Radi višeg mene?

Nekog potpunijeg i srećnijeg budućeg mene koji nije ja, a koji

kao moje ishodište postoji paraleno sa mnom u bezvremenom?

Ako si dovoljno hrabar i stepenicama kreneš dalje, prođeš sve zamke uma i ne
poludiš, na nekom nivou sagledaćeš da u untrašnjem svetu ne postoji ništa do
ti. Ti koji si sve izmislio, koji si čitav svet stvorio. Tu se nalazi jedno
beskrajno prostranstvo kojim vladaju misli, u kome svakodnevno stvaraš nove
svemire. U svakom od njih vladaju različiti zakoni i oni su povezani na
najčudnije naćine. Teško je tamo naći prave puteve.
Tamo postoje samo dve emocije: ljubav i strah kao njen opozit. Samo to
proizvodiš. Iz njih proističu sve ostale. Iz njih proističu i sve misli. Samo
Ti i mnogo nijansi ljubavi i straha.

Vratimo se sada razlogu. Šta je uopšte razlog kao pojam? RPotraga za pravim
razlogom često nije ni laka ni bezopasna. Obično potragu ubrzo blokira strah…

Ovde ću stati da se ne upredem i odlutam od teme. Samo ću radi daljeg

razumevanja objasniti šta je strah.
Strahovi su misli koje dolaze iz interpretacije, ne iz situacije - ​ iz
inetrpretacije situacije​. Strah je misao da ćeš se ako nekoga ili nešto ne
zadžiš, dobiješ, poseduješ… da ćeš se smanjiti, promeniti, izgubiti na
kvalitetu. Obična laž.
Sada znamo nešto više.
Koji je onda pravi razlog? To ovde neću saznati. Ja time mogu da se bavim
samo iz svoje perspektive, a kao što sam gore već napisao, ograničena
pespektiva je presudna u prihvatanju iluzije (iako, i sama ovozemaljsaka
perspektiva je iluzija, a iz pozicije iluzije baviti se iluzijom - to je tek
ludost).

Žao mi je Draga Marija. To što si doživela... Pravi ja, jedva da je i primetio da u sebi gradiš nešto
nalik njemu. Uvek te se setim kada na radiju čujem „Igru bez granica“, to mi pomaže da se prevarim i
ubedim sebe da patim (nekad je čujem u glavi isto kao da svira na radiju). Budalasto.