1.

Meri Daglas- Dva tela

- Društveno telo ograničava način na koji se opaža fizičko.

-Fizičko telo, uvek menjano društvenim kategorijama kroz koje se spoznaje, potkrepljuje neku posebnu
predstavu o datom društvu.

- Marsel Mos je tvrdio da neko prirodno ponašanje i ne postoji. Svaka radnja nosi žig učenja.

- Navodi nekoliko autora koji su se delimično bavili ovom problematikom: Rudolf Oto, Hol- Nemi jezik,
Levi- Stros- monumentalna analiza strukture simbolike (u njegovoj analizi simbolike, kaže Daglas, nema
nikakve hipoteze)

- “Da bi bila korisna, strukturalna analiza simbola mora da nekako bude povezana s nkom hipotezom o
strukturi njihove uloge.”

1. Poriv da se na svim razinama iskustva dostigne sklad dovodi do saobražavanja među raznim
sredstvima izražavanja, tako da je upotreba tela usaglašena sa drugim opštilima. (poznato načelo
estetike)

2. Nadzori iz društvenog sistema ograničavaju upotrebu tela kao opštila.

- Daglas kaže da Mosovo poricanje da postoji ma kakvo prirodno ponašanje nije jasno.

“Predlažem hipotezu po kojoj je nadzor nad telom jedan od izraza društvenog nadzora- dok odustajanje
od telesnog nadzora u obredu odgovara zahtevima društvenog iskustva koje se tako izražava.

- “Zvanično, formalno ponašanje će biti na visokoj ceni tamo gde je struktura uloge strogo definisana.”

- “Zvaničnost označava društveno odstojanje, dobro određene, javne, izolovane uloge. Nezvaničnost je
primerena nejasnosti uloge, familijarnosti, prisnosti.”

3. Snažan društveni nadzor zahteva snažan nadzor nad telom

4. Pravilo čistote: duž sve dimenzije od slabog do snažnog pritiska, društveni sistem sve više nastoji da
forme izražavanja rastelovi ili učini eteričnima

- “Fizičko telo je mikrokosmos društva, koji se suočava sa središtem moći, sažimajući i šireći svoja
pretpostavljena prava u izravnoj srazmeri s pojačavanjem i slabljenjem društvenog pritiska. Fizičko telo
se, pravilom čistote, pojmovno polarizuje naspram društvenog tela. Njegovi su zahtevi ne samo
potčinjeni već i protivstavljeni društvenima. Rastojanje između ta dva tela jeste područje društvenog
pritiska i razvrstavanja. Jedan složeni društveni sistem smišlja za sebe načine ponašanja koji navode na
misao da je ljudsko opštenje obesteljeno, u poređenju sa opštenjem životinjskog sveta.”

- /primer razbarušene kose/: “Prognoza je da će tamo gde se stiču opredeljenja za mogućnu

razbarušenost biti i najmanje vezanosti za norme profesije.”
- Većina pokreta verske obnove prolazi, u jednoj ranoj fazi, kroz ono što je Dirkem nazvao “uzvrelošću”.
Moguće je da se uzvrelost neodređeno dugo održi kao normalan oblik bogoštovlja. Jedini je zahtev da
razina društvene organizacije bude dovoljno niska a obrazac uloga dovoljno nestrukturiran.

- Definicija suprotnosti strukturiranog i nestrukturiranog koju daje Talkot Parkosons: “U jednoj visoko
strukturiranoj situaciji postoji minimum odziva mogućnih izvan onih koji se zahtevaju normama te
situacije; prilagođenje je brižljivo određeno; i ta situacija psihološki obično ne zbunjuje mnogo.”

- “strah od zanosolikih stanja kao opasnih postoji tamo gde je društvena dimenzija pod strogim
nadzorom.”

- “sama neartikulisanost društvenog ustrojstva simbolički se izražava u telesnoj disocijaciji.”

- Među Samburuima- do transa dolazi redovno ali on nije sastavni deo religije- za nj se ne vezuju nikakva
verovanja. Među Nuerima- trans se smatra opasnim. Za Dinke- trans je blagotvoran.

- Daglas kaže da je trans dobra poenta za proveru njene hipoteze: “Prognoza je da će trans, kao oblik
disocijacije biti utoliko više prihvaćen i dobrodošao ukoliko je društvo slabije strukturirano.”

- Rejmond Fert razlikuje tri vrste transa:

1. Posednutost duhom u kojoj mu čovek pasivno prepušta nadzor.

2. Medijumska uloga duha: on govori kroz posednutu osobu.

3. Šamanizam

Daglas dodaje 4. Pozitivni kult transa

- primer 1: Zapadne Dinke neguju kult božanstva Puti koje se manifestuje u crvenoj svetlosti. Ove Dinke
su pod manje strogim nadzorom društvenih prisila negoli drugi ljudi koji imaju iste kulturne postulate ali
se drukčije odnose prema transu.

- primer 2: Bušmani iz plemena !Kung u oblasti Nje-Nje u pustinji Kalahari smatraju potpunu nesvesticu
opasnom, ali međustupnjeve polusvesnog transa drže za prave načine pribavljanja zdravlja i blagoslova
(igraju, lupaju nogama. Među njima su skoro svi muškarci vračevi- iscelitelji.)

- “Isceliteljska igra okuplja članove jedne bušmanske družine u usaglašeno delanje kako to ne čini
nijedna druga akcija.”

- “Ja upravo tvrdim da su pune mogućnosti zanemarivanja svesne kontrole dostupne samo do te mere u
kojoj društveni sistem popušta svoj nadzor nad pojedincem.”

- ograničenje psihoanalize

- “Fizičko telo može da ima sveopšte značenje jedino kao sistem koji se odaziva na društveni sistem,
izražavajući ga kao sistem. Ono prirodno simbolizuje upravo vezu delova jednog organizma sa celinom.”
 2. Burginjon- Hominizacija
1. Kratka istorije hominizacije

-Čovek je istovremeno i najstariji i najmlađi među životinjama: atomi koji ga čine stariji su od Zemlje, a
njegov genetički kod star je oko 4 milijarde godina. Čovekovo uspravno držanje staro je 4-5 mil. godina.

- Prvi koraci hominida- ravnica Letolije u Tanzaniji

- Datum pojave hominida sve više se pomera unatrag što paleoantropologija više napreduje.

- Zaustavljanje bilo kakve značajnije morfološke evolucije od pre 50.000 do 100.000 godina.

*Čovek u svojoj istoriji

- Podaci potiču iz mnogobrojnih izvora. Na prvom mestu, to su fosili životinja i ljudi, pre svega lobanje,
fragmenti lobanje i posebno donje vilice i zubi koji predstavljaju značajan kriterijum klasifikovanja. Donji
udovi i karlica omogućavaju da se potvrdi ili pobije bipedija, gornji udovi govore o postojanosti ili
nepostojanosti čak uzgrednosti života na drvetu. Otisci na unutrašnjoj površini lobanje predstavljaju
indirektan kriterijum psihičke aktivnosti.

- Ostaci biljaka (polen i semenje) omogućavaju da se rekonstruišu klima i okolina u kojoj žive naši preci

*Pre pojave Homo

- između -7 i -4.5 miliona godina počinje ubrzana istorija hominizacije

- mnogo pre pojave prvih predstavnika roda Homo u istočnoj i južnoj Africi živeo je jedan hominid koga
je Dart (1925.) nazvao Australopithecus. Najstariji danas poznati fosil star je više od 4 miliona godina.
Ovaj prvi Australopithecus nazvan je afarensis, i od njega će nastati ljudska grana u pravom smislu.

- Australopithecus se ugasio pre oko 500.000 do 1.000.000 godina. Vreme njegove pojave je bilo
obeleženo promenom klime- u istočnoj Africi postalo je suvlje,šuma se povukla…

- Australopithecus afarensis je prvi poznati hominid. Živeo je isključivo u Africi.

- Nema očnjake gorile i šimpanza, ali ima mali mozak kao ove životinje (500cm3) i neke odlike ruku.

- Kreće se veranjem po drveću.

- visina: 1 – 1.10m

- Uspravan položaj oslanjajući se na dve noge- bipedija

- Milion godina kasnije Australopithecus je počeo da pravi oruđa. Bipedija i pravljenje oruđa (čak i
najgrubljeg!) nisu savremenici.
- Australopithecus africanus- krupniji od Australopithecus afarensis. (1- 1.2m, 20- 30kg, lobanja-
440cm3)

- Australopithecus boisei i Australopithecus robustus se pojavljuju -2.5 i 2 miliona godina i bili su još
krupniji (1.5m, 40- 60kg, lobanja- 500- 550cm3)

*Pre pojave Homo Sapiens-a

- Linija Australopithecus-a još nije bila ugašena kada pre oko 2.5 miliona godina od nje odvaja grana koja
najavljuje rod “Homo” čiji je prvi predstavnik Homo habilis.

- Homo habilis nasleđuje Australopithecus-a afarensis-a ili Australopithecusa africanus-a. (Afrika je

kolevka roda “Homo”.

Homo habilis:

- lobanja od 500 do 750 cm3

- dimenzije facijalnog dela glave se smanjile
- lobanja se zaokruglila, čelo ispravilo a lobanjsko zabljenje se bočno ispravilo
- 1.4m, kraći gornji udovi
- više ne primenjuje brahijaciju
- postaje svaštojed (strvinar)
- živi u malim grupama pored reka i jezera
- pravi veoma rudimentalne zaklone

Homo erectus:

- postojanje nalazišta izvan Afrike (u Evroaziji)

- veština vladanja vatrom
- lobanja 800-1400 cm3
- pravljenje dvoseklog oruđa
- jedan od najpoznatijih fosila PEKINŠKI ČOVEK (skelet je savremen, osim nekoliko sitnica. Bio je
lovac sakupljač, nomad. Kolibe od granja za oko 20ak osoba, pod prekriven kožama; ognjišta.
Mesta određena za spavanje.)

Homo erectus pekinensis:

- lovi sitnu i krupnu divljač

- deli plen
- žene sakupljaju semenja i plodove
- vatru koristi za kuvanje i grejanje
- prenosi znanja s kolena na koleno
*Homo sapiens

1. Homo sapiens neandertalensis:

- susreće se između -80.000 i -35.000 godina

- prvenstveno evropska ali postoji i u Aziji
- osrednja visina (manje od 1.60m)
- moćna muskulatura
- glava masivna (1.625 cm3)
- nema jagodica, brada uvučena
- polni dimorfizam- mali- monogamno
- čovek hladnoće
- relativno kratka doručka i noge, čime je smanjeno gubljenje toplote
- smešta se u pećine okrenute ka jugu
- šatori
- lovi krupnu i sitnu divljač
- skuplja i jede školjke
- sahranjuje mrtve
- brojne materije koristi u razne svrhe
- neobjašnjen brutalni nestanak

2. Homo sapiens sapiens

- čovek iz Kromanjona
- 100.000 godina prethodnici kromanjonaca prisutni na Bliskom istoku
- Osvaja pre 20.000- 40.000 godina Ameriku, Novu Gvineju, Australiju i Japan.
- Morfologija prestaje da evoluira
- Kultura
- Prve umetničke predstave
- Lovac- sakupljač
- Male grupe, 10- 15 jedinki
- Ishrana- biljke, mekušci, med, ptičja jaja
- Naselje podeljeno na 4 dela: spavanje, kuvanje, aktivnosti i otpaci
- Visoka smrtnost dece
- Pre 7-8000 godina: kanibalizam
- “mezolitska revolucija” pravljenje zaliha hrane
- Veliki preokret: prelazak sa nomadskog na sedentarni način života
- Oko 3.300 godine pre Hrista rađa se pismo

* Ponavljanje u istoriji čoveka

Čovek i šimpanza imaju isti hromozomski materijal, ali različito uređen. Što je ljudska fosilna kost bliža
današnjem vremenu, ona više reaguje sa antitelima čoveka, a što je starija, više reaguje sa antitelima
šimpanze.
Evolucija ponavlja žive strukture bar u istoj meri u kojoj ih menja. Ljudi se međusobno ratlikuju više nego
što se međusobno razlikuju šimpanze. Najveće specifičnosti ljudske vrste se pojavljuju u nivou
centralnog nervnog sistema.

Čovek je stekao načine da se prilagodi svim sredinama, svim okolnostima, ali je istovremeno možda
izgubio sposobnost da evoluira drukčije osim na nivou kulture.

* Otvaranje i zatvaranje čovekovog centralnog nervnog sistema

- Funkcionisanjem u skoro zatvorenom krugu, čovekov CNS je stvorio jedan relativno nezavisan psihički
svet koji kontroliše poslednjim stupnjem zatvaranja sistema- svešću o sebi. U tome počiva suština
procesa homnizacije.

- Budući da svako, zbog svoje genetičke i istorijske posebnosti poseduje veoma ličan sistem podataka I
vrednovanja, komunikacija putem govora još suviše često ostaje izvor nesporazuma među ljudima,
nesporazuma koje simbolizuje Vavilonska kula.

2. Hominizacija i biologija

- pored klimatskih, treba razlikovati anatomske i fiziološke promene s jedne strane, I promene u
ponašanju koje imaju društvene posledice, s druge strane.

- pojava Australopithecus-a klimatska varijacija (suša) - zamena vlažne šume savanom – bipedija

* Neotenija i usporavanja razvića

- 20ih godina anatom Bolk predlaže “teoriju fetalizacije”

- Garstangova teorija- svaka linija, gubeći svoju evolutivnu sposobnost, završava ćorsokakom
- Idkuje fetusa majmuna koje su se kod nas sačuvale :
1. Jajolika lobanja
2. Juvenilni izgled
3. Okcipitalni otvor smešten u bazi lobanje i orijentisan prema dole
4. Neopozabilnost nožnog palca
- (postojanost dlaka na glavi, ispod pubičnog regiona i u pazusima, očuvanje membrane himena)
- Primati žive duže i zrelost stiču kasnije od ostalih sisara
- Rast čoveka je najsporiji- on više od 1/4 svog života raste
- Kod novorođenčeta težina mozda iznosi 23% u odnosu na konačnu težinu
- Odlika neopozabilnosti nožnog palca predstavlja apsolutno nužan uslov za bipediju.
- Gubitak krzna kod žena- ona nosi dete
- Čedomorstvo se praktikuje više nego kod bilo koje druge vrste
* Razviće seksualnosti

- Vreme reproduktivne aktivnosti žene ograničneo je menopauzom, fenomenom koji se ne

susreće ni kod jedne druge vrste placentnih sisara
- Ukupni proces polnog razvića jedinke se odigrava u 3 perioda:
1. In utero- u prvoj polovini trudnoće
2. Posle rođenja
3. Tokom puberteta
- CNS suštinski poseduje dvostruki potencijal: muški i ženski, koji se usled hormonskih uticaja ne
izražava kod normalnog, odraslog organizma
- Kod ljudi, semenici i jajnici se diferenciraju između 43. i 50. dana trudnoće.
- Muški hormoni imaju stimulativno dejstvo na seksualnu aktivnost žene
- U prvim godinama života društvene interakcije široko moduliraju hormonske uticaje

* Prevremenost

- Čovek se rađa prevremeno.

- Nije bipedija modifikovala karlicu, nego je morfološka modifikacija karlice za sobom povukla
bipediju (prema Šalinu)
- Eliminacija velikog broja majki nesposobnih da izbace krupan fetus.

* Bipedija

- Bipedija je posledica ubrzanja rasta karlice

- Pojava bipedije je najznačajniji događaj hominizacije.
- 1. Prve posledice bipedije: oslobađanje ruku (iako, naši daleki preci nisu naglo prešli na isključivo
uspravan hod)
- 2 miliona godina između pojave bipedije i pojave prvog oruđa od kamena
- 2. Druga posledica bipedije jeste izvanredna pokretljivost roda “Homo”. Homo habilis nije
napuštao Afriku. Homo erectus je brzo naselio Aziju I Evropu. Ove migracije su učestvovale u
povećanju njegove genetičke varijabilnosti, a posledica toga- umnožavanje njegovih adaptibilnih
sposobnosti. Njegova evolucija se ovime ubrzala.

* Niska stopa reprodukcije

* Povećanje unutarlobanjske zapremine

- bipedija nije bila direktan i trenutni uzrok povećanja unutralobanjske zapremine, budući da joj je
umnogome prethodila. Mozak direktno morfogenetski deluje na lobanju.

3. Hominizacija i seksualnost
- Sve do pojave čoveka seksualnost i reprodukcija su skoro izmešane.
- Hominizacija uvodi mogućnost razdvajanja reprodukcije i seksualnosti koja se onda
može manifestovati iznad domena reoridukcije, drugim rečima- u domenu psihizma i
 ponašanja, odakle potiče duboki poremećaj odnosa među polovima i odnosa između
roditelja i dece.
- Sistem srodništva je ljudska kreacija (Levi- Stros), mada su temelji ovog sistema već
grubo postavljeni kod životinja.
- Zabrana incesta je izrazito kulturna činjenica.
- Sprečavanje incesta: raspadanje porodica pre seksualne zrelosti mladih i sprečavanje
svake incestuozne seksualnosti kod jedinki koje posle puberteta ostaju u porodici
- Otac igra razdvajujuću ulogu
- Potčinjavanje žene muškarcu: sa ustanovljavanjem sedentarnog života (pre 10 do 20
hiljada godina)
- Podređivanje žene nema životinjsko poreklo
- Strah muškarca pred ženskom seksualnošću

4. Hominizacija i društvo
- Od početka- malobrojni čopori

* Rađanje socijalne organizacije

- Sve rekonstrukcije prvih ljudskih društava su hipotetičke.

- Hipoteza: prva ljudska društva su imala organizaciju koja je bila negde na sredini puta
između organizacije životinja najbližih čoveku i organizacije afričkih lovaca- sakupljača.
- Pojava govora. Brokina zona.
- Kod roda Australopithecus ona tek započinje.
- Australopithecus i Homo habilis nisu mogli artikulisano da govore, dok se Homo erectus
mogao služiti rudimentarnim govorom, a tek 300.000- 400.000 godina pre naše ere
može se ustanoviti početak artikulisanog govora.
- Govor je, kao posledica susticanja više faktora, bio moćan uzročnik evolucije mozga i
kulture.
- Govor je sigurno bio uzrok razvoja refleksivnog razmišljanja, i rađanja svesti o sebi,
poslednje etape psihičke hominizacije.
- Ljudi su sukcesivno izmislili dva sistema pisanja: ideografski ili piktografski, i fonetski ili
alfabetski.
- Običaj pravljenja zaliha hrane- nema animalan koren.
- Dva tipa ljudskih društava: društva lovaca- sakupljača (starija), i s druge strane- društva
ratara- odgajivača (mlađa)
- Prelazak sa jednog tipa na drugi nazvan je “neolitskom revolucijom”
- Kao što predlaže Testar, treba govoriti o “mezolitskoj revoluciji”, a ne o neolitskoj. U
mezolitu se pripitomljava pas i prave se luk i strela. Verovatno se tada i ustanovljava
praksa čuvanja namirnica, što ide paralelno sa veoma jasnom demografskom
ekspanzijom.
3. Živko Mikić- Evoluciona ekologija
- Evoluciona ekologija je jedna od najmlađih naučnih disciplina, koja se snažno razvila tokom
nekoliko zadnjih decenija ovog veka. Okvirno se može definisati kao oblast ekologije koja izučava
delovanje ekoloških elemenata na evoluciju.
- Veličina tela ima poseban značaj: veće forme imaju apsolutno veće moždane zapremine, čime su
i mobilnije nego manje vrste i zbog toga direktno potražuju veću oblast za izvore hrane. S druge
strane posmatrano, svaki veći mozak ima povećanu potrebu za energijom, tako da kada resursi
hrane postanu oskudni, mora biti pronađena nova oblast za ishranu, a što je opet moguće samo
kroz povećanu mobilnost.
- Povećanje organizma s jedne strane vodi ka tome da sama jedinka može biti ulovljena. S druge
strane, omogućava lov krupnijih životinja, a što nesumnjivo vodi ka selekciji većih oblasti za
ishranu.
- Lovačku aktivnost i eksploataciju mesa posmatra kao odlučujuće faktore za proširenje životnih
niša ranih hominida.
- Homo erectus je naselio praktično celu Afriku.
- Još je nejasno da li postoji jedna kauzalna veza između primene kamenih instrumenata i
pomenutog širenja oblasti nastanjenosti čovekove vrste, kao što je poznato da tehnološke
promene predstavljaju jednu adaptivnu konsekvencu tog nastanjivanja.
- Telesna snaga i posebna konstrukcija nosne regije su Homo erectusu omogućavali veliku fizičku
izdržljivost prilikom svakodnevne aktivnosti, a što se svakako odrazilo i na naseljavanje udaljenih
oblasti. Shipman i Walker su analizirali ishranu Homo erectusa, u čijem se sadržaju upravo sreće
promena od biljne ka mesnoj ishrani. Pri tome se videlo da je on bio prvi hominid prilagođen na
ljudsku mesnu ishranu. Primenjuje vatru.
- Elementi svetlosti i toplote vatre su svakako bili od životne važnosti za naseljavanje evroazijskog
prostora.
- Povećana adaptibilnost Homo erectusa omogućila mu je da prvo napusti tropske i subtropske
oblasti. U evroazijskim regionima sreće novo ekološko okruženje koje će u nastupajućem
vremenu činiti osnovu za dalje adaptivne promene.
- Ašleski stupanj koga odlikuje obostrano obrađeni ručni klin vezuje se pretežno za Homo
erectusa.
- Kada se radi o odnosu arhajskog sapiensa i anatomski modernog čoveka Mellars (1989) dolazi do
zaključka da se on ne može rešiti isključivo arheološki. Rekapitulirano, njegova osnovna mišljenja
su:
o Koegzistencija oba tipa traje maksimalno 60.000 godina
o Dugo preživljavanje neandertalaca u zapadnoj Evropi, koje se može objasniti time da su
populacije zadnjih neandertalaca i anatomski savremenih ljudi bile adaptirane na sasvim
različite ekološke i ekonomske niše tako da je sasvim mala konkurencija na
demografskom ili ekološkom planu dolazila u obzir
o Koegzistencija arhajske I proširenje moderne populacije u pojedinim regionima (npr.
Azije) mogla je da dovede do akulturacije neandertalaca; očigledno je da su neandertalci
bili u situaciji da preuzmu i one tehnologije koje su u osnovi bile obeležje modernog
stanovništva.
 4. De Sosir
- Jezik se ne može svesti na zvuk, niti se zvuk da odvojiti od usne artikulacije; i obrnuto, pokreti
glasovnih organa ne mogu se definisati ako se apstrahira akustički utisak.
- Zvuk je samo instrument misli i ne postoji sebe radi.
- Govor ima jedan individualni i jedan društveni vid, i jedan bez drugog se ne može zamisliti.
- Govor u svakom trenutku implicira istovremeno jedan utvrđeni sistem i jedan razvoj; on je
svakog trenutka jedna ustanova sadašnjosti i jedan proizvod prošlosti.
- Jezik nije isto što i govor uopšte: jezik je samo određeni, istina bitni, deo govora. On je
istovremeno i društveni proizvod sposobnosti govora i skup nužnih konvencija prihvaćenih od
društva da bi se pojedincima omogućilo primenjivanje te sposobnosti.
- Nije dokazano da je sposobnost govora, onakva kakave se ispoljava kad govorimo, sasvim
prirodna, tj. da je naš glasovni aparat načinjen za govorenje kao što su naše noge za hodanje.
- Uprkost onome što Vitni tvrdi, jezik nije društvena ustanova u svemu slična drugima.
- Jezik je konvencija, i svejedno je kakva je priroda ugovorenog znaka. Pitanje glasovnog aparata
je, prema tome, od sekundarnog značaja u problemu jezika.
- U govoru artikulacija može označavati ili podelu govornog lanca na slogove ili podelu lanca
značenja na jedinice značenja.
- Možemo reći da nije govor prirodan čoveku, već da mu je prirodna sposobnost da ustanovi jezik,
tj. jedan sistem određenih znakova koji odgovaraju određenim idejama.
- Broka je otkrio da je sposobnost govorenja lokalizovana u trećoj frontalnoj levoj vijuzi.
- Jeziku treba dati prvo mesto u izučavanju govora, naime, da se sposobnost artikulisanja reči, bila
prirodna ili ne bila, obavlja samo pomoću instrumenata koji stvara i pruža zajednica; prema
tome, nije nerealno tvrditi da jezik čini jedinstvo govora.

* Mesto jezika u činjenicama govora

- Skica puta reči od ideja do onoga što se čuje.

- Put koji smo pokazali može se raščlaniti:
- A) na spoljni deo (treperanje zvuka koji ide od usta do ušiju) i unutrašnji deo
- B) na psihički i nepsihički deo, uključujući u ovaj poslednji sve fiziološke činjenice čije su sedište
organi, kao i fizičke činjenice van individue
- C) na aktivan i pasivan deo: aktivno je sve što ide od centra asocijacije jednog lica do ušiju
drugog lica, a pasivno je sve što ide od ušiju ovog poslednjeg do njegovog centra asocijacije.
- Jezik nije funkcija govorećeg subjekta. On je proizvod koji individua pasivno ubeležava; on nikada
ne pretpostavlja predomišljanje, a razmišljanje se javlja samo za aktivnost klasificiranja.
- Reč je, nasuprot tome, individualni čin volje i pametim u kome treba razlikovati:
1. Kombinacije pomoću kojih govoreći subjekat iskorišćuje kodeks jezikam da bi izrazio svoju
ličnu misao
2. Psihofizički mehanizam koji mu dozvoljava da ispolji te kombinacije.

Rekapitulacija karaktera jezika:

 1. On je sasvim određen predmet u raznorodnom skupu činjenica govora. On postoji samo
snagom neke vrste ugovora utanačenog između članova zajednice.
2. Jezik, različit od govora, jeste predmet koji se da posebno ispitivati.
3. Dok je govor heterogen, ovako omeđen jezik je homogene prirode: to je sistem znakova u
kome je jedino bitno spoj misli i akustičke slike, i gde su oba dela znaka podjednako psihička.
4. Jezik je isto koliko I govor predmet konkretne prirode, i to je velika prednost za njegovo
izučavanje. Lingvistički znaci nisu apstrakcije.
- Jezik se može klasifikovati među ljudske činjenice, dok se govor ne može.
- Jezik je druptvena ustanova, ali se u mnogim crtama razlikuje od ostalih ljudskih ustanova.
- Jezik je sistem znakova koji izražavaju ideje.
- Može se zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala život znakova u društvenom životu; ona bi bila
deo društvene, pa, prema tome, i opšte psihologije; mi ćemo tu nauku nazvati semiologijom.

5. Radovanović
- Prirodni ljudski jezik obično se definiše kao sistem jedinica I pravila sa društvenom funkcijom
sporazumevanja, tj. kao komunikacioni znakovni sistem.
- Najšira kategorija prirodnog ljudskog jezika, kao prolazne, opšte ljudske univerzalne i urođene
ljudske sposobnosti.
- Posedovanje razrađenog kreativnog jezičkog sredstva za sporazumevanje i stvaralaštvo
predstavlja i jednu od suštinskih prednosti ljudske u odnosu na ostale poznate žive vrste.
(differentia specifica Homo sapiens-a)
- Dva oblika ispoljavanja jezičke sposobnosti:
1. Sistem kojim korisnici moraju ovladati kako bi se sporazumeli (jezičko znanje/jezička
kompetencija)
2. Ispoljavanje opšte jezičke sposobnosti tj. upotreba jezika (jezičkog
znanja/kompetencije)
- Urođena je samo jezička sposobnost
- Jezička sposobnost NIJE ISTO što I jezičko znanje
- Jezičko znanje (jezička kompetencija) uključuje u sebe poznavanje jedinica jednog posebnog
jezičkog sistema, pravila za kombinovanje jedinica i njigovog organizovanja (to su gramatička
pravila)
- Dva vida jezičkog znanja:
1. Znanje, kompetencija koda
2. Znanje, kompetencija komunikacije (realizacije jezičkog sistema)
6. Vorf
- Smatra da je neopravdano pretpostaviti da jedan Indijanac Hopi koji zna samo jezik hopi i
poznaje jedino ideje razvijene u okvirima kulture svog društva ima iste pojmove prostora i
vremena kakve imamo mi, a za koje se često pretpostavlja da su intuitivni, i koji su opšte
usvojeni kao univerzalni. Posebno, on nema opšti pojam ili intuiciju VREMENA u smislu
ravnomernog tekućeg kontinuuma kojim sve stvari u univerzumu, u jednakoj srazmeri, prolaze
od budućnosti, kroz sadašnjost, ka prošlosti; ili, ako obrnemo ovu sliku, u kome je posmatrač
neprekidno nošen rekom trajanja od prošlosti ka budućnosti.
- Posle dugog i pažljivog proučavanja i analize, vidi se da jezik hopi ne sadrži reči, gramatičke
oblike, konstrukcije, ili izraze koji se direktno odnose na ono što mi zovemo vreme, odnosno na
prošlost, sadašnjost ili budućnost.
- Bez poznavanja metafizike Hopija, na kojoj se sve ovo zasniva, ne bi bilo moguće razumeti kako
isti sufiks označava počinjanje ili završavanje.
- Tunatya- nada: glagol tunatya je u stvari termin koji kristališe filozofiju univerzuma Hopija s
obzirom na njen sveobuhvatni dualizam objektivnog i subjektivnog; to je njihov termin za
subjektivno.
- Početni oblik termina tunatya, koji je tunatyava, ne znači “počinje da se nada” već pre znači
“ostvaruje se, zato što mu se nadalo”.
- Za Hopije ne postoji temporalna budućnost.
- Hopi zamišljaju vreme i kretanje u objektivnoj oblasti u čisto operacionalnom smislu- kao stvar
složenosti i obima operacija koje povezuju događaje- tako da elemenat vremena nije odvojen od
bilo kog elementa prostora koji ulazi u te operacije.
- Na ovom mestu- u ovo vreme
- Na onom mestu- u ono vreme
- Hopi nemaju potrebe za terminima koji označavaju prostor i vreme kao takve. Takvi termini koje
sadrži naš jezik, u ovom njihovom jeziku su preinačeni u izraze o prostiranjima, operacijama i
cikličnim procesima, pod uslovom da se odnose na čvrstu oblast objektivnog.
7. Bugarski
- U sudove o lepoti jednog ili drugog jezika se uvlače elementi ličnih ili kolektivnih doživljaja
vezanih za zemlju u kojoj se on govori.
- Najteže su posledice ovakvog apsolutizovanja u vezi sa jezicima kada se jezicima sumarno
presuđuje sa stanovišta njihove imanentne sposobnosti za obavljanje izvesnih funkcija. Ovakve
sudove možemo nazvati pragmatičkima.
- Do ovakvih bisera dolazi se jednom posebnom vrstom ekstrapolacije- naime, time što se
potencijalni atribut upotrebe jednog instrumenta kakav je jezik počne smatrati stvarnim
atributom samog tog instrumenta.
8. Sima Trojanović- Psihofizičko izražavanje srpskog naroda
9. Žarko Trebješanin- Trojanovićevo istraživanje neverbalne komunikacije u Srba
- Kinezička vrsta neverbalne komunikacije: jezik tela
- Jezik prostora, fizičke bliskosti i rasporeda u prostoru: proksemička komunikacija
- Edvard Hol nekoliko godina posle Trojanovićeve knjige objavljuje da i prostor može da govori
- Fizička razdaljina među učesnicima komunikacije
- Trojanović ne govori ništa o komunikacionom značenju međusobnog prostornog rasporeda i
orijentacije učesnika komunikacije. Tad se ova dimenzija izražavanja nije istraživala.
- Vilhelm Vunt- teorija razvoja jezika- psiholog koji smatra da je najprimitivniji vid ljudskog
sporazumevanja imao oblik mimičkog govora koji se razvio iz izraznih pokreta nabijenih
emocijama.
- Trojanović se nije služio (a mogao je) dragocenim psihoanalitičkim zapažanjima.
- Trojanović u svom delu nastoji da razgraniči univerzalne gestove i obrasce neverbalnog
ponašanja od onih koji su osobeni samo za srpsku kulturu ili balkanski region.
- Darvin: Postoji univerzalni jezik emocionalnih ekspresivnih gestova.
- Gluva i slepa Laura Bridžmen
- Dezmond Mors- izgradnja planetarne mape gestova
- Ritualno ponašanje kojim se ljudi služe kao gestovima pozdravljanja različiti su kod različitih
naroda, ali osnovni obrasci koji stoje iza manifestnog ponašanja odaju isti smisao. Jezikom
biologije rečeno, pozdravljanje je po svojim dubinskim strukturama „genotipski“ univerzalan
gest, dok se „fenotipski“, po svojim pojavnim oblicima, veoma razlikuje od kulture do kulture.
- U pogledu prirode neverbalne komunikacije još uvek traju diskusije o tome koliko je ona
biološki, nasledno određena, a u kolikoj meri je rezultat socijalnog učenja.
- Argajl u svojoj knjizi “Psihologija interpersonalnog ponašanja” daje jednu dosta logičnu I sažetu
klasifikaciju funkcija sporazumevanja bez reči:
1. Saopštavanje emocija i interpersonalnih stavova
2. Samopredstavljanje
3. Podrška verbalnoj komunikaciji
4. Izražavanje naše socijalne pripadnosti u mnogim ritualima i ceremonijama
5. Zamenjivanje verbalne komunikacije
- Jezik prostora, fizičke bliskosti i rasporeda u prostoru: PROKSEMIČKA KOMUNIKACIJA

10. Bojan Žikić- Antropologija gesta

- Gestovi su načini da se nešto pokaže.

- Ljudska komunikacija ima dva osnovna oblika: tranzientni (kratkotrajan), kao govor i gest, I
permanentni (dugotrajan), kao slika i pismo. Prema načinu ostvarivanja, tj. prema načinu na koji
se prenose informacije može da bude verbalna ili neverbalna, odnosno vizuelna ili auditivna.
- Neverbalni čin možemo da definišemo kao pokret bilo kog pojedinačnog dela tela (glave, lica,
ramena, šake, stopala), ili više njih, koji ima vizuelni integritet I vizuelno se razlikuje od drugog
čina.
- Najmanje tri nivoa u taksonomiji ljudskih gestova:
1. Nivo primata
2. Nivo “pištolj” znaka
3. Nivo “gestovne zajednice”
- Gestovima smatram motoričko- komunikativno korišćenje određenih delova ljudskog tela:
stavovima smatram postavljanje celog tela u odgovarajući položaj koji ima kulturno
komunikativno značenje, a pod položajima tela podrazumevam stavove u odnosu na neki drugi
fizički objekat, koji je najčešće, ali ne i obavezno čovekovo telo, a iz čega takođe proizilazi
kulturna komunikacija. Izrazima lica smatram obavljanje kulturne komunikacije putem
kontrakcija facijalnih mišića bez motoričke upotrebe ostalih delova tela.
- Dejvid Efron – “Gest i okruženje” (1941.)
- Balver- prvi koji je načinio sistematsku studiju čovekovog gesta
- Uloga gesta u evoluciji (u smislu da je bio preteča govornog jezika)
- Najznačajnije delo koje se bavi gestovnom i znakovnom komunikacijom s kraja XIX veka je
Malerijeva temeljna studija o znakovnom jeziku Prerijskih Indijanaca Severne Amerike (1972)
- Efronova klasifikacija gestova:
1. Gestovi koji se proizvode paralelno sa govorenjem: ideografski gestovi- ocrtavaju logičku
strukturu onoga što je rečeno
2. Simbolički gestovi ili amblemi, koji mogu da budu proizvedeni u odsustvu govora i da stoje
umesto njega sami za sebe i mogu da funkcionišu kao izraz.
- Efron je dokazao da kultura određuje obrazac i tip određenih pokreta tela tokom razgovora.
- Druge klasifikacije gestova u skladu sa Efronovom:
1. Simbolički gestovi
2. Deiktički gestovi
3. Ikonički gestovi
4. Pantomimički gestovi
- Učestalost ilustratora je u funkciji govornikovog emotivnog angažovanjam a opada s emotivnom
ravnodušnošću, dosadom, zamorom i nesvesnošću nečijeg govora.
- Legalni gest- upotreba gesta u pravnom kontekstu. Oni regulišu ponašanje pojedinaca
implicitnim obeshrabrivanjem ljudi da ulaze u određene tipove društveno nepoželjnih
transakcija.
- Okulestika- proučavanje korišćenja samo očiju u postavci komunikacije.
- Heptika i takestika- “discipline” koje se bave proučavanjem ponašanja pri dodirivanju u različitim
društvima.
- Proksemika se bavi proučavanjem percepcije i korišćenja prostora čovečanstva, odnosno
prostornim znacima i signalima i odgovara načinu na koji ljudi strukturiraju prostor oko njih.
11. Dragana Antonijević- Ćela
-
12. Alan Aycock- Sudbina Lotove žene: Strukturalno posredovanje u biblijskoj mitologiji
13. Mirjana Pavlović- Pojam bolesti u različitim medicinskim sistemima
-
14. Pavlović L-Neki hagiografski izvori u zdravstvenoj kulturi u Vizantiji od III do X veka
15. Bandić- Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko (religija u Srba)
16. Petar Vlahović- Ideal čovekove fizičke lepote u narodnim pesmama severoistočne Srbije