupa 'das passt
aber überhaupt nicht zusammen'. Das Problem wird in mehreren Durchläufen
behandelt, auch weitere Erklärungen zeigen keinen tieferen Einblick in die
Bedeutung dieses Textteils, sondern die Vpnen bleiben an der Bedeutung 'eine
Reise machen'hängen. Sie merken nicht, dass das eigentliche Problem im Wort
Trip liegt, sondern stören sich am Wort pekuniär, das sie mit der vermeintlichen
Reise nicht verbinden können.
K iako nije potrebna igla za odlazak na 3.0 pf::: kakše putovanje

neki pridjev tu deni
I na na na na na 2.0 bogato 2.0 ali kakvo je to bogato
K ne
I raskošno
K raskošno na 3.0 bezbrižno (tippen 3.0)
I misli se valjda to da imaš para i eh gönneš si eh:: putovanje ne
ne?
K o na novčano
I oni koji ne
K eh 2.0
I al zakaj oni koji se fiksaju <<lächelnd> njima isto trebaju pare>
(lacht) za 3.0
K (???) 7.0 (??) 4.0 ((liest weiter zt)
I znači novac je droga (-) znači ak imaš pare (-) to je kao droga (--)
onda si možeš priuštiti i (--) i onda ti je super ideš na putovanje super ti
je
(...)
K nije samo slikoviti prikaz iako nije potrebna igla 3.0
I znači za novac ne moraš si š::t (zeigt als ob sie sich mit einer
nadel in den arm sticht)
K <<gähnend> za odlazak na putovanje> 2.0 eh:: jo::j (schnalzt mit
der zunge) kakše je to putovanje
I <<lächelnd> novčano putovanje> 4.0 (tippen 2.0)
In diesem Abschnitt versucht Vpn I. durch Nacherzählen des Textteils ein

kohärentes Bild aufzubauen (die Hypothese: Geld ist wie eine Droge, wenn man
Geld hat, kann man sich alles gönnen und man fühlt sich toll), jedoch gelingt ihr
dies nicht. Das Wort Trip bleibt immer noch in der Bedeutung 'verreisen' vor-
handen und stört somit die ganze De-Integration, denn obwohl die Vpnen das
Hauptthema des Textteils verstanden haben (dass Geld wie eine Droge ist und
dass keine Nadel benötigt wird, um Geld zu genießen – sichtbar durch die Hand-
bewegungen der Vpn, die das Einstechen einer Spritze in den Arm nachahmt
und dabei ein dem Einspritzen ähnliches Geräusch macht) –, wird die Hauptidee
– einen Rausch erleben – von der Vpn nicht genannt, weil das Wort nicht als
Rauschbezeichnung verstanden wurde.
Ständig bleibt das Gefühl von Unzufriedenheit präsent, da keiner der
Übersetzungsvorschläge in die Makrovorstellung des AT passt oder die Vor-
stellung in der ZS klar macht (was unmöglich ist, da sie den Vpnen selbst bereits
in der AS nicht klar ist). Ein letzter Versuch wird eingesetzt, um sich die eigene
durch die ZS-Formulierung hervorgerufene Vorstellung klarer zu machen, und
dabei bleibt es auch:
K auf einen pekuniären trip zu gehen kad se ide na putovanje koje

ti treba novčano financirati možda? 7.0 wenn es keine nadel braucht um
auf einen pekuniären 1.0 besplatno putovanje besplatno?
I (lacht, flüstert etwas) 8.0
K kakti besplatno ne ehm [??? besplatno]
I *pa ne na putovanje+ za koje trebaš pare znači 4.0 nije besplatno
nego je da trebaš para (streckt sich aus) (---) na (-) onda (-) raskošno?
4.0 kakvo je to raskošno 3.0 a da jednostavno stavimo <<lächelnd>
putovanje pa zna se da trebaju pare za putovanje>
In diesem konkreten Beispiel wurde die durch Top-down-Prozesse her-

vorgerufene und vom Wörterbuch unterstützte, jedoch von dem Kontext nicht
bestätigte Lösung in den ZT übernommen, trotz ungelöstem Verstehensproblem
und mangelhafter De-Integration (die ZS-Endversion lautet iako nije potrebna
igla za odlazak na putovanje ‘obwohl es keine Nadel braucht, um auf eine Reise
zu gehen‘). Wolff (1316 f.) meint hierzu:
Aufgrund der fehlenden oder nur teilweisen Bestätigung durch die

eingehenden Daten greifen viele der aufgerufenen 'concept-driven'-
Schemata nicht. Nichtverstehen kann auch daraus resultieren, daß die
aufgerufenen Schemata keine adäquate Hypothese im Rahmen der vor-
gegebenen Verstehenssituation darstellen bzw. den in der anderen
Kultur erforderlichen Schemata nicht entsprechen. Solche Schemata
greifen dann überhaupt nicht, und selbst auf einer mittleren sprach-
lichen Kompetenzebene ist Nichtverstehen die Folge.
Hieraus können wir ableiten, wie auch in der Beispielanalyse zu sehen ist, dass
eine fehlerhafte De-Integration des AS-Materials auch bei einer mittleren oder
hohen Sprachkompetenz zu Verstehensproblemen und somit auch zu Wieder-
gabeproblemen führen kann. Die durch Top-down-Prozesse hervorgerufene
Vorstellung muss durch den Kontext bestätigt werden und durch De-Integration
der AS-Formulierung entstehen, sonst kommt es zu Fehlübersetzungen.
3. Schlussfolgerung
Das in der Analyse behandelte Single-scope-Netzwerk zeigt deutlich die

Gefahr, die hinter dem De-Integrationsprozess lauern kann: der Wiederaufbau
der Beziehung zwischen konzeptuellem Inhalt und sprachlicher Form verläuft
nicht linear und kann dabei in die falsche Richtung führen. Angespornt durch
Top-down-Prozesse (und manchmal zusätzlich unterstützt durch äußere
Hilfsmittel) wird eine Vorstellung aufgebaut, die keine Unterstützung im Kontext
findet. Auf der Suche nach diesem Halt zeigt der ganze Protokollausschnitt ein
Hin- und Herbewegen zwischen AT und ZT, oder genauer gesagt zwischen der
un-vollständigen AT-Vorstellung (Interpretation als Resultat der De-Integration
des AT-Blends) und der unpassenden ZT-Vorstellung und Formulierung (als Teil
der Integration des ZT-Blends). Der AT gibt nur partielle Hinweise für den
Wiederaufbau der gemeinten konzeptuellen Struktur, somit kann jeder Schritt
der falsche sein und zu einer falschen AS-Vorstellung führen.
Literatur:
Danks, Joseph H., and Gregory Shreve et al.: Cognitive Processes in Translation
and Interpreting. Sage Publications. California: Thousand Oaks, 1997.
Print.
Fauconnier, Giles, and Mark Turner: The Way We Think and the Mind’s Hidden
Complexities. New York:Basic Books, 2002. Print.
Mandelblit, Nili: Grammatical Blending: Creative and Schematic Aspects in
Sentence Processing and Translation. Disseratation. San Diego UC, 1997.
Web. 26 Sep. 2010.
http://www.cogsci.ucsd.edu/~faucon/NILI/contents.html
Wang Bin: „Blending Networks in Translation.“Hermeneus. Num 7 – Ano 2005.
1-13. Web. 19 Feb. 2011.
http://recyt.fecyt.es/index.php/HS/article/viewFile/6183/6986
Wolff, Dieter: „Auf- und absteigende Verarbeitungsprozesse bei der
Textverarbeitung in einer zweiten Sprache.“ Perspectives on Language in
Performance. Ed. Lörscher, Wolfgang, and Rainer Schultze. Tübingen:
Gunter Narr Verlag, 1987. 1310-1323. Print.
Anhang
Geld ist eine Droge (vom 23.09.2008, www.stern.de, Rubrik: Wissenschaft und
Gesundheit – Mensch)
Wir kennen alle die Weisheit, dass Geld nicht glücklich macht. Tatsächlich zeigen
etliche Untersuchungen, dass unser seelisches Wohlbefinden – eine materielle
Grundsicherung vorausgesetzt – nicht wirklich vom Kontostand abhängt. Wer
heute mehr hat als gestern, ist deswegen nicht glücklicher als am Vortag. Das
lesen wir, das wissen wir. Warum also jagen wir dem Geld trotzdem nach, als
hinge unser Seelenheil davon ab? Eine erste einfache Antwort: Weil Geld wie
Nahrung und Sex ist. Wir sind bereit, eine Menge dafür zu tun. Na klar, denken
wir, wer was hat, kann sich was kaufen. Wer Geld so versteht, hält es für ein
Mittel zum Zweck. Aber Psychologen präsentieren noch eine andere Erklärung:
Geld ist eine Droge. Und das ist nicht nur bildlich gemeint, auch wenn es keine
Nadel braucht, um auf einen pekuniären Trip zu gehen. Geld sei eine "kognitive
Droge" sagen die beiden Briten.
Wenn Geld wirklich nicht glücklich macht, wie es seit Jahrhunderten
bekräftigt wird, warum benehmen wir uns dann so, als würde es uns eben doch
glücklich machen? Weil es dazu dienen kann, den eigenen Status zu erhöhen
und Eindruck zu schinden. Und so macht Geld am Ende eben doch glücklich, weil
es uns Anerkennung erkaufen kann.
FINANCIJSKI TRIP – PROBLEMI PRI PREVOĐENJU I TEORIJA KONCEPTUALNE

INTEGRACIJE
Prilog se bavi procesom prevođenja pri čemu se posebna pozornost

posveduje kognitivnoj obradi izvornoga teksta i problemima koji mogu nastati u
tom procesu. Polazišna točka za oblikovanje procesa prevođenja jest teorija
konceptualne integracije Fauconniera i Turnera, poznata i kao blending (2002),
te teorije oblikovane prilagodbom tog pristupa samom procesu prevođenja
(Mandelblit, 1997, i Wang Bin, 2005). Detaljnija analiza posvedena je prevodi-
teljskom problemu preuzetom iz jednog prijašnjeg istraživanja pomodu dijalo-
ških protokola, pri čemu isječci iz protokola služe kao dodatna potpora obliko-
vanom modelu. Tematizirani problem javlja se uz tzv. single-scope-network kod
kojega rekonstrukcija i ponovno oblikovanje veza između konceptualnog sadrža-
ja i jezične forme u ciljnom jeziku dovodi do pogrješnog prijevoda.
Ključne riječi: teorija konceptualne integracije, blending, dijaloški proto-

koli, prevođenje, prevoditeljski problemi
UDK 81‟221
DIE NONVERBALEN ASPEKTE INTERKULTURELLER

KOMMUNIKATION UNTER BESONDERER BERÜCKSICHTIGUNG
DER GESTIK
Mihaela Lalid
Abstract: Obwohl die Sprache das komplexeste und leistungsfähigste Mittel der
zwischenmenschlichen Kommunikation ist, ist sie nicht das einzige. Menschliche
Kommunikation vollzieht sich zu einem großen Teil auch nonverbal. Besonders in den
sich intensivierenden interkulturellen Kontakten fällt als erstes das als abweichend
empfundene nonverbale Element der Kommunikation auf. Diese nonverbalen,
außersprachlichen Kommunikationselemente wie bspw. Gestik sind ein integraler Teil
einer Sprach- und Kulturgemeinschaft und wirken in interkulturellen Begegnungen
meistens unbewusst auf die am Gespräch Beteiligten. In dem vorliegenden Artikel soll
dargelegt werden, wie scheinbar bekannte Gesten in interkultureller Kommunikation
durchaus eine andere Bedeutung haben können als in unserem eigenen Kultursystem und
dass bei uns als irrelevant empfundene Aspekte in anderen Kulturen eine wichtige Rolle
spielen können.
Schlüsselwörter: nonverbale Kommunikationselemente, interkulturelle Kommunikation,

Homomorphie der Gesten, Missverständnisse im interkulturellen Kontext
1. Einleitung
Die nonverbalen Aspekte interkultureller Kommunikation haben in den letz-ten

Jahrzehnten großes Interesse der Forschung gefunden. Dies hängt damit zu-sammen,
dass durch die zunehmende Globalisierung und die Heterogenität der Be-völkerung
die Verständigung zwischen Kulturen an Bedeutung gewonnen hat. Denn gerade mit
zunehmender internationaler Zusammenarbeit kommt es zu Verständig-
ungsproblemen, deren Ursachen nicht in dem sprachlichen Bereich liegen, sondern
sind vielmehr damit verbunden, dass in verschiedenen Kulturen unterschiedliche
Arten des Wahrnehmens, Denkens und Handelns verankert sind. Über die De-finition
des Begriffs 'nonverbale Kommunikation' herrscht keine Einigkeit. Meistens werden
aber darunter alle nichtsprachlichen Phänomene und Verhaltensweisen in einer
Interaktion verstanden. Beispielsweise umfasst Argyle (Maletzke 76) das Feld der
nonverbalen Kommunikation folgendermaßen: Körpersprache, Raum/Distanz,
Orientierungswinkel, äußere Erscheinung einer Person, Haltung, Kopfbewegungen,

Mimik, Gestik, Blickkontakte und Paralinguistik.
2. Interkulturelle Kommunikation
Die Verständigung zwischen Personen aus verschiedenen Gruppen bzw.

Kulturen wird als interkulturelle Kommunikation bezeichnet. Kommunikations-
partner mit unterschiedlichem Wissen über die Welt und die Gesellschaft,
unterschiedlichen Rollenvorstellungen und Wertsystemen müssen für eine er-
folgreiche Kommunikation zuerst einen Konsens herstellen. Die Unterschiede
zwischen ihnen betreffen die Sprachverwendung, die Körpersprache, die so-
zialen Regeln für das Kommunikationsverhalten usw. Je stärker diese Bereiche
voneinander abweichen, desto höher ist der Aufwand, um einen Konsens und
damit eine erfolgreiche Kommunikation herzustellen (Han 12). Solange die je-
weiligen Kommunikationspartner nach diesem Konsens suchen bzw. sich dessen
bewusst werden, dass er nicht bzw. noch nicht hergestellt ist, gibt es zwar Kom-
munikationsschwierigkeiten aber keine Konflikte. Konflikte entstehen, wenn
kommunikative Handlungen, gewusst oder ungewusst, unterschiedlich inter-
pretiert werden. Für die reibungslose Kommunikation in interkulturellen Situati-
onen ist über das Sprachenlernen hinaus auch eine Kenntnis der Mentalität
notwendig, die sich weniger in Worten als vielmehr in der nonverbalen
Kommunikation widerspiegelt. Grundproblem interkulturellen Begegnungen ist,
dass fremdkulturelles Verhalten in der Regel an eigenen Verhaltensmaßstäben
gemessen und interpretiert wird. Verbale und nonverbale Handlungen, die in
einem kulturellen Kontext als normal bzw. akzeptabel angesehen werden,
können in einer anderen als Fehlverhalten charakterisiert werden (Han 14).
Forschungen zur Interkulturellen Kommunikation sollten deswegen sowohl ver-
bale als auch nonverbale Kommunikation in interkulturellen Situationen berück-
sichtigen, um deren Regeln herauszufinden und sie beschreiben zu können.
2.1. Körpersprache in interkultureller Kommunikation
Die Körpersprache ist ein außerordentlich komplexer Forschungs-

gegenstand, der sich lange Zeit streng empirischen Untersuchungsmethoden
entzogen hat. Erst in den letzten Jahrzehnten hat sich dies durch den Einsatz der
Computertechnologie geändert. Neuere Forschungen haben bestätigt, dass die
nonverbale Kommunikation wichtiger ist und noch komplizierter abläuft, als
bisher angenommen wurde und dass das Verständnis des menschlichen Sozial-
verhaltens demzufolge das Aufschlüsseln des nonverbalen Kommunikations-
systems voraussetzt (Argyle 13). Körpersprache nimmt im menschlichen Sozial-
leben eine zentrale Rolle ein und wird durch biologische und sozialpsycho-
logische Faktoren sowie durch soziale Konventionen determiniert. Für die Er-
forschung der Rolle, die Körpersprache in der interkulturellen Kommunikation
hat, sind die sozialen Konventionen von entscheidender Bedeutung, wobei die
anderen zwei auch nicht völlig außer Acht gelassen werden dürfen (Argyle 14).
Es wird generell zwischen stärkeren und schwächeren sozialen Konventionen
unterschieden, d. h. Konventionen, deren Verletzung als schwerwiegend bzw.
als tolerabel empfunden wird. In diesem Zusammenhang ist besonders die Tat-
sache problematisch, dass uns die jeweiligen Konventionen erst nach der Ab-
weichung von ihnen bewusst werden (Bsp. wenn Blickkontakt als Rückmeldung
eines Hörers ausbleibt). Die Körpersprache wird aber nicht nur durch
Konventionen geprägt, sondern kann zum größten Teil auch überregional
verstanden werden. Für eine Verständigung in interkulturellen Situationen sind
die konventionalisierten sowie die nicht konventionalisierten Ausdrucksformen
grundlegend (Appeltauer 10). Körpersprache wird häufig auch als Mittel zur Dar-
stellung eigener Emotionen und Einstellungen verwendet. Insbesondere in inter-
kulturellen Kontaktsituationen können gezeigte oder nicht gezeigte Emotionen
Missverständnisse hervorrufen (Appeltauer 10). Sie spielt aber nicht nur beim
Ausdruck von Emotionen und Einstellungen eine wichtige Rolle, sondern kann
auch im Falle sprachlichen Nichtverstehens zur Bedeutungssicherung oder-
klärung eingesetzt werden.
Aus dem oben gesagten lässt sich schlussfolgern, dass in interkultureller
Kommunikation ein großer Teil der Informationen mit Hilfe der Körpersprache
zum Ausdruck gebracht wird. Deshalb herrscht die Meinung, dass die Vernach-
lässigung der Körpersprache bei der Gesprächsinterpretation in vielen Fällen nur
die partielle Verständigung oder die Fehlinterpretation der ganzen Äußerung zur
Folge hat (Appeltauer 10).
3. Gestik
Unter Gestik versteht man im Allgemeinen die Bewegung einzelner

Körperteile, z.B. Hände, Finger und Arme. Maletzke (78) merkt an, dass Gesten
häufig konventionell festgelegt seien. So erscheint uns die Bewegung von Men-
schen fremder Kulturen oftmals anormal. Unser 'auf die Brust zeigen', wenn wir
von uns selbst reden, sei für die Japaner z.B. merkwürdig, da man sich dort den
Finger auf die Nase legt. Auch wird das bei uns übliche Händeschütteln erst in
den letzten Jahrzehnten über die europäischen Grenzen hinweg praktiziert
(Maletzke 78). Hinsichtlich der Häufigkeit der Gestenverwendung unterscheidet
man zwischen den Kulturen, in denen Gesten weniger oder mehr genutzt wer-
den, zwischen den sog. gestenarmen und gestenreichen Kulturen (Appeltauer
17). Im Gegensatz zu den Kulturen des mittel- und nordeuropäischen Raumes,
zählen Osteuropäer und Mittelmeeranrainer zu den Kulturen, in denen in der
Regel mehr gestikuliert wird. Vieles von dem, was man beispielsweise in Mittel-
und Nordeuropa verbal ausdrücken würde, wird in den gestenreichen Kulturen
durch Gestik übermittelt. So verspricht man etwas in Deutschland, indem man
sagt 'ich verspreche es' oder 'du kannst dich darauf verlassen', während man in
der Türkei einfach die flache rechte Hand auf den eigenen Kopf legt. In der Tür-
kei kann man ein Versprechen zwar auch sprachlich formulieren, die Handgeste
wird aber deutlich bevorzugt. Im Iran wird in so einem Fall das rechte Auge mit
den Fingerspitzen der rechten flachen Hand bedeckt (Sparhawk 444 in
Appeltauer 17). Wer die oben genannten Gesten nicht wahrnimmt, weil er sie
nicht kennt oder vernachlässigt, weil er sie als eine Art Selbstberührungsgeste
betrachtet, wird er auf eine sprachliche Äußerung warten und wird sich viel-
leicht ärgern, dass eine solche ausbleibt. Auch in Japan werden in vielen Fällen
nonverbale Kommunikationskanäle bevorzugt. Darauf verweist auch der Begriff
'ishin- denshin', der sich als 'intuitive nonverbale Kommunikation' übersetzen
lässt (Kunihiro 3222 in Appeltauer 17). Es ist auch kein Wunder, dass Japaner die
Westeuropäer oft des Wortkultes 'beschuldigen', denn tatsächlich wurde in der
abendländischen Tradition über Jahrhunderte das (gesprochene) Wort betont
und spontane Gebärden vernachlässigt bzw. unterdrückt (Appeltauer 17).
3.1. Klassifizierung der Geste
Das Ausdruckspotential der Gesten kann unterschiedlich klassifiziert

werden, jedoch ist die Differenzierung zwischen konventionalisierten und nicht
konventionalisierten Gesten von grundlegender Bedeutung (Han 66).
3.1.1. Konventionalisierte Gesten
In jeder Kultur gibt es Gesten, die innerhalb dieser Kultur eine allgemein
akzeptierte Bedeutung haben und von jedem Mitglied problemlos identifiziert
und gedeutet werden können. Solche Gesten, die in einer Kultur konvention-
alisiert sind, werden 'Embleme' genannt (Argyle 244). Zum Beispiel 'die Be-
jahungsgeste' mit dem Kopfnicken, der Zeigefinger an dem Mund als Appell zum
Stillsein usw. Embleme haben in der Regel eine Kommunikationsabsicht und
werden normalerweise bewusst gesendet und empfangen. Eine Untersuchung
von Kopf- und Handgesten in drei Kulturräumen, nämlich Ostafrika, Nord-
amerika und Südamerika hat gezeigt, dass in allen drei Kulturräumen
Kopfschütteln als Verneinungsgeste, Schulterzucken für 'ich weiß nicht', eine
flache Hand mit der Handinnenfläche zum Boden, um die Größe eines Kindes
anzudeuten und eine flache Hand mit der Innenfläche gegen eine Wange mit
leicht schief geneigtem Kopf für 'schlafen' verwendet werden (Creider 1997 in
Appeltauer 25).
Die Feststellung, dass manche Gesten über kulturelle Grenzen hinweg die
gleiche Bedeutung haben, veranlasste manche Forscher von universellen, all-
gemein verständlichen Gesten zu sprechen. Dieser Gedanke der grenzüber-
schreitenden Verständlichkeit mancher Gesten lässt sich am besten an den sog.
Bejahungsgesten veranschaulichen. Denn die Bejahungsgeste (Nicken mit dem
Kopf) ist in vielen Kulturen zu finden (große Teile Europas, Ostafrika, Süd-
amerika, Nordamerika, Waika- Indianer, Samoaner, Balinesier usw).
Dennoch gibt es auch Kulturen, in denen völlig andere Gesten zur Be-
jahung verwendet werden. So wirft man zum Beispiel in Abessinien zur Be-
jahung den Kopf zurück und zieht die Augenbrauen hoch. Diese Geste der Abes-
sinier wird übrigens in Süditalien, Griechenland und in der Türkei als Verneinung
empfunden und wahrscheinlich von vielen Mitteleuropäern als Ausdruck für
Frage gedeutet (Appeltauer 25).
3.1.2. Nicht konventionalisierte Gesten
Neben den konventionalisierten Gesten, gibt es auch Gesten, von denen

angenommen wird, dass sie sprach- und kulturunabhängig verstanden werden
können. Hier spricht man von Hinweis- und Demonstrationgesten, die wegen
ihrer vermeintlich universellen Natur häufig zur Sicherung oder Erklärung von
Bedeutungen herangezogen werden (Appeltauer 40).
Hinweisgesten werden für die Herstellung von Referenzbeziehungen zu
Objekten, Örtlichkeiten oder Zeitangeben eingesetzt. Dies wird beispielsweise in
unserer Kultur mit einem Deuten der Hand oder mit dem Zeigefinger gemacht.
Obwohl man davon ausgeht, dass Hinweisgesten universell menschlich sind,
können sie in einer interkulturellen Kommunikation sehr wohl missverstanden
bzw. falsch interpretiert werden, da sie auch kulturspezifisch sein können
(Appeltauer 40). So zeigt man bei uns auf etwas, indem man den Arm oder den
Zeigefinger ausstreckt und auf das jeweilige Objekt deutet, während man in
Indonesien zum Beispiel dafür den Mittelfinger verwendet. Cuna- Indianer heb-
en in dieser Situation ihren Kopf und öffnen den Mund, um mit 'geschürzten
Lippen' in die ent-sprechende Richtung zu deuten (Appeltauer 40). So eine
Geste könnte von uns leicht übersehen oder falsch interpretiert werden.
Interessanterweise gibt es auch kulturbedingte Unterschiede bei den Hand-
gesten, wenn man auf die Zukunft und Vergangenheit verweist. Um auf die
Zukunft hinzuweisen, verwendet man bei uns eine Handgeste, die nach vorne
deutet und beim Hinweisen auf die Vergangenheit die nach hinten. Dies ist für
uns auch logisch, denn was wir erlebt haben, wie man sagt 'hinter uns liegt'. In
manchen afrikanischen und südamerikanischen Kulturen ist dies genau um-
gekehrt mit der Begründung, dass man die Vergangenheit kennt und deswegen
nach vorne deutet, während man die Zukunft nicht sehen kann und deswegen
nach hinten deutet (Appeltauer 40). Trotz der zahlreichen kulturspezifischen Be-
sonderheiten der Hinweisgesten, kann man davon ausgehen, dass die meisten
über Sprach- und Kulturgrenzen hinaus verstanden werden und gerade aus dies-
em Grund können sie beim Ausräumen von Missverständnissen behilflich sein.
Zu den Demonstrationsgesten zählen auch pantomimische Darstellungen und
ihre Funktion ist es, das Gemeinte durch das Abbilden von Formen oder Hand-
lungsabläufen zu illustrieren und sind deswegen weniger sprach- und
kulturabhängig als hinweisende Gesten. Jedoch können auch sie konvention-
alisiert sein. So wird beispielsweise Durst in Frankreich dadurch angedeutet,
indem man die eigene Kehle anfasst und Speichel schluckt, während man in der
Türkei in diesem Fall eine geschlossene Faust mit ausgestreckten Daumen
(Symbol für Wasserstrahl) an den Mund führt, als ob man aus einem Becher
trinken würde. Dieselbe Geste wird in Frankreich dagegen für die Einladung
etwas gemeinsam zu trinken, verwendet (Calbris 40 in Apeltauer 42).
Appeltauer argumentiert aber in diesem Zusammenhang, dass sich Türken und
Franzosen trotz der genannten unterschiedlichen illustrierenden Geste sicher-
lich verständigen könnten, wenn man zum Beispiel mit einer Hand einen ima-
ginären Becher umschlossen und zum Mund führen würde.
Demzufolge lässt sich feststellen, dass illustrierende Geste bei allgemein-
menschlichen Bedürfnissen oder Gefühlen immer herangezogen werden und
auch weiterhelfen können.
Allerdings ist es komplizierter, wenn komplexere oder dem Rezipienten
völlig unbekannte Sachverhalte demonstriert werden sollen. Denn wer bei-
spielsweise nicht weiß, was ein Fernseher ist, kann auch eine gute Pantomime
nicht weiter helfen (Appeltauer 43).
4. Die Homomorphie der Gesten im interkulturellen Kontext
Die Tatsache, dass der Mensch aufgrund seines Bewegungsapparats nur

über eine begrenzte Anzahl von gestischen Ausdrucksmöglichkeiten verfügt, hat
als Folge, dass in vielen Kulturen ähnliche oder auch gleiche Gesten vorzufinden
sind, die aber je nach kulturellem Kontext mit unterschiedlichen Bedeutungen
und Funktionen versehen sind (Argyle 13). So steht beispielsweise eine Faust
mit einem nach oben deutenden Daumen in Mittel- und Nordeuropa für 'O. K.',
während sie in Japan 'Ehemann' oder 'Mann' bedeutet. In Brasilien hängt
hingegen die Bedeutung derselben Geste vom jeweiligen Kontext ab, in dem sie
eingesetzt wird. Sie kann zum Beispiel als positive Antwort auf eine Frage ver-
wendet werden, als Bitte um Erlaubnis oder als Zeichen dafür, dass man den
nächsten Schritt in einer Interaktion kennt. (Apeltauer 1996: 27). Dieses Phän-
omen, dass eine Geste gleich abläuft, aber mit unterschiedlicher Bedeutung
belegt ist, wird 'homologous motor pattern' (Eibl-Eibesfeld 20 in Appeltauer 27)
oder 'Homomorphie' (Kendon 100 in Appeltauer 27) genannt und gerade die
Homomorphie der Geste kann in der interkulturellen Kommunikation zu den

gravierenden Missverständnissen führen. Neiger/Thiele (84) haben einige
interessante Beispiele zur Homomorphie der Geste  angeführt:
Bsp. 1. Eine amerikanische Ingenieurin nahm an einem Kongress in Frank-

reich teil und war beeindruckt von der Qualität französischer Forschung.
Sie sagte zu einigen französischen Kollegen: „Die aktuellen französischen
Publikationen zum Gummirecycling sind “.
.
Bsp.2. Ein amerikanischer Geschäftsmann verhandelt mit potentiellen ja-
panischen Geschäftspartnern. Die Japaner schlagen vor, die Verhand-
lungen in einem nahe liegenden Restaurant fortzusetzen und laden den
Amerikaner zum Essen ein. Der lächelt und stimmt mit zu. Die Japan-
er verstummen und sagen, dass das Restaurant nicht teuer sei.
Bsp.3. Ein amerikanischer Professor in Argentinien möchte einem

Studenten mitteilen, dass seine Antwort sehr gut war, und macht . Der
Student steht wütend auf und verlässt das Hörsaal.
Analyse der Beispiele: In den Vereinigten Staaten bedeutet die Geste

etwas Gutes. In Frankreich dagegen bedeutet sie 'null' oder 'wertlos'. Damit
hat die amerikanische Ingenieurin die französische Forschung nicht gelobt sond-
ern als wertlos bezeichnet.
Dieselbe Geste steht in Japan für 'Geld'. Der Amerikaner hatte also in
Augen der Japaner nicht sein Einverständnis gegeben, sondern gefragt, ob sie
ihn in ein teures Restaurant eingeladen hatten. Deswegen wurde dies als ein
Zeichen der Respektlosigkeit und Geringschätzung empfunden. Ganz anders als
in den USA, Frankreich und Japan, bedeutet das Zeichen  in Südamerika
'männlicher Homosexueller' und so hat der amerikanische Professor in dem
argentinischen Kontext den Studenten sehr beleidigt.
Ein anderes Beispiel, das kulturell bedingte Bedeutungsunterschiede der
Geste illustriert, die aber keine so großen Konsequenzen nach sich zieht, jedoch
für die Verständigung in der interkulturellen Begegnung durchaus störend sein
kann, ist die Geste 'Handbörse' oder 'Handpyramide' (Die Fingerspitzen werden
an den Daumen gelegt und die Daumen und Fingerspitzen deuten nach oben).
Diese Geste wird in Mitteleuropa meistens zur Kennzeichnung von Rhythmus
und Betonung gebraucht, deshalb auch 'Taktgeste' genannt. Im Gegensatz dazu
wird dieselbe Geste in der Türkei und in Griechenland mit der Bedeutung 'gut'
oder 'ausgezeichnet' assoziiert. Hingegen steht die 'Handbörse' in Marokko und
Tunis für 'langsam', in Frankreich sowie Portugal für 'Angst' und in Italien für
'Frage' (Apeltauer 28). Bedeutungsunterschiede der Geste sind aber nicht
immer so gravierend. Heringer (88) argumentiert beispielsweise, dass bei der
Gestenerforschung, den Gesten fälschlicherweise oft eine fixe Bedeutung zu-

geschrieben wird und dass dabei der Verwendungskontext dieser Geste ver-
nachlässigt wird. Als Beispiel dafür nennt er das Kopfschütteln, das in Bulgarien
und in der Türkei für eine Bejahungsgeste steht. Wenn man aber die
Gebrauchssituationen genauer unter die Luppe nimmt, stellt man fest, dass das
Kopfnicken auch für 'Ja' verwendet wird und was noch interessanter ist, dass
sich das 'Kopfnicken' im Bulgarischen mit 'Jasagen' übersetzen lässt. Heringer
nennt in diesem Zusammenhang auch einige Fragen, die einem helfen sollen,
die genaue Verwendung der oben genannten Geste zu beschreiben. So kann
man zum Beispiel fragen, ob sich die beiden Versionen in der Intensität des Ja-
sagens unterscheiden oder ob es relevant ist wie oft /schnell/ intensiv man den
Kopf schüttelt usw. (Heringer 88). Aus dem Gesagten lässt sich schlussfolgern,
dass Gesten immer in ihren Verwendungszusammenhängen, d.h. in
Kombination mit anderen Aspekten nonverbaler Kommunikation (bes. der
Mimik) betrachtet und beschrieben werden sollen (Heringer 88).
5. Missverständnisse durch die isolierte Betrachtung der Gesten in der

interkulturellen Kommunikation
Wie oben angedeutet, ist bei der Analyse von Verständigungsproblemen

im interkulturellen Kontext eine isolierte Betrachtung von Gestik sehr problem-
atisch. Der Grund liegt darin, dass die Bedeutung einer Geste variabel ist, d.h.
die Bedeutung der Geste ändert sich, wenn sie in Kombination mit einem zweit-
en Element betrachtet wird. Dies lässt sich wiederum am Beispiel 'Handbörse'
veranschaulichen (Apeltauer 30). Die 'Handbörse' gilt als ein typisch italien-
isches Emblem und wird dort als Frage gedeutet. Sie wird beispielsweise im
Begrüßungskontext bei Fragen wie 'Wie geht´s?' eingesetzt. Jetzt stellt sich die
Frage, was sich an der Bedeutung dieser Handgeste verändert, wenn sie isoliert
von der begleitenden Mimik betrachtet wird. Eine Untersuchung zu diesem
Thema hat gezeigt, dass es sich im italienischen Kontext bei der Handbörse
offenbar um ein dermaßen stark konventionalisiertes Emblem handelt, dessen
Fragecharakter auch ohne den begleitenden mimischen, fragenden Gesichts-
ausdruck mit gehobenen oder gesenkten Augenbrauen verstanden werden
kann.
Anders ist es jedoch, wenn diese Geste von einem skeptischen Gesichts-
ausdruck begleitet wird, denn in diesem Fall wird die Handbörse als rhetorische
Frage, oder als kritischer oder ironischer Kommentar interpretiert (Apeltauer
30). Aus dem Genannten lässt sich schlussfolgern, dass es unterschiedliche Be-
ziehungen zwischen Gesten und Mimik gibt und dass für die richtige De-
kodierung der Bedeutung das Zusammenwirken beider Elemente notwendig ist.
6.Fazit
Forschungen zur Interkulturellen Kommunikation sollten nicht nur ver-

bale, sondern auch nonverbale Kommunikation in interkulturellen Situationen
berücksichtigen, um deren Regeln herauszufinden und sie beschreiben zu kön-
nen. Der Grund liegt darin, dass in interkultureller Kommunikation ein großer
Teil der Informationen mit Hilfe der Körpersprache zum Ausdruck gebracht wird.
Deshalb wird angenommen, dass die Vernachlässigung der Körpersprache bei
der Gesprächsinterpretation in vielen Fällen nur die partielle Verständigung
oder die Fehlinterpretation der ganzen Äußerung zur Folge hat. Außerdem soll
hervorgehoben werden, dass man sich immer bewusst werden sein soll, dass in
interkultureller Kommunikation scheinbar bekannte Gesten durchaus eine an-
dere Bedeutung haben können als in unserem eigenen Kultursystem. Deswegen
ist von größter Bedeutung in der Entwicklung interkultureller Kommunikations-
fähigkeit sowie im Fremdsprachenunterricht auf die nonverbalen Aspekte der
jeweiligen Kultur einzugehen sowie auf ihre Elementkombinationen aufmerk-
sam zu machen (Apeltauer 33).
Literatur:
Apeltauer, Ernst. "Körpersprache in der interkulturellen Kommunikation." Mehr-

sprachigkeit, Sprachenkontakt und Spachenmischung. Ernst Apeltauer
(Hg.) Flensburg: Flensburger Papiere zur Mehrsprachigkeit und Kulturen-
vielfalt im Unterricht, 1996. 5-61.
Argyle, Michael. Körpersprache und Kommunikation. Paderborn: Junfermann
Verlag, 1996.
Han, Suk-Geoung. Ausdrucksformen und Funktionen nonverbaler Kommun-
ikation in interkulturellen Begegnungssituationen. Dissertation zur Er-
langung des Grades eines Doktors der Philosophie der Philosophischen
Fakultät der Technischen Universität Chemnitz. Frankfurt am Main: Peter
Lang- Europäischer Verlag der Wissenschaften, 2004.
Maletzke, Gerhard. Interkulturelle Kommunikation. Zur Interaktion zwischen
Menschen verschiedener Kulturen. Opladen: Westdeutscher Verlag, 1996.
Heringer, Hans Jürgen. Interkulturelle Kommunikation. Grundlagen und Konz-
epte. Tübingen: A. Franke Verlag Tübingen und Basel, 2000.
NEVERBALNI ASPEKTI INTERKULTURALNE KOMUNIKACIJE SA POSEBNIM

OSVRTOM NA GESTIKULACIJU
Jezik predstavlja najkompleksnije i najefektivnije – ali svakako ne i jedino

– sredstvo međuljudske komunikacije koja se velikim delom odigrava i neverba-
lnim putem. Naročito se u pojačanim interkulturalnim kontaktima prvo uočavaju
neverbalni elementi komunikacije kao što je gestikulacija. Oni su integralni deo
jezičke kulturne zajednice i u interkulturalnim susretima na učesnike u razgovo-
ru deluju najčešde nesvesno. Namera ovog rada je da pokaže kako naizgled
poznati elementi gestikulacije u interkulturalnoj komunikaciji mogu da imaju
sasvim drugo značenje od onoga koje imaju u našem kulturnom sistemu, te kako
aspekti neverbalne komunikacije, za nas irelevantni, mogu da igraju veoma
važnu ulogu u drugim kulturama.
Ključne reči: neverbalni elementi komunikacije, interkulturalna komuni-

kacija, homomorfija gestikulacije, nesporazumi u interkulturalnom kontekstu
UDK 811.133.1:811.112.2‟36
DAS FRANZÖSISCHE FREMDWORTGUT IN GRIMMELSHAUSENS

DER ABENTHEURLICHE SIMPLICISSIMUS TEUTSCH UND
CONTINUATIO DES ABENTHEURLICHEN SIMPLICISSIMI
Anisa Trbonja – Omanid

Univerzitet „Džemal Bijedid“ u Mostaru
Abstract: Dieser Beitrag befasst sich mit dem französischen Einfluss auf die deutsche
Sprache. Grimmelshausens Roman Der abentheurliche Simplicissimus Teutsch und
Continuatio des abentheurlichen Simplicissimi wurde auf französisches Wortgut
analysiert. Obwohl auch Adjektive und Verben aus dem Französischen übernommen
wurden, beschäftigten wir uns nur mit den Substantiven, weil sie die häufigste
Wortklasse darstellen, auf die das Französische den größten Einfluss ausgeübt hat.
Schlüsselwörter: Einfluss des Französischen, Fremdwörter, Wortschatz,
Lehnübersetzung, Wortbildung.
Schon immer haben sich die Sprachen gegenseitig beeinflusst und

einander durch verschiedene Kontakte bereichert und erkennbare Spuren hin-
terlassen. Französisches Wortgut wurde schon in vorahd. Zeit vor der Ent-
stehung der französischen Sprache aus Galien ins Deutsche aufgenommen (vgl.
Maurer/Stroh 1: 271). Der Einfluss des Französischen auf die deutsche Sprache
lief in drei Etappen ab. Wir werden uns hier nur mit den ersten zwei be-
schäftigen, da unsere Beispiele aus Grimmelshausens Der abentheurliche
Simplicissimus Teutsch und Continuatio des abentheurlichen Simplicissimi stam-
men und dieser im Jahr 1690 erschienen ist, also während der zweiten Etappe
des französischen Einflusses auf die deutsche Sprache.
Die erste Welle des französischen Einflusses
Die erste Welle des französischen Einflusses erreichte die deutsche

Sprache in der mhd. Periode während der Regierungszeit Kaiser Friedrich
Barbarossas, im Zeitalter der Staufer und der Kreuzzüge. Das Rittertum und die
neue höfische Gesellschaft entwickelten sich zuerst in Frankreich und kamen
dann über die Niederlande nach Deutschland. Mit der ritterlichen Kultur und der
ritterlichen Dichtung der höfischen Zeit bürgerten sich auch französische Fach-
wörter für die verschiedenen Arten der ritterlichen Kampfspiele (turnei 'Turnier'
<afrz. tornei, tournoi), für Waffen (lanze <afrz. lance 'Lanze', gabilôt <afrz.
gavelot 'kleiner Wurfspieß'), für Standesbezeichnungen (schevalier <afrz.
chevalier 'Ritter', barun <afrz. baron 'Baron', prinze <afrz. prince 'Prinz'), für
Wohnung, Kleidung, Stoffe (palas <afrz. palais 'Palast', kastel <afrz. castel
'Schloss', kissen <afrz. coussin 'Kissen', samît <afrz. samit 'Samt'), für die neuen
Formen der gesellschaftlichen Unterhaltung (scach <afrz. eschac 'Schach', mat
<afrz. mat 'Matt', prisant <afrz. présent 'Geschenk'), den tanz (<afrz. dance) zur
Musik der vloite (<afrz. flëute 'Flöte' und busûn(e) <afrz. buisine 'Posaune'), den
Gesang des schanzûn (<afrz. chanson) mit seiner melodîe (<afrz. melodie) usw.
ein (vgl. Tschirch 58 u. Eggers 132).
Obwohl im Laufe des 15. Jahrhunderts der französische Einfluss stark
nachließ, wurden auch weiterhin neue Wörter in die deutsche Sprache auf-
genommen, wie z. B.: mhd. juwe(e)l 'Edelstein' <afrz. joel; mhd. küriss, kürass
'Lederpanzer' <afrz. cuirasse und dazu die Ableitung kürisser 'gepanzerter
Reiter'; mhd. princesse <afrz. princesse (älter prinzin), mhd. visier 'Helmgitter'
<afrz. visiere (vgl. Tschirch 58 u. Eggers 132).
Sehr wenige höfische Ausdrücke frz. Herkunft sind bis heute erhalten
geblieben, manche wiederum sind in die Mundarten eingedrungen: falsch, klar,
fein, rund, hurtig, tanzen, prüfen, fehlen (<afrz. fa(il)ir '(ver)fehlen, irren'), Preis,
Teller (<frz. tailloir (le) 'Hackbrett'), Lampe (la) (vgl. Bach 149).
Übernahme französischer Wortbildungsmittel

Das Suffix –ieren zur Bildung von Verben
Zuerst überschritten die afrz. Verben, wie logier (=mhd. loschieren

'beherbergen'), reignier (mhd. =regnieren 'regieren') die Grenze, woraus man
die Endung –ieren zur Bildung von Verben gewann. Diese hängte man zunächst
an die ausgesprochenen Fachwörter der Rittersprache (turnieren, buhurdieren
'einen buhurt reiten') an, dann aber auch an die neuen Formen des
Zusammenlebens und der Unterhaltung (parlieren 'reden', parrieren). Später
wurde diese Endung auch lat. Ausgangswörtern (disputieren <lat. disputare u.
a.), im späteren Mittelalter auch den deutschen Nomina, wie stolzieren (zu
Stolz), hofieren (zu Hof), hausieren (zu Haus) angefügt (vgl. Tschirch 58).
Maurer/Stroh (277) meinen hingegen, dass diese Endung –ieren kaum allein aus
den altfrz. Verhältnissen zu eklären sei, da man derartiges Vorkommen der
Verbalendung –ier auf Kosten von –er und –ir weder im Altfranzösischen noch
im Ostfranzösischen nachweisen könne. Großen Einfluss auf die Bildung dieser
Verbalendung übte das frz. Nominalsuffix –ier (<lat. –arium) aus, wofür das
beste Beispiel das mhd. zimieren ist 'den Helm mit einem zimier 'Helmschmuck'
versehen', das wahrscheinlich auf deutschem Boden gebildet wurde, da im
Altfranzösischen nur das Substantiv cimier belegt ist.
Das Substantivsuffix –ie
Die Übernahme der frz. Substantivendung –ie überkreuzt sich mit der
Lateinendung –ia und beide erscheinen übereinstimmend als –îe (vgl. Tschirch
58-59). Älteste Bildung dieser Art arzâdîe/erzenîe 'Arznei' stammt noch aus dem
12. Jahrhundert. Vom 13. Jh. an erfuhr sie die gleiche Entwicklung wie –ieren.
Zunächst überschritten die Fremdwörter partîe 'Partie od. Partei' und massenîe
'Dienerschaft, Hofstaat, Gesellschaft' die Sprachgrenze. Danach tauchte –îe in
der Sprache der Scholastik und Mystik in mlat. Fachwörtern der Kirchensprache
(sacristîe 'Sakristei', profezîe 'Prophetie, Weissagung', nigromanzîe 'schwarze
Kunst, Zauberei') auf. Zuletzt wurde dieses Suffix an die dt. Erb- oder die älteren
Lehnwörter, wie heresîe, kumpanîe >Kumpanei 'Gesamtheit der Kumpane',
abdîe, probestîe und mit Vorliebe an jene Bildungen angehängt, die auf –er
enden, wie kosterîe 'Schatzkammer', ketzerîe 'Ketzerei', zouberîe 'Zauberei',
jegerîe 'Jägerei', u.
a.
Hirt (1921: 118-119) führt noch weitere Substantivsuffixe an, die an der
Bildung neuen Wortgutes beteiligt waren:
-tät in Majestät, Trinität, das bekanntlich aus dem lat. –tās, –tātis
stammt, ist aber durch frz. Vermittlung ins Deutsche gekommen. Schon im Mhd.
im 12. Jh. begegnet man der Form –teit in triniteit, magesteit, deren Aussprache
wahrscheinlich auf der ostfrz.-pikardischen Form –tet beruht, die sich um die
Wende des 13. und 14. Jh.s einzubürgern begann.
-sche (in der Volkssprache zur Bezeichnung weiblicher Personen, z. B.
Bäckersche 'die Frau des Bäckers'). Es stammt zunächst aus dem
Niederdeutschen und kam aus dem frz. –esse ins Deutsche, das wiederum auf
das spätlat., bzw. griech. –issa zurückgeht.
Französische Wörter wurden auch mit deutschen Suffixen ergänzt bzw.
weitergebildet:
afrz. amour + schaft >mhd. amurschaft
afrz. françois >mhd. franzois + isch >franzoisisch >französisch
afrz. hurt >mhd. hurt(e) 'Stoß, Anprall, stoßendes Losrennen' + ig
>hurtig 'eifrig u. schnell, flink, geschwind' (vgl. Agricola et al. 477).
Lehnprägungen
Im Deutschen wurden um die Wende zum 13. Jh. viele Wörter nach frz.
Vorlage gebildet.
Als eine Lehnbildung ist das mhd. hövesch (>nhd. hübsch), im Mndl.
hovesch, als Adjektiv zu Hof genau wie das afrz. courtois zu cour 'Hof' zu
betrachten, das das zuerst übernommene Fremdwort kurteis Ende des 12. Jh.s
verdrängte. Die dazu gehörige Abstraktbildung hövescheit wurde nach dem afrz.
courtoisie gebildet.
Mit dem mhd. dörpære, meist törper, ist, was auch das frz. Wort vilain
bedeutet, der Dorfbewohner, Bauer gemeint. Mhd. dörperīe 'bäuerisches
Benehmen' beruht auf afrz. vilanīe (vgl. Eggers 2: 133-134).
Mhd. ritter, das über Mndl. ins Mhd. als riddere kam, ahmte frz.
chevalier (abgeleitet von cheval 'Pferd') nach und beseitigte das bereits
vorhandene Wort dafür rîtære, rîter, das ebenfalls aus dem Mndl. als rijder kam.
In der späten mhd. Periode treten groзvater 'Großvater' groзmuoter
'Großmutter' als Lehnübersetzungen aus dem Französischen erst am Mittelrhein
und Mosel auf. Das entspricht den ahd. Bezeichnungen ano (m.) und ana (f.)
Nach dem französischen Vorbild stellte sich im ritterlichen Lebensbezirk das
Ihrzen neben das altüberkommene Duzen (vgl. Bach 148).
Französische Wendungen wurden gern nachgeahmt, wie z. B. mhd.
ritterschaft tuon 'ritterliche Taten ausrichten' <mndl. ridderschap doen <afrz.
faire chevalerie. Die mhd. und mndl. Anredeform mîn her Iwein, mîn frou ahmte
afrz. mes sire Ivain, ma dame nach (vgl. Maurer/Stroh 1: 275).
In vielen Fällen gewann ein deutsches Wort unter dem frz. Einfluss oder
aber über das Niederländische einen neuen Inhalt:
knabe 'Jüngling, Diener, Knecht' >knappe (<frz. garçon, als garzûn im
Deutschen) =der junge Adelige >Edelknappe;
wâpen (die nd. unverschobene Form des hd. wâfen) =das Zeichen, mit
dem der Ritter stolz auf seine Sippenzugehörigkeit seine Waffen (mhd.)
bemalen lässt;
Sicherheit nach dem afrz. viance > =feierliches Gelübde des Besiegten
gegenüber dem Sieger;
mhd. tohter (in westdt. Mundarten) ='Tochter' und 'Mädchen', <afrz.
fille 'Tochter' und 'Mädchen' (vgl. Maurer/Stroh 1: 276).
Manche Redensarten, die ihren Ursprung im ritterlichen Turnierwesen
haben und die längst ihre gegenständliche Bedeutung aufgegeben haben, sind
in der heutigen Sprache noch gebräuchlich, sie leben als bildliche Wendungen
weiter:
in die Schranken (=auf den abgegrenzten Turnierplatz) treten; ='für
jemanden in die Schranken treten' (=für jmdn. entschieden eintreten);
jemanden in Harnisch bringen =jmdn. so reizen, dass er sich auf der
Stelle in den Harnisch wirft, d.h. zum Kampfe rüstet'; heute =jmdn. wütend,
zornig machen;
den Fehdehandschuh hinwerfen =Herausforderung zum Kampf; =jmdn.
herausfordern usw.
Rückentlehnungen
Obwohl zahlreiche Entlehnungen aus dem Französischen ins Deutsche

aufgenommen worden sind, sind manche davon ursprünglich germanische
Wörter, die einst durch die Franken und Normannen in das Französische
gekommen waren. Solche Rückentlehnungen sind z.B.:
mhd. garzūn 'Knappe' <afrz. garçon <germ. *wrakkjo, das noch in
deutschem Recke weiterlebt;
mhd. seneschalt, nhd. seneschall <afrz. seneschal 'Oberhofmeister'
<afränk. *siniskalk 'Altknecht';
mhd. harnasch 'Harnisch' <afrz. harneis <nord. *hernest
'Heeresausrüstung' (im Französischen im 10. Jh. durch die Normannen
vermittelt) (vgl. Bach 147).
Die zweite Welle des französischen Einflusses
Die zweite Welle des französischen Einflusses erreichte das Deutsche in

der zweiten Hälfte des 16. Jh.s und zwar in erster Linie durch Übersetzungen.
Besonders seit der Herrschaft Karl des Fünften entwickelte sich in den höheren
Ständen der Gesellschaft eine immer stärker werdende Vorliebe für die frz.
Sprache und frz. Sitten. Selbst Karl V. bediente sich in seiner Familien
korrespondenz der französischen Sprache und behandelte auch Fragen der
Reichspolitik in dieser Sprache.
Dank den Hugenotten, die durch die Hugenottenkriege in der Zeit von
1562 bis 1685 nach Deutschland kamen, um hier eine neue Heimat zu finden, ist
die Kenntnis des Französischen im Deutschen in den verschiedensten
Gesellschaftsschichten verbreitet worden.
Der frz. Einfluss wurde später im 17. Jh. (wie im Mittelalter) vor allem
durch das politische und gesellschaftliche Leben von den höfischen Kreisen
gefördert. Die militärisch-politische Überlegenheit Frankreichs unter Ludwig
XIV./XV. (1643-1774) und Richeliu/Mazarin war von großer Bedeutung für den
damaligen französischen Einfluss. Die deutschen Fürsten ahmten die
Heeresorganisation der siegreichen Großmacht nach und übernahmen zugleich
ihre militärtechnischen Ausdrücke (vgl. Tschirch 246):
für den Aufbau des Heeres (Armee (f.) <frz. armée (la), Brigade (f.) <frz.
brigade (la), u.a.);
für die einzelnen Waffengattungen (Infanterie (f.) <frz. infanterie (la),
Kavallerie (f.) <frz. cavalerie (la), Artillerie (f.) <frz. artillerie (la));
für die Rangstufen der Mannschaften (Korporal (m.) <frz. corporal (le),
Sergeant (m.) <frz. sergent (le)), wie die Offiziere: Leutnant (m.) <frz.
souslieutnant (le), General (m.) <frz. général (le), Admiral (m.) <frz. admiral (le));
für die Ausrüstungsgegenstände der Uniform (Epaulette (f.) <frz.

épaulette (la) 'Schulterstück der Offiziersuniform');
für die Waffen (Bajonett (n.) <frz. baïonnette (la), Karabiner (m.) <frz.
carabine (la), Bombe (f.) <frz. bombe (la)) und für mancherlei damit
Zusammenhängendes wie z. B.: Patrouille (f.) <frz. patrouille (la), Spion (m.) <frz.
espion (le), usw. (vgl. Tschirch 246).
Die frz., d. h. die Pariser Mode bestimmte die Kleidung und ihre
Bezeichnungen, (Garderobe (f.) <frz. garderobe (la), Kostüm (n.) <frz. costume
(le), Taille (f.) <frz. taille (la), Weste (f.) <frz. veste (la), Perücke (f.) <frz.
perruque (la), usw.), die modischen Stoffe, wie Batist (m.) <frz. batiste (le),
Chiffon (m.) <frz. chiffon (le), Satin (m.) <frz. satin (le), Damast (m.) <frz. damas
(le), Crêpe de Chine >Krepp (m.)<frz. crêpe (le) usw.
Französisch sind auch Anlage, Aufteilung und Ausstattung der Wohnung,
wie die Namen bereits verraten: Logis (n.) <frz. logis (le) 'Wohnung',
Appartement (n.) <frz. appartement (le), Etage (f.) <frz. étage (le), der aus
Balken entstandene und nun ins Deutsche zurückentlehnte Balcon (m.) <frz.
balcon (le) >Balkon, Galerie (f.) <frz. galerie (la), Fassade (f.) <frz. façade (la),
Terrasse (f.) <frz. terrasse (la), Corridor (m.) <frz. corridor (le) >Korridor,
Souterrain (n.) <frz. souterrain (le), Cabinett (n.) <frz. cabinet (le), Salon (m.)
<frz. salon (le); Commode (f.) <frz. adj. commode, Tapete (f.) <frz. tapette (la),
Gardine (f.) <frz. courtine (la), Stores (meist Pl. <Store) <frz. store (la), Lüster
(m.) <frz. lustre (le), usw. Auch die Esskultur wurde mit frz. Bezeichnungen
bereichert, wie Esplanade, Roi de France/de Prusse, Ragout (fin) (n.) <frz. ragoût
fîn 'fein' (le), Omelette (f.) (oder auch das Omelett) <frz. omelette (la), Kotelett
(n.) <frz. côtelette (la), Karbonade (f.) <frz. carbonnade (la), usw.
Nach dem frz. Vorbild wurde auch die Landschaftsarchitektur mit Alleen
(f.) <frz. allée (la), Rondells (n.) <frz. rondelle (la), Fontänen (f.) <frz. fontain (la),
Cascaden (f.) >Kaskade <frz. cascade (la), Bosketts (n.) <frz. bosquet (le)
'Buschwäldchen' und Buketts (n.) <frz. bouquet (le) und Rabatten (f.) <frz. rabat
(le) 'Randbeet' angelegt (vgl. Tschirch 246).
Bader, Barbier und Haarschneider wurden zu Friseur, Masseur, Coiffeur
umgenannt. Als weitere Gewerbetreibende traten Restaurateur, Spediteur,
Monteur hinzu, die als sehr modern galten (vgl. Tschirch 250). Man übernahm
die frz. Unterhaltungsspiele Hasard (n.) <frz. hasard (le), Billard (n.) <frz. billard
(le), (S)Charade (f.) <frz. charade (la), Rommé (n.), Patience (f.) <frz. patience (la)
(vgl. Tschirch 247).
Die Anreden Monsieur, Madame, Mademoiselle drangen ins Deutsche
ein, wobei deren häufige Verwendung ihre Aussprache rasch vulgarisierte:
Monsieur >Musjöh, Musjé, Madame >Madám, Mademoiselle >Mamséll (vgl.
Bach 254).
Die deutschen Verwandtschaftsnamen werden durch Papa, Mama,
Onkel, Tante, Cousin, Cousine ersetzt, wobei man damit die strenge
Unterscheidung zwischen den Geschwistern des Vaters als Vetter und Base von
denen der Mutter als Oh(ei)m und Muhme aufhob (vgl. Tschirch 248).
Am Mittelrhein galten mundartlich neben vielen anderen etwa:
Sáckertjée! <frz. sacré nom de Dieu!, állo! <frz. allons!, dúttswitt <frz. tout de
souite, Bredúllje <frz. bredouille (vgl. Bach 254).
Der musikalische Geschmack des 18. Jh.s orientiert sich ebenfalls nach
jenem in Frankreich(vgl. die Oboe (<frz. Hautbois), Air (<frz. air (le)), Musette
(<frz. musette (la)), Plainte (<frz. plainte (la)), Sommeille (<frz. sommeille (la)),
Chaconne (<frz. chaconne (la)), Reigen- (afrz. raie >mhd. rei(g)e), Schreit- und
Rundtänze (<afrz. rond) (vgl. Tschirch 247). Selbst das Grundwort Musik wurde
im 17. Jh. aus dem Französischen neu entlehnt, da das Wort musica seit ahd.
Zeit den Ton auf der ersten Silbe hat und grch.-lat. Herkunft ist. Unter dem
Einfluss von frz. musique ging der Ton auf die letzte Silbe über.
Französisches Fremdwortgut im untersuchten Korpus
Als Grundlage für diesen Beitrag diente Grimmelshausens Der

abentheurliche Simplicissimus Teutsch und Continuatio des abentheurlichen
Simplicissimi, der als der erste deutsche niedere Roman (auch als Pikaroroman)
bezeichnet wird. Wie viele andere vaterländisch gesinnte Männer trat er mit
beißendem Spott und ablehnender Kritik der Verwelschung der deutschen
Sprache und Kultur entgegen. Die Beeinflussung des Deutschen von Seiten des
Französischen hat sich in erster Linie auf dem Gebiet des Wortschatzes aus-
gewirkt (vgl. Schildt 180-181).
Substantive
Simplizia
Es sind einfache Substantive, die aus vielen Sphären frz. geselligen

Lebens übernommen wurden. Die Herkunft mancher Wörter kann man nicht
gleich erkennen, während entweder durch die Orthographie oder die Aus-
sprache einige davon sofort entlarvt werden können. An vielen Simplizia sind
sprachliche Vorgänge während des Neuhochdeutschen unternommen worden.
In diesem Beitrag sind die Simplizia in drei Untergruppen gegliedert, und zwar in
Simplizia des modisch-gesellschaftlichen Bereiches, des militärtechnischen
Bereiches und Simplizia mit Unterschieden im Genus. Die jeweils nachgestellte
deutsche Bedeutung/Erklärung wurde dem Wörterbuch Wahrig. Deutsches
Wörterbuch entnommen.
Simplizia des modisch-gesellschaftlichen Bereiches:
1. Mode (S. 9) (f.) <frz. la mode*

2. Page (S. 10) (m.) =Edelknabe, <heute> junger livrierter Bote, junger
Diener im Hotel <frz. page (le) 'Edelknabe'*
3. Laqueŋ (S. 10) (m.) =fürstlicher od. herrschaftlicher Diener <heute>Lakai
(m.) <frz. laquais (le) 'Diener'
4. Perfection (S. 10) >Perfektion (f.) =Vollendung, Vollkommenheit <frz.
perfection (la)
5. profession (S. 13) (f.) =Beruf, Gewebe, Handwerk <frz. profession (la)
'Beruf, Stand'
6. Music (S.16) >Musik (f.) <lat. (ars) musica 'Tonkunst, Tonwerk,
musikalische Darbietung' frz. Betonung
7. Juppen (S. 22) (m.) >Jupe (f.) =Frauenrock <mhd. jop(p)e, juppe 'Wams,
Jacke, Frauenrock' <frz. jupe (la), Joppe =taillenlose Männerjacke*
8. Diskurs (S. 27) (m.) =lebhafte Erörterung, Unterhaltung <frz. discours (le)
'Rede, Ansprache, Abhandlung'
9. Impression (S. 29) (f.) =Eindruck, Empfindung, Sinneswahrnehmung <frz.
impression (la)
10. Seide (S. 32) (f.) <mhd. side, ahd. sida, mlat. seta, frz. soie (la)
11. Habit (S. 39) (n. od. m.) =Amtstracht, Kleidung, Anzug <frz. habit (le)
'Kleidung, Anzug'
12. Cammerad (S. 41) >Kamerad (m.) <frz. camarade (le od. la)
13. Respect (S. 47) >Respekt (m.) <frz. respect (le) 'Hochachtung, Ehrfurcht,
Respekt'
14. Possession (S. 48) (f.) =Besitz <frz. possession (la) <lat. possidere
'besitzen'
15. Oliven (S. 49) (f.) <mhd. olive 'Ölbaum' <lat. oliva (frz. Schreibweise olive
(la))
16. Gouverneur (S. 53) (m.) <frz. gouverneur (le) 'Statthalter, Hofmeister,
Erzieher'
17. Flegel (S. 56) (m.) =Werkzeug zum Dreschen, Lümmel <ahd. flegil <afrz.
flael (neufrz. fléau (le)) <lat. flagellum 'Geißel'
18. Reputation (S. 68) (f.) <lat. reputatio 'Berechnung, Erwägung,
Betrachtung', <frz. 'réputation' (la)
19. Prinz (S. 68) (m.) <mhd. prinze 'Fürst, Statthalter' <frz. prince (le) 'Prinz,
Fürst' <lat. princeps 'erster im Rang, Gebieter, Fürst'
20. Favorit (S. 68) (m.) <frz. favori, favorite 'beliebt, Lieblings-'; favorite (le u.
la) 'Favorit, Günstling, Liebling'
21. Toback (S. 69) >Tabak (m.) <über frz. tabac (le) (auch tobaco) <span.
tabaco, vermutlich <karibisch tobaco, taboca, nach der Insel Tobago
22. Charte (S. 70) (f.) =Verfassungsurkunde <frz. charte (la) 'Urkunde' <lat.
charta 'Papier'
23. Baron (S. 78) (m.) <frz. baron (le) <mlat. baro 'streitbarer Mann'
24. Credit (S. 78) >Kredit (m.) =Geldmittel, Darlehen, Vertrauenswürdigkeit,
Buchführung <ital. credito 'Leihwürdigkeit', beeinflusst von frz. crédit
(le) 'Kredit'
25. Appetit (S. 80) (m.) <frz. appétit (le) <lat. appetitus 'Begehren'
26. Ingwer (S. 80) (m.) =die als Gewürz verwendete Wurzel <ingeber,
ingewer (1200), gingiber(o) (11. Jh.), afrz. gingebre, frz. gingembre (le)
<spätgrch. zingiberis <prakrit. singabera <altind. srngavera 'hornartig',
27. Mine (S. 81) =Miene (f.) =Gesichtsausdruck <frz. mine (la)
'Gesichtsausdruck, Aussehen' <breton. min 'Schnauze, Mund,
Gesichtszüge'*
28. Dame (S. 90) (f.) <frz. dame (la), urspr. 'Frau von Stande'*
29. Appelle (am) (S. 122) (m.) <Appell <frz. appel (le) 'Aufruf'
30. Manier (S. 138) (f.) <frz. manière (la) 'Art und Weise' <lat. manuarius 'zu
den Händen gehörig'
31. Provosen (S. 162) <heute> Profos (m.) =Feldrichter, Ankläger u.
Vollstrecker des Urteils im mittelalterl. Landsknechts- u. Söldnerheer
<afrz. provost (le) <lat. propositus 'vorgesetzt'
32. Sammet (S. 183) >Samt (m.) <mhd. samit <afrz. samit <mlat.
(e)xamitum, mgrch. examiton, zu grch. hex 'sechs' + mitos 'Faden',
urspr. 'sechsfädiges Gewebe'
33. Flöte (S. 190) (f.) <mhd. vloite, flöute <mndrl. flute, fleute, floite <afrz.
flaute, fleute <frz. flûte*
34. Accisen (S. 212) >Akzise (f.) =indirekte Steuer <frz. accise (la)
'Verbrauchssteuer' zu lat. accidere 'anschneiden, beschneiden'*
35. Diamant (S. 214) (m.) <frz. diamant (le) <vulgärlat. adiamante 'Kreuzung'
von grch. adamas, adamantos 'der Unbezwingliche' + diaphainein
'durchscheinen'
36. Opinion (S. 216) (f.) =Meinung. Ansicht, Standpunkt, Einstellung <frz.
opinion (la) (nicht nachweisbar im dt. Wörterbuch)
37. Perdon (S. 232) >Pardon (m.) =Verzeihung, Gnade, Begnadigung <frz.
pardon (le) 'Entschuldigung, Verzeihung, Vergebung'
38. Complimenten (S. 238) >Kompliment (n.) <frz. compliment (le)
'Artigkeit, Schmeichelei' <span. complimiento 'Höflichkeitsbezeigung'
<lat. complementum 'Ergänzung, Anhang'
39. Fabel (S. 242) (f.) <mhd. fabele '(unwahre) Erzählung, Märchen' <afrz.
fable (la) <lat. fabula, zu idg. *bha- 'sprechen'
40. Tambour (S. 252) (m.) =Trommler, Trommelschläger <mhd. tambur
<afrz. ta(m)bo(u)r (le) <arab. tanbur 'Trommel'
41. Diskretion (S. 253) (f.) <frz. discrétion (la)
42. Raison (S. 253) (f.) =Räson =Vernunft, Verstand <frz. raison (la) (veraltet)
43. Revers (S. 254) (n. od. m.)=schriftl. Erklärung eines rechtl. Inhalts,
Verpflichtung <frz. revers (le), 'Rückseite'
44. Paroln (S. 258) >Parole (f.) =Kennwort, Lösung, Schlagwort <frz. parole
(la), eigtl. 'Wort, Spruch'*
45. Postilion (S. 292) (m.) >Postillion (m.) =Fahrer der Postkutsche
=Posthörnchen <frz. postillon (le) <ital. postiglione 'Postknecht' zu ital.
posta 'Post'
46. Marquis (S. 295) (m.) =frz. Adelstitel zwischen Herzog und Graf <frz.
marquis (le)
47. Pantoffeln (S. 305) (pl.) <frz. pantoufle (la) 'Hausschuh'
48. Masquen (S. 306) >Maske (f.) <frz. masque (la) <ital. maschera <arab.
maschara 'Possenreißer(ei)' *
49. Alle Monsigneur Beau Alman (S. 307)
alle <frz. allez! =Gehen Sie!
Beau (adj.) <frz. =schön, hübsch, stattlich
Alman <frz. Allemand (m.) =Deutscher
50. Barucque (S. 311) =Perücke (f.) <frz. peruque (la) 'Haaraufsatz' zu
provenzal. perucat 'mit schöner Frisur versehen'*
51. Almosen (S. 367) (pl.) <ahd. alamuosan <afrz. almosne (frühfrz.)
52. Bastart (S. 444) >Bastard (m.) <afrz. bastard (le) 'anerkannter Sohn eines
Adligen, der nicht von der rechtmäßigen Frau stammt'
53. Conversation (S. 460) >Konversation (f.) <frz. conversation (la) 'Umgang,
Verkehr, Unterhaltung' <lat. coversatio 'Verkehr, Umgang'
54. Mamon, Mammon (S. 484) <frz. maman (la) 'Mama, Mutti'
55. protestation (S. 489) (f.) <frz. protestation (la) (nicht nachweisbar in dt.
Wörterbuch)
56. Pension (S. 501) (f.) <frz. pension (la) 'Ruhegehalt, Rente, Kostgeld,
Fremdenheim, Pension'
57. Iournal (S. 520) >Journal (m.) =Rechnungsbuch, Tagebuch <frz. journal
(le) 'Zeitung, Tagebuch'
58. Parasol (S. 580) (m.) <frz. parasol (le) 'Sonnenschirm'
Simplizia des militärtechnischen Bereiches:
1. Soldat (S. 15) (m.) <ital. soldato, frz. soldat (le)

2. Cavallereŋ (S. 16) >Kavallerie (f.) =Reiterei, Reitertruppe <frz. cavalerie
(la) 'Reiterei', zu frz. cavalier (le) 'Kavalier'
3. Trouppen (S. 16) >Truppe (f.) <frz. troupe (la) <afrz. trope <gallorom.
tropus 'Herde'*
4. Karte (S. 24) (f.) <spätmhd. Karte <frz. carte (la) 'steifes Blatt <lat. charta
'Papier'*
5. Partisane (S. 44) (f.) =speißartige Stoßwaffe mit zweischneidiger, spitzer

Klinge <frz. pertuisane (la) 'Knebelspieß'*
6. Spion (S. 55) (m.) <im 30-jährigen Krieg aus frz. espion (le) entlehnt
<ital. spione
7. Rotte (S. 66) (f.) =Abteilung, Schar <mhd. rot(t)e 'Abteilung, Schar,
wilder haufe' <afrz. rote 'Schar, Abteilung' <mlat. rupta 'Abteilung, Schar'*
8. Guarnison (S. 74) =Garnison (f.) <frz. garnison (la) 'Besatzung, Garnison
(sstadt)'
9. Resolution (S. 81) (f.) <frz. résolution (la) 'Beschluss, Entschließung'
10. Munition (S. 124) (f.) <frz. munition (la), urspr. Munition (de guerre)
'Kriegsmaterial' <lat. munitio 'Befestigung, Schanze'
11. Commandanten (S. 148) =Kommandant (m.) <frz. commandant (le)
12. Sold (S. 157) (m.) =Lohn, Löhnung, Dienst <mhd. solt 'Vergütung für
geleistete Kriegsdienste' <afrz. solt 'Goldmünze' (le) <mlat. soldus
13. Capitain (S. 158) =Kapitän (m.) <in der Bedeutung 'Anführer' <mhd.
kapitan <frz. capitaine (le) <mlat. capitaneus 'Anführer', eigtl.
'hervorstechend, vorzüglich'; zu lat. caput 'Kopf, Haupt'
14. Armee (S. 164) <frz. armée (la) 'Heer', zu frz. armer 'bewaffnen'
15. Leutenant (S. 165) (m.) =unterster Rang des Offiziers <frz. liutenant (le)
<mlat. locum tenens 'Stellvertreter'; zu lat. locus 'Ort, Stelle' + tenere
'halten'
16. Brigade (S. 176) (f.) <frz. brigade (la) 'Trupp' <ital. brigata 'Streithaufen'*
17. Pass (S. 179) (m.) =Personalausweis, Durchgang (hier), Passgang <frz.
pas (le) u. daneben <ital. passo u. ndrl. pas 'Schritt'
18. Cavalcada (S. 179) >Kavalkade (f.) =prächtiger Aufzug eines Rittertrupps,
Reiterzug <frz. cavalcade (la) 'Reiterzug' zu lat. caballus 'Pferd'*
19. Convoi (S. 181) >Konvoi (m.) =Geleitzug <frz. convoi (le) 'Geleit',
beeinflusst von engl. Convoy
20. Coujou (S. 205) >Kujon (m.) =Schuft <frz. couillon (le) 'Feigling,
Dummkopf' (veraltet)
21. offensivè (S. 239) >Offensive (f.) <frz. offensive (la) 'Angriff, Offensive'
<lat. offendere 'anstoßen, beschädigen, verletzen'*
22. defensivè (S. 239) >Defensive (f.) <frz. défensive (la)
'Verteidigungsstellung, Defensive'*
23. Fähnrich von des Obristen de S.A. Regiment (S. 308) =von, weg, ent.
(Vorsilbe) <frz. de <lat. de
24. Campagne (S. 323) >Kampagne (f.) =Feldzug <frz. campagne (la) 'flaches
Land, Feldzug' <spätlat. compania; zu lat. campus 'Feld, Ebene'*
25. mit den Approchen (S. 333) <frz. approche (la) 'Annäherung,
Herannahen; Anbruch' <mil.> Anmarsch
26. Ingenieur (S. 382) (m.) <frz. ingenieur (le), 'Ingenieur', bis ins 18. Jh.
'Kriegsbaumeister'; zu lat. ingenium 'Scharfsinn', mlat. a. 'Kriegsgerät,
Kriegsmaschine'
27. Stieffel (S. 451) >Stiefel (m.) <mhd. stival <afrz. estival (le)
28. Ordre (S. 451) >Order (m.) =Anordnung, Auftrag, Befehl <frz. ordre (le)
29. Mappe (S. 571) (f.) <frz. mappe (la) <lat. mappa 'Leintuch'*
30. officianten (S. 575) >Offiziant (m.) =Unterbeamter <frz. officiant (le)
Jene Wörter, die mit dem Zeichen * versehen sind, werden im
Deutschen mit unbetontem [ə] ausgesprochen.
Simplizia mit Unterschieden im Genus
Während das Französische zwei Genera kennt, gibt es im Deutschen

drei. Für das Genus eines Fremdwortes im Deutschen sind vor allem zwei
Faktoren bestimmend: die Wortstruktur (Wortbildung) und das Genus
bedeutungsähnlicher Wörter (Synonymie).
1.) Morphemgefüge, die auf bestimmte Phonemfolgen auslauten, bilden
Analogiereihen mit festgelegtem Genus, denen sich neue Entlehnungen in der
Regel ohne weiteres anschließen. So sind die romanischen Entlehnungen auf –
anz (Brisanz), -enz (Frequenz), -ade (Limonade), -ie (Serie), -ik (Fabrik), -ion
(Revolution), -[i]tät (Universität, Fakultät) feminin.
Französische Sachbezeichnungen auf –et, deutsch –ett, die im
Französischen den Artikel le haben (entspricht entweder dem deutschem
Maskulinum oder Neutrum), erscheinen im Deutschen meist nicht als
Maskulina, sondern als Neutra: Kabinett, Bankett, Kornett. Das gleiche gilt auch
für die meisten Wörter mit auslautendem *e:+ oder *є:+, unabhängig von der
Schreibung und von dem Genus, das sie im Französischen besitzen: Atelier,
Dekolleté, Diner, Filet, Porträt.
Auch Wörter auf –eau (oder –o) [o:], -aire *є:+, -oir [o'a:r], -ier [i:r] sind
im Deutschen Neutra, wenn sie keine Person bezeichnen: Büro, Niveau,
Necessaire, Reservoir, Visier.
Unbetontes –e im Auslaut ergibt dagegen in der Regel weibliches
Geschlecht bei einer großen Mehrzahl von Wörtern auf –age *a:З+ im Gegensatz
zum Französischen, wo sie Maskulina sind (Blamage, Bagage, Garage, u. a.).
2.) Das Genus eines Fremdwortes wird durch die Anlehnung an ein
deutsches Synonym bestimmt, so z. B. die Wörter das Service (nach dem
französischen) in Anlehnung an das Geschirr, aber der Service 'Kundendienst'
(nach dem Englischen) in Anlehnung an der Dienst.
1. Platz (S. 23) (m.) <frz. place (la) <vulgärlat. platea 'breite, öffentliche
Straße, Platz'
2. in den Quartieren (S. 45) (n.) <mhd. quartier 'Viertel' <frz. quartier (le)
'Viertel'
3. Reim (S. 51) (m.) <afrz. rime, nfrz. rime (la)

4. Rolle (S. 69) (f.) <afrz. rol(l)e (nfrz. rôle (le)) 'Rolle, Liste, Register' <mlat.
rotulus, rotula 'Rätchen'; Verkleinerungsform zu lat. rotta 'Rat'*
5. Courage (S. 83) (f.) <frz. courage (le) 'Mut'
6. Furage (S. 91) (f.) =Lebensmittel, Mundvorrat und Futter <frz. fourrage
(le) 'Viehfutter'
7. Abentheueren (S. 96) (n.) <frz. aventure (la)
8. Fourage (S. 137) auch Furage (f.) <frz. fourrage (le) (veraltet)
9. Bagage (S. 158) (f.) <milit.>Troß =die das Gepäck, Verpflegung u.
Ausrüstung der Truppe mitführenden Fahrzeuge <frz. bagage (le)
10. Esquadronen (S. 160) >Eskadron (f.) =Schwadron, kleinste Einheit der
Kavallerie <frz. escadron (le) 'Schwadron', urspr. Vergrößerungsform zu
escadre
11. Banier (S. 171) <heute> Banner (n.) <mhd. banier(e) <afrz. bannière (la)
'Heerfahne', <germ. *banda 'Feldzeichen, Fähnlein'
12. Turnier (S. 172) (n.) <afrz. torn(e)ier 'Drehungen machen, Rosse
tummeln, am Kampfspiel teilnehmen', zu afrz. torn 'Dreheisen,
Wendung' (le)
13. Rencontre (S. 180) <heute> auch Renkontre (n.) =Zusammenstoß,
feindliche Begegnung; sich daraus entwickelnder Kampf <frz. rencontre
(le) 'Begegnung, Zusammentreffen, Zusammenstoß' (veraltet)
14. Part (S. 187) (m.) =Teil, Anteil, Eigentumsanteil, Stimme, Rolle <mhd.
'Anteil, Abteilung, Partei' <frz. part (la) 'Anteil'
15. Bandelier (S. 202) (m.) =Schulterriemen, Wehrgehänge <frz. bandoulière
(la) 'Schulter-gehänge'
16. March (S. 235) (m.) <frz. marche (la) 'Gang, Tritt' <gallorom.*marcare
'den Takt markieren'; zu lat. marcus 'Hammer'
17. Complimenten (S. 238) >Kompliment (n.) <frz. compliment (le)
18. Dutzet (S. 241) >Dutzend (n.) <frz. douzaine (la) 'Dutzend'
19. Jacint (S. 243) (m) >Hyazinth (m) =gelbrote bis rotbraune Varietät des
Zirkons <frz. jacinthe (la)
20. Cornet (S. 248) >Kornett (m.) =Fähnrich einer Reiterabteilung <frz.
cornette (la) 'Fähnlein, Standarte', eigtl. Hörnchen (nach der spitzen
Form), dann 'Fähnrich', zu lat. cornu 'Horn'
21. Logament (S. 257) >Logement (n.) =Wohnung, Bleibe, Unterkunft <frz.
logement (le) 'Wohnung'
22. Laute (S. 263) (f.) <spätmhd. lute <afrz. leut (nfrz. luth (le)) <arab. al-'ud
'das Holz'
23. Bancquerot (S. 280) >Bankrott (n.) <ital. bancarotta 'zerbrochene Bank'
>frz. Schreibw. banqueroute (la)
24. Bordell (S. 308) (n.) <frz. bordel (le), urspr. 'Hütte' <mlat. bordellum
25. Banquet (S. 383) >Bankett (n.) =Festmahl, Festessen <frz. banquet (le)
'Festmahl'
26. Panquet (S. 18) >Bankett (n.) =Festmahl, Festessen <frz. banquet (le)
'Festmahl'
27. Revier (S. 396) (n.) <afrz. rivière (la)
28. Rondel (S. 428) >Rondell (n.) =rundes Schmuckbeet, runder Turm,
kreisrunder Gartenweg <frz. rondelle (la) 'runder Gegenstand'
29. Cabinet (S. 443) >Kabinett (n.) <frz. cabinet (le) 'kleines Nebenzimmer'
<ital. gabinetto
Es darf an dieser Stelle festgehalten werden, dass in fast allen Fällen die
Wortbildung bzw. die Analogie die Unterschiede im Genus bestimmt hat.
Wörter wie Reim, Abenteuer, Preis haben zusätzlich eine Bedeutungsver-
änderung erfahren (vgl. Maurer/Stroh 1: 283-284).
Ableitungen
Feminina mit fremden Suffixen
Unter dem frz. Einfluss sind Substantive ins Deutsche übernommen

worden, deren Endungen sich im Deutschen zu Suffixen entwickelten und bei
der deutschen Wortbildung mithalfen. Diese Suffixe werden als fremde Suffixe
bezeichnet und werden sowohl an deutsche als auch an andere entlehnte
Wörter angehängt. Die Ableitungen werden nach dem Genus in verschiedene
Gruppen eingeteilt.
Zuerst sind frz. Wörter, wie Potage (S. 82), Courage (S. 83), Furage u. a.
ins Deutschen eingebürgert worden und dann bildete man weitere Feminina mit
dem Suffix -age, wovon unser Korpus zeugt:
1. eremitage (S. 511) (f.) >Eremitage =Einsiedelei, Wohnung des Eremiten
<grch. eremites + frz. Suffix 'age'
Ebenso passierten die zuerst Feminina Grenze, wie:
1. Matresse (S. 356) >Mätresse (f.) =Geliebte <frz. maîtresse (la) 'Herrin,
Geliebte' zu lat. magister 'Herr'
2. Promesse (S. 114) (f.) =schriftl. Versprechen <frz. promesse (la)
'Versprechen'und danach verwendete man das Suffix -esse zur Bildung
neuer Wörter.
Aus dem Französischen kamen zuerst Feminina auf -ie (Kavallerie (S. 16),
Partei (S. 18) <frz. partie (la), u. a., die im Deutschen sowohl mit der Endung -ie
als auch mit der Endung -ei auftauchten. Hier werden im Folgenden nur einige
Beispiele (insgesamt sind es 29) angeführt:
1. Partheŋ (S. 18) >Partei (f.) <mhd. partie 'Abteilung, Gruppe,
Personverband' <frz. partie(la) 'Teil, Anteil, Gruppe, Beteiligung' zu partir
'teilen, trennen' <vulgärlat. partire
2. Phantaseŋ (S. 116) >Phantasie (f.)
3. Melancholeŋ (S. 155) >Melancholie (f.) <lat. melancholia

4. Propheceŋ (S. 336) >Prophetie (f.) =Weissagung <mhd. prophetie,
prophezie <lat. prophetia
5. Specereŋ (S. 121) >Spezerei (f.) <ital. spezierie 'Gewürzwaren'; zu
spätlat. species 'Gewürz'
6. Tiranneŋ (S. 515) >Tyrannei (f.)
7. Quaksalbereŋ (S. 313) (f.) <ndrl. kwaksalver 'Prahler, Salbenkrämer'
8. Tapezereŋ (S. 10) <tapezieren <ital. tappezzare, frz. tapisser
9. Abgöttereŋ (S. 68) >Abgötterei (f.)
10. Canzleŋ (S. 76) >Kanzlei (f.)
Das Deutsche erreichten zuerst Feminina mit der Endung -ion, wie z. B.
Perfection (S. 10), profession (S. 13), u. a., deren Endung sich zum Suffix
entwickelte und zur Weiterbildung diente:
1. Ranzion (S. 208) (f.) =Lösegeld (für Kriegsgefangene od. gekaperte
Schiffe) <frz. rançon(le) 'Lösegeld' <lat. redemptio 'Loskauf'
Manche Feminina aus dem Französischen sind insofern eingedeutscht
worden als man ihnen schlicht die Endung -tät anhängte. In unserem
Korpus wurden folgende Beispiele gefunden:
1. posterität (S. 17) =Nachkommenschaft, Nachwelt <lat. posteritas und
frz. postérité (la) 'Nachkommenschaft'
2. Vanität (S. 123) =Nichtigkeit, Eitelkeit, Einbildung <frz. vanité (la)
3. Dignität (S. 124) <frz. dignité 'Würde'
4. Nativität (S. 165) =Geburt <heute> Stand der Gestirne bei der Geburt
<frz. nativité (la) 'Geburt' <lat. nativitas 'Geburt' (veraltet)
5. Prosperität (S. 181) (f.) <lat. prosperitas u. frz. prospérité (la) 'Gedeihen,
Glück'; zu lat. prosper(us) 'günstig, glücklich'
6. Generalität (S. 230) (f.) <frz. généralité (la) 'Allgemeingültigkeit'
7. Curiosität (S. 283) >Kuriosität (f.) <lat. curiositas 'Wissbegierde,
Neugierde' und frz. curiosité (la) 'Neugierde, Wissbegierde,
Sehenswürdigkeit'
8. dexterität (S. 487) (f.) =Geschicklichkeit, Gewandtheit <frz. dextérité (la)
'Geschicklichkeit, Fingerfertigkeit, Gewandtheit'
9. Commoditet (S. 501) >Kommodität (f.) <frz. commodité (la)
Dieses Suffix wurde auch an lat. Basis angehängt, wovon unsere
Beispiele zeugen:
1. Majestät (S. 70) (f.) <lat. maiestas, gen. maiestatis 'Größe, Hochheit'
2. Rarität (S. 70) (f.) <lat. raritas 'Seltenheit'; zu rarus 'selten'
3. Importunität (S. 171) (f.) <lat. importun (adj.)
4. Olitäten (S. 313) =ölige Sachen <lat. oleum
5. Quantität (S. 341) (f.) <lat. quantitas
6. Particularitäten (S. 365) <lat. particularis
7. Qualität (S. 484) (f.) <lat. qualitas.
Von diesen Substantiven sind Importunität und Olität in den hier

verwendeten dt. Wörterbüchern nicht nachweisbar.
In unserem Korpus ist auch ein Plurale tantum mit dem Suffix –alien gefunden
worden:
1. Victualien (S. 257) >Viktualien (pl.) =Lebensmittel <frz. victuaille (la)
'Esswaren, Lebensmittel, Mundvorrat' <lat. victus 'Unterhalt, Nahrung,
Lebensweise'.
Maskulina
Maskulina auf -ant aus dem militärtechnischen Bereich (Kommandant,

Diamant, Offiziant, Leutnant) passierten zuerst die Grenze und später bildete
man neue Wörter mit dem Suffix –ent oder –ant, was wir mit unseren
Beispielen bekräftigen können:
1. Proviant (S. 124) (m.) =Mundvorrat <1. mndrl. Provande <afrz provende
(la) 'Mundvorrat' 2. ital. provianda 'Mundvorrat', beide <vulgärlat.
probenda, für lat. praebenda 'das Darzureichende'
2. Correspondenten (S. 292) >Korrespondent (m.) =Berichterstatter,
Geschäftspartner <frz. correspondre 'sich entsprechen, in Briefwechsel
stehen' <mlat. correspondere 'übereinstimmen, in (geschäftl.)
Verbindung stehen'
Französische Maskulina, wie Gouverneur (S. 53) und Ingenieur (S. 382)
bürgerten sich im Deutschen ein, wobei ihre Wortbildungsart (die Endung –eur)
sehr bald und häufig nachgeahmt wurde.
Französische Wörter als Basis deutscher Ableitungen
Man nahm frz. Wörter und hängte ihnen fremde Suffixe an: -ist, -or, -ast
oder -är , so dass neue Wörter entstanden:
1. Nobilist (S. 9) (m.) <Noblesse (<frz. noblesse (la)) od. Nobilität (<lat.
nobilitas)
2. Inventor (S. 234) (m.) engl. <frz. inventeur (le) (nicht nachweisbar in dt.
Wörtebuch),
3. Pallast (S. 9) (m.) <mhd. palas <frz. palais (le) 'Hauptgebäude einer Burg'
4. Commissario (S. 44) >Kommissär (m.) <frz. commisaire (le) <mlat.
commissarius.
Man übernahm zuerst Substantive wie General (S. 49) (m.) (<mhd.
general <frz. général (le)) und bildete dann weitere Maskulina, wie z. B.:
1. Corporal (S. 248) >Korporal (m.) =niedrigster Unteroffiziersgrad <ital.
caporale 'Hauptmann', beeinflusst von frz. corps (le) 'Körper, Körperschaft' zu
ital. capo 'Haupt' <lat. caput 'Haupt, Kopf'.
Nach der Übernahme maskuliner Lehnwörter, wie z. B.: Officier (S. 39),
Cavallier (S. 43), Barbier (S. 367) u. a. wurden im Deutschen weitere Maskulina
mit dem Suffix –ier gebildet:
1. Fouragier (S. 147) (m.) =Fourier od. Furier (m.) =Unteroffizier, der für
die Furage zu sorgen hat <frz. fourrier (le) 'Furier'
Neutra
Zuerst kamen einige Neutra mit dem Suffix –ment aus dem
Französischen:
1. Logament (S. 257) >Logement (n.) =Wohnung, Bleibe, Unterkunft <frz.
logement (le) 'Wohnung'
2. Logiment (S. 226) >Logement (n.) (nicht nachweisbar in dt. Wörtebuch)
Danach wurden solche Wörter nachgeahmt, indem man mit dem Suffix
-ment neue Wörter bildete, obgleich diesbezügliche Beispiele in diesem
Roman nicht gefunden wurden. Charakteristisch für die damalige Zeit ist die
gleiche Bedeutung und unterschiedliche Rechtschreibung der Wörter, was unter
anderem auf eine immer noch nicht einheitliche Rechtschreibung der deutschen
Sprache verweist.
Nach dem Vorbild der neutralen Lehnwörter, wie Cabinet (S. 443) (n.)
<frz. cabinet (le), Panquet (S. 18) oder (n.) Banquet (S. 383) <frz. banquet (le),
wurden im Deutschen weitere Wörter mit dem Suffix -ett gebildet.
Deutsche Suffixe
Französische Wörter bildeten mit deutschen Suffixen wie –er, -el, -e, -
ung, -ei explizite Ableitungen.
Maskulina mit dem Suffix –er:
1. Courassirer (S. 16) <heute> Kürassier (m.) =Reiter mit Küraß, allg.
Angehöriger der schweren Reiterei; <frz. cuirassier (le)
2. Carbiner (S. 20) <Karabiner (m.) =Gewehr mit kurzem Lauf und geringer
Schussweite, früher besonders zur Bewaffnung der Kavallerie <frz.
carabine (la), zu carabin (le) 'mit Gewehr bewaffneter Reiter'
3. Musquetirer (S. 30) (m.) =mit einer Muskete bewaffneter Fußsoldat <frz.
mousquetaire (le)
4. Picquenirer (S. 45) (m.) >Pikenier =Pikenträger, Landsknecht mit Pike
<frz. piquier 'Pikenträger'
5. Dragoner (S. 55) (m.) =leichter Reiter zu frz. dragon (le)
('Feuerspeiender) Drache, Name einer Feuerwaffe, Reiter selbst
6. Trompeter (S. 65) (m.) <mhd. trum(b)et <frz. trompette (la 'Trompete'
od. le 'Trompeter'), ital. trompetta, ahd. trumba
7. Constablen (S. 259) <Constabler >Konstabler =Büchsenmeister,
Geschützmeister im Rang eines Unteroffiziers <engl. constable
'Konnetabel, Polizist' <afrz. conestabel (neufrz.) connétable >dt.
Konnetabel = Stallmeister, Befehlshaber einer Reiterei
8. Koller (S. 357) (m.) =lederner Brustharnisch, Halskragen, Wams 1. <frz.
collier (le) 'Halsband, -kette', 2. <ahd. chollari, beide mlat. collarium
'Halsrüstung'
9. Priester (S. 377) (m.) <ahd. priestar <afrz. prēstre (le) (frühfrz.)
10. Kuppler (S. 459) (m.) <mhd. kuppel, koppel 'Band, Verbindung, Haufe,
Schar' <afrz. co(u)ple (le) 'Band'
Maskulina und Neutra mit dem Suffix –el:
1. Dölpel (S. 14) >Tölpel (m.) =schwerfälliger, einfältiger Mensch,

Dummkopf <mhd. dörper, dörpel 'Bauer', mndrl. dorper(e) 'Dörfler,
Bauer'; zu dorp 'Dorf'
2. Miracul (S. 135) (n.) =Mirakel =Wunder <frz. miracle (le), zu lat. mirari
'bewundern'
Das Substantiv Dölpel entstand vom mhd. Wort törper, das eigentlich
eine Lehnprägung des frz. Wortes vilain ist.
Maskulina mit dem Suffix –e:
1. Franzose (S. 309) (m.) <mhd. franzois, franzeis zu frz. françois 'Franzose'
Feminina mit dem Suffix –e:
1. Musquete (S. 44) (f.) >Muskete =Gewehr großen Kalibers mit

Luntenschloss <frz. mousquet (le) 'Luntenflinte'
2. Offerte (S. 257) (f.) =Angebot, Preisangebot <frz. offert, Part. Perf. zu
offrir 'anbieten' <lat. offerre
3. Melone (S. 512) (f.) <mhd. melone, melun(e) <ital. melone, frz. melon
(le) <lat. melo 'Melone'
Feminina mit dem Suffix –ung:
1. Ausstaffierung (S. 183) (f.) <ausstaffieren =ausstatten, ausrüsten,

einkleiden <zu mnddt. stofferen, stafferen 'ausschmücken' <afrz.
estofer, frz. étoffer
2. Hand(t)ierung (S. 55, 278) (f.) <hantieren 'geschäftig sein' <mndrl.

hanteren, hentieren 'umgehen, mit jmdm. Handel treiben' <frz. hanter
'umgehen mit jmdm.; häufig besuchen
3. Regierung (S. 425) (f.) <afrz. reger 'herrschen' <lat. regere 'gerade
richten, lenken, herrschen'
Neutra
Schließlich werden hier einige Neutra angeführt, die durch Konversion,

Übertritt eines Wortes in eine andere Wortart ohne Veränderungen, entstanden
sind. Meistens handelt es sich um Substantivierungen von Adjektiven und
Infinitiven, obwohl man eigentlich fast jede Wortklasse substantivieren kann.
1. Miniren (S. 180) (n.) >Minieren <frz. miner
2. Marchirn (S. 330) >Marschieren (s.) <frz. marche 'Gang, Tritt'
<gallorom.*marcare 'den Takt markieren'; zu lat. marcus 'Hammer'
Komposita
Die Fremdwörter frz. Herkunft bilden mit den deutschen Substantiven

einige interessante Komposita. Die frz. Wörter können als erster oder zweiter
Bestandteil der Komposita vorkommen, sie können aber auch nur aus frz.
Bestandteilen bestehen. Die zuletzt genannten Komposita sind in den meisten
Fällen schon als solche aus dem Französischen übernommen worden.
1. frz. + 2. dt. Bestandteil:
1. Fortification-wesen (S. 11) (n.) =Fortifikation =Befestigungskunst,

Festungswerk <frz. fortification (la), zu lat. fortis 'stark' +facere 'machen'
2. Turnierspiel (S. 11) (n.) <afrz. torn(e)ier, zu afrz. torn
3. Possenreissern (S. 81) <Posse <frühnhd. Bosse, posse 'Zierat, Beiwerk an
Kunstdenkmälern' <spätmhd. Possen 'Figur' <frz. (ouvrage à) bosse (la)
'erhabene Arbeit'
4. Lavorbecken (S. 87) (n.) Lavoir (noch österr.) =Waschbecken <frz. lavoir
(le) 'Waschplatz, Waschbecken', zu laver 'waschen' <lat. lavare
'waschen'
5. Fourierschützen (S. 91) (m.) <Fourier od. Furier (m.) <frz. fourrier (le)
'Furier;
6. Page=Hosen (S. 104) <Page <frz. page (le) 'Edelknabe'
7. Doppelbier (S. 135) <doppelt <frühnhd. doppel <frz. double 'doppelt'
<lat. duplex 'zweifach'
8. Parteŋgänger (S. 187) <Partei <mhd. partie <frz. partie (la) zu partir
<vulgärlat. partire
9. Officier-Stelle (S. 329) (f) <frz. officier (le).
1. frz. + 2. frz. Bestandteil:
1. Conterfait (S. 62) <heute> Konterfei (n.) =Abbild, Bild(nis) <frz. contrefait
'nachgemacht, nachgebildet'
2. Lermen (S. 72) <frühnhd. lerman, larman <ital. allarme, frz. alarme, eigtl.
à l' arme! =zur Waffe!
3. Allarm (S. 171) >Alarm <frz. à l' arme! 'zur Waffe'
4. Monsieur (S. 252) (m.) =Herr <frz. monseigneur (le) (frz. mon 'mein' +
seigneur (le) 'Gutsherr, Landesherr, Herr')
5. Adjeu! (S. 255) >Adieu! =Lebewohl-, Abschiedsgruß <frz. à Dieu!
6. Monsigneur (S. 294) (m.) <frz. mon 'mein' + seigneur (le)
7. Madame (S. 302) (f.) =gnädige Frau <frz. madame (la) 'Frau, Frau des
Hauses' <afrz. ma dame 'meine Dame, gnädige Frau' <lat. mea domina
'meine Herrin'
8. Damoiselle (S. 395) (f.) <frz. Mademoiselle (la) <afrz. ma demoiselle
'meine (junge) Dame'.
Diese Komposita haben ihre äußere Form beim Übergang ins Deutsche
entweder ganz behalten oder wurden minimal geändert. Eine interessante
Entwicklung hat das Wort Allarm, bzw. Lermen erlebt; beide Bezeichnungen
stammen nämlich aus dem frz. Ausruf à l' arme! ('zur Waffe!) ab, das zudem
auch noch eine Bedeutungsveränderung erlebte.
1. dt. + 2. frz. Bestandteil:
1. Schulpossen (S. 11) (f.) <frühnhd. bosse, posse <spätmhd. possen <frz.
(ouvrage à) bosse (la)
2. Diebs=Thurn (S. 57) (m.) >Turm <ostfrz. torn, turn <lat. turris (frühfrz.)
3. Sammelplatz (S. 129) spätmhd. plaz, platz <frz. place (la) <vulgärlat.
platea 'breite, öffentliche Straße, Platz' <grch. plateia (hodos); zu grch.
platys 'breit, flach'
4. Spielplatz (m.) (S. 151) <frz. place (la)
5. Büffelspossen (S. 155) (f.) <frz. (ouvrage à) bosse (la)
6. Betteltanz (S. 229) (m.) <afrz. danse (le); zu ndrl.dans
7. Winter=Quartier (S. 333) (n.) <frz. quartier (le) 'Viertel' <lat. quartarius
'Viertel'
8. Goldsorten (S. 361) (f.) <ital. sorta, frz. sorte (la) 'Art, Qualität' <lat. sors
'Los', spätlat. 'Art u. Weise'
9. Widerpart (S. 436) (m.) <mhd. widerpart(e) 'Gegenpartei, Gegnerschaft,
Gegner'; zu wider + part 'Abteilung, Partei' <frz. part (la) 'Teil, Anteil'
10. Kriegs-Chargen (S. 445) (f.) =Würde, Rang, Amt <frz. charge (la) 'Last,
Bürde'.
Rückentlehnung
Unter den zahlreichen Entlehnungen aus dem Französischen waren auch

ursprünglich germanische Wörter zu finden, die einst durch die Franken und
Normannen ins Französische gekommen waren (vgl.Bach 147).
1. Harnischkammer (S. 10) =Rüstung, Panzer <afrz. harneis weist auf anord.
*hernest 'Heeresausrüstung'.
Entlehnung ganzer Ausdrücke
Neben den Substantiven, Adjektiven, Verben und Wortbildungsmitteln

sind auch ganze Ausdrücke aus dem Französischen übernommen worden. Auch
solche sind in unserem Korpus vorzufinden:
1. Corps de Guarde (S. 53) <frz. garde du corps (la) 'Leibwache'
2. Par Dieu! (S. 81) =Bei Gott! <frz. par Dieu!
3. Je pete (S. 79) <frz. péter 'explodieren, knallen, knistern, lärmen'
Schlusswort
Unser Korpus besteht aus Substantiven, die entweder Entlehnungen aus

dem Französischen oder Lehnprägungen nach dem frz. Vorbild darstellen. Sie
wurden jeweils nach dem Wortbildungstyp untersucht. Hier unterscheiden wir
zunächst zwischen Simplizia, Ableitungen und Komposita. Die Simplizia können
in drei thematische Gruppen unterteilt werden, und zwar Simplizia des modisch-
gesellschaftlichen Bereiches, Simplizia des militärtechnischen Bereiches und
Simplizia mit Unterschieden im Genus.
Unter den Ableitungen sind zahlreiche Substantive frz. oder anderer
Herkunft mit frz. oder dt. Suffixen zu finden. Unter allen Substantiven sind
Simplizia des modisch-gesellschaftlichen Bereiches mit 58 Beispielen am zahl-
reichsten vertreten. Unter allen fremden Suffixen ist das Suffix –tät das frucht-
barste mit 16 Beispielen. Das häufigste deutsche Suffix ist –er mit 9 Beispielen.
Bei den Komposita werden je nach der Herkunft ihrer Bestandteile drei
Gruppen unterschieden. Man kann festhalten, dass die aus dem ersten deutsch-
en und zweiten französischen Bestandteil gebildeten Komposita am zahl-
reichsten vertreten sind (11 Beispiele).
Literaturverzeichnis:
Quelle:
Grimmelshausen, Hans Jakob Christoffel von. Der abentheurliche Simplicissimus

Teutsch und Continuatio des abentheurlichen Simplicissimi. Tübingen.
1967.
Literatur:
Agricola, A. et al. (Hrsg.). Die deutsche Sprache. Kleine Enzyklopädie in 2

Bänden. Leipzig. 1969.
Bach, Adolf. Geschichte der deutschen Sprache. Heidelberg: Quelle & Meyer.
1961.
Beutin, Wolfgang et al. Deutsche Literaturgeschichte. Von den Anfängen bis zur
Gegenwart. Stuttgart, Weimar: Metzler. 1994.
Eggers, Hans. Deutsche Sprachgeschichte II. Reinbek bei Hamburg: Rowohlt.
1965.
F. A. Brockhaus Wiesbaden (Firm). Brockhaus Enzyklopädie in zwanzig Bänden.
Wiesbaden: Brockhaus. 1966.
Fleischer, Wolfgang, Irmhild Barz and Marianne Schröder. Wortbildung der
deutschen Gegenwartssprache. Tübingen: Niemeyer. 1995.
Hirt, Herman. Etymologie der neuhochdeutschen Sprache. München: Beck
Verlag. 1921.
Hirt, Herman. Geschichte der deutschen Sprache. München: Beck Verlag. 1925.
Klausmann,Birgit.PONS-Kompaktwörterbuch.Italienisch-Deutsch/Italiano
Tedesco. Stuttgart: Klett. 1988.
Kluge, Friedrich. Etymologisches Wörterbuch der deutschen Sprache.
Berlin/New York. 1975.
Maurer, Friedrich, and Friedrich Stroh. Deutsche Wortgeschichte. Berlin: W. de
Gruyter. 1959.
Polenz, Peter von. Deutsche Sprachgeschichte vom Spätmittelalter bis zur
Gegenwart. Berlin; New York: W. de Gruyter. 1991.
Schildt, Joachim. Abriss der Geschichte der deutschen Sprache. Zum Verhältnis
von Gesellschafts- und Sprachgeschichte. Berlin: Akademie-Verlag. 1981.
Schmidt, Wilhelm. Deutsche Sprachkunde. Berlin: Volk und Wissen. 1968.
Tschirch, Friedrich. Geschichte der deutschen Sprache. Berlin: Erich Schmidt
Verlag. 1969.
Wahrig, Gerhard. Deutsches Wörterbuch. Gütersloh: Bertelsmann. 1997.
Weis, Erich, Heinrich Mattutat and Christian Nugue. PONS-Kompaktwörterbuch.
Französisch-Deutsch. Stuttgart: Klett. 1978.
Eickhoff, Birgit, Dieter Mang and Werner Scholze-Stubenrecht.

Fremdwörterbuch. Duden Band V. Mannheim: Bibliographisches Institut.
2001.
Abkürzungen:
mhd. = mittelhochdeutsch
mndl.= mittelniederländisch
ahd. = althochdeutsch
afrz.= altfranzösisch
spätahd. = spätalthochdeutsch
spätlat. = spätlateinisch
dt. = deutsch
grch.= griechisch
ostfrz.= ostfranzösisch
lat.= lateinisch
frühnhd. = frühneuhochdeutsch
frz.= französisch
z.B. = zum Beispiel
z. T. = zum Teil
Jh. = Jahrhundert
vulgärlat. = vulgärlateinisch
anord. = altnordisch
ital. = italienisch
gallorom. = galloromanisch
DER ABENTHEURLICHE SIMPLICISSIMUS TEUTSCH UND CONTINUATIO DES

ABENTHEURLICHEN SIMPLICISSIMI
Rad se bavi utjecajem francuskog jezika na njemački jezik. Analizirane su

riječi u Grimmelshauzenovom romanu Der abentheurliche Simplicissimus
Teutsch und Continuatio des abentheurlichen Simplicissimi koje su francuskog
porijekla. Iako su i pridjevi i glagoli preuzimani iz francuskog jezika, bavili smo se
samo imenicama, jer smo uvidjeli da su one najbrojnija vrsta riječi, na koju je
francuski jezik imao utjecaja.
Ključne riječi: utjecaj francuskog jezika, tuđice, rječnik, kalk, tvorba

riječi.
UDK 811.133.1'342.3
LESTATUT SÉMIOLOGIQUE DE L’OREILLE DANS L’UNIVRS

FIGURÉ FRANÇAIS
Joana Hadži-Lega Hristoska

Univerzitet « Sv. Kiril i Metodij »
Résumé: L‟analyse sémiologique de l‟oreille en tant qu‟organe de l‟audition

implique l‟étude des sens figurés des unités discursives construites autour du lexème
oreille. Le regroupement des unités du corpus dans des catégories en fonction de la figure
sémiologique de l‟oreille permet l‟analyse de leurs sens et la détermination de leur valeur
qui exprime l‟attitude des locuteurs français envers une réalité exprimée en termes
figurés.
Mots clés: oreille, statut sémiologique, sens figuré, analyse sémantique, analyse
axiologique
L’oreille est l’organe de l’audition qui, avec les organes de la parole, joue
un rôle essentiel dans le processus d’intercommunication verbale. Mais,
l’analyse du statut sémiologique de cet organe dans la conscience des locuteurs
français ne l’envisage pas en tant qu’organe, mais en tant que signe. Les signes
sont, par définition, un ensemble de signifiant et de signifié renvoyant à un
référent précis. Dans une perspective sémiologique, nous considérons le signe
comme un symbole qui renvoie à des contenus différents de ceux qui résultent
du rapport direct entre le signe et son référent (c’est-à-dire le niveau dénotatif
de son sens). En effet, il s’agit du sens figuré (ou « secondaire », d’après la
définition qu’en donne le linguiste et sémiologue français Pierre Guiraud de la
sémasiologie (8)) utilisé au sein de différentes unités discursives constituant le
champ lexico-sémantique de l’oreille. Ces unités manifestent l’activité de la
pensée analogique et des archétypes en tant que tentative des locuteurs de
s’expliquer la réalité qui les entoure. Comme dit Zvonko Nikodinovski,
sémanticien macédonien, "le connu sert de figure sémiologique pour signifier
l’inconnu, car à travers les analogies établies, l’homme parvient à saisir le
nouveau, à le rapprocher de ce qu’il connaît et qui lui est familier" (2007, 3).
Notre objectif n’est pas d’étudier le référent, mais la réalité représentée dans ce
référent qui est liée à l’activité auditive et communicative de l’homme.
Pourquoi avons-nous choisi l’oreille pour faire ce type d’analyse? D’abord,

parce que, en tant qu’organe auditif, elle complète le travail des organes de la
parole en qualité de producteurs des ondes sonores qui se propagent jusqu’à
l’oreille qui les reçoit. De plus, la langue française offre un corpus suffisamment
exhaustif pour permettre de saisir le paradigme de la création des sens figurés
en se basant sur certaines particularités de l’oreille.
Avant d’aborder l’analyse du corpus, nous voudrions nous attarder un
instant sur l’importance du langage et de la langue, surtout vu le rôle que
l’appareil récepteur joue dans son actualisation. Comme le dit Chauchard,
"l’homme n’est pleinement sapiens que parce qu’il est loquens, qu’il a su
apprendre à parler" (10). Le langage est la réalisation acoustique de la capacité
unique de l’homme de transmettre la réalité et l’expérience humaine d’une
manière symbolique, ce qui lui permet de réaliser sa fonction essentielle, à
savoir la communication (Sapir 41). Toutefois, le langage a également d’autres
fonctions qui, d’après Sapir, sont secondaires, mais qui font partie intégrante de
tous les segments de la vie sociale de l’homme. C’est l’un des instruments de
socialisation les plus puissants car il unit tous les locuteurs d’une même langue.
En outre, la langue et la culture constituent un ensemble indivisible au sein
duquel, d’après l’hypothèse de Sapir et Whorf sur la relativité linguistique, c’est
la langue qui a le rôle décisif dans la formation de la conscience humaine car elle
impose inconsciemment à l’homme une certaine manière d’interpréter le
monde, commune à tous les individus qui partagent le même code. Par
conséquent, les locuteurs de différentes langues n’ont pas la même conception de
l’espace et du temps, quoiqu’il s’agisse de catégories universelles et communes à
tous. Le langage est également un facteur essentiel dans l’accumulation et la
transmission des acquis culturels aux générations suivantes, par l’intermédiaire de
formes comme les proverbes, les formules magiques, les légendes et les mythes.
L’indispensabilité du langage et de la langue pour l’humanité et pour sa
perception du monde, ainsi que pour l’établissement des relations entre les
individus justifie complètement l’intérêt pour leur étude.
Toutes les recherches qui concernent l’histoire de l’humanité indiquent le
fait que la langue phonétique est absolument dominante par rapport aux autres
moyens de communication symbolique (comme l’alphabet qui a le rôle de
substitut ou comme l’intonation, la mimique, les gestes, qui servent à renforcer
le langage) (Sapir 30). La mise en œuvre du processus d’intercommunication
verbale implique non seulement un appareil neurophysiologique spécialisé qui
permet la production de la parole à partir d’unités articulées, mais aussi la
présence d’un appareil anatomique (vocal et auditif) composé de plusieurs
organes et cavités.
Le corpus qui fait l’objet de la présente analyse est constitué d’unités
discursives qui représentent le niveau lexical, phraséologique et parémiologique
de la langue. Il s’agit d’unités somatiques car elles sont toutes construites
autour du lexème oreille ou des lexèmes ayant trait à son anatomie et à son
fonctionnement. Le groupe d’unités parémiologiques est plus large que les deux
autres car, outre les proverbes, il englobe également des aphorismes, des unités
interactives (pouvant être également appelées unités illocutoires ou unités
parémiologiques à la deuxième personne) et des blagues. Conformément au
principe sémasiologique qui implique un mouvement de la forme du signe vers
son contenu, nous avons sélectionné uniquement les unités dont le sens figuré
est anthropomorphique, c’est-à-dire qui renvoie à l’activité verbale de l’homme.
En ce qui concerne la répartition des unités sur l’axe temporel, il n’est
guère possible d’éviter la diachronie, car les exemples ont été créés à des
périodes différentes et, par conséquent, reflètent des étapes différentes du
fonctionnement de la langue française, ainsi que des registres de langues
différents (à noter que certaines formes, surtout proverbiales, se manifestent
sous une forme archaïque).
Le point de départ de notre analyse est le postulat de Guiraud (qui étudie
la sémiologie de la sexualité à travers une analyse étymologique de mots), que
l’âme (la psyché) est un reflet, un analogon du corps : "*…+La psyché est
l’ensemble des noms que nous attribuons à des réactions corporelles en face
d’un stimulus donné, d’une situation particulière du moi au monde” (19).
Autrement dit, la forme et le contenu entretiennent un rapport de cause à effet,
où c’est le signifiant qui détermine le sort du signifié.
La méthodologie que nous suivons est celle proposée par Nikodinovski
(1992, 26) qui consiste en une systématisation des sens figurés des unités du
corpus à travers trois étapes de l’analyse: sémiologique, sémantique et
axiologique.
Aspect sémiologique
Dans un premier moment, les unités sont regroupées en fonction de la

figure sémiologique (Никпдинпвски 1992,58) qui se trouve à la base de leur
sens figuré (qui est également présent). C’est une démarche sémasiologique, car
le point de départ est la forme ou le niveau dénotatif des exemples analysés. Les
deux grandes figures sémiologiques qui concernent l’oreille et qui apparaissent
à ce niveau sont son anatomie et sa fonction. Chaque figure se manifeste par
plusieurs traits sémiologiques qui précisent les deux figures générales.
Terme donné par Nikodinovski (2007, 194)pour désigner les parémies dont l’action verbale se
réalise avec une force illocutoire plus importante qui fait référence à « la réalité anthropologique
de l’intercommunication verbale ». Elles nous introduisent en situation de dialogue, c’est-à-dire
en discours direct où l’on s’adresse à une autre personne (d’où l’emploi de la deuxième personne,
le plus souvent au singulier), ou bien où le locuteur dit quelque chose sur une troisième personne
qui n’est pas forcément présente.
1) Anatomie de l’oreille
1.1) Parties de l’oreille
L’oreille dans l’exemple suivant n’est pas considérée comme un tout, mais
est representée par ses parties intégrantes, comme le conduit auditif ou le
tympan
(1) (phras.) parler/dire/confier dans le tuyau de l’oreille = « en secret »
(Rey & Chantreau)
(2) (phras.) se le farfouiller dans les tympans = « chuchoter une
information à l’oreille » (Argot du corps)
1.2) Forme de l’oreille
(3) (phras.) se faire tailler les oreilles en pointe = « subir des

réprimandes » (Argot du corps)
1.3) Dimensions de l’oreille
(4)(phras.) grandes oreilles = « écoutes téléphoniques à des fins

d’espionnage » (Hachette)
(5)(phras.) ouvrir de grandes oreilles= « écouter avec étonnement, avec
curiosité » (Argot du corps)
(6)(prov.) Grandes oreilles courtes langues. = « Il vaut mieux écouter
attentivement que parler sans arrêt. » (Base de proverbes, 10)
(7)(prov.) Tel a bon oeil qui ne voit goutte, et bien grandes oreilles qui
n'oit goutte. = « La quantité d’informations reçues ne correspond pas toujours à
leur qualité. » (Base de proverbes, 48)
(8)(prov.) Grosse tête, peu de sens, grandes oreilles et puis rien dedans.
(Base de proverbes, 11)
(9) (inter.) Il est de Rochefort, il a les oreilles massives. = « Il ne veut rien
entendre. » (Pineaux)
2) Fonctions de l’oreille
La structure anatomique même des oreilles conditionne leur

fonctionnement: le canal auditif qui laisse passer les ondes sonores transmises
par l’air doit être ouvert afin d’assurer la transmission des informations jusqu’au
cerveau. Conformément à ce processus physiologique, nous pouvons dire que
l’axe sémiologique selon lequel nous classifions les unités suivantes dans cette
partie est la perméabilité-imperméabilitéde l’oreille.
2.1) L’oreille en général (métonymie : l’organe pour sa fonction)
La présence de l’oreille implique la réalisation de sa fonction immanente :

(10) (phras.) avoir l'oreille de quelqu'un = « être écouté par quelqu'un »
(Francparler)
(11) (phras.) avoir l’oreille d’un prince = « estre escouté facilement de
luy » (Le Bouquet)
(12) (phras.) avoir l’oreille de la Cour = « être écouté avec une faveur
marquée par les juges (argot des avocats) » (Le Bouquet)
L’aspiration de l’homme à l’anthropomorphisme rend possible l’existence
d’objets qui peuvent avoir des oreilles et exercer leur fonction :
(13) (prov.) Les murs/murailles ont des oreilles. = « On a beau parler
secrètement et l’oreille il y a toujours quelque espion qui écoute. » (Le Bouquet)
[(var.) (prov.)Le bois a des oreilles, et le champ des yeux. (Base de proverbes,
18) ; (var.) (prov.)Derrière le buisson il y a souvent quelque oreille, qui escoute a
qu'on croit dire en secret.(Base de proverbes, 12)]
Certains exemples traitent dunombre d’oreilles :

(14) (prov.) Une bouche, et deux oreilles. = « L’homme possède une
bouche et deux oreilles pour parler moins et écouter plus. » (Base de proverbes,
51)
(15) (аphor.)Pour lire un poème, il faut une oreille dans chaque œil, et un
œil dans chaque oreille. (Bosquet)
La fonction de l’oreille se transmet au corps entier :

(16) (phras.) être tout yeux, tout oreilles = « regarder et écouter
attentivement » (Francparler)
Les oreilles peuvent subir une action extérieure :

(17) (phras.) avoir les oreilles battues et rebattues d’une chose = « quand
on a ouï dire une chose trop de fois » (Le Bouquet)
2.2) Perméabilité de l’oreille
Les mouvements qui font l’objet des unités de ce trait sémiologique

indiquent que la position de l’oreille a changé afin qu’elle accomplisse mieux sa
fonction d’organe de l’audition:
(18)(phras.) dresser/tendre/prêter l’oreille = « être soudain attentif à un
bruit, une conversation » (Argot du corps)
(19)(prov.) A bon conseil preste l'oreille. = « Il faut écouter attentivement
les conseils bienveillants. » (Base de proverbes, 1) [(var.) (prov.)A bon conseil
preste l'oreille, comme au bon vin flasque ou bouteille. (Base de proverbes, 2) ;
(var.) (prov.) Qui au meschant preste l'oreille, prend le bourdon, chasse l'abeille.
(Base de proverbes, 35)]
(20) (prov.) Quiconque preste l'oreille au flatteur, vit a la mercy du
trompeur. = « Les propos flatteurs sont mensongers. » (Base de proverbes, 36)
[(var.) (prov.) Qui au flatteur preste l'oreille, au pot de cuyvre il s'apareille. (Base
de proverbes, 34) ; (var.) (prov.) Pour moult braire ne pour pleurer, oreilles ne
doibs a flateur prester. (Base de proverbes, 41)]
(21)(blag.)Dans l’autobus, un petit garçon demande, très fort :
- Papa, la bête qu’on a chez nous, c’est un chat ou une chatte ?
- Un chat, répond le père.
Et il replonge la tête dans son journal.
- Dis papa, insiste le gamin, à quoi tu as vu que c’était un chat ?
- Les voyageurs, amusés, dressent l’oreille, curieux de voir comment le
père va se tirer de ce mauvais pas.
En fait, superbe de sang froid, le monsieur explique :
- Voyons, c’est bien simple. Tu n’as jamais remarqué qu’il a des
moustaches?(L’humour des animaux)
La bonne réception de l’information par l’oreille est son «ouverture »,

c’est-à-dire une oreille prête à remplir cette fonction (notons que dans le
premier exemple le lexème oreille est remplacé par un terme argotique):
(22)(phras.) ouvrir les esgourdes = « écouter » (Argot du corps)
(23)(prov.) A nouvelles ouyr, oreilles ouvrir. = « Pour entendre quelque
chose, il faut avoir les oreilles prêtes. » (Base de proverbes, 3)
La fonction primordiale des oreilles est la réception des ondes sonores:
(24)(phras.) parler/dire/glisser à l’oreille de quelqu’un = « de manière à
n’être entendu que de lui » (Hachette)
(25)(phras.) glisser dans la feuille = « confier quelque chose à quelqu’un »
(Argot du corps)
(26)(phras.) arriver, venir aux oreilles de quelqu’un = « venir à la
connaissance de quelqu’un » (Ashraf & Miannay)
(27) (aphor.) La musique entre en nous par l’oreille : une douce effraction.
La peinture entre en nous par l’œil : il y a du bistouri là-dedans… La poésie ne
trouve pas d’ouverture : elle cherche, elle tâtonne, elle nous demande un effort,
elle est rebelle et si coûteuse ! (Bosquet)
(28) (prov.) Ton mal n'est pas un mal forme, tandis qu'il ne vient pas aux
oreilles ou à la connoissance de ton voisin. = « Les problèmes des gens ne
doivent pas franchir le seuil de leur foyer. » (Base de proverbes, 49)
(29) (phras.) venir ravauder aux oreilles de quelqu’un = « rompre la tête à
quelqu’un, lui faire des discours impertinents » (Le Bouquet)
(30) (phras.) corner une chose aux oreilles de quelqu’un = « répéter une
chose à quelqu’un de façon à lui être désagréable » (Le Bouquet)
(31) (phras.) souffler aux oreilles = « flatter » (Le Bouquet)

(32) (phras.) Ça lui entre par une oreille et ça sort par l’autre. = « Il ne fait
pas attention à ce qu’on lui dit, ou il l’oublie trop vite. » (Hachette) [(var.) (prov.)
Ce qui rentre par une oreille, sort par l'autre. (Base de proverbes, 9)]
(33) (prov.) Les oreilles ne sont pas pour parler. = « Il faut écouter
attentivement son interlocuteur. » (Base de proverbes, 20)
(34) (prov.) Telle nouvelle telle oreille. = « Les informations arrivent à la
connaissance des gens en fonction des intérêts de ces derniers. » (Base de
proverbes, 39)
(35) (phras.) ne pas en croire ses oreilles = « avoir du mal à admettre
l’évidence de quelque chose » (Ashraf & Miannay)
(36) (prov.) User faut plus d'oreilles que de bouche, car qui void oit et se
tait de tout, en repos vit et en paix se couche. = « Il faut écouter plus et parler
moins. » (Base de proverbes, 52)
(37) (prov.) Il faut chercher une femme avec les oreilles plutôt qu’avec les
yeux. = « Il faut considérer la bonne réputation plutôt que la beauté de celle
qu’on veut prendre pour épouse. » (Le Bouquet) [(var.) (prov.) Choisissez votre
femme par l’oreille bien plus que par les yeux. (Maloux)]
(38) (phras.) mettre la puce à l’oreille = « éveiller l’attention, les soupçons,
la méfiance » (Argot du corps) [(var.) (inter.) Il m'a mis ceste pulce en l'oreille.
(Base de proverbes, 14) ; (var.) (prov.) L'oise chatouille et freteille, comme la
pulce en l'oreille. (Base de proverbes, 16)]
(39)(phras.) casser/corner/rebattre/rompre les oreilles à quelqu’un =
« agacer, fatiguer quelqu’un par du bruit ou des paroles » (Rey & Chantreau)
(40)(phras.) écorcher/déchirer les oreilles = « être pénible à entendre »
(Ashraf & Miannay)
(41) (phras.) étourdir les oreilles = « fatiguer quelqu’un par ses
bavardages » (Argot du corps)
(42) (prov.) Oreille trouée, langue déliée. = « La parole excessive fatigue
l’ouïe. » (Base de proverbes, 29)
(43) (inter.) Cela me choque l’oreille. = « Cela ne me sonne pas bien à
l’oreille. » (Le Bouquet)
(44) (phras.) chatouiller/échauffer les oreilles à quelqu’un = « excéder
quelqu’un par ses discours » (Ashraf & Miannay)
(45) (phras.) frotter les oreilles de quelqu’un = « réprimander quelqu’un,
lui infliger une correction » (Argot du corps)
(46) (inter.) Les oreilles ont dû vous tinter/corner/siffler. = « Il s’agit d’une
personne dont on a parlé en son absence. » (Rey & Chantreau) [(var.) (phras.)
avoir les oreilles qui cornent (Francparler)]
(47) (inter.) Quand l'oreille vous siffle on parle de vous, si c'est la droite en
bien, si c'est la gauche en mal. (Base de proverbes, 33) [(var.) (inter.) Les oreilles
me sifflent, quelqu'un dit du mal de moi. (Base de proverbes, 28) ; (var.) (inter.)Si
vos oreilles sifflent, on parle de vous. (Base de proverbes, 47) ; (var.) (prov.)
Oreille qui tinte à droite, peines secrètes, oreille qui tinte à gauche, bonheur à
tire-la-rigault. (Base de proverbes, 28)]
(48)(blag.)Pendant une importante réunion du gouvernement, un ministre
se penche vers un autre ministre et lui glisse à l’oreille :
- Dites-moi… Vous avez combien de fonctionnaires qui travaillent sous
vos ordres ?
Et l’autre répond :
- Oh ! Disons un sur dix…(Nègre, 419)
(49) (blag.)Un samedi soir au bois de Boulogne… La nuit d’été est douce et
il y a plein d’amoureux allonges dans les bosquets. Dans un coin, une fille se
laisse enlacer par un beau garçon et elle lui glisse dans l’oreille :
- Oh ! mon chéri ! Comme c’est romantique ! Tu entends les grillons ?
- C’est pas les grillons, fait le gars. C’est les fermetures Eclair… (Nègre,
154)
(50)(blag.) Un des premiers chrétiens avait été jeté aux lions. Menaçant, le
fauve s’approche du malheureux. Il ouvre déjà la gueule pour le déchiqueter
quand le martyr lui murmure quelques mots à l’oreille. Aussitôt, le lion pose
amicalement sa patte sur l’épaule du chrétien et se met à lui lécher
affectueusement le visage.
Stupéfait, l’empereur romain appelle sa victime :
- Je te fais grâce si tu me répètes ce que tu as dit à ce lion pour qu’il
change ainsi d’attitude à ton égard.
- Oh ! bien peu de chose. Simplement ceci : « Un jour, un de mes
descendants sera le fondateur de la Société Protectrice des Animaux. »
(L’humour des animaux)
Le fait de n’écouter que d’une oreille implique la réduction de sa fonction:

(51) (phras.) n’écouter que d’une oreille = « écouter distraitement »
(Ashraf & Miannay)
(52) (prov.) Un seul oeil a plus de crédit, que deux oreilles n'ont d'audiuy. =
« Ce que l’on témoigne par ses yeux est plus fiable que ce que l’on nous dit. »
(Base de proverbes, 50) [(var.)(prov.) Il vaut mieux se fier à ses yeux qu’à ses
oreilles. (Le Bouquet) ; (var.) (prov.)Les yeux se fient à eux-mêmes, les oreilles se
fient à autrui. (Francparler) ; (var.) (prov.)L'on doibt adjouster plus de foy a l'oeil,
qu'a l'oreille. (Base de proverbes, 17)]
Une interaction de la bouche et de l’oreille lors de la transmission et la

réception des informations:
(53) (phras.) de bouche à oreille = « secrètement » (Ashraf & Miannay)
(54) (phras.) un bouche à oreille = « une rumeur qui court » (Rey &
Chantreau)
Le rapport entre l’oreille et le cœur :

(55) (prov.) L'oreille est le chemin du cœur. = « Les paroles entendues
affectent la vie émotive de l’homme. » (Base de proverbes, 19)
2.3) Imperméabilité de l’oreille
Plusieurs facteurs peuvent empêcher le bon fonctionnement des oreilles,

comme l’absence de l’oreille en tant qu’organe de l’audition:
(56) (prov.) Ventre affamé n’a point d’oreilles. = « Un homme assiégé ou
affamé n’écoute point les remontrances. » (Le Bouquet) [(var.) (prov.)Mourant
affamé n’a pas d'oreilles. (Base de proverbes, 35)]
(57) (aphor.) Ventre affamé n’a pas d’oreilles. Heureusement, parce que
ce n’est pas avec ça qu’il pourrait se remplir. (Sternberg)
(58) (phras.) n’avoir point d’oreilles= « ne pas vouloir entendre une chose
qu’on nous dit ni la faire » (Le Bouquet)
Cependant, l’absence d’oreilles n’implique pas forcément une absence de

la capacité d’entendre :
(59) (prov.) Le buisson a rien d'oreilles, mais il y en a beaucoup qu'il
écoute. = « Il faut se méfier, car il peut y avoir des espions partout. » (Base de
proverbes, 21)
Un autre facteur peut être la détérioration partielle ou totale de l’ouïe,
comme c’est le cas dans les exemples suivants:
(60) (phras.) être dur d'oreille = « avoir des problèmes d'audition »
(Francparler)
(61) (phras.) ne pas tomber dans l’oreille d’un sourd = « se dit d’une
information qui sera mise à profit » (Ashraf & Miannay)
(62) (prov.) A paroles lourdes, oreilles sourdes. = « On feint de ne pas
entendre quelque chose qui nous encombre ou nous vexe. » (Base de
proverbes, 4)
(63) (phras.) faire la sourde oreille = « faire semblant de ne pas entendre
(surtout lorsqu’il s’agit de sollicitations) » (Argot du corps)
A noter que dans les blagues suivantes l’adjectif sourd n’est pas utilisé
avec un sens figuré:
(64) (blag.)« Homme sérieux, 31 ans, bon caractère, dur d’oreille, cherche
femme dure d’oreille également en vue mariage. » (Le Chasseur français)
(Nègre, 820)
(65) (blag.)- Moi, j’injurie ma femme du matin au soir... Elle n’y fait
seulement pas attention.
- Elle a bon caractère ?
- Non, elle est sourde.(L’humour de l’almanach Vermot)
(66) (blag.)- Mais enfin, pourquoi divorcez-vous ?

- Parce que nous ne pouvons pas nous entendre.
- ???
- Mon mari est sourd.(L’humour de l’almanach Vermot)
(67) (blag.)- Docteur... docteur!!! je deviens tellement sourde que je ne
m'entends même plus péter.
- Mmmh… je vois, tenez prenez ça, ça ira mieux...
- Vous êtes sûr, avec ça j'entendrais mieux ?
- Non, mais vous péterez plus fort. (L’humour de l’almanach Vermot)
Le tuyau de l’oreille peut etre obstrué :

(68) (phras.) avoir du coton dans les oreilles = « être sourd » (Ashraf &
Miannay)
(69) (inter.) Il a du coton dans les oreilles. = « Il fait le sourd, il ne veut pas
ouïr. » (Le Bouquet)
(70) (phras.) ne pas l’entendre de cette oreille = « ne pas accepter quelque
chose, ne pas être d’accord » (Rey & Chantreau)
Le dysfonctionnement des oreilles peut également être dû à la
«fermeture » feinte des oreilles :
(71) (phras.) fermer l’oreille = « ne pas vouloir entendre une chose qu’on
nous dit, ni la faire » (Le Bouquet) [(var.) (phras.)boucher ses oreilles (Le
Bouquet)]
(72) (prov.) A beau parler closes oreilles. = « Avertissement contre les
propos flatteurs. » (Base de proverbes, 1)
(73) (prov.) Qui parle trop clost et enferme les oreilles. = « Il ne faut pas
prêter trop d’attention aux propos des bavards. » (Base de proverbes, 45)
(74) (prov.) A coup de bec escu d'oreilles. = « Conseil de fermer les oreilles
aux propos nuisibles. » (Base de proverbes, 2)
Aspect sémantique
La deuxième étape de l’analyse implique le regroupement, au sein de

chaque trait sémiologique, des unités en traits sémantiques, en fonction de leur
sens ou de ce qu’ils symbolisent (le nombre donné à côté du trait sémantique
indique l’unité qui se manifeste avec le sens en question).
1) Anatomie de l’oreille
1.1) Parties de l’oreille
 Le tuyau de l’oreille symbolise la réception d’une information

confidentielle : 1
 Le tympan symbolise la réception d’une information

confidentielle : 2
1.2) Forme de l’oreille
 Les oreilles en pointe symbolisentl’exposition à la critique : 3
1.3) Dimensions de l’oreille
 Les grandes oreilles symbolisent:

- être aux écoutes : 4
- une écoute curieuse : 5
- une écoute attentive : 6
- une non sélectivité lors de la réception des informations: 7, 8
- le refus d'entendre: 9
2) Fonctions de l’oreille
2.1) L’oreille en général (métonymie: l’organe pour la fonction)
 L’oreille en général symbolise:

- une écoute attentive: 10, 11, 12, 14, 15, 16
- être aux écoutes: 13
- la saturation de l’ouïe par des paroles excessives: 17
2.2) Perméabilité de l’oreille
 Les oreilles tendues symbolisent:

- une écoute attentive: 18, 19, 21
- l’influence nocive de l’écoute attentive des propos flatteurs: 20
 L’ouverture des oreilles symbolise une écoute: 22, 23
 La récéption de l’information par l’oreille symbolise:
- la réception d’une information confidentielle: 24, 25, 48, 49, 50
- une écoute: 26, 27, 28
- fatiguer quelqu’un avec ses paroles : 29, 30, 39, 40, 41, 44
- une flatterie: 31
- une écoute distraite: 32, 51
- une écoute attentive: 33, 36, 37
- une sélectivité dans la réception des informations: 34, 52
- une acceptation difficile de l’information reçue: 35
- le doute éveillé par l’information reçue: 38
- la saturation de l’ouïe par des paroles excessives: 42
- la surprise suscitée par l’information reçue: 43
- une critique adressée à quelqu’un ou à quelque chose: 45

- parler de quelqu’un en son absence: 46, 47
 Le rapport oreille/bouche symbolise la réception d’une
information confidentielle: 53, 54
 Le rapport oreille/coeur symbolisela puissance du mot: 55
2.3) Imperméabilité de l’oreille
 L’absence d’oreille symbolise:

- l’impossibilité d'entendre: 56, 57
- le refus d’entendre: 58
- être aux écoutes: 59
 La surdité symbolise:
- l’impossibilité d‘entendre: 60, 64, 65, 66, 67
- l’abus de l’information reçue: 61
- le refus d’entendre: 62, 63
 L’obstruction du tuyau de l’oreille symbolise:
- l’impossibilité d'entendre: 68
- le refus d’entendre: 69, 70
 L‘obstruction volontaire des oreilles symbolisele refus
d’entendre: 71, 72, 73, 74.
Aspect axiologique
Le dernier aspect de l’analyse est l’aspect axiologique dans lequel les

traits sémantiques sont répartis en fonction de leur valeur axiologique (positive,
négative, neutre et indéfinie), accompagnée du nombre d’unités qui manifestent
le sens donné. A la fin du tableau on calcule le pourcentage avec lequel les
quatre valeurs axiologiques sont représentées dans le corpus analysé.
VALEUR VALEUR VALEUR VALEUR

REFERENTIELLE REFERENTIELLE REFERENTIELLE REFERENTIELLE
POSITIVE NEGATIVE NEUTRE INDEFINIE
1. une écoute 1. le refus d’entendre: 1. la réception 1. être aux écoutes:
attentive: 9, 58, 62, 63, 69, 70, d’une 4, 13, 59 (3 unités)
6, 10, 11, 12, 14, 71, 72, 73, 74 (10 information
15, 16, 18, 19, unités) confidentielle:
21, 33, 36, 37 1, 2, 24, 25, 48,
(13 unités) 49, 50, 53, 54
(9 unités)
2. l’impossibilite 2. une écoute: 2. parler de

d’entendre: 22, 23, 26, 27, quelqu’un en son
56, 57, 60, 64, 65, 66, 28 (5 unités) absence: 46, 47 (2
67, 68 unités)
(8 unités)
3. fatiguer quelqu’un 3. une 3. une écoute
avec ses paroles : sélectivité dans curieuse:
29, 30, 39, 40, 41, 44 la réception des 5 (1 unité)
(6 unités) informations:
34, 52 (2 unités)
4. la saturation de 4. la puissance du
l’ouïe par des paroles mot:
excessives: 55 (1 unité)
17, 42 (2 unités)
5. une écoute 5. la surprise
distraite: suscitée par
32, 51 (2 unités) l’information reçue:
43 (1 unité)
6. une non sélectivité
lors de la réception
des informations: 7, 8
(2 unités)
7. l’influence nocive
de l’écoute attentive
des propos flatteurs:
20 (1 unité)
8. l’abus de
l’information reçue:
61 (1 unité)
9. l’exposition à la
critique:
3 (1 unité)
10. une critique
adressée à quelqu’un
ou à quelque chose:
45 (1 unité)
11. une flatterie: 31
(1 unité)
12. le doute éveillé
par l’information
reçue:
38 (1 unité)
13. une acceptation

difficile de
l’information reçue:
35 (1 unités)
TOTAL: TOTAL: TOTAL: TOTAL:
Traits: 1 (4 %) Traits: 13 (59 %) Traits: 3 (14 %) Traits: 5 (23 %)
Unités: 13 (17 Unités: 37 (50 %) Unités: 16 (22 Unités: 8 (11 %)
%) %)
Total: 22 traits
Total: 74 unités
Tableau1– Valeurs axiologiques de l’oreille dans la langue française
En guise de conclusion
L’analyse sémiologique des sens figurés de l’oreille dans la langue française

nous a permis de constater que l’anatomie et la fonction de cet organe sont des
figures productives, car elles créent une palette de sens révélant différentes
attitudes de l’homme lors de son activité auditive. L’aspect axiologique nous a
également révélé la prévalence de la valeur négative du sens des exemples
analysés. On pourrait essayer de s’expliquer ce phénomène : ce sont précisément
les sensations négatives qui bouleversent l’esprit humain et qui laissent des
empreintes durables, d’où le besoin de les partager avec ses proches et, surtout,
avec les nouvelles générations afin de leur transmettre une morale et une
attitude à adopter dans des situations décrites dans les unités discursives.
L’analyse de ce genre d’unités permet de pénétrer dans les profondeurs de
l’esprit de l’homme et d’essayer de saisir la logique interne de fonctionnement
de son langage.
References bibliographiques:
Chauchard, Paul. Le langage et la pensée. Paris : P.U.F., (coll. "Que sais-je ?"),
n°698, 1962.
Guiraud, Pierre. Sémiologie de la sexualité. Paris : Payot, 1978.
Никпдинпвски, Звпнкп. Фигуративните значеоа на анималната лексика
вп францускипт и вп македпнскипт јазик - Инсекти. Дис. Скппје:
Универзитет «Св. Кирил и Метпдиј», Филплпщки факултет, 1992.
Никпдинпвски, Звпнкп. Семиплпгија на гпвпрпт и на јазикпт, Щтип: 2-ри
Август С, 2007.
Sapir, Edward.La linguistique. Paris: Gallimard, 1991 [1949].
Sources utilisees:
Argot du corps = Greverand, Jean-Louis et Gérard. Les portugaises ensablées,

Dictionnaire de l’argot du corps. Paris-Gembloux: Editions Duculot, 1987.
Ashraf & Miannay = Ashraf, M. et Miannay, D. Dictionnaire des expressions
idiomatiques. Paris : Librairie générale française, 1998.
Base de proverbes = <http://www.culture.gouv.fr/public/mistral/proverbe_fr >,
avril 2008.
Bosquet = Bosquet, Alain. La fable et le fouet, suivi de Le gardien des rosées
(aphorismes). Paris : Editions Gallimard, 1995.
Francparler = www.francparler.com, avril 2008.
Hachette = Dictionnaire Hachette. Paris : Hachette Livres, 2002.
Le Bouquet = Duneton, Claude. Le Bouquet des expressions imagées:
encyclopédie thématique des locutions figurées de la langue française.
Paris : Seuil, 1990.
L’humour de l’almanach Vermot= Turier, Claude. L’humour de l’almanach
Vermot (1886-1890). Paris : Le Cherche Midi Editeur (coll. "Le sens de
l’humour"), 1989.
L’humour des animaux = Guillois, Mina et André.L’humour des animaux… et de
leurs maîtres.Paris : Marabout, 1988.
Maloux = Maloux, Maurice. Dictionnaire des proverbes, sentences et maximes.
Paris : Larousse, 1960.
Nègre = Nègre, Hervé.Dictionnaire des histoires drôles. Paris : Fayard, 1988
[1973].
Pineaux = Pineaux, Jacques.Proverbes et dictons français. Paris: Presses
universitaires de France, 1956.
Rey & Chantreau = Rey, Alain et Chantreau, Sophie.Dictionnaire des expressions
et locutions figurées. Paris : Dictionnaires Le Robert (bibl. "Les usuels du
Robert"), 2003 [1979].
Sternberg= Sternberg, Jacques.Les pensées. Paris : Le Cherche Midi Editeur (coll.
"Lespensées"), 1986.
СЕМИОЛОШКИОТ СТАТУС НА УВОТО ВО ФИГУРАТИВНИОТ СВЕТ НА

ФРАНЦУСКИОТ ЈАЗИК
Семиплпщката анализа на увптп какп прган на слухпт претппставува

прпушуваое на фигуративните знашеоа на гпвпрните единици изградени врз
пснпва на лексемата увп. Групираоетп на единиците пд кпрпуспт вп категп-
рии вп зависнпст пд семиплпщката фигура на увптп пвпзмпжува анализа на
нивните знашеоа и ппределуваое на нивната вреднпст кпја гп изразува ста-
впт на француските гпвпрители вп пднпс на една реалнпст изразена на фигу-

ративен нашин.
Клучни зборови: увп, семиплпшки статус, фигуративнп значеое, се-

мантичка анализа, аксиплпшка анализа
UDK 811.131.1‟276:33
SULLE PECULIARITÀ DEL LINGUAGGIO ECONOMICO ITALIANO

Mirela Papa
Irena Lama
University of Tirana
Riassunto: L‟articolo tratta uno dei linguaggi settoriali e specificamente quello

dell‟economia. In una società sempre più complessa si evidenzia sempre di più la
settorializzazione del lavoro. Questo rende necessaria la didattica e l‟apprendimento delle
microlingue. In quest‟articolo dopo aver prima definito cos‟è una lingua speciale,
abbiamo preso in esame le principali caratteristiche del linguaggio dell‟economia. Pur
essendo una lingua speciale con un grado di tecnificazione minore, la lingua
dell‟economia ha le sue peculiarità a partire dal lessico, dalla sintassi per finire al livello
testuale. Queste caratteristiche devono ovviamente essere imparate dallo studente o da
ognuno che intende operare in questo settore.
Parole chiave: lingua speciale, lingua dell‟economia, didattica delle microlingue, lessico,
sintassi, livello testuale.
Introduzione
In una società sempre più complessa si evidenzia sempre di più la

settorializzazione del lavoro. Si formano i così detti microcosmi/addetti ai lavori.
Questo rende necessaria la didattica e l’apprendimento delle microlingue.
L’allievo di microlingua ha come tratto requisito quello di essere uno specialista
(Margiotta 66) del settore che utilizza la microlingua. Ma non è sempre così, a
volte l’allievo è uno “specializzando”. Il classico caso degli studenti universitari
che frequentano corsi specifici (p.es. italiano del business) e nel curricolo
generale del corso di laurea viene inserito un curricolo di microlingua a seconda
della specializzazione.
1. Cos’è una lingua speciale?
Per lingua speciale si intende, secondo la definizione di Michele

Cortellazzo (80)
una varietà funzionale di una lingua naturale, dipendente da un settore di

conoscenze o da una sfera di attività specialistici, utilizzata, nella sua
interezza, da un gruppo di parlanti più ristretto della totalità dei parlanti
la lingua di cui quella speciale è una varietà, per soddisfare i bisogni
comunicativi (in primo luogo quelli referenziali) di quel settore
specialistico; la lingua speciale è costituita a livello lessicale da una serie di
corrispondenze aggiuntive rispetto a quelle generali e comuni della lingua
e a quello morfosintattico da un insieme di selezioni, ricorrenti con
regolarità, all’interno di forme disponibili nella lingua.
L’aspetto individuante di una lingua speciale risiede dunque nel lessico,

ma hanno rilievo in essa anche le caratteristiche sintattiche e testuali.
Il numero delle lingue speciali è potenzialmente aperto: alcune hanno un
grado di tecnificazione molto alto (la lingua della matematica, della medicina, di
certe branche della linguistica); altre, un grado minore (la lingua del diritto, della
burocrazia, dell’economia). In taluni casi non si ha una varietà omogenea, ma la
somma di elementi tratti da diversi campi del sapere (p. es. il linguaggio
giornalistico, in cui convivono componenti burocratiche, economiche, sportive
ecc.). Può considerarsi lingua speciale anche la lingua della pubblicità: anche se
si rivolge al pubblico più ampio possibile, puntando a un uso perlocutivo fondato
sul lessico quotidiano e su qualche neologismo occasionale, essa riflette
strategie comunicative e applica rigorosamente le procedure retoriche.
2. Le mete glottodidattiche
In un curricolo di microlingua (Balboni, Le sfide 190-191) le mete glotto-

didattiche necessarie per favorire l’acquisizione della competenza comunicativa e
meta cognitiva microlinguistica, sono le seguenti:
a. saper fare microlingua, ossia utilizzare le varie abilità primarie e
integrate per comprendere, produrre e manipolare i testi microlinguistici. In
base ai bisogni professionali futuri degli studenti il docente deve scegliere le
abilità più rilevanti da inserire nel curricolo:
b. saper fare con la microlingua, ossia saper utilizzare le varie funzioni e
atti comunicativi necessari per comunicare nei vari contesti e situazioni
professionali in cui si richiede l’uso della microlingua. Il discente deve sapere
usare i vari registri in rapporto alle diverse situazioni socio-culturali, deve
conoscere le mosse comunicative (Balboni, Parole 83-93), che variano da cultura
a cultura e che prevedono un’adeguata conoscenza degli aspetti linguistici e
socio-culturali della cultura in esame.
c. sapere la lingua, ossia conoscere gli aspetti grammaticali che vengono
privilegiati nelle microlingue.
d. saper interpretare i codici non verbali, ossia comprendere grafici,

formule e saperli integrare con il testo verbale.
Soffermiamoci alla terza tappa “sapere la lingua”, e prendiamo in esame
gli aspetti linguistici che vengono privilegiati nella lingua dell’economia.
3. Le principali caratteristiche del linguaggio dell’economia
3.1 Lessico (Bodo in S. Lepri, 24-36): Diverse sono le tecniche di

formazione o adozione di termini nel linguaggio dell’economia, termini che per
altro non differiscono qualitativamente da quelle peculiari alla lingua comune:
3.1.1 Uso di tecnicismi: L’esigenza di denominare in modo preciso e

inequivocabile oggetti, concetti, azioni che sono estranei all’attività quotidiana
(e dunque alla lingua comune) ha fatto sì che le scienze (ma anche alcune
attività professionali, e alcuni specifici settori dell’attività umana) abbiano
sviluppato un lessico peculiare, costituito da vocaboli particolari, che ricorrono
solo in quel determinato ambito. Accanto a questi vocaboli, che definiremo
tecnicismi specifici, ciascuna lingua speciale, impiega, in misura più o meno
larga, un certo numero di tecnicismi collaterali: particolari espressioni
stereotipiche, che – a rigore – non sono necessarie all’esigenza di univocità e di
denotatività proprie di questi linguaggi, ma vengono adoperate perché danno al
testo un tono di maggiore adeguatezza stilistica rispetto al tema (si tratta,
insomma, di una connotazione tecnica).
Tecnicismi specifici: azione, azionario; bilancio; capitale; deficit;
disavanzo; inflazione; privatizzazione, privatizzare ecc.
Tecnicismi collaterali:Performance = tasso di crescita, superiore alla
media, del reddito nazionale o della propria produttività di un’azienda.
Liquidità = Ambivalenza nel linguaggio economico-finanziario, del termine
liquidità.
Liquidità internazionale = (in senso statico) la capacità di pagare i propri
debiti e di andare in liquidazione senza fallire, “solvibilità”; (in senso dinamico)
la capacità per gli imprenditori di trovare tempestivamente i fondi, fissi e
circolanti, che occorrono per le loro iniziative.
Scoperto, allo scoperto = (nell’ambito della Borsa) vendite di titoli che non
si possiedono ecc,
3.1.2 Rideterminazione semantica di termini già presenti nella lingua

comune, che vengono resi monoreferenziali cancellandone la storia precedente
attraverso un convenzionale “accordo di definizione” (Bloomfield). In tempi più
recenti questo metodo viene preferibilmente evitato per sottrarsi alla residua
carica connotativa che permane nei termini provenienti dalla lingua comune:
bilancia commerciale; cambio: fisso, fluttuante; fluttuazione; domanda e offerta;

portafoglio; scala mobile ecc.
3.1.3 Rideterminazione semantica di termini appartenenti ad altre lingue

speciali.
Dalla lingua dell’amministrazione e della burocrazia: imposizione;
imposta; incentivo; incentivare; incentivazione; disincentivo; previdenza (sociale,
integrativa); presidenzialismo; pensione; pensionamento ecc.
Dalla lingua politica: concertazione; negoziare; negoziato ecc.
Dalla lingua giuridica: appropriazione (indebita); evasione (fiscale);
elusione; sommerso ecc.
Dalla lingua scientifica: accelerazione; decelerazione; congiuntura;
congiunturale; flusso ecc.
3.1.4 Neologismi:Ogni nuovo oggetto, processo, concetto

scientifico/tecnologico/professionale ha bisogno di un termine che lo definisca. Il
procedimento di neoformazione più frequente è l’aggiunta di affissi (prefissi,
suffissi e suffissoidi) peculiari alle lingue speciali o identici a quelli presenti nella
lingua comune, ma in ogni caso dotati all’interno del settore specialistico di un
univoco significato convenzionale.
a) Neologismi formati per derivazione
Suffissazione: fiscalizzazione; globalizzazione; indicizzazione;
marginalizzazione (suffisso zero in alcuni casi per ridurre l’estensione della
forma superficiale del testo) saldo; utilizzo; smobilizzo ecc.
Prefissazione: deresponsabilizzazione; diseconomia ecc.
Composizione: busta paga; sistema-Italia; sistema-paese; tangentopoli;
multinazionale; liberal-protezionista ecc.
La relativa trasparenza del significante che contraddistingue i neologismi
per derivazione è alla base della analoga fortuna dei composti nominali, in cui
spesso è forte l’influsso della lingua inglese: il che comporta caratteri innovativi
rispetto ai composti tradizionali della lingua italiana, come l’ordine determinante-
determinato, la mancata grammaticalizzazione del rapporto fra gli elementi
compositivi, tipica anche di molte giustapposizioni nominali (eliminazione di
qualsiasi preposizione all’interno di un gruppo nominale formato da due
sostantivi) estratto-conto; analista-programmatore; fondi pensione ecc.
b) Neologismi formati con metafore (da segnalare che queste metafore
sono presenti nel livello divulgativo del linguaggio dell’economia e mancano nel
livello specialistico). Questo è vero per tutte le scienze che continuano a creare
termini, ma soprattutto per l’economia e la tecnologia, che conoscono
un’innovazione superiore a quella di altre scienze.
Metafore tecnicizzate: abbattere la disoccupazione; caduta degli incentivi;
carico fiscale; pressione fiscale; economia a due velocità; economia sommersa;
lavoro nero; gabbie salariali (differenze salariali fra Nord e Sud); l’elasticità della
domanda; condizione di equilibrio del mercato; la concorrenza tra più imprese
ecc.
Molte di queste metafore si sono radicate in modo talmente forte
nell’uso comune che il loro valore metaforico è scarsamente sentito – “metafore
morte”
Metafore non tecnicizzate: prelievo (fiscale); risanamento (dei conti
pubblici), fase depressiva ecc.
c) Neologismi “retorici”: Corso Marconi; Foro Bonaparte; Piazza Affari; Via
Nazionale; Wall Street ecc.
3.1.5 Sigle e acronimi (fusione di due lessemi per formare un solo

termine), che si comportano sintatticamente in genere come parole piene.
Sigle (di banche, istituti, società, titoli ecc.): Bce; Fed; Mediobanca,
Parisbas; Fmi; Istat, Imi, Ocse; SpA; SapA; Srl; Sas; Snc; Fiat; Parmalat; Bot; Btp;
Cct; Pil; Ilor; Irap; Irpef; Iva; G7; G8 ecc.
Acronimi: stagflazione (stagnazione + inflazione); Confindustria; Confagri-
coltura; Confcommercio; Eurostat ecc.
3.1.6 Uso di derivati o sintagmi eponimi, conformemente all’usuale

facoltà antonomastica della lingua comune. Es. indice Dow Jones ecc.
3.1.7 Adozione di forestierismi, nella forma di prestiti integrali tecnici,

sintagmi misti, calchi omonimici e calchi di traduzione. D’altronde anche
composti e derivati, acronimi e eponimi sono spesso di derivazione straniera,
tanto che, considerando la forte continuità di termini con uguale referente nelle
diverse lingue nazionali, al più morfologicamente adattati, sarebbe forse più
corretto parlare di internazionalismi piuttosto che di forestierismi.
Prestiti integrali tecnici: boom; business, manager, management, price,
antitrust, assett, manager, management, dumping ecc.
Sintagmi misti: mercato cash; mercato future ecc.
Calchi omonimici: analista/analyst; Stagflazione/stagflation; deregola-
mentazione/deregulation ecc.
Calchi traduzione: carta di credito–credit card; ufficiale di credito–credit
officer ecc.
3.1.8 Eufemismi: Caratteristica di tutte le lingue speciali è la precisione.

Nelle microlingue/linguaggi speciali ogni termine si deve riferire al proprio
concetto in maniera immediata. Esclusione quindi dei sistemi di referenza
indiretta quali: l’eufemismo. Eppure ci sono anche delle eccezioni ed una di
queste viene costituita dalla lingua dell’economia.
Vediamo alcuni esempi di eufemismi: aree deboli, aree depresse,

contrazione degli investimenti, fasce deboli, fasce protette, (Paesi) in via di
sviluppo ecc.
3.2 Sintassi
La sintassi dei linguaggi tecnico-scientifici si offre ancor meno del lessico

all’individuazione di fenomeni specifici, in quanto si basa su procedimenti
presenti nella lingua comune, dei quali varia soltanto la frequenza, che diventa
pervasiva (Atzori, par. 4).
3.2.1 Diffuso processo di nominalizzazione, cioè ai sintagmi verbali si
preferiscono sintagmi nominali equivalenti, caratterizzati dalla presenza di
nomina actionis.
…Nuovo calo dei prezzi al consumo a gennaio. … Completamente diverse

le stime preliminari dell'indice armonizzato, parametro per il calcolo
dell'indice europeo da parte di Eurostat… (La Repubblica)
3.2.2 Frequenza di forme nominali del verbo, participi presenti e passati;

più in generale risulta maggioritario l’impiego dei modi non finiti del verbo, è
scarsa la presenza di frasi subordinate esplicite.
…Tra i settori, rispetto a febbraio arretra maggiormente la produzione di

apparecchiature elettriche e apparecchiature per uso domestico non
elettriche… (La Repubblica)
3.2.3 Radicale riduzione di tempi, modi e persone verbali, con prevalenza

del presente indicativo (com’è ovvio, stante la prevalente natura descrittiva
degli scritti scientifici) e continuo uso della diatesi passiva e di forme
impersonali; notevole è poi la presenza di espressioni tendenti alla cancellazione
del soggetto enunciante.
…Gli aumenti congiunturali più significativi si sono verificati per i capitoli

servizi ricettivi e di ristorazione (+1,1%), trasporti (+0,9%) e Comunicazioni
(+0,4%); variazioni nulle si sono registrate nei capitoli abbigliamento e
calzature e istruzione… (La Repubblica)
…E quindi, a fronte delle difficoltà, si riducono gli investimenti… (La

Repubblica)
3.2.4 Uso di una serie di verbi generici (essere, consistere, rappresentare,

riferirsi, comportare, verificarsi) impiegati perlopiù in sintagmi del tipo verbo +
sostantivo, nei quali la seconda parte, sostantivale, rappresenta il nucleo

semantico.
…Sapevamo che sono una roccaforte della biodiversità italiana che

custodisce circa la metà delle specie vegetali e un terzo di quelle animali
presenti in Europa. Sapevamo che rappresentano un cardine del turismo
sostenibile, uno dei pochi che continua a crescere mentre il turismo
tradizionale arretra perdendo posizioni nella classifica mondiale… (La
Repubblica)
…Questo perché, come ci insegna l'ecologia, ogni volta che si passa da un

livello all'altro della rete alimentare si verifica una perdita di energia. Ad
ogni passaggio (es. pianta-erbivoro-carnivoro) viene perso quasi il 90%
dell'-energia che viene degradato in calore (in linea con il secondo
principio della termodinamica)…. (La Repubblica)
3.2.5 Impiego di un gruppo particolare di connettivi testuali tendenti al

discorso argomentativo, specie di causalità e di conseguenza (perciò, pertanto,
cioè, appunto, quindi, dunque) o alla enumerazione (prima-poi-infine; in primo
luogo-in secondo luogo-in terzo luogo);
…la crescita è avvenuta "grazie soprattutto all'apporto del fatturato

Oakley". Senza Oakley, quindi, difficilmente il fatturato sarebbe
aumentato…. (La Repubblica)
... dopo ampia discussione il Consiglio ha approvato un decreto-legge

cheprevede, in primo luogo, l’attribuzione ai produttori delle nuove quote
negoziate a livello comunitario (si tratta di 750.000 tonnellate, cui vanno
aggiunte 85.000 tonnellate di maggior produzione derivanti dal nuovo
metodo di calcolo della materia grassa negoziato a Bruxelles). (La
Repubblica)
…Infine viene prevista la rateizzazione (conforme ai criteri previsti

dall’ordinamento comunitario) dei debiti che derivano dal mancato
pagamento del prelievo di latte, nei casi in cui il pagamento in unica
soluzione potrebbe determinare la cessazione dell’attività delle imprese;
una misura, quest’ultima tesa, ad assicurare al tempo stesso il recupero
dei debiti e la salvaguardia dell’erario…. (La Repubblica)
3.2.6 Largo uso di formule limitative come “a quanto sembra”, “sembra

lecito dedurre”, “si può dire plausibilmente che”
...Dato che l’output gap non è misurabile, si può stimare attraverso varie
tecniche statistiche ed econometriche o utilizzando vari indicatori per
cercare di capire quanto distante la produzione sia rispetto al potenziale...
(Discorso di Lorenzo Bini Smaghi, membro del comitato esecutivo della
BCE, 16 ottobre 2009)
...Si può affermare che sono stati compiuti progressi significativi a livello
mondiale; ora occorre completare il quadro... (Discorso di Lorenzo Bini
Smaghi, membro del comitato esecutivo della BCE, 16 ottobre 2009)
3.2.7 Frequente struttura argomentativa “se… allora”;
…Conti alla mano, risulta che se non si agisce immediatamente, nel giro di
un paio di decenni subiremo un danno di portata catastrofica… (La
Repubblica)
3.2.8 Scansione del testo in blocchi generalmente di scarsa ampiezza,

visibilmente isolati, sovente numerati, allo scopo di permettere rinvii anaforici e
cataforici.
3.3 Livello testuale: anche se poco studiato, il livello testuale può forse
essere identificato come quello che distingue meglio i linguaggi scientifici tra
loro e dalla lingua comune. La lingua dell’economia ha una struttura testuale
mista (funzione descrittiva/argomentativa) (Atzori, par. 5)
Una caratteristica dei testi economici è la frequente presenza di schemi,
tabelle, grafici e illustrazioni. Notevole importanza hanno anche gli aspetti di
coerenza e coesione testuale più comuni (Zublena 16), che sono:
3.3.1 La referenza anaforica, che si realizza soprattutto come rinvio

testuale, sia del tipo “cfr. infra”, sia in forma di sintagmi anaforici e cataforici.
Rispetto alle anafore pronominali, nei casi di coreferenza il linguaggio scientifico
preferisce in genere la ripetizione lessicale, che consente una maggiore
precisione.
... La crisi finanziaria è emersa per effetto dell’eccessiva leva finanziaria

che ha alimentato un eccesso di consumi e bolle speculative su vari
mercati, in particolare quello immobiliare. Il ritorno verso un equilibrio
sostenibile dipende dalla ricomposizione di questi eccessi. Questa
ricomposizione non può essere immediata, né durare troppo a lungo...
(Discorso di Lorenzo Bini Smaghi, membro del comitato esecutivo della
BCE, 27 gennaio 2011)
...Come ho ricordato prima, queste operazioni consentono di ovviare ai

problemi connessi all’aumento del rischio di controparte, che affligge in
particolare le istituzioni più fragili... (Discorso di Lorenzo Bini Smaghi,
membro del comitato esecutivo della BCE, 27 gennaio 2011)
...Come ho già menzionato, nell’autunno del 2008 il Gruppo dei Venti ha

assunto un ruolo guida, definendo un programma di riforma delle
politiche di regolamentazione e vigilanza... (Discorso di Lorenzo Bini
Smaghi, membro del comitato esecutivo della BCE, 27 gennaio 2011)
...Vorrei sottolineare che le considerazioni che esporrò non devono essere

interpretate come indicazioni specifiche sulla direzione che prenderà la
politica monetaria della Banca centrale europea nei prossimi mesi e
settimane. [...] Mi concentrerò su quattro elementi di questo quadro di
riferimento... (Discorso di Lorenzo Bini Smaghi, membro del comitato
esecutivo della BCE, 27 gennaio 2011)
3.3.2 La funzione organizzativa dei connettivi testuali di causa e

conseguenza.
...Secondo, il volume di prestiti concessi dalle banche al settore privato

non finanziario è stato modesto negli ultimi mesi... Terzo, l’indagine sulle
PMI indica che, sebbene abbiano avuto minore successo rispetto alle
grandi imprese per quanto riguarda l’esito delle loro richieste presentate
alle banche nella prima metà del 2009, la maggior parte delle PMI ha
ricevuto, per intero o in parte, l’ammontare richiesto. Quarto, è
presumibile che i prestiti alle imprese non finanziarie rimangano modesti
nei prossimi mesi... Quinto, la BCE ha introdotto numerose misure, anche
straordinarie, per sostenere l’economia dell’area dell’euro in generale, e il
settore bancario in particolare... (Discorso di Lorenzo Bini Smaghi,
membro del comitato esecutivo della BCE, 18 ottobre 2009)
3.3.3 La rigidità della struttura testuale, compensata però dal largo

numero di tipi testuali disponibili per le diverse aree disciplinari, più o meno
tutti basati sullo schema fondamentale a quattro parti: introduzione – problema
– soluzione – conclusione. (vedi Le sfide della politica monetaria, Discorso di
Lorenzo Bini Smaghi, membro del comitato esecutivo della BCE, 27 gennaio
2011)
Conclusioni
In un mondo sempre più complesso e sempre più globale si evidenzia

sempre di più la settorializzazione del lavoro. Questo rende necessaria la
didattica e l’apprendimento delle microlingue. La lingua dell’economia fa parte
delle lingue speciali con un grado di tecnificazione minore. Ne è testimonianza il
corpus degli esempi attinti dai discorsi pronunciati dai membri del Comitato
esecutivo della BCE (appartenenti al livello specialistico del linguaggio
dell’economia) e dal quotidiano la Repubblica (esempi che a loro volta
appartengono al livello divulgativo di detto linguaggio). Ciò nonostante il
linguaggio dell’economia ha le sue peculiarità per quanto riguarda il lessico, la
sintassi e il livello testuale. Perciò un curricolo di italiano per economisti è
indispensabile sia per studenti di economia che per i professionisti stranieri che
intendono operare in territorio italiano e che necessitano di una padronanza della
lingua che permetta di andare al di là della compilazione di lettere commerciali e
fatture.
Riferimenti bibliografici:
Atzori, Fabio. “L’italiano delle scienze: materiali per l’uso”. Web. 20 novembre
2011. http://www.griseldaonline.it/formazione/testi_summer/atzori.htm
Balboni, Paolo E. Parole comuni, culture diverse. Guida alla comunicazione
interculturale. Venezia: Marsilio, 1999.
Balboni, Paolo E. Le sfide di Babele. Torino: UTET Libreria, 2002.
Bodo, R. John. “Le parole dell’economia e della finanza. Le fonti di informazione
economica e finanziaria”. Sergio Lepri. Dizionario della comunicazione.
Firenze: 1995.
Cortellazzo, Michele A. “Le lingue speciali”. In Holtus Günter – Metzeltin Michael
– Schmitt: 1988.
Dardano, Maurizio e Trifone, Pietro. La nuova grammatica della lingua italiana.
Bologna: Zanichelli, 1997.
Margiotta, Umberto (a cura di). L’insegnante di qualità. Roma: Armando, 1999.
Zublena, Paolo. L’inquietante simmetria della lingua. Il linguaggio tecnico-
scientifico nella narrativa italiana del Novecento. Alessandria: Edizioni
dell’Orso, 2002.
SUR LES PARTICULARITÉS DU LANGUAGE ÉCONOMIQUE ITALIEN
Dans cet articlenous allons discuter deslangues spécialiséeset plus

particulièrement de la langue technique de l'économie.Dans une société deplus
en plus complexe on devient très important la sectorisationdu travail. Cela
implique l’importance de l'enseignement et de l'apprentissage des languess-
ectorielles. Dans cet article,après la définition d’un langage spécial, nous allons
examiner les principales caractéristiques dela langue del'économie.La langue
del'économie est unelangue avecun moindre degré detecnification. Cependant,
le langage de l'économiea ses particularitésdans le lexique, la syntaxe et le
niveau textuel. Ces caractéristiquesdoivent bien entenduêtre appris parl'-
étudiantou toute les personne quion l’intention d'exploiterdans ce domaine.
Mots-clés: langue sectorielle, le langage de l'économie,enseignement des

langues sectorielles,le vocabulaire, lasyntaxe,niveau textuel.
NAUKA O KNJIŽEVNOSTI
LITERARY STUDIES
UDK 82.09:162.14
O KONCEPTU SUBALTERNITETA: TEORIJSKO RAZMATRANJE I

PRIMENA U KNJIŢEVNOSTI
Ivana M. Todorovid
Univerzitet u Beogradu
Apstrakt:Ovaj rad teorijski razmatra koncept subalterniteta. Prati se njegova evolucija,

polazeći od značenja koja mu je pripisao italijanski marksista Antonio Gramši, tvorac
koncepta, preko izvesnih promena koje su uveli članovi Grupe za izučavanje subalternih
studija, do savremene definicije. Rad se zasniva na postulatima tri najuticajnija
teoretičara subalterniteta: Antonija Gramšija i dva akademika indijskog porekla,
Ranadţita Guhe i Gajatri Spivak. Posebna paţnja posvećena je dihotomiji
hegemonija/subalternitet, kao i isključivanju subalternog subjekta iz istoriografije, što je
potkrepljeno primerima indijskog ustanka iz 1857. godine i revolucije u Alţiru. Poseban
segment rada bavi se ućutkivanjem subalternog glasa, i takoĎe je baziran na primerima.
Oni se tiču Čandre Čašani, subalterne Bengalke, i Bubanešvari Baduri, Indijke iz
Kalkute, čiji glasovi bivaju ugušeni u procepu izmeĎu patrijarhata i kolonijalizma, dok
poslednji primer dolazi iz romana Nedodirljivi M. R. Ananda, a istraţuje subalternitet
pripadnika najniţe indijske kaste.
Cilj rada je da odgovori na čuveno pitanje Gajatri Spivak: „Moţe li subalterni subjekt da
govori?“ (Spivak 1988)
Ključne reči: subalteran, subalternitet, subalterni subjekt, potčinjen, Guha, Spivak,

Gramši, Anand.
„Oni ne mogu sami sebe da predstavljaju, oni moraju biti

predstavljeni.“(Marks)
1. Definisanje pojma
Pridev „subalteran“ i od njega izvedena imenica „subalternitet“ svakako

se mogu ubrojati među ključne pojmove kolonijalnih i postkolonijalnih studija.
Osnovno značenje ovog prideva je „potčinjen“, „niži po rangu“, te se koristi za
označavanje bilo koje vrste potčinjenosti odnosno inferiornosti, bila to potčinje-
nost u pogledu klase (kaste), starosnog doba i/ili roda. Pojam obuhvata sve one
društvene grupe koje su izložene hegemoniji vladajudih klasa, kao što su seljaci,
radnici, siromašni, urbani subproletarijat i drugi (Ashcroft, Griffiths and Tiffin
215-216). Dakle, subalternim treba smatrati sve one koji su na neki način udu-
tkani; njihova je „pozicija bez identiteta“ (Spivak 2005, 476).
Ranadžit Guha (Ranajit Guha), jedan od vodedih teoretičara u ovoj oblasti,
određuje položaj subalternog subjekta kroz stratifikacionu podelu indijskog dru-
štva. Po Guhi, elitu sačinjavaju pripadnici dominantnih stranih grupa i domi-
nantnih autohtonih grupa na sveindijskom nivou. Nešto niži položaj zauzimaju
pripadnici dominantnih autohtonih grupa na regionalnim i lokalnim nivoima, a
daleko najniže na društvenoj lestvici nalazi se narod, to jest subalterne grupe.
Pri tome Guha, u duhu matematičara, određuje subalterne grupe kao „demo-
grafsku razliku između ukupne indijske populacije i svih onih koje smo opisali
kao elitu“ (Spivak 2003, 362). Sledi grafički prikaz Guhine postavke:
Sveukupna indijska populacija

Elita (dominantne strane grupe/dominantne autohtone grupe na
sveindijskom nivou)
= Subalterne grupe
Problem predstavljaju, međutim, pripadnici regionalne elite, koju on na-

ziva svojevrsnom „tampon grupom“ *the buffer group] (Spivak 2003, 362). Nai-
me, zbog nejednake ekonomske i socijalne razvijenosti zemlje, položaj regiona-
lne elite varira od mesta do mesta. Na ovaj način ista društvena grupa koja je
dominantna u jednom području, u drugom je subalterna (Spivak 1988, 284). Iz
ovoga se da zaključiti da pojam subalterniteta ne treba izjednačavati sa pojmom
klase (ili, konkretno u Indiji, kaste), jer, iako je verovatno da de pripadnici nižih
slojeva društva biti i subalterni subjekti, pojam subalterniteta uključuje još jedno
distinktivno obeležje: neposedovanje glasa, udutkivanje od strane dominantnog.
Uprkos značaju ovog pojma, čini se da on nije dovoljno istražen. Tri naj-
značajnija teoretičara subalterniteta, čije de postavke biti srž ovog rada, jesu
italijanski marksista Antonio Gramši (Antonio Gramsci) i dva akademika iz Indije,
Gajatri Spivak (Gayatri Spivak) i Ranadžit Guha. Takođe, u ovoj oblasti značajni
su i članovi Grupe za izučavanje subalternih studija *The Subaltern Studies
Group], osnovane 80-ih godina 20. veka. Ostali postkolonijalni teoretičari ugla-
vnom se oslanjaju na njihove zaključke ili diskutuju o tačkama koje su oni ozna-
čili kao problematične26.
U našoj zemlji, ovo polje je gotovo potpuno neistraženo, o čemu svedoči
činjenica da još uvek nije rešen problem prevoda reči „subaltern“ i
„subalternity“. U Velikomrečniku stranih reči i izraza, Ivan Klajn i Milan Šipka pri-
dev ostavljaju u istom obliku, „subalteran“, a kao imenicu navode reč „subalter-
nacija“ (podređenost, potčinjenost) (1182); Rečnik srpskog jezika Matice srpske
26
Spivakin esej “Can the Subaltern Speak?”predstavlja prekretnicu u izučavanju subalterniteta i
podstakao je značajan broj studija.
daje samo pridev „subalteran“ (1282), a isto čini i Milan Vujaklija u Leksikonu
stranih reči i izraza (852); Enciklopedijski englesko-srpskohrvatski rečnik (Ristid,
Simid, Popovid) imenicu prevodi (podređenost, potčinjenost), a pridev daje u dve
varijante, i kao prevod i u obliku „subalteran“ (580), dok Tanja Popovid u Rečniku
književnih termina ovu reč uopšte ne navodi. U našem radu, kao pridevske obli-
ke ravnopravno demo koristiti termine „subalteran“ i „potčinjen“, dok demo kao
imenički oblik koristiti reč „subalternitet“, koji u prevodu Spivakine studije Kriti-
ka postkolonijalnog uma: Ka istoriji sadašnjosti koja nestaje upotrebljava Ranko
Mastilovid, a koja sa pojmom „alteritet“ *alterity+ gradi lepu zvučnu i značenjsku
vezu.
2. Evolucija pojmova „subalteran“ i „subalternitet“
Termin „subalteran“ uveo je italijanski marksista Antonio Gramši (1881-

1937). U grubom prevodu sa italijanskog, pojam „subalterno“ znači „potčinjen“,
„podređen“ ili „zavisan od nekoga“, a Gramši ga koristi za one društvene grupe
koje nemaju pristup hegemonijskoj modi (po Gramšiju, proleterijat i seljaci).
Međutim, subalterne grupe imaju ogromnu potencijalnu energiju koja bi mogla
da se realizuje kao istorijska sila. Dominantne grupe moraju da kontrolišu ovu
silu, ali ne isključivo prisilom, pošto bi bilo nemogude objasniti kako malobrojna
elita može da upravlja širokim masama. Potrebno je pridobiti pristanak potči-
njenih; drugim rečima, elita mora da ubedi subalternog subjekta da su im inte-
resi jednaki. U tome je, prema Gramšiju, srce hegemonije, koja je sa idejom
subalterniteta neraskidivo povezana i sa kojom čini binarnu opoziciju. Elita je u
stanju da ostvari hegemoniju jer koncepcija sveta subalternih grupa nije kohe-
rentna i ne pruža uvid u širu sliku ekonomske i političke realnosti, što je pre-
duslov za suprostavljanje hegemoniji. Gramši je slikovit: subalterne grupe jasno
vide usku dolinu u kojoj žive, ali ne vide ništa izvan njenih granica, niti kako se
ona uklapa u ostatak sveta. Samo bi revolucionarna izmena klasne strukture
mogla da razbije kalup potčinjenosti (Crehan 98-128).
Osamdesetih godina 20. veka koncept subalterniteta od Gramšija
preuzimaju istoričari u okviru Grupe za izučavanje subalternih studija, u nešto
izmenjenom značenju – „subalteran“ se koristi kao „generalni atribut potčinje-
nosti u južnoazijskom društvu, izražen u vidu klase, kaste, starosnog doba, roda,
položaja ili na neki drugi način“ (Ashcroft, Griffiths and Tiffin 216). Grupu je
osnovao Guha, a eminentni članovi bili su, između ostalih, Šahid Amin (Shahid
Amin), Dejvid Arnold (David Arnold), Parta Čaterđi (Partha Chatterjee) i Gijan
Prakaš (Gyan Prakash). Na formiranje Grupe uticala je snažna kriza u Indiji, iza-
zvana neuspelim programom kapitalističke modernizacije koja je dodatno izo-
štrila ionako velike društvene i političke nejednakosti. U strahu od pojave mo-
dnih ideoloških pokreta koji bi mogli predstavljati narod (subalterne grupe),
država je počela da primenjuje niz represivnih mera, u kombinaciji sa podmidi-

vanjem i populističkim sloganima i programima, ne bi li očuvala vlastitu domina-
ciju i legitimnost. Nesiguran položaj države dodatno biva ugrožen i na polju na-
cionalističke istoriografije. Cilj Guhe i njegovih istomišljenika bio je da se suprot-
stave tendenciji u akademskim istraživanjima ka bavljenju isključivo elitom i eli-
tnom kulturom u južnoazijskoj istoriografiji i tako pokažu da subalterni subjekt
ima „sopstvenu istoriju, to jest istoriju nezavisnu od elite“ (Prakash 1478). Guha
se, recimo, bavi ponovnim promišljanjem indijske kolonijalne istorije iz perspe-
ktive isprekidanog lanca seljačkih pobuna tokom kolonijalne okupacije. Prema
njemu, istoriografijom indijskog nacionalizma dominira elitizam, kako kolonija-
lni tako i buržoaski. Stvaranje indijske nacije i nacionalne svesti bivši kolonizatori
pripisuju britanskim kolonijalnim vladarima, administraciji i političarima, dok je
nacionalistički tekstovi pripisuju indijskim elitnim ličnostima, njihovim aktivno-
stima i idejama. Pri tome, oni koji su zaista doveli do oslobođenja, narod, ili su-
balterne grupe, potpuno su izostavljeni iz istorije.
Ilustraciju procesa isključivanja potčinjenih iz glavnog toka istorije prika-
zademo na reprezentativnom primeru indijskog ustanka iz 1857. godine. Ovaj
ustanak, koji kolonijalni istoričari nazivaju „Pobuna sepoja27“ a nacionalisti „Prvi
rat za nezavisnost“, izbio je u blizini Delhija 10. maja 1857. godine (Perusek 288).
Do ustanka je došlo nakon što je 86 indijskih vojnika odbilo da primi municiju za
koju se verovalo da je podmazana kravljom i svinjskom mašdu, te su osuđeni na
10 godina zatvora. Pobuna je izbila sutradan, kada je jedan broj vojnika oslo-
bodio zatvorenike. Pobunjenicima su se ubrzo pridružili i civili i u neredima je za
jedan dan stradalo pedesetak Britanaca. Vojnici su otišli i u Delhi gde su od Ba-
hadura Šaha, starog mogulskog kralja, tražili da postane vođa revolucije. Pobuna
je ugušena novembra iste godine.
Interpretacije ovog događaja od strane kolonizatora i indijske elite potpu-
no su različite. Primera radi, Kej (J. W. Kaye) veliča pobedu svoje nacije porededi
je sa istorijskim uspesima Drejka ili Kromvela, dok drugi britanski autori ukazuju
na „neopisivu moralnu inferiornost“ Azijata tokom pobune (Perusek 289). S
druge strane, indijski nacionalisti tvrde da je Indijce na ustanak nagnala ljubav
prema slobodi i poniženost zbog tlačenja kojem su podvrgnuti. Istoričarima obe
grupacije osnovni materijal za rekonstrukciju događaja bili su memoari, žurnali,
pisma i sedanja elitnih ličnosti, kao što su činovnici, oficiri, novinari. Stav pobu-
njenika preživeo je samo kroz korespondenciju vođa pobune sa kolonijalnim
vlastima, dok za stotine indijskih vojnika i seljaka, učesnika u ustanku, govori –
tišina (Perusek 288-290).
Ranadžit Guha razlikuje tri tipa istoriografskog diskursa: primarni, se-
kundarni i tercijarni (Prakaš 1479). Oni se razlikuju po vremenskoj udaljenosti od
događaja i po stepenu identifikacije sa zvaničnim stanovištem. Primarni je onaj
27
Sepoj je indijski vojnik u vojsci neke evropske zemlje.
koji sastavljaju zvaničnici odmah nakon događaja; drugi je udaljeniji u vremenu i

predstavlja preradu primarnog diskursa u zvaničnim izveštajima i memoarima;
tercijarni diskurs stvaraju istoriografi, a karakterišu ga najmanja afilijacija sa zva-
ničnom verzijom i najveda vremenska udaljenost od događaja. Nažalost, kao što
smo pokazali, čak i istoričari previđaju isključenje subalternog subjekta iz isto-
rijskih narativa i na ovaj način mu poriču učinkovitost (Prakaš 1479). Članovi
Grupe za izučavanje subalternih studija žele da ovome stanu na put i da subal-
ternim grupama obezbede mesto koje zaslužuju u istoriji. Oni teže da napišu
verziju istorije koja se bavi dešavanjima unutar pomenute doline potčinjenih.
U studiji Prezreni na svetu, Franc Fanon (Frantz Fanon) bavi se sličnom te-
matikom. U prikazu alžirske revolucije Fanon se fokusira na subalterog subjekta,
ukazujudi na metode kojima je nacionalna buržoazija pokušala da ga udutka i
prisvoji njegova dostignuda. Nacionalnu buržoaziju, u koju ubraja intelektualce,
radnike, učitelje, trgovce, Fanon najpre vezuje za gradska područja. U borbi
protiv kolonizatora buržoazija formira nacionalističke stranke, kojima cilj nije na-
cionalno oslobođenje, ved poboljšanje vlastitog položaja i ostvarenje profita. Sva
delatnost ovih političkih organizacija pod kolonijalnom vlašdu svodi se, kako
Fanon duhovito primeduje, na „neku vrstu izborne aktivnosti“ (17). Nacionalna
elita upušta se u niz praznih filosofskih rasprava o ljudskim i građanskim pravima
naroda, a pobornik je demokratskog principa „jedan čovek – jedan glas“. Njen
stav prema nasilju je ambivalentan: ne zastupa nužnost upotrebe sile, ali ne
isključuje mogudnost da se ona upotrebi. Na ovaj način elita postiže dvostruki
učinak – drži okupatora u stanju neizvesnosti istovremeno podilazidi narodu. Pri
tome, elita nikada ne prekida sara-dnju sa kolonizatorom; ona je „oštra na reči-
ma, a reformistička na delu“ (17). Elita teži modernizaciji, a njena propaganda
sistematski ostavlja po strani seljaštvo. Seljak je kod Fanona istinski subalterni
subjekt, koji, razumljivo, prema čoveku iz grada gaji nepoverenje. Gradska elita
govorom i garderobom oponaša Evropljanina, zbog čega je seljak doživljava kao
izdajnika ili prodanu dušu koja zaboravlja nacionalno nasleđe. Za subalternog
subjekta kompromis i saradnja nisu mogudi. On traži oslobođenje i svestan je da
do njega može da dođe isključivo nasiljem. Iako je podozriv prema gradskoj bur-
žoaziji, subalterni subjekt se odaziva na njen poziv i priskače u pomod u slučaju
represije od strane kolonizatora. Potčinjene klase tako se dižu na ustanke i zapo-
činju krvav gerilski rat. Nacionalističke stranke iskorišdavaju ustanke seljačkih
masa nadajudi se da de isti potrajati, ali ne šalju kadrove u sela da podignu borbu
na viši stupanj niti integrišu seljake u svoje redove. Kada dođe do oslobođenja,
nacionalna elita zauzima položaje koje su prethodno držali kolonizatori, uspo-
stavljajudi sopstvenu diktaturu. Zatvara oči pred problemom siromaštva i zaosta-
losti zemlje, a okrede se inostranim investitorima od kojih zavisi. Da bi se trajno
održala na vlasti, elita shvata da joj je neophodan vođa koji de umeti da zavara
narod i drži ga pod kontrolom. Pre postizanja nezavisnosti, vođa je oličavao te-
žnje naroda – nezavisnost, nacionalno dostojanstvo, ukidanje siromaštva. Nakon
oslobođenja, taj isti vođa okrede leđa narodu, otkrivajudi svoju pravu ulogu:
ostvarenje interesa elite. Subalterne grupe, pokazuje Fanon, još jednom bivaju
prevarene, a njihova uloga i žrtve u procesu nacionalnog oslobođenja potpuno
zanemarene (1-120).
3. Subalterna žena i udutkivanje subalternog glasa
Gajatri Spivak, po nekima najuticajnija teoretičarka subalterniteta, ukazu-

je na dvostruko problematičan položaj subalterne žene, koja biva udutkana kako
zbog pripadnosti subalternoj grupi tako i zbog pripadnosti svom rodu. Stoga
Spivakova zaključuje da ako „subaltern nema istoriju i ne može da govori,
subaltern kao žena nalazi se još dublje u senci28“ (2003, 365).
Primeri udutkivanja subalternog subjekta zaista su neiscrpni. U ovom radu
bide predstavljena četiri takva primera; prva tri tiču se nezavidnog položaja pot-
činjene žene i nemogudnosti da se čuje njen glas, dok je poslednji preuzet iz ro-
mana M. R. Ananda (M. R. Anand) Nedodirljivi, u kome je subalterni subjekt
ujedno i član najniže indijske kaste. Ono što objedinjuje sve četiri priče jesu
pokušaji naratora da isprave nepravdu „sprovodedi“ do slušalaca do tada ne-
čujni glas potčinjenog.
U knjizi simbolički nazvanoj The Small Voice of History, Ranadžit Guha
prezentuje tragičnu istoriju subalterne Bengalke Čandre Čašani. Narativ počinje
navođenjem pravnih spisa na bengalskom jeziku iz 1849. godine, uz izjave tri
osobe povezane sa okolnostima koje su prouzrokovale Čandrinu smrt sedam
godina ranije. Čandra je umrla nakon abortusa u tredem mesecu trudnode, a za-
čela je sa svojim rođakom Magramom Čašijem. U izjavi, njena majka Bagaboti
tvrdi da je Magram rekao članovima porodice da se pobrinu za abortus, inače de
Čandru „osuditi na bhek“ (Guha 137). Bhek znači pretvaranje u socijalnu pariju
isključenjem iz kaste, to jest ono što bi T. S. Eliot nazvao „životom u smrti“. Da bi
ovo sprečile, Čandrine rođake nabavile su travke koje je trebalo da ubiju fetus,
ali je, nažalost, umrla i Čandra.
Čandra je istinski predstavnik subalterniteta, bududi da pripada Bagdima,
malobrojnom narodu u Bengalu, koji se pretežno bavi ribolovom i poljopri-
vredom. Guha detaljno opisuje mukotrpan i krajnje bedan život ove grupe izra-
bljivane od strane bramana i pripadnika drugih visokih kasti i podrugljivo nazi-
vane „prljavim talogom na samom dnu ruralnog društva“ (144). Položaj subal-
terne žene u ovakvom kontekstu je nepodnošljiv. Zemljoposednička elita na nju
gleda kao na objekt zadovoljenja seksualne žudnje i smatra je nemoralnom i
promiskuitetnom, čime Guha ukazuje da je došlo do ingenioznog spoja feudalne
i kolonijalne ideologije koji je je dodatno pogoršao položaj potčinjene žene.
28
Prevod je preuzet od R. Mastilovida, koji termin „subaltern” koristi kao imenicu.
Čandrina greška utoliko je ozbiljnija što je ugrozila i patrijarhalni poredak sops-

tvene kaste, prekršivši pravila sklapanja braka. Naime, prema bagdijskim običa-
jima, partneri treba da pripadaju dvema različitim sekcijama unutar iste potka-
ste. U ovom slučaju, trebalo je da se povežu tri sela u kojima bi se stvorila grupa
od šest porodica povezanih rodbinskim vezama. Plod zabranjene ljubavi nije
donosio samo strah od bheka, ved je, dovevši u pitanje dalje poštovanje ovih
običaja, ugrozio čitavu zajednicu. Uprkos svemu, Čandrine rođake priskaču u
pomod i pokazuju solidarnost u teškoj situaciji – one su skupile novac za travke
za abortus. Možemo ovo čitati kao pokušaj žena da strogoj patrijarhalnoj moral-
nosti pruže otpor. Naravno da nisu mogle otvoreno prekršiti zakon dozvolivši
Čandri da sa vanbračnim detetom nastavi da živi u zajednici; zato su i pribegle
abortusu, razotkrivajudi dvoličnost patrijarhalne tradicije koja ženu postavlja kao
jedinog krivca dok muškarac prolazi nekažnjeno. Reč je, dakle, o pokušaju spre-
čavanja još jedne ženske žrtve. Ipak, subalterna žena biva potpuno udutkana, i to
dvostruko. S jedne strane, udutkuje je patrijarhalni sistem oličen u seoskom
„tribunalu“, koji se strogo pridržava zakona o regulisanju srodstva u bagdijskom
društvu, a s druge, njen glas guši kolonizator, potpuno nezainteresovan za „male
životne drame“ onih na dnu društvene lestvice (Guha 138). Šta više, hla-dnim
legalnim diskursom kolonijalni sistem dekontekstualizuje Čandrinu tragediju, te
pretvorivši ovaj događaj u (pravni) „slučaj“, onemogudava saosedanje sa su-
balternom ženom. Čandrina priča tako potvrđuje Spivakin zaključak da se su-
balterna žena „potpuno gubi između patrijarhata i Razvoja“ (2003, 388).
Slededi primer nudi upravo Gajatri Spivak (2003, 374-398) u ved pomenu-
toj studiji Kritika postkolonijalnog uma, a u pitanju je sati, običaj da se udovica
samospali na lomači supruga. Iako hinduistički sveti spisi generalno osuđuju
samoubistvo, ovakva vrsta samožrtvovanja je dopuštena jer navodno demonstri-
ra veličinu udovičine ljubavi prema pokojniku. Međutim, kako Spivakova sumnja,
podtekst satija je vlasništvo žene nad imovinom nakon muževljeve smrti. U
Bengalu, na primer, udovica bez muškog naslednika ima jednaka prava na zaje-
dničku porodičnu imovinu kao i njen suprug, što je verovatno navodilo ostale
članove porodice da je se otarase pozivanjem na supružničku ljubav. Britanski
kolonizatori zabranili su sati, težedi, po Spivakovoj, da „spasu tamnopute žene
od tamnoputih muškaraca“ (2003, 379). Britanci su konstruisali ženu kao objekt
ubistva, objekt koji treba spasiti, dok ju je indijski nativizam predstavio kao su-
bjekat, jer su „te žene želele da umru“ (2003, 379). Smrt je, po potonjoj verziji,
slobodna odluka žene. Spivakova tu slobodu ozbiljno dovodi u pitanje, ukazujudi
na ironiju da reč „sati“ na indijskom znači „dobra žena“, čime se esencija žene
svodi na „biti dobra supruga“. Interesantno je, takođe, što se glavno uporište za
praksu satija nalazi u stihu iz Rg-Vede koji je pogrešno preveden: „Neka te su-
pruge prvo stupe u kudu“, gde je reč „agre“ („prvo“) pogrešno pročitana kao
„agne“ (vokativ od „ag“, „vatra“) (2003, 393-394). Žene su zarobljene između
dva hegemonistička pola, filantropskog diskursa kolonizatora o spasavanju
tamnopute žene od tamnoputog muškarca s jedne strane i patrijarhalne tvrdnje

da su te žene zaista želele smrt s druge. Pređašnji sati predstavljaju kao kaznu, a
potonji kao nagradu (na nebesima de uživati zbog odanosti mužu i hvalide je
apsare, nebeske igračice). Sa svedočenjem ženske svesti i njenog glasa ne susre-
demo se nikada – žena ostaje nema jer je dvostruko potčinjena.
Drugi primer ove autorke (2003, 398-403) govori o tragičnoj sudbini Buba-
nešvari Baduri, koja se sa 16 ili 17 godina obesila u očevom stanu u Kalkuti. Nje-
no samoubistvo bilo je intrigantno za društvo jer je u vreme samoubistva imala
menstruaciju, te razlog smrti nije mogla biti neželjena trudnoda. Skoro 10 godina
kasnije, iz pisma upudenog starijoj sestri, saznaje se da je Bubanešvari bila pri-
padnica jedne grupe posvedene oružanoj borbi za nezavisnost. Od nje je zatra-
ženo da izvrši politički atentat, i, nesposobna da to učini, Bubanešvari se ubila.
Bubanešvari Baduri nije bila subalterni subjekt u užem smislu te reči; pripadala
je srednjoj klasi i ostvarivala kontakte sa buržoaskim pokretom za nezavisnost.
Ovo dokazuje da subalterni položaj žene može da se utvrdi i van strogih de-
finicija, a da je neposedovanje glasa posledica različitih okolnosti.
Na centralno pitanje čuvenog eseja „Može li subalterni subjekat da govo-
ri?“, Spivakova je odgovorila odrično. Pri tome, u konkretnom slučaju Bubane-
švari, krivica nije bila samo na kolonijalnoj vlasti, ved i na njenim rođakama koje
nisu umele da razumeju/pročitaju Bubanešvarinu poruku. Za neke od njih, na
primer, čin samoubistva bio je rezultat nezakonite ljubavi. Ipak, udutkivanje koje
Spivakovu najviše pogađa jeste ono koje dolazi od Bubanešvarinih emancipo-
vanih unuka: praunuka Bubanešvarine najstarije sestre je imigrantkinja u SAD,
zaposlena na visokom položaju u jednoj američkoj transnacionalnoj kompaniji.
Bubanešvari se borila za oslobođenje od kolonizatora, a njen potomak radi za te
kolonizatore. To je, po Spivakovoj, „istorijsko udutkivanje subalterna“ (2003,
403), te su razumljive njene reči: „’Bubanešvari’ – njen nadimak je bio Talu – ’se
obesila uzalud’“ (2003, 403).
Poslednji primer ovog tipa dolazi iz romana Nedodirljivi, u kome Mulk
Radž Anand ukazuje na subalterni položaj najnižih kasti u indijskom društvu.
Osamnaestogodišnji Baka, protagonista, predstavnik je parija, osoba nedo-
stojnih života u zajednici. Ved prvim rečenicama romana, Anand opisuje bedan
život potčinjenih:
Naselje isključenih iz društva i narodne zajednice sastojalo se od kudica

od ilovače, koje su se stisnule u dva reda. Stajale su u sjeni i grada i
vojničkog logora, ali ipak izvan njihovih granica, odvojeno od njih. Tu su
stanovali strvoderi i čistači zahoda, kožarski radnici, perači, brijači, vodo-
noše, kosci i drugi isključeni iz društva i zajednice Hindusa. (7, kurziv
moj)
Subalterni subjekt živi u senci onih koji imaju mod, jer je i sam samo senka
onoga što bi po svom potencijalu mogao da bude. On je ponizan, pokoran,
bedan i bespomodan i dutke prihvata uvrede onih kojima je podređen. Baka je, u
ovom smislu, zaista reprezentativan. Njegovo prezime autor nikada ne navodi,
što svedoči da potčinjeni ne poseduje nikakav identitet. Bakin fizički izgled –
Anand ga opisuje kao zdravog, snažnog, mišidavog muškarca – u krajnjoj je su-
protnosti sa njegovim karakterom, koji odlikuju bojažljivost, poniznost i pokor-
nost, ujedno i najučestalije reči u romanu. Baka je u prisustvu pripadnika viših
kasti uvek pognut, bolno ljubazan i sa „smeškom roba“ na usnama (Anand 14). U
eseju „Social Deformity in Anand’s Untouchable“, M. S. Babu (M. S. Babu) kaže
da su subalterne grupe krive za vlastiti položaj jer uzimaju svoju inferiornost
zdravo za gotovo. Dok su mladi, tvrdi Babu, potčinjeni se bune protiv kastinskih
nejednakosti, ali kako vreme odmiče, počinju da se mire sa bednom sudbinom.
To je zato što se „psihokulturalno prihvatanje *...+ kastinskih razlika od strane
gotovo svih ljudi pokazuje snažnije od fizičke sile koju Indusi iz viših kasti mogu
upotrebiti da ih očuvaju“ (32). Upravo je na ovo upozoravao Gramši – subal-
terne grupe potencijalno imaju veliku mogudnost otpora, ali pošto ne vide ništa
izvan svoje doline, dominantne klase lako uspevaju da ih ubede da su po prirodi
inferiorne, te da svoju potčinjenost prihvate kao datost. Nakon užasavajudeg su-
sreta Bake i jednog trgovca iz više kaste, otac Laka mu savetuje da ne pokušava
da se pobuni protiv svog položaja:
„Ne, sine moj, ne“, rekao je Laka, „to mi sebi ne možemo dopustiti. Oni
stoje nad nama. *...+ Oni su naši gospodari. Mi moramo pred njima po-
kazivati strahopoštovanje i raditi ono što nam zapovedaju.“ (Anand 78)
Baka, istina, pokazuje sitne znake nemirenja sa turobnom sudbinom su-

balternog subjekta. On nosi englesku odedu, puši i jede slatkiše, iako parijama to
nije dozvoljeno. Međutim, u presudnim trenucima, Bakina poniznost uvek pre-
ovlađuje i otpor izostaje. Jednom prilikom, zaboravivši da najavi svoj dolazak,
slučajno je dodirnuo jednog bogatog Indusa. Usledila je bujica nezamislivih uvre-
da; trgovac ga je nazvao „psetom“, „kujinim sinom“, „svinjom“ (Anand 46), ali
Baka na njih nije odgovorio: „Njegovo celo ponašanje *sic+29 pokazivalo je samo
poniznost i pokornost *...+ Iskreno je požalio i činio sve da svojim mučiteljima
pokaže koliko se pokajao“ (Anand 48). Trgovac ga je na posletku udario, i, mada
mu je duša kiptela od besa, Baka je uspeo da se savlada i krene kudi, vikom naja-
vljujudi svoj dolazak. Subalterni subjekt, pokazuje jasno ova epizoda, nema sna-
ge da pruži otpor.
Bezizlaznost situacije u kojoj je zatočen subalterni subjekt Anand izvan-
redno opisuje kroz epifaniju koju Baka doživljava nakon ovog incidenta:
29
Roman je čitan u hrvatskom prevodu i sadrži veliki broj grešaka.
Muslimani i sahibi ne boje se dodirnuti nas. Samo Indusi i drugi isklju-

čeni, ne čiste zahode. *sic+ Za njih sam pometač ulica i čistač zahoda –
nedodirljivi! Nedodirljivi! Nedodirljivi! To je ta reč! Nedodirljiv! Ja sam
nedodirljiv čovek! (50)
Ovaj pasus ganuo bi i najtvrđe srce, što je verovatno bila Anandova name-
ra. On je želeo da subalternom subjektu da glas, ne bi li izazvao saosedanje do-
minantnih grupa. Njegov cilj je marksistički – poboljšanje položaja potčinjenog i
ukidanje kastinskog sistema, a metoda gandijevska – nenasilje, te se i sam Gandi
pojavljuje kao lik u romanu. Želeo je da pokaže život subalternih grupa naturali-
stički, u svoj njegovoj bedi, jer je kao jedino rešenje za napredak u životu potči-
njenog video rađanje sažaljenja i humanosti kod onih koji poseduju mod. Anand
u ovome nije uspeo. Eksploatacija nižih kasti od strane viših gorka je istina mo-
derne Indije, a međukastinski odnosi uopšte se nisu promenili. Potkrepidemo
ovu tvrdnju samo jednim primerom: 2005. godine snažan cunami pogodio je
Indiju odnevši milione života, a preživeli su se sklonili u izbeglički kamp u Naga-
patinamu30. Najnižim kastama ne samo da je bio zabranjen pristup ovim kampo-
vima, ved su im uskradeni hrana i voda, kao i upotreba toaleta (Agrawal 22).
Subalterni glas i dalje nije čujan.
4. Može li subalterni subjekt da govori?
Kada je izjavila da „subalterni subjekt ne može da govori“, Spivakova

(1998, 306) je izazvala burnu reakciju postkolonijalnih teoretičara. Ona, pri tom,
nije želela da kaže da ne postoji način da marginalizovane grupe iskažu otpor,
ved da se nijedan čin otpora ne dešava odvojeno od dominantnog diskursa koji
obezbeđuje jezik i konceptualne kategorije u okviru kojih subalterni subjekt go-
vori. U ovome je suština i Babinog (Homi Bhabha) pojma mimikrije. Mimikrija
ima za cilj da kolonizovanog pretvori u civilizovano bide; ona je „želja za refor-
misanim, prepoznatljivim Drugim, kao subjektom jedne razlike koja je skoro ista,
ali ne sasvim“ (161). Dakle, cilj mimikrije je da se kolonizovani učini što sličnijim
kolonizatoru. Kolonizovani se, stoga, uči engleskom jeziku (obezbeđuje se jezik) i
obrazuje se (obezbeđuju se konceptualne kategorije), najčešde na misionarski
način, popularno nazvan „civilizatorskom misijom“. Ipak, razlika koju Baba ozna-
čava sa ne sasvim ne može se premostiti; kolonizovani nikad nede postati koloni-
zator. Stoga, po Spivakovoj, subalterni subjekt može da govori, ali ne na isti na-
čin i ne tako da ga čuju dominantne grupe.
Postkolonijalni diskurs mogao bi se smatrati jednim od načina da margina-
lizovani glas progovori, ali čak i u okviru njega prisvajaju se jezik i konceptualne
30
Oblast u Indiji.
kategorije dominantnih grupa. Svi priznati postkolonijalni teoretičari, na primer,

pišu na engleskom, to jest jeziku dominacije. Spivakova zato upozorava da je de-
šifrovanje subalternog glasa u nekoj akademskoj instituciji vrlo diskutabilno i da
se ne sme olako identifikovati sa govorom potčinjenog. Tačno je, konkretno u
slučaju Bubanešvari Baduri, da je ona zahvaljujudi Spivakovoj na neki način ipak
progovorila, ali to nije subalterni glas, niti je on stigao do onih kojima je bio upu-
den. U osudi načina tumačenja subalterniteta od strane zapadnjačkih akademika
Spivakovoj se pridružuje američka feministkinja bel huks (bell hooks31): „Želim
da saznam tvoju priču, a onda du ti je ispričati na novi način. I to tako da postane
moja sopstvena *...+. Ja sam i dalje autor, autoritet *...+ a ti si centar moje priče“
(54). Subalterni glas ostaje nem i u okviru postkolonijalnih studija.
Suština subalterniteta je u njegovoj mobilnosti, u tome što je „uvek dru-
gde“ (Spivak 2005, 476), i u tome što, čim subalterni subjekt razbije okove i pre-
đe u otpor, prestaje da bude potčinjen. Kada jednom uspostavi komunikaciju sa
građanskim statusom ili institucionalnošdu, subalterni subjekt stupa na put ka
hegemoniji, te gubi subalterni status. Zato, zaključuje Spivakova, „niko ni na je-
dnom jeziku ne može redi ’Ja sam subalterni subjekt’“ (2005, 476), jer, izgovo-
rivši to, on prestaje biti potčinjen.
Literatura:
Agrawal, B. R. “Subaltern Concern in the Novels of Mulk Raj Anand.“ Mulk Raj
Anand. Ed. B. R. Agrawal. New Delhi: Atlantic Publishers and Distributors
(P) Ltd., 2006. 5-23.
Anand, Mulk Radž. Nedodirljivi. Prevod: Edo Kasumovid. Zagreb: Zora, 1957.
Ashcroft, Bill, Gareth Griffiths and Helen Tiffin. Post-Colonial Studies – The Key
Concepts. London: Routledge, 2000.
Baba, Homi. Smeštanje kulture. Prevod: Rastko Jovanovid. Beograd: Beogradski
krug, 2004.
Babu, Manchi Sarat. “Social Deformity in Anand’s Untouchable.” The Indian
Novel with a Social Purpose. Eds. K. Venkata Reddy and P. Bayapa Reddy.
New Delhi: Atlantic Publishers and Distributors (P) Ltd., 1999. 30-34.
Crehan, Kate. Gramsci, culture and anthropology. London: Pluto Press, 2002.
Fanon, Franc. Prezreni na svijetu. Prevod: Vera Frangeš. Zagreb: Stvarnost, 1973.
Guha, Ranajit. “Chandra’s Death.” Subaltern Studies V: Writings on South Asian
History and Society. Ed. Ranahit Guha. Delhi: Oxford University Press,
1987. 135-165.
31
Da li huksova pišudi svoj pseudonim malim slovima pokazuje da je kao žena i kao crnkinja i sama
dvostruko udutkana? Vrlo verovatno.
hooks, bell. “Choosing the Margin as a Space of Radical Openness.” Women,

knowledge, and reality: explorations in feminist philosophy. Eds. Ann
Garry and Marilyn Pearsall. London: Routledge, 1996. 48-56.
Perusek, Darshan. “Subaltern Consciousness and the Historiography of the
Indian Rebellion of 1857.” Novel 25.3 (1992): 286-302.
Prakash, Gyan. “Subaltern Studies as Postcolonial Criticism.” The American
Historical Review 99.5 (1994): 1475-1490.
Spivak, Gajatri Čakravorti. Kritika postkolonijalnog uma. Prevod: Ranko Ma-
stilovid. Beograd: Beogradski krug, 2003.
Spivak, Gayatri Chakravorty. “Can the subaltern speak?“ Marxism and the
Interpretation of Culture. Eds. Cary Nelson and Lawrence Grossberg.
Basingstoke: Macmillan Education, 1988. 271-313.
Spivak, Gayatri Chakravorty. “Scattered Speculations on the Subaltern and the
Popular.“ Postcolonial Studies 8.4 (2005): 475-486.
„Subalteran.“ Enciklopedijski englesko-srpski rečnik 2. 2. izdanje. 2008.
„Subalteran.” Leksikon stranih reči i izraza. 4. izdanje. 1991.
“Subalteran.” Rečnik srpskog jezika. 1. izdanje. 2007.
„Subalteran.“ Veliki rečnik stranih reči i izraza. 1. izdanje. 2006.
ON THE CONCEPT OF SUBALTERNITY: THEORETICAL CONSIDERATIONS

AND A CASE STUDY
This paper is concerned with the concept od subalternity, exploring its

evolution from the meaning assigned to it by the Italian Marxist Antonio
Gramsci, who established the concept, to the changes in meaning introduced by
the members of The Subaltern Study Group to contemporary definitions. The
postulates of the three most renowned theoreticians in this field, Antonio
Gramsci, Ranajit Guha and Gayatri Chakravorty Spivak, form the basis of the
paper. A special attention is paid to the hegemonic/subaltern dichotomy and
the omission of the subaltern subject from the mainstream historiography, the
latter being exemplified by disparate accounts of the Indian uprising of 1857
and the Algerian revolution. The paper then tackles the issue of silencing the
subaltern through the stories of two women, Chandra Chashani and
Bhuvaneswari Bhaduri, whose voices are lost in the chasm between patriarchy
and colonialism, and a brief analysis of M. R. Anand’s novel Untouchable, which
links subalternity to low-caste membership.
The aim of the paper is to answer Gayatri Spivak’s query: “Can the
subaltern speak?” (Spivak 1988)
Key Words: subaltern, subalternity, the subaltern subject, subordinate,
Guha, Spivak, Gramsci, Anand.
UDK 811.111(73).09:141.72
811.111(73).09-4Вулф В.
ESEJISTIKA VIRGINIJE WOOLF U ZRCALU FEMINISTIČKE

KRITIKE I FEMINISTIČKOG ESEJA
Nina Sirkovid
Sveučilište u Splitu
Apstrakt: Polazišni je interes ovog rada ustanoviti u kojoj je mjeri Virginia Woolf kao
kritičarka i esejistica, ali i kao začetnica jednog pravca u novijoj teoriji knjiţevnosti
utjecala na razvoj eseja koji pišu ţene. Woolf je s jedne strane slijedila englesku
esejističku tradiciju, ali je istovremeno uvela i odreĎene novine u pogledu proučavanja
knjiţevnosti koju su pisale ţene. Eseji Virginije Woolf u sebi nose naslijeĎe engleske
esejističke tradicije, ali i elemente modernizma, te niz potpuno novih i originalnih
knjiţevnih postupaka i termina. S druge strane, u segmentu svoga rada u kojem se bavila
ţenskim knjiţevnim stvaralaštvom, Woolf je još početkom prošlog stoljeća otvorila
pitanja ključna za proučavanje te knjiţevnosti, te dala odgovore koji su otvorili nove
poglede na ţensku knjiţevnost.
U radu se proučava odnos feminističke kritike prema djelu Virginije Woolf, te se
pokušava odrediti njen doprinos ovom pravcu u suvremenoj teoriji knjiţevnosti. Termini
koje je ona uvela, kao i pojam androginije razmatraju se kroz prizmu feminističke kritike,
kao i tzv. „lupine criticism“ – dio feminističke kritike koji se bavi proučavanjem djela
Virginije Woolf. TakoĎer, analiziraju se dodirne točke izmeĎu esejistike Virginije Woolf
i današnjeg eseja koji pišu ţene, odnosno naslijeĎe ove autorice koje se osjeća u
današnjem feminističkom eseju.
Ključne riječi: Virginia Woolf, esej, modernizam, feminizam, feministička kritika,

feministički esej.
Prošle godine navršilo se sedamdeset godina od prerane smrti Virginije

Woolf, jedne od najznačajnijih modernističkih spisateljica s početka dvadesetog
stoljeda. Virginia Woolf bila je za života cijenjena i kao književnica i esejistica, no
kasnije je njezina reputacija esejistice bila nezasluženo zanemarena. Tek poja-
vom feminizma eseji Virginije Woolf ponovo postaju aktualni, nudedi potpuno
novi pogled na ženu i njezino mjesto u društvu.
Neosporno je da je svojim autorskim djelom Virginia Woolf napravila pre-
kretnicu u književnosti koju pišu žene, kako u teoretskom, tako i u književno-
stvaralačkom smislu. Osim što je tijekom svog stvaralaštva, naročito kao žena,
odudarala od tadašnjeg književnog kanona i borila se protiv postojedih uvrije-
ženih, tipično muških formi i patrijarhalnih društvenih odnosa, ona je ostavila
dubok trag u kasnijem proučavanju književnosti koju pišu žene jer je potaknula
pitanja i teme koji su i iz današnje perspektive aktualni i zahtijevaju odgovore.
Zahtjevi za reformama ne samo u idejnom smislu (nedostatak tradicije u žen-
skom pisanju, društveni i materijalni položaj žene, psihološke prepreke, cenzura
i autocenzura, brak, karijera, istospolna ljubav), nego i u odnosu na postojede
forme (potreba za ženskom rečenicom, tj oblikom pisanja prilagođenom žena-
ma, posebnim narativnim strategijama koje probijaju postojede okvire i postaju
predmetom analize feministkinja tek tridesetak godina kasnije) pobuđuju inte-
res i danas, nudedi nove odgovore, pitanja i perspektive s pozicija početka dva-
desetprvog stoljeda.
1. Modernizam i feminizam u djelu Virginije Woolf
Virginia Woolf rodila se 1882. u obitelji koju je sama kasnije opisala kao
„pravi model viktorijanskog društva“, kao kdi Lesliea Stephena, urednika Cornhill
Magazinea i Rječnika nacionalne biografije, književnog esejista i intelektualca
par exellence.32 U njezinoj široj obitelji bilo je pisaca i umjetnika, a neki od ku-
dnih prijatelja bili su vrhunski intelektualci svoga doba, tako da je mlada Virginia
odmalena bila okružena razgovorima o književnosti i umjetničkom stvaralaštvu
uopde. Bududi da je rasla u okruženju ljudi koji su bili tipični predstavnici viktori-
janskog doba, oni su nesvjesno ostavili utjecaj na njezino formiranje životnih i
umjetničkih stavova, tako da se u djelima Virginije Woolf istovremeno vidi revolt
protiv viktorijanskog doba, ali također je i razvidno da ona proizlaze iz takvog
okruženja. Očevom smrdu, ona se oslobodila autoriteta koji joj je smetao. Gillian
Beer piše da „viktorijanci“ nisu samo prisutni u djelima autorice (što je naročito
intenzivno u posljednjim romanima, Godinama i Između činova), ved da su oni i
dio nje same. Osjetivši da se 1910. Godine dogodio preokret i da se nešto nepo-
vratno promijenilo u ljudskoj prirodi, to ne znači da je ona raskinula sa sveuku-
pnim dotadašnjim književnim stvaralaštvom. Njezini interesi bili su širi od oče-
vih: dok je Leslie Stephen preferirao Srednji vijek, te književnost osamnaestog i
devetnaestog stoljeda, Virginia je pokazivala veliki interes za Dantea, „elizabe-
tance“, te jezik sedamnaestog stoljeda, zadržavajudi (u duhu viktorijanskog patri-
jarhalnog društva) u fokusu interesa Englesku i englesku povijest. Beer nalazi u
djelima Virginije Woolf velik utjecaj Johna Ruskina. Woolf je cijenila Ruskinov stil
pisanja, njegov svijet koji je živ, strastan i osjedajan, te autorovo aktivno uključi-
vanje u život nepoznatih ljudi.33 Woolf je, kao predstavnica viktorijanskog dru-
32
Gillian Beer, “The Victorians in Virginia Woolf“ u: Arguinig with the Past. Essays in Narrative
from Woolf to Sidney (New York: Routledge, 1989),138.
33
Beer uspoređuje opis krajolika, naročito neba, iz Ruskinovog romana Modern painters s opisom
početka devetnaestog stoljeda u Orlandu, obradajudi naročitu pozornost na sličnost izraza. Tako-
štva, pokazivala velik interes za povijest i biografiju, ali je kroz svoje dvije paro-
dirane biografije, opis života androginog bida Orlanda i psa Flusha, dala kritiku
tradicionalnog shvadanja ovog žanra. Beer smatra da je Virginia Woolf duboko
ukorijenjena u tradiciju viktorijanskog društva u smislu da je, koristedi viktori-
janski jezik u novim oblicima, stvorila uvjete da se odvoji od takvog načina pisa-
nja. U toj činjenici Beer vidi povezanost Virginije Woolf i doba iz kojeg je prakti-
čki izrasla (Beer 156).
Raskidajudi s tradicijom viktorijanskih pisaca, Woolf se okrenula drugim
izvorima, nalazedi uzore u umjetničkim idejama Waltera Patera, Georgea
Moorea, Henrija Bergsona i osobnog prijatelja Rogera Frya, ali istovremeno
oplemenjujudi svoju misao originalnim idejama. Napravivši otklon od fotogra-
fskog realizma, tražila je novu realnost, ono stvarno što je sakriveno iza svako-
dnevne, vidljive realnosti, što de kasnije nazvati „trenucima bivanja“, koji zapra-
vo predstavljaju život. Ona u tom periodu, početkom dvadesetih godina prošlog
stoljeda ne pravi podjelu prema spolu, ved generacijski suprotstavlja duhovne
„georgijance“ u odnosu na materijalističke „edvardijance“. Traži da roman zaista
postane umjetničko djelo, a ne oponašanje realnosti, inzistirajudi na napuštanju
sociološkog realizma tipa Arnolda Bennetta, te se polako približava ideji o
romanu kao odrazu poezije, koji više ne predstavlja, ved tvori novu realnost,
oblikujudi istovremeno i posebni stil. Woolf je bila protiv egoizma, isticanja same
osobnosti autora, kao i protiv pretjerane fragmentarnosti, koja je jedna od
bitnih odlika modernizma.34 Virginia Woolf je smatrala da umjetničko djelo mora
biti koherentno, jedinstveno u izrazu i značenju, iako se baš njoj ponekad pred-
bacuje nedostatak jedinstvene radnje i zaokruženosti romana. Pišudi o knjiže-
vnom modernizmu, David Lodge ističe opdu tendenciju u razvoju od metonimij-
skog (realističnog) ka metaforičkom (simboličkom) prikazu iskustva, a u radu
Virginije Woolf pronalazi jasnu potvrdu te tendencije. Njezine teoretske ideje i
literarna praksa od Jakovljeve sobe pa do Valova ukazuju na postojanje simbo-
ličkog modernizma, kojemu je cilj stvoriti smisleni uzorak uz pomod umjetničkog
oblika, koji bi zauzdao kaos koji vlada oko nas (Minow-Pinkney 4). Stvarajudi ta-
ko određeni „avangardni identitet“, Woolf je potiskivala svoje feminističke ideje
koje su prisutne i u ranim romanima The Voyage Out i Night andDay, u kojima
mlade junakinje raskidaju sa konzervativnom viktorijanskom tradicijom u traže-
nju nove vizije (Ibid). Gledajudi u formalnom smislu, tehničke strategije Virginije
Woolf nedvojbeno su modernističke: razbijanje vanjskog oblika predmeta pu-
tem različitih perspektiva i njegovo preoblikovanje u asocijativni unutarnji „pro-
đer, nalazi Ruskinov utjecaj u Godinama i Valovima, te smatra da je Woolf cijenila androgini duh
koji je našla u Ruskinu, povlačedi paralelu s Shelom, likom iz romana Orlando. Vidi više o tome u G.
Beer, Arguing with the Past, 138-156.
34
Vidi M. Minow-Pinkney, Virginia Woolf and the Problem of the Subject (Bristol: The Harvest
Press), 1987. gdje autorica citira Woolf u kritici djela Dorothy Richardson u smislu pretjerane
fragmentarnosti, 2-3.
storni oblik“, podrivanje detalja vanjskog svijeta kroz narativne opise, sažetak i
radnju, nestanak likova kao nositelja radnje, zamjena konvencionalnih formi u
vremenskoj i uzročnoj organizaciji oblicima kao što su mitska analogija, simbo-
lička asocijacija, lajtmotiv, nestanak pripovjedačkog autoriteta i pouzdanosti,
metaforička supstitucija kao dio kreativnog postupka koji dolazi u prvi plan
(Waught 89-90). Međutim, gledajudi na Virginiju Woolf isključivo kao na moder-
nističkog pisca koji uspješno gradi svoje unutarnje koherentne i simboličke svje-
tove, oblikovane za stvaranje umjetnosti koja de imati transcendentalnu mod u
određivanju značenja ljudske mašte u okviru prolaznosti života i smrtnosti, zna-
čilo bi potpuno ignorirati njezino pridavanje važnosti materijalnom aspektu, a
tako i njezinom ukupnom esejističkom radu, te suprotstavljanju liberalne kon-
cepcije jastva u smislu odvajanja privatnog od javnog. Njena posvedenost socija-
lnoj kritici podjele rada, kritika patrijarhalnog društva, isticanje neadekvatnosti
zakona o posjedovanju imovine, bespoštedna borba za prava žena i stvaranje
zajednice na osnovama pravednosti, jednakosti i ravnopravnosti daje potpuno
drugačiju sliku od one idealističke, estetski udaljene figure dekadentnog umjet-
ničkog Bloomsbury kruga.
Modernizam kod Virginije Woolf ne može se odvojiti od njezinih femini-
stičkih uvjerenja, oni se međusobno prožimaju: zahtjevi za promjenama u smislu
estetike, potreba za priznavanjem razlika u stvaralačkom procesa žena i muška-
raca, te traženje adekvatne forme izražavanja za žene, usko su povezane s njezi-
nim feminističkim stavovima, a ideja androginije je poveznica između ovih dviju
strana. Postoji potreba za ženskom rečenicom, ali istovremeno je opasno biti
svjestan svoga spola; da bi mogao stvarati, čovjek mora imati osobine oba spola,
mora biti androgin. Ovdje nailazimo na dihotomiju: potreban je ženski izraz, a
istovremeno treba zaboraviti na svoj spol – ideja različitosti kao pandan logici
identiteta spaja ova dva različita pojma. Sam koncept androginije mogud je na
osnovi postojanja dva spola, pa androginija u ovom smislu predstavlja odbijanje
istosti. Ona stremi razvijanju razlika na individualnoj razini, u okruženju koje na
prvi pogled želi ukinuti dva spola u nešto što je neutralno, ali u osnovi predsta-
vlja muški spol.35 Woolf također govori o „raspadu“ ženske svijesti, koja može
govoriti kroz očeve ili majke, a žene definira kao „uljeze“ koji se pojavljuju s mar-
gina na koje su bačene, te nezakonito prelaze granice koje razgraničavaju unu-
trašnje od vanjskog (Minow-Pinkney 22).
Patricia Waugh također vidi neraskidivu vezu između, kako ona to naziva
„modernističke tekstualnosti i feminističke seksualnosti“ kod Virginije Woolf
35
M. Minow-Pinkley uspoređuje ideju androginije V. Woolf sa stavovima Julije Kristeve kada ona
govori o spolnim razlikama, ne kao o fiksnim opozicijama, nego kao o procesu različitosti. Također,
autorica nalazi sličnosti između ideja Woolf i Helene Cixous, kada Cixous tvrdi da je mjesto žene
„niti vani, niti unutra“, te smatra da je taj položaj privilegiran zbog svoje biseksualnosti(M.
Minow-Pinkley, 10-12).
(Waugh 88). Smatra da ideje o njezinoj posvedenosti feminističkoj ideji o dekon-

strukciji rodnih razlika koje vežu ženinu psihologiju za šarm i ovisnost o mu-
škarcu, a mušku uz činjenicu i objektivnost, kao i traženje estetske forme koja de
izraziti alternativni pogled na ljudsku subjektivnost, često nailaze na nerazumije-
vanje od strane „modernista“ i feminističkih kritičarki (Waught 91-94). Tvrdi da
Woolf pokušava ukazati na opasnosti od kulture koja je pretjerano maskulinizi-
rana i obožava izolirani, autonomni, racionalni i kontrolirani „ego“, te pokušava
ukazati na alternativni pogled na ljudske međuodnose, koji naglašava privreme-
nost, subjektivnost definiranu u međuodnosima, ali i u specifičnom, ali povijesno
promjenjivom kontekstu. Iako ovakvo shvadanje možda podsjeda na tipično
„ženski“ pogled na svijet, Woolf traži novi sustav vrednovanja ovakve percepcije,
koji de uključiti radikalne društvene promjene. Ona je vjerovala da žene pišu
različito od muškaraca, a kasnije je tu ideju i politički razložila, otišavši puno da-
lje, pokazavši što konstrukcija subjektivnosti znači u društvenoj hijerarhiji u kojoj
muškarac posjeduje i kontrolira ženu. Čak i u okviru iste klase, žene su autsajderi
u odnosu na muškarce i jedno de im ekonomska neovisnost donijeti mogudnost
alternativnog političkog glasa. Ideja da je patrijarhalna obitelj ta iz koje se razvi-
jaju sva ugnjetavanja žene u društvu, pa i sam fašizam, vjerojatno je najradi-
kalnija misao koju se Virginia Woolf usudila pretočiti na papir.
Michèle Barrett vezu između modernizma i feminizma kod Woolf vidi u
stalnoj tenziji kod autorice. Ona smatra da bi bilo pogrešno smatrati da je Woolf
i u jednoj situaciji podredila svoju koncepciju neovisnosti umjetnosti u odnosu
na političke poglede, mada u njezinim djelima postoji tenzija između njih. Iako je
vedina njezinih djela po prirodi eksplicitno politička, a Tri gvineje izuzetno pole-
mički esej, Woolf se odupirala bilo kakvom stavu koji bi je ometao u pisanju ro-
mana (Barret 9).
Naomi Black smatra da su Tri gvineje najjasniji primjer feminizma u stva-
ralaštvu Virginije Woolf. Ona naglašava da je taj feminizam izvoran, proistekao iz
ženskog pokreta njezinoga doba, te da bi se čak mogao smatrati radikalnim. Rat
nije glavni predmet eseja: za Woolf on je samo jedan od proizvoda, ako ne i
najgori proizvod cijeloga sustava sile i dominacije, koji ima svoje izvorište u rod-
noj hijerarhiji. Ta hijerarhija, tvrdi Black, glavna je tema rasprave njezine femi-
nističke misli (Black 6-7). Black upozorava da radikalni feminizam kod Woolf tre-
ba shvatiti u okviru društvenog i političkog konteksta tridesetih godina prošlog
stoljeda, jer je on drastičan, izvoran i traži duboke promjene u društvu. Taj femi-
nizam je istovremeno i društveni, jer Woolf žensku „civilizaciju“ smatra osnovom
za društvene i političke promjene. Žene moraju imati ekonomska i politička pra-
va da bi se mogle provesti reforme koje de za osnovu uzeti žensku povijest i isku-
stvo za stvaranje svijeta u kojem de svi ljudi biti ravnopravni. Politički aspekt fe-
minizma kod Virginije Woolf Black vidi u isticanju važnosti javnog svijeta i nje-
gove strukture dominacije. Feminizam kod Woolf fokusiran je na društvene i po-
litičke strukture. Ključni uzrok potlačenosti žene u društvu je tiranija, koja uvje-
tuje rat i sama od sebe predstavlja zlo. Woolf je vjerovala da de žene biti glavni
nositelji društvenih promjena koje de, između ostaloga, dovesti do okončanja
rata (Black 17).
2. Feministička kritika i esej Virginije Woolf
Virginia Woolf svojom je esejistikom u pogledu statusa žene u društvu i

njenog književnog stvaralaštva potaknula pitanja kojima se uvelike bavi anglo-
američka feministička književna kritika. U svojim radovima Woolf je pokrenula
brojna pitanja vezana uz problem potlačenosti žene u društvu, na mnoge je po-
nudila i odgovore, a uvela je i nove termine koji su aktualni i danas. Eseji Virgi-
nije Woolf potaknuli su razmatranje problema roda i ženske podkulture i same
povijesti i tradicije ženskog pisanja, te se ovu autoricu opravdano može smatrati
začetnicom feminističke kritike. Njezino prepoznavanje roda kao društveno uvje-
tovane kategorije, priča o Judith Shakespeare, problem patrijarhata, ideje „Mil-
tonove sablasti“ i „anđela u kudi“, pojam androginije, pojmovi su koji se poja-
vljuju kao predmeti razmatranja u feminističkoj perspektivi, baš kao i specifične
narativne tehnike koje je Woolf primjenjivala i takozvani „lupine criticism“ –
segment feminističke kritike koji se bavi proučavanjem djela Virginije Woolf.
Samo određenje pojma roda kao kulturne i društvene kategorije bilo je od
velikog značaja za razvoj feminističke kritike. Rod je i osnovna točka polazišta u
ginokritici, znanstvenom pristupu koji proučava književne tekstove koje su pisale
žene u cilju utvrđivanja zajedničkih odlika te literature.36 Ginokritika se bavi i re-
konstrukcijom ženske književne tradicije, koja je važna i u psihološkom smislu,
jer ženskim autorima daje na uvid stvaralaštvo prethodnica na koje se one onda
mogu pozivati. Mnoge teoretičarke književnosti prihvatile su ideju o ženskoj
podkulturi koja ima vlastitu književnu tradiciju. Elaine Showalter, Sandra Gilbert
i Susan Gubar barataju pojmom književne podkulture koja proizlazi iz različitosti
rodova, te šire kulture. Pojam podkulture u sebi sadrži negativne, ali i pozitivne
konotacije. Elaine Showalter kaže da su žene opdenito smatrane „društvenim ka-
meleonima“, koji preuzimaju „društvenu klasu, stil života i kulturu muških rođa-
ka“ Showalter 11). Osim preuzetih negativnih stereotipa i predrasuda, ženska
podkultura u sebi sadrži i pozitivne odlike, razvija žensku samosvijest (self-
awareness) i svoj vlastiti izričaj (self-expression) (Showalter 11).
Dok Ellen Moers govori o ženskoj književnosti kao o međunarodnom po-
kretu, koji je počeo krajem osamnaestog stoljeda i bio multinacionalan, te rezul-
tirao nekim od najvrjednijih književnih djela iz dva stoljeda, Showalter smatra da
se ne može govoriti o nekakvom ženskom međunarodnom pokretu, jer žene ni-
su imale vlastitu povijest, nego su je uvijek nanovo morale otkrivati, a nisu imale
36
O ginokritici i ginokritičkom istraživanju tradicije vidi u B. Dojčinovid-Nešid51-92.
ni kolektivni identitet, pa prema tome, ne mogu predstavljati pokret (Showalter

10-12). Ona je promatrajudi književnu podkulturu (spominje crnačku, židovsku,
anglo-indijsku, američku) došla do zaključka da ta podkultura prolazi kroz tri gla-
vne faze. Prva je faza „produžena faza imitacije prevladavajudih modela domi-
nantne tradicije i internalizacija njenih umjetničkih standarda i pogleda na dru-
štvene uloge“ (Showalter 13). Slijedi faza prosvjeda protiv ovih standarda i vri-
jednosti, te zagovaranje prava i vrijednosti manjina, uključujudi i zahtjev za sa-
mostalnošdu. Treda faza je faza samootkrida u kojoj se književnice okredu svojoj
unutrašnjosti i traže vlastiti identitet. Za ove tri faze Elaine Showalter nalazi i
adekvatne termine kad se govori o ženskoj književnosti, a to bi bile ženstvena,
feministička i ženska faza.37 Te su faze kronološke, ali se ne mogu striktno odvo-
jiti, jer se preklapaju, na primjer, u feminističkoj fazi nadi demo elemente pisanja
iz ženstvene faze i obratno (Showlater 13).38
U književnice trede, odnosno ženske faze, barem kronološki, Showalter
ubraja i Virginiju Woolf, koja je sudjelovala u kreiranju specifične ženske esteti-
ke. Ta estetika nastala je pretvaranjem ženstvenog koda samožrtvovanja u nega-
ciju narativnog „ja“, te primjenom kulturološke analize na riječi, rečenice i jezi-
čne strukture romana. Poznat je ved prije spominjani i osporavani stav Elaine
Showalter o pojmu androginije kod Virginije Woolf, koji ona kod autorice vidi
kao nehumanu viziju i bijeg od stvarnosti, a sam pojam ženskog esteticizma i
androginije kao projekciju ženskosti na muškost (Showaalter 264).
Virginia Woolf isticala je važnost tradicije u stvaralaštvu žena, odnosno
nedostatak te tradicije (ideja da žene misle kroz svoje majke, da remek djela ne
nastaju sama od sebe, ved su proizvod višegodišnjih napora masa ljudi, te da
natprosječna žena svoj dar treba zahvaliti svojim prethodnicama, običnim žena-
ma koje su krčile put za nju), na što kasnije ukazuju mnoge feministkinje, pove-
zujudi taj problem s problemom roda. Anette Kolodny razmatra problem čitanja
djela ženskih pisaca i problema konstruiranja ženskog kanona, ukazujudi na ne-
dostatke pristupa koji u sebi ne sadrži važnost kategorije roda.39 Pri tome i tra-
dicija igra važnu ulogu: Kolodny naglašava važnost prenošenja književnog utjeca-
ja; problem se javlja kada se prepozna grupa koja je otuđena od dominantne
tradicije – tu ona daje primjer iz Vlastite sobe, kada je naratorici uskraden pri-
stup u biblioteku samo zbog njezinog spola. Ona navečer u sobi razmišlja o dvije
teme: kako je neprijatno nadi se vani pred zaključanim vratima, te o utjecaju
tradicije i nedostatku tradicije na spisateljski um, a Kolodny dodaje, i na um čita-
37
Ove tri faze obuhvadaju sljedede kronološke periode: prva, ženstvena faza trajala je od 1840-ih
do 1880-ih, druga, feministička, obuhvadala je period do oko 1920. godine, a treda, ženska faza,
traje od 1920-ih do danas (Showalter 33).
38
Također u Dojčinovid-Nešid59-66.
39
Vidi esej A. Kolodny, „Mapa ponovnog čitanja: Rod i interpretacija književnih tekstova“, prev. B.
Dojčinovid-Nešid u: Genero,Časopis za feminističku teoriju (Beograd: Centar za ženske studije,
2002), broj 1, 55-68.
teljice. Ona naglašava dvije vrste problema: praktični, kojega se može prevazidi
senzibilizacijom čitatelja, odnosno njegovim dodatnim obrazovanjem u pogledu
roda, te teorijski problem koji se očituje u krivom interpretiranju djela, odnosno
u krivoj čitateljevoj percepciji, iz čega proizlazi i samo krivo vrednovanje knjiže-
vnosti. Tradicija ženskog čitanja je specifična, žene su tijekom desetljeda jedne
druge učile kako čitati i pisati iz pozicija vlastitog konteksta, koji je često bio izo-
liran. Čitatelji trebaju prvo prepoznati postojanje značajnog književnog korpusa
koji pišu žene. Kolodny se zalaže za revizionističko ponovno čitanje, ulaženje u
stari tekst s aspekta novog kritičkog pravca. Taj proces je zanimljiv za feministi-
čko iščitavanje jer nudi nove mogudnosti čitanja književnih tekstova, a i promi-
šljanja svijeta opdenito.
U svom eseju „Feminist, Female, Feminine“ Toril Moi pokušava odgovoriti
na pitanje: što zapravo znači „feminističko“ u izrazu feministička književna kriti-
ka.40 Ved dugo vremena feministkinje koriste izraze „feminist“ (feminističko),
„female“ (žensko) i „feminine“ (ženstveno) u različitim kontekstima. Moi želi ja-
sno odrediti razlike između ovih triju termina u cilju pojašnjenja što su zapravo
osnovna politička i teoretska pitanja suvremene feminističke kritike, te pravi ra-
zliku između pojmova „feminism“ (feminizam) kao političkog, „femaleness“
(ženskost) kao biološkog pojma, te „feminity“ (ženstvenost) kao skupa kulturo-
loški definiranih karakteristika.
Pojmovi „feminizam“ i „feminističko“ političke su etikete koje ukazuju na
potporu ciljevima novog ženskog pokreta koji se pojavio krajem 1960-ih: to je
kritička i teorijska praksa posvedena borbi protiv patrijarhata i seksizma opdeni-
to, a ne samo u smislu problema roda u književnosti. Feminističke kritičarke ima-
ju različita politička uvjerenja, a mogu se koristiti kojim god metodama i teorija-
ma žele. Prepoznatljiva feministička kritika i teorija moraju biti primjenjive u
odnosu na društvene, institucionalne i osobne odnose snaga između spolova: to
je ono što Kate Millet naziva seksualnom politikom (Moi 104). Millet je smatrala
da je bit politike sila, a zadada feminističkih kritičarki je da razotkriju na koji
način muška dominacija nad ženom stvara raširenu ideologiju o našoj kulturi i
omogudava joj temeljni koncept sile. U skladu sa pristupom Kate Millet, femini-
stkinje su politizirale postojede kritičke metode i na toj osnovi feministička kriti-
ka je postala nova grana književnog proučavanja. Feministkinje su se tako našle
u sličnoj situaciji kao i radikalni kritičari; govoredi sa svojih marginaliziranih pozi-
cija na rubu akademskog establišmenta, one nastoje pojasniti politiku takozva-
nih „neutralnih“ ili „objektivnih“ radova svojih kolegica, kao i djelovati kao kri-
tičarke kulture u najširem smislu.
40
Vidi tekst Toril Moi, “Feminist, Female, Feminine“ u: The Feminist Reader. Essays in Gender and
thePolitics of Literary Criticism. Second Edition, ed. Catherine Belsey i Jane Moore (Blackwell,
Malden, 1997), 104-116.
Moi tvrdi da je ovdje ključna riječ prisvajanje (appropriation) u smislu

kreativne transformacije. S obzirom na dominantnu i sveprisutnu prirodu patri-
jarhalne sile kroz povijest sve do danas, feministkinje moraju biti pluralistične:
ne postoji čisto feministički ili ženski prostor iz kojeg bi one mogle govoriti. Sve
ideje, uključujudi i one feminističke, „zatrovane“ su patrijarhalnom ideologi-
jom.41 Podrijetlo ideje nije važno, ved u koju svrhu se ona koristi i kakav učinak
može napraviti. Manje je bitno je li neku teoriju postavio muškarac ili žena, nego
hode li se efekti te teorije u datoj situaciji okarakterizirati kao seksistički ili fe-
ministički.
U ovom specifičnom kontekstu razvidno je da ne postoji čisto ženska inte-
lektualna tradicija, no to nije od velikog značaja. Ono što je važno je vidjeti mogu
li feministkinje proizvesti prepoznatljivi feministički utjecaj (prisvajanje) putem
specifične uporabe dostupnih materijala. Naglasak na proizvodnoj transformaciji
tuđih misli, odnosno materijala drugih mislilaca zapravo ponavlja ono što su
kreativni mislioci i pisci oduvijek radili: nitko ne razmišlja dobro u praznom pro-
storu, niti itko živi u njemu. Moi tvrdi da nije ispravno optuživati muškarce da
oni kradu ideje ženama, a istovremeno se zalagati za feminističko prisvajanje
svačijih ideja. Politički motivirane kritičarke pokušat de jasno izložiti politički
kontekst i implikacije svojih radova da bi neutralizirale prešutno prihvadanje
patrijarhalne politike sile, koja se često predstavlja kao intelektualna „neu-
tralnost“ i „objektivnost“. Žene nisu vječne žrtve muških trikova; iako je točno
da su mnoge žene žrtve muškaraca u intelektualnom, emocionalnom i fizičkom
smislu, mnoge su se žene uspjele oduprijeti muškoj sili. Naglašavanjem prava
žena za prisvajanjem ideja drugih ljudi u vlastite političke svrhe, pa i agresivno,
ako je to potrebno, može se izbjedi defetističke analize situacija intelektualno i
kulturno aktivnih žena. Kao primjer kulturološke transformacije, Moi navodi
Freudovu teoriju psihoanalize, koja je postala izvor feminističkih analiza spolnih
razlika i konstrukta roda u patrijarhalnom društvu, feminističko promišljanje filo-
zofije Jacquesa Derridae od strane Hélène Cixous i Luce Irigaray, kao i reviziju
književne teorije Harolda Blooma koju su priredile Sandra Gilbert i Susan Gubar.
U pogledu termina žensko, Moi ističe da ženska tradicija u književnosti ni-
je nužno i feministička: ako je feminizam posveden borbi protiv svih oblika patri-
jarhata i seksizma, to ne znači da su i sve spisateljice feministkinje; nisu sve knji-
ge ženskih autora posvedene borbi protiv patrijarhata. Moi ističe često brkanje
pojmova feminističkog i ženskog pisanja, čak i u okviru ženskog pokreta. Često
se smatra da je opisivanje vlastitog iskustva tipične žene feministički čin. S jedne
strane, to je točno: bududi da je patrijarhat oduvijek težio ušutkati ženu i poti-
41
Moi ovdje daje primjer Mary Wollstonecraft bila je ispirirana muškim dominantnim idejama o
Francuskoj revoluciji, a u knjizi Drugi spol Simone de Beauvoir osjedaju se Sartreove ideje o
falocentričnim kategorijama. Također, bilo bi prejednostavno smatrati da je John Stuart Mill
istraživao potlačenost žene samo zato što je bio muški liberal (Moi 105).
snuti njezino iskustvo, iskazivanje istog nesumnjivo je važna antipatrijarhalna

strategija. S druge strane, objavljeno ženino iskustvo može se promatrati kao vid
otuđenja, iluzije ili degradacije, ono ne mora utjecati ohrabrujude ili emancipi-
rajude na čitateljicu. Pogrešno vjerovanje da je iskustvo srž feminističke politike
potječe još od ideja o poticanju svijesti žene o njoj samoj, kao glavne političke
osnove novog ženskog pokreta. Činjenica je da poticanje svijesti žene, zasnova-
no na principu „reprezentativnog iskustva,“ ne može u sebi stvoriti političku
osnovu, s obzirom da je svako iskustvo otvoreno suprotnim političkim interpre-
tacijama. Zajedničko iskustvo ne garantira isti politički front, pa se feminizam,
iakou osnovi stoji naglasak na antipatrijarhalnom ženskom iskustvu, ne može
kao politička teorija suziti na odraz ili proizvod iskustva. Marksistički pogled na
nužnost dijalektičkog odnosa između teorije i prakse može se primijeniti i na
odnos između ženskog iskustva i feminističke politike.
Činjenica da su se mnoge feministkinje odlučile pisati o ženskim autorima
čisto je politički izbor, a nipošto definicija feminističke kritike. To (uvjetno) je-
dinstvo kritici daje politička perspektiva, a ne zajednički objekt. Feministkinje
mogu proučavati i djela muških autora, naravno iz svojih perspektiva. Muškarci
također mogu biti feministi i feministički kritičari, ali oni ne mogu biti žene, baš
kao što i bijelci mogu biti anti-rasisti, ali ne mogu biti crnci. Oni, s obzirom na
patrijarhalne odnose, uvijek govore iz druge pozicije u odnosu na žene, a njihove
političke strategije ne smiju to nikada zanemariti.
Postoji također konfuzija oko izraza ženstveno i žensko. „Ženstvenost“ je,
objašnjava Moi, kulturološki konstrukt; žena se ne rađa, ona postaje, kako je još
ustvrdila Simone de Beuvoir. Iz te perspektive, opresija patrijarhata usmjerena
je na postavljanje određenih društvenih standarda ženstvenosti na sve biološke
žene, da bi one povjerovale da su ti standardi za „ženstvenost“ prirodni. Ona že-
na koja se ne pokori takvim standardima, neženstvena je i neprirodna. U intere-
su patrijarhata je da izrazi „ženstvenost“ i „ženskost“ ostaju nerazjašnjeni i zbr-
kani. Drugim riječima, patrijarhatu je u cilju da vjerujemo da postoji nešto što je
u osnovi ženskost, a naziva se ženstvenošdu. Feministkinje, s druge strane mora-
ju razjasniti ovu nejasnodu i inzistirati da, iako su žene nesumnjivo u osnovi žen-
sko, to ne garantira da de one biti ženstvene. Moi je u dilemi treba li tražiti strik-
tnu definiciju „ženstvenosti“, ili ostati pri neodređenom shvadanju „skupa kultu-
rološki određenih karakteristika“ (Moi 109). Patrijarhat je stvorio cijeli niz „žen-
stvenih“ karakteristika: dražesnost, skromnost, pokornost, čednost, a stvaranje
pandana ovim izrazima, odnosno stvarnih vrlina „ženskosti“, moglo bi uvudi fe-
ministkinje u patrijarhalnu zamku binarnih opozicija muško/žensko, koji u startu
degradiraju poziciju žene.
Toril Moi u ovom kontekstu spominje dvije feminističke kritičarke koje su
doprinijele razumijevanju i širenju obzora u pogledu feminističke misli, a to su
Hélène Cixous i Julia Kristeva. Cixous se zalaže za ukidanje binarnih opozicija, ko-
je su čvrsto ukorijenjene unutar sistema vrijednosti u patrijarhalnom društvu:
svaka opozicija može se promatrati kao hijerarhija, pa se tako i biološka opozi-

cija muško/žensko nužno promatra kao pozitivno/negativno. Tu se pojam žensko
često namjerno zamjenjuje sa ženstvenim, pa ženska strana uvijek predstavlja
negativnu, bespomodnu, gubitničku instancu. Cixous se zalaže za ukidanje tih
opozicija, jer, dok je na vlasti patrijarhat, muškarac de uvijek biti pobjednik. Ona
se zalaže za mnogostruke, heterogene razlike, gdje de svaki spol imati karakteri-
stike koje ne treba stavljati u binarno suprotstavljeni odnos.
Julia Kristeva odbija definirati „ženstvenost“ i vidi je prvenstveno kao pozi-
ciju koja je „marginalizirana patrijarhalnim simboličkim poretkom“ (Moi 111).
Smatra da je „ženstvenost“ patrijarhalni konstrukt po kojem se „ženstvenost“
identificira sa svim ženama, pa tako ispada da su ženemarginalne u odnosu na
simbolički poredak i društvo opdenito. Kristeva se zalaže za dekonstruktivni
pristup spolnim razlikama i razmatra feminističku borbu povijesno i politički po-
vezanu kroz tri veze: žene zahtijevaju isti pristup simboličkom poretku, liberalni
feminizam i jednakost; one odbijaju muški simbolički predak u ime razlika, radi-
kalni feminizam, uzdizanje ženstvenosti; te tredi pristup koji Kristeva sama zago-
vara, a to je odbijanje shvadanja dihotomije između muškarca i žene kao meta-
fizičke. Ovo trede shvadanje postavlja pitanje samog pojma identiteta, odnosno,
ako se smatra da dihotomija između dviju suprotstavljenih strana muško/žensko
pripada metafizici, što onda znači identitet, pa čak i seksualni identitet u novom
teorijskom i znanstvenom prostoru u kojem je i sam identitet upitan? Moi sma-
tra da je važno naglašavati razlike između muškog i ženskog iskustva svijeta, no
treba se oduprijeti razlikama u tim iskustvima na način kako ih prikazuju patri-
jarhalne strukture. Sve dok postoji patrijarhat, politički je važno da feministkinje
kao žene brane žene od patrijarhalne opresije koja prezire žene kao takve. Ona
smatra da Kristeva nije došla do nekakvih rješenja, pozicija žene u političkoj bor-
bi nije se promijenila, ali u drugom smislu, ona je radikalno promijenila žensku
svijest o prirodi te borbe.
U posljednjem dijelu eseja Moi razmatra „žensku“ kritiku i teoriju „žen-
stvenosti“ kao sastavne dijelove feminističke kritike. „Ženska“ kritika obuhvada
onu kritiku koja je fokusirana na žene, koja se može i ne mora razmatrati s aspe-
kta feminizma. Pri tome nije važno smatra li se pod pojmom „žensko“ feministi-
čko ili ne, ili zamjenjuju li se pojmovi „žensko“ i „ženstveno“. Apolitično prouča-
vanje ženskih autora nije samo po sebi feminističko, žene tu mogu predstavljati
samo znanstveni objekt, ali samo pokazivanje interesa za žensko stvaralaštvo u
svijetu u kojem dominiraju muškarci, može se smatrati potporom feminističkog
projekta u cilju da se žene vidi i čuje. „Ženska“ kritičarka, dakle, ne mora biti
nužno i feministkinja.
S druge strane, teorija „ženstvenosti“ odnosila bi se na teorije koje se ba-
ve konstrukcijom ženstvenosti. Treba težiti formiranju društva u kojem se logika,
konceptualizacija i racionalnost ne vežu za pojam „muško“, a ne onome iz koje-
ga su ove kategorije istjerane kao neženstvene. Današnji prikaz feminističke knji-
ževne kritike u pogledu termina feminističko, žensko i ženstveno podrazumijeva

da se pod ženskim pisanjem smatraju tekstovi koje pišu žene, imajudi na umu da
ovaj termin ne kaže ništa o prirodi toga pisanja; za razliku od feminističkog pisa-
nja, koje nastupa s antipatrijarhalnih i antiseksističkih pozicija; ženstveno pisanje
je ono pisanje koje danas izgleda marginalizirano od strane vladajudeg društve-
no/jezičnog poretka. Moi naglašava da ove tri kategorije ne predstavljaju bit, ved
su samo kategorije s kojima pisci i čitatelji barataju. One više predstavljaju prije-
dlog za otvorena razmišljanja, jer feminističke kritičarke moraju se boriti u spri-
ječavanju patrijarhalnog društva da se koristi svojim uobičajenim trikom, a to je
ušutkavanje opozicije.
Tekst Toril Moi, premda teorijski modernije i dublje razrađen, podsjeda na
zahtjeve koje je u svom radu postavila i Virginia Woolf. U osnovi sveukupne žen-
ske potlačenosti stoji patrijarhat, uvriježeni društveni i politički stavovi potpo-
mognuti dominacijom sile. Ovakav neravnopravan odnos snaga teško je promi-
jeniti i danas, baš kao što je bilo teško i u doba Virginije Woolf. Težnja k ukidanju
binarnih opozicija muško/žensko, te zahtjev za dekonstrukcijom identiteta po-
stojali su i u idejama Virginije Woolf, gdje je ona jasno zagovarala jednakost spo-
lova, a kao utopijsko rješenje ponudila je androginiju. U bolji i ravnopravniji svi-
jet moglo bi nas uvesti jedinstvo androginog uma, u kojem karakteristike oba
spola ravnopravno dijele prostor.
Vidjeli smo da su pojmovi androginije, vile kudnog ognjišta, kao i problem
roda izložen kroz priču o fiktivnoj neostvarenoj pjesnikinji Judith Shakespeare,
predstavljali značajne teme u razmatranjima feminističke kritike. Još jedan po-
jam koji je uvela Virginia Woolf našao se pod prizmom feminističke kritike, a to
je „Miltonova sablast“ (Milton's bogey). Woolf Miltona spominje odmah na po-
četku eseja Vlastita soba, u dijelu kada je pripovjedačici kao ženi uskraden pri-
stup u knjižnicu sveučilišta u Oxbridgeu.42 Na samom kraju eseja, kada izražava
stav da Shakespeareova sestra živi u današnjim ženama, jer „veliki pjesnici ne
umiru“, pripovjedačica tvrdi da je to vidljivo ako žene pogledaju „iza Miltonove
utvare“, sagledaju svijet u odnosu na stvarnost i prirodu i uvide da je sudbina u
njihovim rukama (Woolf 1998: 114). „Miltonova sablast“ predstavlja za Woolf
prepreku u ženskom stvaralaštvu u smislu nametnute muške tradicije. Sandra
Gilbert i Susan Gubar smatraju da je bit skretanja sa muške tradicije zapravo
odnos književnica prema Johnu Miltonu. One preuzimaju izraz Virginije Woolf i o
„Miltonovoj sablasti“ govore kao o kreaciji kulturnih mitova, koji su ženama
42
Pripovjedačica se prisjeda eseja Charlesa Lamba o „rukopisu neke Miltonove pjesme“
(pretpostavlja da je to njegova čuvena pastoralna elegija Lycidas), koji joj je nedostupan, a izložen
je u knjižnici. Ona zavidi Lambu jer je prema rukopisu mogao vidjeti što je Milton mijenjao u svojoj
pjesmi, a pomalo ironično se i čudi što je to on uopde htio mijenjati, jer joj se to čini gotovo
boguhuljenjem. Pripovjedačica usputno hvali Lamba i njegovo umijede pisanja eseja, dok se ne
može sa sigurnošdu sjetiti ni naziva Miltonove pjesme. (Woolf 1998: 11).
zaklanjali vidik i ometali njihov kreativni rad.43 Miltonovo shvadanje žene kao
manje vrijednog bida, koje zbog svog inferiornog položaja osjeda bijes, što vodi
do grijeha i pada, pa zatim i do isključenja iz vrta bogova, dovodilo je do toga da
su žene same prihvadale takav stav. Gilbert i Gubar smatraju da je Milton imao
neposredni učinak na ženinu strepnju od autorstva, te da su žene osjedale
podijeljenost unutar vlastitog bida, što izravno potvrđuje ideju o muškarcu kao
književnom ocu, tj. muškarcu kao kreatoru, a ženi kao drugome. Milton potiče
kod žene svijest o drugosti u okviru patrijarhata u kojem dominira muška tra-
dicija. Margaret Homans također vidi Miltona kao ogromnu psihološku prepreku
za žensko stvaralaštvo, a za ideju o drugosti tvrdi da ona, iako je kulminirala u
doba romantizma, potječe još iz Biblije, odakle „direktno i kroz Miltonovu trans-
misiju osnažuje romantičarsko čitanje roda“ (Dojčinovid-Nešid 74). Gilbert i Gu-
bar nastoje dati odgovor na Miltonov ep Izgubljeni raj i predlažu dva moguda po-
stupka: preispitivanje i ponovno pisanje, tako da ep postane ogledalo ženskog
iskustva.44 One daju novo shvadanje povezivanja trojstva Sotone, Grijeha i Eve u
nesveto trojstvo, kao pandana svetom trojstvu Boga, Krista i Adama. Čitajudi
Miltonov ep, žene su podsvjesno osjedale povezanost ovih triju negativnih poj-
mova, u okviru kojih su prepoznavale i sebe i osjedale degradaciju ženskog pri-
ncipa. Veza između Sotone i Eve ukazuje na potrebu pobune protiv patrijarha-
lnog poretka. Gilbert i Gubar ističu važnost veze između povezanosti Sotone i
ženske književnosti, te Sotone i Eve, jer se u njima ocrtava sva opasnost Milto-
nove sablasti: Sotona i Eva su prikazani kao lažni kreatori, čija djela završavaju
smrdu. Ta je slika kod žena stvarala strah, strepnju od autorstva, jer su se i one
osjedale kao „lažni stvaratelji“ (Gilbert i Gubar 210). Tako se negativni Miltonov
utjecaj na žene koje pišu prelamao kroz prizmu roda i djelovao u dva pravca: kao
jaka psihološka prepreka i kao književni materijal od kojeg su one stvarale svoja
djela (Dojčinovid-Nešid 75).
Jane Marcus Virginiji Woolf pridaje veliku važnost u razvoju moderne fe-
minističke kritike.45 O značaju utjecaja Virginije Woolf na njen razvoj govori i po-
seban dio koji se bavi proučavanjem djela ove autorice. Tome „ogranku“ Quen-
tin Bell dao je ime „lupine criticism“, po cvijetu vučiki (engl. lupine).46 On femi-
nističke kritičarke koje se bave stvaralaštvom Virginije Woolf naziva „vučikama“
43
Vidi S. Gilbert i S. Gubar198-191. Također B. Dojčinovi-Nešid74-75.
44
One, između ostalog, kao primjer preispitivanja Izgubljenog raja navode roman Mary Shelley
Frankenstein, gdje autorica istražuje priču o ženskom padu iz raja u pakao, a kao primjer
ponovnog pisanja Emily Brontë i njezin roman Orkanski visovi, koji predstavlja obrnutu priču,
odlazak iz pakla u raj, sjedinjenje u smrti(Dojčinovid-Nešid prema S. Gilbert i S. Gubar, 75-76).
45
Vidi esej Jane Marcus „Storming the Toolshed“ u: Feminism. An Anthology of Literary Theory
and Criticism. Ur. Robyn R. Warhol i Diane Price Herndl (New Brunswick, New Jersey: Rutgers
University Press, 1993), 138-153.
46
Druga analogija bi se mogla izvudi iz samog prezimena Woolf, jer lupine na engleskom znači i
vučji, samo je izgovor drugačiji u odnosu na cvijet vučiku.
(lupines). Vučika je vrsta cvijeta koji raste na zapadu Amerike i prekriva padine
velikih planina u proljede, intenzivno je plave boje, iznenađujude uspravan i
otporan. Marcus smatra da je to pokroviteljska etiketa britanskog kulturnog
imperijalizma, ali da nema potrebe da ga feministkinje odbijaju (sličan je slučaj
bio i sa nazivom „sufražetkinje“, koje su aktivistice prihvatile). Sama Virginia
Woolf u eseju Tri gvineje ironično kaže da bi žene mogle kao dokaz svog majčin-
stva na ramenu nositi pramen konjskog repa, kao pandan muškim vojnim odli-
čjima, pa Jane Marcus smatra da pripadnice ove vrste kritike mogu s ponosom
prihvatiti etiketu i ponosno je nositi. „Lupine criticism“ postoji i ostat de prisu-
tan. Baš kao što je Virginia Woolf predvidjela ponovno rođenje Shakespeareove
sestre i rad žena na književnom polju, tako je za pretpostaviti da de se roditi i fe-
ministička kritičarka takvog genija. Ona mora, baš kao što je to uradila i Virginia
Woolf, odbiti patrijarhalno shvadanje književnosti kao neke vrste natjecanja i
nagrađivanja. Woolf je tvrdila da je umjetničko djelo rezultat rada tijekom mno-
go godina zajedničkog razmišljanja i iskustva masa. Brojne feministkinje rade u
tom smjeru, pronalazedi nove tekstove i nove vrijednosti na svojim vlastitim po-
ljima. Jane Marcus spominje Tillie Olsen i Adrienne Rich koji su modernu femini-
stičku svijest oplemenile svojim teorijskim i povijesnim esejima na tragu Virginije
Woolf i njezine ideje da žene misle kroz svoje majke. Ona smatra da bi Woolf
bila oduševljena radom Mary Hellen Washington i kolegica u pogledu oboke-nih
spisateljica i autorica Tredeg svijeta. Sydney Kaplan obnovila je interes za Kathe-
rine Mansfield i zaboravljenu feministkinju Elizabeth Robins.
Novije generacije feministkinja koje se bave kritikom djela Virginije Woolf
imaju mogudnost kolektivnog i suradničkog rada. Dvije su važne teme za koje se
ponekad smatra da ih je autorica namjerno izbjegavala, ili imala potpuno različi-
te stavove od shvadanja moderne feminističke kritike: s jedne strane to je njezin
lezbijski identitet, život usmjeren na žene i feministički rad, a s druge strane nje-
na socijalna politika. Tiskanje pisama i dnevnika Virginije Woolf značajno je do-
prinijelo boljem razumijevanju djela ove spisateljice. Kada se ranije govorilo o fe-
minizmu Virginije Woolf, automatski bi joj se predbacivao pacifizam. Tillie Olsen,
Adrienne Rich, Florence Howe, Ellen Moers i Carolyn Heilbrun bile su prve auto-
rice koje su razbile led po tom pitanju, kao i unaprijedile proučavanje njenog
djela u cjelini.
Marcus kao jedno od najznačajnijih djela Virginije Woolf navodi esej Tri
gvineje u kojem Woolf želi ujediniti žene i radničku klasu u borbi protiv rata. Fe-
minizam je izrastao iz zahtjeva za društvenim promjenama, a Woolf je bila prva
koja je ukazala na razlog postojedih društvenih odnosa, a to je patrijarhat. Woolf
je u svojoj borbi išla težim, intelektualnim putem u pravcu klasne borbe, kao i
Trocki i Lenjin, s tim da je njezin etički imperativ socijalno-pacifističke pozicije još
pojačan feminizmom. Marcus tvrdi da su Tri gvineje tvrdoglava feministička ele-
gija, koja opjevava tugu žena pod bremenom patrijarhata, ponavljajudi se baš
kao što se i sama povijest ponavlja. Tražedi dublje razloge imperijalističkog i ka-
pitalističkog rata, Woolf ih je našla u muškoj agresiji. Bila je žalosna, ali je po-
ticala žene da prestanu poticati agresiju.
Woolf se osjedala izopdenom i predlagala Društvo autsajderica. „Lupine
criticism“ ne mora biti društvo autsajderica, ali može cvjetati jedino u okviru ko-
lektivnog i prirodnog okruženja, u divljini. U zatočeništvu, pod kapom akadem-
ske kritike, ova kritika ne može napredovati; ona de presušiti i izumrijeti, baš kao
što bi i divlji cvjetovi vučike uvenuli u gradu. Vrtne vučike su lijepe, baš kao što bi
ova vrsta kritike izgledala manje neugodno u kultiviranom okruženju. No, žele li
ostati autentične i slobodne, pobornice ove kritike moraju se boriti na „woolfov-
ski“ način, baš kao što je to radila i Virginia Woolf.
Angloameričke feministkinje najvedu su pozornost posvetile razmatranju
samog književnog teksta. Razvili su se različiti pravci u proučavanju tekstova koje
pišu žene; neke su kritičarke poticale pluralizam u smislu različitih pristupa i me-
toda (Kolodny), dok su druge, kao Jane Marcus, smatrale da preširok raspon pri-
stupa može obesnažiti napetost između feministkinja i obrazovnog sustava, koja
je neophodna za politički aktivizam. Feministička struja u Velikoj Britaniji bila je
više usmjerena na angažman u pogledu povijesnih procesa i traženje društvenih
promjena. Britanske feministkinje smatraju da neprekidni interes za ženske
pisce može dovesti do njihovog pozicioniranja izvan povijesnog konteksta u okvi-
ru kojeg su djela nastala, te da američka opozicija muškim stereotipovima vodi k
suprotnim stereotipovima ženskih vrlina koje onda ignoriraju stvarne razlike u
rasi, klasi i kulturi među ženama.
Jane Marcus tvrdi da je Michèle Barrett jedna od iznimaka u pogledu bri-
tanske publike, koja se još uvijek ne može oduprijeti shvadanju Virginije Woolf
kao člana društvene elite, autorice poremedene psihe (Marcus 144).
Barrett smatra da je esejistika Virginije Woolf bila zanemarena nakon nje-
ne smrti, pa je njezina reputacija važne kritičarke svoga doba polako izblijedjela
(Barret 1-39). Kao jedan od razloga Barrett smatra samu prirodu književne kriti-
ke koja je u određenoj mjeri, više nego roman, prožeta stavovima određenog
vremena i ima tendenciju da polagano nestane zajedno s generacijom pisaca
koji su je stvarali. Drugi razlog, specifičan baš za Virginiju Woolf, Barrett nalazi u
činjenici da su kritičari njezinih romana često naglašavali „ženstveni“ i „kuda-
nski“ karakter romana, pa su takve stavove prenijeli i na njezinu esejistiku.47
Takvi stavovi su, naravno neutemeljeni, naročito u odnosu na spisateljicu koja,
ne samo da je uljez u sferi kreativnog pisanja, ved stremi ulasku u područja kriti-
ke, rasprave i teorije, što je dotad uspjelo samo nekolicini žena. Woolf je toga
bila svjesna, čak se bojala da se i njezinim dobrim prijateljima nede svidjeti sta-
vovi izrečeni u Vlastitoj sobi, da de je napasti kao feministkinju, te da je, opde-
47
Barrett spominje G. S. Frasera koji je sumnjao „da je gđa Woolf, prema svom vlastitom pisanju
bila imalo sposobnija od Clarisse Dalloway pratiti neki apstraktni filozofski razgovor“ (Barret 2).
nito, nede shvatiti ozbiljno. U eseju Tri gvineje, u kojem je Woolf neusporedivo
radikalnija i gnjevnija, taj strah je bio puno manji (Barret 3).
Barrett razmatra istraživanja Virginije Woolf u sferi književnosti i ukazuje
na njezin stav da je u pogledu žena i književnosti, sama spisateljica proizvod
vlastitih povijesnih okolnosti, u kojima su presudni uvjeti. Žene nisu mogle pisati
zbog okolnosti koje su im branile obrazovanje i tiskanje vlastitih tekstova, pa ta-
ko nisu mogle ni zarađivati od pisanja. U razmatranju ovih okolnosti važnu ulogu
igraju različite mogudnosti koje se otvaraju u okviru određene društvene klase i
u različitim povijesnim periodima. U sedamnaestom stoljedu samo su si eks-
centrične pripadnice aristokracije, kao vojvotkinja od Newcastlea i lady Win-
chilsea mogle dopustiti „izlete“ u književne vode. Čak i teško stečeno obrazova-
nje „kderi obrazovanih muškaraca“, naglašava Woolf, nije bilo omogudeno žena-
ma iz radničke klase. Woolf izlaz vidi u radikalnim društvenim promjenama, ško-
lovanju žena na koledžima, jer žene samo obrazovanjem mogu stedi i materi-
jalnu neovisnost. Bududi da, kao što spominje u Tri gvineje, intelektualna slobo-
da ovisi o materijalnim uvjetima, ove dvije sfere neraskidivo su vezane. Barrett u
djelu Virginije Woolf nalazi visoko razvijenu feminističku kritiku. Ne samo da
Woolf razmatra prirodu ženskog književnog stvaralaštva, ved ona otvara složena
pitanja kritičke recepcije tekstova ženskih autora, te vizije žene u tradicionalno
muškoj književnoj tradiciji i to u vrijeme kad je sva kritika bila u rukama muška-
raca. Unutarnje i vanjske prepreke od žene stvaraju „anđela u kudi“, s kojim se
žena mora boriti u psihološkom smislu.
Michèle Barrett ističe kako je Woolf bila među prvima koji su shvatili va-
žnost potlačenosti žene, te njezino ograničavanje na spolnu i reproduktivnu
funkciju u svjetlu fašističkog programa. Njezin pokušaj stavljanja u suodnos spo-
la i politike postavlja pitanje od šireg interesa, a to je odnos između javnog i pri-
vatnog aspekta života. Barrett analizu povijesnih determinanti na književni rad
žena koju je provela Virginia Woolf vidi kao poveznicu s marksističkom femini-
stičkom kritikom, makar se njezino shvadanje materijalizma ne poklapa u pot-
punosti s marksističkom stavovima. Naime, iako je Woolf istraživala do koje gra-
nice i pod kojim uvjetima društvene okolnosti ograničavaju i izobličuju umjet-
nost, ostaje dojam da se u pravim okolnostima umjetnost može potpuno odvo-
jiti od ekonomskih, političkih i ideoloških veza i prisila. Ipak, bez obzira što je kod
Woolf njezin romantični glas vječne umjetnice bio jači od političkog glasa umje-
tnice kao propagandistice, umjetnik je prisiljen, smatra Woolf, uzeti udio u poli-
tici da bi sačuvao sebe i neovisnost svoje umjetnosti u odnosu na političke dog-
me (Barret 22).
Pitanje ženske književne tradicije i stila koji je adekvatan za žene također
je zanimljivo pitanje s aspekta feminističke kritike. Ideja da žene ne samo da pišu
o različitim stvarima nego muškarci, ved pišu i na drugačiji način, pobuđuje inte-
res za ponovnim čitanjem djela spisateljica kroz povijest. Woolf je različitu upo-
rabu samog jezika prije tražila u društvenom aspektu, nego u biološkom ili psi-
hološkom: za nju je roman, kao novija forma (znači, nema preduboko ukorije-
njene muške tradicije), te potreba za manjom koncentracijom, najpogodniji
oblik za žensko književno stvaralaštvo. Problem (ne)iskustva vezan je također za
društveni aspekt: žene pišu o onome što im je iskustveno dostupno, pa su zato i
njihove teme ograničene, jer svaki spol opisuje sebe.48
Barrett smatra da je Virginia Woolf potaknula noviju feminističku kritiku
svojim interesom ne samo za djela i život ranijih spisateljica, ved i zanimanjem za
društveni i povijesni razvoj uloge žene pisca. Ona nije samo jednostavno poticala
interes za zaboravljene književnice, nego je formirala i kritički odnos prema nji-
hovom radu: znači, pokušavala je stvoriti kanon u ženskom stvaralaštvu, ali ga
nije favorizirala u odnosu na svoje estetske stavove i procjene. Također, Woolf
je dala i svoja predviđanja za budude stvaralaštvo žena. Njezina esejistika, osim
što nudi uvid u povijest razvoja književnosti u žena, te rasprave o književnicama
iz prošlosti i njenim suvremenicama, neprestano inzistira na materijalnim uvje-
tima koji su formirali stvaranje svijesti kod žena.
Izgleda da su ideje Virginije Woolf poprimile vanvremensku dimenziju, jer
se uplidu i uklapaju i u moderne teorije feminizma. Michèle Barrett pripada kru-
gu marksističko-feminističke kritike koja uvažava uzajamnost djelovanja dvaju
bitnih momenata u određenju društvenog položaja žene danas: u prvom redu to
je proturječnost kapitalističkog načina proizvodnje, odnosno proturječnosti
između rada i kapitala, te proturječnosti koje proizlaze iz problema odnosa izme-
đu spolova, odnosno seksistički koncipiranih uloga spolova tijekom povijesti
(Barret 1983: 20). Ona smatra da marksistički feminizam opdenito (bez obzira na
brojne varijante i marksizma i feminizma) mora identificirati funkcioniranje
odnosa između spolova tako da se oni mogu razlučiti ili povezati sa procesima
proizvodnje u okviru povijesnog materijalizma. Barrett inzistira na odnosima
između spolova i ugnjetavanju žena u suvremenom kapitalističkom društvu, te u
okviru marksističke analize feminizma razmatra različite primjene triju pojmova:
patrijarhata, reprodukcije i ideologije. U okviru različitih primjena pojma patri-
jarhata, Barrett između ostalih spominje i Virginiju Woolf i njezino shvadanje o
patološkim inzistiranjima buržoaskih očeva na financijskoj i ekonomskoj ovisno-
sti svojih kderi (u eseju Tri gvineje) (Barret 25). U razmatranju povijesnog razvoja
obitelji u okviru problema spola, Barrett opet citira Virginiju Woolf i njenu ideju
neraskidive veze između „privatnog“ i „javnog“ u okviru patrijarhalne države kao
ugnjetavača žene. U okviru obitelji izgrađuju se muške i ženske osobnosti, a kroz
obitelj reproduciraju se kategorije spola. Tijekom razvoja kapitalizma mijenjaju
se i društveni odnosi, pa tako i odnosi u obitelji: dom se razdvaja od radnog mje-
sta, povedava se mogudnost razvoda, „romantičnog“ slobodnog izbora partnera,
48
„osnovna razlika ne leži u činjenici da muškarci opisuju bitke, a žene rađanje djece, ved da svaki
spol opisuje sebe. Prve riječi kojima se opisuje nekog muškarca ili ženu obično su dovoljne da se
odredi spol pisca“ (Barret prema Woolf27).
duljina dječje ovisnosti o majci se također povedava. Takvi promijenjeni obi-

teljski odnosi ne samo da uključuju, ved i pooštravaju podjelu između spolova u
predkapitalističkom društvu. Razdvajanje kude od radnog mjesta ukopalo je
žene još više u kudne i obiteljske obaveze, što je uvjetovalo još vede udaljavanje
od područja najamnog rada. Država također igra veliku ulogu u izgrađivanju
ovisnosti žena o muškarcima u pravnom smislu, jer regulira zakone po kojima su
žene diskriminirane u statutarnom pogledu: pitanje nasljeđivanja, poreza na pri-
hod i drugih odredbi. Država, nadalje, regulira seksualna ponašanja: brak, raz-
vod, nasilje u obitelji, prostituciju, incest itd. Iako je država naizgled, zaintere-
sirana za „privatne“ stvari samo ukoliko one pogađaju „javno“ dobro, očito je da
je tu razlika između „privatnog“ i „javnog“ neodrživa. Barrett zaključuje da su
ova dva svijeta, kao što i Virginia Woolf ističe, „neraskidiivo povezana“, navodedi
poznati citat o tome kako su tiranije i servilnosti jednog zapravo tiranije i ser-
vilnosti drugog (Barret 82).
Michèle Barrett zalaže se za zajedničku formulaciju socijalnih i političkih
ciljeva ljevice i ženskih oslobodilačkih pokreta, te zagovara autonomiju ženskog
pokreta. Ukidanje potlačenosti ne nastaje samo kao posljedica socijalizma, nego
je bitna i samooslobodilačka praksa samih žena. Samooslobođenje žene važno je
u kontekstu povijesnih pokroviteljskih odnosa kroz koji je formiran identitet že-
ne i sam njezin osjedaj porobljenosti.49
Iako Barrett izražava bliskost s radikalnim feminizmom iz kojeg je crpila
prve feminističke ideje, ona ne proučava položaj žene s aspekta muške domina-
cije, ved položaj žene analizira na osnovu društvenih, ekonomskih i kulturnih
utjecaja, naročito onih u okviru kapitalističkog načina proizvodnje. Suvremeni
kapitalizam ima nesumnjivo ključan utjecaj na današnji položaj žene i sva njena
potlačenost, a prema ovoj teoriji, on polazi iz osnova kapitalističkog načina proi-
zvodnje (Baret 1983: 17).
3. Feministički esej u okviru razvoja modernog eseja
Esej je kao književni oblik oduvijek bilo teško definirati, kako teoretiča-
rima, tako i onima koji su pisali eseje, pa se on ponekad i svrstava u “anti-žanr”,
mjesto za kritička razmišljanja i subverzivne, neznanstvene rasprave.50
Prema analogiji, u takvu grupu spadala bi i pisma i dnevnici, odnosno svi
oni oblici pisanja koji se često nazivaju privatnim tekstovima, a koji su se, tradi-
49
Vidi predgovor Nade Ler-Sofronid u Baret 1983: 12-13.
50
Vidi uvodni esej urednica u Boetcher Joeres and Mittman 12-20. One u uvodnom eseju govore o
razvoju feminističkog eseja, važnosti razmatranja pojma roda u okviru eseja kao posebnog žanra,
same forme eseja koja nudi različite načine izražavanja, te važnost politike u razumijevanju i
razvoju eseja.
cionalno, pokazali kao žanrovi koje su pisale žene. Premda je otvoren i nedefi-
niran, esej je istovremeno i tradicionalan, prvi mu je autor bio bijelac iz patrijar-
halne Europe. Iako je Montaigne u svoje vrijeme izgledao kao inovator i radikal,
nesumnjivo je da je esej nastao u bogatstvu, obilju i privilegiranosti više dru-
štvene klase, pa se s pravom smatrao elitističkim. Feministkinje ga smatraju eli-
tnim ne samo u smislu društvene klase, ved i u smislu roda, jer je, iako to nigdje
nije posebno istaknuto, bio namijenjen samo jednom rodu. Eseji su možda i bili
namijenjeni davanju moralnih pouka ženama, no one su u tom slučaju bile samo
objekti kojima se obradalo ili o kojima se pisalo, ali one same nisu aktivno sudje-
lovale. Od žena, o kojima se malo čulo u vrijeme Montaignea i Bacona, nije se
očekivalo da pišu eseje, jer je taj žanr uključivao iskustvo, mudrost i razmišljanje,
što se nije smatralo karakterističnim za žene toga doba (Boetcher Joeres and
Mittman 13). Boetcher Joeres i Mittman pišu da su tek u devetnaestom stoljedu
žene počele više pisati eseje, jer se društvena situacija utoliko promijenila da im
je bilo omogudeno slobodnije prenijeti svoja razmišljanja i stavove. One ističu,
kad se želi istražiti što žene današnjice poduzimaju kada odabiru esej za svoje
vlastite svrhe, način na koji prilagođavaju formu eseja sebi i svom izrazu, često
se poseže za imenima žena koje su aktivistice i koje u neku ruku potiču radikalne
stavove i razmišljanja. Da bi se forma koja nije namijenjena ženama prilagodila
njima samima, potrebna je doza radikalnog razmišljanja.51
Naravno, ne mogu se sve esejistice nazvati radikalnima. Jedna od naj-
uspješnijih esejistica bila je Virginia Woolf, no njezini eseji se obično promatraju
s aspekta ukupne književnosti: ona se ubraja u klasičnu književnost jer je bila
“dobra” esejistica. Boetcher Joeres i Mittman ističu da eseji Virginije Woolf nisu
proučavani kao eseji ženskog autora; oni su uzimani za ilustraciju ideja i teorija
raznih autora koji su željeli prenijeti što oni misle o eseju, ali činjenica da je ona
žena, (odnosno njezin rod), nikada se nije razmatrala u raspravama o samim
esejima. Drugim riječima, u tom kontekstu ona se gleda kao muškarac. Bez obzi-
ra na feminističke ideje, Woolf se ne može smatrati radikalnom esejisticom; za
nju je esej imao funkciju kao i za Montaignea: on je bio mjesto za kontemplaciju
i odmjerena razmišljanja, predah od frenetičnog svijeta, a ne bojno polje za po-
bunu, makar ne treba umanjivati važnost i utjecaj njezinih riječi na čitatelje do
danas (Boetcher Joeres and Mittman 14).
U današnje vrijeme važnu ulogu u proučavanju eseja nema samo aspekt
roda, nego i različite nacionalnosti i kulture autorica iz kojih one potječu. Bez
obzira na njihove individualne odlike u pisanju, te brojne i različite kulture u
Latinskoj Americi, postoji rašireno uvjerenje među Lationoamerikankama da je
51
Autorice naglašavaju da pri tom nije važna nacionalnost, rasa, klasa, a ni kronološka lokacija, pa
nabrajaju Floru Tristan, feminističku reformatoricu iz devetnaestog stoljeda, afro-američke eseji-
stice Audre Lorde i June Jordan, ili njemačku teroristicu Ulrike Meinhof (Boetcher Joeres and
Mittman 14).
esej politički instrument, i to ne samo u rukama žena ili feministkinja.52 Odraz

ovakvog razmišljanja nalazimo i u SAD-u u vidu radikalnog feminističkog eseja,
koji je po definiciji političan, a ne kontemplativan. U svakom slučaju, ovakvi eseji
odudaraju od definicije po kojoj je on udaljen, introspektivan, misaon.
Sljededi aspekt s kojeg se može promatrati esej je povijesna lokacija. Ovi-sno
o povijesnom kontekstu ovisi i njegova recepcija, kako je napisan, kakav mu je
sadržaj i tko ga je pisao. Što ulazimo dublje u povijest, nalazimo sve manje žena
esejistica. Boetcher Joeres i Mittman smatraju da prvih tristo godina od nastanka
eseja, on nije bio u domeni žena, a žene koje su se u devetnaestom stoljedu odvažile
u pisanju eseja, radile su to u okviru etabliranog patrijarhalnog konteksta.
Tražedi pravu definiciju eseja, lakše se pozivati na njegovu formu, nego na
specifični sadržaj: esej u svojoj osnovi sadrži argument koji čvrsto sjedinjuje
njegove pojedine dijelove. Eseji ne samo da daju dokaze, ved ih i interpretiraju:
oni pretražuju iskustva, prikupljaju opservacije, pa onda logičkom strategijom
oblikuju argument. Naravno, svojim sadržajem, esej nadilazi logiku, jer on mora
imati snagu uvjeravanja, što prevazilazi jednostavno izlaganje logičnih činjenica
ili rezultata promatranja. Svi eseji nisu filozofski konstruirani i ne daju jasne i
čvrste dokaze; oni su često indirektni, obilaze subjekt, ulaze u digresije, igraju se
s čitateljima. U razmatranju feminističkog eseja treba prevazidi sterilne rasprave
o žanru i formi, treba se posvetiti problemu rase, klase, subjektivnosti, rodnih
predrasuda o ženama, razlikama, ulozi radikalne politike u pisanju, utjecaju
ustaljenih kulturnih pravila na one koji su isključeni iz njih. Ovakva razmišljanja
su tipična za prirodu feminističkih razmatranja, jer se u fokus ne stavlja izolirani
tekst, ved se istražuju i njegovi korijeni, okruženje i posljedice (Boetcher Joeres
and Mittman 16-17).
Boetcher Joeres i Mittman smatraju da je u razmatranju feminističkog
eseja nezaobilazan politički aspekt. Politika je ta sila koja omoguduje modernom
društvu da bude onakvo kakvo jest. Pri tome one ne misle samo na politiku u
smislu tradicionalnih sadržaja, ved i na određene konstrukcije jastva i njegovog
izražavanja. U okviru povijesti eseja subjektivnost postaje političko pitanje ako
se prisutnost subjekta, najčešde kroz eksplicitno, narativno „ja“ promatra s aspe-
kta problema autora/autoriteta. Bez obzira što se esej smatra izrazito demokra-
tskom formom, istina je da je i Montaigne pisao svoje eseje na osnovi autoriteta
vlastitog iskustva. Iskustvo zaista daje snagu eseju.
Na kakva se iskustva mogu pozivati žene? Predstavlj li autorica još uvijek
autoritet? Kako esejistice označavaju svoj specifični glas u okviru ove muške
forme? Boetcher Joeres i Mittman pozivaju se na Christu Wolf i njezinu često
spominjanu frazu o “teškodi kako redi ’ja’”, koja je često prisutna i kod femini-
stičkih kritičarki u razmatranju problematičnog odnosa između žene i subjekta.
Pri razmatranju feminističkog eseja treba uzeti u obzir i aspekt prisutnosti auto-
52
Ovdje se autorice pozivaju na Lourdes Rojas i Nancy Sternbach (Boetcher Joeres and Mittman 15).
rice, samog izvora autoriteta(Boetcher Joeres and Mittman 18). Mnoge autorice
još uvijek se sakrivaju iza zamjenice „mi“, baš kao što je i Woolf izbjegavala
egoizam onoga „ja“, smatrajudi sebe jednom od običnih čitateljica, s kojima dije-
li svoja neprofesionalna stajališta o umjetnosti, književnosti i životu uopde.
Problem publike, odnosno, kome je esej namijenjen, sljededi je važni
čimbenik – vedina eseja koji pišu žene vuče podrijetlo iz predavanja ili govora
povodom nekog događaja. Dva najvažnija eseja Virginije Woolf, Vlastita soba i
Tri gvineje, nastala su također iz predavanja namijenjenim ženama. Ruth-Ellen
Boetcher Joeres u svom eseju o radikalnim feminističkim esejisticama, “The
Passionate Essay”, piše da je značajan broj eseja radikalnih feministkinja nastao
iz govora, predavanja i komentara, što je rezultiralo osjedajem razgovora, komu-
nikacije u eseju. U govoru, autor piše s vidljivom publikom u glavi, s idejom o ja-
snoj, konkretnoj, određenoj komunikaciji koja utječe na poruku, ton i sam oblik
govora. U esejima radikalnih esejistica također je očit osjedaj veze s publikom
(Boetcher Joeres and Mittman 157).
Boetcher Joeres smatra da je forma eseja, iako tradicionalno muška,
pogodna za radikalne feministkinje baš zbog same fleksibilnosti i komunikacijske
komponente eseja: esej ponekad može sličiti političkom traktatu, pa na taj na-
čin feministkinje mogu lakše prenijeti svoje poruke. U isto vrijeme, sama speci-
fična povijest eseja, način na koji se do danas analizirao, kritizirao i prihvadao,
predstavlja okvir za njegovo sadašnje razumijevanje, čitanje, pa i pisanje
(Boetcher Joeres and Mittman 152). Feministkinjama odgovara njegova fleksi-
bilnost, pozicija na granici tradicio-nalnih ideja o žanru, jer mogu lakše napraviti
otklon od eseja kao prikaza „kolektivne mudrosti“ bijelih Europljana i Amerika-
naca, prilagoditi ga svojim potrebama, a istovremeno osjedati samu živost žanra,
koji i danas istražuju i konstantno redefiniraju autori koji se ne mogu jedno-
stavno uklopiti u neki od standardnih tradicionalnih generičkih okvira.
Feministički esej izaziva formu tradicionalnog eseja, ukida njegovu elitisti-
čku auru i zatvorenost u smislu prostora za kontemplaciju i reminiscencije.
Boetcher Joeres uspoređuje takvo shvadanje eseja kao kada bismo promatrali
Vlastitu sobu Virginije Woolf kao ograničeni, privatni prostor za vlastite misli, što
feministički esej nikako ne predstavlja. Moderni angažirani esej koji pišu žene je
mjesto gdje žena ustanovljava svoje „ja“, identificira samu sebe, ulazi u dijalog
sa drugima. Kao i soba, esej ne smije ostati zatvoren prostor za nju, mjesto gdje
de se ona baviti svojim estetičkim idejama i zaboraviti na svijet oko sebe. Danas,
kao i prije, žene imaju potrebu da ih se čuje, da iskažu svoje strasti, želje i po-
trebe, želju za komunikacijom. Za razliku od Montaignea i Bacona, njihovi eseji
postavljaju pitanja, ali ne daju nužno i odgovore. Radikalni eseji su i politički u
najširem smislu, odmaknuti su od neutralne i subjektivne stvarnosti, gdje postoji
opasnost od univerzalnosti. Nekad feministkinje svoju esejističku formu opleme-
njuju različitostima; one pretvaraju neku očekivanu formu u nešto sasvim drugo,
pa tako pismo, akademski članak ili govor postaju eseji.
U svojim esejima, feministkinje uključuju i čitatelja, jer eseji stalno pred-

stavljaju izazov, promjenu ili promišljanje starog s aspekta novog. Boetcher
Joeres smatra da se esej ne može vratiti na staro, on može samo napredovati i
mijenjati se. U rukama feministkinja, esej je postao nešto više od zatvorene so-
be, on daje prostor, ali i mogudnosti. On pruža mogudnost povlačenja, ali tako-
đer i veze, individualnog identificiranja, ali i mosta prema zajednici, te revalori-
zacije, sve pod imperativom želje za promjenama (Boetcher Joeres and Mittman
168-169).
Virginia Woolf svojom je esejistikom u pogledu statusa žene u društvu i
njenog književnog stvaralaštva potaknula pitanja kojima se uvelike bavi anglo-
američka feministička književna kritika. Eseji Virginije Woolf potaknuli su razma-
tranje problema roda i ženske podkulture i same povijesti i tradicije ženskog
pisanja. Njezino prepoznavanje roda kao društveno uvjetovane kategorije, priča
o Judith Shakespeare, problem patrijarhata, ideje „Miltonove sablasti“ i „anđela
u kudi“, pojam androginije, sve su to pojmovi koji se pojavljuju kao predmeti
razmatranja u feminističkoj perspektivi, kao i specifične narativne tehnike koje
je Woolf primjenjivala i takozvani „lupine criticism“ – poseban segment femini-
stičke kritike koji se bavi proučavanjem djela Virginije Woolf.
Virginia Woolf je, nesumnjivo, autorica čiji opus i danas pobuđuje inte-
res. Njezina esejistika, koja je jedno vrijeme nezasluženo bila zanemarena, pono-
vo se vrada u fokus interesa, kako u pogledu tematike, tako i po pitanjima žan-
rovskih i naratoloških rasprava, same metodologije književne teorije i povijesti, a
također i feminističke kritike. Feministička kritika javlja se kao nužan i nezaobi-
lazan aspekt u razmatranju i interpretaciji ne samo eseja, nego i sveukupnog
djela ove autorice.
Bibliografija:
Baret, Mišel. Potčinjena žena. Prev. Mirjana Rajkovid. Beograd: Radnička štampa, 1983.
Barret, Michèle. Women and Writing. New York and London: Harcourt Brace
Jovanovic, 1980.
Beer, Gillian. “The Victorians in Virginia Woolf“ u: Arguinig with the Past, Essays
in Narrative from Woolf to Sidney. New York: Routledge, 1989.
Black, Naomi. Virginia Woolf as Feminist. Ithaca, New York: Cornell University
Press, 2004.
Boetcher Joers, Ruth Ellen i Mittman, Elizabeth (ed.). The Politics of the Essay. Feminist
Perspectives. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press, 1997.
Dojčinovid-Nešid, Biljana. Ginokritika, rod i proučavanje književnosti koju su
pisaležene. Beograd: Književno društvo „Sveti Sava“, 1993.
Gilbert, Sandra i Gubar, Susan. The Madwoman in the Attic, The Woman Writer
and the Nineteen-Century Literary Imagination. New Heaven and London:
Yale University Press, 1979.
Kolodny, Annette. „Mapa ponovnog čitanja: Rod i interpretacija književnih

tekstova“ Prev. B. Dojčinovid-Nešid u: Genero, Časopis za feminističku
teoriju. Beograd: Centar za ženske studije, broj 1, 2002.
Marcus, Jane. “Storming the Toolshed“ u: Feminism. An Anthology of Literary
Theory and Criticism. Ed. Robyn R. Warhol and Diane Price. New
Brunswick, New Jersey: Herndl. Rutgers University Press, 1993.
Minow-Pinkney, Makiko. Virginia Woolf and the Problem of the Subject. Bristol:
The Harvest Press, 1987.
Moi, Toril. “Feminist, Female, Feminine“ u: The Feminist Reader. Essays in
Gender and thePolitics of Literary Criticism. Second Edition. Ed. Catherine
Belsey and Jane Moore. Blackwell, Malden, 1997.
Showalter, Elaine. A Literature of Their Own, British Women Novelists from
Brontë to Lessin. Expanded Edition. Princeton, New Jersey: Princeton
University Press, 1999.
Waugh, Patricia.Feminine Fictions. Revisiting the postmodern. London:
Routledge, London and New York, 1989.
Woolf, Virginia. A Room of One's Own, and Three Guineas, Oxford: Oxford
University Press, 1998.
Woolf, Virginia.Obična čitateljica. Prev. Marina Leustek. Zagreb: Centar za
ženske studije – Zagreb, 2005.
Woolf, Virginia.The Common Reader. First Series. London: The Hogarth Press, 1957.
Woolf, Virginia.The Common Reader. New York and London: Harcourt Brace
Jovanovic, 2002.
VIRGINIA WOOLF'S ESSAY-WRITING THROUGH THE PRISM OF FEMINIST

CRITICISM AND FEMINIST ESSAY
The aim of this paper is to determine to which extent Virginia Woolf, as a

critic and an essayist, influenced the development of the essay written by
women. Woolf at the same time followed English tradition in essay-writing and
introduced some new approaches regarding women's writing. Her essays are at
the same time both traditional and innovative. The paper analyses the
relationship between feminist criticism and the work of Virginia Woolf, trying to
establish Woolf's contribution to modern theory of literature. The terms she
introduced and the idea of androgyny are considered from the point of view of
feminist criticism, as well as the Woolf's legacy felt in the contemporary feminist
essay.
Key Words: Virginia Woolf, essay, modernism, feminis, feminist criticism,

feminist essay.
UDK 811.111(73).09
PIERCING THE VEIL: VISUALITY AND EPISTEMOLOGY IN

AMERICAN MODERNIST FICTION
Christian Knirsch
University of Mannheim
Abstract: Drastic changes in the media and technology combined with new
psychological concepts of seeing led to re-conceptualizations of the visual in philosophy
and, eventually, to a fundamentally changed understanding of reality in the age of
modernism. These changes manifest themselves in modernist literature. One master
metaphor that reflects this development is the veil in the sense of a „veil of perception.‟
Following Henri Bergson, T.E. Hulme‟s aesthetics draws heavily on this metaphor when
it argues in favor of the epistemological superiority of poetic perception as compared to
„ordinary‟ perception. The supposed piercing of the veil, however, is rather a re-
definition and individualization of the metaphorical „veil of perception‟ formerly believed
to be universal: reality is now considered subjective, temporary, and perspectival. An
analysis of the veil as a visual and epistemological metaphor allows this epistemological
change to be traced in several quintessential American modernist novels, among them
Ralph Ellison‟s Invisible Man. In these novels, the depiction of veils is suggestive of
changes in visuality as well as the underlying modernist conception of reality.
Key Words: modernism; modernist epistemology; veil of perception; T.E. Hulme; Henri
Bergson; Ralph Ellison; Invisible Man; W.E.B. DuBois; double consciousness; veil
By some critics, modernism is considered a mere intellectual game in the

realm of the fine arts, a game with the aim “to make the real a little harder to
see” (Armstrong 99). Yet, there is definitely more to modernism than mere
playfulness. Rather, it is a reaction against positivism and mimetic realism. Of
course, in modernism, there is still a very strong link between the
epistemological questions debated in the natural sciences or in philosophy –
including its recent sub-discipline psychology – and the fine arts; the power to
see the truth, however, is re-transferred to the poet. In realism, the poet was
supposed to act like a “scientist” (Howells 15). The modernist poet, in contrast, is
once again considered the ‘true scientist’ due to his almost Emersonian potential
for poetic perception, which, in modernism, however, does not lead to the
perception of “higher laws” (Emerson 47), i.e. eternal and divine “Truth”
(57).53Nevertheless, the poet is again considered to see beyond the appearance of

things. In this context, the metaphor of the veil plays an important part since the
poet is said to pierce the veil of habitual perception, as Wolfgang Iser points out
(254). Especially in T.E. Hulme’s modernist aesthetics, the veil is frequently used in
epistemological contexts to emphasize the perceptive differences between “the
ordinary man” and “the poet” (158). Thus conceived, poetic perception and the
fine arts fulfill a didactic role which Ulla Haselstein defines as “stimulat*ing+ a new
look at objects of everyday life” (728).
The theoretical basis for this re-definition of the poet is a fundamentally
changed conception of reality, culminating in the idea of a radically subjective
and temporary reality.54 This conception is obviously not yet as ‘radical’ as the
cybernetic or radical constructionist epistemologies and ontologies of post-
modernism, but quite ‘revolutionary’ in comparison to the realistic and positivistic
doctrines of the nineteenth century. In modernism, the sheer material existence
of outer reality is indeed not yet called into question, nevertheless, absolute
notions of truth or reality become increasingly problematic and are finally
discarded in favor of radically empirical and ultimately subjective concepts of
reality. In this development, the natural sciences played a pivotal part: Max
Planck’s foundational work on quantum theory, for example, broke the
positivistic dictum propagated by George Henry Lewes, among others, that only
“observable phenomena” that can be perceived by the senses are real (42).
Planck’s quantum theory now transferred the realm of knowledge beyond
human sense perception. About a decade later, Albert Einstein’s theory of
relativity further demolished the linear and mimetic idea of reality by asserting
that space and time were only relational and thus relative categories.55
In philosophy, Henri Bergson argued – rather “reluctantly” though (Capek
190) – along the same lines and differentiated between “l’étendu,” a spatial,
linear concept of time, and “la durée,” the individual perception of time (Essai
viii). Bergson’s philosophy, in turn, was a major influence on T.E. Hulme, whose
article on the epistemological implications of a modernist aesthetics is
53
In order to express the fundamental differences between romantic and modernist
epistemology, I distinguish between poetic vision in the theories of Wordsworth and Emerson and
what I call poetic perception in modernist theories.
54
Subjectivism is, of course, only one aspect of the modernist conception of reality. Several
theories of a collective unconscious strike even universalist tones and point out that certain
elements of the unconscious are, with slight cultural variations, common to all humans. My focus
on the depiction of the veil in modernist theory and literature, however, strongly suggests an
emphasis on the subjectivist dimension of modernist epistemology, as I will demonstrate in the
following. This makes the veil an expressionist symbol in the definition of Walter H. Sokel, who
identifies expressionism and its epistemological basis, “subjectivism,” as “one *key+ aspect of this
modern revolution in art and literature” (4).
55
Moreover, theorists like Sigmund Freud, William James, or Henri Bergson worked in a gray zone
between the natural sciences and the humanities.
enthusiastically titled “Bergson’s Theory of Art.” Bergson’s prominence in the

title, however, is a little exaggerated. After all, Bergson never formulated an
explicit theory of art. Of course, Bergson’s theory can justifiably be considered
important preliminary work to Hulme’s aesthetics since Bergson analyzed
“certain mental processes” which “enabled us to state more definitely and with
less distortion the qualities which we feel in art” (Hulme 143); the development
of a genuine modernist aesthetics, however, is largely Hulme’s own contribution
to the modernist conception of reality.
In the following, I will first outline the central elements of Bergson’s
philosophy and explain his emphatic reception in the Anglophone world,
especially in the US, since his theory of perception is the basis of Hulme’s work.
In Britain, Bergson was definitely a household name in philosophy in the early
twentieth century, possibly because of his British descent.56 In the US, William
James publicly embraced Bergsonian thought and was thus at least indirectly
responsible for the pronounced popularity Bergson’s theories enjoyed in the
1910s.57 Furthermore, Bergson’s epistemological theory of consciousness was
perceived to be “to a considerable extent” similar to James’s (Kallen 40). Among
the general convictions shared with James is, for example, the conceptualization
of human consciousness as an “endless flow” (Evolution 3) that resembles
James’s famous “stream of consciousness” (1:180). Another similarity is the
importance of memory in sense perception: Bergson emphasizes that memory
“conveys something of the past into the present” (Evolution 2), while James’s
concept of “optical memory-pictures” (2:50) likewise puts an emphasis on pre-
perception as “*verbal and perceptive+ labels stamped into our mind” (1:444).
Quintessentially, in both theories, perception is subjective, temporary, and
perspectival.
With regard to Hulme’s appropriation of the theory, an important stylistic
difference between the two theories is Bergson’s frequent use of the veil as a
metaphor in epistemological contexts: First, as a “veil on the past” (“Soul” 262)
that is “precious to us” since it allows us to concentrate on “life;” nevertheless,
“our whole past still exists,” albeit only “subconsciously” (71). In a second step,
this veil on the past is expanded to a general psychological veil “between our
consciousness and ourselves” (Time 134). Third, there is a second veil between
ourselves and the outer world (Matter 48). Fourth and finally, Bergson
expresses a vague hope that some “bold novelist” will pierce this veil (Time
133).
56
Paul Douglass speaks of “well over two hundred articles” on Bergson between 1909 and 1911 (12).
57
Tom Quirk lists an immense number of monographs and articles that deal with Bergsonian
philosophy in the US at the time.
Bergson’s concluding remark on the issue of the veil serves T.E. Hulme as
a theoretical starting point for his modernist aesthetics briefly alluded to in the
introduction:
Between nature and ourselves, even between ourselves and our own
consciousness, there is a veil, a veil that is dense with the ordinary man,
transparent for the artist and the poet. What made this veil? Life is action,
it represents the acceptance of the utilitarian side of things in order to
respond to them by appropriate actions. [...] My senses and my
consciousness give me no more than a practical simplification of reality.
(158-59)
Through an “accident produced by Nature itself” (155), Hulme argues,

poets are the people with “the least amount of metaphysical baggage” (149).
Consequently, poetic perception sees through this veil of habitual or utilitarian
perception, “sees the thing most nakedly” (149). The general “function of the
artist,” then, is “to pierce through here and there *…+ the veil placed between us
and reality by the limitations of our perception engendered by action” – and to
present his insights to the rest of the world (147).58
At first glance, this theory sounds oxymoronically positivistic in a trans-
cendental sense. As mentioned above, it seems to carry an almost Emersonian
emphasis on poetic vision and the possibility of gaining insight into eternal
truths beneath the veil of Isis, which, ever since the Enlightenment at the latest,
has been a powerful symbol of the mystery of nature in the Western history of
thought.59 For Hulme, however, nothing could be farther from the truth: under
his veil, there is nothing but a “reality of infinite variability” (145), a material
world constantly “in flux” (146). Accordingly, the perceptions of the poet are
only momentary glimpses of truth from his subjective perspective and most
definitely do not lead to the knowledge of any kind of eternal Truth. The
didactic dimension of the theory aims rather at the way of seeing, not at its
immediate object.
In modernist literature, then, the conceptualization of consciousness as
an endless flow in Bergson’s epistemology combined with this Hulmean version
of a ‘veil of perception’60 features as an individualized, floating veil both in its
physical and symbolical depiction, as I will demonstrate in the following.61
58
This definition is very similar to Frank Stuart Flint’s demands of an imagist poet concerning the
“*d+irect treatment of the ‘thing’” (352), which implies the ‘direct’ perception of the thing. It is
certainly more than a coincidence that Hulme himself wrote imagist poems.
59
For a detailed account of the veil of Isis in the history of Western thought, see Pierre Hadot’s
The Veil of Isis.
60
The notion “veil of perception” was coined by Jonathan Bennett with regard to John Locke’s
representationalist epistemology (69). Originally, this veil was defined as necessarily opaque and
In order to verify the relevance of this approach to modernist literature, I

will offer several descriptive examples from more or less quintessential American
modernist novels that employ the floating veil as a metaphor or allegory in
epistemological contexts, specifically William Faulkner’s The Sound and the Fury,
John Dos Passos’s Manhattan Transfer, and Anzia Yezierska’s Salome of the
Tenements. Finally, I will interpret Ralph Ellison’s Invisible Man based on the
typology of the veil as developed above.
In Faulkner’s The Sound and the Fury, Benjy remembers his sister Caddy
wearing “a long veil like shining wind” (39). Quentin, too, remembers Caddy’s
“veil swirling in long glints *…+,the floating shadow of the veil running across the
grass” (81, italics in the original, my emphasis), which expresses the dynamic
quality of the veil characteristic of the depiction of veils in modernist literature.
On a representational level, this dynamism is underlined by the italic typescript
that is used throughout the novel in order to indicate time-shifts, both
backwards and forwards, which are usually the result of processes of free
association in the respective focalizer.62 Another novel which repeatedly
employs the veil as an epistemological metaphor is Dos Passos’s Manhattan
Transfer. Here, a floating veil is mentioned verbatim: when Mrs. Herf returns to
New York by ship, she wears “a long trailing brown veil” (69); when she goes on
deck, “her brown veil *is+ floating” (70, my emphasis). Later in the novel, “a girl
dancing in green silk veils” (306) is performing the so-called dance of the veils,
which is almost a modernist topos in itself that prominently features in works by
Richard Strauss, Pablo Picasso, Oscar Wilde, Stephane Mallarmé, or Sax Rohmer.
Granted, part of the fascination with this dance based on Salome’s biblical
dance of the veils described by Mark (6, 17-29) and Matthew (4, 3-12) can be
explained by the strong currents of orientalism prevalent in American and
meant to express the fundamental skepticism Bennett saw at work in Locke’s theory. G.A.J.
Rogers broadens this narrow definition and uses it to support a more realistic reading of Locke,
thus rendering the veil of perception (semi-)transparent (211). Meanwhile, the veil of perception
has been used to analyze the most diverse epistemological and ontological theories; the supposed
degree of transparency varies accordingly.
61
Georges Didi-Huberman similarly points to the significance of moving veils in Renaissance art.
Here, too, Didi-Huberman emphasizes both the visual and the philosophical implications of this
mode of presentation (346), albeit in a different context as an “Interface” between internal and
external reasons for human movement (338).
62
For an analysis of the relationship between thematic allusions to movement or dance and the
level of representation in literature, see Francoise Meltzer’s chapter on “Salome and the Dance of
Writing” in her book of the same title (13-46). Meltzer does not mention italicization as a
representational means to underline the dynamic dimension of such a scene; yet, Meltzer mainly
concentrates on Joris-Karl Huysman’s novel A Rebours, where she identifies a multiplicity of
“verbs *…+ of motion” as well as the description of the dance in “the present tense” as the key
elements that give the reader “a Salome who moves, who actually dances” (20).
European culture around the turn of the century.63 In this context, the veil
usually serves as “a screen around which Western fantasies of penetration
revolve” (Yegenoglu 47). It is mainly employed in an exclusively erotic and exotic
manner to enhance the beauty of some mysterious veiled lady from the orient,
“living Salomes” (Garelick 92), usually drawing on the paradoxical quality of the
semi-transparent veil to conceal and reveal at the same time.64 A prominent
example of the veil as an orientalistic metaphor is Francis Hopkinson Smith’s
short story “The Veiled Lady of Stamboul,” in which the exotic object of the first-
person narrator’s desires always appears “veiled in a gossamer thin as a spider’s
web” (10). Paradoxically, the charm of the veiled lady’s “wonderful eyes” and
her features (10) is enhanced by being “half-hidden by the soft folds of a
yashmak” (11).
The modernist depiction of the dance of the veils, however, adds an
epistemological dimension to mere orientalism. To some degree, it is certainly
indebted to this orientalistic tradition, but – more importantly – it is fused with
the somewhat older traditions of the veil of Isis and the veil of perception
mentioned above. Its special significance in modernist literature and art is a
consequence of the dynamics of the dance, which makes the veil(s) necessarily
floating veils. As is already evident from the title, Salome’s biblical dance of the
veils also serves as a reference point in Anzia Yezierska’s Salome of the
Tenements. Paradoxically though, these are mainly metaphoric veils – but even
these “quivered like a physical veil” (106, my emphasis), which gives them the
floating quality characteristic of the dance of the veil and the depiction of veils in
modernist literature in general.
Finally, in order to demonstrate that the significance of veils in modernist
literature is not merely incidental, I will base my interpretation of Ralph Ellison’s
Invisible Man on the depiction of different veil-scenes in the novel. The first
thing that comes to mind when talking about veils in an African American novel
in the age of modernism is, of course, W.E.B. DuBois’s double-definition of the
veil as both a social and a psychological veil: first, African Americans are “shut
out from their *i.e. ‘white Americans’+ world by a vast *social+ veil” (44). In a
second step, this social practice of separation combined with the ‘scientifically
proven’ inferiority of African Americans, “biopolitical racism,” as Ryan Jay
Friedman calls it (41), leads to a kind of “double-consciousness” in the African
63
According to Rhonda Garelick, Western “‘Salomania’” (92) began with the publication of
Heinrich Heine’s Atta Troll in 1841 (99n.). Garelick emphasizes the short-sightedness and the
distorting quality of this “imperialist gaze,” which she defines as a “nearly surgically penetrative
gaze constructed to give spectators the impression of unveiling secret, hidden worlds” (84).
64
This paradoxical quality of the veil can be traced in the etymological ambiguity of the verb ‘to
reveal,’ which derives from the Latin “re-velare,” which resembles the English verb ‘to re-veil.’
Actually, however, “re-velare” means “the reverse of velare, to veil”, i.e. ‘to unveil’ or ‘to reveal’
(Macdonald 543).
American psyche: “the Negro is a sort of seventh son, born with a veil, and
gifted with a second-sight in this American world, a world which yields him no
true self-consciousness, but only lets him see himself through the revelation of
the other world” (45).
In Invisible Man, this aspect of the veil is touched upon in the depiction of
the statue of “the Founder,” a character clearly modeled on Booker T.
Washington, who founded Tuskegee Institute at the University of Alabama, the
historical equivalent of the “the State College for Negroes” in the novel (36):65
here, a “kneeling slave” with a veil over his face is, so the traditional
interpretation goes, unveiled by Booker T. Washington, who grants him access to
education. The novel now expounds the problem whether this is an unveiling at
all or rather a reveiling: “I am standing puzzled, unable to decide whether the
veil is really being lifted, or lowered more firmly in place; whether I am
witnessing a revelation or a more efficient blinding” (36).
This quotation serves as a kind of motto for the entire novel, in which
questions of knowledge or truth are closely linked to questions of consciousness
and identity. The novel, however, ultimately goes beyond the question explicitly
asked here; it is not only about the role of the person who (un-)veils, but about
the role the veiled slave himself plays in this (un-)veiling: does he contribute to
this process of (un-)veiling? Does he maybe even resist attempts at unveiling
him? Or, on the contrary, does he struggle to unveil himself but is hindered by
the supposed liberator? The novel traces these different possibilities in the
character of first-person narrator and protagonist IM and the different stages he
passes through in his development to a fully fledged American citizen of African
American descent.
My special focus in this article is on the combination of modernist aspects
of the veil as defined above with this DuBoisian definition of the veil as a social
and psychological given in the experienced reality of African Americans in the
first half of the twentieth century. In the following, I will analyze several veil-
scenes of the novel, fit them into the larger context of the novel, and point out
the immanent function of the respective episode based on the depiction of the
veil both in modernist aesthetics as well as in DuBoisian terms.
IM’s story at large is a quest for an individual identity, an attempt to
pierce the veil of habitual perception – a crucial element of which are the fine
arts, as an early hint by Trueblood indicates. Trueblood, a social outcast, speaks
of the liberating effect of singing the blues: “I sings me some blues that night
ain’t never been sang before, and while I’m singin’ them blues I makes up my
65
The connection between the Founder and Booker T. Washington is only thinly veiled in the
novel. For further information, see Fleming (426-28).
mind that I ain’t nobody but myself” (66).66 IM’s autobiographical story has
similar effects: for the first time, he is writing himself/his self, which gives him
some definitional power over himself and his view of the world. In a Hulmean
tradition, IM describes this process of writing down his story as an attempt “to
give pattern to the chaos” (580). This story, i.e. the novel, depicts his search for
truth and an individual identity as a succession of veilings, unveilings, and
reveilings. There are several veil-scenes that all combine elements of the social
and political veil in DuBois’s fashion with elements of the floating veil of
modernist aesthetics and modernist epistemology as defined above.
The novel starts right off with one of these veil-scenes: During the Battle
Royal, a bizarre high school graduation ceremony, IM watches a blond stripper
whom he sees through “the smoke of a hundred cigars clinging to her like the
thinnest of veils” (19). This symbolizes the absolute social separation of the
races. Especially love-relationships between white women and African American
men were completely out of the question. The white woman was thus elevated
to an unattainable ideal, instilling an insatiable desire. IM does not yet question
the legitimacy of this social separation, which is suggestive of DuBois’s double-
consciousness as a theoretical starting point of the novel that is accepted as
naturally given. At the same time, the scene is set in the context of the dance of
the veils that is so prominent in modernist literature. The dynamics of this
dance are underlined by the “slow sensuous movement*s+” and the wafting
smoke which forms the veil in the first place.
A second important veil-scene occurs immediately after IM is dismissed
from college by Bledsoe, the idolized president of the College. A devastated IM
rests beneath a streetlight examining the spectacle of “moths that veiled the
street lamp which cast shadows upon the bank of grass below” (135).
Symbolically, light, i.e. knowledge, is veiled by Bledsoe, who finally turns out to
be an overambitious, power-obsessed person who would “have every Negro in
the country hanging on tree limbs by morning if it means staying where I am”
(143). On another level, the description of the shadows on the grass and the
moths forming a veil which clouds the light that causes these shadows also
evokes Plato’s cave analogy: here, too, shadows are all the human eye gets to
see.67 And again, because of the fluttering of the moths, it is a floating veil.
After his subsequent flight to New York, IM comes to accept that a first
step towards the establishment of an individual identity and a subjective
66
For more information on the significance of blues in the novel, see Raymond M. Olderman, who
considers “the Blues or Blues Mood” as “a symbolic expression of the human condition” in the
novel (142), or, more recently, Claudia Alonso Recarte, who analyzes the novel’s “use of
expressionistic and surrealistic techniques of the visual arts when conforming to certain blues
motifs” (76).
67
For an interpretation of Plato’s cave analogy in terms of “vision,” “shadows,” “light,” and “sun,”
see Martin Jay’s Downcast Eyes (27; 26-28, 475-78).
approach to reality necessarily entails the acceptance of his cultural heritage as

an African American from the South, as a “field nigger,” as the African
Americans from the North call him (328). This process of identification starts
when – after an immense inner struggle – he eats yams, a traditional African
American dish he buys from an African American street vendor. This scene is
described with repeated references to snowflakes “simultaneously forming a
curtain, a veil, and stripping it aside” (262). These reverse movements underline
his ambivalent feelings about his ethnicity and implicitly point to a possible
danger of an overemphasis on ethnicity and his African American heritage as
exemplified by “Ras the Destroyer” (541), a black racist who “preaches black
supremacy and the superiority of all things African” (Fleming 429). The process
of “stripping it aside,” in turn, refers to Bergson’s “veil on the past,” which is
finally pierced after he eats the yams; repressed childhood memories return, he
starts to identify with his ethnicity, a process which culminates in the emphatic
exclamation: “I yam what I am” (266). The snowstorm, in which this episode is
set, necessarily makes this veil a floating veil. The memory process described
here continues during the famous following eviction scene where several
childhood memories resurface after they had been repressed “behind a veil that
[now] threatened to lift, stirred by the cold wind in the narrow street” (273,
italics in the original). Even this mere metaphoric veil is, in consequence of the
wind, described as a floating veil. As in Faulkner’s The Sound and the Fury, on a
representational level, the floating dynamism of this veil-scene is enhanced by
the italic typescript.68
In his search for truth and an individual identity, IM also joins a
communist brotherhood where he has sexual relationships with several white
female members. During his first sexual encounter, his partner’s “robe *is+
swept aside like a veil” (416) – another dynamic veil. This scene is a kind of
Battle Royal reprise: the insatiable desire is satisfied at last, but DuBois’s
double-consciousness is clearly still at work since IM sees himself in the
tradition of black “chauffeurs” or slaves entertaining relationships with “the
masters’ wives” (416). Indeed, these sexual relationships have strong racist
undertones: Sybil, for example, uses IM to satisfy her masochistic desires
inspired by the stereotype of the black rapist (517-19). Some of these women,
however, make an important assertion: they denounce ideology as a
“superfluous veil for the real concerns of life” – an assumption IM does not yet
share (420). He only later comes to realize that, throughout his entire life, he
68
In Invisible Man, this is the only italicized veil-scene. Most of the other veil-scenes show scarce
punctuation and integrate various strains of thought into one long sentence (36, 262, 416, 420),
another aspect Meltzer does not mention. In Meltzer’s terms, however, “verbs *…+ of motion” (20)
feature prominently in several veil-scenes, too (135, 262, 273, 416), whereas IM’s reflections on
the veiled statue (36) are rendered in “the present tense” (20).
has – directly or indirectly – been veiled and even veiled himself, his self,
through the blind acceptance of different ideologies that distorted his individual
world view and rendered himself invisible as an individual.69
Towards the end of the novel, during the burial of Clifton, a former
member of the brotherhood who was shot by the police, the novel offers a
metacomment on the succession of veilings, unveilings, and reveilings so far:
during the burial, the sun, a symbol of light and knowledge, is first “thin*ly+-
veiled” (450), then “unveiled” (452), and finally completely “veiled” (458).
Initially, the sun, i.e. IM’s knowledge of himself and the world he lives in, is
veiled by double-consciousness. This, however, is only a “thin veil” (450)
compared to what is to follow. As mentioned above, early in the novel, IM gets
advice from Trueblood to accept his cultural heritage in order to develop an
individual identity and a genuine approach to the world. The Vet, in his capacity
as an inmate of a lunatic asylum and like Trueblood a socially excluded
character, similarly advises IM to see things his “own way” (153), to be his own
intellectual “father” (156) – the truth, so to speak, is “unveiled” to IM by
Trueblood and the Vet (452), only he does not realize it as yet.70 At the time of
the burial, IM is farther from the truth than ever before: the truth is completely
“veiled” to him (458). This complete veiling resembles IM’s state at that very
moment: having cast off all the ideological veils of his past, he has now adopted
the strategy of “yessing” (513)71 and “Rinehartism” (504);72 that is, he is
constantly playing roles and assuming ever new identities, thus hiding his real
identity. This, as IM is to realize in the end, implies the risk of losing oneself
beneath all these masks or veils and finally becoming “a hollow man,” as Robert
Fleming justly observes (431).
Just before IM finally retreats into his black hole in the ground, where he
will stay for the next “seventeen years” (Shaw 118) in order to write down his
69
The invisibility IM repeatedly refers to in the course of the novel can well be considered a key to
the question of identity and an individual approach to reality in the novel. Realizing the reason for
his invisibility is an important first step in the development I try to outline in this article: “But first I
had to discover that I am an invisible man!” (15). As IM is to realize in the end, this metaphoric
invisibility is an individual invisibility caused by his lack of an individual identity.
70
Both Trueblood and the Vet can be interpreted in the tradition of Shakespeare’s famous fool
characters, who often tell the truth but nobody listens.
71
This strategy goes back to advice given to IM by his dying grandfather: “I want you to overcome
’em with yeses, undermine ’em with grins, agree ’em to death and destruction, let them swoller
you till they vomit or bust wide open“ (16). Yessing is finally part of the solution, but in a different
manner: “We were to affirm the principle on which the country was built and not the men” (574).
72
Rinehartism is named after Rinehart, a truly invisible character in the novel who never appears
in person. IM, when disguised in a black suit and sunglasses, is mistaken for him several times in
completely different settings, which leads him to the insight that Rinehart has multiple identities –
“Rine the runner and Rine the gambler and Rine the briber and Rine the lover and Rinehart the
Reverend“ (498) – something he deems a bonus at the time.
story, he ultimately starts developing his own view of the world: “I knew that
my forgetfulness wasn’t real, as one knows that the forgotten details of certain
dreams are not truly forgotten but evaded. I knew and in my mind I was trying
to reach through the gray veil that now seemed to hang behind my eyes” (537).
This “gray veil” is the solution to the question of truth and identity in the novel:
IM finally realizes that this “gray veil” is a general human condition, but
individual73 and radically experience-based in its manifestations. Therefore, the
attempt “to reach through the gray veil” only leads to subjective truths based
on individual experience: in the end, as IM finally observes, “all the street signs
were dead, all the day sounds had lost their stable meaning” (537).
IM builds his identity neither exclusively on the collective identity of
African Americans nor on mere yessing and Rineharting. He comes to realize
that identity is the sum total of one’s cumulative subjective experience, which,
in IM’s words, is never “truly forgotten” (537), but, in accordance with Bergson,
exists “sub-consciously” (“Soul” 71) beneath the habitual and utilitarian veil of
perception: “I was my experiences and my experiences were me” (508). At the
end of the succession of veilings, unveilings, and reveilings, there is a dynamic
concept of identity and consciousness which resembles Bergson’s “endless flow”
(Evolution 3): IM has neither an “essential” or “true self” (Sten 93), nor is there a
collective “homo-genize*d+ human experience” (Blake 134) as IM himself observes
in the literary present:74 “I am nobody but myself” (15), he acclaims at the
beginning of the novel and concludes his explicit thoughts on the question of
identity and truth in the epilogue with the both desperate and triumphant
exclamation “damn it, there’s the mind, the mind” (573) – his mind, his
individual mind, one is tempted to add.
This insight is finally brought about by writing his autobiography: due to
his emerging ability of poetic perception à la Hulme, the process of writing
enables him to pierce the veil over his past and the various veils of ideology and
habitual perception he has encountered in his search for truth and identity.
73
Several studies in the past have taken an individualistic stance on the novel. Chip Rhodes
identifies “pragmatism’s faith in the discerning, conscious individual” (435) as a general way out of
the DuBoisian trap, Susan Blake repeatedly refers to the Emersonian concept of “self-reliance”
(127), whereas Yoshinobu Hakutani stresses “the import of existentialism” as “an ideology that
underlies Invisible Man” (51). All these approaches, however, disregard the dynamism of identity,
consciousness, and truth in the novel.
74
The emphasis on the African American cultural heritage in the novel certainly implies the
existence of a collective unconscious both in general human as well as in culturally specific terms.
In the end, however, the collective unconscious is only one influence on IM’s world view; it is
outweighed by an even stronger emphasis on IM’s intellectual development based on his
individual, subjective experience. Thus, the collective unconscious forms a common basis, but the
individual world view is nevertheless subjectivist.
Bibliography:
Alonso Recarte, Claudia. “Ralph Ellison’s ‘Bluesisms’: Expressionistic and

Surrealistic Imagery in Invisible Man’s Blues Motifs.” Estudios Ingleses de
la Universidad Complutense 17 (2009): 75-93. Print.
Armstrong, Tim. Modernism: A Cultural History. Oxford: Polity, 2005. Print.
Bennett, Jonathan. Locke, Berkeley, Hume: Central Themes. London: Oxford UP,
1971. Print.
Bergson, Henri. Creative Evolution. Trans. Arthur Mitchell. 1911. Mineola: Dover
Publications, 1998. Print.
Bergson, Henri. Essai sur les Données Immédiates de la Conscience. 1889. 6th
ed. Paris: Alcan,1908. Print.
Bergson, Henri. Matter and Memory. Trans. N.M Paul and W.S. Palmer. 1911.
New York: Cosimo, 2007.Print.
Bergson, Henri. “The Soul and the Body.” Mind-Energy: Lectures and Essays.
Trans. H. Wildon Carr. 1912. New York: Holt, 1920. 37-74. Print.
Bergson, Henri. Time and Free Will: An Essay on the Immediate Data of
Consciousness. Trans. F.L. Pogson. 1909. Mineola: Dover Publications,
2001. Print.
Blake, Susan L. “Ritual and Rationalization: Black Folklore in the Works of Ralph
Ellison.” PMLA 94 (1979): 121-36. Print.
Capek, Milic. Bergson and Modern Physics: A Reinterpretation and Re-
Evaluation. Dordrecht: Reidel, 1971. Print.
Didi-Huberman, Georges. “Bewegende Bewegungen: Die Schleier der Ninfa nach
Aby Warburg.” Ikonologie des Zwischenraums: Der Schleier als Medium
und Metapher. Ed. Johannes Endres, Barbara Wittmann, and Gerhard
Wolf. München: Fink, 2005. 331-60. Print.
Dos Passos, John. Manhattan Transfer. 1925. London: Penguin, 2000. Print.
DuBois, W.E.B. The Souls of Black Folk. Ed. Randall Kenan. 1903. New York:
Signet, 1995. Print.
Douglass, Paul. Bergson, Eliot, and American Literature. Lexington: UP of
Kentucky, 1986. Print.
Ellison, Ralph Waldo. Invisible Man. 1952. London: Penguin, 2001. Print.
Emerson, Ralph Waldo. “Nature.” The American Transcendentalists: Essential
Writings. Ed. Lawrence Buell. New York: Random House, 2006. 33-67.
Print.
Faulkner, William. The Sound and the Fury. 1929. New York: Vintage, 1990.
Print.
Flint, Frank Stuart. “Imagisme.” Manifesto: A Century of Isms. Ed. Mary Ann
Caws. 1913. Lincoln: U of Nebraska P, 2001. 352-53. Print.
Fleming, Robert E. “Ellison’s Black Archetypes: The Founder, Bledsoe, Ras, and
Rinehart.” CLA-Journal 42.4 (1989): 426-32. Print.
Friedman, Ryan Jay. “‘Between Absorption and Extinction’: Charles Chesnutt

and Biopolitical Racism.” Arizona Quarterly 63.4 (2007): 39-62. Print.
Garelick, Rhonda. Electric Salome: Loie Fuller’s Performance of Modernity.
Princeton: Princeton UP, 2007. Print.
Hadot, Pierre. The Veil of Isis: An Essay on the History of the Idea of Nature.
Trans. Michael Chase. Cambridge: Belknap, 2008. Print.
Hakutani, Yoshinobu. Cross-Cultural Visions in African American Modernism:
From Spatial Narrative to Jazz Haiku. Columbus: Ohio State UP, 2006.
Print.
Haselstein, Ulla. “Gertrude Stein’s Portraits of Matisse and Picasso.” New
Literary History34.4 (2003): 723-43. Print.
Howells, William Dean. Criticism and Fiction. New York: Harper, 1891. Print.
Hulme, T.E. “Bergson’s Theory of Art.” Speculations. Ed. Herbert Read.
1924.London: Routledge, 1960. 141-69. Print.
Iser, Wolfgang. “Das Bild als entautomatisierte Wahrnehmung. Images bei T.E.
Hulme und Ezra Pound.” Die amerikanische Lyrik von Edgar Allan Poe bis
Wallace Stevens. Ed. Martin Christadler. Darmstadt: Wissenschaftliche
Buchgesellschaft, 1972. 250-72. Print.
James, William. The Principles of Psychology. 2 vols. New York: Holt, 1890. Print.
Jay, Martin. Downcast Eyes: The Denigration of Vision in Twentieth-Century
French Thought. Berkeley: University of California P, 1994. Print.
Kallen, Horace M. William James and Henri Bergson: A Study in Contrasting
Theories of Life. Chicago: U of Chicago P, 1914. Print.
Lewes, George Henry. Comte’s Philosophy of the Sciences Being an Exposition of
the Principles of the Cours de Philosophie Positive of Auguste Comte.
1853. Whitefish: Kessinger, 2004. Print.
Macdonald, Agnes, Ed. Chambers’s Etymological English Dictionary. London:
Chambers, 1966. Print.
Meltzer, Francoise. Salome and the Dance of Writing: Portraits of Mimesis in
Literature. Chicago: U of Chicago P, 1987. Print.
Olderman, Raymond M. “Ralph Ellison’s Blues and Invisible Man.” Wisconsin
Studies in Contemporary Literature 7.2 (1966): 142-159. Print.
Quirk, Tom. Bergson and American Culture: The Worlds of Willa Cather and
Wallace Stevens. Chapel Hill: U of North Carolina P, 1990. Print.
Rogers, G.A.J. “The Veil of Perception.” Mind 84 (1975): 210-24. Print.
Rhodes, Chip. “Removing the Veil: Race, Modernism, and Cultural Pluralism in
Four RecentStudies of Twenties U. S. Culture.” Modern Fiction Studies
43.2 (1997): 432-49. Print.
Shaw, Patrick W. “Chronology of the Action in Ralph Ellison’s Invisible Man.”
ANQ 3.3 (1990): 117-19. Print.
Smith, Francis Hopkinson. “The Veiled Lady of Stamboul.” 1907. The Veiled Lady
and Other Men and Women. Vancouver: Read, 2006. Print.
Sokel, Walter H. The Writer in Extremis. Expressionism in Twentieth-Century

German Literature. Stanford: Stanford UP, 1959. Print.
Sten, Christopher. “Losing It ‘even as he finds it’: The Invisible Man’s Search for
Identity.” Approaches to Teaching Ellison’s Invisible Man. Ed. Susan
Resneck Parr and PanchoSavery. New York: MLA, 1989. 86-95. Print.
Yegenoglu, Meyda. Colonial Fantasies: Towards a Feminist Reading of
Orientalism.Cambridge: Cambridge UP, 1998. Print.
Yezierska, Anzia. Salome of the Tenements. 1923. Urbana: U of Illinois P, 1995.
Print.
DAS DURCHDRINGEN DES SCHLEIERS: VISUALITÄT UND EPISTEMOLOGIE

IN DER LITERATUR DES AMERIKANISCHEN MODERNISMUS
Im modernistischen Zeitalter führten weitreichende Veränderungen im

Bereich der Medien und der Technologie in Kombination mit neuen
Wahrnehmungskonzepten in der Psychologie zu einem fundamental veränderten
Verständnis von Wirklichkeit. Dieser Wandel manifestiert sich nicht zuletzt in der
modernistischen Literatur. Eine Leitmetapher, die diese Entwicklung reflektiert
und kommentiert, ist der Schleier im Sinne eines Wahrnehmungsschleiers. Im
intellektuellen Gefolge Henri Bergsons firmiert diese Metapher wiederholt in der
Ästhetik T.E. Hulmes, vor allem bei einem Vergleich der epistemologisch
überlegenen Wahrnehmung des Dichters mit der ‚gewöhnlichen‘ Sinnes-
wahrnehmung. Das angebliche Durchdringen des Schleiers entspricht dabei
allerdings eher einer Neu-Definition und Individualisierung des metaphorischen
Wahrnehmungsschleiers, der in früheren Epochen universalistisch definiert war:
Jetzt wird Wirklichkeit aber als subjektiv, temporal und perspektivisch gebrochen
betrachtet. Eine Untersuchung des Schleiers als visuelle und epistemologische
Metapher zeigt diesen epistemologischen Wandel in mehreren quintessentiellen
Romanen des Amerikanischen Modernismus auf, darunter Ralph Ellisons Invisible
Man. In diesen Romanen suggeriert die Darstellung von Schleiern sowohl einen
Wandel in der Visualität selbst als auch in der ihr zugrundeliegenden Konzeption
der Wirklichkeit.
Schlagwörter: Modernismus; modernistische Epistemologie; Wahrneh-

mungsschleier; T.E. Hulme; Henri Bergson; Ralph Ellison; Invisible Man; W.E.B.
DuBois; double consciousness; Schleier.
UDK 811.111(73).09Mаламуд Б.
THE JEWISH AMERICAN PROSE AND BERNARD MALAMUD

Shpetim Madani
“Spiro Moisiu” Defense Academy, Tirana, Albania
Abstract: The Jewish American prose became an integral part of American literature
during the 20th century, in adding a new immigrant voice to the literary mainstream. One
of these major Jewish American writers is Bernard Malamud (1914 – 1986), who used
mostly Jewish characters and themes to convey universal values. This paper makes a
short introduction to the Jewish American prose, including a brief comparison of
Malamud with Philip Roth and Saul Bellow, and then tries to throw light on the treatment
of the themes of humanism, and redemptive suffering, by focusing on the author‟s major
novels and short stories.
Key Words: Jewish, Jewishness, Jewish American literature, humanism, suffering,

redemptive suffering
Introduction
Jews started immigrating to America in the 17th century, primarily to

escape persecution from Europe. However, in being exposed to a new culture,
and a different religion they were under the threat of assimilation. On the one
hand, they struggled to preserve their traditions, but on the other hand had to
acclimatize to the new and – sometimes hostile – country. This clash was more
conspicuous between the children born in America wanting to fully integrate
into the new society, and their Jewish immigrant parents demanding the
offspring to not abandon their past. This concern is also expressed in their
literary writings.
The three best-known Jewish American novelists of the first half of the
20th century are: Abraham Cahan (1860-1951), excelling with The Rise of David
Levinsky (1917); Anzia Yezierska (1885-1970), with Bread Givers (1925); and
Henry Roth (1906-1995) with Call It Sleep (1934).
However, the Jewish American literature flourished in the second half of
the past century – the 1950’s also called “The Golden Age” of Jewish American
literature – when it started to attract a great attention from American critics,
and be considered a literary movement. Sheldon Norman Grebstein comments
on the emergence of the movement as follows:
In part, it was engendered by a void, born to occupy the space left by

the decline or demise of other movements *…+ But more important, the
Jewish Movement responded to an urgent cultural need. In short, and
this is now a truism, the Jewish writer was made the beneficiary of
Hitler’s death camps. We Americans, spared the war’s worst horrors,
had to know more about those piles of corpses, teeth, shoes, we saw in
the newsreels. Whether out of guilt, morbid curiosity, or both, the Jew
became important to us. In the Western imagination the Jew had always
played a special role as wizard, magician, possessor of secret
knowledge, but never before, until Auschwitz and Buchenwald, had
such moral authority been conferred upon him. From hated, feared, or
ridiculed figure lurking on the fringes of the culture, he was transformed
in the Man Who suffered, Everyman. To Americans especially, ever
respectful of eyewitness reports and ready to listen to the man who was
there, the Jew compelled attention *…+ Who could better instruct us
than the Jews, those most expert and experienced sufferers? Others
had taken a beating, yes, but what other group in human memory had
been marked out for genocide? (176-77)
Three Jewish American writers stood out: Philip Roth (1933- ), Saul
Bellow (1915-2005), and Bernard Malamud (1914-1986). Roth is the least Jewish
writer, in the traditional sense of the term. Sanford Pinsker states that:
Roth's characters, like Roth himself, often seem cut off from the
wellsprings of Jewish identity. They know just a little Yiddish (almost
exclusively vulgarisms) and even less Hebrew; they are, for the most
part, thoroughly assimilated Americans who could thoroughly explain
baseball's infield fly rule but not a single page of Talmud. (Par.8)
Roth wanted to prove that “All Jews are people”, the opposite of
Malamud’s statement: “All people are Jews”. While Roth writes about modern
Jews in America, Malamud’s Jews, generally speaking, have a timeless
characterization, and many of them have stronger ties with their European
origin than with America where they live. However, both employ ironic humor
extensively; both writers are concerned with what it means to be moral.
Bellow is more concerned with intellect and ideas, whereas Malamud
with morality, just as George P. Elliott has remarked that Malamud’s characters
“have souls, not psyches” (42). However, both of them share the treatment of
the theme of humanism and high degree of humor.
Comparing the three of them, we can say that Malamud is more moral
than Bellow, and Roth. Related to this, Solotaroff has stated:
what is definite is the preoccupation with the griefs and potencies of

the heart that Bellow shares with Roth and Malamud (it is worth
mentioning that they use the term “heart” repeatedly), and with a
tough, realistic morality that develops out of it. Thus, the Yiddish
proverb that Roth uses as the epigraph to Goodbye Columbus – “The
heart is half a prophet” – illuminates much of Malamud’s work and
much of Bellow’s (even showing the links between such very different
novels as The Victim and Augie March) as well as Roth’s own stories.
(23)
Nowadays, Jewish American writers continue to treat Jewish themes

revolving around Jewish identity and inevitable assimilation in America. The
Holocaust has attracted a lot of attention, with Cynthia Ozick being considered a
forerunner of this movement, through books such as Cannibal Galaxy (1984)
and The Shawl (1989). Other writers addressing this issue are Hugh Nissenson,
Norma Rosen, Daniel Stern etc. Others such as Tova Reich and Allegra Goodman
have centered around the ties of American Jews to Israel, as being very
important to their identity in America.
Malamud emerged on the American literary scene relatively late. He
started writing short stories in 1941, while in 1950 they were published in
“Harper’s Bazaar”, “Partisan Review”, and “Commentary”. The author himself
recalls that:
The beginning was slow, and perhaps not quite a beginning...

Before the first word strikes the page, or the first decent idea occurs,
there is the complicated matter of breaking the silence. Some throw up
before they can breathe. Not all can run to the door at the knock of
announcement – granted one hears it. Not all know what it means.
Simply, not always is the gift of talent given free and clear. Some who
are marvelously passionate to write may have to spend half their lives
learning what their proper subject matter may be. (qtd. in Cheuse and
Delbanco 25)
Humanism
Humanism is a doctrine that promotes human welfare and emphasizes a

person's capacity for self-realization through reason. Humanism dates from the
14th century Italian Renaissance, which marked a shift in the until-then-
maintained belief than man wicked, worthless, and unable to realize himself in
this world or the other one to follow. Humanists rejected this belief as totally
false, and asserted that man had all the required potential to fulfill himself
through interaction with other fellow beings, and participation in society.
Likewise, humanist ideas pervade the Jewish American literature to a
high degree. In the case of Malamud, his parents too, with their moral and
virtuous life, had a direct impact on him as a human being and writer. Of them
he would say – in an interview given to Thomas Lask:
Their world taught me their values… The welfare of human beings, what
makes a man function as a man. Theirs was a person-centered world, one
that regarded the qualities of people. When I think of my father, I’m filled
with a sense of sweet humanism. (qtd. in Abramson 1)
In the novel The Assistant, Frank Alpine, at the beginning of the novel, is a
robber and criminal who intends to get rich quickly in an inappropriate manner.
He is rescued from starvation by the grocer Morris, the very man whom he had
assaulted earlier. Frank continues stealing from the cash register without any
apparent reason. He also seduces the grocer’s daughter, Helen, whom he
considers only a lay. Gradually, though with great difficulty and thanks to the
grocer’s reformation deed, Frank is turned into a responsible man, and a
provider for the grocer’s family, following the latter’s death. Even his lust for
Helen, is replaced by true love.
The writer was particularly worried about the American materialism
which was destroying man’s human and moral side. In The Assistant, the grocer
Morris Bober would rather sacrifice himself and his family than give up altruism,
and honesty. In contrast to his Jewish neighbor, Julius Karp, a successful liquor
shop owner who thinks about nothing else but money, Bober is a model of
morality and humanism in the neighborhood, even credit even to people who
will never pay him back.
Likewise, in the first novel The Natural, the hero Roy Hobbs, a talented
baseball player, cares only about himself and not the team who pin all their
hopes on him of winning the long-awaited pennant. Instead, Roy’s mind is on
what most of the society appreciates: possessions, acquisitiveness, and money.
It had to be something big or it wouldn’t pay back enough. And if

it was a big company he could take it a little easy [...] He pondered
where to get another twenty-five thousand, and it had to be before the
start of the next baseball season because as soon as everybody saw he
wasn’t playing, it wouldn’t be easy to cash on his name… He thought of
other means to earn money fast – selling the story of his life to the
papers, barnstorming a bit this fall and winter… But neither of these
things added up to much – not twenty – five grand (183; pt.2; ch.8)
As a result of the greed for wealth, he sells out to the corrupted Judge
Banner, whose main objective is to make a huge profit out of baseball and his
position. Apparently, Roy, coming to understand the adverse effect of his deed on
him and the team in particular, and fans in general, throws the money into the
judge’s face and strikes him, but it is too late.
To test their humanity and love, Malamud often deprives the characters
in the extreme of material goods. Not always, however, do they remain human
for reasons they consider to be sound enough. Thus, in the short story The Loan,
Bessie, a baker and escapee of the Nazi camps, does not allow her husband Lieb
to lend some money to his friend Kobotsky, who will use it to buy a gravestone
for his dead wife. Lieb is willing to help his friend, despite the fact that the latter
had not paid off his earlier debt. But Bessie argues that her husband and she are
equally needy, and that they feel threatened from life’s insecurity and
hardships. Here, it is a bit difficult to say whether she is right or wrong, cruel or
just fair but one thing is sure that she has not become more humane and
compassionate through her past ordeals.
To be human, one has to show moral obligation to others and assume
responsibilities. In the story The Last of Mohicans, there is treated the issue of
moral responsibility to others. Fidelman, a Jewish failed artist, has come to Rome
to study the work of Giotto. Upon setting foot in Rome, Susskind, a poor Jewish
beggar, haunts him asking for one of the two suits. But, Fidelman says to his
compatriot:
“Am I responsible for you then, Susskind?”

“Who else? Susskind loudly replied. ”
“Lower your voice *….+ Why should I be?”
“You know what responsibility means?”
“I think so.”
“Then you are responsible. Because you are a man. Because you are a
Jew, aren’t you?” (207- 8)
The concept of mutual responsibility can be traced back in the Jewish

history to the Exodus. In order to survive the ongoing persecutions brought on
them – as a result of not having a nation of their own until 1946 – by the
countries where they lived, the Jews had to develop a sense of close
relationship with one another as a community. But Fidelman, nearly assimilated,
seems to have forgotten this sense of mutual responsibility, and disregards
Susskind’s request for one of his suits. Finally, in his dream, Fidelman sees
Giotto giving his cloak to a poor soldier, which marks his change and willingness
to give up the suit. Thus, compassion for his fellow man suddenly suffuses his
soul, and makes him a responsible human being.
In the name of humanism, the Malamud character is also ready to

sacrifice his life. Thus, in the short story Take Pity, Rosen, now dead, is telling
the census taker Davidov how he wanted to help at all costs Eva, a widow with
two children on the point of starvation, having spent everything left from the
life insurance of her husband. Rosen tries to help her because “what else could I
do? I have a heart and I am Human” (178). He asks her to marry him to be her
provider but she refuses. Then, he decides to send her twenty dollars through a
friend of her husband. She still accepts nothing. “Here” I said to myself, “is a
very strange thing – a person that you can never give her anything. – But I will
give” (180). Finally, Rosen commits suicide, leaving by will all his property to
Eva, and to her daughters after Eva’s death. By the end of the story, Eva comes
up and raises her arms to Rosen. Not having anything else, and in a furious
state, he says to her: “Whore, bastard, bitch,” *…+ “Go ’way from here. Go home
to your children” (181). Morris Bober, too, dies of pneumonia caught while
shoveling away April snow in front of his store to free the way for Christians
going to church on Sunday.
Malamudian central characters, from selfish and indifferent, become
aware of their role in society and responsibilities they have to undertake. Jakov
Bok in the novel The Fixer stands up for his Jewish people only after being kept
in prison for a long time. He puts an end to egoism to sacrifice himself for
others. Sometimes, such resolutions seem excessive but Malamudian characters
need, first of all, to know themselves, to come out of their shell, and understand
the importance of being a human. Once they become aware of their values,
they may easily integrate into society, or benefit it.
At the beginning of his career, following the publication of the collection
The Magic Barrel, 1958, in an interview given to Joseph Wershba, Malamud
stated:
My premise is that we will not destroy each other. My premise is that we

will live on. We will seek a better life. We may not become better but at
least we will seek betterment. My premise is for humanism – and against
nihilism. And that is what I try to put in my writings. (qtd. in Lasher 7)
Malamud is seriously concerned about what he told Curt Suplee, namely

“the deceitful devaluation of man” in our age, the failure of culture to respect
the individual soul and of that soul to value itself – that is one of the great sins
of ourselves and our society” (qtd. in Lasher 113). This issue is treated in The
Natural, with Roy, the failed hero of the novel, who, at the height of his fame
and success as a national baseball player, is manipulated by others and decides
to sell out.
Despite becoming more pessimistic, especially in the second half of his
literary writing, Malamud once told Joseph Wershba that “the purpose of the
writer” *…+ is to keep civilization from destroying itself” (qtd. in Lasher 7). His
last novel God’s Grace treats exactly this theme. The novel is centered on the
hero Calvin Cohen, a paleontologist by profession, who happens to be the only
human survivor of a nuclear war which has wiped out civilization and mankind.
On a deserted island – much similar to Robinson Crusoe’s – he tries to create a
new civilization with a group of chimpanzees and gorillas by teaching them
ethics, culture, and science. But, this goes against God’s will; as a result there
starts a heated debate between God and Calvin about whose fault it is as to
what happened. Calvin believes that God made man imperfect, and such
imperfection led to this destruction.
“Why do you contend with me Mr. Cohn?”

“*…+ I humbly ask to understand the Lord’s intentions.”
“Who are you to understand the Lord’s intention? How can I explain my
mystery to your mind? Can a cripple ascend a flaming of stars?”
“Abraham and Job contended,” Cohn heard himself say.
“They were my servants.”
“Job complained You destroyed the blameless as well as the wicked.”
“Job therefore repented.”
Cohn shook his enraged fist. “You have «destroyed mankind. Our children
are dead. Where are justice and mercy? ”
Holy Moses, he thought. Am I deranged? What am I doing to me? (136-
37; pt.2)
Cohn has gone too far. The chimps return to their animal instinct, and
destroy everything, killing Cohn as well. “The book asks, in a sense, a simple
question,” Malamud said to Helen Benedict, “Why does man treat himself so
badly? What is the key to sane existence?” (qtd. in Lasher 132)
Regarding the author’s concern about this, Philip Roth has written: “What
is to be human, to be humane, is his subject” (127). Thus, these concerns came
to be approached more closely in his later fiction – as in God’s Grace – as the
nuclear threat in the world became more serious than ever before.
Yet, Malamud kept his faith with the human spirit. Thus, in the story The
Bill, Panessa, though poor and old himself, gives credit to Willy, his poor janitor.
Panessa does this because by ‘credit’ he believes “that people were human
being, and if you were really a human being you gave credit to someone else
and he gave credit to you” (87). Willy, however, exploits the storekeeper’s kind-
heartedness by taking things on credit even though he has money. When the bill
gets to 81 dollars, the grocer smilingly asks the janitor to pay part of it. The
latter, instead, avoids the grocer and starts buying somewhere else. However,
Willy comes to feel guilty of the deed, and dreams of paying off all of his debt
but he has no money now. One day he receives a note from Mrs. Panessa telling
him that her husband is on his deathbed and requesting of him at least ten
dollars. Willy hides in the cellar all day but then pawns his coat for ten dollars
the next day, in a impulse to help. He runs out to return the ten-dollar bill but is
confronted with Mr. Panessa dead in a coffin being sent to the burial ground.
Willy feels extremely despaired. “He tried to say some sweet thing but his
tongue hung in his mouth like dead fruit on a tree, and his heart was a black –
painted window” (92). The bill remains unpaid. Thus, humanism is not always
appreciated – at least, not in good time.
While reading his short stories or novels, we are permeated by a special
emotion, and become one with the characters in everything they do or
experience. We cannot help asking ourselves questions such as: Which road
should we take in life? Should we help others or only think about ourselves?
Malamud ‘shows’ us the right direction, the moment he makes us aware of the
responsibilities we have as humans, as well as the internal positive strength
existing within each of us to do good. Joel Salzberg writes:
humane sensibility *…+ in The Natural (1952) and The Magic Barrel (1958),
as well as in The Assistant *…+, anchored in his use of the metaphorical
and moral dimensions of Jewish experience, and incorporated into a
laconic prose free of sentimentality, which brought Malamud to national
attention as an accomplished and, in his own way, a sophisticated writer
who somehow withstood the corrosive influences of modern life. (1)
Unlike many writers after World War II, who suffused their novels with
fragmented, sick, broken anti-heroes, Malamud is akin to the 19th century
literature in that he creates full characters who grow into mature, and
responsible people in society. He fills his work with love, beauty, and hope.
There is always a light at the end of the tunnel; the hero must go in that
direction, and bring it to others who cannot reach for it.
Redemptive Suffering
It is a common belief that suffering makes people humane; it helps them

cope with life’s difficulties, and death. Thus, suffering is considerably depicted in
Malamud’s writings, as well as other writers of the Jewish Movement.
The suffering of the Jews is a distinct thing for me. I for one believe that not
enough has been made of the tragedy of the destruction of 6,000,000 Jews
*…+ “Somebody has to cry – even if it’s just a writer, 20 years later”, he told
Wershba. (qtd. in Lasher 5-6)
The Jewish history seems to be a history of suffering following the break

of the Covenant with God. They were the Chosen People but did not abide by
God’s commandments; as a result, the Jews were doomed to suffer, culminating
with the Nazi massacre.
Malamud’s heroes suffer for various reasons. Some due to a flaw in their
character, others as a result of outside factors – fate, in particular.
In The Natural, Roy reveals to Iris Lemon– the 33-year-old grandmother he
has somehow fallen in love with– about being shot a silver bullet in the groin by
the femme fatale Harriet Bird in his late teens. He complains aloud of his
misfortunes, “Why did it always have to happen to me?” What did I do to deserve
it?” Iris says, “Experience makes good people better.” Roy is confused.
“How does it do that?”

“Through their suffering”
“I had enough of that,” he said in disgust.
“We have two lives, Roy, the life we learn with and the life we live
with after that. Suffering is what brings us toward happiness.”
“I had it up to here.” He ran a finger across his windpipe.
“Had what?”
“What I suffered – and I don’t want any more.”
“All it taught me is to stay away from it. I am sick of all I have
suffered.” (143; pt.2)
Iris, a grandmother already, is talking from her experience of becoming a

mother at a very young age, and having to raise the child all alone. The hard life
has taught her a lesson she will not forget. Roy, on the other hand, prefers the
pretty but infamous and materialistic Memo Paris, who turns out to be the
judge’s collaborator. Roy feels guilty of selling out and betraying the team. He
throws the bribe money at the wormy head of the judge. There he also sees
Memo who pulls a pistol on him. Roy comes to understand not only her true
nature but also recall the same tragic experience with Harriet fifteen years ago.
“Going down the tower stairs he fought his overwhelming self-hatred. In each
stinking wave of it he remembered some disgusting happening of his life” (217;
pt. 2). Having finally understood that he was too blind and reluctant to learn
from his past sufferings, Roy thinks that he will have to suffer more. “He
thought, I never did learn anything out of my past life, now I have to suffer
again” (217; pt.2). Presumably, Roy will not make the same mistake a third time,
and eventually will start to learn from his past, and lead a decent and
meaningful life with Iris and the baby expected by her.
In The Assistant, Morris Bober, the Jewish grocer in a non-Jewish
community, is the perfect example and symbol of suffering. He stays in his
grocery – which resembles more to a prison where he is confined – almost
around the clock to support his wife Ida and daughter Helen. Things go worse
for him when another grocery given for rent by Karp – the successful Jewish
liquor dealer – is to open in the neighborhood. Also, to make matters worse, he
is mistakenly held up and struck on the head by two guys who had intended to
rob the rich Karp, in the first place. “He fell without a cry. The end fitted the day.
It was his luck, others had better” (30; pt.1). Frank Alpine, one of the
protagonists in the novel, is a drifter who has come from the West to the East to
seek a new life. He is the accomplice in the hold-up, and returns to the grocery
to expiate his guilt. He becomes the grocer’s assistant. Seeing that Jews suffer a
lot, the assistant makes the following conversation with Morris:
“Tell me why it is that the Jews suffer so damn much, Morris? It

seems to me that they like to suffer, don’t they?”
“Do you like to suffer? They suffer because they are Jews.”
“That’s what I mean, they suffer more than they have to.”
“If you live, you suffer. Some people suffer more, but not
because they want. But I think if a Jew don’t suffer for the Law, he
will suffer for nothing.”
“What do you suffer for, Morris?” Frank said.
“I suffer for you,” Morris said calmly.
Frank laid his knife down on the table. His mouth ached. “What
do you mean?”
“I mean you suffer for me.” (150; pt.6)
Morris is against suffering but he knows that it is part of man’s life. The
best one can do is better oneself, and sympathize with others. Likewise, in an
interview, when asked about the question of suffering, Malamud said: “I’m
against it but when it occurs why waste the experience” (qtd. in Lasher 63).
Thus, Malamud also believes in the positive effect that suffering has on people
to help them grow morally. This belief is related to the Jewish history itself, of
which Grebstein writes:
Malamud thus follows in the ancient Jewish tradition of the prophets,

Amos, Jeremiah, the Second Isaiah, who announce suffering to be the
Jew’s special destiny, evidence of his unique covenant with God, proof
of God’s concern in that only those who are loved are chastised, and the
means of the Jew’s peculiar awareness of his identity.(21)
It should be stressed that Morris suffers for the ‘Law’ – L capitalized – but
gives no religious connotation to his suffering. Morris is not an observant or
synagogue-goer. To him, the Law is equated with goodness, righteousness, and
honesty. He suffers for Frank; he suffers for Helen in not being able to provide a
better life for her; he suffers for his dead son Ephraim. He also knows that “the
world suffers. He felt every schmerz” (5; pt.1).
Likewise, Frank suffers no less. He suffers for having robbed Morris, and
for stealing money from the cash register; for having spied on Helen showering,
and forcing himself on her later. However, his suffering is selfish and
unproductive because he will not easily admit having made a big mistake in
robbing a Jew, and stealing some money, which, after all, was increased thanks
to him. But by the end of the novel, this passive and individual suffering
becomes other-directed and meaningful, and Frank comes to fully comprehend
Morris’ words: “I suffer for you,” and “I mean you suffer for me.” Following the
grocer’s death, he takes over the store, and works day and night to support
Morris’ wife and daughter, and send the latter to university. Also, in the end, he
becomes a Jew. “One day in April Frank went to the hospital and had himself
circumcised. For a couple of days he dragged himself around with a pain
between his legs. The pain enraged and inspired him. After Passover he became
a Jew” (297; pt.10).
A great suffering is depicted in The Fixer, too. Yakov Bok, a 33year old
handyman leaves the suffocating shtetl, following the desertion by his unfaithful
wife. Being disgraced, he goes to Kiev, in the hope of improving his financial
situation. Saving a drunk Black Hundreds activist from stifling in snow, Bok is
offered by the latter the job of a brick factory overseer as a mark of gratitude.
Hiding his Jewishness and living in an area forbidden to Jews, Bok is soon falsely
accused of having murdered a 12 year old Russian boy for religious purposes.
He is immediately sent to prison where he sustains extreme suffering for two
and a half years.
The fixer was chained to the wall all day, and at night he lay on the
bedplank, his legs locked in the stocks. The leg holes were tight and
chafed his flesh if he tried to turn a little *…+ Now in chains, he thought
the searches of his body might end, but they were increased to six a
day, three in the morning and three in the afternoon. (236-7; pt.8; ch.1)
Apart from the physical pain, he has to cope with the mental suffering
while waiting for his trial, which seems to never be coming. His sufferings are
compared to those of Job and Jesus. Just like Job, Bok – as the name itself
suggests – has been chosen to be sacrificed for no apparent reason. But unlike
Job – who has talked to God, and who has never objected to Him –Yakov, having
lost his faith long ago, feels no attachment to God, and repudiates the latter for
allowing atrocities to happen to innocent people. Christ endures extreme pain
on the cross but he is suffering for others, and will find redemption in the
afterlife. Yakov, instead, seeks salvation in this life, and says that “nobody
suffers for him and he suffers for no one except himself” (217; pt.7; ch.3). At
this phase, his suffering is meaningless, and purposeless.
Later on, in his dream, he learns of Shmuel’s death, and offers to die for
him. However, he makes the moral choice to live, and to not die, even though
death would end his sufferings. In this way, by not taking his own life, he saves
millions of Jews from another massacre.
“Live, Shmuel,” he sighs, “live. Let me die for you.”

Then he thinks in the dark, how can I die for him if I take my life?
If I die I die to fuck them and end my suffering. As for Shmuel, he’s
already out in the cold. He may even die for my death if they work up a
pogrom in celebration of it. If so what do I get by dying, outside of
release from pain? What have I earned if a single Jew dies because I
did? Suffering I can gladly live without, I hate the taste of it, but if I must
suffer let it be for something. Let it be for Shmuel. (245; pt.8; ch.2)
Yakov now suffers for Shmuel, for the oppressed Jews and Russians as
well, when his lawyer Ostrovsky – a former anti-Semite – says to him:
“You suffer for us all,” *…+

“I would be honored to be in your place.”
“It’s without honour,” Yakov said, *…+
“It’s a dirty suffering.” (273; pt.9; ch.3).
Conclusion
In conclusion, it can be said that Bernard Malamud is a major Jewish

American writer who, through the exceptional treatment of humanism and
redemptive suffering, added a unique dimension to the Jewish American
literature in particular, and American literature in general, by imparting the
universal messages of goodness, love and responsibility for oneself and others.
Bibliography:
Abramson, Edward A. Bernard Malamud Revisited. New York: New York:

Twayne Publishers, 1993. Print.
Cheuse, and Nicholas Delbanco, eds. Talking Horse: Bernard Malamud on Life
and Work. New York: Columbia UP, 1996. Print.
Elliott, George P. “Yakov’s Ordeal” Critical Essays on Bernard Malamud. Ed. Joel
Salzberg. Boston: G. K. Hall and Co., 1987. 41-46. Print.
Grebstein, Sheldon Norman. “Bernard Malamud and the Jewish Movement.”

Contemporary American-Jewish Literature: Critical Essays. Ed. Irvin Malin.
Bloomington: Indiana UP, 1973. 175-212. Print.
Lasher, Lawrence M., ed. Conversations with Bernard Malamud. New York,
Jackson and London: UP of Mississippi, 1991.Print.
Malamud, Bernard. “The Last of Mohicans.” The Complete Stories. Ed. Robert
Giroux, New York: Farrar, Straus and Giroux, 1997. 200-20, Print.
Malamud, Bernard.“The Bill.” The Complete Stories. Ed. Robert Giroux, New
York: Farrar, Straus and Giroux, 1997. 86-92. Print.
Malamud, Bernard. “Take Pity.” The Complete Stories. Ed. Robert Giroux, New
York: Farrar, Straus and Giroux, 1997. 174-81. Print.
Malamud, Bernard.The Natural. New York, Avon Books, 1995. Print.
Malamud, Bernard.God’s Grace. New York: Farrar, Straus and Giroux, 1982.
Print.
Malamud, Bernard.The Fixer. New York, Penguin, 1967. Print.
Malamud, Bernard.The Assistant. New York, Avon Books, 1957. Print.
Pinsker, Sanford. “Philip Roth: A Long (Fictional) Trial of Tears.” My Jewish
Learning. N.p., n.d. Web. 25 Aug. 2011.
<http://www.myjewishlearning.com/culture/2/Literature/
Jewish_American_Literature/Intro_the_Literary_Mainstream/Philip_Roth
.shtml>.
Roth, Philip. Reading Myself and Others. New York: Farrar, Straus and Giroux,
1975. Print.
Salzberg, Joel, ed. Critical Essays on Bernard Malamud. Boston: G. K. Hall and
Co., 1987. 1-16. Print.
Solotaroff, Theodore. “Philip Roth and the Jewish Movement.” Contemporary
American-Jewish Literature: Critical Essays. Ed. Irvin Malin. Bloomington:
Indiana UP, 1973. 13-29. Print.
DIE JÜDISCH-AMERIKANISCHE PROSA UND BERNARD MALAMUD
Die jüdisch-amerikanische Prosa wurde integraler Bestandteil der

amerikanischen Literatur im Laufe des zwanzigsten Jahrhunderts, indem sie der
Hauptrichtung der Literatur die neue Stimme des Einwanderers gab. Einer von
den Hauptvertretern der jüdisch-amerikanischen Schriftsteller ist Bernard
Malamud (1914-1986), der hauptsächlich jüdische Figuren und Themen
porträtierte, um universale Werte zu vermitteln. Dieser Beitrag beginnt mit
einer kurzen Einführung in die jüdisch-amerikanische Prosa, einschlieβlich eines
kurzen Vergleichs zwischen Malamud und Philip Roth und Saul Bellow, und
versucht dann Licht auf die Behandlung der Themen des Humanismus und des
erlösenden Leidens zu werfen, indem der Beitrag die bedeutenden Romane und
die kurzen Erzählungen des Autors zum Fokus macht.
Schlüsswörter: Jüdisch, Judentum, jüdisch-amerikanische Literatur,

Humanismus, Leiden, erlösendes Leiden.
UDK 811.111(73).09-2
ДРАМЕ ДЕЈВИДА МЕМЕТА: „ПРИЧАЛИЦЕ “ У

ОНТОЛОШКО -ЕПИСТЕМОЛОШКОМ ЋОРСОКАКУ ИЛИ
КОЛИКО ЈЕ НАШ БЛИЖЊИ КВАРЉИВА РОБА ?
Весна Братић
Универзитет Црне Гпре
Апстракт: Овај рад бави се поетиком једног од најзначајнијих савремених

америчких драмских писаца Дејвида Мемета. Он указује на суштински значај
језика, (недо)реченог и изостављеног у Меметовим драмама, осврћући се на
(п)остављена егзистенцијална и онтолошка питања и међуљудске односе у
хијерархијским структурама утврђеног фаличког поретка који драме овог аутора
представљају. Меметове по општем консензусу најбоље драме препознатљиве су
по агресивном мачизму, често „свемушкој“ постави ликова, „прљавом језику“ и
имплицитној критици либералног капитализма. Пријемчив на промјене у социо-
културном контексту Мемет се од деведесетих наовамо окреће представљању
разноврсних варијанти „другости“ – родне, социјалне, етничке, расне, сексуалне,
показујући овом приватном „афирмативном акцијом“ да постоје (макар) двије
стране сваке приче, не одлучујући се, наравно, ни за једну понаособ. Заједнички
садржилац свих Меметових драма јесте (да су) прича о људској потреби за другимa
(Другим?) и разним облицима патолошких девијација рођених у расцјепу између
њеног артикулисања и задовољавања себичних личних циљева и остваривања
надмоћи над другима. Дарвинијанска логика либералног капитализма исцртала је
лицемјерну линију између „посла“ и пријатељства онемогућавајући сваку лојалност
и подржавајући само привремене „стратешке“ (са)везе међу људима. Дубоко
хумана вриједност Меметових најбољих драма, како показује овај рад, лежи у
препознавању и признавању потребе за истином, повјерењем и људскошћу чија се
злоупотреба региструје у његовим људским „бизнис-чопорима“. Драме новијег
периода, нажалост, практична си потврда Меметовог политичког отклона – од
либерализма ка конзерватизму: од искреног критичара либерално-капиталистичких
изопачења савременог човјека до самозадовољног провокатора који девалвирајући
све, све изједначује. Етичка уравниловка коју пропагирају Меметове новије драме,
чини се, иде на уштрб умјетничког домета његовог драмског стваралаштва.
Кључне ријечи: драма, Америка, језик, другост, фалички поредак, либерални

капитализам, афирмативна акција, етичка уравниловка
Сваку пришу п Дејвиду Мемету ваља заппшети пришпм п језику. Дејвид

Мемет је језишки „enfant terrible“ америшке ппзприщне сцене. Језик сâм је
засигурнп оегпвп најјаше сценскп пружје. Изгпвпренп и прећутанп су пд је-
днаке важнпсти, а паузе, кап и кпд Пинтера, импрегниране знашеоем и

неппднпщљиве пппут безгласнпг вриска са Мункпвих слика. Кратке, испре-
кидане решенице и нестрпљиви ликпви кпји упадају један другпме у ријеш,
защтитни су знак мемет-гпвпра. Гпвприти и пришати у Меметпвпм дра-
мскпм свијету није истп; пн бира језик изпстављаоа и назнака; ријеткп када
решенп евпцира слику. Функција ријеши је да ппкрене радоу – пна је дина-
мишна, пщтра, инвазивна. Ипак, неразумијеваое је шеста ппјава на Меме-
тпвпј ппзпрници. Ликпви се међуспбнп не разумију, иакп нашин на кпји при-
ступају разгпвпру имплицира извјесну дпзу сампувјеренпсти и ппдразуми-
јеванпг „дијељенпг знашеоа“. Мемет мајстпрски пнепбишава свима ппзнати
„америшки“ градски језик, језик канцеларија, улице, ппдземља, језик дегра-
дираних, „ппнижених и увријеђених“, језик фрустрираних. Пн даје дп зна-
оа да је „свима ппзнатп“, у ствари, језик недпвпљан за кпмуникацију, јер
кпмуникација не ппдразумијева самп „пришаое“, већ и разумијеваое. У ви-
спкп филпзпфскпм тпну Бпдријарпвпг виђеоа Америке, шија геплпщка мп-
нументалнпст пдузима шпвјеку свакп знашеое, мпже се наслутити слишна
дискрепанца између ријеши, знака и пзнашенпг. Ерпзија и немилпсрдна
надљудскпст/нељудскпст америшке гепграфије, метафпра је за језишку ерп-
зију: „Знашеое се рађа из ерпзије ријеши, пзнашаваоа из ерпзије знакпва“
(Baudrillard 4).
Пвп је пд сущтинскпг знашаја за схватаое Меметпвпг драмскпг ппуса.
Разумијеваое се не ппстиже ни гпвпреоем (квази-дијалпг у кпјем сви слу-
щају самп себе, у жељи да щтп бпље преваре/искпристе/убиједе другпг) ни
пришаоем (Меметпви јунаци ппнекад пришају прише шија је функција
(ре)кпнструкција властите прпщлпсти) – (спп)разумијеваое се кпд Мемета
не ппстиже. Меметпви јунаци (и јунакиое) су збуоени пред мпгућнпщћу
билп какве сппзнаје. Никп не зна никпга, никп не зна щта је другпме пптре-
бнп; Меметпв свијет је епистемплпщки и пнтплпщки ћпрспкак. Акп је, какп
тврди Мекхејл, епистемплпщкп дпминанта мпдернистишкпг, а пнтплпщкп
ппстмпдернистишкпг сензибилитета (McHale 9-10) Меметпви јунаци изгу-
бљени су на пбје стазе. Јединп щтп препстаје ликпвима је да ламентирају
над несазнатљивпщћу „другпг“ и свијета, а писцу да пптребу за разумије-
ваоем региструје кап недпсегнути циљ свпјих јунака. „Знам щта си ти.
Знам“, каже Рут Нику у драми Шума (117) а Ник свпју непстварену пптребу
артикулище „птвараоем дуще“ кпје лиши на мплитву. Пн саоа п жени кпја
би била у стаоу да каже: „Знам кп си ти. Знам те. Знам щта ти треба *...+ Ра-
зумијем те. Знам щта си ти“ (117). Глагпли „знати“ и „разумијевати“ ппја-
вљују се шестп на страницама Меметпвих драма, пд прпстих „знащ“ кпјима
се ппкущава ухватити слущалац у свпј језишки ритам и епистемплпщки круг,
дп „не знам“, „не разумијем“, кпјима слущалац пдбија ушествпваое у „дије-
љенпм“ сазнајнпм систему. Кпнашан пдгпвпр на мпгућнпст сппзнаје је мп-
жда пнај из драме Едмпнд: „Не мислим да мпжемп да знамп. Мислим да

бисмп, када бисмп знали, били мртви“75 (291).
Псим щтп нисмп у стаоу да дијелимп свпје сппзнајне ппкущаје, ни-
смп у стаоу ни да разумијемп туђе емпције или бпл. Птуђеое је дпведенп
дп врхунца, људи се у цивилизацији ппнащају хладнп и нешпвјешнп. Сама
структура Меметпвих драма кпјима, пп мищљеоу мнпгих, фали заплет, пп-
казује свијет састављен из низа ппјединашних сцена, свијет кпјем фали
прганска веза између дијелпва, пплпмљен и нестабилан.
На први ппглед миљама далекп пд рпмантизма, Мемет у свпјим ра-
ним драмама у сущтини пткрива једну рпмантишарску визију „праве“ Аме-
рике кпја је све пнп щтп савремена Америка није, а требалп би да буде.
Мајкл Квин (Michael Quin) рекпнструище Меметпву русппвску Америку кпје
нема. Тп је: „америшка заједница гдје пплитишари гпвпре истину, пријатељ-
ствп је светп, шувају се једнпставни пбишаји и шпвјек мпже да буде шп-
вјекпм“ (97).76
Меметпве драме су приша п људскпј пптреби за другим (другпм?) и
разним пблицима патплпщких девијација рпђених у расцјепу између оенпг
артикулисаоа и задпвпљаваоа себишних лишних циљева и пствариваоа
надмпћи над другима. Меметпви јунаци би да раздвпје „ппсап“ и „прија-
тељствп“, на нашин кпји им ппјединашнп најбпље пдгпвара, наглащавајући
разлишите системе на кпјима се темеље (Амерички бизпн). Макијавелисти-
шка лпгика, ипак, пстаје неппмирљива са самим кпнцептпм пријатељства.
Пни збпг тпга балансирају на ивици једнпг и другпг, дајући кпнашнп пре-
днпст „бизнису“. Стпга су Меметпве драме приша п немпгућнпсти ппстпјаоа
трајних и стабилних „заједница“ у кпјима на крају влада типишнп америшка
ппслпвна лпгика „свакп за себе“. Мемет гради драме пп преппзнатљивпј
линији силе „мпћ – нпвац“ кпја је у пснпви западнпг бјелашкпг патријар-
халнпг ппретка. У пквиру пве структуре, људски „мужјаци“ налазе мјеста за
себе. „На врху је усамљенп *...+ али није гужва“ (Срећна рабпта 139) – тп је
пнп п шему саоа сваки бијели мущкарац. У пвпј бпрби за „врх“ мпгуће је
пстварити привремена, „стратегијска“ пријатељства, кап щтп тп шини већи-
на ликпва у Гленгери Глен Рпсу (Рпма – Щели Левин, Мпс – Ерпнпу, те Бпб –
Тиш) или трајнију стратегијску заједницу на пбпстрану кприст (Гпулд – Фпкс).
Није, међутим, мпгуће пстварити билп какву „лпјалнпст“, псим пне кпја
пбезбјеђује ппдрщку угрпженпм патријархалнпм систему кпји је гаранција
властитпг успјеха. Заједница се распада пнпг тренутка када се један „такми-
шар“ псјети дпвпљнп јаким да пдбаци другпг (Рпма).
75
I don’t think we can know. I think that if we knew we’d be dead.
76
...an American community where politicians tell the truth, friendship is sacred, simple customs
are cheri-shed, and men can be men.
Све пднпсе у Меметпвим драмама карактерище „привременпст“ (Ка-

рен у Срећнoj рабпти је „привремена“ секретарица). У оегпвпм микрп-сви-
јету, „алијансе“ су привремене и илузпрне, бащ кап и на макрпплану – пд
кпрппративне дп државних пплитика. Меметпви „ппслпвни људи“, у ствари
су варалице са сампг друщтвенпг дна, пружје двпструке ирпније: на сппс-
твену лажну вриједнпст али и вриједнпст друщтва шије су пгледалп. Пд „ста-
ре прпдавнице митских ријеткпсти“ Америка путује ка „прпдавници стару-
дије“. Пплитика „вјешитих интереса“ кпја искљушује „вјешита пријатељства“
преселила се из кабинета пплитишара у мрашну, пращоаву старинарницу.
Ријеши, на кпје се Меметпви јунаци пслаоају ппказују се, у сущтини,
безвриједним. Скпрп нищта се не ппстиже убјеђиваоем. Оегпве „знащ“ и
„разумијещ“ тираде најшещће наилазе на зид неразумијеваоа. Пдлишне
„пришалице“ на крају шестп не ппстижу нищта, какп пни кпји хпће да прева-
ре (Рпма, Левин) такп и пни кпји хпће да псвијесте дубље слпјеве људскпг
(Карен, Рут).
Мемета називају „квинтесенцијалнп америшким“, „ппдещеним на
америшке фреквенције“ (Kroll 79). Пд ппшетка му никп не сппри таленат да
савремене језишке ритмпве, грубу улишну ппезију, дпведе на ппзпрницу;
оегпва дјела извјеснп вријеме се дпживљавају кап мизпгина, а свједпци
смп и какп се намјерип да прпвпцира један пд недавних америшких култур-
них кпнцепата – пплитишку кпректнпст. Мемет је, сматра Бигзби, псјетљив
„на прпмјене на културнпм и пплитишкпм барпметру“, (Bigsby, “The
Cambridge Companion” 3) па оегпв избпр тематике рефлектује стаое у дру-
щтву. Виљем Деместас кпји Мемета сматра припадникпм „нпвпг реализма“
прилишнп једнпставнп га дефинище у свпјпј студији п пвпм фенпмену у аме-
ришкпм ппзприщту с краја псамдесетих кап „писца заинтереспванпг за пнп
щтп је шпвјек ппстап дјелпваоем сппственпг друщтвенпг пкружеоа“ (Deme-
stas 67). Те, 1988, Мемет је заиста бип писац кпји је испитивап шпвјека ка
(кварљиву) рпбу у шељустима друщтвене мащинерије. Бесппщтедна преду-
зетнишка лпгика 80-их нащла је мјеста у драмама Гленгери Глен Рпс и Аме-
рички бизпн, те у драми Срећна рабпта.
У Кембричкпм приручнику п Дејвиду Мемету (2004) Бигзби наглаща-
ва Меметпв либерализам и критику капиталистишких вриједнпсти кпрппра-
тивнпг свијета. Птуђеое ппјединца ппсматра се у кпнтексту језика и мпћи,
апсурд кпји ликпви пптврђују није кпсмишке прирпде, већ је ппсљедица из-
врнутих вриједнпсти у свијету у кпјем материјалнп замјеоује духпвнп. Кпр-
ппрације су институципнализпванп злп, а људи у оима прпсти зупшаници
несвјесни „издаје у кпјпј ушествују“ (Bigsby, “The Cambridge Companion” 5).
У првим Меметпвим драмама јунаци су „недпврщени“, маргинализп-
вани мущкарци у разнпврсним „мущким“ пкружеоима, пд тргпвашкпг брп-
да дп канцеларије тргпваца некретнинама са сумоивпм ппслпвнпм етикпм.
Тп је свијет у кпјем се мужјашке улпге сталнп редефинищу, а ппјединац је
сигуран самп укпликп у свакпм тренутку игра пп правилима система. Си-

стем је утемељен у дарвинпвскпј лпгици – преживљавају најсппспбнији.
Кпд Мемета су најсппспбнији пни кпји су у стаоу да најбпље манипулищу
језикпм и мпћи.
Зрели Мемет, шетири гпдине касније, пдлушип је да нас инфпрмище
какп је прпмијенип мищљеое. У шланку из 2008. пн се пдрише властитпг
„неппправљивпг либерализма“ (Mamet, “Brain-Dead Liberal”) славећи аме-
ришке институције, шијпм критикпм је оегпв рад пбиљежен. Устав, впјска и
кпрппрације ппсматрају се са мнпгп вище разумијеваоа, а америшке врије-
днпсти, шини се, пстају „нетакнуте“, без пбзира да ли су на власти кпнзерва-
тивци или либерали. Мемет се, кпнфпрмистишки, ппзива на властитп (ппзи-
тивнп) искуствп и „мпбилнпст“ америшких класа. Америка се слави кап пбе-
ћана земља, а кпрумпиранпст кпја се раније пребацивала институцијама,
дпк се за људе мислилп да су „у пснпви дпбрпг срца“, сада је ппстала инхе-
рентна људским бићима. Мемет је, шини се, плакп ријещип парадпкс вла-
ститих убјеђеоа: какп је у свијету све ппгрещнп акп су људи дпбрпг срца?
Људи су сппспбни за свакпјаке пблике ппнащаоа, а правне текпвине аме-
ришке демпкратије и институције система су те кпје пмпгућавају најбпљи
мпгући живпт у најбпљем мпгућем друщтву.
Меметпви јунаци су „аутсајдери“, шестп принуђени да буду извпђаши.
Перфпрманс је, ппказује Мемет, нашин преживљаваоа и неминпвнпст у
ппстмпдернпм свијету. Истпвременп, пн, акп је судити на пснпву неких кри-
тишких псврта на оегпве драме (пвдје, прије свих, имам на уму Бигзбија)
вјерује у аутентишнпст и трага за опм. Кап и у Щепардпвпм слушају, пер-
фпрманс на шију нужнпст аутпр упућује драмама, не треба мијещати са
Ещелманпвим (Eshelman 2008) перфпрматизмпм – Меметпви „субјекти“ су,
кап и Щепардпви, извпђаши, глумци кпји маске стављају и пдбацују пп пп-
треби, никакп цјелпвита сппства кпја се „намећу“ кпнтексту, умјестп да се у
оему распрщују, птварајући прпстпр и за самп-представљаое другпг, врлп
шестп и крпз исцрпљиваое, сампунищтеое – жртву.
Псјећај неуклппљенпсти Меметпвих драмских јунака има унекпликп
аутпбипграфску ппдлпгу. Мемет је трећа генерација јеврејских емиграната
у Америци. Прве двије генерације урадиле су све щтп је за асимилацију
билп пптребнп, прилагпђавајући свпје јеврејствп ппщтпј „свеамеришнпсти“,
кпликп гпд је тп билп мпгуће. За трећу генерацију, птклпн пд традиције и
свпђеое ритуалнпг на церемпнијалнп иде уппредп са бплнпм свијещћу п
губитку. Кпнфпрмизам америшких Јевреја за Мемета је гријех према нацип-
налнпј прпщлпсти, пунпј страхпва и прпгпна. Ликпви у Меметпвим драмама
шестп имају јеврејска имена, али је интензитет оегпвпг занимаоа за „стару
вјеру“ гепметријскпм прпгресијпм ппрастап ппсљедоих гпдина.
Псим щтп пище драме, Мемет пище и есеје, рпмане, сценарија. У есе-
јима је лакще „дпкушити“ Меметпв експлицитан став, пни су ризница
инфпрмација п писцу сампм, оегпвпм дјетиоству, младпсти, каријери и

врлп шестп се пни кпји п Мемету пищу на оих ппзивају. Јер, Меметпве дра-
ме немају „прплпг“, врлп шестп шак ни заплет и шиталац је ппзван да при-
суствује нешему щтп слиједи закпне сппствене иманентне лпгике и да ппку-
ща да „разбије кôд“ кпји впди ка разумијеваоу. За шитапца, пне су криптп-
грам једнакп кап и тајни, пријетећи језик пдраслих за малпг Чпна, у истпи-
менпј драми.
Меметпва слава је највећа кап „пца“ драмских и филмских прева-
раната; оегпва „истраживаоа“ у ппдрушју кприщћеоа језика кап средства
манипулације другим у циљу пствариваоа себишних интереса, при шему је
други увијек пщтећен, непревазиђена су. Један Меметпв јунак каже да му-
щкарци у гпвпру кпристе вулгарну ријеш за кпитус пбрнутп прпппрципналнп
стварнпм стаоу у свпм сексуалнпм живпту (Језерски брпд 204). Пвп би
мпглп бити ташнп и за пстале дпмене оихпвпг дјелпваоа. Сталнп ппзиваое
Меметпвих превараната на кплегијалнпст, блискпст и мнпгп „ппвјерљивих“
разгпвпра, самп је пруђе, мамац за лакпвјерне, алатка у ппслу. „Вјеруј ми“,
у Меметпвим драмама је тајни кôд за лаж, превару и издају. Настпји се да
гпвпр, језик дпбије квалитет акције – оиме се ппкущава дјелпвати. Језик не
служи за пствариваое кпмуникације (најшещће се пстварује симулакрум/
илузија кпмуникације) већ се оиме нещтп настпји ппстићи, Мемет иде шак
такп далекп да тврди да „никп и не гпвпри псим да би пстварип неки циљ“
(Mamet у Lahr).
Меметпва каријера ппшиое раних седамдесетих гпдина када су, ра-
зпшарани у свпју мисипнарску улпгу у свијету једнакп кап и у ппкущаје ли-
бералних група да прптестима прпмијене пплитику, Американци уплпвили
у нпву деценију – деценију интрпвертнпсти. Пву декаду замјеоују псамде-
сете, у кпјима ппјединац прпщирује нпвпстешену заинтереспванпст за себе,
жељпм да себи угпди – да ужива и да се пптврди у друщтву кпје живи
самппбману п исправнпсти и напретку. Ппјединац у америшкпм кпнтексту је
људска живптиоа у урбанпј чунгли, какп примјећује Берни у драми Ппнп-
вни сусрет. Ппстпје самп двије улпге кпје шпвјек у таквпм кпнтексту мпже
да игра: лпвац и плијен. За људску живптиоу предатпр прави замке кап и у
свим другим пблицима лпва. Мамац су типишнп хумане вриједнпсти ппвје-
реоа, пданпсти и сапсјећаоа. Меметпви предатпри и оихпве жртве једна-
кп вјерују у оихпвп ппстпјаое – самп щтп су за предатпре тп вриједнпсти на
кпјима мпже да се заради. Свака људска пптреба, па и пптреба за разумије-
ваоем и утјехпм у америшкпм је друщтву искприщћена у екпнпмске сврхе.
Кпрппрације и забавна индустрија (а Мемет се бави и једним и другим)
„кплпнизују имагинацију“ људи. (Bigsby, “Modern American Drama” 202).
Меметпве драме пписују пнп прптив шега у стварнпм живпту Мемет устаје.
Аутентишнпст, пдгпвпрнпст, и псјећај за припадаое заједници вриједнпсти
су на кпјима пвај писац инсистира (у) свпјим есејима. У оегпвим драмама
пвај се свијет представља у искривљенпм пгледалу. П ппстпјаоу вриједнп-

сти свједпши самп оихпва прппаст, п ппстпјаоу пптребе бплна свијест п
неиспуоенпсти. Критикујући кплапс система, Мемет кап да ппкущава да
испуни празну матрицу мита, щтп га унекпликп шини увремеоеним бащ у
псамдесетим, у кпјима је дпбрпдпщла свака вјера у инхерентнп америшке
принципе и вриједнпсти.
Иакп презире перфпрманс у ппзприщту кап умјетнпст садащоег тре-
нутка, Мемет свпје (анти)јунаке не ппскрбљује прпщлпщћу. Оегпва девиза
је, пп сппственпм признаоу: „На сцену уђи каснп, са сцене изађи ранп” (у
Lahr). Стпга смп принуђени да оегпве ликпве дпживимп у садащоем трену-
тку кпји је најшещће кулминација нагпмиланих фрустрација. У вријеме кад
је дпминантан америшки дискурс – дискурс напретка Мемет ламентира над
нешим щтп лиши на лещ у стаоу распадаоа. Кплапс је ријеш кпјпм се нај-
сажетије мпгу пбјаснити пднпси у Меметпвим заједницама.
Мемет се, међутим, није пвдје зауставип. Реганпва ера се заврщава-
ла, а деведесете у Америци су птвприле и нека нпва, другашија питаоа, кпја
Меметпв непбишан таленат није мпгап да игнприще. Капитализам и кпнзу-
меризам, наравнп, нису нестали, али се шини да је Мемет п оима рекап све
щтп се мпглп рећи свпјим драмама из претхпдне декаде. Америка је нпву
деценију заппшела интервенистишким амбицијама на Блискпм истпку, и дпк
је пва скупа и ппасна авантура Меметпвпг савременика Щепарда ппдстакла
на ппвратак драми (први пут птвпренп ангажпванпј) Мемет је изабрап да се
бави „дпмаћим“ темама на себи свпјствен прпвпкативан нашин. Акп Ще-
пард ппшиое деведесете пришпм п „истинскпм“ рату77 и патплпгији амери-
шке пптребе за непријатељем, Мемет се пкреће двпбпју двпје Американа-
ца (разлишитих у скпрп највећем мпгућем степену) у кабинету универзитет-
скпг прпфеспра. Сем Щепард би се, ипак, тещкп мпгап назвати пплитишким
писцем, без пбзира на драму нпвијег датума Бпг пакла, дпк Мемет тп ипак
јесте, али на нашин другашији пд рецимп, ангажпванпг Милера. За Мемета
пплитика је „пплемика пспба са супрптним станпвищтима“ (Mamet, “Brain-
Dead Liberal”) и у тпм смислу је пн „пплитишан“. Пд деведесетих напвамп,
растући друщтвени интерес за и разилажеоа пкп кпнцепта „пплитишке кп-
ректнпсти“ нащап је пдјека у великпм брпју Меметпвих драма. Ппшелп је
Олеанпм (1992) а и недавна Меметпва драма, Раса (2010) бави се варија-
цијпм на истпвјетну тему. Мпглп би се тврдити да се у ппсљедое двије де-
ценије Мемет (у најбпљем слушају) ппнаща пппут прпфеспра Чпна (Олеана)
кпји хпће да „испрпвпцира“ свпје студенте да сами дпђу дп сазнаоа. Пн
прпвпцира публику да преиспита и ревалпризује ставпве п „пплитишкпј кп-
ректнпсти“, рпдним, етнишким, расним и питаоима сексуалнпг ппредјеље-
77
Кпликп је рат бип „истински“, испитује Бпдријар у себи свпјственпм прпвпкативнпм стилу у
дјелу наслпвљенпм Рат у Заливу се није дпгпдип.
оа. Занимљива и сажета истприја и анализа америшкпг културнп-језишкпг

фенпмена „пплитишке кпректнпсти“ у есеју Алена Пиета (Alain Piette 175-
177) п драми Олеана78 и оегпва веза са Меметпвпм језишкпм прагматикпм
псим на Олеану мпгу се примијенити и на већину оегпвих драма накпн ое.
Кпријене пвпг кпнцепта мпгуће је пратити дп раних 60-их и Кенедијевих за-
кпна п „афирмативнпј акцији“ („ппзитивна дискриминација“) прекп либера-
лних 70-их, дпк је за Реган-Бущпвих псамдесетих пвај кпнцепт хибернирап,
да би се деведесетих расправа п „неједнакпсти“ маоина вратила на сцену
на велика врата (Piette 177). Пбјащоеое за пвакву ситуацију је крајое је-
днпставнп: Истпшни блпк кпји је кпнтрплисап кпмунистишки Спвјетски Савез
распап се, узрпкујући друщтвенп-пплитишки „земљптрес“ накпн кпјег се
еврппскп пплитишкп тле дугп слијегалп, а неријещена етнишка, религипзна и
спцијална питаоа редефинисала геппплитишки прпстпр старпг кпнтинента.
Америка није пстала имуна. Није билп лакп изгубити непријатеља
(щтп пдлишнп примјећује други савремени драматишар Сем Щепард у свпјпј
драми с ппшетка деведесетих, Стаое шпка, али и Бпдријар у свпјпј Амери-
ци). Унутращое тензије ппшеле су да бивају упшљивије и ппасније. Пиет
упшава да је пплитишка кпректнпст ппстала нека врста кпмпензатпрске
идеплпгије кпјпм би се ублажиле пщтре ивице неких „мнпгп упшљивијих
недпстатака капиталистишкпг система“ (177). Веза између Мемета „драма-
тишара језика“ (173) и пвпг кпнцепта је, шини се, прганска. Мемет, ппказује
Пиет, вјерује да језик пбликује акције, а не пбрнутп, па би пнда „исправља-
оем“ језика билп мпгуће утицати и на акције, пднпснп пблике ппнащаоа.
Цип кпнцепт је ппкущај пшуваоа друщтвенпг кпнсензуса на кпјем се темеље
америшке вриједнпсти. Претппставка да „друщтвенп услпвљен језишки идипм
кпнашнп пбликује наще пблике друщтвенпг ппнащаоа“79 (Piette 177) пра-
ћена увјереоем да ће се „избјегаваоем,кпнфрпнтаципних‘ фраза *...+ истп-
временп пправнати пдгпварајући кпнфрпнтаципни аспекти наще свакпдне-
вице“80 (178) утппијска је кпликп и пптимистишна и дијели судбину мнпгих
слишних идеплпщких усмјереоа кпјима се ппкущава ппправити друщтвп.
Мемет је, пп сппственпм тврђеоу, прптивник црнп-бијеле слике сви-
јета; ппстмпдернп стаое је, ипнакп, дезинтегрисалп прпсвјетитељску визију
исправнпсти. Не ппстпје (пптпунп) дпбри и лпщи мпмци – слиједи се инклу-
зивна ппстмпдернистишка лпгика у кпјпј све функципнище не пп „или једнп
или другп“ већ пп „и једнп и другп“ принципу (Hutcheon 166). Натурализам
78
Шини се да ппстпји кпнсензус међу критишарима да су најбпље Меметпве драме Гленгери
и Амерички бизпн, али је за већину Олеана неисцрпан извпр критишке инспирације.
79
the assumption that a socially conditioned idiom ultimately shapes our patterns of social
behavior.
80
Political correctness is underlined by the utopian belief that by avoiding the use of
“confrontational” phrases [...] we will simultaneously smooth out the corresponding
confrontational aspects of our everyday realities.
и реализам кпји кпд Мемета упшава Деместас функципнище у циљу афир-

мисаоа ппстмпдерне друщтвене и културне уравнилпвке, управп на пнај
нашин на кпји ппстмпдернистишкп „саушеснищтвп“ виде неки критишари
ппстмпдернизма (Черард Граф, рецимп) кап „прећутнп пристајаое“ на тре-
нутну ситуацију, или, щтп је јпщ гпре, „слављеое“ исте (Graff у McHale 219).
У натуралистишкпм пквиру Мемет се слпбпднп игра кпнцептпм истине, а
плурализам „истина“ тещкп да је пспбина реализма или, пак, мпдернизма.
Рпманса, Нпвембар и Раса, све три настале накпн 2000, нпсе пзнаке
пригиналнп меметпвскпг „бренда“, мада су далекп пд оегпвих најбпљих
пствареоа. Мемет успијева да ппкаже щта је „исппд“ званишних принципа
и прпкламација, кпликп су људи заиста интернализпвали нпве „америшке
вриједнпсти“ и кпликп је оихпвп ппврщнп прихватаое, у ствари, ппаснп – у
неким слушајевима тпликп да се „вентил“ прпналази управп у пнаквим на-
шинима ппступаоа према друг(аш)ијима каквима се предрасуде цементи-
рају. Каква гпд аутпрпва свјесна намјера била, пн пвим драмама пткрива
слику Америке у кпјпј се стерептипи дубље и ппасније интегрищу у механи-
зме ппнащаоа негп щтп би се далп пшекивати. Да бисмп пвп упшили, дпвп-
љнп је самп да пбратимп пажоу на дијалпг између пкривљенпг (Јевреј) и
адвпката (англп-прптестант) у драми Рпманса ван суднице и у судници. Ме-
мет бира кпмишну страну ситуације/стварнпсти, али референце на пзбиљне
теме пппут злпстављаоа дјеце или Хплпкауста упућују на щири, мрашнији
(кпн)текст шији су Меметпви ликпви дип. Међутим, у складу са свпјпм драм-
скпм филпзпфијпм п смјеру кпјим „драматишар треба да нас ппведе“, а кпји
је прпстп „тамп гдје пн или пна мисли да публику треба пдвести“ (Lahr, “The
Art of Theаter”) Мемет нас впди у ведру, иакп цинизмпм прпжету, америшку
свакпдневицу у кпјпј разлишитпсти кпегзистирају у највећпј (тренутнп мп-
гућпј) мјери тплеранције.
Ппнекад љубитељима (и мрзитељима) Меметпвпг ппзприщта није
странп ни пребрпјаваое непристпјнпсти и неадекватних ријеши у мемет-
гпвпру. Меметпв дискурс дпзвпљава, рецимп, прекп некпликп стптина упп-
треба најнепристпјније енглеске шетвпрпслпвне ријеши у самп једнпј оегп-
впј драми у разнпразним мпрфплпщким варијацијама81, дпк је, на примјер,
дрампм Рпманса увријеђенп некпликп десетина разлишитих категприја
„другпсти“, унутар и ван америшкпг друщтвенпг ткива.
Критишари Меметпвпг стваралащтва дп пред крај прпщлпг вијека прп-
налазили су исппд неппднпщљиве вербалне грубпсти најинтимније људске
егзистенцијалне страхпве пд губитка, издаје и смрти (Bigsby). Сврха Меме-
тпвих херметишних заједница, у кпјима „пданпст“ има знашеое другашије пд
пнпг кпје ће нам ппнудити рјешници, била је у тежои за рекпнструкцијпм
смисла и афирмацији људске пптребе за сплидарнпщћу крпз оенп пдсу-
81
Un-fucking-believable, fucken...
ствп. Када је Олеанпм Мемет ппшеп да преиспитује структуре мпћи у дру-

щтвеним пднпсима и оене импликације на ппјединца, оегпвп драмска ма-
щина дпбила је нпви ппкреташки импулс. Данас се, међутим, шини да је исти
кпнцепт прегпвараоа мпћи и другпсти у америшкпм културнпм блендеру
ппприлишнп развпдоен, а језишке бравуре саме себи и дивертисману пу-
блике сврха. У пнпм тренутку кад Меметпве драме ппстану кпмедије и фар-
се ни мемет-гпвпр нема вище исти квалитет јер му се пдузима мпгућнпст
да указује на знашеоа и структуре исппд ппврщине – пн престаје да буде
ппезија плебса и америшке улице и ппшиое да вајлдпвски (пвп се нарпшитп
пднпси на Бпстпнски брак) ужива у сампм себи, пдзваоајући щупље, бащ
кап библијски цитат п звешећим цимвалима кпје Мемет кпристи у истпи-
менпј драми.82
Када се Мемет ппјавип на ппзприщнпј сцени, билп је јаснп да је у пи-
таоу нпви сампсвпјан таленат; пнп щтп се није мпглп дефинисати јесте при-
рпда упшенпг талента. Гледалац Меметпве драме без коижевнп-тепријскпг
баласта на леђима на сцени види (кад је Мемет у питаоу бпље је рећи – шу-
је) људску прирпду „у стресним пкплнпстима“ (Mamet, “Brain-Dead Liberal”).
Та прирпда за кпју млади Мемет вјерује да је у пснпви дпбра, ппказује се,
тврди зрели Мемет, узрпкпм парадпкса на кпјем оегпве драме ппшивају, а
са кпјим се пн не успијева раципналнп ухватити у кпщтац: људи су на све
сппспбни када вјерују да су у безизлазју. Меметпвп скретаое удеснп, тврди
спцијалистишки активиста Дејвид Вплщ, није се десилп наглп какп би некп
ппмислип накпн оегпвпг интервјуа у кпјима признаје властиту кпнверзију у
кпнзервативца, ппзивајући се на цинишнп-мизантрппски елеменат кпји пра-
ти Меметпву каријеру гпдинама. И Вплщпва реакција и Меметпва интрп-
спекција претјеране су у свијетлу Меметпвпг драмскпг стваралащтва. Ппје-
днпстављенп би и неташнп билп тврдити да Мемет прпблеме кпји прате љу-
дскп стаое види првенственп у кварљивпј људскпј прирпди, иакп Вплщ тп
кап да ппкущава:
Ппщтп су елементи друщтвенпг и истпријскпг кпнтекста углавнпм
пдсутни из Меметпвпг дјела, драме или филмпви мпгу да пставе
утисак да је живп приказана трулеж ни маое ни вище негп сама
трулежна прирпда људска (Walsh).83
Пвп је станпвищте директнп супрптстављенп Бигзбијевпм увјереоу
да је „апсурд“ кпји живе Меметпви ликпви друщтвени, а не кпсмишки. Нп
ни спцијалистишки критишар, кап ни Мемет сâм, није кпнзистентан у свпјпј
82
I am become as sounding brass, or a tinkling cymbal (King James Bible, Corinthians 13:1)
83
Since the elements of social and historical context were generally absent in Mamet’s work, the
plays or films might have left the impression that the rottenness on vivid display was nothing
more nor less than the rottenness of humanity itself.
критици. Већ наредним пасуспм се признаје да је млади Мемет унекпликп

гоеван на „званишну друщтвену хиппкризију и криминпгенпст“ и упшава
вепма ташнп да су и „пријекпра заслужна људска бића у некпј мјери ппсма-
трана кап жртве, бесппмпћне или не, друщтва и оегпвпг лажнпг етпса“
(Walsh).84
Драмски писци нпвијег перипда, а међу оима и Мемет и Щепард, не
пищу драме кпје је лакп разумјети, па иакп Мемет у једнпј свпјпј драми
каже: „Ппшнещ пд ппшетка, идещ крпз средину и заврщищ на крају“ не гп-
впрећи маое п живпту негп п ппзприщту (Један живпт у ппзпришту 59)
оегпве драме увијек ппшну „у средини“ а ликпви нису нарпшитп пд ппмпћи
у рекпнструкцији кпнтекста, без пбзира на оихпв ппслпвишни афинитет пре-
ма пришаоу приша. Прише су фабрикпвана истприја, никакп факти. Иакп ни-
је такп ппскуран кап Пинтер, Мемету нису страни криптпграми. Оегпви ли-
кпви су шестп жртве „незнаоа“ и неразумијеваоа разних врста. Ппстпји уви-
јек некп пријетеће не(с)ппзнатп у Меметпвим драмама, једна несвпдљива
варијабла кпја је узрпк прппасти ликпва. Врлп шестп ликпви ппмиоу знаое
и ппзнаваое других или пптребу да се зна (Рут у Шума, Карен у Срећна ра-
бпта, Едмпнд у истпименпј драми) дпк је терен знаоа и разумијеваоа сâ-
мп бпјнп ппље у драми Плеана.
Међутим, за разлику пд ранијих коижевнп-истпријских перипда, пи-
сци у двадесетпм вијеку, нарпшитп акп су славни и на другим ппљима, склп-
ни су даваоу интервјуа, па такп ппнекад и симплификпваним пбјащое-
оима свпг дјела. Критишарима данащоице већ пдавнп није странп упитати
писца, некада такп непппуларнп питаое: щта је хтип да каже? С друге стра-
не, аутприма шестп није странп да намјернп или не, кажу нещтп шему се и
не мпра вјерпвати. Ппстпје, међутим, знаци у Меметпвим драмама кпји
упућују на истинитпст сљедеће оегпве изјаве:
Надам се да, акп уппщте ишему гпвприм у прилпг, пнда тп шиним [...]
у прилпг [...] духпвнпсти, гпвпрећи ,хајде да пбратимп пажоу на
ствари кпје су кпнашнп битне: треба да смп впљени, треба да смп
сигурни, треба да ппмажемп једни другима, треба да радимп.‘ [...]
Накпн свега щтп је решенп и ушиоенп, ми смп људска бића и акп тп
заиста желимп мпжемп да нађемп нашин да се слажемп, акп ппсје-
дујемп велику, гптпвп немјерљиву храбрпст да будемп искрени у
вези са властитим жељама и да не институципнализујемп и апстра-
84
...even the reprehensible human beings were perceived to a certain extent as victims, helpless
or other-wise, of the society and its false ethos.
хујемп свпје пднпсе с другима (Mamet у Bigsby, “Modern American

Drama” 232).85
Меметпви јунаци редпвнп ппступају сасвим супрптнп пвпме, не затп

щтп немају „пптребу“ п кпјпј Мемет гпвпри, већ стпга щтп немају храбрпсти
да буду искрени према себи и другима, нити да међуљудске пднпсе не
апстрахују и не институципнализују.
Мпжда је у реалнпм свијету у кпјем Мемет види свпје суграђане „пку-
пљене пкп апарата за впду“ (November 51, “Brain-Dead Liberal” 3) сугерищући
кпмуналнпст, али нехптице и артифицијелнпст (впда је у неприрпднпм
пкружеоу) америшкпг друщтва и мпгућа пва врста тплеранције у извјесним
пкплнпстима и срединама, пппут Мемету пмиљенпг вермпнтскпг утпшищта,
али у драмама пн не даје пснпву за такав ппзитиван став. Укпликп је некп
искрен, или када тп ппстане, на путу је да изгуби. Искренпст у Меметпвпм
свијету кпщта. Искрени су раоиви и лпмљиви, а акп се неискрени нешега
плаще пнда је тп пткриваое истине п себи. „Пни мпгу дакпристе језик кпји
се чини кап да пткрива, али акп и јесте такп, ради се самп п слушајнпсти, јер
је пнп щтп ппкущавају да ппстигну пствареое некпг циља“ (Mamet у Lahr).86
Истина се, пп Бигзбију, крије и иза „лингвистишких недпврщенпсти“
(“Modern American Drama” 216). Решенице Меметпвих пбмаоиваша шестп су
синтаксишки некпмплетне, ријеши се изпстављају, кпликп збпг ритма кпји се
настпји усталити, тпликп и кап лингвистишки еквивалент намјернп збуоују-
ће изванлингвистишке реалнпсти. Нигдје вище „ппвјерљивих приша“, нигдје
уста пунија пданпсти и ппвјереоа, а нигдје маое искренпсти и истине негп
у свијету Меметпвих драма. Ппвјереое је прппаст, (дпдуще, мпжда самп у
пквиру фалишке димензије мпћи) а пни кпју вјерују су аутсајдери.
Мемет, кпликп гпд неки критишари гпвприли п оенпј антиципацији,
није птвприп алтернативну димензију у кпју се мпгу ппвући Ерпнпу (Глен-
гери) Карен (Срећна рабпта) или Чп (Језерски брпд) са свпјпм жељпм за
другашијпм хуманпщћу пд пне кпју дефинище америшка друщтвена датпст.
Нп, зрели је Мемет, ипак, пдлушип да трагедију (Едмпнд) или пак, гпрку
реалнпст, капиталистишке Америке (Амерички бизпн, Гленгери Глен Рпс)
замијени кпмедијпм (Рпманса, Нпвембар).
85
I hope that what I am arguing for, if I’m arguing for anything’ *...+ has been an a priori spirituality,
say-ing ‘let’s look at the things that finally matter: we need to be loved, we need to be secure, we
need to help each other, we need to work. *...+ After all is said and done we’re human beings and
if we really want to we can find a way to get on with each other, if we have the great, almost
immeasurable courage to be honest about our desires and to not institutionalize and abstract our
relationships to each other.
86
They may use a language that seems revealing, but if so, it’s just coincidence, because what
they’re try-ing to do is accomplish an objective.
Америка је иста, перспектива се прпмијенила. Пвп мпжда најбпље

илуструју заврщне ријеши у двије драме кпје дијели шетврт вијека (Гленгери,
1983 и Нпвембар, 2008).
ЕРПНПУ: П, бпже, мрзим пвај ппсап (66).
ШАРЛС: Исусе, вплим пву земљу (88).
Библиографија:
Baudrillard, Jean. America. London and New York: Verso, 2010.

Bigsby, C. W. E, ed. The Cambridge Companion to David Mamet. New York:
Cambrigde UP: 2004.
Bigsby, C. W. E. Modern American Drama, 1945-2000. Cambridge: Cambridge UP, 2004.
Demastes, William W. Beyond Naturalism: A New Realism in American Theatre.
NewYork: Greenwood Press, 1988.
Hutcheon, Linda. The Politics of Postmodernism. London and New York: Routledge, 2002.
Lahr, John. “David Mamet, The Art of Theater No. 11”. The Paris Review.
http://www.theparisreview.org/interviews/1280/the-art-of-theater-no-
11-david-mamet. 30 Jul. 2011.
Mamet, David. “Why I am No Longer a Brain Dead Liberal”. The Village Voice
News. The Village Voice, 18 Mar. 2008.
http://www.villagevoice.com/2008-03-11/news/why-i-am-no-longer-a-
brain-dead-liberal/ 2 May 2009.
Mamet, David. Faustus. New York: Dramatists Play Service, 2007.
Mamet, David. November. New York: Samuel French, 2007.
Mamet, David. Oleanna. New York: Vintage Books, 1993.
Mamet, David. Plays 3. London: Methuen Drama, 1996.
Mamet, David. Plays: 1 (Duck Variations, Sexual Perversity in Chicago, Squirrels,
American Buffalo, The Water Engine, Mr. Happiness). London: Methuen---
. Plays 2. London: Methuen Drama, 1996.
Mamet, David. Romance. New York: Dramatists Play Service, 2007.
Mamet, David. The Cryptogram. New York: Vintage Books, 1995.
Mamet, David. The Old Neighborhood. New York: Vintage Books, 1998.
Mamet, David. The Water Engine – An American Fable and Mr. Happiness – Two
Plays. New York: Grove Press, 1978.
McHale, Brian. Postmodernist Fiction. Routledge: London and New York, 2004.
Piette, Alain. “The Devil’s Advocate: David Mamet’s Oleanna and Political
Correctness.” Staging Difference: Cultural Pluralism in American Theatre
and Drama. Ed. Marc Maufort. New York: Peter Lang, 1995. 173-186.
Quin, Michael. “Anti-Theatricality and American Ideology: Mamet’s
Performative Realism.” Modern American Drama. Ed. Harold Bloom.
Philadelphia: Chelsea Publishing House, 2004. 191-209.
Shepard, Sam. Plays:3, A Lie of the Mind, States of Shock, Simpatico. London:
Methuen Drama, 1996.
Walsh, David. “Writer David Mamet: Man Overboard”. World Socialist Web
Site.International Committee of the Fourth International (ICFI). Mar. 31.
2008 http://www.wsws.org/category/world.shtmlSep. 12. 2009.
DAVID MAMET'S PLAYS: "TALKERS" IN AN ONTO-EPISTEMOLOGICAL IMPASSE

OR TO WHAT EXTENT IS OUR NEIGHBOUR A PERISHABLE COMMODITY?
This paper deals with the poetics of one of the most important contemporary
American playwrights, David Mamet.It emphasizes the crucial importance of
language, of both what is said and what is omitted in Memet's plays, referring to
the existential and ontological questions raised by them and the interpersonal
relations in hierarchical structures established by the phallic order. Memet's plays
by general consensus considered best are recognizable by its aggressive machismo,
often "all-male" cast, "filthy language" and an implicit critique of liberal
capitalism. Susceptible to changes in the socio-cultural context from nineties
onwards Mamet has turned to writing plays featuring various versions of
"otherness" – gender, social, ethnic, racial, sexual, showing via this private
"affirmative action" that there are (at least) two sides to every story but choosing to
stay out of the story altogether, siding with none of the “perspectives”. The
common denominator of all Mamet's plays is the story of human need for others
(the Other?) and various forms of pathological deviations created in the split
between its articulation and the egoistic craving to satisfy selfish personal goals and
achieve superiority over others. The Darwinian logic of liberal capitalism has drawn
a hypocritical line between "business" and friendship discouraging any long-term
loyalty and supporting only temporary "strategic” alliances between people. The
deeply human value of Mamet's best plays, as shown in this paper, lies in
acknowledging and recognizing the need for truth, trust and humanity whose
absence is markedly noted within these human alpha male fighting grounds.
Mamet's drama of recent years, unfortunately, confirms in practice what might be
called the author's signifiant political deviation – from liberalism to conservatism.
Mamet – an honest critic of liberal-capitalist perversion of the modern self-satisfied
man – has turned into a simple provocateur who equalizes and thereby devalues
everything. “Ethical leveling” in Memet's recent dramas seems to have been
promoted at a huge expense of their very artistic quality.
Key Words: drama, America, language, otherness, the phallic order,

liberal capitalism, affirmative action, ethical leveling.
UDK 791.4:17
UDK 791.633-051Николић Ж.
Traganje za istinom
filozofsko-etički i deontološki aspekt poetike Ţivka Nikolića
Dr Zoran Koprivica
Apstrakt: Filozofsko-etička faktura Nikolićevih filmova većim dijelom je proţeta mito-

logemama i tradicionalno-običajnim normama koje su sa njima tijesno povezane i, po-
sredno se, u formi konceptualnih iteracija, reflektuju na njihov tok. Bespogovorno prihva-
tanje autoritarnih receptura kojima se film svodi na vulgarni ideološki erzac, a njegova
idejno-filozofska koncepcija i istina ruše, kojim se istovremeno potvrĎuju vrijednosti
kvazi-kulturnog i birokratskog, a sve ostalo dovodi u sumnju, ili poništava, po Nikoliću
je, kao slobodoumnom umjetniku, bilo neprihvatljivo. Da bi iskazao svoju projektovanu
viziju svijeta i svoj filosofski i etički odnos spram njega, umjetnik, onako kako ga vidi
Nikolić, mora da ima apsolutnu slobodu djelovanja, necenzurisanu i nesputanu misao.
Samo snaţne umjetničke individualnosti, u koje, iz više razloga, ubrajamo i Nikolića, ko-
je mogu da se odupru moćnim i smišljeno orkestriranim ideološkim i reţimskim pritisci-
ma i očuvaju svoj umjetnički i moralni integritet, mogu da očekuju da će njihovo djelo i
njihov filozofski pogled na svijet izdrţati probu vremena i u njemu otisnuti autentičan
trag. Nikolićeva opsjednutost mitskom prošlošću Crne Gore, moralnim predilekcijama,
običajima i obredima, ritualnim inicijacijama, čini suštinsko obiljeţje njegovog poimanja
filozofije ţivota. I upravo se u tom njegovom odnosu prema tradicionalnom nalazi jedan
od ključeva za tumačenje kako filozofskog tako i etičko-deontološkog aspekta njegove
svekolike poetike.
Ključne riječi: istina, filozofska dimenzija, etika, moral, ideološki obrasci, birokratsko
odlučivanje, umjetnički i moralni integritet, onostrano, deontologija, moralne vrijednosti,
crnogorska tradicija.
U filmskoj teorijskoj misli, kao i brojnim estetičkim raspravama i promiš-

ljanjima kojima se ukazuje na značaj poruke koju film nosi, kao i na njegove kon-
tingentne implikacije na socio-kulturni prostor u kojem nastaje i o kojem naj-
češde govori, prisutna su i ona koja afirmišu njegovu filozofsku dimenziju. Dru-
gim riječima, film je medij koji bi trebalo da ponudi filozofski stav svog autora. A
da li je, zapravo, uvijek tako? Teško je zamisliti film u kojem reditelj, kao njegov
artifex, nema svoj stav u odnosu na problem kojim se bavi, društvenim, egzi-
stencijalnim, antropološkim i mnogim drugim pojavama koje tumači. Teško je,
takođe, zamisliti film kojim reditelj ne želi da svoju polaznu ideju, svoj causa
efficiens, prenese na gledaoca. Tu bi se, nesumnjivo, moglo otvoriti i jedno znat-
no kompleksnije problemsko pitanje: ono koje se bavi njihovim smislom
/smislom postojanja takvih filmova!/, samim tim i i smislom i svrsishodnošdu
bavljenja umjetnošdu.
Odnos Živka Nikolida prema ovom problemu bio je u cjelosti jasan i
nedvosmislen. Film koji, po njemu, nema prepoznatljivu idejno-estetsku osnovu
i kojim se ne izražava decidan stav njegovog autora, ne zaslužuje da se nazove
filmom, samim tim ni umjetnošdu.87
Filozofsko-etička struktura Nikolidevih filmova vedim dijelom je prožeta
mitologemama i tradicionalno-običajnim normama koje su sa njima tijesno po-
vezane i, posredno se, u formi konceptualnih iteracija, reflektuju na njihov tok.
Bespogovorno prihvatanje autoritarnih receptura kojima se film svodi na vulgar-
ni ideološki erzac, a njegova idejna i filozofska koncepcija ruši, kojim se istovre-
meno potvrđuju vrijednosti birokratskog, kvazi-kulturnog postuliranja, a sve
ostalo dovodi u sumnju, ili poništava, po Nikolidu je, kao slobodoumnom umjet-
niku, bilo koliko neprihvatljivo toliko i neshvatljivo. Da bi iskazao svoju projekto-
vanu viziju svijeta i svoj filozofski i etički odnos spram njega, umjetnik, onako ka-
ko ga Nikolid vidi, mora da ima apsolutnu slobodu djelovanja, nekontrolisanu,
tačnije necenzurisanu i nesputanu misao. Njegovo umjetničko vjeruju mora da
se pretoči u kritičko sagledavanje stvarnosti, što apriorno isključuje svaku pomi-
sao na povlađivanje aktivnim i često dominantnim ideološkim obrascima, utili-
tarnim teleološkim projekcijama i pseudo-kodeksima sa širokom skalom apolo-
getskih i konformističkih adjektiva, a sve to u ime nekih viših, dalekosežnih i ne-
rijetko teško dokučivih ciljeva. Samo snažne umjetničke individualnosti, u koje, iz
više razloga, ubrajamo i Nikolida, koje mogu da se odupru modnim i smišljeno
orkestriranim ideološkim pritiscima i očuvaju svoj umjetnički i moralni integritet,
mogu da očekuju da de njihovo djelo i njihov pogled na svijet izdržati probu vre-
mena i u njemu otisnuti autentični trag.88 Nikolidev odnos spram pitanja smisla
čovjekovog postojanja i njegovoj stalnoj zapitanosti, što jeste suštinsko pitanje
filozofije, čemu sve to što jeste, i s kojim krajnjim ciljem?, najizrazitije se očituje
u njegovim otvorenim meditativno-esejističkim i metafizičkim slutnjama kojima
su prožeti njegovi rani dokumentarni filmovi i, posebno, dugometražni igrani
film Jovana Lukina.89 U njima Nikolid izražava duh jednog, iako naizgled dislocira-
nog i nikad do kraja određenog, pa ipak, po svojim suštinskim naznakama, pre-
87
Ovdje nećemo temeljno govoriti o brojnim preprekama koje vladajuće ideologije i njeni kontro-
lori, oličeni u zvaničnoj cenzuri, stavljaju pred reditelja. Ipak, podsjetimo da je Nikolić, kao reditelj
koji je imao decidan stav u odnosu na svoj stvaralački credo, često morao da se suočava sa takvim
problemima, ali nikada ne na uštrb djela koje stvara. Samo djelo, odnosno ideja prisutna u njemu,
nije smjela da trpi i bude izloţena toj vrsti provjere.
88
Upravo tako je naslovljen i prvi značajniji Nikolićev dokumentarni film: Trag.
89
JOVANA LUKINA, 35mm, kolor, 2700m. Proizvodnja: Avala film, Beograd, 1979.
poznatljivog hronotopa i životnu filozofiju ljudi zatečenih u njemu, ljudi sa svojim

osobenim naravima, htjenjima, svakodnevnim dilemama, moralnim nazorima,
običajima, navikama, instinktima i nagonima, što je slučaj i sa svim drugim lju-
dima u bilo kom drugom vremenu i prostoru. Nikolidev svijet je izdvojeno i izolo-
vano ostrvo, kako ono u moru /Beštije/90, tako i ono u kamenu /Ždrijelo/91, lice i
naličje života, ali i prostor njegovih svekolikih filozofskih kontemplacija o smislu i
besmislu, svrhovitosti i uzaludnosti čovjekovih nadanja, o apsurdnosti svijeta
ovakvog kakav jeste, okrenutosti onostranom i eshatološkom.92 Nikolidev način
izražavanja filozofskog u filmu uvijek je dijelom i implicitna sociološka studija, ali
i analiza etičkog, pa, u određenom smislu, treba se samo prisjetiti filma U ime
naroda93, i političkog diskursa.
Etičko, ako se pozovemo na Kjerkegora, nije izvan ličnosti, ved u njoj sa-
moj.94 Problem morala i etičnosti, nikako ne u normativnom i konceptualnom,
ili, pak, evanđeosko-deontološkom smislu, sa dominantnim kategorijama dobra i
zla, u Nikodevoj poetici dobija na značaju posebno u onim idejno-tematskim cje-
linama u kojima je njihovo postvarenje neophodan uslov za funkcionisanje ukup-
nog narativnog diskursa same priče kao njenog suštinskog nosioca. S druge stra-
ne, Nikolid se nije sensu stricto bavio dijegetičkom klasifikacijom moralnih vri-
jednosti i vrlina, niti je istraživao njihove kontingentne relacije, ili aksiološke pa-
rametre. Prednost je davao, isključivo, i u svim vidovima njegovog ispoljavanja,
individualnom moralu. Iako bi se takvo, u osnovi bergsonovsko shvatanje mora-
la, moglo označiti jednodimenzionalnim, moramo, ipak, naglasiti da je kod Niko-
lida ono implicite prisutno, kao što je to slučaj i u završnoj sekvenci filma Beštije.
Nikolidu, međutim, nije bilo strano ni altruističko poimanje morala /primjeri do-
kumentarnog filma Graditelj95, donekle i Lepote poroka96, to na najbolji način
potvrđuju/, onakvim kakvim ga u filozofiji vide Kant i Sorokin, a u literaturi
Tolstoj, i posebno u onim filmovima u kojima je moral instrumentalizovan i pre-
tvoren u sredstvo za ostvarenje naznačenog cilja, kao što je to slučaj u filmu U
ime naroda, niti njegovo utilitarističko poimanje Bentama i Mila. Dakle, kod Ni-
kolida moral pripada pojedincu, a njegovo društveno ispoljavanje predstavlja su-
mu njegovih pojedinačnih kvalitativnih određenja, što je, trkli bismo, blisko
Dirkemovom shvatanju, po kojemu su moralni i društveni život međusobno tije-
sno povezani i kontinualno uslovljeni. Međutim, moramo još jedanput naglasiti,
90
BEŠTIJE, 35mm, kolor, 2700m. Proizvodnja: Avala film, Beograd / Zeta film, Budva / Dunav
film, Beograd / Filmski studio, Titograd, 1977.
91
ŢDRIJELO, 35 mm, crno/bijeli, 350m – 12 minuta. Proizvodnja: Dunav film, 1972.
92
Takvom utisku u Nikolićevim filmovima značajno doprinosi i simboličko-alegorijska autentič-
nost filmske slike.
93
U IME NARODA, 35mm, kolor, 2517m. Proizvodnja: Zeta film, Budva / Avala pro film,
Beograd / Centar film, Beograd / Montex, Nikšić - 1987.
94
Seren Kjerkegor, Brevijar, Grafos, Beograd, 1979, str.29.
95
GRADITELJ, 35mm, kolor, 360m – 12 minuta. Proizvodnja: Dunav film, 1980.
96
LEPOTA POROKA, 35mm, kolor, 3050m. Proizvodnja: Centar film, Beograd, 1986.
da se Nikolid nije bavio sistemom vrlina i mana, ved ljudima onakvim kakvi jesu.
Njihov individualni moral polazište je njegovog svekolikog traganja za suštin-
skom etičnošdu, kolektivnom paradigmom koja bi mogla bliže da se odredi i kao:
društvena, patrijarhalna, tradicionalna, etatističko-birokratska, palanačka, medi-
okritetska, žoržijanska /po Žoržu, jednom od junaka filma Lepota poroka/, i slič-
no. S druge strane, ni moralni determinizam, niti, pak, aksiološko stepenovanje
moralnih vrlina i njihovo deontološko distingviranje u Nikolidevoj poetici nije
predominantno opredjeljenje, iako imanentno prisutno u crnogorskoj kulturnoj
tradiciji. Glorifikacija kulta čojstva i junaštva, posredno, i apoteoza moralnih vri-
jednosti sadržanih u njemu, kod Nikolida nijesu primarno zastupljeni i ne čine
etički nukleus, iako je njihovo implicitno prisustvo vidljivo u gotovo svakom nje-
govom filmu sub specie idejnih i tematskih opredjeljenja.97
Nikolid je u svojim filmovima istraživao ljepotu istine, kako je često znao
da kaže, a potreba za njenim otkrivanjem u njemu je budila stvaralački nagon. U
traganju za tom zlatnom žicom, mogudna su različita lutanja. “Svuda sam sretao,
u svako doba, jednog čovjeka koji šeta tamo amo kao da nekog ili nešto traži.
[…+ Taj čovjek sam, po svoj prilici – ja!”98 Svako vrijeme, po Nikolidu, ima svoj
pečat, trenutak koji treba zabilježiti, jer ako se to mimoiđe, onda nema više niče-
ga što bi moglo voditi ka istini. “Naravno, uvijek je uslovno pitanje šta je to istina
i u čijoj službi je ta istina.”99 S druge strane, sukob s nečijom istinom, pa i svo-
jom, javlja se kao potreba. “U trenutku kad ljudima otkrivaš i saopštavaš istinu o
njima samima, ogledalo u kojem ne žele da se vide *…+, naišao si na nepremosti-
vu prepreku.”100 Nasuprot istini je laž. Čovjek, po Nikolidu, osjeda potrebu za la-
žima upravo iz razloga što ne može da prihvati istinu, da se suoči sa svojom sli-
kom u ogledalu.
Kod Nikolida nije postojala želja da realni svijet prikaže ljepšim nego što je:
“Ja mislim da taj neki lijep i svijetao svijet i ne postoji; postoje samo trenuci bli-
stavi, čisti i rijetki. Čovjek je najčešde zvijer, zar je to teško dokazati?”101 I otuda,
čini se, ta tragična rezonanca kod Nikolidevih junaka. Toga u dokumentarnim fil-
movima, izuzev u Bauku102, i implicitno u Oglavu103, unutar alegorijskog okvira
97
Blisko Nikolićevom shvatanju tradicionalnih etičkih normi, Vukašin Pešić, izučavajući patrijar-
halni moral Crnogoraca, iznosi jednu uopštenu definiciju morala kao jedinstvene pojave, označava-
jući ga kao “sistem etičkog mišljenja i ponašanja, odnosno sistem vrlina”. Sledstveno tome, nemo-
ral je “skup mana”. /Vukašin Pešić, Patrijarhalni moral Crnogoraca. Unireks, Podgorica, 1996,
str.80./ Pešić, naime, razlikuje subjektivni (unutarnji, intimni) moral čovjekov i opšte moralne vri-
jednosti, “koje vaţe za ljudstvo u cjelini”, odnosno moral u pozitivnom smislu (vrlina, dobro, hu-
mane osobine čovjekove) i moral u negativnom smislu (amoral, zlo). “Svaki se moral kao sistem
sastoji iz sistema ovih vrijednosti. On je jasno došao do izraţaja u čojstvu i junaštvu kao
(posebnom) sistemu morala.” /Pešić, ibid., str.76./
98
„Pobjeda“, 20.08.2001.
99
„Duga“, 07.11.1998.
100
„Intervju“, 16.08.1985.
101
„Intervju“, 16.08.1985.
102
BAUK, 35mm, kolor, 400m – 14 minuta. Proizvodnja: Dunav film, 1974.
priče, nema, ali od sedam Nikolidevih dugometražnih filmova tri se završavaju

ubistvom i ubistvima /Beštije, Jovana Lukina, Čudo neviđeno104/, dva samoubi-
stvom /Smrt gospodina Goluže105, Lepota poroka/, u jednom je ubistvo zamajac
osvete u sistemu taliona /Iskušavanje đavola/106, a sedmi U ime naroda, u koje-
mu je život predstavljen kao nekakav socrealistički dijabolični vodvilj, svojom
ukupnom idejno-tematskom fakturom, jeste ubijanje zdrave pameti, ljudskog
dostojanstva i svekolikih moralnih vrijednosti, ukoliko o njima u tako organizova-
nom sistemu olhokratskih paradoksâ, uopšte može biti riječi. Tamni dio čovjeko-
ve prirode, po Nikolidu, bliži je istini, dok njegova svijetla strana više postoji u
našim željama.107 Stoga, nijedna filmska vizija pa čak ni ona koja u sebi sadrži de-
strukciju i samouništenje, nije opasnija od stvarne, one koja nas okružuje. “Te-
ško je mijenjati ljudsku prirodu. To dekretom nije mogude. No, moje nije da je
mijenjam, na meni je da je uslikam onakvom kakvom mi se čini, da se približim
istini, koliko mogu. Tačno je da takva istina može da plaši.”108 Čovjek se, po Niko-
lidu, teško /i sporo!/ mijenja, i sve dok postoji toliki egoizam u njemu, teško je
vjerovati u bilo kakve suštinske promjene. “Animalni porivi još vladaju njime. Mi-
jenjaju se samo oblici u kojima on pokazuje svoju prirodu.”109 Nadalje, mijenjaju
se dekori, kostimi i scenografija. Ipak, pojedinac mora stalno da pokušava da ne-
što promijeni, da utiče na okolnosti, da se buni.110 U čovjeku, kaže Nikolid, posto-
je, takozvani racionalni i iracionalni prostori duha, odrednice koje ga čine krajnje
pragmatičnim bidem i odrednice kojih čak nije ni svjestan.111 “Unutrašnje kreta-
nje ima svoje puteve i mi dalje mnogo ne znamo.”112
Nikolid ne vjeruje u suštinske promjene i zbog toga što je u srži čovjekovog
bida najjači nepremostivi egoizam, iskonska potreba da sve podredi sopstvenim
103
OGLAV, 35mm, kolor, 297m – 11 minuta. Proizvodnja: Dunav film, 1977.
104
ČUDO NEVIĐENO, 35mm, kolor, 2516m Proizvodnja: Zeta film, Budva / Centar film,
Beograd – 1984.
105
SMRT GOSPODINA GOLUŢE, 35mm, kolor, 2423m. Proizvodnja: Avala film, Beograd /
Avala pro film, Beograd /Slovenska filmowa tvorba Koliba, Bratislava / Kemal i partner, Salcburg
– 1982.
106
ISKUŠAVANJE ĐAVOLA, 35mm, kolor, 3530m. Proizvodnja: Zeta film, Budva / Beograd
Film, Beograd / Aria films, Pariz – 1989.
107
Stoga, po Nikoliću, kovanica čovek, kako to gordo zvuči [ renesansna idiosinkrazija, prelomlje-
na kroz prizmu socrealističkog kazana i kulta ličnosti ] “jeste u stvari jedna patetika koja danas, re-
cimo, u ovom i ovakvom vremenu zvuči komično.” /„Intervju“, 06.01.1989./
108
„Intervju“, 06.01.1989.
109
„Danas“, 04.07.1986.
110
Upravo je takav bio i sâm Nikolić /buniti se, znači živjeti!/. Marinović, meĎutim, u njemu, čini
se s pravom, prepoznaje tihog pobunjenika, ali istovremeno beskompromisnog i oštrog.
111
Stoga se, po Nikoliću, čovjek veoma često naĎe u situaciji “da ne moţe jasno i precizno obrazlo-
ţiti: zašto je nešto napravio ovako a ne onako. [...] Kada analizira svoje vlastito djelo, čovjek ga
uvijek analizira iz perspektive svoga racia, što znači da u neku ruku isključuje udio iracionalnog u
samome djelu, a to je, htjeli mi to ili ne, ipak […] ono jedino što je u bîti, tačnije, nesvodivo na
običnu i svakodnevnu ljudsku riječ.” /„Sineast“ 71/72, 1986/1987./
112
„Pobjeda“, 20.08.2001.
interesima i htjenjima, što uzrokuje nova rješenja koja nikada ne idu dalje od
opsjene. “Samo se oblik i uloga mijenjaju. Učini nam se u trenutku – a istorijski
trenutak je dug – da je to otkride, neki pravi način života, a onda shvatimo da
suštinski odnos roba i robovlasnika nije izmijenjen.”113
Stoga su upravo kriza morala i u njenom središtu model čovjeka manipu-
lanta ili interesne grupe manipulanata, čest tematski okvir Nikolidevih filmova.
Kao egzemplaran u tom pogledu on izdvaja lik jednog od mnogih oriđinala iz nje-
govih filmova, Žorža iz Lepote Poroka, predstavnika moralne tiranije mediokrite-
ta.114 “Osrednjaci, koji su u vedini, teže da svedu na svoj nivo one sa izraženom
individualnošdu - moralnim kvalitetima i da sve poravnaju i pretvore u konfek-
ciju moralnog mišljenja i djelanja.”115 Kriza morala je, po Nikolidu, opasnija, pa
čak i pogubnija od političke ili ekonomske krize: “Šta redi kad amoralnost polako
pretvaramo u sposobnost. [...] U mom kraju neko, ko nikada nije odgovarao,
podigao je hidrocentralu na mjestu gdje nema vode. Niko nikada nije postavio
pitanje ko je mogao da napravi takav spomenik ljudskoj gluposti.”116 Na kraju je,
da apsurd bude još vedi, upravo Nikolid bio najodgovorniji zato što je o svemu
tome napravio film.117
Pitanje moralnosti se, po Milomiru Marinovidu, kao crvena nit provlači
kroz život Nikolidevih junaka. “Moral je pri tom obostrano prikazan i kao duhov-
ni skelet koji njegove junake drži uspravnim i daje im mogudnost da se uopšte
kredu ali i kao čvrsti konopci u nekom grand-marionetskom pozorištu koji to kre-
tanje i uspravno držanje samo u jednom, ponekad isključivo tragičnom pravcu
vode.”118
No, Nikolideva poetska faktura konačno je nezamisliva bez surove ljepote
crnogorskog kamena koji je u njoj višestruko i višeznačno prisutan. Njegova
opsjednutost mitskom prošlošdu Crne Gore, moralnim predilekcijama, običajima
i obredima, ritualnim inicijacijama, kojima se u teatru sazdanom od kamena pri-
113
„Intervju“, 16.08.1985.
114
“Kad kaţe: „Ti si moj kum, ja ću tebi sve srediti!‟ ”, on manipuliše, koristeći vjeru svoga kuma u
moralnost, običaj, odanost […]. Ta svojevrsna žoržijada kojoj se teško oduprijeti, danas je sve
prisutnija. I, što je najzanimljivije, mi više za takvog čovjeka ne kaţemo da je nečastan, nepošten,
nemoralan, već – sposoban čovjek!?” / „Borba“, 06.10.1987./ Tako čovjek, po Nikoliću, luta izgub-
ljen izmeĎu ta dva svijeta, dva moralna stava koji su u oštrom sukobu, jer jednom pripadaju oni
koji ţele lagodan ţivot po svaku cijenu /takav je upravo je Ţorţ/, a drugom oni koji preţivljavaju
dramu ţivota zbog vjere u moralno poštenje.
115
„Borba“, 06.10.1987.
116
„Politika Ekspres“, 14.11.1988.
117
IzgraĎeno je i postavljeno sve što je bilo potrebno: brana, tuneli, turbine. Trebalo je samo sveča-
no otvoriti. “Kad su vidjeli da tu uopšte nema vode, razišli su se, a hidrocentrala je ostala kao biljeg
ljudske gluposti. Ti isti ljudi su se onda brţe-bolje okupili na partijskom sastanku da vide šta sam to
snimio oko hidrocentrale. Ţestoko su me napali, ali se našao neko priseban da ih upita, 'pa ljudi, je'l
on napravio tu hidrocentralu, ili je samo snimio?!‟ ” /„Blic“, 08.03.1997./
118
Milomir Marinović: Tihi pobunjenik. Iz kataloga sačinjenog povodom retrospektive Nikolićevih
filmova odrţanoj u Prijepolju 1989. godine.
kazuje drama pojedinca, duh i postojanost kamenštaka, njihov tegoban život i ti-
njajuda nada, slutnja smrti, riječju, efemernost naspram vječnosti, čini suštinsko
obilježje Nikolidevog poimanja filozofije života. I upravo se u tom njegovom
odnosu prema tradicionalnom nalazi jedan od ključeva za tumačenje filozofskog
i etičko-deontološkog aspekta njegove ukupne poetike. Dodajmo tome i njegove
crnohumorne priče o ljudima sa margina života, ispunjene apsurdnim situacija-
ma, kafkijanskom atmosferom, proročanskim i metafizičkim, tragičnim ljudskim
sudbinama, preplitanjem stvarnog i fantazmagoričnog, sujevjerjem i predrasu-
dama.
Opšta literatura:
Armanini, Ante: Lingvistika, filozofija, metafizika. Delo 23/5, Beograd 1977.

Bakovid, Todor: Depresivni optimizam Crnogoraca. Jugoart, Zagreb, 1985.
Bart, Rolan: Književnost, mitologija, semiologija. Nolit, Beograd, 1979.
Bašlar, Gaston: Poetika prostora. Kultura, Beograd, 1969.
Bergson, Henri: Ogledi o neposrednim činjenicama svesti. Mladost, Beograd,
1978.
Bergson, Henri: Smijeh /esej o značenju komičnog/. Znanje, Zagreb, 1987.
Bešid, Miloš, Borislav Đukanovid: Bogovi i ljudi /Religioznost u Crnoj Gori/. CID,
Podgorica, 2000.
Chapman, Colins: Shadows of the Supernatural. A Lion Book, Oxford, 1990.
Douglas Hill, Pat Williams: The Supernatural. Bloomsbury Books, London, 1989.
Džejms, Wiliam: Raznolikosti religioznog iskustva: Studija ljudske prirode.
Naprijed, Zagreb, 1990.
Fink, Eugen: Bide i pojavljivanje, u: Fenomenologija, Milan Damnjanovid, red.,
Nolit, Beograd, 1975.
Frojd, Sigmund: Iz kulture i umetnosti. Matica Srpska, Novi Sad, 1981.
Hamburger, Kerte: Istina i estetska istina. Sarajevo, Svjetlost, 1982.
Hamvaš, Bela: Hiperionski eseji /mitologija – estetika – metafizika/. Matica
srpska, Novi Sad, 1992.
Jung, Karl G.: Čovek i njegovi simboli. Mladost, Zagreb, 1973.
Kalezid, Vasilije: Svijest o satanizmu u čovjeku, u Džon Milton: Izgubljeni raj.
Altera, Beograd, 1989, str. 443-457.
Kemp, Piter: Kritika kao metajezik. Književnost 12, 1983.
Kjerkegor, Seren: Brevijar /estetski i etički stadijum/. Grafos, Beograd, 1979.
Kolakovski, Lešek: Prisutnost mita. Rad, Beograd 1989.
Konstantinovid, Radomir: Filosofija palanke. Nolit, Beograd, 1991.
Levinas, Emmanuel: Totalitet i beskonačno /Ogled o izvanjskosti/. IP “Veselin
Masleša”, Sarajevo, 1976.
Liotar, Žan-Fransoa: Fenomenologija. BIGZ, Beograd, 1980.
Pešid, Vukašin: Patrijarhalni moral Crnogoraca. Unireks, Podgorica, 1996.

Sapir, Edvard: Ogledi iz kulturne antropologije. Prosveta, Beograd, 1984.
Stokid, Ljubiša Đ.: Oligarhija u političkoj teoriji. Naučna knjiga, Beograd, 1989.
Tennant, Neil: Anti-realism and Logic. Clarendon Press, Oxford, 1987.
Todorov, Cvetan: Simbolizam i tumačenje. Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1986.
Tomas, Vincent, ed: Creativity in the Arts. Englewood Cliffs, New Jersey, 1964.
Uvod u etiku. Piter Siger, red. Izdavačka knižarnica Sremski Karlovci, Novi Sad,
2004.
Višeslavcev, Boris: Etika preobraženog Erosa. Beograd, 1996.
Filmološka literatura:
Clifton, N. Roy: The Figure in Film. An Ontario Film Institute Book, 1983.
Dakovid, Nevena: Istinite laži, u: Dokumentarni film /studije, polemike, ogledi,
razgovori/. Milan Kneževi, red., Beograd, 1998.
Deuzlin, Norman: Images at Postmodern Society: Social Theory and
Contemporary Cinema. Sage publications, London,1991.
Dokumentarni film /studije, polemike, ogledi, razgovori/. Milan Kneževid, red.,
Beograd, 1998.
Ebervejn, Robert: Vodič kroz teoriju i kritiku filma. Filmske sveske 1/2, 1985.
Filmska enciklopedija. JLZ “Miroslav Krleža”, Zagreb, 1990.
Hendrikovski, Marek: Umetnost kratkog filma. Beograd, Clio, 2004.
Kalafatovid, Bogdan, red.: Politika autora. Institut za film, Beograd, 1981.
Lafe, Alber: Logika filma. Institut za film, Beograd, 1971.
Maccan, Richard Dyer, ed.: A Montage of Theories. Dutton, New York, 1966.
Mac Dougall, David: Prospects of the Ethnographic Film, in: Movies and
Methods, Bill Nichols, ed. Universuty of California Press, Berkeley and Los
Angeles, California, 1976.
Mast, Gerald, Marshall Cohen, eds.: Film Theory and Criticism. Oxford University
Press, New York, 1974.
Mec, Kristijan: Ogledi o značenju filma. Institut za film, Beograd, 1973.
Monaco, James: How to Read a Film: The Art, Technology, Language, History
and Theory of Film and Media. Oxford University Press, New York, 1979.
Moren, Edgar: Film ili čovek iz mašte. Institut za film, Beograd, 1967.
Nichols, Bill, ed.:Movies and Methods. California UP, 1976.
Peters, M. Jan: Slikovni znaci i jezik filma. Institut za film, Beograd,1987.
Rasprava o filmskoj režiji, Radoslav Lazid, red. JU FILM DANAS / KULTURA, 1991.
Stojanovid, Dušan, red.: Teorija žanra. Institut za film, Beograd, 1987.
Vilemen, Pol: O problemu žanra. Filmske sveske broj 2, prolede, 1986.
Volen, Piter: Znaci i značenje u filmu. Institut za film, Beograd, 1972.
SEARCHING FOR TRUTH: PHILOSOPHICAL, ETHICAL AND DEONTOLOGICAL

ASPECTS OF ZIVKO NIKOLIC'S POETICS
Philosophical and ethical structure of Nikolic’s films created in the form of

conceptual iterations is largely imbued by mythical stories, customary and
traditional norms that are closely associated with them. The obedient
acceptance of authoritarian recipes which reduce film and its truth to vulgar
ideological substitute, both destroying its philosophical conception and
confirming the quasi-cultural and bureaucratic values, according to Nikolic, as
critical and liberal artist, was distant and unacceptable. In order to show his
projected vision of the world and its philosophical and ethical attitude towards
it, the artist, as Nikolic sees him, must have absolute and uncensored freedom
of artistic decisiveness. Only a strong artistic individualities, and Nikolic , for
many reasons, is considered to be one of them, who can resist the powerful and
deliberately orchestrated ideological and regime pressure and preserve their
artistic and moral integrity, can expect that their works and their philosophical
view of the world withstand the test of time and leave an authentic trail in it.
Nikolic's obsession by mythical past of Montenegro, moral predilections,
customs and rites and ritual initiation, makes the essential trait of his
understanding of philosophy of life. Consequently, in his relationship with the
traditional is one of the keys of interpretation not only philosophical, but also
the ethical and deontological aspects of his poetics.
Key words: the truth, the philosophical dimension, ethics, moral,

ideological forms, bureaucratic decision-making, artistic and moral
integrity, transcendence, deontology, moral values, the Montenegrin tradition.
METODIKA NASTAVE STRANIH JEZIKA
FOREING LANGUAGE TEACHING
UDK 811.111(73).09-2
IMPORTANCE OF TEACHING INTERCULTURAL

COMMUNICATION TO PHARMACY AND NURSING STUDENTS
AT THE UNIVERSITY OF NIŠ MEDICAL SCHOOL
Nataša Bakid-Mirid
Medicinski fakultet Univerziteta u Nišu
Abstract: Effective health care delivery is dependent upon clear communication. Clear
communication is, still and all, an essential element in every field of health care between
all individuals who are involved: patients, pharmacists, physicians, nurses, and other
health care professionals. Nevertheless, when the participants in the health care setting
come from diverse cultural backgrounds, communication between health care providers
and patients can become unclear, the entire medical treatment process problematic, and
clear communication hindered.This paper will present why is introduction of the
intercultural communication concept at the University of Niš Medical School during
mandatory English language classes important for the future health care providers, and
how it evolves students into culturally competent communicators at the same time
reinforcing their comprehension of what happens when intercultural contacts and
interaction take place.
Key Words: intercultural communication, health care delivery, English language classes,
students, pharmacy, nursing.
Framing the importance of intercultural communication in the health care

setting
The formal study of intercultural communication is generally associated

with the publication of Edward Hall’s “The Silent Language” in 1959, where the
author showed how culture is critical to understanding intercultural
communication. After millennia of research, intercultural communication
challenges today are global and by that it is meant that intercultural
communication is present in every segment of life and in every profession.
Correspondingly, the significance of health communication is very important
because if people are to interculturally interact with other people, it is important
to understand how socio-cultural factors shape the well-being of others. Owing to
that, effective health care delivery relies on clear and effective communication
which is an essential element in every form of medicine and health care between
all individuals involved: patients, physicians, pharmacists, and other health care
professionals. If, in any way, communication between health care providers and
patients is not clear, the entire medical treatment process can be problematic
and clear communication may be hindered when the participants come from
diverse cultural backgrounds. Thus, it is exactly the health care provider who is
responsible for communicating effectively with people from diverse cultural
backgrounds whereas a fundamental understanding of culture and
communication is a prerequisite for everyone involved in the health care
profession because it utilizes increasingly sophisticated, contextually appropriate
communication behaviors to engage with patients in complex intercultural
interactions. Moreover, theoretical and practical knowledge about intercultural
communication enables health care providers to learn how to coexist peacefully
with those who do not necessarily share their own life style or values that are
essential to guarantee successful intercultural communication. (Samovar and
authors 2007; Cooper and authors 2007; Gwyn 2007; Bakid-Mirid 2012)
Critical elements of culturally competent communication in the health

care setting
The objective of teaching intercultural communication during English

language classes at the University of Niš Medical School is, primarily, focused
on:
a) developing awareness about cultural differences
b) avoiding any evaluative judgments to culturally different others
c) increasing students’ ability to interact with and understand aspects of
other cultures
d) cultural patterns
e) becoming a culturally competent communicator.
The abovementioned reinforce students’ full awareness that both good
linguistic and cultural competence is indispensable119so as to avoid mis-
understandings when intercultural interaction in the health care setting takes
place. To this end, students learn to recognize, and appropriately address
cultural biases in health care delivery, while considering health of the patient
119
Generally speaking, cultural and linguistic competence is a set of congruent behaviors,
knowledge, attitudes, and policies that come together in a system, organization, or among
professionals that enables effective work in cross-cultural situations. “Culture” refers to
integrated patterns of human behavior that include the language, thoughts, actions, customs,
beliefs, and institutions of racial, ethnic, social, or religious groups. “Competence”, on the other
hand, implies the capacity to function effectively as an individual or an organization within the
context of the cultural beliefs, practices, and needs presented by patients and their communities.
first. They are also shown how to demonstrate an understanding of diverse

belief systems that derive from the way people perceive the world. This means
that differences in ethnic background and mores (the fixed morally binding
customs of a particular group) can also create communication problems.
Nevertheless, learning about cultural differences can reduce many of these
barriers because a health care provider who makes assumptions about a patient
based on cultural differences, actually, risks missing important cues. This means
that attitudes for illnesses, kinds of treatment, the role of a nurse and/or a
pharmacist in building a successful rapport with the patient varies widely across
cultures, and what is considered an illness in one culture may not be seen as
such in another (Luckmann 2000; Andrews and Boyle 1999; Rosenjack-Burchum
2002). Some cultures favor treatment of the whole person others concentrate
on dealing with specific symptoms. In some cultures healthcare providers will
put more emphasis on the patient as a person (patient-centered care), while in
other the focus is on the analysis of the illness. Students are given various
examples so as to know how and when to put their cultural knowledge into
practice. For instance: many Muslim Afghanis rely on the Koran to protect them
from illness; Latino and Asian cultures, on the other hand, believe that illness
may be prevented by maintaining a “hot-cold” balance; many members of
Mexican and Puerto Rican cultures believe that health may be the result of good
luck or reward from God for good behavior; and the Chinese prepare amulets
(especially jade charms) to ward off evil spirits and to protect their health.
Additionally, and through various case analyses, students learn to avoid
judgmental language or non-verbal behaviors that the patient may interpret as
disapproving (for instance making faces, frowning, nodding as a sign of
disapproving), and realize that in many instances encouragement and, in some
cases, empathy is a key trait that strengthens the intercultural patient-
pharmacist/nurse relationship. More importantly, the students are taught to
perceive the patient as an individual whose qualities are yet to be discovered,
putting aside an externally attributed identity or stereotypes of a cultural, racial
or national group. This helps them to develop their intercultural competence i.e.
their ability to ensure a shared understanding by people of different social
identities, their ability to interact with people as complex human beings with
multiple identities and their own individuality (Samovar and authors 2007;
Cooper and authors 2007; Ting-Toomey and Chung 2005; Lustig and Koester
2006; Hofsteede 2002; Gudykunst 2005, Bakid-Mirid 2012). Each student is
focused not only on the aforementioned attributes and details of particular
cultures but also on having the “big picture” that every individual brings a set of
expectations as to how people should and will interact in an intercultural
encounter and what possible outcomes will result.
Simultaneously, students become acquainted with the fact that the role
of medical English can in many instances affect health care communication. For
example, the use of words such as rhinitis rather than hay fever, anosmia
instead of loss of smell and dementia rather than memory loss can be rather
confusing not only to native speakers of English, but to speakers of many other
languages. Again, this is to prove that their ability to communicate clearly and
effectively with patients impacts patient care and the patient’s perception of
care. Also, the possibility of miscommunication can increase when the health
care provider and patient speak different first languages. Idioms and frames of
reference can carry shades of meaning in one language that may not exist in
another. Mispronunciation or incorrect signing can also be misleading to both
the provider and/or patient.
Students are also made aware that an intercultural speaker apart from
cultural and linguistic awareness needs to learn skills, attitudes and values
involved in the process of intercultural communication such as cultural
understanding, cultural sensitivity and cultural competence especially, which
are all crucial to understand intercultural human relationships (Samovar and
authors 2007; Cooper and authors 2007; Ting-Toomey and Chung 2005; Lustig
and Koester 2006; Hofsteede 2002; Luckmann 2000). Still, when applied in
health care setting, competence must include and appropriate mix of the
following attributes (Samovar and authors 2007, 352):
1. A culturally diverse staff that reflects the cultures served.
2. Providers or interpreters who speak the patients’ language(s).
3. Training for health care providers about the culture and language of
the people they serve.
4. Signage and instructional literature in the patients’ language(s) and
consistent with their cultural norms.
5. Culturally specific health care settings.
In other words, healthcare providers must take a proactive stance and
develop sensitivity to the role culture plays in health care. It is essential,
therefore, that students not only learn about other cultures but, what is even
more important, know their own culture so that they can realize how it affects
their ability to look at, understand and appreciate other people for what they
are regardless of their cultural and ethnic background that will for sure enhance
their ability to communicate with patients from other cultures, and by all means
increase their intercultural competence. As a result, the students are drilled to
challenge themselves and simultaneously examine their own cultural biases (if
any) as they learn about cultures and patients from another culture in played-
out critical incidents of clinical (Example 1.) or OTC (Over the Counter)
encounters (Example 2.).
Example 1. Dialogue practice for students of nursing where they are

drilled to understand a native English-speaking patient. After reading a dialogue,
students are given a multiple choice comprehension test based on the dialogue.
There are 5 questions in this quiz, and each question has one correct answer.
Students have only 1 minute for each question. At the end of the quiz, they
receive feedback from the teacher. If students experience any problems, they
are allowed to read the dialogue again.
Helping a Patient
Patient: Nurse, I think I might have a fever. It's so cold in here!
Nurse: Here, let me check your forehead.
Patient: What do you think?
Nurse: Your temperature seems raised. Let me get a thermometer to
check.
Patient: How do I raise my bed? I can't find the controls.
Nurse: Here you are. Is that better?
Patient: Could I have another pillow?
Nurse: Certainly, Here you are. Is there anything else I can do for you?
Patient: No, thank you.
Nurse: OK, I'll be right back with the thermometer.
Patient: Oh, just a moment. Can you bring me another bottle of water,
too?
Nurse: Certainly, I'll be back in a moment.
Key Vocabulary
fever
to check someone's forehead
raised temperature
thermometer
to raise / lower the bed
controls
pillow
Example 2. A critical incident in the OTC area specially designed for

students of pharmacy. This is the point where students practice their
understanding of features of both verbal and nonverbal intercultural
communication. Two students play out the incident, while the rest monitor:
Critical incident
Scenario: Ms. Chung is obviously distressed. She has just learned that she has
skin cancer.
The pharmacist steps from behind the counter and motions Ms. Chung to a more
private area. Ms. Chung indicates that the doctor was confusing when she talked about
the possible side effects of the medication.
The pharmacist goes over the possible side effects and explains what she should
do if they occur. The pharmacist observes that Ms. Chung looks confused. So, he stops
and asks her if she understands. She says she does. Even though she replies that she
understands, he provides a more thorough, detailed explanation. After this explanation,
Ms. Chung‘s facial expressions reveal that she understands.
At one point during the conversation, the pharmacist placed his hand on Ms.
Chung ‘s hand, looked into her eyes and said in a definitive tone, I want to help you
through this.
The pharmacist makes sure that his body movements and facial expressions are
congruent with his words. That is, when he says he is concerned he looks concerned.
During the conversation, the pharmacist varies his tone, rate and volume. For
example, the pharmacist noticed that Ms. Chung tended to whisper the word cancer.
Therefore, he also lowered his voice whenever he used the word. The pharmacist used a
soft, calm and even tone throughout the conversation as a means of comfort. (Bakid-
Mirid 2007, 141)
When the incident is acted out, the following questions are inferred: Was
the approach of the pharmacist proper? Was the approach too personal? How
did the pharmacist explain to Ms. Chung how to conduct the therapy? Did the
pharmacist monitor nonverbal signs? What were they? Was the placement of
his hand on Ms. Chung’s hand appropriate? How much emotion was involved?
Did he/she overdo with nonverbal expressions? Were his/her nonverbal
expressions congruent with his verbal ones? What about his voice patterns?
What intercultural lore has the pharmacist overlooked? In turn, the whole class
discusses and compares observations from intercultural communication vistas.
Finally, by the end of the compulsory English language course, students
should be able to understand the concept of intercultural communication as it
applies to medical/pharmaceutical care in culturally diverse populations,
understand how culture works to create differences in disease explanations,
and understand how culture molds beliefs about medical/pharmaceutical
treatment. Moreover, students should be able to realize the foundation of
intercultural competence: curiosity and openness, empathy, readiness to
suspend disbelief about other cultures and belief about one’s own. This means
not taking one’s own values, beliefs and behaviors for granted, avoid assuming
that they are the only possible and naturally correct ones and be able to see
how they might look from an outsider’s perspective who has different set of
values, beliefs and behaviors by showing the ability to de-center and think
outside the box. Finally, the future pharmacist, nurse and/or doctor should
realize that the knowledge of intercultural patient care has the potential to
improve communication between the health care provider and the patient,
increase patient satisfaction with the provider during the encounter, increase
patient cooperation with drug therapy plans, improve the quality of care and
enhance patient health.
Conclusion
The purpose of teaching intercultural communication during compulsory

English language classes at the University of Niš Medical School is the promotion
of the position which acknowledges respect for human dignity and equality of
human rights by staying in touch with the world, communicating wisely with it
at the same time perceiving communication between people as an art. The role
of the English language teacher in the health care arena of intercultural
communication is to develop skills, attitudes and awareness of values just as
much as to expand knowledge of particular culture or country and make
students aware how important it is to celebrate diversity by overcoming
prejudices about peoples and cultures that are different form their own.
Overtly, with the ever-increasing diversity of the population in Serbia and strong
evidence of racial, national and ethnic disparities in health care, it is critically
important that health care professionals are educated specifically to address
issues of culture in an effective manner. After all, training future health care
providers in various aspects of intercultural communication with patients is both
an important agenda and a challenge not only for an English language teacher
but also for other educators.
Lastly, as a rule of thumb, a reader should note that there is no perfect
model to imitate to become a competent intercultural communicator. The rules
and strategies of intercultural communication showed herewith are by no
means definitive, but should prove effective in the majority of communication
situations in any culture and in any English language course.
Bibliography:
Andrews, M M., Boyle, J C. Transcultural concepts in nursing care. Philadelphia:

Lippincott, 1999.
Nataša Bakid-Mirid.English in Pharmacy. Niš: Sven, 2007.
Nataša Bakid-Mirid.An integrated approach to intercultural communication.
Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing, 2012, 113-18.
Cooper, Pamela J., Calloway-Thomas, Carolyn, Simonds, Cheri J. Intercultural
communication, A text with readings. Boston: Pearson, 2007.
Gudykunst, William B. Theorizing about intercultural communication. Thousand
Oaks: SAGE Publications, 2005.
Gwyn, Richard. Communicating health and illness. New York: The Guilford Press,
2007.
Hofstede, Gert J. Pedersen, Paul B., Hofstede, Geert. Exploring culture. Maine:
Intercultural Press, 2002.
Klopf, Donald W. McCroskey, James C. Intercultural communication encounters.

Boston: Pearson, 2007.
Luckman, Joan. Transcultural communication in the health care setting. Albany:
Delmar, 2000.
Lustig, Myron W. Koester, Jolene. Intercultural competence, intercultural
communication across cultures. Boston: Pearson, 2006.
Rosenjack-Burchum, Jacqueline L. Cultural competence: An evolutionary
perspective. Nursing forum 37 (2002): 874-881.
Samovar, Larry, Porter, Richard E. Communication between cultures. Belmont:
Thomson Wadsworth, 2007.
Ting-Toomey, Stella, Chung, Leeva C. Understanding intercultural
communication. Los Angeles: Roxbury Publishing Company, 2005.
VAŽNOST NASTAVE INTERKULTURNE KOMUNIKACIJE NA MEDICINSKOM

FAKULTETU UNIVERZITETA U NIŠU
Efikasna zdravstvena usluga zavisi od jasne komunikacije između učesnika

u svim oblastima zdravstvene zaštite: farmaceuta, lekara, medicinskih sestara/
tehničara i drugih. Međutim, kada učesnici u zdravstvenoj komunikaciji dolaze iz
različitih kultura, komunikacija može da bude nejasna, medicinsko lečenje pro-
blematično, a jasna komunikacija ugrožena. Ovaj rad ima za cilj da prikaže zbog
čega je važno upoznati studente farmacije i visoke medicinske škole na Medicin-
skom fakultetu Univerziteta u Nišu sa pojmom interkulturalne komunikacije to-
kom obavezne nastave engleskog jezika, i kako ovo saznanje omogudava budu-
dim zdravstvenim radnicima da idu u korak sa dostignudima u modernoj farma-
ciji i medicini, dok im u isto vreme predočava koliko je važno razumeti šta se de-
šava kada dođe do interkulturalnih konatakata i interakcija.
Ključne reči: interkulturalna komunikacija, nastava engleskog jezika, na-

stavnik, studenti.
UDK 811.111(73).09-2
WHAT STANDARD WRITTEN NORMS OF ENGLISH DO IN THE

CURRENT U.S. COMPOSITION CLASSROOM?
Duka Vladimira
Singidunum University, Belgrade
Abstract: This paper presents the ways in which our conception of Standard Written
English can be challenged due to the increasing influx of non-native English speakers,
and the effects of globalization on Composition studies. My main line of inquiry will be
how the field of Rhetoric and Composition has responded, or eventually can respond to
the following research problem: How should participants in college Composition classes
handle the tension between the narrow and stable conception of Standard Written
English, and the increasing global diversification of the English language? Cameron
argues that the global spread of English has had a two-fold impact: It promoted English
language teaching globally, and influenced what is perceived as the ideal way of
communicating in one‟s native language (67). Consequently, my research problem arises
as a response to the increasing trend of the presence of the writers who speak English as a
second language (ESL) in the Composition classroom.
Key words: Globalization, Standard Written English, Composition classroom, native,

non-native English speakers
Our conception of Standard Written English can be challenged mainly due

to two major factors: The increasing diversity of both students and teachers
recruited at American colleges, and the fact that English has been expanding
into various Englishes that various students and teachers bring into the writing
classroom. Pennycook argues that recent trends in Composition scholarship on
how to handle linguistic differences may be understood at least in part as
effects of “globalization” (196). The increasing influx of the students is a logical
result of the globalization. Moreover, globalization has been a crucial factor for
the diversification of English into various Englishes. The very fact that non-native
English speakers like myself are assigned to teach First Year Composition is the
result of globalization.
Yet, globalization both complicates and facilitates our understanding of
Standard Written English. For example, Schneider argues that English is
regarded in two-fold terms: On the one hand, it is the world’s leading language,
while on the other hand it has been damned as a “killer language” (233).
Globalization connects and disconnects the differences at the same time. Still,
Schneider explains that two seemingly contradictory perspectives we see still
have one attitudinal feature in common: They both look at English in an
idealized, homogeneous, standardized form (233). The conflux of influences
happens because globalization can be regarded as a force for the recombination
and redistribution of populations, while English can be seen a link between
differences. For example, English is the link between native English students and
non-native English students or teachers in the classroom. The question, of
course, is what the outcome of redistribution will be, and this may well be
determined by the versions of English that retain power.
English diversifies globally and challenges the standard norms of Written
English. Jenkins argues that English pluralization into various Englishes has
problematized treatment of any one set of conventions as posing a universal
definition of English (142). Because of the fact that globalization poses new
challenges to us, the paper pinpoints the need for colleges to reconsider the
implications of their institutional practices for students who come from various
ethnic, cultural, and linguistic backgrounds. This need is necessary due to
demographic and cultural shifts currently happening. Consequently, it is upon
the institutions to increase diversity-related awareness. Teachers will foster
better Composition education for students through the development of a
definition of the norms of Standard Written English which accounts for the
increasing globalization of the language. In order to address this research
problem, I relate to my own unique position as a non-native English speaker,
and the international graduate student who teaches first year Composition in a
U.S. English department.
A brief background to the research question
Historically looking, however, tendencies to standardize the norms of

Standard Written English are not new. Similarly, Lu explains that the efforts to
standardize English have been around since the beginning of American
nationhood (605). If we trace back those tendencies, we see that John Adams
proposed that an institution be formed and charged with two responsibilities:
To prescribe a language standard and to consider political and economic forces
critical to the international spread of English (Heath 220). In such a scenario,
English had to have a prescribed norm. However, Horner defines what a norm is
today, and concurrently tells us that we need to view the norm as being made
of multiplicities: “The norm assumed the context of writing, and writing itself is
imaged to be monolingual, a monolingual native-English speaking writer who is
writing only in English to an audience of English-only readers” (569). However,
we need to challenge the monolingual tendencies created by the global spread

of English.
Since the writing classroom is pluralistic, we need to adopt new ways to
teach writing that correspond to the new environment. By the same token,
Horner says that in such a complex multi-lingual landscape, attempting to teach
students to reproduce a single standardized version of English in their writing is
both futile and inappropriate (571). The current U.S. Composition classroom is
multilingual and polyvalent as opposed to monolingual. It illustrates that we
need to recognize that the proper definition of the norm of Standard Written
English involves polyvalent environment. We need to accept the new
environment if we seek for a relevant and current definition of the norms. A
new definition of the norm applies to the new classroom we see today.
Because of globalization, it is significant that Composition teachers
recognize the presence of various Englishes in the classroom. Kachru and Smith
say in their elaborate study on world Englishes that different varieties of English
are closely related to the whole idea of “native speaker” (5). Namely, they stress
that the whole idea of “native speaker” has to undergo drastic revision—we
need to think not in terms of the binaries between the native and non-native
speakers of English, but of native users of different world Englishes (5). As we
see, the presence of the students who speak different varieties of English calls
for a revision of how we can view the traditional binaries between the “native”
and the “non-native” in the Composition classrooms today. Englishes change
the ways in which we view the norms of the language in a post-colonial setting
because varieties significantly complicate the definition of the norms.
Thus, the misunderstanding on where to place ESL students is a product
of the academic schism between Composition and the field of English as a
Second Language dating from the past. I question what kinds of shifts have
been made as a response to the globalization of English. Moreover, I am looking
at the new models for the “division of labor” of teaching writing. This
incorporated knowledge will serve me as the base to draw further implications
to challenge the definition of the fixed norms of Standard Written English.
The origin of the academic division between the two interrelated fields
I pinpoint the importance of addressing my research question of the

norms of Standard Written English in U.S. English departments. In the past,
English departments were traditionally regarded as the places occupied mostly
by native speakers of English. English departments were regarded as the places
where predominantly native-English teachers teach native-English students.
However, globalization has been changing the structure of the English
departments and Composition classrooms. Singh and Doherty say that
education is a good example of this with students moving in increasing numbers

to take up educational possibilities elsewhere resulting in changing practices in
the new ‘educational contact zones’ and new, appropriated knowledges
travelling across borders (9). Students change their places globally taking up
new learning opportunities. Therefore, even geographical spaces problematize
our understanding of the norms of the Standard Written language as well. There
are more and more diverse students at the English departments who both teach
and are taught.
First-year Composition classes are no longer monolingual places
whatsoever. It is due to a demographic shift that has included the ever-
increasing influx of international students on American campuses. In the late
nineteenth century and throughout the twentieth, colleges and universities
opened their doors to a wider variety of students. According to the Institute of
International Education, as of 2004, over a half million international students
were studying at American colleges and universities, and many still do continue
to recruit internationally. Second language writers include the international visa
students, permanent residents, as well as naturalized citizens of the U.S. and
Canada. For them, English may be their third or fourth language.
One of the radical changes recently adopted has been the integration of
ESL students into mainstream Composition classes. Writing courses in English
departments in the U.S. have traditionally been taught by native speakers of
English, which again implies the strict division between the native and the non-
native. Actually, there was misunderstanding at the English departments on
how to treat students who speak English as a second language. Before the
1960s, writing was neglected in second language studies because of the
dominance of the audio-lingual approach, focused exclusively on the spoken
language. However, during the 1960s, the fall of the audio-lingual approach, and
the sudden influx of international students at the American universities made
writing an important agenda in second language studies.
However, there are growing numbers of bi- and multi-lingual students
raised in the U.S. for whom traditional ESL programs and courses, often
designed for international students, may be ill-suited. Furthermore, Horner
underlines that it is increasingly inappropriate to make simple identifications of
students’ languages and to categorize and place them in courses of instruction
purely according to their native linguistic factor as the main point (571). This
dichotomy can be further challenged due to the changing demographic
environment in Composition classes. The dichotomy includes not only the
distinction between the labels of the native and non-native, but also our
understanding of what these labels imply for Composition teachers. Again, we
do not want to apply clear-cut dichotomies but to recognize a whole spectrum
of factors that can help us facilitate the teaching process for different students.
And yet, even if we place ESL students into mainstream classes, we still
need to be careful about possible problems. Silva remarks that the unreflective
adoption of mainstream Composition materials may seriously disadvantage ESL
writers by assuming knowledge they do not possess (155). Because of the
complexity of the matter, various different factors need to be taken into
account. We cannot assume that the mere inclusion of the ESL learners into the
mainstream Composition classes resolves the problem on how ESL students
actually learn to write, and which norms they are to comply with. For example,
Silva says that ESL writers’ rhetorical differences may be manifestations of their
cultural backgrounds rather than cognitive or educational deficiencies (155).
Students’ errors can be attributed to differences in culture. If the students are
put in the mainstream Composition classroom without adequate methodology,
the effect may be counter-productive. The question of the standard norm
becomes debatable again. If we ask them to comply with the norm, we actually
ask them to silence. Lu stresses ESL students are forced to silence themselves
instead of speaking aloud: “Speakers lacking the legitimate competence are de
facto excluded from the social domains in which this competence is required, or
are condemned to silence” (438). They are told to imitate the ideal model,
which obviously some cannot.
Socio-political impact of the academic division between the two fields
Again, the changes in attitudes need to be placed in a broad socio-

political context. Even the individual motives to study the language need to
undergo the attitudinal change. Again, Lu reminds us on the importance of
understanding the fact that even the individual motives to study English are
related to broad socio-political factors:
People from all strata of the world are living under exponential pressure
to use English, and use it only with the kind of “demeanors” – accent,
lexicon, grammar, rhythm, pitch – that appeal to the few with the
cultural, political, and economic capital to dispense “job and educational
opportunities. (607)
Students want to learn proper English hoping to become part of English

socio-political and cultural environment that actually imposes standard norms.
By the same token, Lu says that we need to resituate the position and status of
English related to linguistic background of our students: “We frequently
examine the individual students’ languages for whether it hinders or helps their
mastery of academic English” (608). We look whether other non-English
languages students know could help them to acquire English more easily. The
language emphasis has been shifted in accordance to the broad world picture –
to produce the pure and ideal version of the language.
Instead of focusing on what we can do with the language, we concentrate
on asking the students to comply with the norms. Lu and Horner explain that
even students’ desires are to become more marketable by acquiring commodified
skills in producing Standard Written English (148). The Composition classroom
cannot be a site where a particular, standardized variety of English continues to
be reproduced because there are multi-cultural learners. We need to embrace a
radical shift from the static policy of mono-lingualism to an explicit policy that
embraces multilingual, cross-language and cultural varieties as the norm for our
teaching and research. This change in attitudes is time-consuming. But the field
of Rhetoric and Composition is at the forefront of that change because we work
with a huge majority of the college students.
Although international variations of English tended to be presented as
inferior compared to the native English, language variations still perform an
active role. It is primarily because of the language users who shape the
language. In his discussion of Englishes, Schneider argues that there have been
tendencies to regard and portray native English countries as the “centers” thus
entitled to establish the norms of correctness. Conversely,“New Englishes” were
presented as peripheral, deviating from these norms. Schneider says that
present day English as a predominant means of communication is being
appropriated by local speakers, diversifying and developing new dialects called
New Englishes (233). New Englishes are the logical result of communication and
contact between various speakers.
In the teaching process, we want to connect rather than disconnect the
differences via English. The differences are perpetuated by the ways in which
we employ the native and non-native labels that have separated diverse
students for a long time. Moreover, the labels change the ways in which we can
regard the current trends happening. For example, Lu says that we need to use
English as a way to connect or reconnect, rather than separate: “To use English
to blur the border protecting the division and hierarchy of competing languages,
Englishes and its discourses, borders that are actually patrolled by labels such as
foreign vs. native” (27). In one way – to bridge the differences that look difficult
to bridge. Users of Englishes erase the difference between foreign and native.
The labels like foreign and native have done a great harm to the students who
start learning the language across the globe. The difficulties arise because
students are taught to imitate the imposed standard model. For example, Lu
says that in the teaching process the students are taught to imitate the standard
written norms of English in order to imitate “native”: “The pressure to acquire
and use English is increasingly becoming a lived reality for peoples stratified by
labels such as native-speaking, educated, developed countries, or democracy
and their others” (20). Since there has been an imposed norm to write properly,
it is incumbent upon the teachers to change the ways in which they treat the
norms of the Standard Written language.
The line between the native and non-native English becomes blurred, so
too does the line between second-language writing, and Composition
pedagogies. Additionally, Kachru reminds us that most users of English are in
fact non-native speakers of English (242). Lines and labels that separate the
speakers evaporate in the current environment. However, Chiad and Schmida
conclude that “categories like ESL, bilingual, and linguistic minority do indeed
serve to delineate some students, but these categories are inadequate when it
comes to capturing the literacy journey of students whose lived realities often
waver between cultural and linguistic borderlands” (94). We cannot use the
labels to assess students’ individual language performance. The labels align
students with complex cultural and linguistic realities they belong to, or they are
supposed to belong to. In that way, labels stigmatize students. Students can be
presented as being superior or subordinate to other students present in the
classroom. Spack has noted that the terms like foreign, international, and Other,
used to identify ESL students, assume specific socio-cultural identities for the
students and their languages and posit English, and English speakers, as “the
norm against which the other, the different is measured” (766). The categories
that have long separated the students have dominated the ways non-English
students are represented. Also, the categories influenced how the programs
were institutionalized in both ESL and mainstream Composition classes.
The labels that tended to separate the students cannot be divorced from
power relations in the classroom. Since the structure of the classroom has been
changing almost on a daily basis while constantly adapting to the emerging
needs of students, we can say that power relations played out are dynamic.
Cameron further argues that power relations are influenced by politics and
international relations of power, which construct discourses about which
language should be the model to emulate for effective communication (199).
We see that the question of the norms is a political issue. A teacher’s open and
tolerant attitude can largely influence how to negotiate the underlying power
relations in the classroom. The ways in which we treat differences in writing can
speak as well how we address the underlying power relations. Similarly, Purves
tries to explain the reasons why ESL students have different rhetorical patterns
from their native English counterparts, and how ESL students view what
Standard Written English is. His results show that “the fact that the
compositions come from good students suggests that these students have
learned and are applying the norms of their rhetorical community” (12). The
students tend to relate to the norms of their native communities.
If we require the students to comply with the standard norms of the
language, Composition may turn into colonization. At a certain point, instruction
in Composition becomes colonization:
By asking these students to use our signals according to our expectations,

we are not taking language to be ‘a system of abstract grammatical
categories’; Instead, we are at least implicitly understanding languages
conceived as ideologically saturated, language as world view. (Bakhtin 271)
Power relations are at played out in the classroom among the participants
because we require our students to share and reproduce in their writing
Western world view. Also, power relations call us to shift our pedagogy
emphasis in order to de-territorialize the institutional practices.
We want to use the classroom territory to de-territorialize ourselves and
our students. In this context, the resolution we want to adopt encompasses a
whole range of the social background the students bring into the classroom. By
the same token, Purves says that in demanding that ESL students write Standard
Written English, and use a deductive, linear argument, we are asking them to
situate themselves within a particular sociopolitical context (10). Moreover, we
respond to their writing according to how accurately they are able to do so. As
we see, the U.S. Composition classroom does reflect the ongoing political
implications of the English diffusion globally.
The current classroom does make us reconsider what we want to think
about the standard norms. Bourdieu observes that linguistic competency is a
political judgment about legitimacy (28). However, speakers lacking legitimate
competence are excluded from the social domains in which this competence is
required, or are condemned to silence. It is incumbent upon the teachers to be
aware of the ways in which position the students in the classroom. It means that
we want to evade positioning the social in monolithic terms, but always through
pluralistic and heterogeneous perspectives. We need the classroom in which, as
Pratt observes, “cultures meet, clash, and grapple with each other, often in
contexts of highly asymmetrical relations of power” (34). It is the classroom that
actively engages in the clash of cultures. Significant as cultural perception is, we
cannot align a-historical, fixed and simplistic definitions with it.
The model of the “division of labor” discussed above that clearly classified
the native and the non-native students has been changing the ways in which we
view ESL students. Matsuda further explains that during the 1990s, Composition
teachers considered themselves as first language composition teachers by
default regardless of the fact that international students were constantly finding
their way into mainstream Composition classrooms (15). Teachers assumed the
reality is homogeneous. Matsuda calls the labels “inaccurate.” I would call them
vague or even imprecise due to the fact that the structure of the current
American Composition classroom can serve me as the foundation to test the
validity of divisions and labels. The “CCCC Statement on Second Language
Writing and Writers” from January 2001, revised November 2009, officially
confirms the fact that ESL students are part and parcel of the mainstream
Composition classrooms at the English Departments: ”Second-language writers

have become an integral part of higher education, including writing programs”
(10). This is the official recognition of the presence of ESL speakers in
Composition classrooms (including instruction, assessment, and class size,
teacher preparation, and support for writing instructors who have second
language writers among their students). CCCC document is the call for the
teachers to apply appropriate methods that correspond to the new reality.
Both the teacher and the student change in terms of the ways in which
they view each other’s differences. For example, native English students can
view their non-native English peers and teachers in a static and deterministic
light, which can be unacceptable in a changing environment. The new approach
affirms a multiplicity of languages within the framework of cultural pluralism. The
shifting and pluralistic nature of the language and rhetoric is particularly
significant in an age of globalization. Otherwise, globalization can create global
homogenization of language and culture. We need to take all these factors into
account while evaluating students’ papers. More importantly, responding to
homogenization trends, Lu pinpoints that we need to refocus the goal of the
English language teaching: “Students need to become adept at learning to use a
plurality of 'target' languages, rather than attempting to imitate a 'target'”
(512). All the participants, including the native English ones need to start getting
used to the varieties of English. Even more importantly, native English students
learn to expect that their teacher may speak some variety of English.
Future directions
Many disciplinary shifts have been made, and many are still being made.
The integration of ESL students has arisen as a reaction to pedagogical concerns
of the time. Matsuda explains that second language writing issues are much
better suited in broader programs or departments, such as Composition studies,
or applied linguistics (15). Instead of placing second-language issues in specially
designed programs per se, the field can benefit more if seen as a symbiotic field.
We need to position the issues in various institutional contexts – to negotiate
the differences in theoretical, ideological, and methodological perspectives. We
cannot compartmentalize second-language writers and their issues in a separate
field. My understanding of the word symbiotic that pertains to my research
question encompasses different levels of integration: To integrate second-
language students and their linguistic issues with second-language teachers
teaching Composition classes within the English departments. And yet, the very
integration of the second-language students into the mainstream Composition
classes itself does not resolve the underlying issues still present in the
classroom. The model of division cannot be divorced from the tendencies to
standardize and homogenize English. The model of “division of labor” does a

disservice to teachers and students because it disregards a true picture of the
Composition classroom that is multicultural and multi-linguistic. It is the
classroom that is the mosaic of differences.
Composition teachers do not want to cure ESL, but to tackle the issue by
meeting the needs of the diverse group of students. The Statement does not
imply that Composition teachers are not trained enough to tackle the language
issues ESL students may face. The emphasis is on the teachers’ openness
towards diverse students’ issues, and the teachers’ readiness to accept the fact
that learning is a mutual process. Namely, ESL students help teachers by
pointing to the issues they may have. Learning to write in a second language is a
complex process. Matsuda explains that this is not to say that writing in second
language is essentially the same as in the first language (19). After all, even
native speakers and writers come from diverse cultural, educational, and
sociolinguistic backgrounds. I would not call the treatment towards ESL students
special in any way, but rather integrated because we try to build the new using
the old. Some conscientious teachers felt unprepared to teach the ESL students
because of the historic, all-inclusive disconnection of Composition from second-
language teaching. A gradual reversal of this disconnect is reflected through the
slow influx of the international students into Composition classrooms.
Moreover, we understand that there is no one-size-fits-all model. Lu says
that what constitutes acceptable language is neither fixed nor determined but
negotiated instead (150). A proficient user of English is someone who, as
Widdowson says, treats English “as an adaptable resource for making meaning,
possesses it, makes its own, bends it to one’s will, asserts oneself through it
rather than simply submitting to the dictates of its form” (384). On the other
hand, if we disregard the current social picture of the classroom that invites
variety and the inevitable clash of the differences, we can implicitly have
assumption of the superiority of the native English rhetoric. This superiority can
lead us to be embedded in cultural essentialism, which leads to language and
cultural colonialism. Colonialism draws binary oppositions between the superior
and the subordinate underlying unequal power relations. Finally, the definition
of Standard Written English is sensitive to the changing environment. Moreover,
it is ready to integrate vibrant participants in the dynamic social process. The
ideal or proficient user is someone who has been living via English.
Bibliography:
Atkinson, Dwight. “L2 Writing in the Post-Process Era: Introduction.” Journal of

Second Language Writing 12.2003: 3-15. Web. 10 June. 2010.
Bakhtin, Mikhail, Michael M. Holquist, Vadim Liapunov, and Kenneth Brostrom.

The Dialogic Imagination: Four Essays. Austin: University of Texas Press,
1982. Print.
Bartholomae, David. Writing on the Margins: The Concept of Literacy in Higher
Education. A Sourcebook for Basic Writing Teachers. Ed. Theresa Enos.
New York: Random,1987.
Bourdieu, Pierre. Language and Symbolic Power. Ed. John Thompson. Trans Gino
Raymond and Matthew Adamson. Cambridge: Harvard UP, 1991.
Bruffee, Kenneth. “Social Construction, Language, and the Authority of
Knowledge: A Bibliographical Essay”. College English 48 (1986): 773-790.
1986. Web. 3 June. 2010.
Cameron, Deborah. “Globalisation and the Teaching of ‘Communication Skills.’ “
Globalisation and Language Teaching. Ed.David Block and Deborah Cameron.
London: Routledge, 2002. 67-62. Print.
Chiang, Yuet-Sim D., and Mary Schmida. "Language Identity and Language
Ownership: Linguistic Conflicts of First-Year University Writing Students."
Harklau et al. 81-96.
Conference on College Composition and Communication. January 2001 . Revised
November2009.
Heath, Brice S. "American English: Quest for a Model." The Other Tongue:
English Across Cultures. Ed. Braj Kachru, Urbana: University of Illinois
Press, 1982. 237-249.
Horner, Bruce. “Cross-Language Relations in Composition.” College English.
68.6. (Jul., 2006): 569-574. Web. 8 Aug. 2010.
Horner, Bruce, Lu, Min-Zhan. “Resisting Monolingualism in ‘English’: Reading
and Writing the Politics of Language.” Rethinking English in Schools: A
New and Constructive
Stage, Ed. Viv Ellis, Carol Fox, and Brian Street, London: Continuum, 2007. 141-
57.
Horner, Bruce. Terms of Work for Composition. A Materialist Critique. Albany:
State University of New York Press, 2000. Print.
Jenkins, Richard. Social Identity. London: Routledge, 1996. Print.
Kachru, Yamuna, Smith, Larry. “The Karmic Cycle of World Englishes: Some
Futuristic Constructs.” World Englishes 28.1(2006): 1-14. Web. 10 Oct.
2010.
Kachru, Braj. The Other Tongue: English across Cultures. Chicago: University of
Illinois Press, 1982. Print.
Kachru, Braj. “The Paradigms of Marginality.” World Englishes 15 (1996): 241-
255. Web. 20 Jun. 2010.
Kaplan, Robert B. “Contrastive Rhetoric and Second Language Learning: Notes
toward a Theory of Contrastive Rhetoric.” Writing Across Languages and
Cultures, Ed. A. C. Purves, Newbury Park, CA: Sage Publication, 1988. 275-
304.
Lu, Min-Zhan. “Living-English Work.” College English 68. 6. (Jul., 2006): 605-618.
Web. 10 Aug. 2010.
Lu, Min-Zhan. “An Essay on the Work of Composition: Composing English
against the Order of Fast Capitalism.” CCC 56.1 (Sept 2004): 16-50. Web. 2
Jun. 2010.
Lu, Min-Zhan. “From Silence to Words: Writing as a Struggle.” College English
49.4 (Apr., 1987): 437-448. Web. 5 June. 2010.
Matsuda, Paul K. “Composition Studies and ESL Writing: A Disciplinary Division
of Labor.”College Composition and Communication 50.4 (Jun., 1999): 699-
721. Web. 1 Jun. 2010.
Matsuda, Paul K. “Second Language Writing in the Twentieth Century: A
SituatedHistorical Perspective.” Exploring the Dynamics of Second
Language Writing. Ed. Barbara Kroll, New York: Cambridge University
Press. 2003. 15-34.
Pennycook, Alastair. “Rethinking Origins and Localization in Global
Englishes.”Contending with Globalization in World Englishes. Ed. Mukul
Saxena and Tope Omoniyi. Bristol: Multi-lingual Matters, 2010. 196-206.
Print.
Pratt, Louise M. “Arts of the Contact Zone.” Profession. 1991:33-40. Web. 15
June.2010.
Purves, Alan C. Writing Across Languages and Cultures: Issues in Contrastive
Rhetoric. Newbury Park, CA: Sage Publications, 1988. Print.
Schneider, Edgar. “The Dynamics of New Englishes: From Identity Construction
to DialectBirth.”Language 79.2 (June 2003): 233-281. Web. 2 Jun. 2010.
Silva, Tony. “Differences in ESL and Native-English-speaker Writing: The
Research and its Implications.” Writing in Multicultural Settings. Ed. J.
Butler, J. Guerra & C. Severino, New York: Modern Language Association,
1997. 209-219.
Singh, Parlo and Doherty, Catherine. “Global Cultural Flows and Pedagogic
Dilemmas:Teaching in the Global University ‘Contact Zone’.”
TESOLQuarterly 38.1. (2004): 9-42. Web. 9 Aug. 2010.
Spack, Ruth. “The Rhetorical Construction of Multilingual Students.” TESOL
Quarterly. 31.4 (1997): 765-774. Web. 10 June. 2010.
Widdowson, Henry H. “The Ownership of English.” TESOL Quarterly 28.2 (1994):
377-389. Web. 2 Jun. 2010.
KOJI JE UTICAJ STANDARDNIH NORMI PISANOG ENGLESKOG JEZIKA NA

SADAŠNJU AMERIČKU UČIONICU?
Ovaj rad predstavlja mogude načine putem kojih se naša koncepcija o

pojmu standardnog pisanog engleskog jezika može izmeniti. Novonastale izme-
ne se javljaju usled slededih faktora: Na američkim univerzitetima, dolazi do po-
vedanog priliva studenata kojima je engleski jezik drugi strani jezik, kao i zbog
uticaja globalizacije u američkoj učionici. Moje glavno pitanje de biti kako profe-
sori i studenti mogu da odgovare na novonastale sociolingvističke izazove: Kako
studenti i profesori treba da prevazidju granice između uske i fiksne koncepcije
standardnog pisaog engleskog jezika, i sve vedeg globalnog grananja i širenja
engleskog jezika? Kameron (Cameron) tvrdi da globalno širenje engleskog jezika
ima dvojaki efekat: Dolazi do globalnog širenja trenda učenja engleskog jezika, i
istovremeno se time utiče na našu svest o idealnom modelu komunikacije engle-
skog jezika (67). Stoga, i moje glavno istraživačko pitanje predstavlja odgovor na
sve vedi trend učešda govornika kojima je engleski jezik drugi strani jezik u
američkim učionicama.
Ključne reči: globalizacija, standardni engleski jezik, američka učionica,

izvorni, neizvorni govornici engleskog jezika.
INTERVJU
INTERVIEW
UDK 811.111(73).09-2
TOWARD A FEMINIST NARRATOLOGY AND OTHER ISSUES:

RESHAPING THE INTERPRETATIVE CLICHES, RESHAPING
THE WAY WE READ
Aleksandra Nikčevid-Batridevid
University of Montenegro
Susan S. Lanser, professor of English, Comparative Literature and Women‟s and Gender
Studies at Brandeis University is a scholar who has had a significant impact and has
motivated and inspired many others in the field of literary studies. Her scholarly interests
include European literature and culture, narrative theory and the novel, feminist theory,
women writers and women‟s studies, and the history of gender and sexuality. Within the
field of narrative theory, she is best known for her essay “Toward a Feminist
Narratology” (1986), the main initiative for advancing the project in which “she argued
for the mutually beneficial integration of narratology and feminism” and displayed “the
androcentric bias in the corpora upon which the classical models of narrative theory had
been founded.” Her books include The Narrative Act: Point of View in Prose Fiction and
Fictions of Authority: Women Writers and Narrative Voice.
She has also edited two volumes of work on eighteenth-century women writers and has
published essays on topics ranging the politics of color in Charlotte Perkins Gilman‟s
“The Yellow Wallpaper,” to the politics of incompetence as a subversive domestic
strategy to the “novel body politic” of the eighteenth-century. Her essay “Befriending the
Body: Female Intimacies as Class Acts” won the MLA‟s Crompton-Noll Award in 1999.
She is currently completing a book entitled The Sexuality of History that explores the
cultural significance of same-sex relations in early modern Europe and co-editing a
volume on feminist and queer narrative theory. Susan Lanser holds a PhD from the
University of Wisconsin and taught at Georgetown University and the University of
Maryland before joining the Brandeis faculty in 2001. A women‟s studies scholar,
teacher, and activist since the 1970s, she helped to found the women‟s studies program at
Georgetown, chaired the Brandeis program from 2001 to 2007, and served for ten years
on the editorial collective of the journal Feminist Studies. She was named a Distinguished
Scholar-Teacher at the University of Maryland and has received fellowships from the
Danforth Foundation, the Andrew W. Mellon Foundation, the American Council of
Learned Societies, the National Endowment for the Humanities, the Folger Institute, and
Harvard University‟s Radcliffe Institute. She currently serves on the executive council of
the International Society for the Study of Narrative.
At the seventh international conference of Anglo-American language and literary studies

at the Faculty of Philosophy, University of Montenegro, prof. Lanser delivered a keynote
lecture titled “Narrating the Alternative: Shadow Stories as Feminist Masterplots.”
A. N. B. In her essay “Women’s Time” Julia Kristeva writes that “women’s

movement as the struggle of suffragists and of existential feminists, aspired to
gain a place in linear time as the time of project and history. In this sense, the
movement, while immediately universalist, is also deeply rooted in the socio-
political life of the nations.” In the Kristevan context the assumption that there is
something specific about the socio-political life in the US that has shaped its
feminist movement, finds the intellectually productive position.
S. L. Certainly many specificities of political thought and social practice have

shaped U.S. feminism. There is a deep suspicion of government in United States, a
longstanding suspicion born of the Lockean notions – what we might call
“negative government” – that consider government a necessary protection of
individual liberties and individual property more than a communitarian ideal of
the kind Rousseau envisioned. This suspicion has perhaps never been greater in
the age of Tea Party politics. It’s not insignificant that the Equal Rights
Amendment, first introduced in 1923 and again in 1972, has still not been ratified,
though its language is strikingly simple: “Equality of rights under the law shall not
be denied or abridged by the United States or by any state on account of sex.”
The anxiety this amendment has spawned is revealing, and along with a deep
suspicion of anything “socialist” it explains why U.S. feminism is predominantly
liberal feminism – the bigger-piece-of-the-pie feminism that does not seek to
change the fundamental structures of society – and why the U.S. is almost alone
among developed nations in the paucity of support it provides to working parents
in the form of family leave and government-supported child care. And we must
also identify the continuing white supremacy of U.S. society – Barack Obama’s
election notwithstanding – that has shaped feminist practice but also made
feminism a ground of intervention insofar as it addresses the multiple vectors of
difference that shape women’s and men’s lives and determine axes of oppression
and privilege and the enormous power of corporations to determine the shapes
of public and private life from our air to our health care.
A. N. B. When talking about American feminism it is important to mention

the European influences, especially the influence of French feminism. Could we
say that part of its influence was inspired by seductiveness, as the texts written by
French feminists “for all their intellectualism, talked about desire, about women’s
erogenous zones and the possibility of unleashing their libidinal force in writing?”
S. L. Let me first note that except for the very basic and continuing
importance of Simone de Beauvoir’s Le Deuxième sexe, the influence of “French
feminism” is an academic influence restricted primarily to literature departments
and cultural studies programs. This does not deny its important challenges to
“Anglo-American” feminist thought. But there is a “French feminism” that is as
empiricist as U.S. feminism is charged with being and that sets itself as well
against the feminisms of Cixous, Irigaray, Kristeva, and others – who also, of
course, cannot be lumped together as a unity. I would refer interested readers to
the important essay by the French historian Claire Moses, “Made in America:
‘French Feminism’ in the Academy,” that appeared first in the journal Feminist
Studies (Summer 1998) and has been widely translated and reprinted; it argues
persuasively for other “French feminisms,” with long histories, that are less
known outside of France.
A. N. B. What are the key issues that contemporary American feminists are
interested in?
S. L. I would say that the problem of life-work balance is perhaps the most
continuing issue for U.S. women and thus also for feminism. The emphasis on
individual(ist) solutions in the United States and the suspicion of government
intervention has made it very difficult within the U.S. to address the problems
faced by working women, and although young fathers today do much more than
their fathers did to share child-rearing and – to some degree – housework, the
burden still falls in most households on women whether they are married or
single parents. The Family Leave Act – hailed in the U.S. as a breakthrough –
merely provides for 12 weeks of unpaid leave for parents when a child enters the
family. Working families must find their own child care and must usually expend a
considerable amount of their income to pay for it. Because U.S. work life tends to
be excessive for both professional and working-class earners, and because part-
time careers are difficult to sustain in this society, women remain disadvantaged
in the workplace. While women have equal access to education and employment
in formal terms, the structures of power, whether in the academy, in the
government, or in business, remain heavily male-dominated. When we look at,
say, why there are still too few women in certain fields, we usually see not some
explicit discrimination but a subtler and more complex series of practices by
which white males tend more readily to accumulate assets that then enable other
assets: from the encouragement of professors to mentoring on the job to greater
credibility to not having to take off time for childbirth. The accumulation of
advantages and disadvantages that shapes these patterns has a heavy stake in
problems within the reproductive sphere.
When I focus on life-work balance, though, I am already entering a

somewhat privileged conversation that presumes the resolution of basic material
needs. But in this country today the gap between rich and poor is wider than ever
(statistics) and the continuing depression of wages of all women and people of
color and continuing differentials in health, health care, and educational
achievement are more primary concerns. Moreover, I would say that the issue of
corporate “greed” – which is arguably the issue of capitalism itself and not merely
of its excesses – is a rampant problem at the heart of the many inequalities that
structure American life and one that very few individuals and groups are willing to
address.
Academic feminism has its own issues, and I would identify three in
particular. First, the preservation of women‘s studies itself. While gender has been
integrated to some extent in all major academic fields within the U.S. academy,
and while it is no longer quite acceptable to refuse to take gender into account,
there is also a sense that we have moved “beyond” gender or at least beyond
women. The move from women’s studies to gender studies, for all its advantages
in encouraging us to theorize masculinity, to recognize the imbrication of male
and female in gender systems, and to challenge gender binaries, also risks the
illusion that there are no longer material problems and differences that can best
be addressed by studying women as such. Yet social problems from sex trafficking
to wage differences to literary characterization are deeply gendered, and will
arguably remain intractable unless we continue a commitment to justice for
women and girls as a primary feminist concern.
On the plus side, what the legal scholar Kimberlé Crenshaw calls
“intersectionality” has significantly advanced feminist theory and practice.
Crenshaw argues that multiple vectors (e.g., gender, race, ethnicity, class,
nationality, global position, age, ability, religion, language, historical moment)
interact to create (actual or perceived) social identities, positions, meanings, and
experiences. An intersectional analysis explores the locationally-specific practices
that together shape the subjectivities, opportunities, constraints and movements
of individuals by virtue of their (perceived) membership in specific groups.
Intersectional thinking has allowed us refine our theorizing to account for the
deep differences within both U.S. and global systems and practices and thus
better to address oppressions and privilege by pinpointing the barriers faced by
specific groups. Crenshaw’s work, for example, on the problem of immigrant
wives who suffer domestic violence has enabled the addressing of problems of
language, immigration status, cultural difference, and other particular
vulnerabilities that attach to immigrant survivors of domestic abuse.
If we move to the less pressing issues within feminist literary practice, I
would say that the major concerns are (a) maintaining the importance and value
both of studying women as women and of studying men and women together, in
both cases recognizing the intersectional differences I have been mentioning
rather than amalgamating all women or all men to universalized (and often de
facto white privileged-class) notions, and (b) continuing to expand our canon of
writings so that it incorporates the work of women around the globe rather than
only those writing in privileged countries and languages. The translation of works
in lesser-studied languages thus also remains a crucial feminist project.
A. N. B. Feminism remains “prolific intellectual current” in the time that is

defined as postfeminist. Feminist literary theory as well. Barbara Johnson
encourages us (feminist literary scholars) to keep feminist theorizing attuned to
the ongoing challenges of the literary. In your work you seem to keep attuned to
the poetics of different contemporary authors and their works. Jeanette
Winterson is one of them. In the book about feminist narratology and British
women writers you indicated that her novel Written on the Body led you “to new
and destabilizing inquiries.”
S. L. It is definitely the case that Written on the Body led me in new

directions as a narratologist. But the same is true for the eighteenth-century texts
with which I tend primarily to work. Texts teach us, yes, but we also, as it were,
teach texts. What I learn by reading a novel in which the narrator’s gender
remains unspecified can circle back to my treatment, for example, of the problem
of anonymous authorship in the eighteenth century, a topic I explore in a piece
called “The Author’s Queer Clothes.”
A. N. B. Who are the other contemporary American and British authors

whose texts are tempting for your research?
S. L. In recent writings and in my narrative theory courses, I’ve used

examples from Philip Roth’s The Human Stain and The Plot Against America, from
Emma Donoghue’s new tour de force, Room, and fromIan McEwan’s Solar and On
Chesil Beach (though I consider McEwan’s Atonement and Saturday better novels)
as well popular detective fiction, Harry Potter, and short stories by Ann Beattie
(“Find and Replace”) and Gish Jen (“Who’s Irish?”). Nearly everything I read
presents some narratological challenge or interest, and often that interest is not
coextensive with the quality of the work but is rather a function of the challenges
the work is attempting. Noble failures can be particularly fascinating grist for the
narratological mill, but I’m most taken by works that try to do something different
as Winterson did in Written on the Body by creating a love story featuring a
gender-uncertain “I.” But I can learn as much from a Jane Austen novel or an Eliza
Haywood story (I’d recommend her “Fantomina” of 1725) as from a more
obviously queer novel by Jeanette Winterson.
A. N. B. Feminist narratology, notably important in the “ideology related

developments in contemporary narrative theory,” shows that gender, sex and
sexuality play an important role in “the construction and interpretation of
narrative texts,” that, as you wrote in Fictions of Authority, “even the broadest,
most obvious elements of narration are ideologically charged and socially
variable, sensitive to gender differences in ways that have not yet been
recognized.”
S. L. Yes. I have not changed my mind about this! Although feminist

narrative theory has come far, we still have considerable work ahead of us, not
least because the canon on which we have thus far theorized is actually quite
narrow. I venture to say that much and perhaps even most of our theorizing has
been grounded in a relatively small number of canonical Anglo-American Victorian
and modernist novels. We can’t safely generalize about women’s writings – or
men’s – in the absence of a more intersectional and global approach.
A. N. B. Feminist narratology could be described as a pragmatic approach

to the text. According to Herman and Vervaeck it concentrates on the sender of
the text (author), the message (the narrative form) and the receiver (the reader).
It pays attention to aspects (“experience and desire, the struggle for authority,
ambiguity, the corporeal”) that are excluded from the work of “canonized
narratologists” like Prince, Genette, Chatman and from male writers’ texts.
S. L. That is one way to think about feminist narratology and probably true
of the main stream. But at this moment, it’s worth considering the multiplicity of
feminist narratologies that intersection with other approaches from the psycho-
analytic to the cognitive. Not all feminist narrative theorists share my structuralist
bent.
A. N. B. In your essay published in 1986 under the title “Toward a Feminist

Narratology,” you wrote that “My… task (is) to ask whether feminist criticism and
particularly the study of narratives by women, might benefit from the methods…
of narratology and whether narratology, in turn, might be altered by the
understanding of feminist criticism and the experience of women’s texts.” What is
the status of the feminist narratology among the other post-classical narrative
theories in time when numerous voices and numerous forms of criticism has
already arrived?
S. L. Feminist narratology has accomplished a great deal in the quarter-

century since I wrote those works. In my view, however, we still face the problem
of mattering more widely to feminist critics who are not narratologists, even more
than to narratologists who are not feminists. I have been calling for an
intersectional feminist narratology that maps texts from a global canon according
to the kinds of vectors that feminist thought has identified as articulation points –
i.e. race, class, sexuality, nation, religion, age. In challenging the claim advanced as
early as in Woolf’s A Room of One’s Own that adventure plots are men’s stories
and that women are confined to the drawing room, we might look at the class
differentials of textual movement within specific historical and geographical
settings. Do lower-class female characters get to have adventures that are not
accessible to upper-class women, for example? Why does the white middle-class
girl in Sue Monk Kidd’s The Secret Life of Bees have to leave home and join an
independent community of African-American women even to have an
“adventure,” and how much such a narrative structure constitute an
appropriation of Black experience that continues the “mammy” traditions of the
Old South? I’ve also been asking us to explore ways to integrate narrative theory
into feminist scholarship across the disciplines. The “narrative turn” in humanist
studies has not been a “narratological turn,” and I believe that feminist scholars in
other fields could benefit from narrative analysis just as feminist narratologists
could benefit from studying non-literary narratives.
A. N. B. In the concluding passage of their introduction to the anthology

titled Feminisms: an Anthology of Literary Theory and Criticism, Warhol and Price
Herndl write that their volume most strikingly resembles a quilt: “We have cut out
and stitched together the pieces of criticism, and we have laid them out in a
pattern that imposes a sense of coherence the pieces themselves might not fallen
into of their own accord. Like the components of a quilt, however, those pieces all
maintain their own integrity.” Could the same be said about feminist literary
theory and criticism in a time of feminism and popular culture, feminist theory
and critical race studies, feminist theorization of colonial/postcolonial,
ecofeminism?
S. L. I would say that feminist practice both literary and material resembles
a kind of patchwork. But whether or not the pieces come together is a different
matter. Arguably, Warhol and Herndl’s language here is rather utopian: we all get
along, we all contribute to the whole. That stance might, however, constitute
what Biddy Martin once referred to as “premature unity.” Erasing our differences
may mean erasing possibilities for real change. I would welcome productive
tensions among those metaphoric pieces of the quilt.
UPUTSTVO AUTORIMA
Poštovani autori,
Prilikom pisanja i predaje rada molimo da se rukovodite sljededim uputstvima:

Radovi se predaju u elektronskoj formi u Word formatu, na adresu
foliaredakcija@gmail.com.
Obim članka ograničite na maksimalno 7000 riječi uključujudi naslov, vaše ime i
ime institucije, spisak bibliografskih referenci, apstrakte na 2 jezika, naslov na
jeziku prevoda apstrakta i ključne riječi na oba jezika.
Na početku rada daje se apstrakt(do 300 riječi) i do 10 ključnih riječi na jeziku
na kojem je pisan rad. Isti podaci ispisuju se na kraju teksta na jednom od
svjetskih jezika (engleskom, njemačkom, francuskom, ruskom).
Formatiranje teksta svedite na minimum ili se korisitite jednostavnom opcijom
„Normal“ koju nudi Word program (uključujudi naslove i podnaslove).
Podnaslove odvojite sa dva prazna reda od prethodnog pasusa, odnosno
jednim redom od narednog pasusa.
Grafičke sadržaje molimo ne slati zasebno, ved ih uključiti u tekst kao
integrisanu sliku.
Isticanje u tekstu vrši se isključivo upotrebom kurziva (italics), a nikako
polucrnim (boldovanim) fontom, navodnicima, podvlačenjem, s p a c i o n i r a
n j e m, verzalom (ALL CAPS), i slično.
Koristite navodnike određene normom jezika na kome je napisan rad. Molimo
da u radu ne miješate različite tipove navodnika. Polunavodnike (’m’) koristimo
jedino unutar navodnika.
Citat koji je duži od tri reda vašeg kucanog teksta upišite kao posebni pasus.
Izostavljanje originalnog teksta unutar citata označava se sa tri tačke unutar
uglastih zagrada – […+.
Iako to vaš kompjuterski program ponekad ne radi, molimo vas da pravite
razliku između crte ( – ) i crtice ( - ).
Bibliografske reference navoditi po MLA obrascu (MLA Citation Style).
Detaljnije uputstvo nalazi se na adresi www.ff.ac.me.
Uređivački odbor
INSTRUCTIONS FOR CONTRIBUTORS
Dear authors,
While writing and preparing your paper for submission, please respect the following
instructions:
Submit your paper electronically in Word format, to the following address: fo-
liaredakcija@gmail.com
The length of your work must not exceed 7000 words, including the title, your
name and the name of your institution, the list of references, two abstracts (in
2 languages) and key words.
AnAbstract (up to 300 words) and up to 10 key words should precede the paper
and be in the language in which the paper is written. Translate the same infor-
mation in one of the world languages (English, German, French, Russian) and
repeat at the end of the text.
Formatting of text should be minimal (including titles and subtitles), please use
the option “Normal” your Word provides under the title “Style”.
Subtitles should be separated by two empty lines from the text preceding it,
and by one empty line from the text following it.
Graphics, tables, illustrations, pictures should not be sent separately but as part
of the papers and as integral images.
Emphasis is provided exclusively by the use of italics, and NOT by bold letters,
“quotation marks,” s p a c i n g, ALL CAPS, etc.
Use double quotations marks consistently and asrequired by the norms of the
language in which the paper is written. Use single quotations marks (’m’) only
within quotations.
Quotations longer than three lines of your typed paper should be inserted as a
separate paragraph.
Avoiding parts of original text within quotation should be marked by the follow-
ing sign: *…+.
Do not confuse the dash and hyphen!
Use MLA citation style for bibliographical references.
For more details please visit www.ff.ac.me.
Board of Editors

Folia5 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Folia5 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

FOLIA LINGUISTICA ET LITTERARIA:

ČASOPIS ZA NAUKU O JEZIKU I

Institut za jezik i knjiţevnost

Glavni urednik / General Editor: Marija Krivokapić Kneţević

Izdavač: Institut za jezik i knjiţevnost, Filozofski fakultet, Nikšić

UreĎivački odbor / Board of Editors:

Rossella Abbaticchio, University of Bari

Sekretar / Secretary: Mihaela Lalić, University of Montenegro

Recenzenti / Reviewed by:

Jelena Kostić Tomović, University of Belgrade

Grafički dizajn / Graphic Design: Biljana Ţivković, Studio Mouse

Štampa / Printed by: ITP Kolo, Nikšić

© Filozofski fakultet, Nikšić, 2011

Analiza pojma Jugo kao stereotipa u medijskom

Ruralna terminologija u selu Krivošije (Boka Kotorska)

Istraživanje rodnih razlika u stavovima prema slengu

Romansko-crnogorski jezički dodiri kroz istoriju

Discursive and Grammatical Features of Research

About Uniqueness and Productivity of Blends

Der pekuniäre Trip – Übersetzungsprobleme und Blending

Die nonverbalen Aspekte interkultureller Kommunikation

Das französische Fremdwortgut in Grimmelshausens Der

Le statut sémiologique de l’oreille dans l’univers figuré français

Sulle peculiarità del linguaggio economico italiano

O konceptu subalterniteta: teorijsko razmatranje

Metodika nastave stranih jezika / Foreing Language Teaching

Uputstvo autorima ------------------------------------------------------------------------- 284

ANALIZA POJMA JUGO KAO STEREOTIPA U MEDIJSKOM

Apstrakt: Rad se bavi stereotipom Jugo(vić) u medijskom diskursu švajcarskih dnevnih

Ključne reči: Jugo(vić),imigranti, stereotip, kritička analiza diskursa, medijski diskurs,

Kao posledica društveno-političkih dešavanja u Srbiji/ Srbiji i Crnoj Gori/

2.1. Kritička analiza diskursa

predstavi kao normalne ili devijantne, da odredi da li su u stanju da se

Brojne studije na temu analize diskursa na polju entnocentrizma, rasizma i kse-

pominju ili umanjuju. U zavisnosti od vrednosti koje su u određenoj sredini va-

Pomenuta binarna slika o sebi i drugima, nadmodnima i inferiornima, vre-

Ekonomskom situacijom, koje mogu da dovedu do stvaranja grupa. Stereotipi i

tiražu na prostoru Švajcarske, dok je Neue Zürcher Zeitung na četvrtom mestu

4. Kako se stvarao stereotip Jugo?

Iseljavanje iz bivše Jugoslavije uvek je bilo posledica političkog neslaganja

Bešid se ne slaže u potpunosti sa ovom tvrdnjom Boškovske, smatrajudi da je rat

naroda ako se navode po-zitivna dostignuda. „Tako se u sportskom izveštavanju

5. Analiza stereotipa Jugo u švajcarskim dnevnim listovima

U člancima koji su bili analizirani od strane Švajcarskog medijskog saveta,

se eksplicitno pominje da ima i dobrih stranaca (i da su oni vedina!), njih zapravo

imaju alternativu ili mogudnost da se oslobode iz miljea u kome su rođeni i u ko-

Rad je pokazao da stereotip Jugo, uprkos negativnoj konotaciji, od 2001.

dnosti različitosti i novina koje zahvaljujudi njima i drugim strancima postoje u

Bešid, Osman. „Imageverlust einer imaginären Nation: Die „Jugos“ in der

ANALYSE DES BEGRIFFS JUGO ALS STEREOTYPS IM

Viele Personen aus dem ehemaligen Jugoslawien sind in den 1980-ern

Schlüsselwörter: Jugo, Stereotyp, Immigranten, kritische Diskursanalyse,

RURALNA TERMINOLOGIJA U SELU KRIVOŠIJE(BOKA

Ključneriječi: domaća leksika, ruralna terminologija, tuĎice, semantika.

Slovensko stanovništvo se na obalama Jadrana bavilo pomorstvom, trgo-

Krivošijski govor (seoska sredina i njoj potrebni termini)

Jezičke odlike seoskog govora Krivošija su odraz stranog uticaja i trgova-

KRUPNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

Ždrebica – utrobi starosti do

KRUPNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

SITNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE

Prasac - m.r., Kise - po osobini

SITNA STOKA GODINE STAROSTI OSOBINE BOJA DLAKE