Poredjenje teorija Pijažea i Vigotskog

Dvojica najznačajnijih kognitivnih psihologa u istoriji su svakako Žan Pijaže i Lav

Vigotski, njihove teorije najiscpnije objašnjavaju kognitivni razvoj deteta. Ove dve teorije otvorile
su novo polje za proučavanje u psihologiji, uspešno postavile temelje i došle do najbitnijih
zaključaka u razvojnoj psihologiji tog vremena koja su aktuelna i danas.

Žan Pijaže je razvio teoriju kognitivnog razvoja koja opisuje i objašnjava promene u
logičnom mišljenju dece i adolescenata. On je pretpostavio da deca prolaze kroz četiri stadijuma
razvoja koja su zasnovana na njihovom iskustvu i maturaciji. Redosled prolaska kroz stadijume je
nužan, dok brzina prolaska varira i zavisi od sredine, što je sredina bogatija i podsticajnija, razvoj
će teći bržim tokom, te tako smernica za definisanje detetovog stadijuma prema ovoj teoriji nije
uzrast, već ponašanje deteta. Njegov teorijski koncept baziran je na činjenici da postoji interakcija
dece i sa njihovom sredinom i da kroz tu interakciju onu formiraju nova znanja i informacije
ubacujući ih u već postojeće znanje. Ova teorija pripada univerzalno konstruktivističkim teorijama,
univerzalno iz razloga što se istim putem razvija kod svih jedinki, a konstruktivistička zato što je
ključni faktor razvoja upravo ova aktivnost jedinke kroz interakciju sa sredinom. Pre nego što je
ova teorija izašla na svetlost dana, Bine i ostali psihometrički nastrojeni psihozi smatrali su da je
dečji razvoj linearan, i merili su ga metodom koliko je zadatak raspoređenih od najlakšeg ka sve
težim dete uspelo da reši. Pijaže uvodi novinu, on razvoj posmatra kao stepenike, gde na svakom
stadiju dete misli drugačije, on zapravo polazi od toga da dete misli na kvalitativno drugačiji način
od odraslih i koristi kvalitativno drugačija sredstva da bi došlo do rešenja nekog zadatka. Aktivnost
jedinke vidi se kroz procese samoregulacije, a to su asimilacija i akomodacija. Proces asimilacije
predstavlja uklapanje objekta u akcionu šemu uz deformaciju tog objekta, dok je proces
akomodacije suprotan i označava nastanak nove akcione šeme kako bi se novi objekti uklopili. Na
početku svakog stadijuma dominira asimilacija, a do novog stadijuma se dolazi postepeno,
uravnotežavanjem, procesom akomodacije. Ova dva procesa su mehanizmi kognitivne strukture
pomoću kojih se postiže adaptacija na sredinu.

Vigotski naglašava upravo ono sto je kritika Pijažeove teorije a to su uticaj kulturne i
socijalne sredine na razvoj. Pijaže ima u vidu isključivo detetove vlastite i samostalne napore, bez
uticaja i pomoći drugih, dok Vigotski naglasava socijalnu dimenziju aktivnosti deteta. On vidi
razvoj kao kulturno-istorijski, a ne samo kao biološki proces. Vigotski smatra da je razvoj govora
najbolji alat pomoću koga možemo doći do postulata dečjeg mišljenja. Kako se deca razvijaju i
rastu, njihov govor postaje sve kompleksniji.

Oba teoretičara se slažu da je aktivnost deteta nužan preduslov za razvoj, kroz aktivno
održavanje ravnoteže kod Pijažea ili kroz aktivno dobijanje povratnih informacija od roditelja ili
učitelja kod Vigotskog. Dečja uloga u Pijažeovoj teoriji je nezavisna i prirodna, dok kod
Vigotskog, ona se ogleda u zavisnosti od kulturnih okvira i socijalnih interakcija između deteta,
sredine i odraslih. Grubo i laički rečeno „Pijažeovo dete“ možemo posmatrati kao introverta, a
„dete Vigotskog“ kao ekstraverta. Kako je Pijaže smatrao da je dečji razvoj univerzalan, tako se i
njegova teorija odnosila na svako dete, u bilo kom vremenu i mestu posmatranja, naspurot tome
teorija Vigotskog isključivo zavisi od kulture i okruženja u kojem dete odrasta.

Još jedan pojam koji je bitan za obe teorije i koji ih značajno razlikuje jeste egocentrični
govor. Pijaže razlikuje tri vrste egocentričnog govora, eholalije, monolog i monolog udvoje i za
njega vezuje dve postavke. Prva je da je egocentrični govor nastaje prvi a kasnije biva potisnut od
strane socijalnog govora, a druga je da nema funkciju u razvoju. Vigotski iako je zadržao ovaj
pojam u svojoj teoriji potpuno je promenio njegovu ulogu. Razvoj počinje sa socijalnim govorom,
dolazi do egocentričnog govora koji odrastanjem deteta prelazi u unurtašnji govor. Najbitnija stvar
je da taj govor ne nestaje i da ima dve bitne funkcije za razvoj, intelektualnu i afektivnu.
Intelektualna funkcija se ogleda u tome što govor pomaže u rešavanju problema, služi nam za
održavanje pažnje, dok afektivna funkcija služi za regulaciju emocija. Egocentrični govor zauzima
ključno mesto kod Vigotskog jer on prelazi na sve više psihičke funkcije, one su zapravo
posredovane govorom, dok kod Pijažea, ovaj isti pojam predstavlja neku vrstu zbrke između
psihološkog i nepsihološkog.

Kada bismo zamislili primenu ove dve teorije u praksi, na primer u učionici, prema
Pijažeovoj teoriji dete bi samo dolazilo do zaključka uz malu intervenciju nastavnika, dok bi se
Vigotski zalagao za veće angažovanje nastavnika, postavljanje pitanja koji bi provocirali decu na
razmišljanje, navodeći ih da dolaze do odgovora kroz testiranje hipoteza. Prema ovom metodu
nastavnici bi bili mnogo uključeniji u rad sa đacima, časovi bi podrazumevali mnogo više dijaloga,
interakcije među vršnjacima i mnogo raznovrsnija pomagala u učenju koja su u skladu sa brzim
razvojem tehnologije novog vremena.

I pored svih sličnosti i razlika ove dve teorije, i jedna i druga imaju svoj značaj u istoriji
psihologije i ostavile su nam mnogo materijala za razmišljanje i potencijalna nova otkrića i
istraživanja u ovoj oblasti.

Literatura

Pijaže, Ž. & Inhelder, B., (1990), Psihologija deteta; Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci;

Pijaže, Ž. & Inhelder, B. (1978), Intelektualni razvoj deteta; Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd;

Vigotski, L.S. (1977), Mišljenje i govor; Nolit, Beograd.