Čarls

Bukovski

U ODSUSTVU JUNAKA

Neobjavljeni eseji i priče

Drugi tom: 1946-1992.
Uredio i predgovor napisao
Stiven Kalon

S engleskog preveo
Mirko Bižić

Algoritam
Beograd, 2011
 Naslov originala
ABSENCE OF THE HERO
CHARLES BUKOWSKI

Copyright© by the Estate of Charles Bukowski

Introduction©David Stephen Calonne
 Izrazi zahvalnosti,
tek treba da uslede.
 UVOD

Čarls Bukovski je napisao niz od šest priča koje se međusobno

nastavljaju između 1944. i 1948. godine, uključujući i „Posledice
najdužeg povratnog pisma” (1944) objavljenu u časopisu Stori,
„Dvadeset tenkova iz Kesldona” (1946) u Portfoliju III, i četiri priče koje
su se pojavile u Matriksu: „Razlog iznad razloga” (1946), „Ljubav,
ljubav, ljubav” (1946-7), „Skribomanija” (1947) i „Bez muzike je teško”
(1948)1 „Razlog iznad razloga” - iako ukrašen prvim objavljenim
crtežom Bukovskog, koji prikazuje igrača bejzbola koji poseže da
uhvati loptu u letu - prožet je jezivim osećajem nemira. Glavni lik
Čelaski je zbunjen, enigmatičan, ćutljiv, povučen; on ne vidi razlog da
igra ulogu koja mu je dodeljena u igri jer je ona, kao i životna igra,
potpuno apsurdna. Bukovski poklanja veliku pažnju čudnovato
opisanoj nepovezanosti sitnih pojedinosti i demonstrira svoje rano
majstorstvo u veštini pisanja beletristike: „zapaljene stvarčice
zadenute u usta” gledalaca, „nabrekle vene u Džejmisonovom crvenom
vratu”, ritmično, lirično zračenje erotične tajanstvenosti devojke na
tribinama, sa „zelenom suknjom, i naborima te suknje koji su izgledali
kao senke i poigravali.”
Kao Rokanten u „Mučnini” Žan-Pola Sartra (1938), koji doživljava
svet kao ono „tamo napolju” i bolestan je od užasnog soka kestenovog
drveta, tako se i Čelaski oseća „drugačije”, dok lebdi u ravnodušnom
univerzumu gde „stvari nisu postavljene ispravno” i „čak i sunce deluje
pomalo bolesno, a zelenilo živica je previše zeleno i nebo je previsoko”
a čudnovata ptica koja se iznova pojavljuje „promiče kroz vazduh, gore-
dole, nekuda idući, veoma brzo”. Naslov „Razlog iznad razloga” ukazuje
na nepojmljivu nepoznanicu koja zaprečuje put svim razlozima koje
izmišljamo da iznesemo naše iskustvo. Kakva god značenja mogla da
postoje ona su toliko nerazumljiva da je najbolje preko njih ćutke preći.
Usamljeni pesnik koji postavlja pitanja je taj koji je izgubljen, dok se
rulja „drži zajedno u čudnom razumevanju”. To je usamljenička
mistična oblast u kojoj ništa i niko nije povezan; treba da se prisetimo
da je jedan od omiljenih romana Bukovskog bio Karson MekKalersov
„Srce je usamljeni lovac”.2
U „Skribomaniji” se radi o uredniku/piscu koji traži pomoćnika za
svoj književni magazin. Ponovo je raspoloženje uznemirujuće, sa
čudnim potresima u atmosferi, a izbor teško razumljivih reči ima
svrhu da namerno iritira: „sizeren”3, „dijakritičan”, „acefalus”, „zebu” i
tako dalje. Naslov je preuzet iz Juvenalove „Sedme satire” i može se
prevesti kao „neizlečivi endemski svrab kod pisca”4, što tačno opisuje
samog Bukovskog pošto je on bio vredan, neumoran i produktivan
pisac, koji je stalno slao pesme, priče i eseje bukvalno svakom
književnom časopisu u SAD (i nekim u Evropi).5 Zapravo, nasuprot
mitu koji je uspostavio sam pisac, on nije zaćutao nakon 1948. godine,
u periodu njegovog neslavnog „desetogodišnjeg pijanstva” kada je
tvrdio da nije ništa pisao. Zapravo, slao je pesme časopisu Poezija
(Čikago) između 1953. i 1956. i objavio pesme „Pogled” u Matriksu
1951, „Opružiti se” u Nejked Ir 1956, „Ove stvari” i „Ti pušiš cigaretu” u
Kihotu 1956, „Pesme za izvršne direktore” i „Kao vrabac” u Kihotu
1957, i „Moje” u Volas Bermanovom Semina 2 takođe 1957. godine.6
„Osamdeset aviona ne rešava stvar” (1957) vredna je pomena kao
prvo delo u kom se pripovedač pominje kao „Henk”, dok je u priči
„Ljubav, ljubav, ljubav” glavni lik „Čak” a u „Razlogu lišenom razloga” to
je „Čelaski”. Bukovski će se na kraju zadržati kod Henrija („Henka”)
Činaskog (što je izvedeno iz njegovog pravog imena Henri Čarls
Bukovski, Mlađi) kao njegovog književnog alter ega. Ova priča
označava povratak na kapriciozniji ton kao iz priče „Posledice... ” a
priča je izgrađena oko biografije D. H. Lorensa: o njegovom neuspehu u
pokušaju da osnuje koloniju Rananima7 sa svojim prijateljima,
njegovoj ženi Fridi fon Rihthofen i njenom srodstvu sa „Crvenim
Baronom”, Manfredom fon Rihthofenom. Pominjanje Crvenog Barona
vraća nas na književne početke Bukovskog; jedna od prvih priča koje je
izmislio kao dečak bavila se nemačkim pilotom iz Prvog svetskog rata.8
Ričard Aldington, Homer, Šekspir, Tven, Stivenson, Haksli, Konfučije i
Betoven, svi se oni pominju tokom noći razigranog pijančenja i
ženskarenja. Wein, Weib und Gesang - vino, žene i pesma, ili alkohol,
seks i poezija/muzika - postaće za Bukovskog opsesivno sveto
trojstvo; ako jedno od toga postoji u njegovim pričama, i ostalo dvoje
će se uskoro pojaviti.
Prenaglašeno seksualno pisanje Bukovskog počinje sa
„Silovateljevom pričom”. Priča je objavljena u Harlekinu 1957. godine,
ali ju je Bukovski zapravo poslao Storiju još 1952, tako preduhitrivši
„Lolitu” Vladimira Nabokova (1955) za tri godine.9 Iz psihoanalitičke
perspektive je jasno da ciklus priča o nasilju („Manijak” iz 1970. je
poslednji primer) predstavlja oživljanje vlastitog detinjstva
Bukovskog, ispunjenog užasima, u rukama njegovog nasilnog oca.
Njegov neobjavljeni esej „Ah! Sloboda, oslobođenje, ljiljani na Mesecu!”
ilustruje njegovo saosećanje sa žrtvama zlostavljanja u detinjstvu, kao i
njegovu senzitivnost za surovost prema životinjama. Kasnije, u svojim
kolumnama „Beleške matorog pokvarenjaka”, on će nastaviti da
eksperimentiše sa eksplicitnim erotskim temama, a kad je napustio
posao u poštanskoj službi Los Anđelesa 1970. godine da započne
karijeru kao profesionalni pisac, počeo je da svesno stvara sve nasilnije
i ispunjenije seksom priče, da bi uspešno prodao svoje radove
časopisima za odrasle.
Bukovski je naizmenice pisao prozu i poeziju, ali kada je pisao
eseje, oni su često bili posvećeni književnim polemikama. Često je
naizgled bio posebno zainteresovan da sebe izdvoji kao usamljenog
stvaraoca od raznih „škola” američke poezije: slikovne, ispovedne,
objektivističke, Crne Planine, Duboke Slike, Njujorške, Bit škole. U
„Manifestu” on okreće nišan na „pesnike sa univerziteta”, što je
njegova poznata meta tokom cele karijere. Esej je možda parodija
(izbor reci - „poetska dijagnostika”, „cenzorski diktat”, „heuristički”10,
„steatopigični”, „hijerofanti” - očigledno je nadahnut gnevom)
uglađene književne kritike njegovog vremena, koju je s uživanjem čitao
u Kenjon Rivju ili Suejni Rivju. Nasuprot razmaženim momcima koji
„gledaju iz kule od slonovače”, Bukovski nas bolno podseća da on živi
po eshilovskom propisu pathei mathos: kroz patnju se stiže do
mudrosti, inspiracije, kreativnosti. U priči „On tuče svoju ženu” on
izjavljuje: „Bogovi su bili dobri prema meni. Držali su me dole na dnu.
Učinili su da živim život. Bilo mi je veoma teško da izađem iz klanice ili
fabrike, dođem kući i napišem pesmu koju zaista ne osećam. A mnogi
ljudi pišu pesme koje zaista ne osećaju. I ja to radim, ponekad. Težak
život izaziva težak pristup a pod teškim pristupom podrazumevam
istinit pristup lišen ukrasa.” Sažetiji prikaz poezije Bukovskog bilo bi
teško pronaći.
U još jednom eseju o književnom životu, „Kući užasa”, on iznosi
sarkastične primedbe o pesnicima koji su „sasvim naviknuti na
televizore, klima uređaje, pune frižidere i stanove i kuće pored mora -
uglavnom na Venis Biču i u Santa Monici, i po danu se sunčaju,
osećajući se i izgledajući dramatično, ti moji muški prijatelji (?) a onda
noću možda popiju flašu vina uz sendviče sa zelenišem, pa napišu
nekom negde pismo puno žalopojki o svom siromaštvu i veličini.” To je
romantično razmišljanje, ali za Bukovskog su mnogi pesnici bili samo
lepo vaspitani novinari, koji ne cene Ničeovu moćnu maksimu iz Also
sprach Zarathustra: „Od svega što je napisano volim samo ono što je
napisano krvlju.”11 I on bi se složio sa Čarlsom Pegijem, koji je
primetio: „Un mot n’est pas la meme dans un ecrivain et dans un autre.
C’un se l’arrache du ventre. L’autre le tire de la poche de son
pardessus.” „Reč kod jednog pisca nije ista kao kod drugog. Jedan je
izvlači iz svoje utrobe. Drugi je izvlači iz džepa svog kaputa.”
Tema kojom se bavi Bukovski u svom pisanju je veoma često samo
pisanje: njegov stalni napor da definiše stvaralački čin u odnosu na
autentično doživljen život, njegove teorije o kreativnosti i poeziji,
njegovo divljenje prema drugim piscima, kao i njegove veze sa
urednicima. Njegov esej „Autsajder”, koji se pojavio 1972. godine u
Vornivud Rivju, jeste njegovo priznanje Džonu Edgaru Vebu i „Ciganki”
Lu Veb. Vornivud Rivju Marvina Meloima, Ole Daglasa Blazeka, i u
Nemačkoj Klactovedsedsteen Karla Vajsnera - svi su ti magazini imali
središnju ulogu u sporom formiranju čitalačke publike koja će
Bukovskog uzdići do svetske slave.12 A ipak će od svega najvažniji biti
Blek Sperou Pres Džona Martina; jedan od nekoliko portreta Martina iz
pera Bukovskog pojavljuje se u njegovoj priči iz 1981. „Istočni Holivud:
novi Pariz”. A sam Bukovski je uređivao dva mala časopisa, Harlekin, sa
svojom prvom ženom Barbarom Fraj i kasnije, nakratko, Laf Literari
end Men d Hamping Gaits, sa Neli Čerkovski.
Zapravo, povezanost Bukovskog sa podzemnom štampom i kao
pisca i kao urednika gurnula ga je u direktnu borbu za slobodu govora
tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Još 1957,
odred za poroke policije Los Anđelesa upao je kod Volasa Bermana koji
je objavljivao Bukovskog u časopisu Semina 2.13 Godine 1966, Štivu
Ričmondu, koji je objavljivao Bukovskog u svojim časopisima Ert i Ert
Rouz, oduzeti su rukopisi iz njegove knjižare u Santa Monici.14 d. a. levi,
pokretačka snaga „mimetičke revolucije”, objavio je pesmu Bukovskog
Duh rulje koju je policija konfiskovala: „levi je priveden i strpan u
zatvor zajedno sa Džimom Lovelorn (vlasnikom velike knjižare Asfodel,
koja je pružala dobrodošlicu i bila dom nove poezije duže od trideset
godina) pod optužbom za distribuisanje opscenih dela u Klivlendu.15
Kada je Džon Brajen tražio od Bukovskog da uređuje Renesansu 2 u
septembru 1968, on je od Džeka Mislena izmamio priču pod naslovom
„Mršavi dinamit” o „crvenokosoj njujorškoj devojci koja voli da se
tuca”, usled čega je došlo do hapšenja Brajana.16
Tako je kao biće koje pripada podzemnoj kulturi i zastupnik
slobode govora Bukovski uvek bio u saglasju sa idealima
kontrakulture. A kao što vidimo iz njegovog antiratnog eseja „Mir je,
dušo, teško prodati” (1962) početkom šezdesetih Bukovski je bio u
skladu sa pacifizmom i ljubavlju, iako je nosio spoljašnju masku tvrdog
momka i mizantropa da bi sakrio svoju suštinsku nežnost. Onda ne
treba da predstavlja iznenađenje to što je Bukovski bio duboko
povezan sa bitničkim piscima. Iako je priroda te njegove povezanosti
sa bitom bila predmet izvesnih kontroverzi među istoričarima
književnosti, on je pažljivo čitao radove bitnika i pojavljivao se zajedno
sa njima u mnogim publikacijama kao što su Autsajder, Evergrin Rivju,
Bititjud, Transatlantik Rivju, Siti Lajts Antolodži, Klaktovedsedsten, Ejsid:
Noje Amerikaniše Scene, Anmazld Oks; El Komo Emplumado, Semina,
Hirs, Vajld Dog, Nejked Ir i Bastard Endžel. A kako su šezdesete
odmicale, sve veći broj značajnih pisaca u bitničkim krugovima počeo
je da ceni njegov rad: Kenet Reksrot će povoljno oceniti priču
Bukovskog „To je uhvatilo moje srce u svoje ruke” u Njujork Tajmsu 5.
jula 1964.17
Bukovski se dopisivao sa Haroldom Norsom a njegovo priznanje
tom čoveku, priča „Stari profesionalac” pojavilo se 1966. godine u
magazinu Ole, važnoj publikaciji „mimetičke revolucije” koju je
uređivao Daglas Blazek. Dvojica pesnika su se upoznali kad se Nors
preselio u Venis u Kaliforniji u januaru 1969.18 Bukovski je objavio
recenziju „Praznog ogledala” Alena Ginzberga u časopisu Ole 1967.
godine a početkom 1968. sreo se sa Nilom Kesidijem („Din Morijarti” u
knjizi „Na putu” Džeka Keruaka), koji je postao tema jedne od njegovih
kolumni iz ciklusa „Beleški matorog pokvarenjaka”.19 Godine 1969,
Bukovski će se pojaviti sa Norsom i Filipom Lamantijom u Pingvinovim
pesnicima br. 13. Siti Lajts je objavio „Erekcije, ejakulacije i druge priče
o običnom ludilu” 1972. godine a Lorens Ferlingeti je Bukovskom
organizovao prvo javno čitanje u San Francisku u Siti Lajts Poets Teatru
u septembru 1972, a takođe i ponovo izdao „Beleške matorog
pokvarenjaka” 1973, nakon njihovog prvog objavljivanja 1969. u
izdanju Eseks Hausa.20 A u novembru 1974, Bukovski je čitao sa
Ferlingetijem, Šnajderom i Ginsbergom na Pesničkom festivalu u Santa
Kruzu.21
 Tako pisanje Bukovskog izvlači svoju snagu ne samo iz njegovog
hvalisavog, energičnog, autobiografskog autorskog glasa, nego i iz
činjenice da ono predstavlja živopisnu hroniku kontra-kulture
šezdesetih godina 20. veka.
Na primer, Gregori Korso je blagonaklono prikazan u priči „Pišem
poeziju samo da bih mogao da odvedem devojke u krevet”. Džek Mišlen
postaje živo prikazani lik „Vojvode” u „Beleškama matorog
pokvarenjaka”, u kolumni iz 1973. godine, dok je d. a. levi, koji je 1967.
izvršio samoubistvo, tema u dva eseja Bukovskog: „Namerno
pomućeno sunce” i jednom članku objavljenom u Šerifu, književnom
magazinu Državnog univerziteta Kent. Liroj Džons (Amiri Baraka) je
tema u jednoj od kolumni iz „Beleški matorog pokvarenjaka”, dok je
Robert Krili predmet podsmeha u eseju iz Literari Tajmsa pod
naslovom „Proučavanje mojih parnjaka”. Otuda je jasno - nasuprot
brojnim sopstvenim tvrdnjama nasuprot tome - da je karijera
Bukovskog na mnoge načine bila neraskidivo povezana sa bit
pokretom.
U području opštih bitničkih tema počivalo je i razvijanje
sopstvenog stila Bukovskog, „spontanog pisanja proze”, koje nastoji da
prikaže sve u vezi sa ljudskim telom i maštom, na šta se obično ne
obraća pažnja, što se potiskuje i odbacuje kao „vulgarno”. U priči „U
odsustvu junaka”, Bukovski se trudi da zabeleži nasilne, opscene,
fascinantne i groteskne prizore koji neobuzdano nadiru u grčevitim
naletima iz dubina nesvesnog. Ovde su reči naizgled energično i
nasumično nabacane po stranicama ali uprkos tome one se uklapaju u
životni obrazac. On beleži sitna zapažanja, čak obraća pažnju i na
proricanje vremena - „3:24 posle ponoći” - u dnevničkom maniru kao
da bi da uhvati samo kretanje fragmentirane svesti kroz vreme. Priča
takođe prikazuje izmenjen način na koji Bukovski koristi velika i mala
slova, korišćenje izlomljenog teksta, spisak rečenica pisanih velikim
slovom - sve to izgleda kao da on pokušava da slika ili crta pomoću
reči. U svojoj prozi on je često eksperimentisao sa interpunkcijom,
veličinom slova, elipsama, posebnostima izgovora i ponavljanjem -
neke od njegovih pripovetki su pisane samo malim slovima, tako
prenoseći u prozu nešto od poetične tipografske razigranosti E. E.
Kamingsa.
Ovo naglašavanje izgleda teksta - on je često ilustrovao svoje priče,
pesme i pisma karikaturama i crtežima, dok su njegove rane priče
zapravo bile kombinacija reci i ilustracija - pokazuje da se Bukovski
često trudio da sam tekst pretvori u sliku. On je zapravo bio ispred
svog vremena, najavljujući sadašnju modu „grafičke proze”, pošto je
opsesivno spajao tekst sa slikom u svojim ručno štampanim pričama
od sredine do kraja četrdesetih godina 20. veka.22 Kao što smo videli u
tekstu „Istočni Holivud: novi Pariz”, Bukovski je posvetio dosta
vremena crtanju i slikanju, a mnoga od luksuznih izdanja njegovih
radova su propraćena originalnom grafikom. Tako takođe i tekst „U
odsustvu junaka” otkriva da je Bukovski bio neka vrsta akcionog pisca:
pokušao je da učini da reči deluju tako da iznose svoje značenje na
kvazi vizuelni način, u istom stilu kao što je Džekson Polok izvodio
spontani čin stvaralaštva „nasumičnim”, ali ipak tačnim nabacivanjem
boje na platno.
Bukovski će razviti tvrdi, komični, lirični realizam, grubu ali u
suštini trajnu osećajnost i fotografsku, dokumentarnu verodostojnost
u prikazivanju svakidašnjih užasa. U svojim „Beleškama matorog
pokvarenjaka” on zapisuje zamorne činjenice iz gradskog života:
vozači u Los Anđelesu, sukob između nacista i marksista, radosne
noćne sedeljke sa pijanom gazdaricom i gazdom stana koji iznajmljuje.
On često piše prozu ravnu onoj Vilijema Karlosa Vilijemsa: priča
„Treba reći samo ovo” vam govori tačno ono što je pred njim bez
ikakvog komentara. On se obraća svom čitaocu neposredno,
uklanjajući sve barijere između pisca i publike. Uz to, on ojačava svoju
ranjivu, povređenu ličnost snagom ironije, subverzivne, podrugljive,
satirične oštrine posmatranja. Proza Bukovskog postaje s vremenom
izgrađenija a njegove pripovetke veštije su ispričane: on će počinjati in
medias res sa nekom izuzetnom uvodnom scenom da bi privukao
čitaoce i uvukao ih u priču, kao u „Mački u ormaru”. Ta priča je takođe i
izvanredan primer načina na koji on prikazuje svoj alter ego kao
komičan, samopotcenjivački, bespomoćni lik izgubljen u svetu u kom
se stvari jednostavno tek tako događaju.
Neočekivane reference na Stravinskog, Malera, Hemingveja,
Kamijevog „Stranca”, Maksvela Bodenhajma i Berlioza na podlozi liko
vite seksualnosti i komičnog pijanog samounižavanja su tipični
primeri književne veštine koju Bukovski često primenjuje. Ove
iznenađujuće i iznenadne aluzije na kulturološke figure služe da
„izjednače” „visoke” i „niske” krajnosti kulture do komičnog efekta, i
one su vrsta „namigivanja” pripovedača čitaocu, kojim se ukazuje na to
da naš nesrećni anti-junak može da bude pajac, ali on je pametniji nego
što dopušta da se vidi. Tako takođe i Bukovski želi da nas zabavi
glumeći budalu: on nam daje životne pouke, ali sa osmehom
razumevanja. Njegovi likovi ne rastu, ne postižu duhovne uzlete i ne
dostižu prosvetljenje. Kao što je Buda rekao u „Dijamantskoj sutri”:
„Nisam postigao ni najmanju stvar pomoću potpunog, besprekornog
buđenja, i baš zbog toga se to i zove potpunim, besprekornim
buđenjem”.
Uz rastuću slavu, Bukovski je počeo da nastupa čitajući pesme
širom Sjedinjenih Država: u Kaliforniji (Los Anđeles, Santa Kruz, San
Francisko), Novom Meksiku, Vašingtonu, Juti, Ilinoisu, Njujorku i
Viskonsinu kao i u Vankuveru u Kanadi i Hamburgu u Nemačkoj.
Takođe je imao i bombastičan nastup u slavnoj televizijskoj emisiji
Apostrofi kod domaćina Bemara Pivoa u Parizu. Kao i uvek, život je
hranio njegovu umetnost dok je počinjao da beleži svoju lutalačku
egzistenciju u pesmama, pričama, esejima i romanima. On je postao
„književni iznuđivač novca” i satirizovao je sebe, i depoetizovao i
deromantizovao poeziju; pretvorio je nadmene nastupe čitanja poezije
u ritual u čast boga Dionisa, upotpunjen rekama vina i ushićenim
menadama.23
Seksualna revolucija iz šezdesetih godina 20. veka poklopila se sa
sirovom i neposrednom konfrontacijom Bukovskog sa vlastitom
seksualnošću. Zahvaljujući svojim bubuljicama i detinjstvu punom
zlostavljanja, Bukovski nikada nije iskusio „normalnu” adolescenciju i
proveo je vreme od 1970-1977. godine nadoknađujući sva zadovoljstva
koja je propustio kao tinejdžer u južnoj Kaliforniji. U „Velikom
drogiranom čitanju”, na primer, vidimo Bukovskog na vrhuncu snage,
koji se upušta u ironiju i parodiranje samog sebe na više nivoa. Sam
naslov može da ima dvojako značenje: „doup” može da znači
marihuanu ili drogu, ali takođe izraz „big doup” izjednačava pesnika sa
klovnom.24 Bukovski svojim čitaocima daje urnebesan trenutak
hladnokrvno iznesene samoparodije kada Činaski citira dve najslavnije
maksime Bukovskog - „Genijalnost... može da označava sposobnost da
se duboke stvari kažu na jednostavan način” i „Izdržljivost je važnija od
istine” - što su interne šale za posvećenike dela Bukovskog. Ovde
takođe postoje složeni momenti kada on istovremeno parodira
erotsko pisanje, samog sebe i zavrzlame seksualne/romantične „veze”
(njemu se ne bi dopalo ovakvo psihološko brbljanje). Bukovski se često
poigravao sa „značenjem” „veza” na podrugljiv, zenovski način koji
podseća na aforističnu maksimu Žaka Lakana: „Ne postoji seksualna
veza”. On se ogolio da pokaže svoju osetljivost, svoje rane,
pokušavajući da kroz ljubav povrati ono što je izgubio u detinjstvu a
ipak, istovremeno, ubacujući humor u svoj napor da pronađe spasenje
kroz ljubav i seks.25 A ipak je Bukovski takođe, naravno i pravi
romantik koji je mogao da piše o zaljubljivanju u svojoj kolumni od 24.
juna 1974. iz ciklusa „Beleške matorog pokvarenjaka”: „Hodao sam
okolo i osećao se kao da sam ispunjen sunčevom svetlošću”. A kao
jedan od njegovih omiljenih pesnika, E. E. Kamings je napisao:
„neljubav je pakao lišen neba i bezdomni dom... samo ljubavnici sobom
nose sunčev sjaj”.26
„Odbrambeni mehanizam” Bukovskog kojim odagnava psihički bol
je naravno smeh. Visprenost, nepogrešiv osećaj za komičnost trenutka,
i neumorna pokretačka energija daju snagu njegovom pisanju; njegova
voljena renesansna braća u maničnoj ekstravaganciji bili su Fransoa
Rable i Đovani Bokačo.27 On je takođe znao da bude zajedljiv što je bilo
u savršenom skladu sa duhom vremena: crni humor će obeležiti
kontrakulturu šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. „Ko se boji
Virdžinije Vulf‘ (1966), „Let iznad kukavičjeg gnezda” (1975) i
„Irejzerhed” (1978) spadali su u njegove omiljene filmove - humor i
ludilo u bliskom i delikatnom susretu.28 Tako je i pisanje Bukovskog
pozicionirano između očaja i lirike, i kreće se napred silovitom snagom
koja bukvalno spasava to pisanje od nihilizma. Njegovo divljenje prema
genijalnosti Roberta Kramba (koji je ilustrovao nekoliko dela
Bukovskog) pokazuje da za Bukovskog postoji povezanost između
bola, smeha i kvazi nemačkog ekspresionizma u ekstremnom
iskazivanju emocija.
Nakon što je zvanično dao otkaz u pošti u pedesetoj godini,
Bukovski je pokazao da može da bude praktičan i vredan pisac i
maksimalizovao je svoju produktivnost koristeći svoje zaplete više
puta u različitim kontekstima. Ponavljao je omiljene pripovedne
tokove ne samo u pričama i romanima, nego ih je čak obrađivao i u
formi priče i pesme: „Prevrtljiva Meri” postoji u obe forme. Štaviše,
isečci iz „Post ofisa”, „Faktotuma” i „Žena” pojavljuju se po prvi put u
njegovim kolumnama „Beleške matorog pokvarenjaka” u L. A. Fri Pres-
u kao odvojene priče. Trideseto poglavlje romana „Žene” pojavljuje se u
dve verzije i uporedno u verziji priče i romana, a može se videti koliko
je ono izmenjeno i prerađeno; u ovom slučaju, mnogi izvanredni delovi
su bačeni u korpu za otpatke dok je pisac oblikovao svoju prozu u
formu romana. Ovakva metoda sklapanja romana je savršeno smislena,
postoje proza Bukovskog uvek bila epizodna, sastavljena od kratkih
isečaka koji su spojeni u celinu. Njegovi romani su na neki način niz
povezanih kratkih priča, što mu omogućava da odvoji njihove delove
za objavljivanje u časopisima u vidu odvojenih kratkih priča dok sklapa
romane. A ovde postoji još jedan metod književne distribucije: radovi
Bukovskog su kružili kroz mnoge podzemne publikacije pod ugovorom
sa Junajted Pres Sindikatom (UPS) koji je dopuštao da članke ponovo
objavljuju svi članovi ove organizacije.29
Kao što je gore ukazano, možda zahvaljujući slabljenju cenzorskih
zabrana tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka koliko i
njegovoj sopstvenoj želji da potpunije istraži tamnije domete svoje
mašte, Bukovski će početi da dramatičnije eksperimentiše sa
direktnim prikazivanjem nasilja.30 Filmovi kao što su „Divlja horda”
(1969), „Goli u sedlu” (1969) i „Paklena pomorandža” (1971) postavili
su osnov za priču kakva je „Hristos sa sosom za roštilj”, u kojoj
Bukovski koristi aktuelni novinski članak kao izvor za svoju
pripovetku.31 U kasnijim pričama kao što je „Uljez” (1986) Bukovski
uvodi nagle upade užasa u banalnosti svakodnevnog života: priče o
običnom ludilu. Ova priča takođe podseća na njegove ranije
apokaliptične prikaze ljudske nemogućnosti da pronikne u primarnu
divljinu u pričama kao što je „Životinjsko ludilo u mojoj supi”.
Pozni, predivni ciklus pesama Bukovskog o njegovim mačkama
otkriva da su to životinje koje zadržavaju stil i pozu i ne pretvaraju se, a
sve te osobine žalosno nedostaju ljudskim bićima. A u jednom od
svojih poslednjih eseja, Bukovski izjavljuje da većina ljudi gubi svoju
magiju u veoma ranom uzrastu. U eseju „Igrati se i biti pesnik”, on se
vraća svom poigravanju sa životom pesnika: „Poezija potiče sa onog
mesta gde ste već živeli i od noga što vas je navodilo da je stvarate.
Većina ljudi je već zašla u proces umiranja u petoj godini, i sa svakom
godinom koja prolazi njih je sve manje, a sa svakom godinom koja
prođe njih ostaje sve manje kao izvornih bića sa šansom da se probiju
napolje i daleko od onog što je očigledno i što ih osakaćuje”. Za
Bukovskog, živeti pesnički život je zapravo jedini način da se istinski
živi.
 RAZLOG IZNAD RAZLOGA

Čelaski, sredina terena, statistika bacanja 285 (246 nastupa, 70

pogodaka) osećao se malo... osećao malo... drugačije ovde napolju. Ima
dana kad se osećate malo drugačije. Stvari nisu kakve treba da budu.
Kao sada: čak je i sunce izgledalo malo bolesno, zelenilo živih ograda
previše zeleno, nebo previsoko, a koža njegovih rukavica previše
slična... koži.
Krenuo je nekoliko koraka napred i gurnuo šaku u rukavicu,
pokušavajući da se otrese svih misli. Da li je imao glavobolju ili šta već?
Osećao se energično, kao da će vrisnuti ili skočiti da uradi nešto što ne
bi trebalo uraditi.
Čelaski je bio malo uplašen i pogledao je prema Donovanu, leva
strana terena, statistika bacanja 296 (230 nastupa, 68 pogodaka) ali
Donovan je izgledao veoma opušteno. Pažljivo je proučavao Donovana,
pokušavajući da crpe snagu iz njega. Lice mu je bilo tamno smeđe, a
Čelaski nikada pre nije primetio njegov pivski stomak. Tako ružna
izbočina, tako lišena samosvesti. Čak su i Donovanove noge izgledale
debelo, kao balvani, i Čelaski je ponovo zurio pravo pred sebe,
osećajući se još gore.
Šta nije bilo u redu?
Udarač je raspalio i lopta je poletela izvan terena... do Donovana.
Donovan je krenuo nekoliko koraka napred, lagano pružio ruke i
uhvatio loptu. Čelaski je gledao loptu kako sporo pravi dugački luk
preko sunčanog neba. Prizor je bio sasvim prijatan, ali nekako
nepovezan, bez veze sa bilo čim drugim. Sledeći igrač je udario loptu u
polje i on nije uspeo da je uhvati. Jedna napolje. Jedna unutra. Ko je
pobedio u ovom bacanju? Okrenuo se da pogleda semafor i video
publiku. Pogled mu nije bio usredsređen na te ljude. Oni su bili samo
kretanje, odeća i zvuk u fragmentima.
Šta su hteli da on uradi?
Ponovo mu je prošlo kroz svest: šta su hteli da on uradi?
Iznenada je bio prestravljen a nije znao razlog za to. Ponovo je
pogledao publiku i video svakoga i sve, zajedno i pojedinačno. Naočare,
kravate; žene su nosile suknje, muškarci pantalone; bilo je karmina... i
zapaljenih stvari zadenutih u usta... cigareta. I svi su se držali zajedno u
čudnom razumevanju.
A onda je došlo... let loptice izvan terena... ka njemu. Laka lopta. Bio
je zabrinut. Gnevno je posmatrao lopticu a ona naizgled kao da se
zaustavila u vazduhu. Samo je visila gore a publika je vikala i sunce je
sijalo i nebo je bilo plavo. A Donovane oči su ga gledale, i Donovane oči
su gledale. Da li je Donovan protiv njega? Šta Donovan zaista hoće?
Loptica mu je uletela u rukavicu. Ušla je u rukavicu i on je osetio jak
pritisak i prijatan stisak dok ju je držao. Bacio je lopticu na drugu bazu,
ostavljajući trkača na prvoj. Bilo je to dobro bacanje i Čelaski je bio
zaprepašten: izgledalo je kao da je loptica tamo otišla jer je tako
trebalo. Njegov užas se malo povukao, provlačio se i sa njim.
Sledeći igrač je izbacio napolje, slično kao prvi, i Čelaski je počeo
dugački trk do kabine njegovog tima. Bilo je dobro trčati. Prošao je
nekoliko protivničkih igrača ali oni nisu gledali u njega. To mu je malo
smetalo, a ta smetnja je potrajala i stezala mu utrobu dok je za
Donovanom, zagledan u njegov debeli vrat, silazio u kabinu. Kada se
Čelaski spustio u kabinu, osećao se nekako ogoljeno, izloženo, ili tako
nekako, i u naporu da se ponaša kao da je sve u redu, prišao je Halu i
nacerio mu se.
„Hoćeš da te poljubim? Učiniću da sve zaboraviš”, rekao je Halu.
Hal je imao statistiku udarca 189 i sa klupe ga je smenio Džejmison,
dečko sa koledža. Hal je pogledao ka Čelaskom. Bio je to pogled
potpunog neprepoznavanja. Uopšte mu nije odgovorio; ustao je i
otišao do aparata sa hladnom vodom. Čelaski je brzo prišao ogradi,
leđima okrenut klupi.
Korpenson je bacao. Donovan je pogodio za dvostruki poen i jurnuo
nazad do prve bazne linije, visoko podižući noge, a čarape su mu
sevale, nekako pune boje.
Čelaski je prišao gumenoj bazi. Tu su bili sudija, hvatač, bacač,
trkači, publika. Svi su čekali, sve je čekalo. Napolju se možda neki čovek
naslanjao na ogradu, ili je autobus pun putnika koji su sedeli u njemu
skretao iza ugla; ali ovde je bilo drugačije: bilo je namešteno,
očekivano... ne kao ono, što se dešava napolju: autobus, uporište na
koje se oslanjaš. Ovde je bilo... drugačije, tesno, zahtevno.
Zamahnuo je i promašio prvo bacanje a ljudi su vikali. Bacač je
nešto viknuo i bacio lopticu nazad. Ptica je promakla kroz vazduh,
gore-dole, nekuda idući, veoma brzo. Čelaski je pljunuo i zagledao se u
beleg na zemlji. Zemlja je bila veoma suva. Prva lopta.
Sledeći je gađao napolje, kako je Čelaskom i odgovaralo. Zamahnuo
je palicom brzo, automatski, a publika je zaurlala. Bio je to dugačak let,
loptica je prošla visoko iznad glava igrača sredine terena. Čelaski je
gledao kako se odbija od zida pored jarbola za zastavu. Publika je urlala
glasnije nego ikad; urlali su glasnije nego što je Čelaski čuo cele ove
sezone. Onda je Džejmison, koji je stajao pored klupe, počeo da viče na
njega.
„Trči! Trči! Trči!” vikao je on.
Čelaski se okrenuo i pogledao u Džejmisona. Oči su mu bile
razrogačene i plamtele su kao dve bleštave posude ispunjene vrućom,
uzavrelom materijom. Lice mu je bilo zgrčeno, usne isturene, a Čelaski
je posebno primetio nabrekle vene u njegovom debelom vratu.
„Trči! Trči! Trči!” vikao je Džejmison. Sa tribina je doleteo jedan
podmetač za sedišta. Pa zatim još jedan. Publika je bila toliko glasna da
više nije mogao da čuje Džejmisona. Ptica, verovatno ona ista, opet se
vratila, poskakujući gore i dole u letu, samo malo brže. Igrač sredine
terena je prizemljio loptu. Buka je bila skoro nepodnošljiva. Čelaskog je
pogodio podmetač i on se okrenuo da pogleda publiku. Kad je to
uradio, mnogi su poskočili s mesta, mašući rukama. Podmetači, šeširi,
flaše, sve je to letelo s tribina. Na trenutak je Čelaski pogledom okrznuo
jednu devojku u zelenoj suknji. Nije mogao da joj razazna lice, ili bluzu i
jaknu. Video je zelenu suknju, i nabore u zelenoj suknji slične senkama,
koji su poigravali. Onda ga je pogodio još jedan podmetač. Zabolelo ga
je, poseklo, osetio je toplotu. Na trenutak je bio ljut.
Bacanje je prešlo na drugog igrača na bazi, koji je prvi put izbacio u
aut. Buka je bila kao erupcija vulkana, zaglušujuća, izluđujuća.
Džejmison je uhvatio Čelaskog za nadlakticu izvlačeći ga sa mesta
bacača. Obratio je pažnju na Džejmisonovo lice, prošarano prugama
crvene i bele boje, koje je delovalo nabreklo, kao da je na njega dodato
nekoliko slojeva kože.
Čelaski je prišao do baze dok se buka nastavljala. Ekipa se
raspoređivala po terenu, a Hal je zamenio njega na spoljašnoj poziciji.
U kabini je bilo hladno, bilo je mračno. Video je kofu sa peškirom
prebačenim preko njene ivice. Sišao je dole, video nečije ruke kako
nervozno klize po klupi, nečije prekrštene noge.
Čelaski je stajao pred trenerom, Hastingsom. Nije gledao u
Hastingsa; jednostavno je gledao u njegovu košulju ispod V izreza na
okovratniku.
 Onda je podigao pogled. Video je da Hastings pokušava da govori,
ali nije mogao da ispusti ni glasa.
Čelaski se hitro okrenuo i jurnuo niz hodnik koji je vodio u
svlačionicu. Kad je tamo stigao, na trenutak je stajao gledajući sve one
zelene ormariće.
Napolju je publika i dale vikala i neki od novinara su se spuštali dole
do Čelaskog da ga pitaju šta nije bilo u redu.
 LJUBAV, LJUBAV, LJUBAV

Mogu da čujem kako se moj otac kupa. On bučno pljuska, prosipa

vodu, udara kolenima u ivice kade.
„Da li si primetila da celi dan nisam vadio zubnu protezu, mama?”
„Ne, nisam znala.”
„Kao da su moji pravi zubi, koje imam celog života.”
„Uskoro ćeš moći da jedeš orahe i sve ostalo.”
„Orahe. Ha!”
Moj otac ide stazom kroz dvorište, zastaje, saginje se, priča s
mojom majkom koja je još uvek u kući: „Ova šargarepa još nije
uvenula.”
„Znam. Nego, šta je to... tvoj rukav...”
„Šta?”
„Pogledaj, rukav ti je pocepan. Ispod pazuha. Pogledaj ispod
pazuha...”
Pronašao sam poruku na svom krevetu. Ispisana je na poleđini
koverte, nažvrljana debelim švrakopisom mog oca:

pola boce viskija 2.00

cela boca viskija 3.65
pola boce džina 1.90
dva piva od đumbira 0.30
pranje veša i čišćenje 3.25
donji veš 8.25
jedna košulja 4.00
stan i hrana 10.00

ukupno 33.35

Moj otac ide niz hodnik. Nosi kožne papuče koje lupaju po podu.
Ulazi u kupatilo. „Bože, otkud sva ova voda po podu? Da li si ti prosula
svu ovu vodu po podu?” pita moju majku.
„Koju vodu?”
On otvara vrata i ulazi u moju sobu. „Da li si ti prosuo svu onu vodu
po podu?”
„Da,” kažem ja, „prao sam ruke i isprskao svud okolo.”
On počinje da viče.
Moj brat Džordž prepričava svoja ratna iskustva: „Oglasila se
uzbuna za padobranske trupe i pomislio sam, bože moj, Japosi dolaze.
Pa, pomislio sam ja, imam suvi obrok, imam svoj kalibar 45, svoje dum-
dum metke; imam flašu viskija i pomislio sam, pa, sasvim sam
opremljen. Izaći ću napolje i avionom otići odavde u tri lepe...”
Moj brat Džordž je odsutan cele noći i telefonira mi ujutru: „Čak.
Čak. Sav sam isečen. Imam veliki ožiljak preko oka. Imam modricu na
oku. Sav sam krvav. Kaput mi je uništen. Napio sam se s čovekom koji
svuda u ustima ima ožiljke zato što u njih zabada čiode. On kaže da je
bol samo pitanje samokontrole. Obeznanio sam se, ne sećam se šta se
dogodilo. Ja sam u Holivudu. Koji je danas dan?”
Sedimo za trpezarijskim stolom, svi osim Džordža. Majka sedi u
svojoj širokoj kućnoj haljini i trpa krompir u usta.
„Čaki, obrazi su ti tako ispijeni. Učiniću da ti se obrazi tako prošire
da će visiti preko vilice. Sramota je kakav si. Imaš tako lep profil.”
„To je tačno,” kaže moj otac.
„Već si nešto postigao”, kaže majka. „Samo kad bi prestao da piješ...
Zašto ne dižeš pogled sa tanjira? Zašto ne gledaš ljude oko sebe?
Pogledaj me... Hoćeš još krompira’”
„Ne.”
„Još mesa?”
„Ne.”
„Još celera?”
„Ne.”
„Hoćeš još kafe?”
„Ne.”
„Još graška?”
„Ne.”
„A šta misliš da uzmeš još hleba?”
„Ne, NE! Dođavola s tim, ako bih išta hteo, tražio bih to!”
„Dakle, šta je s tobom?” viče moj otac. On baca salvetu preko stola,
obara stolicu ustajući i odjuri u dnevnu sobu, lupajući papučama po
podu.
 „Čaki,” kaže majka, „nemaš predstavu koliko nas povređuješ. Nemaš
predstavu koliko pokušavamo da ti ugodimo. Otac te voli. Došao si
ovamo. Naveo si Džordža da pije. Imaš dvadeset pet godina. Još ima
vremena. Otac hoće da te nauči da voziš auto. Ti kažeš ne. Ne želiš
člansku kartu biblioteke, besplatne filmove. Samo piješ, piješ, piješ, i ne
dižeš pogled sa tanjira. Da li ti je ostalo nešto novca?”
„Ne.”
„Šta ćeš da radiš?”
„Čaki, odgovori mi, odgovori svojoj majci.”
 SKRIBOMANIJA

Čuo sam zvuk pisaće mašine i pozvonio na vrata. On je došao da

otvori.
„Čuo sam tvoju pisaću mašinu,” rekao sam.
Bio je krupan čovek, visok, krupnih kostiju, širok, nekako sav čvrst.
Pogledao sam njegovo lice i nije mi se učinilo posebno upečatljivim.
Imao je male brkove, nepotkresane, dlake su štrcale odvojeno i
neravno; čelo na toj velikoj, ovalnoj glavi je bilo ravno i nisko; preko
desne strane lica protezao se ožiljak do njegovih premalenih usta, a oči
su bile sasvim obične.
Njegovo pisanje je bilo uglavnom ponavljanje popularnih obrazaca,
iako je ponekad koristio apstrakciju, a pošto ostali to nisu radili, to je
njegovim pričama davalo jasan, svež prizvuk, prizvuk za koji sam
ponekad mislio da je pomalo previše odvažan za eksperimentalnu
pompeznost. Ali dođavola s tim, on se trudio.
Krenuo sam za njim u malu kuću, zagledan u ta široka ramena i
glavu. Prednje prostorije su bile mračne, i dok sam ga pratio do zadnjeg
dela kuće, prošli smo pored crvenokose žene opružene na kauču.
Procenio sam da mu je to žena, ali on je hrlio napred bez ikakvog
predstavljanja. Osmehnuo sam se dami i pozdravio je. Ona je uzvratila
na osmeh i pozdrav. Pogled joj je zablistao iz mraka, očigledno
zabavljeno, i smesta mi se dopala.
Išli smo napred i kroz viseća vrata ušli u kuhinju. Mahnuo je
krupnom rukom prema sićušnom žutom stolu: „Sedi. Napraviću malo
kafe.”
Svetlost je bila neprijatno jaka, i osećao sam se razotkriveno u
svom ispeglanom odelu, čistoj košulji, tesnim i uglancanim cipelama.
Njegova košulja je bila raskopčana pod vratom i nosio je sive, umazane
pantalone. Na stoluje bila pisaća mašina, sa umetnutim listom papira,
delimično otkucanim sitnom, veoma crnom štampom. Drugi listovi su
bili naslagani sa jedne strane, a pored je stajala ogromna gomila pereca
u dubokoj beloj zdeli. Nisam mogao da ne mislim kako sam pozvan
meze i večeru, ali osetio sam izvesno olakšanje što nije bilo tako.
 Naslonjen na stražnji zid kuhinje stajao je neki komad nameštaja
kućne izrade, sličan ormaru ali bez vrata i ispunjen policama. Bio je
prepun onih književnih časopisa koji služe kao tržište i daju posao za
književno novinarstvo. Bili su poredani uredno i ravno, i nesumnjivo
po hronološkom redu. Po ovoj polici u kuhinji, i drugim nagoveštajima,
mogao sam sizerena kuće da čitam kao otvorenu knjigu.
Sipao je vodu u aparat za kafu i sručio se na stolicu nasuprot meni,
smestivši se pred svoju pisaću mašinu. Na trenutak je gledao u svoju
stranicu skoro kao da vrši neki ritual, oči su mu se zaokruglile, kao
pseće; blagi sjaj je izbijao iz njih dok je čitao. Zatim se okruglasta glava
podigla.
„Uzmi perecu,” rekao je.
Posegnuo sam prema dubokoj beloj zdeli, uz osećaj da će mi uputiti
ispitivački pogled, pa sam mu dopustio da donese celokupnu procenu.
Uzeo sam perecu i odgrizao polovinu.
„Mislio sam da si mlađi,” rekao je.
„Imam dvadeset pet godina,” odgovorio sam, „ali vodio sam težak
život.”
„Ipak, izgledaš onako kao što sam i zamišljao. Uvek mogu da
shvatim unapred kako ćete vi momci izgledati.”
Znao sam na šta je mislio: mračni, prefinjeni i napregnuti, prilično
oštri. Ustao sam, skinuo svoj kaput, prebacio ga preko stolice i
olabavio kravatu. Skinuo bih i košulju ali nisam imao potkošulju. Seo
sam i uzeo još jednu perecu. Voda za kafu je počela da vri.
„Reci mi gde je kupatilo?” upitao sam ja. Objasnio mi je i ja krenuh.
Bilo je to iznenađujuće veliko kupatilo za tako malu kuću... možda je
ovo radio ruski arhitekta ili neki Irac acefalus... ali nastavljao sam dalje
sa dobrim namerama. Čuo sam neki zvuk i okrenuo se: vrata su se
odškrinuta i krupna ruka je unutra pružila peškir. Uzeo sam peškir.
„Hvala,” rekao sam. Nije bilo odgovora. Krupna ruka se povukla i
vrata su se zatvorila.
Kad sam se vratio kafa je bila poslužena, a on je predložio da
pređemo u spavaću sobu. Uzeli smo svoj šolje i pažljivo hodali da ne
bismo prosuli kafu. U sobi nije bilo stola, ali smo prišli do radnog
stolića u uglu. On je držao tanjirić u visini struka, podigao solju, pognuo
ovalnu glavu sa retkim žutim brkovima, pa srknuo kafu. Zatim je
spustio solju na radni stočić i izašao iz sobe.
Svuda po zidovima su bili okačeni isečci iz članaka i foitografije. Na
podu je bila drvena kutija puna praznih smeđih koverti, ispisanih i sa
poništenim i polomljenim pečatima. Na radnom stočiću je bila knjiga.
Na koricama je bio crtež olovkom, ne baš dobar, a knjiga je imala
naslov Sabrane priče K. M. Prešao sam prstom preko otkucanih
stranica pa odgurnuo knjigu. Osećao sam stešnjeno u sobi, kao da me
posmatraju pre pogubljenja.
Vratio se sa svojom dubokom belom zdelom za osamdeset komada
pereca i postavio je pred mene. Uzeo sam perecu i pijuckao kafu. On je
stajao u sredini sobe.
„Znaš šta je to, zar ne?” Pokazao je na isečak iz časopisa, nečiju
fotografiju prikačenu na zid. Ustao sam od stola da pogledam isečak.
Bila je to žena, dijakritičkog izgleda, zapovedničkog držanja, sa
naočarima debelog okvira. Izgledala je kao profesorka više
matematike.
„Ko je to?”
„Pročitaj dole ispod”.
Pisalo je Marta Foli.
Vratio sam se do stočića, seo i pojeo još jednu perecu.
„Nisam uspeo ove godine,” rekao je on. „Mislim da ću ipak uspeti
sledeće. Imala je sreće što joj je knjiga izašla ove godine... dok se selila...
izgubila je nešto svojih stvari. Moram da joj pošaljem dva dodatna
primerka časopisa... onog u kom je tvoja priča. Primio sam njena
pisma. Hoćeš da ih vidiš?”
„Ne, u redu je... Slušaj, hajde da uzmemo neko piće.”
„Ja ne pijem,” reče on.
„A neko pivo?”
Čuo sam kako pretura po ormaru i okrenuvši se u stolici video sam
kako mu se butine u umrljanim sivim pantalonama pokreću dok se
naginjao tražeći nešto. Možda flašu vina?
Ustao sam i prišao prozoru. Video sam dvorište bez trave okruženo
prostranim livadama. Pa, u svakom slučaju, ovde je bio sasvim sam. Tu
je bila cerada, peć za spaljivanje otpada, kontejner. To je bilo sve što
sam mogao da razaznam na mesečini, i bilo je sasvim dovoljno.
Izvukao se iz ormara sa kartonskom kutijom za cipele. Stao je pored
mene i podigao poklopac. Po prvi put mi se osmehnuo, najzad izlazeći
iz svog oklopa ozbiljnosti, i osetio sam se da mi je zbog toga drago i
prijatno. Lice mu je izgledalo mnogo iskrenije kad se smešio; sitna usta
su se raširila a ožiljak se malo razvukao preko brade.
„Pisma,” rekao je.
Pogledao sam u kutiju. Izvukao je jedno, pa onda i drugo. „Od
Aksenta, Sirkla, svih tih časopisa. Znaš, onih koji su zamalo uspeli. Oni
ti šalju pisma o sebi.” Nešto sam prokomentarisao a on je ponovo
zatvorio kutiju i vratio je u ormar. Vratio se, ponovo izgledajući smrtno
ozbiljno. Ja sam se vratio za stočić, do duboke bele zdele. Stajao je za
trenutak, ćuteći, i izgledao je ogroman, kao zebu goveče.
„Odlučio sam,” rekao je, „da ne mogu da te zaposlim kao urednika
saradnika. Možda ne veruješ u takve stvari - sumnjam da veruješ — ali
ponekad mi se Bog obraća, a prošle noći sam imao viziju, i rečeno mi je
da se ti ne bi uklapao”.
Krenuo sam uskoro posle toga, a on je navaljivao da me odveze tri
kilometra do ulice gde prolazi gradski autobus, rekavši da autobusi
verovatno ne idu u ovo doba noći, a ako i idu, to je verovatno na svakih
sat vremena.
Stajao sam napolju na tremu sa crvenokosom damom koja je
verovatno bila njegova žena, dok se on vratio u garažu po kola.
„On je zaista dobar čovek,” rekao sam.
Stajala je skrštenih ruku, sa onim prelepim, vidljivo zabavljenim
osmehom. Tada sam se setio da je nedelja uveče i da je satima bila
sama.
„U braku smo skoro dvadeset pet godina”.
„Stvarno?”
„I bilo je dobro dok nije počelo to sa njegovim pisanjem.”
Kola su se dovezla unazad niz prilazni put... neki model iz otprilike
1928; masivna čelična karoserija i ogromna prednja svetla, poput očiju
čudovišta, velikog čeličnog čudovišta koje odbija da umre.
Otvorio je vrata kola i pogledao ka meni. Crvenokosa žena je
otvorila vrata male kuće.
„Zbogom”, rekao sam.
„Zbogom”, odgovorila je ona.
Vozio je prema stanici gradskog autobusa i razgovarali smo o
Šervudu Andersonu. Kad smo stigli, rukovali smo se, izgovorili
oproštajni pozdrav, a on mi je pomogao da otvorim vrata kola. Izašao
sam. Čudovište se jednom zagrcnulo, skoro zaustavilo, a zatim jurnulo
u noć.

Sada sam u drugom gradu, ali on mi je pisao. Bilo je to kratko

pismo, otkucano na malom parčetu žutog papira. Razumeo sam da je
odustao od apstrakcije. Rekao je da je njegov posao tu završen. Ima
književne agente u Njujorku i Londonu. Takođe, nastavlja da piše,
odustao je od časopisa da bi se posvetio svojoj umetnosti.
 SILOVATELJEVA PRIČA

Uopšte nisam znao da ću to da postanem.

I još uvek se ne osećam tako. Ili možda i osećam. Ne znam kako se
oni osećaju. Znam samo kako se ja osećam.
Znate, čitao sam povremeno o njima u novinama, i to je bilo sve.
Počeo bih da razmišljam, samo na minut, zašto bi dakle dođavola
neki momak uradio nešto takvo? Mnogo takvih stvari se dešava
uokolo.
Ali nikad nisam sebe povezivao sa nečim takvim.
Pretpostavljam da to ide ovako: jednog minuta hodaš okolo kao
običan čovek i onda odjednom ti, lično ti, budeš optužen kao silovatelj,
napadač, nasilnik, i ljudi svuda otvaraju novine i čitaju o tebi.
A neko razmišlja, zašto bi dakle dođavola neki momak (ovog puta
misleći na mene) uradio nešto takvo?
Mnogo takvih stvari se dešava uokolo.
Pretpostavljam da oni shvate da je silovatelj neki momak koji jurca
naokolo i viri kroz prozore, s gomilom bezobraznih slika u svom
zadnjem džepu. Onda mu se pruži nekakva prilika na koju je oduvek
čekao, i on se upusti u silovanje.
Tako sam ja mislio.
Ne, ja znam samo za svoj slučaj.
Dakle, sva ova priča ne govori kako sam upao u ovu nevolju.
Ne znam kako tačno da počnem. Ako jednostavno nabrojite šta se
desilo i šta ste vi uradili, to ne ispadne kako treba. Pod tim mislim na
ona pitanja i odgovore kako se već smenjuju na sudovima. To nije
ispravno. Učine da budeš u krivu. Jednostavno ubace niz pitanja i
procene odgovore i sve ukupno ti padneš na ispitu. To je previše
automatizovano.
Dođavola, trebalo bi da dopuste čoveku na sudu da se udobno
smesti i sve objasni opušteno, ako to može da uradi.
Poznata vam je dobro koliko i meni sva ta ukočenost, i izgled sudije,
i izgled mesta. Sedite tamo samo minut ili dva - čak ni toliko, možda
trideset sekundi - i možete da osetite stezanje pertli na svojim
cipelama i stezanje okovratnika oko svog vrata.
Ne možete da dišete kako treba i prokleto ste nervozni.
A zašto?
Jer znate da pravda nema nikakve veze sa tim. Možda ćete videti
nekoliko ljudi koji paradiraju okolo sa nekim papirima u rukama. I oni
su nervozni. Čak je i sudija nervozan, iako se trudi da ne bude i prolazi
kroz to svakog dana.
Neki od njih čak pokušavaju da se osmehnu i malo našale, pogotovo
u slučajevima od manjeg značaja.
Da, moram priznati da sam bio u mnogim sudovima.
Ali uglavnom zbog pijanstva i skitničenja.
Ali slušajte, ono na šta hoću da ukažem je da nema ničeg što biste
mogli da kažete, zar ne shvatate?
Bili ste pijani? - U redu, krivi ste.
Skitničili ste? - Isto tako, u redu je, krivi ste.
Ne pitaju vas zašto ste bili pijani ili zašto ste skitnica. Čovek se
napije iz prokleto dobrog razloga i čovek je skitnica iz prokleto dobrog
razloga. Nema nikakve „krivice” u tome.
Ništa više nego što ste krivi zbog toga što imate smeđu kosu ili
osam prstiju i dva palca na ruci.
U redu, rekli su da sam silovatelj.
Napadač.
Nasilnik.
Zapravo, uhapsili su me pod optužbom za dva silovanja,
zlostavljanje dece, provalu i nasilni ulazak u kuću, i sve ostalo.
Pa... kao što oni kažu... Počeću od početka.
Cela gužva je počela ovako: bio sam u podrumu i skupljao stare
kartone jer mi je gospođa Veber (ona je žena za koju su me lažno
optužili da sam je silovao) rekla da mogu da ih uzmem.
Znao sam gde mogu da ih prodam za nešto malo para ili možda za
malo vina - a u svakom slučaju tih malo para bi svakako otišle za vino.
Video sam te kartone jednom kad su vrata podruma bila otvorena a
ja hodao uličicom.
Kasnije, kad sam jednom prilikom video gospođu Veber (ženu na
koju sam prema optužbi nasrnuo), pitao sam je da li mogu da uzmem
te kartone koji su ležali nekorišćeni u podrumu.
Rekla je, „U redu, Džeri momče moj, kad god želiš, meni ne smeta.
Ovako od njih niko nema koristi.”
Gospođa Veber je rekla upravo tako, bez ikakvog oklevanja.
 Trebalo mi je dosta smelosti da je pitam. Znate, ja sam prilično
nervozan od pijanstva i zapuštenog života u onoj baraci na stovarištu.
Potpuno sam sam i mnogo razmišljam. Sve to razmišljanje se nekako
utisnulo u moj um i nisam više opušten. Osećam se tako prljavo; odeća
mi je stara i pocepana.
Ne osećam se kao pre nekoliko godina. Imam samo trideset dve
godine ali osećam se kao nekakva odmetnuta životinja.
Isuse Hriste, izgleda mi kao da nije bilo davno kada sam išao u
srednju školu u čistom belom džemperu, noseći knjige iz geometrije i
algebre, ekonomije, građanskog vaspitanja i svih tih predmeta.
Nekako sam baš razmišljao o tome kada sam pitao gospođu Veber
za te kartonske kutije i to je malo pomoglo. Ona je bila krupna žena,
čista, krupna žena, skoro pa debela. Nosila je drugu haljinu svakog
dana, blistavih boja, i to me navodilo da mislim na penu od sapuna i
meke, sveže stvari.
Mislio sam na vreme kad sam bio u braku, na te četiri godine sa Kej,
različite stanove, nestalne poslove u fabrikama.
Te fabrike su me upropastile i počeo sam da se noću hvatam flaše -
iz početka s vremena na vreme a onda, nakon nekog vremena, veći deo
vremena.
Gubio sam posao za poslom a onda sam izgubio i Kej, i mislio sam o
svemu tome kad sam tražio kartone od gospođe Veber.
Nisam oduvek bio pijanac i skitnica.
Kad je gospođa Veber otišla pogledao sam njene noge otpozadi, dok
je sunce odsijavalo sa njenih najlonskih čarapa. Njene ruke, i kosu koja
je izgledala kao nešto što te tera na pesmu.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Znam za šta sam optužen. Ali ja sam
iskren, i takođe mislim da sam nedužan kad je u pitanju optužba za
silovanje, i znam da sam sve ovo izmešao ali pokušavam da se
primirim da biste mogli da shvatite na šta mislim. Ne želim ništa da
propustim.
Silovatelj, tako me zovu.
Nakon što je gospođa Veber ušla u kuću, spustio sam pogled na
svoje prljave i umrljane ruke.
Komšiluk se navikao na mene u mojoj papirnoj baraci, pomalo me
žalio i pomalo se šalio sa mnom.
Ali ja sam bio bezopasan.
Ja sam bezopasan.
Nisam silovatelj, mogu da se zakunem na Bibliji ili bilo čemu što
želite.
Ne bih se usudio da dodirnem gospođu Veber - ona je bila toliko
iznad mene, toliko u potpunosti drugačije stvorenje, tako da ta misao
ne bi pala na pamet ni njoj ni meni ni bilo kome drugom.
To je bilo nemoguće...
No, jednog dana sam se muvao okolo i primetio sam da su vrata
podruma otvorena. Bio sam pomalo mamuran i nisam imao šta da
pijem, i pomislio sam, dobro, mogao bih nešto i da uradim, moglo bi da
mi pomogne da zaboravim na svoju tugu. Bio je to jedan od onih
oblačnih dana kad izgleda kao da će pasti kiša ali ona uopšte ne padne i
skoro poludite čekajući je ali ona samo visi gore na nebu i u sebi stalno
ponavljate pa hajde više, hajde kišo, padni, ali ona uopšte ne padne.
Samo visi gore.
Sišao sam u podrum i našao prekidač za svetlo. Pritisnuo sam i
upalilo se, a dole je zaudaralo onim podrumskim vonj em. To vas je
teralo da mislite na mokre platnene vreće i pauke ili recimo na ljudsku
ruku zabijenu u nekakav mulj, ljudsku ruku sa delom rukava koji se drži
oko nje, a ako biste je podigli iz mulja, horda vodenih buba bi jurnula
gore i dole po njoj, hrleći jedna preko druge u pravoj liniji, a povremeno
bijedna ili dve ispale iz te konstelacije.
Konstelacija!
Niste znali da znam takvu reč! Vidite, ja nisam samo obična
skitnica. Samo me vino upropastilo.
No, kako god bilo, kartoni su bili veoma vlažni i shvatio sam da
neću dobiti ništa za njih, ali odlučio sam da ih izvučem odatle jer će mi
gospođa Veber možda platiti samo da se oslobodi takvog smeća.
Ipak, plašio sam se pauka. Oduvek sam se plašio pauka. To je čudna
stvar kod mene. Uvek sam ih se plašio i mrzeo ih. Kada sam video
pauka i muvu u mreži, a pauk se hitro kretao okolo, pletući niti kao
nešto ludo i zlo i mračno, to njegovo kretanje - ne mogu to da objasnim.
O bože, gubim nit priče. Optužen sam za to silovanje. Optužen sam za
silovanje desetogodišnje devojčice i njene majke, a evo ja pričam o
paucima.
Sve je počelo u tom podrumu sa kartonskim kutijama. Jednostavno
morate da mi verujete. Nisam znao da je devojčica, mala ćerka gospođe
Veber, bila dole u podrumu sa mnom. Nisam to znao dok nije
progovorila. Kad se oglasila, bio sam toliko uplašen da sam poskočio u
vazduh kao peščana buva.
„Šta radiš ovde dole u podrumu?” odmah sam je upitao. Razaznavao
sam u mraku njenu crvenu haljinu i bele čarape. Kao što sam rekao,
imala je devet ili deset godina. Izgledala je baš kao njena majka: čista i
jedra, prava mala dama, kao voćna krofna. Ali ja sam se plašio nje skoro
kao što sam se plašio njene majke, ali više sam se plašio da se neću
poneti kao odrastao čovek, i pošto nisam znao mnogo o devojčicama,
pokušao sam da se ponašam kao odrastao čovek da bih je nekako
prevario, vidite.
Nije odgovorila na moje pitanje. Samo je sedela tamo dole u svojoj
crvenoj haljini i belim čarapama i gledala u mene. Takva su valjda deca.
Onda sam postao malo nervozan. Ovaj pristup odraslog čoveka nije
delovao.
„Pitao sam te,” ponovio sam, „šta radiš ovde dole!”
„Ništa.”
„Ništa? Zar se ne plašiš pauka?”
„Ne! Veća sam od njih.”
Pa, ja se toga nisam setio. Ljudi često tako učine da se osećam
blesavo: kažem nešto za šta mislim da je razumno a onda oni kažu
nešto što oduzme sav smisao mojoj izjavi, i ja onda ne mogu da
odgovorim.
Nisam mogao da odgovorim ni toj devojčici, tako da sam se pognuo
i počeo da slažem svoje kartonske kutije na stepenice tako da bih
mogao da ih izvučem. Ipak nisam hteo da ih previše nagomilam na
stepenicama, jer bi onda devojčica i ja bili zajedno zarobljeni dole u
podrumu, potpuno sami. Nisam želeo da se to dogodi zbog pauka i
drugih stvari.
„Ti si lep čovek ali si užasno prljav. Zar nemaš gde da se opereš?”
Pa, kažem vam, to je učinilo da se osećam pomalo čudno. Bilo je to
prvi put da mi neko kaže bilo šta slično za dugo vremena. To me
stvarno obodrilo, što neko kaže nešto tako.
Naravno, uvek sam uobražavao da sam zgodan na svoj način, a
devojčica je takođe to videla.
„Nemam gde da se operem. Jednostavno zato što živim u
kartonskoj baraci”, rekao sam joj ja.
„Zašto ne upotrebiš kupatilo u našoj kući?”
„Ljudi ne rade takve stvari, devojčice. Svi koriste svoj smeštaj a u
mom smeštaju uopšte nema vode.”
„Alija ću te pustiti da se poslužiš našim kupatilom. Imamo vodu
gore na spratu. I sapun. Zeleni sapun, ružičasti sapun, beli sapun,
peškire, kipe za pranje... sve što treba.”
 „Pa, mnogo ti hvala devojčice ali moram da odbijem tvoju ponudu.
A osim toga, to se ne bi dopalo tvojoj majci.”
„Moja majka je otišla u grad.”
„Misliš, potpuno si sama, devojčice?” pitao sam je ja.
Iako sam je zvao devojčicom, izgledala je kao mala žena. Mala žena
u kratkoj haljini, belih čistih nogu i belih čistih čarapa. Bila je baš kao
njena majka.
„Koliko će ti majka biti odsutna?”
„Upravo je otišla.”
„Koliko se obično zadrži u gradu?”
„Uvek ostane ceo dan.”
„A sigurna si da si sasvim sama?”
„Sigurno da sam sigurna.”
„Dobro, to je u redu, ali nemam prava da ulazim u kuću tvoje
majke.”
„Ali ona uopšte neće znati. A ti si tako prljav da mi te žao,
gospodine.”
„A nikada me nećeš odati, šta god se dogodilo?”
„Šta god da se dogodilo.”
„Obećavaš? Časna reč?”
„Obećavam. Časna reč.”
„Ti si dobra devojčica,” rekao sam ja. „Stvarno dobra devojčica...”
Dakle, popeli smo se gore i ja sam otišao u kupatilo i skinuo košulju,
pa pustio vruću vodu u umivaonik. Bilo je zaista zabavno ponovo videti
pločice. To je učinilo da se nekako ponovo osećam dobro i snažno.
Nije bilo razloga zašto ne bih ponovo mogao imati te stvari. Nije
bilo razloga da ne mogu imati sve što želim. Možda je to bio moj srećan
dan.
Počeo sam da pevam pesmu „Srećni dani su se ponovo vratili”. Para
se dizala sa vruće vode iz umivaonika i pustio sam je da mi lebdi oko
lica i prelazi preko njega kao velika ruka koja čisti prljavštinu sa mene,
čisti sa mene protraćeni život. Nije bilo prekasno. Imao sam samo
trideset dve godine.
Neki ljudi su me čak smatrali lepim.
„Reci mi, zašto ne uđeš u kadu?” upitala me devojčica.
„U kadu?”
Naravno! To svi ljudi rade! Hajde, ulazi u kadu!”
„Dobro, u redu,” rekao sam ja. „Zašto da ne?”
Stavio sam zapušač u kadu i pustio vodu da teče, u međuvremenu
izuvajući cipele i ostatak odeće. Stajao sam i gledao dole u toplu, čistu
vodu. Bio je to moj srećan dan.
„O,” vrisnula je devojčica, „imaš crva, crva!”
No, znam da sam bio prilično prljav ali nikad pre nisam imao
nikakve crve, i zasigurno nisam osećao nijednog na sebi.
„O ne, nemam,” rekao sam.
„Naravno da imaš! Vidim ga!”
Rekla je onako kao što je mislila. Malo sam se uplašio. „Gde je dakle
taj crv?”
„Ispred tebe! Ovde, ispred tebe!”
„O”, rekao sam ja, „to nije crv.”
„Šta je to?”
„To je ono sa čime idem u kupatilo.”
Nije bilo potrebe da se o tome kaže još nešto. Ona nije postavljala
dodatna pitanja, samo je stajala i gledala u mene.
Ušao sam u kadu i seo u vodu. Osećaj je bio sasvim dobar. Bio je to
moj srećan dan. Da gospodine, bio je. Osećao sam stvarno čudno, na
neki dobar način. Baš sam počeo da se opuštam kad je devojčica
ponovo vrisnula.
To dete je baš volelo da vrišti.
A ja želim da to razjasnim. Komšije su kasnije tvrdili da su čuli
devojčicu kako vrišti skoro sve vreme za koje je utvrđeno da sam ga
proveo u kući.
Naravno, tada nisu znali da sam u kući.
Ali kasnije su u svesti povezali to vrištanje sa time da sam
zlostavljao devojčicu sve vreme.
No, ja vam govorim šta se zaista dogodilo, zato nemojte uopšte da
obraćate pažnju na njih.
Nisam dodirnuo tu devojčicu ništa više nego što sam dodirnuo
njenu majku, i u to možete biti uvereni. Bila je baš kao njena majka,
samo jedna mala dama u veoma kratkoj suknji i čistim belim
čarapama.
Baš tada, devojčica je ponovo vrisnula a vi možete razumeti da joj
ništa nisam uradio. Kako sam i mogao kad sam ležao u kadi? Brate,
želim to da razjasnim, kao čovek sa čovekom. Deca me ne zanimaju.
Iako, koliko sam razumeo u Meksiku sa tim počinju dosta rano. To je
zbog vruće klime.
„U čemu je stvar, dete?” pitao sam je ja. „Ne smeš da vrištiš. Ako
budeš vrištala komšije će da te čuju i otkriće da sam ovde sa tobom a ti
ne želiš da se to desi, zar ne?”
Devojčica je ponovo vrisnula. „Utopićeš crva! Utopićeš crva!”
„Molim te idi u neku drugu prostoriju, i molim te prestani da vrištiš
i pusti me da se okupam na miru”, rekao sam devojčici. „Ovo je
uostalom bila tvoja ideja.” (Ovde možete da vidite, po načinu na koji
sam joj se obraćao, da nisam želeo da imam baš nikakvog posla s njom)
„Ali crv će se utopiti.”
„Ne, neće”, umirio sam je ja. „Ovaj crv voli vodu.”
„Ne, ne voli! Nikakvi crvi ne vole vodu, ne onu koja je tako vruća.
Ubićeš ga!”
„Veruj mi, dete”, rekao sam ja, „ne bih ubio ovog crva nizašta na
svetu.”
Pretpostavljam da mi devojčica nije poverovala.
Dete je počelo da plače.
Počela je da stvara paklenu buku. (A pretpostavljam da je to deo
onog što su komšije kasnije pomenuli da su čuli)
I ja sam takođe počeo da razmišljam o komšijama. Znao sam da će,
iako sam bio nedužan, izgledati loše ako me uhvate tu - zato sam, u
očajanju, pokušao da je utišam.
„Slušaj, neće se utopiti. Držaću ga izvan vode. Vidiš?”
Ona je prišla i gledala i najzad je ućutala. Osećao sam pomalo glupo
perući se jednom nikom, ali vredelo je.
„U redu”, rekla je ona, „sada ću ga ja držati izvan vode tako da ti
možeš da se pereš sa obe ruke.”
„Ništa ne radi!” viknuo sam ja.
Dete se povuklo, stegnulo šake držeći ruke opružene pored tela i
ponovo počelo da vrišti.
Uplašio sam se. Bilo je to više nego što mogu da podnesem.
Nastavio sam da razmišljam o komšijama.
„U redu”, rekao sam.
Tako ga je ona uzela a ja sam počeo da koristim obe ruke da se
operem. Bilo je malo nezgrapno ali to mi je bilo prvo kupanje godinama
unazad a dete je ostalo tiho, tako da je vredelo truda. Valjda je to bio
moj srećan dan.
Baš sam hteo ponovo da se umirim kad je dete ispustilo još jedan
krik: „Hej, on se pomera!”
„Crvi se pomeraju”, rekao sam ja.
Nastavio sam da se perem.
„Ja ću oprati crva”, rekla je devojčica, zgrabila drugi komad sapuna
pa počela da trlja.
Poželeo sam da nikad nisam poslušao to dete. Sve je to zapravo
počelo kad me devojčica nazvala lepim čovekom.
Mislio sam na njenu majku dole u gradu, kako ide niz senovite
prolaze između polica u prodavnicama, opipavajući robu, kupujući,
muvajući se okolo. Ja sam bio samo neka vrsta životinje, odmetnute
životinje. Nisam imao prava. Gospođa Veber nije bila za mene. Ipak,
nisam mogao da ne mislim na nju.
„Hej, on raste!”, vrisnula je devojčica. „Postaje stvarno veliki!”
Sprao sam sapunicu sa sebe, izvukao zapušač i izašao iz kade.
Počeo sam da se brišem a dete je brisalo crva kad je, tako mi bog
pomogao, gospođa Veber ušla u kupatilo. Uopšte je nisam čuo da ulazi
u kuću.
Naravno, nikada me pre nije videla na taj način. A ja nisam imao
vremena da objasnim.
Samo je stajala tamo i počela da vrišti upravo kao što je vrištalo i
dete, samo bolje - mislim, gore: glasnije i uz napetost od koje su mi niz
kičmu prošli žmarci.
Pritrčao sam i stavio joj ruku preko usta da bih pokušao da je
utišam dok joj objašnjavam. Mogao sam da osetim tkaninu njene nove
haljine na svojoj koži. Osećaj je bio čudan. Kao neka životinja ili tako
nešto.
Ali ispod tkanine je bila gospođa Veber a ja sam bio prestravljen.
Ugrizla me za ruku dok sam pokušavao da je zadržim na njenim ustima
i ponovo je počela da vrišti.
Morao sam da je udarim. Oborio sam je.
Bilo mi je zaista žao gospođe Veber dok je ležala na podu, s novom
haljinom umrljanom od vlažnog poda s kog se isparavalo. Mogao sam
da vidim gde su se završavale zarozane i gde je počinjalo golo tkivo.
Hteo sam da joj pomognem ali tad je devojčica počela da vrišti.
Pritrčao sam do nje, dograbio je i pokušao da je utišam.
Ali opet je počela gospođa Veber. Tada sam mogao samo da trčim
napred-nazad, napred-nazad, hvatajući i udarajući, hvatajući i
udarajući, jedva svestan šta radim.
A sada sam u ovom prokletom zatvoru i uopšte nisam dobio svoje
kartone.
Uopšte nisam dobio ni mali gutljaj vina od cele te stvari.
Uhapsili su me pod optužbom za dva silovanja, zlostavljanje deteta,
provalu i nasilni ulazak u kuću i sve ostalo.
 Lekari tvrde da sam silovao njih obe. Možda je i tako. Teško mogu
da znam šta sam radio, pokušavajući da ih utišam, pokušavajući da ih
sprečim da vrište.
Kažem da nisam kriv. Nije to bila moja greška. Nikad nisam dobio
svoje kartone, niti barem malo pića. Objasnio sam vam da to nije bila
moja greška. Verujete li mi? Ili mi ne verujete?
Nastavljam da mislim o sebi u srednjoj školi, u čistom belom
džemperu. Imao sam prijatelja po imenu Džimi. Ponekad smo slušali
školski orkestar u sali za vreme predavanja. Kasnije smo išli okolo i
pevali pesme koje je orkestar svirao. Pesme kao što su „Ave Marija” i
„Kad se sumrak spusti preko tihih baštenskih zidova” i „Bože
blagoslovi Ameriku”.
Zar mi ne verujete? Zar mi niko ne veruje?
 OSAMDESET AVIONA NE REŠAVA STVAR

Kad sam bio mlad, čitao sam „Sabrane pesme Ričarda Eldingtona”
mom prijatelju Ćeli dok smo pili. Po meni, nije bilo veće časti (za
Eldingtona) nego da se njegove pesme pevaju uz vino, pod bleštavim
svetlom u mojoj jeftinoj sobi. Ćela nije odgovarao na moj polet - a ja to
stvarno nikad nisam mogao da razumem: Eldington je bio pravi pesnik,
jasan, osećajan i napredan. Mislim da je više uticao na mene nego
pesnici koji se više cene, ali moj prijatelj Ćela nikada nije hvalio R.
Eldingtona, niti ga kudio. Jednostavno je sedeo i pio sa Bahusom.
Nije hvalio Eldingtona (iako sam pokušavao da ga navedem da
razume) nego mene. „Bože”, rekao je on sledećeg dana, „Henk je
stvarno bio pijan prošle noći! Izvukao je neku stani knjigu s poezijom. A
takođe je zaista i umeo da čita te stvari! Nikad nisam čuo nikog da čita
poeziju kao što je čitao Henk!”
Desilo se tako da je Ćela jednog dana ovo rekao Helen, ženi koja je
čistila sobe.
Zato sam ja, u skladu sa nezvaničnom situacijom, predložio: „Hoćeš
malo da potegneš, Helen?”
Nije odgovorila. Ovde su boravili najnesrećniji ljudi u celom kraju.
Nikad nisu govorili ništa kad je trebalo da nešto kažu.
Nasuo sam dobru količinu, a ona je dograbila čašu sa komode.
„Stvarno moram da čistim sobe”, rekla je.
Onda sam ja stupio na scenu. „Eldington je poznavao Lorensa”,
rekao sam. „D. H. Lorensa. E to je bio dasa. Taj kučkin sin je stvarno
znao da pokrene stvar!”
„Da”, rekao je Ćela, „Lorens.”
„Izašao je iz rudnika uglja”, rekao sam. „Oženio se Rihthofensovom
ćerkom. Znaš, onog tipa koji je oborio osamdeset aviona. Ilije možda
taj tip bio njegov brat. Iako Lorens nije baš izašao iz rudnika uglja. To je
bio njegov otac.”
„Imaš li još malo toga, dušo?” pitala je čistačica.
Nasuo sam joj malo osveženja.
„Šta je sad ovo? Ukus je sasvim drugačiji.”
 „Porto.”
„Porto, ha?”
„Da,” rekao sam ja. „Pio sam muskat ali on me isušivao. Stavljaju
previše sumpora u njega.”
Spustila je čašu. „Znate, vi ste fini momci. Ne smeta mi da pijem s
vama momci. Vi ste drugačiji.”
Pa, od toga sam se osećao prilično dobro, pa sam sebi nasuo veliku
čašu, i veliku čašu za Ćelu, i veliku čašu za Helen, i to je bila neka vrsta
proslave.
„Taj Lorens i taj Eldington su se družili”, nastavio sam ja.
U tom trenutku se začulo gromovito kucanje na vratima. Kao
vrhunac neke Betovenove kompozicije. „Henk! Henk!”
„Uđi, Lu.”
Bio je to bivši robijaš i bivši rudar u podzemnim kopovima. Sa
sobom je imao flašu. Porto. Dobar je za stomak.
„Sedi, Lu. Baš smo pričali o momku čiji je srodnik oborio osamdeset
aviona.”
„Vidim da imaš društvo, Henk.”
„Tako je, Lu.”
„Evo narode, popijte malo ovog mog pića.”
„Sipaj, Lu!”
„Stvarno bih trebala da čistim sobe, ali vi momci ste tako fini.”
„Gde ti je muž, dušice?”
„O, plovi na brodu trgovačke flote a kad se vrati nije nizašta. Imao je
tako mnogo žena i više uopšte nikad nije zadovoljan.”
„Ali još uvek imaš mene, Helen”, rekao je Lu, spuštajući joj ruku na
koleno. „Šta kažeš da ti i ja...” Nagnuo se napred i dovršio joj rečenicu
na uho. Naravno da je isto tako mogao i da je dovrši naglas.
„Ti kopile, zašto ne možeš da budeš fin kao ovi drugi momci? Oni
nisu takvi! Zašto ti ne možeš da budešfin?”
„Ali ja jesam fin, dudo! Sačekaj samo da me upoznaš! Sačekaj da
vidiš šta imam!”
„Za ime božije, Lu!” povikao sam ja. „Zadrži svoj penis u
pantalonama!” (Tih dana sam bio preosetljiv) „Ovo je književna
rasprava!”
„Jednom je taj Lorens hteo da osnuje koloniju, sastavljenu samo od
njegovih prijatelja. Znate: hteo je da negde osnuje novi svet. Ja lično
mislim da je to bila prilično dobra zamisao. Da sam ja bio tamo odmah
bi se zaputio sa njim i smatrao bih to velikom čašću. Ali svi ti ljudi su ga
odbili. Pitao ih je jednog po jednog: ’Ideš li sa mnom na to ostrvo ili ne?’
I svi su ga odbili. Osim Eldingtona. Ne, možda je to bio Haksli. U
svakom slučaju, Lorensu se sve smučilo, i počeo je da pije i razboleo se
i cela stvar je propala.”
„Gde je bilo to ostrvo?” pitao je bivši robijaš. „Možda tamo nema šta
da se jede. I možda nisu vodili žene. Ne možeš to da znaš. Možda je bilo
nečeg sumnjivog u vezi sa tim dasom Lorensom.”
„Ne, ne,” rekao sam ja, „on je voleo žene. Trebalo je da se tamo
kolonizuju, da osnuju novi svet.”
„Kako je bilo s klopom? Je li bilo hrane?”
„Sve je bilo sređeno,” rekao sam ja. „Sve je unapred bilo sređeno.”
„A ipak nisu hteli da idu?”
„Ne.”
Bivši robijaš se okrenuo čistačici, držeći joj ruku na kolenu. „Helen,
da li bi ti pošla na ostrvo sa mnom? Mogu da ti pokažem nešto što
nikad nećeš zaboraviti.”
„Lu,” rekao sam ja, „molim te drži se teme.”
„Tako je, Henk, drži to kopile podalje od mene! Ovde sam samo da
prijateljski popijem piće.”
„Ali ja pokušavam da se ponašam prijateljski, stvarno prijateljski,”
pobunio se bivši robijaš.
„Ohladi malo, Lu.”
„Naravno, Henk, naravno.”
„Henk,” probudio se i Ćela, „šta misliš koje bio najbolji pisac svih
vremena?”
„Šekspir,” rekao je bivši robijaš.
„Mislim da je to bio Robert Luis Stivenson ili Mark Tven,” rekla je
čistačica.
„Šta ti misliš, Henk?”
„Pa, ne znam, Ćelo.”
„Šekspir, nema sumnje”, istrajavao je bivši robijaš iskapivši svoju
čašu. „Niko nije ni blizu starog Šekija, ali niko!”
„Neki tvrde da je Šekspir poginuo u kafanskoj tuči”, obznanio sam
ja.
„Naravno! Seki je bio pravi čovek!”
„Dušice,” obratila mi se čistačica, „mogu li da dobijem još malo
porta?”
„Hajde nešto da pevamo!” predložio je Ćela. „Cigansku pesmu.
Znate: pevaj Ciganina, smej se Ciganine, voli dok možeš. Tu pesmu
volim.”
„Ne,” rekoh ja. „Već sam višestruko upozoravan zbog ciganske
pesme.”
„Drži ruke dalje od mene, ti kopile!”
„Lu!” viknuo sam ja. „Nastavi sa tim i izbaciću te napolje!”
„Nisi ti dovoljno muškarac za to!”
„Upozoravam te, Lu.”
„Nekad sam bio rudar u dubinskim kopovima. Jednom sam se borio
s momkom koji je imao dršku od krampa. Slomio mi je levu ruku prvim
udarcem a ja sam ipak nastavio dok nisam ubio kučkinog sina jednom
rukom! Hajde: udari me prvi! Ti prvi zadaješ udarac! Hajde, Henk
druže! Dopadaš mi se, Henk! Ti si muškarac, pravi muškarac! Hajde da
se tučemo! Hajde da se ti i ja tučemo, Henk!”
„Smiri se, Lu. Ne želim da me izbace odavde.”
„Možda je bolje da malo čitaš poeziju”, predložila je Čistačica.
„Taj Lorens, o čemu je on pisao?” pitao je Ćela.
„Pa, on je dosta istraživao. Kao i mnogi od nas hteo je da sačuva
svoje unutrašnje biće što manje zagađenim. Veći deo vremena bio je
preokupiran seksom.”
„Ko dođavola nije?” bivši robijaš je ustao. „Svi smo mi takvi, zar
nismo, dušo?” Stajao je njišući se, gledajući dole u čistačicu. „Zar nismo,
dušo? A? Zar nismo?”
„Slušaj, Lu, ovi momci razgovaraju o književnosti. Zar ne možeš da
budeš pristojan?” pitala je čistačica.
„Taj dasa Lorens nema ništa sa mnom! Znam zašto je hteo da ide na
ostrvo sa svim tim ljudima i znam zašto ti ljudi nisu pošli! Jer su bili
luđački uplašeni od tog Lorensa, eto zašto! Mogli su to da mu vide u
očima, videlo se po svemu na njemu!... Hteo je da ponese gomilu hrane i
osnuje koloniju! Koloniju! samo zato što je taj momak oborio
osamdeset aviona, to ne rešava stvar!”
„Ne, ne, Lu,” rekao sam ja, „to nije bio Lorens. To je bio baron
Manfred Fon Rihthofen.”
„Dobro, taj je verovatno gori od Lorensa! Svaki put kad bi oborio
avion verovatno bi uzeo svoj...”
„Misliš,” prekinuo sam Lua, „da je svaka pobeda predstavljala
seksualni simbol?”
„Znaš ti šta mislim!” zarežao je on.
„Pa, bilo je to lepo veče narode,” rekao sam, „i svima ću vam
srdačno poželeti doviđenja.”
 „Hoćeš da kažeš da moramo da idemo?” pitao je bivši robijaš.
„To je otprilike smisao izjave,” odgovorio sam mu ja.
„Pa, doda vola s tom ribom! Idem dole u bar da završim stvar kako
treba! Ideš sa mnom, lutkice?” zaškiljio je prema čistačici.
„Ne, hvala ti, Luise.”
„U redu, ti stara vrećo!”
Vrata su se zalupila.
„Možda je to bio Homer”, rekao sam ja.
„Šta Homer?” oglasio se Ćela.
„Homer je bio najveći.”
„Vidimo se sutra uveče, Henk?”
„Naravno, Ćelo.”
„Šta je sa Konfučijem?”
„On je dobar. Bio je u pravu u tome, sasvim u pravu...”
„Samo još jednu čašicu, dragi moj momče”, rekla je čistačica.
„U redu, Helen.”
„Znaš li da imaš veoma lepe ruke, kao violinista.”
„Nije vredno pomena. Zaista uopšte nije vredno pomena.”
„Išao si na koledž, zar ne?”
„Da, ali koledž nikada ne može čoveka učiniti inteligentnim. Može
samo da ga obrazuje.”
„Pišeš li priče i pesme i takve stvari?”
„Pa, da.”
„Da li ti je nešto objavljeno?”
„Još nije, Helen. I još uvek se razvijam, shvataš.”
„Razvijaš?”
„Da. Znaš, pisci moraju da prođu kroz period razvoja.”
„Ti čoveče, jes’ ti prvo obarao avione ili tako nešto?”
„Ne baš. Ali to đavolski mnogo pomaže.”
„Hoćeš li jednom napisati priču o meni?”
„Možda. Možda hoću.”
„Znaš, rođena sam u Pitsburgu u Pensilvaniji. Moj otac je bio lekar
ali je previše pio i oduzeli su mu dozvolu za rad...”
Sledećeg jutra kad sam se okrenuo u krevetu, slobodu kretanja mi je
sprečila veoma opipljiva masa ljudskog tela: čistačica.
„Dobro jutro, medeni dečko!”
„O... zdravo, Helen.”
„Nema sumnje da nosiš neki teret na sebi, Henki. Istog trenutka kad
sam počela da pričam svoju priču, ti si počeo pričaš nadugo i
naširoko.”
„A šta se onda desilo?”
„Nemoj mi reći da se ne sećaš, medeni?”
Iskočio sam iz kreveta i počeo da navlačim odeću.
„Gde ideš, medeni?”
„Dole u bar. Negde dole u neki bar.”
„Vraćaš li se posle, medeni?”
„Ne, ne najmanje tri ili četiri dana.”
Krenuo sam ubrzano prema vratima, otvorio ih a onda...
„Znaš li ko je najveći pisac?”
„Ja sam rekao Homer ali stvarno nisam mnogo razmišljao o tome.”
„Ti, medeni dečko, i ne treba ti više nikakav razvoj! Nikad nisam
upoznala tog momka Homera, ali znam da ne bi mogao ni sveću da ti
drži, medeni!”
Zatvorio sam vrata i ponovo se vratio u bar da potražim utehu kod
mog prijatelja bivšeg robijaša. Mogao je da uzme sve: Homera i Helen,
Helen i Homera, i sav razvoj koji uz to ide. Sa D. H. Lorensom pride.
 MANIFEST: POZIV NAŠIM SOPSTVENIM
KRITIČARIMA

Kritika je preobraćena od postavljanja dijagnoze poetici do

cenzorskog diktata, u izvesnim univerzitetskim grupama koje pišu
zakone poezije, i u velikom stilu i s ogromnim poziranjem prenose
zarazu na sopstvene marionete - oni, i njihova polubraća i njihovo
okruženje, stvaraju najpogubniju i najsnobovskiju opsesiju u poeziji.
Oni stvaraju, beleže i obrazlažu sopstvenu istoriju, opčinjeni
velikodušnom širinom međa koje su sami postavili.
Ono što je univerzitetska kritika izgubila navlačeći zastore oko
svog malog zatvorenog sveta, stekla je u smislu vlasti i prestiža. Za nas
ostale, neoprane dokoličare u bilijarskim salama i zadnjim uličicama,
preostaje da se frustrirano i nepovezano žalimo. Da bismo uračunali
jednu heurističniju snagu, možda manifest, neophodan je neki potez
ispunjen trudom... nekakva umna trudnoća. Teško je pesniku pojedincu
da se suprotstavi univerzitetskoj kliki. Možda i mi takođe treba da
izmislimo sopstvenu istoriju i odaberemo sopstvene bogove, ako naš
deo američke književnosti treba da zasluži da ga neko sutra čuje.
Naši pisci treba da se upoznaju sa zavereničkim namerama i
egzorcizmima fakultetskih grupa - i hajde da ovde budemo pošteni:
mnoga naša dela nisu samo prilično neoprana nego su takođe i dosta
slabo čitana (prokleto slabo čitana među čitaocima i prokleto slabo
čitana među piscima). Činioci koji nas Spašavaju jesu nedostatak
čudovišnog udruživanja u klanove i pojavna šarolikost. A ipak, ova
istaknuta pozicija treba da bude uobličena koliko i amorfna, sa
sopstvenim kritičkim nitima vodiljama, pojavnim oblikom,
numeričkom integracijom i kulturnim uključivanjem naših pisaca. Ovo
ne znači potvrdu ni povinovanje, nego prelazak izmešanih glasova u
vidljiviji oblik. Svež vazduh nove kulture, njena magnetska privlačnost,
značenje i nada koju nosi, tačnost usmerenja naše energije - te stvari
još nisu, ni u kom smislu, zauzdane a ni ostvarene. A dok ne budu... pet
ili šest staraca u univerzitetskim stolicama, izboranih i steatopigičnih,
biće hijerofanti našeg poetskog univerzuma.
 MIR JE DUŠO TEŠKO PRODATI

Dragi Džone Brajane:

...Čuj, što se rata tiče, ne mogu da ti pošaljem ništa u obliku pesme
pošto sam upravo za drugi časopis pisao nešto o tome kako sam se
bacao na zemlju pred granatama (Drugi svetski rat), živeo od lišća
banane i korištenog mašinskog ulja kao od šale, a sada, nakon toga,
sasvim sam klonuo duhovno. Ako stalno pišeš o istoj stvari i na isti
način, postaješ ista stvar na isti način, što znači - ništa.
Ipak, mogu malo da te lažem i mažem na tu temu. (Nema ničeg
sličnog komplikovanom kruženju kugli u apsolutnoj tišini). Kako bih
počeo? Zamišljam da pakleno boli biti rastrgnut na komade i umreti za
nešto drugo... svakih sto godina, svakih pedeset godina, svakih
dvadeset godina. Negde sam čitao da će čoveka na kraju zameniti
roboti koje je sam sagradio i koji će biti inteligentniji od njega. To ide
otprilike ovako: sve što mi treba da uradimo je da se sklonimo od kiše i
groma i zamenimo delove kad se istroše... oni ne moraju da brinu o
zubobolji ili hemoroidima, ili jebanju. Oni će samo hodati uokolo
tražeći šta da rade, a neće biti mnogo šta da se uradi jer oni neće
morati da brinu o jelu i neće biti toliko glupi da plaćaju kiriju, a ako se
napiju na javnom mestu i naprave prekršaj, biće dovoljno pametni da
uživaju u tome. Ali pitam se da li će te bebe, te bebe prema kojim se ne
može osećati sažaljenje i koje neće znati za bol, saosećanje, nežnost,
značenje toga kad voljeno biće ode u zagrljaj drugome, pitam se da li će
te bebe biti dovoljno inteligentne da izbegnu rat? Voleo bih da verujem
u to - da će te limene senke naše prošlosti moći da izbrišu ovu
poslednju pošast. Ali ne znam zašto - vidim slike tih gomila lima kako
se hvataju u koštac... smrskane električne oči... predivne srebrne
mozgove rasute među njihovim bakarnim cvećem... Gospode, šta nije u
redu? Šta nije u redu?
Sada ću da pređem na stvar i pokušam da ti kažem zašto imam tu
viziju i zašto je tako teško zaustaviti rat. To je uglavnom ona zarđala
strana medalje, uvod u opoziv rata, i ne funkcioniše dobro, uvek je bilo
tako, jer je đavolski teško biti osećajan po pitanju mira, ili religiozan, ili
seksualan, ili mahati tim pitanjem kao zastavom, ili bilo šta slično. Sam
dodaj reći; ja sam umoran. Mislim, ćale, mir je utešan kao crkveno
zvono u nedelju. Ne pišu se nacionalne himne o miru i devojke se ne
svlače pred tobom zbog mira, i ne viđaš zbog njega zemlje i vode i
sunčeve zalaske i brda i kurve koje nikad ne bi video, i ne napijaš se
zbog njega u nekom gradu čiji jezik ne govoriš drpajući
gradonačelnikovu ženu jer nemaš šta da izgubiš. Rat čak stvara
umetnost. Bez rata, Hemingvej bi bio vinopija krvavih očiju i pikador
nekom debelom prdonji od matadora. Rat mu je dao zlatnu kapiju da
osmisli neku bajku o hrabrosti za odvaljene manijake na zapadu. Zakon
naizgled omogućava mir. Mir je, dušo moja, teško prodati. Zašto, zašto,
zašto, zašto, dođavola zašto? Pritegni gaće a ja ću da ti kažem. Ljudi ne
znaju šta je mir jer većina njih nikad nije imala mira u vreme
takozvanog mira. Razmisli sam. Uzmimo nekog klinca, dete. Čim može
da hoda okolo kako treba, gurnu ga u školu dok mu je um još mekan i
zgrabe ga - kažu mu da je njegova zemlja jedina zemlja. Ako živi u
Meksiku, Meksiko je ta zemlja. Teško je izdržati na pasulju, ali dolaze
bolja vremena. Ako živi u Brazilu, u redu, Brazil, a šta misliš do vraga da
će mu reći: Bermuda? Oni čuvaju svoj posao. Nemačka, znači reći će mu
Nemačka. U Rusiji isto. Uprkos svetskoj ideologiji... Rusija treba da
bude glavna, ostali su samo izvršioci... Baš kao što i mi mislimo, kroz
monetarnu kontrolu industrije drugih nacija... Dajemo im njihovu
slobodu puštajući ih da rade za nas. Ali ostavimo se ovoga na neko
vreme. Vratimo se do jadnog klinca. Utuvljujući mu nauk u glavu
proterali su mu ekser kroz živu kost, naterali ga na ropsko
podražavanje, mada će se još pitati gde je to dospeo. Sledeća stvar je da
ga crkva zgrabi za njegovo mekano malo dupe i ispriča mu o Čoveku
gore na na nebu. Prijatelju, to je prilično zastrašujuća stvar. Većina nas
mora da se nosi sa tim... strogo držeći to u tajnosti... ali u javnosti mi se
hvališemo i nazivamo to verom. Dakle, sada, ovo dete, ovaj klinac, beba,
komadić živog mesa, već je isteran na brisani prostor gde će zbuniti i
jedva da će imati ikakvu šansu... on je, iskreno govoreći, u celosti lišen
mira: njegova odanost je kažnjiva a njegov duh je poslat da se kotrlja po
šinama u pravcu u kom bi trebalo da ide. (Možete ustreliti barakudu
među oči a ona neće otići u pakao jer ne zna gde je ni šta je to. S druge
strane, mi smo se lepo obezbedili. Baš lepo. Jebeš ga)
Pokušavam da ti kažem, dok ležim ovde u krevetu u pet minuta do
četiri ujutro, zapisujući ovo perom u luksuznu beležnicu sa zelenim
koricama i stranicama obeleženim linijama (cena 49 centi) - bez
cigareta sam i palim kratke opuške koje vadim iz šolje od čaja koja ih je
prepuna, postavljene na staru stolicu pored kreveta - pokušavam da ti
kažem zašto je mir tako teško prodati, a to je uglavnom zbog toga što
samo veoma veoma veoma retki, vrlo retki bogom blagosloveni miševi
i zečevi koji trče pod mesečinom znaju šta je mir!
Vratimo se, ako nisi zaspao, našem bednom klincu. Klinca uče
matematici. Pričaju mu kako je Vašington prešao Delaver. Lepa priča,
siguran sam. Napravili su odvojene toalete za devojčice i dečake.
Lupaju ga po glavi Bramsom, Šubertom i tom ogromnom čeličnom
šakom Betovena, a on je previše mali da to shvati, i on pamti to, te
silovite udarce u njegovo nezaštićeno biće i kasnije se okreće džezu u
znak pobune. Lakše se zbog pobune okrenuti džezu nego se okrenuti
drugom bogu ili otići u drugu zemlju. Bezbednije je, jeftinije, i teško da
u tome ima ikakvog rizika. Oni to znaju, to je predviđeno; puštaju ga da
dobije svoj džez. Kad bi našem jadnom klincu prvo dali džez, on bi se
kasnije okrenuo Betovenu i onda bi pred sobom imali zbrku, opasnost.
Dušo, oni znaju šta rade. Nije bilo takve stvari kao što je mir Sada ga
puštaju na fudbalski teren i kažu mu da nekog nokautira. Nauče ga još
nekim sranjima da ga ograniče i uguraju u rupu a onda ga oteraju na
posao - u čemu takođe nema mira. Daju mu nekoliko sati da spava, jede,
kupuje stvari i većinu vremena tuca, da bi napravio još beba kako bi
stvar nastavila da funkcioniše, a onda se vraća na posao.
Umu nikad nije data prilika. Pitaj prosečnog čoveka: „Da li želiš rat
ili mir?” i on će ti reći: „Želim mir, naravno. Rat je glup.”
On kaže da želi mir ali ne zna šta je mir. Nikad ga nije imao.
On je odgajan za rat, on je u njega uteran, rat ga je zajahao kao
kurva zlatnih nogu, koja mu stalno pretura po zadnjem džepu kad joj je
okrenut dupetom. O, on može da strasno zavoli rat, uzvikivaće ratne
pokliče!! Ali neće zavoleti mir jer ga nikada nije imao od trenutka kad je
počeo da tetura na svojim sićušnim ljudskim nogama. Nikad neće imati
privatnosti i to je božija šteta i ponekad sam zbog toga toliko ljut da
jednostavno razbijam čaše pune viskija o zidove umesto da ih ispijam;
često sam proklinjao čoveka i njegovo uskogrudo slepilo, njegovu
niskost, njegovo majmunsko povlačenje od svega... Ali nisam u pravu.
Kakvu šansu ima taj sjebani jadnik? I ko sam ja da ga procenjujem? O,
upropašteni idiot isisanog mozga, on se raspravlja sa svojom
gospođom kojoj se salo nagomilalo oko stomaka i koja nosi one papuče
bez štikle nakon što je rodila drugo dete. On vozi prazne glave i doživeo
je nekoliko saobraćajnih nesreća. Nameću mu poreze dok mu se od njih
muda ne otegnu. Nije bitno koliko zarađuje, on nikada nema novca. Iz
dana u dan ne može da diše slobodno. Gomila siledžija je uvek spremna
da ga iskasapi u nekoj zabačenoj uličici gde sede i dele flašu vina, osim
ako ne govori brzo i maštovito laže. Da li je to mir? Da li bi on trebao da
se oduševljava time? Zatim, kad mu se smuči slabo osvetljenje i slabe
laži na poslu, jedne večeri se vrati kući ranije i zatekne svoju ženu (sa
naslagama sala i svim ostalim) u krevetu sa čovekom koji očitava
brojilo za struju... mir? - On ga nikada nije imao. Od početka su ga
huškali da se zatrči kao bik u nekog ili nešto ili na neko mesto.
Koji je odgovor? Pa, ja samo znam da sam upravo izašao iz zatvora
(što je dobro, i sebično), ali pošto nisam majstor frenologije32 pa čak ni
majstor bilijara kao jedan od mojih dragih prijatelja sa Juga koji piše
poeziju kao razjareni bik zagledan u vatru, jedini odgovor je rušenje
našeg uobičajenog koncepta obrazovanja tokom odrastanja zarad šireg
plana koji isključuje smanjenu a uvodi veću mogućnost izbora...
bogova, vođa, zemalja... muzike, ljubavi, sporta, zabave, cuge, pljuge,
nastave... mislim na more koje nam zapljuskuje nožne članke i sa
nama... s vremenom... da mislimo o drugim stvarima... osim hleba bez
motike, lakih žena, zarade;;;; Mislim da je prekasno za to... skoro je
prekasno za to... možda je ta hidrogenska bomba dovoljno velika da nas
nasmrt uplaši, sve nas, i možda ćemo shvatiti da stvari kao što su čast i
zemlja ništa ne znače - mračne ode ispevane u praznoj kapeli, i
prepustićemo stvari limenim ljudima, limenim ljudima iz naših umova,
limenim ljudima iz moguće budućnosti, ako i dalje budemo dopuštali toj
ratnoj priči da se nastavlja kao što smo naučeni.
Vreme je da naučimo da hodamo i govorimo kao što nam ovo nešto
veliko što nosimo u sebi govori da radimo. Vreme je za veća i bolja
čuda i razgovor o njima, kad vidimo kako smo grešili tako dugo
vremena... ovo je početak a ne molba. Mir ne moli nizašta osim da bude
ostvaren.
idem sada,
neka mir bude s tobom,
Čarls Bukovski
 PROUČAVANJE MOJIH PARNJAKA

U redu: pesnici koji su napravili nešto su Dejvid Pirson Eter, Irving

Lejton, Al Pardi, Leri Ajner, Žan Žene.
Pesnički krug Ginsberg-Korso-Berouz progutao je veliki kit
preteranog divljenja, i nikad se nisu sasvim oporavili. Ali avaj, naučili
smo da je razlika između umetnika i izvođača razlika između Boga i
šeširdžije. A ipak je za većinu nas teško da se ne upecamo na mamac
doživotne erekcije. Data nam je šansa da lagodno plešemo pod
reflektorima pred budalama ili da se vratimo poslu sudopera. Na
nesreću, čovek može više da nauči pranjem tanjira nego što neko može
raspravljajući sa Džejmsom Dikijem, Džekom Džilbertom, Nemerovim i
T. Vajsom u Devedeset drugoj ulici i Aveniji Leksington.
Poetski Či, od kog se nekad tresla zemlja, sa mladim Ezrom kao
urednikom evropskog izdanja, sad je spao na senku svog nekadašnjeg
ugleda; možete da vidite primerak u biblioteci, kako bezazleno blista,
ništa ne kazujući, ističući stalno ista proverena imena. To u mnogome
podseća na odlazak na koncert petkom uveče: otvaraju sa uvertirom za
Gazza Ladra, sledi L’Apres-midi d’un Faune, zatim gađaju publiku
Betovenovom 5. simfonijom, a onda ih pošalju srećne kući uz malo
Vodene muzike od starog dobrog Hendla.
A sada kad sam sahranio Poetski Či, nastavimo dalje. Druga bitna
kost koja se zaglavila u grlu poezije je delo Roberta Krilija. Profesori
engleskog su mi rekli (oni uz čije ime se dodaje „Dr”) da je Robert Krili
čudesni ispovednik svih naših talenata. Što se mene tiče, pokušavao
sam stalno iznova da čitam Krilija. I uvek je bilo baš kao kad bih zaspao
na plaži, kad sam pokušavao da čitam Štajnbekov Neredovni autobus.
Isprobajte to ako patite od nesanice.
Ali vratimo se R. Kriliju. Obično kad bih vraćao knjige dobrim
profesorima uz neku otrovnu primedbu kao na primer: „Izgleda mi vrlo
tanko. Unutra nema ničega.” Ili: „Šta to dođavola pokušavate da mi
prodate?” Uvek bih u odgovor dobio blagi i ljubazni osmeh kroz bradu,
i malo tapšanja po ramenu: „O, ma dajte, nije on tako loš!” Što je sve
nagoveštavalo da oni razumeju, oni razumeju nešto što neko sirov kao
ja ne razume. (Znate već, ljubaznosti, najčistije fraziranje itd. itd) Ali
bradati doktori u senci Krilija su ipak dobre duše: oni će oprostiti sve
osim sopstvenih optužbi.
A onda takođe - ja sam možda ogorčeni starac zbog toga što nekako
imam osećaj da se oni plaše Krilija. Zašto bi bilo tako, ja ne znam; ali
možda je zbog toga što sam ja bliži pranju sudova nego predavanju na
bilo kom univerzitetu.
Krili je samo jedan od užasa i izdanaka poetsko-političkih kuća
moći: „Škola”. Ali Doba Bombe nas je naučilo više nego što nas je
naučila pečurka; naučilo nas je da ne gutamo intelektualne tričarije.
„Škola” je svoje odslužila. Dani škola su završeni. Hvala Bogu, ili ko god
se već nalazi gore. To se pomalo pojačava na neki banalan način kad
razmislite o starim dobrim danima kad su „imažisti” nacrtali svoj
manifest prstima umrljanim krvlju. Ali većinu škola su izmislili
kritičari, ili fotografi iz magazina Lajf. Ili otupeli starci koji predaju
engleski na univerzitetima po Srednjem zapadu, dok ne izlude od
kolena i butina devetnaestogodišnjih devojaka koje ne spuštaju suknje
jer bi htele da „zarade” devetku iz engleskog; i naravno, priča o Alenu
Tejtu, Dr Vilijemsu, Volasu Stivensu, J. Vintersu i Džonu Krou ih
zamara.
Stanje američke poezije? Poezije u Sjedinjenim Državama? Pa,
naveo sam vam dvojicu Kanađana i jednog Francuza kao ljude koji rade
dobar posao... Ali možda negde na farmi postoji neki dečko koji se bavi
junadima i koji bi kasnije mogao da bude naš dobar predstavnik na
pisaćoj mašini. U ovom trenutku, što se tiče SAD, u poeziji se pokazuje
otprilike onoliko petlje koliko i na čajanki penzionisanih gospođa koje
volonterski isteruju utvare iz šinterskih ormara. Šta god to značilo. A
sada pivo i malo grickalica. Čikago, gde je tvoj Sendburg?33 Oštri zubi i
velike ruke Menkema? Sendburže, gde je tvoj bendžo? Hristose,
Hristose, treba nam malo muzike!
 KAD BIH SAMO MOGLA DA ZASPIM

Ležali smo u krevetu. Ja sam čitao raspored trka sa kvotama za

klađenje a ona je čitala „Ruske ikone od 12. do 15. stoleća”. Okrenula je
stranicu.
„Vidiš li sveca?”
„Ne.”
„Vidiš li ga?”
„Da.”
„Samo kad bih mogla da zaspim.”
„Molim?”
„Sve bi bilo u redu.”
„Zašto?”
„Vidim lepe slike. Zar ti ne vidiš lepe slike kad sanjaš?”
„Ne.”
„Vaznesenja... slušaj, koje otišao na nebo?”
„Hristos, nemam pojma.”
„Šta označava Devičina misija uvođenja?”
„Ne znam.”
„Ooo... zar ona nije lepa? Zar ti se ne dopada?”
„Ne.”
„Ne dopada ti se zato što može da ti pogleda u dušu.”
„Dosta s tim. Ponekad mislim da je religija jedan džinovski
sadizam.”
„Vidiš li to?”
„Da, to je neki momak s rupom u grudima i drugim momkom u
rupi.”
„To je Devica Marija sa detetom Hristosom predstavljena na
medaljonu. Galerija Tretjakov, Moskva. Oko 1200. godine. To je slika
Jaroslavske škole koja se nije nalazila u Moskvi.”
„Shvatam, shvatam.”
„Stalno vidim slike ljudi koji kradu bebe. Šta to znači?”
„Ne znam.”
„To su sveti Đorđe i aždaja.”
 „Vidim.”
„Pogledaj te tanke male noge; to je Novgorodska škola. Pozni
četrnaesti vek, prilično je lepo. Ta aždaja je slatka.”
„Laku noć, draga.”
„O, POGLEDAJ, evo Boga!”
„Laku noć.”
„Šesta tablica. Ne, to je Ilija. Izvini, to nije Bog.”
„Laku noć.”
„Evo nekoga u crvenom odelu kao kod plišanog mede. Hej, pogledaj
te perike.”
Knjiga se prodaje za 95 centi, 455 strana, uvod napisao Viktor
Lazarev. Držite svoju ženu podalje od nje.
 STARI PROFESIONALAC

poljubac za dobrog i talentovanog jebača

koji postaje sve stariji
i prepoznaje ga samo nekoliko
onih koji su još živi, i tako,
zatvoreno oko na nebu
drži nas za reč...

Ako imate sreće, možete ga neki dan videti, ako požurite - tu

punačku legendu, tog besmrtnika jednom četvrtinom. Ako imate sreće
možete ga videti na ulicama Atine, odmah po spuštanju mraka. Biće
obučen u stari kišni mantil, čiji pojas visi kao mlohava i izgubljena
slonovska kita - lutaće ulicama, s očima kao kod sove, u potrazi za
svojim potrepštinama

u potrazi
za duhom, bogom, putem, srećom.
Hari Nors. Zvani Hal. Američki beskućnik koji spava širom Evrope,
jednu za drugom tužnu i namučenu godinu, provlačeći se kroz senke
mrtvih gradova. Gradova bombardovanih do smrti, obnovljenih a
mrtvih, živih a mrtvih. Mrtvi gradovi, mrtvi ljudi, mrtvi dani, mrtve
mačke, mrtvi vulkani, živi bol, živo ludilo, živa otupelost, živa klanica -
sve naše divne dame su ostarile, ruže raznesene u đubre, radom. Hal.
Piše pesme i drži se. Jedva.
On spava na krevetu petnaest centimetara izdignutom od zemlje i
buve pevaju aleluja dok on čeka svoj ček od Evergrina ili nevidljivu ruku
koja će skliznuti odnekud iz nedara Marsa. U međuvremenu, spava u
grčevima i trza se, živi ispod trenutno uspavanog vulkana (tu su kirije
niže) za koji jedan od najboljih grčkih geologa tvrdi da je na redu za
erupciju koliko sutra ujutro. (Sretali ste ove Grke u parnim kupatilima;
oni se uopšte ne daju ignorisati.)
Dragi bože, ti mora da znaš da će čovek otići dalje zbog bilo koje
pesme nego zbog ijedne žene ikad rođene.
 Harold Nors. On ume da to izbaci ćutke. Sa stilom. Okrenuto
naglavačke. U naletu. U vatri. Tvrdo, škrgućući zubima. Vonj naših
dupeta. Hvalisanje našom sramotom. Svetlost. Zečiji san. Čitava bomba
u glavi južnjaka koji bezbrižno zvižduće.
Nors. Američki beskućnik:

gore na mostu
čuju se kamioni
kako jurcaju ispod anđela

...na obali reke dvoje ljudi

krše zakon svojim karlicama

Većina ljudi, skoro svi ljudi, ne znaju kako da pišu, uključujući

recimo Šekspira, koji je pisao tako grozne stvari da je zaludeo
celokupnu publiku, od vrha do dna. Drugi loši pisci koji su zaludeli
skoro svakog bili su E. A. Po, Ibzen, Dž. B. Šo, Vilijem Fokner, Tolstoj i
Gogolj. Danas ljude zaluđuju Majler i Pasternak. Ti ljudi ne znaju kako
da pišu, i ne samo da se provlače sa tim nego su takođe pretvoreni u
besmrtnike, a to nije ništa veće iznenađenje nego to što bezbroj
lažnjaka dostiže društveni vrh u svim oblastima života i poslovanja.
Možete ih naći sve od Vašingtona do lože u lokalnom restoranu.
Hal zna da piše. Hmmm. Jednom sam ga nazvao „profijem” ali on je
to pomalo pogrešno shvatio i uzvratio je ljutito sa „Džersi Džo”. To je
jedan stari borac iz prošlih dana, taj Volkot. A uz to, uvek kad se setim
starog Džersija Džoa to me dime u srce. Načina na koji je mogao da
prizemlji važne protivnike. Nekad morate mnogo da se potrudite da
prizemljite važnog protivnika. Sve je to umetničko delo. Svi dobri ljudi
imaju umetničko delo u sebi. Mogu biti vodoinstalateri ili makroi ali
uskoro to možete da primetite u njima. To je pitanje elegancije i lakoće
i petlje i uvida. Upoznao sam više dobrih ljudi u zatvorima, u ćumezima
za pijance, u fabrikama, na konjskim trkama, nego što sam ih ikad
video na časovima engleskog, umetnosti, ili među drugim piscima koji
su mi kucali na vrata.
Samo zbog toga što ljudi rade na nekoj formi umetnosti to ih ne
opravdava i ne čini obavezno čistijim. Iz istog razloga, sveštenike i
kepece, ili ljude bez nogu i kurve, ne treba bez razloga veličati.
Kad sam nazvao Norsa „profijem” mislio sam samo da je on
 pravi čovek na pravom mestu
koji radi i više nego valjano

a tu je rečeno toliko malo da je dovoljno da čoveka natera na plač.

Mi svi uzdižemo i veličamo nagluvog galamdžiju. Nors. Američki

beskućnik:

dante je živeo ovde

i izbacili su ga napolje
sada ga obožavaju
kao sveca

Harold Nors: pesnik:

šutni ga u jaja
da skoči kao oparen
među parovima koji plešu
da padne
obeznanjen
izvan sna.

Hristose, da li si ikad bio po bolnicama koliko sam ja bio? Koliko je

bio Nors? Smej se sa nama, metalna gusko ispod kreveta, Trojanski
konju.

medicinske sestre/kradu mi olovke/i ruže/sestre s

umovima kao u zmija/
sa pogrešnim lekovima/smeju se/lupaju vratima/ dok
se krhke stare/dame
bore za dah/sa cevčicama uguranim u grla

Možda je greška da vam dajem delove ovih pesama pošto ako vam
se imalo dopadaju, možete u svakom slučaju da ih potražite u celini;
jednostavno pokušavam da vam ukažem kako on dobro, kako
jednostavno, poput starog Džersija Džoa kog je toliko cenio, prolazi
kroz to, kao što je Bredok prošao izlazeći iz rasterećenih rundi pred
debelog i nadmenog Maksa Bajera jedne noći pre mnogo godina. Znate.
Bože moj:
 o hajde
gurni glavu
pod ćebe puno gamadi
pusti da ti buve
skaču po preponama
ne postoje
fireri prosvetiteljstva
dušo
i on je u pravu, mi ih uzimamo usput ulazeći ili izlazeći, spavajući
pod vulkanima ili na klupama u parku, to je slatko ustajalo sranje, to
pesništvo, a to nije pesništvo koje traži smisao ili priliku ili pravičnost
ili dolare; to stvarno uopšte nije to.

Niko od nas ne zna šta je to. To je kao kad se probudiš ujutro sa

čirem na leđima koji neće da nestane. Tražiti donaciju Pačenskog zbog
kvaliteta naše umetnosti bi bilo kukavički - postoji previše drugih
dobrih ljudi sa bolnim leđima ili dobrom umetnošću. I nekih sa
bolnijim leđima, i nekih sa boljom umetnošću.
Ali đavolski je sigurno da nema nikakvih firera prosvetiteljstva,
dušo. A ponekad pomaže u dugim večerima, kod nesreća sa oštrim
brijačima i prilikom čišćenja sačmara.

Dobro pisanje, bez jebenog odstupanja, nije ništa drugo prokleti

pokušaj da se probije kroz zid od čelika, a mi jednostavno nećemo
uspeti u tome. Ali kad vidim bledunjave, sulude, prodate kukavičke
propalice našeg doba kako brljaju, dobro je videti starog tvrdoglavca -
profija, Džersija Džoa, kako i dalje skitnici po sporednim putevima
Evrope, zaobilazeći skijaška takmičenja, Olimpijske igre, bogate
praznoglave otromboljene drolje, i još uvek udara, samo udara.

reč.
Noćas slušam nešto Vagnerovo na radiju, što je u redu, a moja
ćerkica koja ima dvadeset meseci spava u drugoj sobi - žena je ostavila
tamo i otišla na nekakav trockistički skup. I moji ludi crteži su svuda po
zidovima a čak još nisam ni pijan. Zato valjda mogu bezbedno da
kažem,

stari profi Norse

mislim da bez pet ili šest tvojih stvari
 možda ne bih izdržao ovako
dugo.

o čoveče, to je dovoljno.

Čarls Bukovski
Los Anđeles, 1966.
 OSVRT NA ALENA GINSBERGA/LUISA
ZUKOFSKOG

„Prazno ogledalo.” Rane pesme Alena Ginsberga/ Totem Korint

Buks/17 W. Osma ulica/ Njujork/ N.Y./10011/1.25 dolara

Nije lako biti Alen Ginsberg. Niti je lako ocenjivati njegov rad. Pošto
uprkos njegovom romantično proglašenom homoseksualizmu, mi i
dalje dižemo pogled i očekujemo vrhunski domet. Omiljena salonska
igra zaluđenika iz malih časopisa (i zaluđenika iz velikih časopisa) je
da se obrušavaju na Alena Ginsberga, i Majlera i Albija i Kepota i i i -
znam ja to. I sam to radim. Zamislimo, na primer, da je ove rane pesme
napisao neko po imenu Hari Vedž. Ja sam istog trenutka dobio svog
novog kulturološkog heroja. Ali pošto ih je napisao Ginsberg, sa
predgovorom V. K. Vilijemsa, zubi moje pisaće mašine već svrbe u
iščekivanju ujeda. Šta?
Vilijems je okolišao u svom kratkom predgovoru i ja ga nisam
sasvim razumeo. To je neka vrsta sažetog prikaza njegove poetske
formule šta dobro pesništvo treba da bude a Ginsberg je njegova vrsta
momka, „taj mladi Jevrejin, koji već nije više toliko mlad”. Ima i malo
priče o Danteu i Dž. Coseru. Vilijems kaže da se pesnik mora obraćati
publici njenim vlastitim jezikom a ipak mora prerušiti svoje stihove
tako da ne budu uvredljivi. „Uz ovo, ako je to moguće, sama skrivena
slatkoća pesme može da preživi i jednog dana razbudi uspavani svet”.
Naravno, od 1952. godine kada je ovaj predgovor napisan, shvatili smo
da nije neophodno da postoji nikakva „skrivena slatkoća”. Ako je
Vilijems mislio na pristup (stil) ili humor ili inventivna skretanja s
osnovnog pravca da bi se suzbila dosada, onda ću se složiti sa njim.
Moguće je da je to ono na šta je mislio.
Same pesme su jednostavne, jasne, veoma dobre - još uvek
nezaražene vitmenovskim proročkim tiradama koje nastupaju kasnije
kod Ginsberga.
 Osećam se kao da sam
u ćorsokaku i gotov sam.
Sve duhovne činjenice
koje pojmih su istinite ali nikad
nisam umakao osećaju da sam
zatočen i zgađen samim sobom,
zaludnošću svega što sam video,
uradio i rekao. Možda ako
nastavim, stvari će mi biti
više po volji ali sada
nemam nade i umoran sam.

Ovde ima nekih pozajmljenih i opštih fraza: „osećaj da sam

zatočen”, „zgađen samim sobom”, ali poslednja tri reda su dovoljno
iskrena da možda opravdavaju čitavu pesmu.
„...Kakva užasna budućnost. Imam dvadeset tri godine”, nastavlja
on kasnije. I bio je u pravu. On nije imao načina da zna kako će koristiti
samog sebe ili kako će ga Amerika koristiti, ili ga terati da koristi
samog sebe. Ali on ovde govori o nečem drugom. O ludilu. O osećaju da
mu je glava otkinuta od tela. Shvatio je to dok je pateći od nesanice
ležao na kauču.
U „Psalmu 1” postoji izvesni nagoveštaj biblijskog stiha,
vitmenovsko bučno propovedanje i nastup. Stihovi se ipak provlače
negde između originalnosti i pozerstva. Na kraju, u zadnjem stihu,
originalnost gubi igru a pozerstvo dovršava pesmu: „Trač je
ekscentrični dokument koji će biti izgubljen u biblioteci i ponovno
nađen kada se Golubica spusti.” Dok pišem ovo, ne mogu da ne mislim
koliko je lako biti kritičar, kao da čovek (u ovom slučaju ja) drži sveću
istine i pruža svetlost prostacima. Kakvo kenjanje, a prijatelji? Pa,
uradiću šta mogu, ili ne mogu. Večeras me boli glava i nestalo mi je
piva i cigareta a previše sam lenj da napravim kafu. Alene, verovatno
ćeš nagrabusiti.
Da, „Sezanove luke” su loša pesma.

„U vidokrugu nam je vreme i život

koji promiču u trku”

Plašim se da slatkoća nije previše dobro skrivena. Postaje toliko

slatko da će kasnije uslediti zubobolja. Ta pesma mi ne pomaže da
razumem Sezana kao ni „Nebesa i Večnost”. Ginsberg ume da piše bolje
od ovoga. A Sezan bolje da slika. Trebalo je da se sretnu uz flašu vina
umesto na ovakav način.

„Kad sedim nad papirom

zapisujući obrte svog uma
u nekakvom ženskom
ludilu brbljivom;”

Ovo je ono što volim da nazivam savršenim stihovima, pošto

nemam šta drugo da kažem. Hoću da kažem da su to za mene savršeni
stihovi u smislu sadržaja i stila. Ginsberg vam ih spušta u krilo i eto ih,
stvarni su kao da vam u krilu sedi mače. Ili lav. Znate na šta mislim.
„Fjodor” je dobra pesma, ne toliko po snazi, nego zbog toga što
pretpostavljam da svi osećamo tako o Dostojevskom, tako da je
opčinjavajuće čuti je, ali pošto je ipak pomalo iritantna voleli bismo da
je bolje napisana. Ali prisetimo se da je Ginsberg tada bio mlad. Pitam
se kako je Alen izgledao kad je bio mlad? Da li ste ikad razmišljali o
tome? Sve što sada imamo je ovaj bradati polumonah, pomalo
podstaknut upadima u spavaće sobe i vonjem košmara Indije i Kube i
kafana, ti opušteni busenovi dlake, to je Alen Ginsberg. Bio bi svetac
ako bismo mu dopustili, ali sve to otpada negde na pola puta i svi su
zbunjeni. A ipak je bolje što je on tu nego da ga nema. Ako se pomalo
nabacujem blatom na njega to je zbog toga što ne mogu da se gnjavim
sa tim mačkom u jevrejskim specijalitetima. Alen je neka vrsta
blagoslovenog začina u velikom loncu punom dlake i žutih semenki.
Hteli ste to da kupite ali na kraju kupite nešto drugo.
„Besmislena institucija”, neka vrsta kafkijanskog sna pisana 1948.
je pristojno delo. Osećam ga. Pogotovo kraj kada A. G. mora da luta
praznim hodnicima „u potrazi za toaletom”. Ako ne možeš da pronađeš
toalet, čoveče, sva poezija na svetu ne vredi ni pišljivog boba.
„Društvo, san 1947.” pesma je prožeta snagom i humorom, duhom,
u njoj ima stvari - stila, pompe i svežine koji Ginsberga izdižu iz gliba.
Mislim da je ovo najava dolazećih stvari, „Jauka” i cele uzbune koju je
Ginzberg izazvao oko, Jauka”, i genijalnosti koja je omogućila
Ginzbergu da nastavi sa uspesima čak i kad je izgubio deo te
genijalnosti.
A u „Himni” imamo veoma dobru biblijsku vatru pesničke molitve.
Kad je Ginsberg u svom elementu možete sasvim lepo da ostavite sve
po strani i slušate ga. Samo bi najljubomorniji i najpokvareniji sitničar
omalovažavao čoveka zbog njegove kasnije estradizacije kad je taj
čovek mogao da piše ovako dobro tako rano. Zašto moramo jedni
druge da seckamo na komade? Pravi neprijatelj je na drugom mestu.
„Arhetipska pesma” koja počinje sa

„Džo Blou je odlučio

više neće biti
peder.”

predstavlja tragikomični prikaz nefunkcionalnog i isključenog

seksualnog mehanizma. Seks je zaista đavolski smešan. Svi smo
obuzeti tom prokletom stvari i jedva znamo šta da radimo. A kad
kažem smešan podrazumevam da je smešan koliko bi moglo biti
smešno lagano pečenje na ražnju do smrti - kad biste mogli da za to
vreme gledate sami sebe.
Knjiga se završava sa „Zaogrnutim strancem” koji zaista nije dobar.
Iako u pesmi ima nekih dobrih stihova koje niko osim Ginzberga nije
mogao da napiše:
„Njegovo slomljeno srce je vreća govana.”
Ginzberg je jedan od retkih pesnika koji pokušavaju da sebe unište
nepoetskim potezima a ipak se još nije uništio.
Zahvalimo mu se na ogromnim zalihama koje ima. Eliot je to
govorio lakše, Paund sa više umetnosti, Džefers uz više poznavanja
sopstvene snage, Ouden sa više preciznosti, Blejk glasnije, Rembo
suptilnije; Vilijem Karlos Vilijems je imao bolji udarac levicom, Dilan
Tomas je čvršće stajao na nogama, ovaj je imao ovo, onaj je imao ono,
ali mislim da Ginzberg pripada negde, i u svojim ranim i kasnijim
delima, i da se on nije probio napred, nijedan od nas ne bi pisao kao što
pišemo sada, što nije dovoljno dobro, ali nastavljamo, posmatramo
starog Alena, zagledani u njegove fotografije, i još uvek smo pomalo
uplašeni od Amerike, od njega, od dejstva koje su na njega imali
gojenje, sunce i mamurluci, i odlazimo u krevet sami, svi mi.

„Test poezije” - Luis Zukofski, 2.50 dolara, Korint Buks u saradnji sa

Knjižarom iz Osme ulice, 17W. Osma ulica, Njujork 11, N.Z.

Ah, Zukofski, magično ime, veliko ime, govori o poeziji! Možda smo
dok radimo u fabrikama železničkih vagona ili čak dok se iza školske
fiskultume dvorane bijemo sa Semijem Švajnkom nakon nastave u
srednjoj školi čuli za Zukofskog, nešto što nam jednog dana može
pomoći kod ljudi kao što su Semi ili predradnik u fabrici koji nas
nadzire dok brusimo stranice vagona. Nosi se predradniče, ja imam
Paunda, imam Zukofskog, imam Pesnički Čikago. Da, i istanjene gume
na kolima i izlizane đonove. Mislim da je Semi pobedio u tuči a Paunda
nije bilo briga. Prestao sam da čitam Pesnički Čikago. A sada imamo
„Test poezije”.
Test poezije, kaže mi Zukofski, jeste obim zadovoljstva koje ona
pruža vidu, sluhu i intelektu. To je svrha poezije kao umetnosti.
Nadalje, L. Z. nam govori, „Verujem da valjano učenje pretpostavlja
inteligenciju koja je slobodna da bude privučena svim temama od
razmatranja svakodnevnog života do uvek novih faza života. Poezija
uostalom, što se drugih tema tiče, služi da zainteresuje ljude.”
Morao sam da pročitam ove rečenice nekoliko puta da se uverim da
me Zukofski ne zavitlava, da me na povlači za jezik, uši ili bilo koji dragi
deo tela. To što je napisano nije jasno; to je sasvim nesvarljivo, ali ja
sam shvatio poruku. Poezija je za nas, odabrane - i satkana je od života
(skoro) a ipak je odvojena, najzad, nepromenljiva i prijatna. Oku, sluhu
i intelektu. Pa, intelekt je upečatljiva reč, i gotovo.
A ipak sam ja nekad mislio da poezija služi da me održi u životu, da
održi svakog u životu; pesme dragih ljudi, moje vlastite, slike, priče,
romani, mislio sam da te stvari služe da mi pomognu da se održim tako
da se, kad otvorim ormarić u kupatilu da uzmem brijač, njime pažljivo
obrijem umesto da sebi na grlu napravim ogromni zasek. „Test
poezije” je prvi put objavljen 1948. a ponovo izdat 1964. Mi živimo u
čudnim, nasilnim i neobičnim vremenima. Plašim se da je život
pritisnuo i ugasio takve kao što su Alen Tejt, Lajonel Trajling, Lusi
Zukofski. Mi više ne prihvatamo proveren ali suv hleb. Poezija odlazi na
ulice, u javne kuće, na nebo, u korpu s hranom za piknik, u flašu s
viskijem. Završeno je s prevarom - određenim ljudima neće biti
dozvoljeno da žive dok dragi umiru. Barem im u tome neće pomagati
ova pisaća mašina, a na univerzitetima je takođe u toku veliko
previranje, kao i u zadnjim uličicama i pivnicima. Ovakvi bukvarčići
više nikoga neće zavaravati. Tu su neke dobro odabrane pesme ali
nećemo dopustiti da ih strpaju u kaveze od mehaničkih i sitničavih
objašnjenja. Neka od objašnjenja, dopustite da kažem, promišljena su i
čak imaju smisla na ograničen način začaranog kruga. Ali ne mogu da
zamislim kako dajem ovu knjigu čoveku osuđenom da za mesec dana
ode na električnu stolicu.
Pravi test poezije je u tome da ona odgovara svakom čoveku, bilo
gde se nalazio.
Ima nekih takvih pesama u ovoj knjizi ali Zukofski priča o svemu
dragom. Ovako odlazi još jedan idol. Ovako odlazi još 165 stranica koje
su mogle da vrve od ljubavi i krvi i smeha, koje su moglo dobro da idu
uz pivo i sendviče sa salamom, koje su mogle da učine novo jutro
lepšim umesto da donose tu naučenu ljigavu nostalgiju od užasa koji se
provlači kroz zavese da se sruči na mene kao blagoslovena sekira i
učini da ponovo sklopim oči i zadržim teskobu u stomaku i pitam se
kada će se pojaviti oni koji su još živi?
 BUKOVSKI O BUKOVSKOM

Otvoreni grad br. 92,23. februar - 1. mart, 1969. str. 7

„Beleške matorog pokvarenjaka”, Eseks Haus, meki povez, 255 str.

sa predgovorom autora. 1.95 dolara. Napisao Čarls Bukovski,
komentari ČARLS BUKOVSKI

Pre neko veče sam pio sa prijateljem koji je rekao, ili sam to možda
ja rekao, „Užasno je teško ne uživati u smradu sopstvenih govana.”
Pričali smo o tome kako gledamo u naš izmet kad smo završili stvar i
osećamo se, nekako, ponosni na svoje delo.
Dakle, uvod poput ovog će dati pacerima, momcima otrovnim kao
otrovni bršljan i momcima sa univerziteta iz Lige bršljana34 sve što im
je potrebno, pa im to dajem na početku da bih prvo njih podmirio.
Hajde prvo da se otarasimo ovih parazitskih krvopija pa da počnemo
da govorimo pristojno. Već sam imao dovoljno košmara sa Krilijem i
univerzitetom da mi potraje za 44 života i još malo pride.
U redu. Kirbi mi je poslao nekoliko preliminarnih primeraka. Dakle
izvadio sam to iz poštanskog sandučeta i pogledao.
Odlazim u krevet - ja volim krevete, mislim da je krevet najveći
ljudski pronalazak - većina nas je rođena u njemu, tu umire, tu jebe, tu
drka, tu sanja...
Ja sam pomalo čudak i nevernik, pa sam se uvukao među svoje
izdrkane čaršafe, sam, očekujući da su Kirbi i Eseks Haus izvukli ono
najbolje, iako ne znam ništa o Kirbiju ni o Eseks hausu; govorim samo o
iskustvu koje imam u ovom svetu - čoveče, prelistao sam ovlaš i oni su
ostavili unutra sve - tirade, ono književno, ono neknjiževno, seks, ne-
seks, čitavu otrovnu gomilu vriskova i iskustava.
Ukazali su mi čast.
Ja volim kad mi se ukaže čast. I očigledno je bilo opremljeno
besprekornim koricama, „Beleške matorog pokvarenjaka, 0115”.
Legao sam u krevet i čitao sopstvene priče ili šta god da je to bilo i
uživao u njima. Jednom sam napisao pesmu i kad sam posle uzeo da je
pročitam, dobio sam samo osećaj mučnine i traćenja. I ljudi su mi
navodili stihove, stvarno, iz vraćenih pesama a ja nisam znao o čemu
dođavola govore. To je kao da mi kažu kad sam mamuran, „Isterao si
dvadeset troje ljudi iz moje kuće i pokušao da povališ moju ženu.”
Znate, izgledalo je kao gomila sranja.
Ali priče, dok sam tako ležao u krevetu, priće su mi se dopale. Šta,
trulo je reći tako nešto? Pretpostavljam da je to bilo iskustvo avetinjski
sakupljeno između stranica koje me prevarilo. Čitajući celog života
danju i noću pitam se kako je uopšte moguće da sam još živ i hodam
uokolo?
Koliko puta čovek može da prođe kroz mašinu za mlevenje mesa a i
dalje zadrži svoju krv, i letnje sunce u svojoj glavi? Koliko gadnih
zatvora, koliko loših žena, koliko različitih tumora, koliko izduvanih
guma, koliko ovog ili onog ili čega ili čega ili čega?...
Iskreno, čitao sam sopstvene priče u lakoj začuđenosti,
zaboravljajući ko sam, skoro, i mislio sam:
Hmmm, hmmm, ovaj kučkin sin stvarno zna da piše.
Sećam se drugih pisaca. Veoma su me obeshrabrili Čehov, Dž. B. Šo,
Ibzen, Irvin Šo, Gogolj, Tolstoj, Balzak, Šekspir, Ezra Paund i dalje
redom. Oni su, svi odreda, naizgled stavljali literarnu formu ispred
stvarnosti i življenja samog života. Drugim rečima, ili možda jasnije
rečeno, svaki od ovih ljudi se zadovoljavao time da sam život može biti
zao ali to je u redu sve dok oni mogu da prođu pored njega i to iskažu
na svoj poseban književni način.
Što je u redu. Ako volite da igrate igre.
A ja mislim da profesori otkrivaju, sada, da su sami studenti umorni
od igranja igara.
U redu, vratimo se „Beleškama matorog pokvarenjaka”.
Ponovo ih čitajući, te priče i fantazije, smatrao sam ih izvanrednim
i briljantnim. Mislio sam, gospode, nije bilo ovako dobrog pisca kratkih
priča još od Pirandela. U najmanju ruku.
Sranje je što to kažem, ali mislim da vredi pročitati tu knjigu. I da će
još nerođene device iz biblioteka, dvesta godina kasnije, doći do njih u
svojim gaćicama na cvetiće, prepoznajući moć, nakon što se moja
prokleta glupa glava pretvori u usrano igralište za primitivne crve,
rovčice i ostala podzemna stvorenja.
O, još jedna stvar.
Za deset godina vaš primerak plaćen 1.95 dolara vredeće 25 dolara.
A ako poživite dovoljno dugo i Bomba ne eksplodira, moći ćete da
platite mesečnu stanarinu tom knjigom.
Do tada čitajte dok ne izludite i
tovite i uzgajajte ono što možete.

-č. b.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

Otvoreni grad, 8-14. decembar, 1967.

U decembarskom izdanju Evergrina zaturena na zadnjim stranama

ima jedna pesma Čarlsa Bukovskog, a ceo ostatak magazina ispunjen je
intervjuom sa Lirojem Džounsom, pesmama Liroja Džounsa i oglasima
za najnoviju knjigu Liroja Džounsa, i govorom pokojnog Malkolma Iksa
- „Božija presuda belačkoj Americi”. Evergrin počinje da izgleda kao
Eboni. Pročitao sam ga celog.
Kasnije tog dana, došli su žena i moje trogodišnje dete. Seli smo da
večeramo.
„Mislim da ću napisati pesmu pod naslovom Ko se boji Liroja
Džounsa?”
„Ti se bojiš Liroja Džounsa,” viknula je žena. Ona je veoma liberalna
bela liberalka liberalka liberalka.
„Ko se boji Liroja Džounsa?” ponovo sam pitao, gledajući u moju
ćerkicu.
Pokazala je nikom preko svoje restoranske brze hrane i pomfrita.
„Ti se bojiš! Ti se bojiš!”
Žena me u međuvremenu poletno začikavala, glas joj je bio
neurotično povišen, objašnjavala mi je značaj crnačke Amerike i Liroja
Džounsa, na način kako to samo može veoma liberalna bela liberalka.
Ja nisam napadao Liroja Džounsa ali sam nekako zagazio na sveto
zemljište i ona je bila uvređena, skoro smrtno. To je lepo - prema
Liroju. Dođavola, sećam ga se kad smo obojica kopali i grebali da
ubacimo našu poeziju u male magazine; dakle ja i dalje kopam i
grebem. A i dalje sam bolji pesnik. Njega su u prvi plan izbacile njegove
drame. Debele glupe bele žene koje više ne dobijaju svoje sledovanje
seksa uživljavaju se u Džounsovo crnačko nasilje u njegovim
komadima. „O Gospode, dragi, taj čovek me plaši, ali volela bih da vidim
jedan od njegovih komada. Oooo, hajde da pogledamo jedan od
njegovih komada!!!” Njen čovek, nakon napornog dana u pisarskoj
kancelariji, povešće je na predstavu. Učiniće bilo šta, radije nego da
pokuša da digne svoju kitu.
„Ne razumem,” rekao sam ja. „Hitler mi je rekao da su belci viša
rasa a sada Džouns izvrće stvar i govori mi da su crnci viša rasa.”
„Pa, šta ti misliš koja je to viša rasa?”
„Zavisi od toga ko si; ako si belac, onda je bela rasa nadmoćna; ako
si crnac, onda je crna; ako si žut, onda žuta; ako si mešanac, mulat...”
Nastavila je još neko vreme munjevito ispaljujući rečenicu za
rečenicom. Mora da je govorila deset minuta bez stanke. Malo toga je
bilo dobro rečeno. Većina izrečenog je bilo jednostavno religiozno
žrtvovanje na oltaru. Atmosfera liberalnog belog usijanja jedne
liberalke. Čak bi i Džouns poželeo da to čuje.
„Koliko crnaca ti poznaješ?” pitao sam ja.
Ovo je uvek dobar način da se zaustavi iznošenje religioznih
argumenata. Pošto sam čitavog života bio običan radnik sa bednim i
loše plaćenim poslovima, radio sam sa više crnaca, poznavao više
crnaca, pio sa više crnaca, tukao se sa više crnaca nego ijedan teoretski
liberal sa glavurdom napunjenom knjigama. Dok sam prolazio kroz
zabačene ulice Nju Orleansa po kišici sa svojim kartonskim koferom,
oslovila me jedna visoka Azijatkinja koja je sedela na svom tremu
pokazujući noge. Nasmejala se i povikala „JADNO BELO ĐUBRE!”
Spustio sam svoj kartonski kofer i zagledao njene noge. „Dođi!” rekla je.
„Dođi, jadno belo đubre, da dobiješ malo!” Video sam kako se zavesa
malčice pomera i iza nje lice crnca, čije su se oči presijavale od želje da
me ubije zbog mojih dva dolara i dvadeset centi. Onda sam se
nasmejao, osećajući se dobro na jutarnjem suncu, podižući svoj kofer
pun pesama, i produžio dalje niz ulicu.
„Džouns se izvukao uz kauciju od 25 000 dolara,” predočio sam joj
ja.
„Pa, ti si izašao iz zatvora. Za deset minuta, ti si dobio kauciju!”
„Trebalo je da prođe šest ili sedam sati. kaucija je iznosila negde
između dvadeset i trideset dolara. Imao sam ih u ormaru ali trebalo mi
je dosta vremena da pronađem nekog ko će to da mi uradi. Džouns je
izvukao 2500 u gotovom, ako hoćeš poređenje, i uz to dve kuće, od
prijatelja njegovih roditelja. Ja ne znam nikoga koje vlasnik kuće.
Nemam čak ni roditelje. Ja sam i dalje jadno belo đubre.”
„Džounsova kuća ne pripada njemu. Ona pripada Crnačkoj
zajednici.”
 „O sranje,” rekao sam ja. Eto ti ga sad, prepiremo se oko Liroja
Džounsa uz pomfrit. Da ustanovimo ko je vlasnik kuće tog čoveka, ko
sere u klozetu i ko tuca u krevetu u toj kući. Možete se kladiti da je on
vlasnik bar jednog dela. Takođe, ako morate da zvonite da biste ušli,
niste vlasnik nijednog njenog dela.
Odlučio sam da se okanem tog razgovora ali ona ga se držala.
„Pretpostavimo da si išao ulicom i klepili su te po nosu, rekavši ti
da si dobio po nosu zbog boje svoje kože, kako bi se ti osećao? Ne
možeš da ih kriviš što hoće Crnu Moć. Crna Moć ne predstavlja ništa jer
oni nemaju nikakvu moć...”
Nastavila je dalje bez kraja i konca. Nisam imao nikakav naročit
argument protiv nje. Ona je samo pretpostavljala da imam. Ali ja sam
znao da ako bi crnci ikada dobili apsolutnu moć, ubili bi nju pre nego
što bi došli do mene. Zato sam slušao i slušao i onda poljubio devojčicu
za rastanak i odvezao se na posao.
Tamo na poslu, devet od deset ljudi su crnci ali zaboravite na to
kako godine prolaze. To nije ništa posebno dok liberalne bele liberalke
to ne učine posebnim. Radili smo. Onda sam ja rekao, „LIROJ DŽOUNS!”
Čovek pored mene se okrenuo i ponovo se optuživački ispružio
prst. „BOLJE TI JE DA NE KAŽEŠ NIŠTA O LIROJU DŽOUNSU!”
„Moja ćerkica kaže da ga se ja plašim.”
„PLAŠIŠ SE! PLAŠIŠ SE! BOLJE TI JE DA NE KAŽEŠ NIŠTA O LIROJU
DŽOUNSU!”
„Šta će se dogoditi ako kažem?”
„Pobrinućemo se za tebe, to će se dogoditi.”
„Misliš fizički ili psihički?”
„Nas nije briga za psihičko. Njegovi momci će te srediti na drugi
način.”
„Hoćeš da kažeš da ne mogu da imam slobodu govora?”
„Samo pazi šta govoriš! Liroj Džouns je MEĐUNARODNO POZNAT
DRAMSKI PISAC! Ko si ti? Samo pazi šta govoriš!”
„Daj mi cigaretu.”
„Đavola ću da ti dam, kupi sebi cigarete. Prodaju se u automatima.”
Njegov prijatelj je prišao. „Zdravo, brate,” rekao je.
„Zdravo brate,” odgovorio sam.
„Hoćeš li me pozvati kući na doručak?” (Radili smo noću).
„Naravno. Za doručak će biti kačamak i pasulj. Samo što ja nemam
kuću.”
„Imaš ulazna vrata?”
 „Da.”
„Pa, dolazim na ulazna vrata kad se sasvim razdani i zvonim. Ne
dolazim na zadnja vrata da ljudi ne pomisle da sam nekakav sluga ili
đubretar ili dostavljač. Dolazim ti na prednja vrata!”
„Brate Roj, moja ulazna vrata su i tvoja vrata sve dok je stanarina
plaćena.”
„Dobro, a ja ću da pustim neko sranje od brade kakvo ti imaš i naći
ću sebi neku mladu hipi devojku i doći ćemo niz Sanset bulevar ruku
pod ruku, pravo niz Sanset bulevar.”
„Voleo bih da i ja sebi nađem jednu od tih mladih finih plavih hipi
devojaka,” rekao sam mu ja.
Nakon nekoliko primedbi o guverneru Reganu on je otišao na drugu
stranu i seo. radili smo, dok se tamo u mojoj kući majka mog deteta
spremala za sastanak komunističke partije. Čiji su članovi sve sami
belci.
Prilično sjebana situacija.
Šta kažeš Liroje?
Brate?
 U ODSUSTVU JUNAKA

Nakon što sam prethodno pokušao da pokupim veoma mladu

kurvu čije su čarape skliznule nadole kao ogrubela koža oko njenih
prljavih članaka - nije me htela - zgrabio sam je za dupe u uličici, ona je
prdnula a taj prdež je srozao moju dušu od Singapura do Ganga,
prdnula je i otišla sa čudesno glupavim mornarom. Izašao sam na ulicu
a zeleno drveće je ispružilo svoje žute zube ka meni. I svoje gumene
đoke. Bio sam mrtvi prst ispružen ka nebu lišenom seksa.
Tuga. Tuga je postala tolika da se zatim pretvorila u nešto drugo -
poput pivske čaše. Tuga je jedno, a ludilo nešto sasvim drugo. I tako
odete svojoj kući, obrišete sranje sa dupeta, odlučite da poludite... šta
se dešava?
Čuje se zvonce na vratima! Žena sa prašnjavim crnim šeširom, koji
joj zaklanja polovinu lica, nosi zelenu maramu i možete da namirišete
njen donji veš... verovatno ima veoma veliku picu koja uvek ispušta tu
belu izlučevinu, ne mislim na onu koja se pojavljuje kod svršavanja,
mislim na izlučevinu, i ona kaže, „Da li biste priložili nešto za gladnu
decu Bionbione?” Ne, mama, nemoj molim te... „O, spavali ste? Žao mi
je...” I treba da ti bude žao. Ali nisam spavao, mama.
Ona odlazi.
ljudi su bolji od mene
kamenje je bolje od mene
pseće govno na nečijem travnjaku je
bolje od mene.

3:24 posle ponoći. Išao sam negde, očigledno, i vratio sam se. Kad
sam otvorio vrata, imao sam osećaj da je neko u prostoriji. Uključio
sam staru lampu i stao pored nje. Onda su se vrata ormara sa mojim
slikama na njima, oslikanim slinama i spermom i žvakaćim gumama,
otvorila i izašao je čovek sa licem koje je bilo skoro žuto; kosom koja je
bila i žuta i siva; ružnim zubima i vonjem koji je podsećao na slamu i
stajsko đubrivo, ili na vonj starih kaveza za kokoške. Istrčao je i udario
me u lice. Dok je pokušavao da dotrči do vrata zavrnuo sam mu levu
ruku iza leđa, i toliko savio prokletinju da je stigla skoro do njegovog
vrata. Počeo je da plače, i dalje jezivo smrdeći. „Frenki Ruzvelt je
mrtav,” jecao je. „Slušaj, šupčino, koga boli kita za to?” pitao sam ja.
„Mene, oh, mene!” „Ti SMRDIŠ!” dreknuo sam na njega, „OKUPAJ SE!”
Šutnuo sam ga u dupe i izgurao kroz vrata. Čuo sam kako trči niz ulicu.
Pogledao sam u ormar a tamo je bila gomilica govana, svežih govana.
Pogledao sam u to i povratio. Onda sam uzeo jučerašnje novine, neko
glupo sranje o čoveku koji se spustio na mesec, i sakupio svu tu
brljotinu zajedno i bacio je u korpu za otpatke.
Onda sam otišao do frižidera, napravio sendvič sa kobasicom,
popio dva piva pa onda počeo sa vinom. Onda sam otišao do svoje
table za pisanje, ogromne table koja je visila u sredini sobe na
konopcima, učvršćena na mestu sidrima od cigli, pronašao malo krede
i napisao:
OVAJ IMA DRVENU NOGU
ONAJ HOĆE DA MI POPUŠI KITU
TREĆI JE TUPADŽIJA
ČETVRTI NOSI PERIKU
PETI JE KOMUNISTA
ŠESTI JE HITLEROV UNUK
SEDMI ČITA DIKA TREJSIJA
OSMI TVRDI DA MU DUGUJEM DVE KUTIJE CIGARETA
DEVETA JE ŽENA KOJA JE NEKAD PLESALA SA KOBROM OD TRI
METRA ALI NEĆE DA SE TUCA SA MNOM. NE, BILA JE TO BOA
KONSTRIKTOR! U SVAKOM SLUČAJU, NEĆE DA SE TUCA SA MNOM.

Zvonce na vratima. U četiri ujutru. De Džons. Mlečno-crvene oči,

sise dovoljno velike za obojicu nas, ali, naravno, bez pičke, potreban
nam je junak, De Džonse. Nema ničega. Sve se sasušilo. Za šta možemo
da se uhvatimo?
Hehehehehehe hehe.
Gledao je konopac koji je držao tablu za pisanje.
Hehehehehehe hehe, ipak, ništa osim sranja. Dečaci sada igraju
igre. Hehe. Pretvaranje. I nigde ljudi, hehe. Ptice, mačke, mravi, u redu.
Naravno. Ostajemo pijani. Mazni ove pilule. Hehe. Sećam te se,
Bukovski, hehehe, kada si bio čovek a ne ovakva vreća govana kao što
si sad, hehe.
Idi i popuši crevo za vodu, De Džonse.
Hehe, he, onda kad si jednog jutra trčao oko bloka, dvaput, u sedam
ujutru, potpuno go - tvoja kita, dupe, jaja poskakuju na svežem
vazduhu. Ništa se ne čuje. Samo tvoja stopala, bosa stopala, tap, tap
tap! Mi obučeni, nas trojica, pokušali smo da te uhvatimo. Hehe, i onda
kad si visio naglavačke kroz prozor na četvrtom spratu onog hotela.
Kurve u onoj sobi su jecale, preklinjale te da se vratiš unutra. Obećavale
su da će da ti popuše, poližu ti dlake na dupetu, šta god. Hehe, to je bilo
dobro.
Idi popuši vrelu kašiku, De Džonse.
To je bilo zabavno. Ali zabavnije je bilo kad si pokušao da se vratiš
unutra a noge te nisu slušale. Obuhvatio si listovima drvenu letvu koja
razdvaja dva prozorska krila. Onda si bio zaista smešan.
Je li?
Jeste. Hehehehe. Rekao si, o, o, ako se ne uhvatim za sledeći, gotovo
je. Gubim snagu. Kurve su pritrčale a ti si vrisnuo, NE DIRAJTE ME! A
kako si uopšte izvukao celo telo nožnim člancima, nikad neću znati.
Pretvorio si se u puža, stonogu, nešto neljudsko. Hehehe, kad si ušao
unutra kurve su ti spustile pantalone, lizale ti dupe, jaja, kitu... hehehe.
Onda se čulo kucanje na vratima i ti si otvorio vrata dignute kite, DA? a
gazda je rekao, ŠTA DOĐAVOLA RADIŠ VISEĆI KROZ PROZOR
NAOPAČKE? Hehehe. A ti kažeš, SAMO SAM POKUŠAVAO DA ULIJEM
MALO ŽIVOTA U OVU PROKLETU ŽURKU! Hehehe. A gazda kaže, U
REDU. URADI TO JOŠ JEDNOM I ZVAĆU POLICIJU! Hehehe.
De Džons me pogledao: „Šta se dogodilo s tobom, Bukovski ?”
Ne znam, čoveče. Umor.
Hteo sam da napišem knjigu o tvom životu; sada me više ne
zanimaš.
Ono što sam radio bilo je ono što sam morao da radim. Ne treba mi
to više.
JEBI SE ČOVEČE! TI SI GOTOV!
De Džons je ustao i otišao.
Moja poslednja šansa za bemrtnost.
Možda je bio u pravu. Uzeo sam malo viskija da sredim živce. Otišao
sam do telefona. Hej, mala, imam flašu. Dođi ovamo. Pićemo. Pričaćemo
neke gluposti. Onda ćemo se tucati.
Prekinula je vezu.
Otišao sam do table za pisanje:
ZAŠTO SE PRATI ISPOD PAZUHA KAD SU MALJE POKORILE VIŠE
MESTA OD ALEKSANDRIJE?
ZAŠTO VOZITI BICIKL KAD GA VOZI I HENRI MILER?
 IGRALI SMO NA DUŠU UOPŠTE JE NEMAJUĆI I SJEBALI SVETU
GROZOTU DISANJA.
OPUSTOŠILI SMO ZEMLJU VIŠE OD BILO KOJIH VOJSKI.
KAD JUNAK STIGNE SHVATIĆEMO DA JE ODUVEK BIO OVDE.

Onda sam seo, zapalio cigaretu, popio dve čaše crvenog vina i
čekao.
 HRISTOS SA SOSOM ZA ROŠTILJ

Autostoper je stajao odmah pored benzinske stanice kada su ga

primili u kola. Smesti li su ga na zadnje sedište sa Kerolajn.
Marej je vozio. Frenk se okrenuo, spustio ruku na naslon sedišta i
pogledao stopera.
„Ti si hipik?”
„Ne znam. Zašto?” pitao je klinac.
„Pa, mi smo se pomalo specijalizovali za hipike. Navikli smo na
njih.”
„Onda znači da vam ne smetamo?”
„Ma dođavola, ne, dečko, mi volimo hipike! Kako se zoveš?”
„Brus.”
„Brus. Pa, to je lepo ime. Ja sam Frenk. Momak koji vozi, to je Marej.
A ta prelepa kučka pored tebe, to je Kerolajn.”
Brus je klimnuo glavom i nacerio se. Onda je upitao, „Dokle idete?”
„Sve do kraja, dečko, vodimo te sve do kraja.”
Marej se nasmejao.
„Zašto se on smeje?” pitao je Brus.
„Marej se uvek smeje u pogrešno vreme. Ali on je naš vozač. On je
dobar vozač. Vozio nas je gore i dole niz obalu, kroz Arizonu, Teksas,
Lujzijanu. Naizgled se nikada ne umara, ali on je u redu, zar nije u redu,
mala?” pitao je Kerolajn.
„Naravno, a i Brus je takođe u redu,” spustila je ruku klincu na nogu
i stegnula je. Onda se nagnula i poljubila ga u obraz.
„Da li si išta jeo u poslednje vreme, klinac?”
„Ne, prilično sam gladan.”
„Dobro, ne brini. Uskoro ćemo da stanemo i nešto jedemo.”
Kerolajn se i dalje smešila Brusu. „Fin je. Stvarno fin.” Brus je osetio
kako mu njena ruka klizi uz nogu prema penisu. Frenka naizgled nije
bilo briga a Marej je samo nastavio da vozi. Onda ga je uhvatila za
penis, trljala ga je i smešila se.
„Gde si spavao prošle noći, klinac?” pitao je Frenk.
„Pod drvećem. Bilo je prilično gadno hladno. Svakako mi je bilo
drago kad je sunce izašlo.”
„Imaš sreće što te neka životinja nije prožderala tokom noći.”
Marej se ponovo nasmejao.
„Kako to misliš?” pitao je klinac.
„Mislim, ispod sve te kose, izgledaš kao fin i sočan klinac.”
„Sigurno da izgleda,” rekla je Kerolajn. Nastavila je da mu mazi
penis. Postajao je tvrd.
„Koliko godina imaš, Bruse?”
„Devetnaest.”
„Čitao si Ginsberga, Keruaka?”
„Naravno, ali oni su kao iz vremena bita. Mi volimo rok i folk
muziku, te stvari. Ja volim i Džonija Kesa. I Bobija Dilana, naravno...”
Kerolajn mu je raskopčala pantalone i izvadila mu ga. Onda je
spustila jezik na njega i kružila okolo. Frenk se ponašao kao da se to ne
dešava.
„Bio si do Berklija?”
„O da. Do Berklija, Denvera, Santa Barbare, Friška...”
„Misliš li da će biti revolucije?”
„Da, mora je biti. Nema drugog izlaza. Shvataš...”
Ona je štipala njegovu kitu u usta. Klinac više nije mogao da govori.
Marej je najzad pogledao nazad a onda se nasmejao. Frenk je
zapalio cigaretu i gledao.
„Gospode,” rekao je klinac, „o moj bože, Isuse.”
Kerolajn je pomerala glavu gore-dole. Zatim je sve usisala. Bilo je
gotovo. Brus se zavalio u sedištu, zakopčavajući rajsferšlus.
„Kako je bilo, klinac?”
„Pa, zaista dobro, znaš?”
„Nisi često imao ovakvu vožnju. A ona još nije ni završena. Tek
počinje. Sačekaj samo da stanemo da jedemo.”
Marej se ponovo nasmejao.
„Jednostavno mi se ne dopada kako se smeje,” rekao je Brus.
„Pa, ne možeš da dobiješ baš sve. Upravo si imao lepo pušenje.”
Neko vreme su se samo vozili.
„Jesi ogladneo, Marej e?”
Marej je po prvi put progovorio. „Da.”
„Pa, staćemo čim nađemo lepo mesto.”
„Nadam se da će to biti uskoro,” rekao je Marej.
„Pretpostavljam da Kerolajn nije gladna. Upravo je ručala.”
„Ipak bih mogla da uzmem neki desert,” nasmejala se ona.
 „Kad smo uostalom, poslednji put jeli?” pitao je Frenk.
„Prekjuče,” odgovorila je Kerolajn.
„Šta?” pitao je Brus. „Jeli ste prekjuče?”
„Da, dečko, ali mi kad jedemo, jedemo - hej! Ovo izgleda kao dobro
mesto. Dosta drveća, izdvojeno. Skreni ovde, Mareje.”
Marej je skrenuo sa puta i svi su izašli iz kola i protegnuli se.
„To je đavolski lepa brada, klinac. I ta gomila kose. Brice te ne viđaju
baš mnogo, zar ne?”
„Niko me ne viđa mnogo, čini mi se.”
„Tako treba, momče! U redu, Mareje, iskopaj nam rupu za vatru.
Pripremi ražanj. Prošlo je već dva dana. Samo što nisam izgubio svoj
pivski stomak.”
Marej je otvorio prtljažnik. Unutra je bila lopata. Drva pa lak i ugalj.
Sve što im je trebalo. Počeo je da nosi stvari dole u udolinu između
drveća. Ostali su se vratili u kola. Frenk je dodao ostalim pljuge i pružio
im bocu viskija. Škotskog. Bila je to pitka stvarčica ali klinac je morao
da poteže iz mešine s vodom nekoliko puta.
„Zaista mi se dopada Brus,” rekla je Kerolajn.
„I meni se dopada,” rekao je Frenk. „Pa šta onda dođavola, zar ne
možemo da ga podelimo?”
„Naravno.”
Svi su ćutke pili. Frenk reče, „Hajde. Mora da je do sada sve
spremio.”
Izašli su i krenuli kroz drveće predvođeni Frenkom, a Kerolajn je
držala Brusa za ruku. Kad si stigli dole, Marej je bio skoro završio.
„Šta je to?” pitao je klinac.
„To je krst. Marej ga je sam napravio. Zar nije lep?”
„Mislim, čemu služi?”
„Marej veruje u rituale. On je pomalo čudan, znaš, ali mi se
zabavljamo zajedno sa njim.”
„Slušaj,” rekao je klinac, „ja nisam gladan. Mislim da ću jednostavno
malo da šetam niz cestu.”
„Ali mi smo gladni, klinjo.”
„Da, ali ja sam...”
Frenk je udario klinca u stomak. Kad se ovaj presamitio, Marej ga je
udario močugom iza uha. Kerolajn je napravila jastuk od lišća i sela dok
su Frenk i Marej vukli klinca do krsta. Frenk je držao Brusa pritisnutog
uz krst dok je Marej zabijao veliki ekser u momkov levi dlan. Onda su
prešli na desni dlan.
 „Hoćeš da pređeš na stopala?” pitao je Frenk.
„Ne, umorio sam se od toga. Previše posla.”
Seli su pored Kerolajn i dodavali se flašom.
„Ovde su prelepi zalasci sunca, zar ne?” pitala je Kerolajn. „Da.
Pogledaj ti to. Ružičasto i pretvara se u crveno. Ti voliš zalaske sunca,
Mareje.”
„Naravno da volim zalaske sunca. A šta si mislio?”
„Samo sam pitao. Nemoj da si toliko osetljiv.”
„Pa, vi me ljudi uvek tretirate kao da sam neka vrsta idiota.
Naravno, volim zalaske sunca.”
„U redu. Hajde da se ne svađamo. Ili bi možda trebali da se
svađamo. Jer mi je nešto palo na pamet.”
„Stvarno?” rekao je Marej.
„Stvarno. Umoran sam od korišćenja sosa za roštilj. Umoran sam od
tog ukusa. A osim toga, negde sam čitao da od toga možeš da dobiješ
rak.”
„Pa, ja volim roštiljski sos. A ja stalno vozim, radim sav posao, zato
treba da koristimo sos za roštilj.”
„Šta ti misliš, Kerolajn?”
„Menije svejedno, ovako ili onako. Samo da jedemo.” Klinac se
pomerao na krstu. Ispružio je noge da ustane a onda podigao pogled.
Onda je video svoje ruke.
„O moj bože! Šta ste mi to uradili?”
Onda je vrisnuo. Bio je to dugačak, visok, žalostan vrisak. Onda je
prestao.
„Sačuvaj hladnokrvnost, klinac”, rekao je Frenk.
„Da”, složio se Marej.
„Čini mi se da sada ne želi pušenje, ha, Kerolajn?”
Kerolajn se nasmejala.
„Slušajte”, rekao je klinac, „molim vas skinite me. Ne razumem. Ovaj
bol - mnogo me boli. Žao mi je što sam vrištao. Molim vas skinite me.
Molim vas, molim vas, bože svemogući, skinite me!”
„U redu, skini ga, Marej e.”
„O moj bože, hvala ti!”
Marej je prišao krstu, zabacio klincu glavu i presekao mu vratnu žilu
mesarskim nožem. Onda je podigao zidarski čekić i počeo da vadi
ekser iz levog dlana. Psovao je.
„Ovo je uvek najteži deo.”
Zatim je Marej spustio klinca sa krsta i svukao ga. Bacio je odeću i
prekrivače na jednu stranu. Onda je uzeo nož i rasporio klinca, počev
ispod rebara i prosecajući kroz stomak.
„Hajde”, rekao je Frenk. „Ne volim da gledam ovaj deo.”
Kerolajn i Frenk su ustali i otišli u šumu. Kad su se vratili, sunce je
bilo zašlo a Marej je natakao klinca na ražanj i okretao ga.
„Čuj, Mareje.”
„Kaži.”
„Šta ćemo što se tiče sosa za roštilj?”
„Baš sam nameravao da ga sipam. Moraš da sipaš dok se meso peče
da bi postigao pravi ukus, to znaš.”
„Reći ću ti kako ćemo. Bacaćemo novčić u vezi toga. Hoćeš da igraš,
Mareje?”
„U redu. Dođi ’vamo, Kerolajn. Okreći ražanj dok bacamo novčić.”
„Važi.”
„Jedno biranje”, rekao je Frenk. „Biraš dok je novčić u vazduhu.”
Frenk je hitnuo novčić visoko u vazduh.
„Glava!” viknuo je Marej.
Novčić je pao. Prišli su mu i pogledali ga.
„Nek se nosi,” rekao je Frenk.
„Pa, ne moraš da jedeš ako nećeš,” rekao mu je Marej.
„Ješću,” odgovorio je Frenk...
Sledećeg jutra vozili su se putem, Frenk i Marej napred a Kerolajn
na zadnjem sedištu. Sunce je bilo već visoko u nebu. Kerolajn je pozadi
čistila mesto sa prstiju.
„Ta devojka ima najstrašniji apetit koji sam ikada video”, rekao je
Marej.
„Da, a takođe prva i proba. Skoro čim momak uđe u kola.”
Frenk i Marej su se nasmejali.
„Momci, niste zabavni. Uopšte niste zabavni!”
Kerolajn je spustila prozor i ispružila ruku napolje.
„Tako sam sit,” rekao je Marej, „da ne želim više nikad da vidim
nijednog hipika.”
”Rekao si to isto pre dva ili tri dana,” odgovorio mu je Frenk.
„Znam, znam...”
„Gledajte! Uspori! Mislim da sam videla još jednog! Da, gledaj,
brada, sandale, radničke pantalone.”
„Hajde da prođemo ovog, Frenk.”
Hipik je ispružio palac.
„Zaustavi kola, Mareje. Hajde da vidimo dokle hoće da ide.”
 Zaustavili su se.
„Dokle ideš, klinac?”
„Nju Orleans.”
„Nju Orleans? Za to će nam trebati najmanje tri ili četiri dana.
Upadaj, klinac. Ulazi pozadi, sa našom prelepom damom.”
Hipik je ušao i Marej je nastavio da vozi.
„Kako se zoveš, dečko?”
„Dejv.”
„Dejv. To je lepo ime. Ja sam Frenk. Momak koji vozi je Marej. A ta
prelepa kučka pored tebe, to je Kerolajn.”
„Dobro je što sam vas upoznao,” rekao je Dejv i onda se okrenuo i
nasmešio Kerolajn.
„A nama je zadovoljstvo što smo upoznali tebe,” uzvratila mu je s
osmehom Kerolajn.
Marej je podrignuo kad je Kerolajn spustila ruku na Dejvovo koleno.
 AH, OSLOBOĐENJE, SLOBODA, LJILJAN NA
MESECU!

Vreme je kad razne grupe zahtevaju svoje dostojanstvo i mesto

ispod sunca zaklonjenog dimom. Često njihovi zahtevi otkrivaju
njihove slabosti i okrutnosti, ali namaknuti su im oglavi i oni mogu da
vide samo pravo ispred sebe - gledaju samo za sebe. Grupa može da
bude Al Kaponeova banda ili baletska trupa. Grupa može da predstavlja
Katoličku crkvu ili muška atletska ekipa sa Stenforda. Grupisanje znači
„pobedu” i to „pobedu za nas”. Grupa znači ,ja hoću ono što je moje po
božijem pravu i bolje da mi to date ili inače...” Grupisanje je zahtev za
ljubavlju preko pretnje. Ljubav znači ogromno mnoštvo različitih stvari
za različite ljude. Grupisanje neće uspeti. Stvaranje grupa samo dovodi
do stvaranja kontra-grupa. Grupisanje, na neki način, više izoluje nego
što oslobađa, ali pustimo sve to neka ide svojim tokom. Svi to sada
rade. Ali ja mislim o nekim od grupa koje se nisu organizovale. Kao
recimo, deca. Možeš li da se setiš bilo koje druge grupe sa manje prava
od dece? Njih tuku, školuju, odguruju u stranu, kupaju kad hoće,
nasumično hrane, govore im kad da spavaju, kad da se bude, govore, ne
govore, i tako dalje i tako dalje. Izgovor je taj da oni ne znaju kako sami
da rade te stvari - i to dugo nakon što to nauče.
Prisetiću se svog detinjstva. Držan sam u potpunom ropstvu.
Subota je bila dan za sređivanje i zalivanje travnjaka. Nedeljom je bila
crkva. Ostalim danima je bila škola, domaće zadaće i razni zadaci.
Tukao me tri ili četiri puta nedeljno moj nasilni otac, Čovek pun mržnje.
Koristio je traku za oštrenje brijača. Jedini komentar moje majke glasio
je: „Poštuj ga. Uostalom, on je tvoj otac.”
Bio sam rob. Mislio sam, bože, visok sam samo metar. Ne mogu da
dobijem posao. Moram da ostanem ovde i trpim ova prebijanja da bih
imao mesto gde ću da spavam i nešto da jedem. To mi sada zvuči
pomalo smešno ali tada nije bilo.
Čitao sam da je jedna majka gurala svoju ćerkicu u kadu s vrelom
vodom da bi je naučila da bude „poslušna”. Otac će, nakon što išutira
svoje dete cipelama, otvoriti pivo i gledati televizor. Druga majka je
izgladnjivala svoju bebu do smrti. Možete da čitate priče strave i užasa,
sve jednu za drugom, u svojim dnevnim novinama. Mislite o deci koju
nema ko da zastupa, najvećoj ropskoj grupi na svetu.
Ako želiš da odeš i dalje, šta je sa psima i mačkama? Da li si ikad
razmišljao o odvratnoj hrani kojom hraniš svoje ljubimce? To je pseća
hrana, to je mačija hrana, kažeš ti, oni to jedu. I ti bi to jeo, da je to sve
što imaš. Daješ im to zato što je jeftino - možeš da imaš živog roba za
dvanaest centi na dan. Dok zahtevaš oslobađanje, porobljavaš svoju
decu i kućne ljubimce. Šta je s tobom?
Možemo čak otići i do krajnosti i reći, šta je sa bubašvabama,
paucima, muvama, mravima, zmijama, kravama, bikovima, konjima,
mazgama, leptirima, junadima, majmunima, gorilama, tigrovima,
lavovima, lisicama, vukovima, svinjama, pilićima, ćurkama, ribama,
fokama, papagajima i njima sličnim? Hajde, stari moj, ti ili vladaš svim
ovim bićima, ubijaš ih, zatvaraš ih, ili zarađuješ od njih. Dok zahtevaš
slobode, porobljavaš sve oko sebe. Šta je s tobom?
Kakvo je to dostojanstvo kod svinje, kažeš ti; ona bolje izgleda kao
slanina, šunka ili svinjski ražnjići. Pa, možda tebi.
A tigar, kažeš ti, ako ga ne ubijemo ili ne zarobimo, on će da ubije
nas.
Ah, ista stara priča. Kada počinje sledeći rat? Da li se iza onog
žbunja skriva Indijanac ili nacista stiže iz Hobokena?35
Dobro, kažeš ti, borbe s bikovima možda i nisu baš u redu.
Šta je onda sa boks mečevima? Gurnemo dvojicu ljudi u ring i
nadamo se da će svojski isprebijati jedan drugoga. Ako to ne urade,
pokazaćemo im mi njihovo...
Dakle kao što vidiš, kada govoriš o oslobađanju, u svetu postoji
bezbroj neoslobođenih grupa. Sada uzmimo za primer bubašvabe...
Molim te Bukovski, nemoj da ulaziš u potpune besmislice.
Da li si ikad nešto pita bubašvabu?
Ne mogu da je pitam.
U tome je suština. Stoga sebe proglašavam za osnivača Društva za
oslobođenje bubašvaba.
Pobogu, imaš ih dovoljno ovde u ovom ćumezu!
Eto, vidiš!
Misliš...?
Naravno...
Odoh ja odavde.
 Bolje ti je. Grupišemo se. Sve smo jači svakog dana, pravo napred,
brate!
Otišao je do vrata, zalupio njima pri izlasku i sišao na ulicu.
Prokleta fašistička svinja!
 MAČKA U ORMARU

1970.
Bio sam pijan nedelju dana, a onda mi je jedna devojka, crnkinja
krupnih nevinih očiju, pročitala jednu od svojih pesama, i pesma je bila
tako loša a ona je bila tako fino stvorenje; nisam mogao da kažem ništa
o tome koliko je pesma loša pa sam otišao u kupatilo, skinuo poklopac
sa vodokotlića i razbio ga o pod.
Onda sam izašao i opružio se po podu. Ispružio sam se tamo ispred
kao folk pevač, slušao, stezao je za noge, milovao joj butine kad neko
reče, „Henk!” a ja podigoh pogled i na vratima su bila dva policajca.
Ustao sam.
„Ti si vlasnik ovog ćumeza, druškane?” pitali su. „Iznajmljujem ga.”
„Pa, odavde dopire previše buke.”
„U redu, stišaćemo se.”
„Postaraj se da bude tako. Pošto ako budem morao da se vratim,
neko će da završi u ćorci.”
Otišli su. Ne sećam se mnogo stvari sa ostatka žurke ali kad sam se
probudio bio sam sam u spavaćoj sobi, bolestan, previše slab da
ustanem iz kreveta. Sunce se bilo sasvim podiglo. Morao sam da siđem
sa ove vrteške. Predugo sam bio pijan.
Onda je zazvonio telefon.
O, sranje. Podigao sam slušalicu.
„Halo?”
„Henk?”
„Da, da. Henk.”
„U krevetu si?”
„Da.”
„Ustaj. Idemo na vožnju čamcem po prelepom Pacifiku.”
„Možda ti ideš. Ja ne.”
„Hajde. Izlazi iz tog kreveta. Doći ćemo za pola sata.”
Ustao sam, oteturao se do kupatila i pogledao svoje lice u ogledalu.
Obuzdao sam se da ne vrisnem, otišao u kuhinju i otvorio frižider.
Unutra nije bilo piva. Ruka mi se tresla dok sam zatvarao vrata
frižidera. Nisam jeo tri dana.
Navukao sam nekakvu odeću, seo u stolicu i čekao.
Prošlo je sat vremena. Dobro, pomislio sam, predomislili su se.
Skinuo sam odeću i vratio se u krevet, pa navukao pokrivače do
brade.
Mora da sam zaspao. Začulo se zvono na vratima. Navukao sam
kućni ogrtač.
Bili so to Barbi i Dač.
„Hajde, hajde! Obuci nešto!”
„Slušajte, bolestan sam, stvarno bolestan... jedva mogu da hodam.”
„Hajde, oblači se. Ovo će ti prijati.”
„Da.”
Onda smo stali da sačekamo momka sa autom. Odvezli smo se na
kej. Dok su oni ugovarali stvar ja sam šetao niz kej tražeći mesto gde
bih uzeo pivo. Nisam video nikakve reklame za pivo. Sveža riba.
Vrteška. Hamburgeri. Ali nema piva.
Vratio sam se nazad.
Prešao sam preko zaljuljane grede koja je vodila do plutajućeg doka.
Skoro sam slomio nogu kad sam doskočio na dok. Evo nas. Tri belca sa
prelepom crnkinjom. Popeli smo se u čamac na vesla. Ponovo sam
jedva uspeo.
Seo sam na poprečnu gredu i rekao, „Sranje! O, sranje!”
„Izgorećeš na suncu,” rekao je Dač. „Bled si. Nikad ne izlaziš na
sunčevu svetlost. Na ovaj način ćeš prestati da cirkaš i bićeš zdrav.”
Sav sam se tresao. „Ali ja umirem.”
Pogledali su me i nasmejali se.
„Možeš li da plivaš?”
„Danas ne znam. Previše sam slab. Odmah bih potonuo.” Klajd je
pokušavao da pokrene motor. Nije hteo da upali. Nastavio je da povlači
sajlu.
Još bih mogao da imam sreće, pomislio sam.
Pet minuta kasnije motor se pokrenuo. Dač je sedeo i izbacivao
praznom limenkom vodu sa dna čamca. U čamcu je bila mrtva riba, bila
je tu već nedelju dana.
Doteturao sam se do Barbi i seo pored nje. Uzela me za ruku.
„Zar nije lepo?”
Voda je bila ustalasana. Dač je sedeo na pramcu i poskakivao gore-
dole kako se čamac uzdizao.
„Ja mogu da plivam!” povikao je na mene. „Mogu da plivam deset
kilometara!”
Prošli smo pored mrtve ribe koja je plutala na površini.
„Jesi video tu ribu?” pitao me Dač.
„Video sam je.”
Izašli smo iza valobrana i zaputili se ka pučini. Naš čamac je bio
najmanji od svih. Okolo su uglavnom bile jedrilice i jedna ili dve velike
jahte sa motorima.
Počeo sam da povraćam.
„Gumi glavu preko ivice!”
Nisam mnogo povratio. Danima nisam jeo. Bila je to samo zelena
sluz.
„Šta je bilo, Henk? Imaš li morsku bolest ili je to mamurluk?”
„Mamurluk... brrlll! Ahhhh! Bljuc!”
„Hoćeš da se vratimo?”
„Ne... bljuuuuc! ...nastavite...”
Završio sam s povraćanjem.
Klajd je nastavio da plovi ka pučini. Prošli smo pored jedrilica.
Stalno sam mislio kako bi bilo lepo sedeti u stolici u mom olinjalom
stanu, piti jako piće i slušati Starvinskog ili Malera.
„Kreni nazad!” doviknuo sam Klajdu.
„Šta? Ne čujem te! Blizu sam motora!”
„Rekao sam, kreni nazad ka obali!”
„O, plovićemo neko vreme duž obale. Sve dok možeš da vidiš one
hotele znaš da nismo daleko.”
Hoteli su imali po četrdeset spratova.
„Sranje!” rekao sam.
„Šta?”
Najzad su preuzeli svoj red da upravljaju čamcem a Klajd je došao i
seo pored mene.
„Zar nije sjajno?”
„Glupo je. Izbacite me na obalu a vi nastavite s ovim. Sačekaću vas.”
„Ali, mislio sam da si ti veliki Bukovski, momak koji je skitao preko
cele zemlje nekoliko puta?”
„Čovek se umori od guranja glave pod vetrenjaču...”

Hari je bio više u tom stilu, „...proklete budale su me izvukle iz

kreveta sa mamurlukom koji može da potraje nedelju dana i gurnuli me
u čamčić koji se puni vodom na sve strane pa smo se vozili deset
kilometara na pučinu sa motorom jačine četvrt konjske snage...”
 „Ali zašto si rekao da sam visok metar i po u onoj priči koju je
objavio Evergrin? Ja nisam visok metar i po...”
„...oni su vrsta ljudi koja se vozi u roler kosterima. U suštini su
smoreni i potreban im je izuzetan šok da podstakne...”
„...znaš li kolika je visina od metar i po?”
„Ne.”
„Metar i po je dovde, ti kopile.”
Hari je postavio ruku tačno ispod mesta odakle počinje da mu raste
kosa.
„Ja sam visok metar i pedeset pet.”
Ponovo je seo. „A želeo bih da se ovde dešavalo sve ono što si rekao
da se ovde dešavalo - sve te terevenke i orgije.”
„Dešavale su se.”
„I rekao si da sam nosio periku koja mi je spadala. Ljudi mi bulje u
kosu.”
Hari je pisao kritike za Fri Pres. Objasnio mi je značenje „panike” u
literaturi i kako „panika” stvara umetnost. Objasnio je koren reči
„panika”. Stari druškan je nešto našao.
Hemingvejeva panika: bokserske rukavice, korida, odlasci u lov,
istrčavanje da spase čoveka pod žestokom paljbom. I Kamijev
„Stranac”. Ništa osim obrnute panike.
Hari je prešao na Maksvela Bodehajma u Njujorku.Maks je bio uvek
pijan. Išao bi njujorškim ulicama u tri ujutro, okolo nigde nikog, a onda
bi se okrenuo iskeženih usta i napola ispljunuo a napola vrisnuo reči:
„FAŠISTIČKA SVINJA!” Grebao se za pivo u barovima i prodavao svoje
pesme sa potpisom - „prelepe pesme!” - za dolar. A fotografiju čoveka
koji je ubio Maksa objavili su u novinama, na njoj se ovaj široko kezi a
ispod piše, „Pa, u svakom slučaju, ubio sam komunistu!” Samo što
Maks nije bio komunista.
Onda se Hari upustio u priču o mornaru visokom sto devedeset koji
je primio toliko kite da se od toga zamorio i išao je u barove da traži
momke krupnih ruku i podlaktica i navodio je te momke da mu nabiju
podlakticu do lakta u dupe. Hari je pričao neka teška sranja. Kako kad
se nađeš u zatvoru u Arabiji samo treba da skineš pantalone i naceriš
se. Oni će misliti da si svetac.
Onda sam četiri sprata niže čuo kako se otvaraju vrata Klajdovih
kola. Nikad nije podmazivao kola. Koristio je vrata na njima kao sirenu.
„O, o. Evo mornara. Sići ću dole da ih dočekam da te ne bi gnjavili.”
„Ne želim da budem totalni seronja. Proviriću napolje i mahnuti
im,” rekao je Hari.
Hari je mahnuo Daču. Dač je mahnuo Hariju.
Sišao sam dole liftom.
Onda sam seo u kola i odvezli smo se.
„Pa, kako je bilo?” pitao sam ja.
„O, bože, bilo je čudesno,” odgovorila je Barbi.
„Otišli smo daleko na pučinu,” rekao je Klajd. „Talasi su bili visoki
dva metra. Uključili smo motor na najjači pogon i jurcali u svaki talas.
Bilo je sjajno.”
„Kao da prolaziš kroz zidove od cigle,” rekao je Dač. „Stvarno smo
se dobro proveli. Zakasnili smo sat vremena i onaj tip se dernjao na
nas.”
„Šta ćemo da jedemo?” pitao je Klajd.
„Moram da gledam Kosu u pola devet.”
„Da li si gledao Kosu, Henk?”
„Da li sam vam ikad pričao o mornaru visokom nekih metar i
devedeset kom je dosadila kita pa je tražio od momaka da mu guraju
ruku u dupe, sve do lakta?”
„U to je prilično teško poverovati,” rekla je Barbi.
„Pa, znaš, Katarina Velika je umrla pošto ju je tucao konj?”
„Kažu da su Katarinu Veliku ubili gardisti iz dvorca nakon što su je
jebali,” rekla je Barbi.
„Pitam se da li su znali da će biti pogubljeni?” pitao je Klajd. „Meni
izgleda da bi bilo prilično teško da ti se digne u tom slučaju.”
Vozili smo se misleći kako bi bilo teško da ti se digne u takvom
slučaju.
Stali smo kod supermarketa a Dač i Barbi su izašli.
„Kupite neko pivo”, rekao sam im.
Najzad su se vratili a ja sam pitao Dača da li je doneo pivo i on je
rekao „Da, da” i onda smo se popeli u Dačov stan koji je košta sto deset
dolara mesečno, pun knjiga, sa stereo uređajem i gramofonom -
staklena vrata tuš kabine i sve ostalo, pa sam seo za sto i gledao kako
Barbi kuva dok sam pio svoje pivo.
„Pretvaram se da si u mojoj kuhinji, dušo?”
Široko se osmehnula.
Večera je bila sasvim dobra. Prva hrana koju sam pojeo za tri dana.
Onda je Klajd morao da krene da gleda Kosu. Ali prvo je Dač kupio
od Klajda motor za čamac za devedeset dolara.
„Ovo kupujem za tebe, Bukovski. Sada možemo da idemo na vožnju
čamcem svakog vikenda.”
„Hvala ti, Dač.”
Ostavili smo motor, poželeli laku noć Klajdu, i onda smo se odvezli
da obiđemo Dačovu knjižaru. Ovde niko nikad nije kupovao knjige. Ali
pozadi je bila prostorija, velika, gde su ljudi jedni drugim čitali poeziju.
Petkom uveče. A subotom uveče bili su tu folk pevači.
Tako smo otvorili radnju i Dač je jurcao po njoj.
„Sranje! Nekoje ulazio ovde!”
Seo sam sa svojim pivom i gledao.
„Mačija hrana! Nekoje hranio mačku! A kafa je još vruća! Sranje! Ko
je bio ovde!”
Ja sam samo pio svoje pivo.
Dač je otišao pozadi.
„Hej! Zadnja vrata su otvorena! Znam da sam zaključao zadnja
vrata!”
Onda je Barbi pronašla vreću za spavanje na podu.
„Sranje, ovo nije tvoja vreća za spavanje.”
Onda je Dač otišao u toalet. Prozor je bio otvoren. Neko se uvukao
kroz prozor. Naravno, napolju je stajala stolica. I bio je tu magazin Siti
Lajts. Prokletstvo, neko je bio ovde. Ali taj nije mogao da bude loš
čovek, jer je nahranio mačku.
„Misliš da samo dobri ljudi hrane mačke?” pitao sam ja.
„Dakle, Bukovski, ako postavim metalnu šipku na prozor toaleta,
niko neće moći da uđe, tačno?”
„Pogrešno.”
Trinaestogodišnji dečak je ušao kroz otvorena zadnja vrata.
„Hej, čoveče,” rekao je, „svi su isparili! Gde sam ja?”
„Ti si u knjižari Zlatni pauk,” rekla je Barbi.
„Čoveče!” rekao je klinac.
Ušao je i seo na stolicu.
„Isuse,” rekao je, „gde su svi ljudi? Robert je rekao da je ovo živahno
mesto, skoro kao kod Bukovskog. Gde su svi ljudi?”
„To je samo petkom i subotom uveče,” rekao je Dač. „Nedeljom se
odmaramo.”
„O,” rekao je dečak, „pa, sranje, ja sam na LSD-u. Ipak, uzeo sam
samo pola tablete.”
Onda sam čuo mačku. Grebala je i mjaukala.
„Dač, šta je to?”
„To je mačka, ušla je kroz prozor toaleta.”
 „Ali upravo si zaključao prozor. Pogledaj u taj ormar. Zvuči kao da
dopire iz njega.”
Dač je prišao, pomerio klupu gurnutu ispred ormara i njihova
mačka je išetala, samo malo ljuta i uvređena.
„Dakle, ko bi uopšte gurnuo mačku unutra?”
„Isti momak koji ju je nahranio,” rekao sam ja.
„Robert kaže da je ovo moderno mesto,” rekao je dečak.
Mačka je hodala okolo, repa podignutog pravo u vazduh.
Onda su dvoje ljudi ušli na zadnja vrata. Devojka je imala oko
devetnaest godina, bila je veoma čvrsta, stamena. Dečko je imao nekih
petnaest godina, jedan od onih suvonjavih.
„Hajde,” rekao je devojci, „hajde da se uvalimo.”
Pošao je uz stepenice koje su vodile do soba za spavanje na spratu.
„Hej, čoveče,” zaurlao je Dač, „ako te pustim tamo gore svaki klinac
koji hoće da lumpuje uvaliće se ovde i mi nećemo opstati. Ne mogu da
te pustim gore. Gde si čuo za ovo mesto?”
„Od Roberta.”
„Ne možeš da ostaneš ovde.”
„U redu, gde je ugao Sanseta i Normandije?”
„Hej, čekaj,” rekao sam ja, „tu je moj stan.”
„Slušaj,” rekla je Barbi devetnaestogodišnjakinji, „mislim da imaš
neko mesto gde boraviš. Zašto ga dovodiš ovamo?”
„Jer imam momka koji živi sa mnom.”
„U redu,” rekao je Dač, „vi ljudi morate da idete.”
Izašli su, oboje veoma ljuti.
„Slušaj, Dač,” rekao sam ja, „moram da idem.”
„U redu,” rekao je Dač.
„Slušaj,” rekao je klinac, „ideš li u blizinu Santa Monike i Vestern
bulevara?”
„Mi ćemo te odvesti tamo,” rekao mu je Dač.
Dač je ponovo zaključao radnju i otišli smo do kola, Barbi i klinac su
seli pozadi a Dač i ja napred.
„Bukovski, ako postavim šipku na taj zadnji prozor neće moći da
uđu, zar ne?”
„Ne,” rekao sam ja.
Izašao sam ispred svog stana. Uzeo sam svoja piva, poljubio Barbi
za laku noć i mahnuo im. Prišao sam prednjim vratima, uspeo da ih
otvorim, proverio u ruksaku - ostala su bila tri piva - otišao do
telefonskog imenika, pronašao podvučeni broj i pozvao ga:
 „Zdravo. Bukovski. Da. Sećaš se? U redu, dva pakovanja od šest
velikih, da. Pola litra škotskog, znaš vrstu koju ja pijem. I znaš da dajem
dobre napojnice. Zato pošalji svog momka ovamo i to ga pošalji brzo!”
Stavio sam dva piva u frižider i otvorio treće. Uključio sam radio.
Berliozova Symphonic fantastique. Nije loše. Vratio sam se u svoje
kraljevstvo. Seo sam i čekao dečka koji vrši dostave.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

Kandid Pres, 6. decembar 1970.

Seksualne iznude se svuda dešavaju; njih niko ne juri. Živeo sam u

Hotelu Samoubistva, preko puta MakArtur parka u Los Anđelesu. To je
bilo jedno staro istrunulo mesto namenjeno za propalice. Sedeo sam
jednog dana pored prozora i držao svoju čašu vina kad je nešto palo
ispred mene, bešumno. Bili smo na četvrtom spratu, a ovo telo je palo
iz vazduha, potpuno odeveno, glavom nadole, a noge su došle posle.
Dvorište je bilo betonirano i čuo sam kako je udarilo, ali nisam
pogledao. Tada sam mesto nazvao „Hotelom Samoubistva”. Ali
pređimo na seksualnu iznudu, prijatniju temu.
Živeo sam s devojkom po imenu Mej koja je bila odlična u krevetu
ali se, poput mene, nije baš uklapala u društvo. Nijedno od nas nije
moglo da zadrži posao i stalno smo brinuli zbog novca. Živeli smo na
sreću. Novac je naizgled pristizao na jedan ili drugi način. Mej je bila
dobra u pelješenju pijanaca, a jednom kad samo što nismo potpuno
nadrljali, ja sam u toaletu našao novčanik sa 197 dolara. Mej je tog dana
koristila našu klonju tog dana pa sam sišao do zajedničke klonje i tu je
bio novčanik. Morali smo da imamo sreće, inače bismo bili mrtvi.
Tog dana sam sedeo u parku razmišljajući o tome. Ostali smo na
samo 63 centa a ja sam gledao patke kako plivaju po jezercetu,
razmišljajući kako su one uspele. Nema kirije, nema problema sa
hranom, nema problema sa poslom. Sirota glupa stvorenja imaju svu
sreću sveta. Nije čudo što ljudi vrše samoubistva i lude. Sedeo sam tu
razmišljajući o tome kako bi lepo bilo biti patka. Pre će biti da sam
zadremao na suncu. Sati su prolazili. Bilo je skoro veče kad sam ustao i
vratio se do Hotela Samoubistva.
Ušao sam u stari lift, a on me šibnuo do četvrtog sprata. Dok sam
prilazio svojim vratima, čuo sam larmu i smeh.
Šta se dešavalo? Otvorio sam vrata i tu je bila Mej sa dve svoje
prijateljice, Džeri i Didi. Bile su već prilično urađene.
„Henk!” rekla je Mej, „Džeri je upravo dobila svoj prvi ček za
nezaposlene i slavimo. Uzmi piće.”
Uzeo sam piće. Uzeo sam mnogo pića. Morao sam da požurim da ih
pristignem. Imao sam 63 centa i pio sam sa tri veoma lepo građene
žene. Njihovim licima ne bi škodilo malo izmene ali nije bilo mnogo
toga što biste mogli dodati njihovim telima. A obukle su se da to
iskoriste. Pokazivale su ono što su imale.
Malo kasnije Džeri je izašla i kupila kilogram mlevene govedine,
mešanu salatu i veliko pakovanje pomfrita, a Mej je to spremila i jeli
smo i popili nekoliko flaša vina. Svi su se osećali dobro. Bila je to jedna
izuzetna noć za ljude poput nas. Sutra će morati da sačeka.
Nakon večere devojke su posedale okolo i pričale o svojim
smešnim iskustvima sa muškarcima. Cuo sam dosta toga. Na primer,
sve su poznavale portira u hotelu Biltmor kome je bio velik kao kod
konja, i on se oduševljavao time da nakon žurke, kada se svi raziđu,
otvori vrata i ispruživši svoju alatku kao kod konja utrči u sobu.
„O ne! Nećeš gurnuti to čudo u mene!”
Jadnom momku je je jednostavno bilo svega dosta. Poslao je tri
žene u bolnicu.
Nastavile su da pričaju i smeju se muškarcima, a ja sam morao da
odem u klonju. To je potrajalo i kada sam izašao žurka je bila završena.
Mej se obeznanila na kauču, Džeri je bila u jednom krevetu a Didi u
drugom. Svetla su bila ugašena.
Skinuo sam odeću i seo na stolicu. Dakle zar to nije šteta, mislio
sam ja. Tri žene sa takvim telima, sve obeznanjene. Kakva paklena
žurka. Ali dobro, pile su celog dana.
Jednostavno sam sedeo tu i nastavio da pijem. Mešao sam pivo i
vino. Popušio sam nekoliko cigareta, i onda sam pomislio, ma šta
dođavola?
Prvo sam proverio svoju devojku Mej da se uverim da spava, a onda
sam prišao do kreveta u kom je bila Džeri i legao u njega. Ona je bila
visoka žena, skoro sto osamdeset pet, i imala je veoma lepe grudi. Uzeo
sam jednu sisu i stavio bradavicu u usta.
„Hej, Henk, šta to radiš?”
Nisam mogao da odgovorim. Prešao sam na drugu sisu. Onda sam
rekao, „Vodicu ljubav sa tobom.”
„O, ne, Henk, ako Mej otkrije ubiće me!”
„Mej nikada neće saznati, draga moja!”
 Bio sam najveći ljubavnik od Kijeva do Pomone.36 Popeo sam se.
Poznavao sam taj krevet; opruge su škripale. Mej je imala groznu narav
i bila je savršeno sposobna da počini ubistvo. Nikad nisam imao tako
čudan seksualni odnos. Da bih sprečio opruge da naprave buku,
pokretao sam se najsporijim mogućim pokretima. Priroda uopšte nije
predvidela da to ide na taj način. Nikad neću zaboraviti taj mali čin
vođenja ljubavi. Pokrećući se tako polako, da bih sprečio opruge da
zazveče, neverovatno sam se zagrejao. Delovalo je i na Džeri.
„O, moj bože, volim te!” rekla je.
„Pssst, pssst,” šapnuo sam ja, „ona će nas ubiti!”
Onda sam ja počeo. „O, o, o, bože moj...”
„Pssst,” šapnula je Džeri.
Onda smo završili, svršili smo.
Obrisao sam se čaršafom i izašao iz kreveta. Sedeo sam u stolici
dok je Džeri otišla u kupatilo i vratila se. Sedeo sam neko vreme u
stolici, pijući pivo i vino i pušeći. Ja sam bio ljubavnik od 63 centa iz
Hotela Samoubistva. Možda je to bilo bolje nego biti patka. Pomislio
sam ponovo na onog jadnika koji je proleteo pored mog prozora, onda
sam popio u njegovo ime i otišao do kreveta u kom je bila Didi. Opruge
na njenom krevetu bile su bešumne. Didi je bila niska, ali moglo bi se
reći sočna. Bila je energična, stalno je hodala uokolo, smejala se,
psovala; nije bila previše bistra ali bila je iskrena i zabavna, i kao što
sam rekao, sočna. To je bilo ono što biste pomislili gledajući Didi:
sočna, zrela, zrela, prezrela. Jednostavno sam ušao kod nje u krevet i
stavio ga. Uopšte se nije bunila. Podigla je noge pa se protegnula da me
poljubi, radeći jezikom. Nije prestajala. Jezik joj je radio u ritmu s
mojim penisom. Bilo je dobro. Otkotrljao sam se sa nje, upotrebio
čaršaf i zatim seo u stolicu dok je Didi išla u kupatilo.
Ljubavnik od 63 centa iz Hotela Samoubistva. Didi je prošla pored
mene vraćajući se nazad u krevet. Zaključio sam da je to bila valjana
noć. Popio sam pola flaše vina, tri limenke piva, prišao kauču i popeo se
pored Mej. Bio sam spreman da spavam.
Mej je pružila ruku i zgrabila me. Čvrsto me držala, za onu stvar.
„Pusti me, ženo,” rekao sam.
„Uspaljena sam,” rekla je, Jednostavno moram da ga dobijem.”
„Ne noćas.”
„Zašto? Zašto?”
„Umoran sam. Ne znam, samo sam veoma umoran.”
„Ali on se povećava.”
 „Veruj mi, to ništa ne znači.”
„Ali mora da znači. Zašto ovako raste?”
„Nema veze s mozgom, valjda.”
„Moram da dobijem! Uspaljena sam, kažem ti!”
„Ne mogu.”
„Zašto ne možeš?”
„Do vraga, nisam mašina! Zar ne shvataš?”
„Ne!”
Mej se savila i spustila usta na njega. Nisam mogao da se oduprem.
Mora da je potrajalo dvadeset minuta, a onda me iscedila. Bio sam
stvarno gotov.
Probudio sam ujutro, sam na kauču. Devojke su bile u kuhinji,
pričale su i smejale se. Slušao sam.
„O Džeri, jednostavno obožavam taj novi šešir! Zar ne izgleda slatko
sa tim novim šeširom? Stavi ga ponovo, Džeri! Zar ti se ne dopada,
Didi?”
„Da, ističe sve na njoj.To je predivan, predivan mali šešir!” Navukao
sam neku odeću i ušao u kuhinju.
„Evo njega!”
„Zdravo, Henk!”
„Zdravo, devojke.”
„Kako se osećaš?”
„O, ne znam. Pomalo istrošeno, valjda.”
„Prijalo bi ti malo kafe?”
„Može.”
„Doručak?”
„Dođavola, ne.”
„Kako ti se dopada Džerin novi šešir? Stavi ga ponovo, Džeri.”
„Sa njim zaista izgleda seksi,” rekao sam.
„O, vi muškarci! Mislim da ističe crte njenog lica.”
„Mislim da ističe liniju njenog dupeta.”
„Henk, moraš li da budeš pokvaren?”
„Izvinite. Glava mi je sluđena. Da, izgleda lepo sa tim šeširom. Daje
zeleni odsjaj njenoj kosi. Oči su joj zelene i uz svu tu crvenu kosu, on
ostavlja utisak. U redu?”
„To više liči na mog finog taticu,” rekla je Mej.
Iskapio sam limenku piva a onda je Mej napravila doručak za sve
nas. Devojke su čavrljale o ovome i onome. Svaka je obukla drugačiju
haljinu nego prethodne večeri, i delovale su oprano i netaknuto; sijale
su.
„Zašto vi devojke ne ostanete još jedno veče?” pitao sam ja.
„Šta ti misliš, Mej?” pitala je Džeri.
„Volela bih to. Zašto ne ostanete?”
„Onda u redu, ostaćemo.”
Osmehnuo sam se u zapalio cigaretu. Onda sam se zavalio i izduvao
veliki i savršen kolut dima. Otplovio je prema plafonu.
Devojke su zapljeskale i svet je bio dobar.
 BUKA I STRAST

Kad gladuješ, ili piješ i gladuješ, jedva da postoji išta što možeš da
radiš osim da vodiš ljubav, ako imaš bilo koga da s njim vodiš ljubav. Ja
sam imao Klaudiju a Klaudija nikad nije rekla ne i nismo imali šta
dingo da radimo. Osim toga, ona je bila jedna od najboljih žena s kojim
sam ikada spavao. Pili smo vino, i pili ga žestoko. Gore u stanu na
četvrtom spratu. Pre nekog vremena isteklo mi je pravo na naknadu za
nezaposlene a stanarina je porasla; sve je bilo gotovo. Uveče smo išli u
duge šetnje i krali cigarete iz kola na kojim su prozori bili otvoreni.
Čitali smo stare novine koje bi našli u smeću (uvek nam je bilo naročito
drago kad bismo našli nedeljne zabavne dodatke) i takođe skupljali
prazne flaše koje smo mogli da unovčimo. Založili smo sve što smo
mogli, ali ponekad se nekako pojavljivalo nešto novca. Ali znali smo da
će to konačno da se završi i to je bilo tužno jer je naša ljubav bila lepa i
dobro smo vodili ljubav.
Naravno, neko će se pobrinuti za Klaudiju. Znao sam to. Ja sam bio
taj koji je gotov.
„Zašto se odmah ne izgubiš odavde, dođavola?” pitao sam je ja. „Ja
sam propalica. Ne mogu da se suočim sa životom. Ne uklapam se. Život
me plaši. Ja sam kukavica, otpadnik. Isuse Hriste, pogledaj me.
Ko bi ikada zaposlio čoveka koji izgleda kao ja?”
„Ne mogu da te ostavim, Henk. Bila sam bliža sa tobom nego sa
ijednim čovekom kog sam ikada znala. Uspećeš jednog dana kao pisac,
videćeš.”
„Pisac? Na čemu ću da pišem? Na toalet papiru? A i toga nam je
skoro nestalo.”
Priznanica iz zalagaonice za pisaću mašinu odavno je istekla.
Založili smo je dok sam bio na socijalnoj pomoći za nezaposlene i
nisam mogao da je otkupim čak ni tada.
„Slušaj, Henk, ti ljudi tamo napolju su samo gomila prokletih budala,
retarda i luđaka. Nemoj sebe toliko da unižavaš.”
„Ali mala, te proklete budale i luđaci upravljaju nama.”
„Da, znam. Šta misliš o još malo vrućih keksića?”
 „Pa, s obzirom da je to jedino što je u jelovniku?”
Spali smo na to. Brašno i vodu. Nismo imali nikakve masti. Ni trave.
Brašno i voda su malo zagoreli i to je izgledalo kao neki bezukusni
kreker, ali kad si dovoljno gladan, čak i to popuni nekakvu rupu. Navede
te da misliš da nisi sasvim priteran uz zid, iako jesi.
Jeli smo a onda popušili nekoliko ukradenih cigareta i počeli sa
vinom. Čuli smo korake i bili smo veoma mirni. Plašili smo se da je to
gospođa Denis, upravnica. Rekao sam joj da očekujem ovih dana povrat
poreza na prihod. Ali dani su prolazili i prolazili, a naravno da sam ja
već pre nekog vremena primio taj svoj ček.
Postao sam dobar u krađi vina. Krao sam ga izložbene korpe u
blizini kase kad bi Dik okrenuo leđa. Samo sam stajao unutra
razgovarajući sa njim i čekajući, dok ne bi ušao mušterija.
„Neko mi krade vino,” rekao mi je sledeći put kad me video.
„Zašto ne zavežeš flaše žicom?”
„To je dobra ideja.”
Dik je zavezao flaše. Kad bi okrenuo leđa ja bih odvezao flaše i ipak
ih ukrao.

Tako smo, jednog dana, počeli sa vinom. Nismo imali ništa drugo
osim vremena. Klaudija je imala lepe noge i sjajno dupe; imala je malo
sala na stomaku - uprkos našem gladovanju - ali kad bismo se bacili na
posao u krevetu, to je bilo teško primetiti.
Ustao sam i prišao do njene stolice, i poljubio je žestoko. Morala je
da ispruži ruku, onu u kojoj je bila čaša sa vinom, i odmakne je od sebe
da se vino ne bi prosulo. Izgledalo ej to kao silovanje. Dobro sam je
obradio, gnječeći joj grudi. Onda sam se povukao, nadignute kite.
„Ti kopile, skoro si me naterao da prospem vino.”
„Šta?” nasmejao sam se.
„To nije smešno,” rekla je ona.
Ustao sam i povukao je iz stolice, opipavajući joj noge, zadigao joj
suknju iznad struka, okrenuo je tako da su joj leđa bila prema ogledalu
a onda je šljapnuo po dupetu dok sam je savijao unazad ljubeći je.
Gledao sam to u ogledalu.
„Prestani!” rekla je.
„Zašto?”
„Gledaš me u ogledalu, eto zašto!”
„Šta nije u redu sa tim?”
„Jednostavno ne mislim da je to u redu.”
 „A kako si ti mislila? Nismo venčani; zar bi to trebalo da bude
ispravno? Ispravno nije dobro. Ispravno je kada radiš glupe stvari.”
„Jednostavno ne volim to ogledalo!”
Bacio sam je na krevet i uspentrao se na nju.
„Prokleta kučko! Pokazaću ti kobasicu kakvu nisi videla nikada
pre!”
Onda se Klaudija nasmejala. „Znam sve o tvojoj kobasici.”
„Prokleta kučko!” zadigao sam joj suknju istrgnuo joj gaćice. Njen
jezik je ušao u moja usta i ja sam ga sisao dok sam prodirao.
Svaki put je bilo kao prvi put; tako je to sa dobrom ženom. Dok smo
jeli, kao i kad smo pili, kao i kada smo vodili ljubav, to bi obično
potrajalo duže vremena. A kad bismo stigli do vrhunca, zajedno, zaista
ništa nije bilo ravno tome.
Ponovo smo svršili. Svi zidovi u tom jeftinom stanu tresli su se od
zvuka i strasti. Ostali stanari su se povremene žalili. Momak kog sam
prilično dobro poznavao, dole niže niz hodnik, pitao me jednog dana,
„Šta se dođavola dešava tamo kod tebe tri ili četiri puta svakog dana i
noći?”
„Vodimo ljubav.”
„Ljubav? Više zvuči kao da nekog ubijaju.”
„Znam. Bilo je pritužbi stanara. Sve dole do prvog sprata.” (Mi smo
bili na četvrtom, kao što sam vam rekao.)
„Mora da isprobavate neke poze.”
„Ne, ne baš. Sedam ili osam različitih načina koje smo isprobali,
uglavnom slučajno i čistom srećom.”
„U redu. Ali ipak zvuči kao da neko ubija dvoje ili troje ljudi:”
Ti prokleti stanari su bili ljubomorni, to je sve.

Teško je objasniti, a ljubav nije prava reč za to ali pretpostavljam da

smo se u nekom smislu te reči voleli. Za mene nije bilo mnogo sumnje
u to da nikada ne možeš zaista poznavati ženu dok ne vodiš ljubav sa
njom, ili ona sa tobom. I što više vodite ljubav, to se bolje međusobno
poznajete. A ako nastavi da funkcioniše, to je ljubav. A ako prestane da
funkcioniše, onda je to ono što većina ljudi ima. Ne kažem da je seks
ljubav; on bi mogao da bude i mržnja. Ali kada je seks dobar, druge
stvari se uklope - boja haljine, pegice na ramenu, razni dodaci i izdaci;
uspomene, smejanje tim uspomenama, i bol.
Čovek može početi da voli u tome mnoge stvari osim seksa ali je
najbolje ako je seks tu negde, a kod Klaudije i mene, bio je prokleto
dobar.
A znali smo prokleto dobro da će se to završiti i tako je i bilo.
Gospođa Denis je pokucala. Otvorio sam vrata. „Gospodine
Bukovski?”
„Da.”
„Vlasnici su tražili od mene da kažem vama i vašoj ženi da se iselite.
Žao mi je.”
„Siguran sam da će ček stići za koji dan.”
„Vlasnici su rekli da radije ne bi čekali na ček. Više bi voleli da se
iselite.”
„Kada?”
„U šest sati. Večeras.”
„U šest sati?”
„Da.”
Zatvorio sam vrata.
„Čula si?”
„Da,” rekla je Klaudija.
Bilo je pola pet.
„Gotovo je,” rekao sam ja. „Završili smo.”
„Da, znam.”
„Dođavola, zašto ja ne mogu da budem vozač traktora, ili
slovoslagač, ili prodavač polisa osiguranja, ili vozač autobusa kao drugi
ljudi? Šta nije u redu sa mnom? Ja sam lud. Sad je završeno; budale,
budale će da te dobiju, i da zabijaju svoje glupe kite u tebe. Mrzim to! O,
Isuse Isuse Isuse..
Bacio sam se na krevet.
„Henk?” čuo sam kako kaže.
„Da?”
„Ne želim da zvučim patetično ili hladno, ali pretpostavljam da se
nećemo viđati neko vreme, i...”
„Da?”
„Nemamo mnogo vremena.” Nasmejala se. „Pa, mislim, kako bi bilo
da još jednom?”
Ja sam se takođe nasmejao, a ona je legla na krevet sa mnom. Bilo je
stvarno smešno - oboje smo plakali kao bebe dok smo to radili.
Nazovite to ljubavlju. Ko zna?
Kad smo poslednji put to radili, svi u zgradi su to znali a možda i
neki ljudi u drugim zgradama takođe.
 Klaudija je uzela kofer a ja sam seo i gledao je kako se pakuje. Dao
sam joj svoj sat sa alarmom. To je bilo sve što mi je ostalo.
Pretpostavljam da sam bio u šoku. Njeno telo, njeno telo i njen um i sve
ostalo njeno išli su negde drugo, nekom drugom. Nije plakala ali njeno
liceje sve govorilo. Bila je kao razapeta na krst. Skrenuo sam pogled.
Onda smo morali da hodamo celim putem jer nismo imali novca da
platimo karte za autobus.
„Nije on toliko loš,” rekla je Klaudija. „Ne sviđa mi se ali nije toliko
loš.”
„Barem će moći da te hrani i kupi ti nešto odeće.”
„Šta ćeš ti da radiš?”
„Pokušaću da budem trezan. Kad bih samo mogao da dobijem
posao sudopere, bio bih srećan.”
„Brinuću za tebe, mnogo,” rekla je ona.
„A ja ću brinuti za tebe.”
„Bili bismo odličan tandem za komedije.”
„Da,” složio sam se ja, „umirem od smeha.”
„On je trgovac,” rekla je ona, „krupan debeli momak ali nema mnogo
među nogama, bogu hvala.”
„Kako znaš da će te primiti? Možda ima ženu.”
„Primiče me on. On ne može da nađe ženu.”
„A ja ne mogu da je zadržim.”
„Henk?”
„Da?”
„Kad se otrezniš, reci mi. Doći ću trkom.”
„Naravno. Hvala ti.”
„Nećeš me zaboraviti, zar ne Henk?”
Ispustio sam kofer i zgrabio je za oba ramena. „Prokleta bila, reci
tako nešto još jednom i ubiću te ovde na ulici, razumeš li?”
„Razumem, Henk.”
Bili smo na Ulici Huver, tačno na uglu Bulevara Olimpik kad smo se
poljubili. Dvesta ljudi koji su išli na posao su nas videli.

Pronašli smo tu stambenu zgradu.

„On je bio u prednjem delu prvog sprata. Bio je tu godinama.”
„Sačekaću da vidim da li će da te primi.”
„Primiče me.”
„Sačekaću.”
Otvorio sam vrata zgrade i predao joj kofer. Ona je sela ispred vrata
stana. Nisam mogao da podnesem još jedan poljubac za rastanak.
Povukao sam se pored zatvorenih ulaznih vrata.
Pogledala me. „Henk,” rekla je.
„Ne,” rekao sam, „ne mogu više da podnesem. Pozvoni, molim te
pozvoni.”
Htela je da kaže volim te, ali video sam kako sva drhti a onda je
pružila ruku ka zvoncetu. Bilo mi je drago što nije rekla volim te. Onda
me pogledala i uputila mi jedan od onih brzih ženskih osmeha. Plakala
je.
„Otrezni se,” rekla je. „Požuri, požuri, otrezni se!” Onda se okrenula i
nalegla na zvonce. On je otvorio vrata. „Klaudija! Divno je što te vidim!”
Obavio je ruke oko nje i ljubio je po vratu. Otvorio sam vrata, izašao
napolje, čuo ih kako se zatvaraju za mnom. Išao sam uz Huver i istočno
duž Olimpik bulevara. Daleko je bilo do sirotinjskih naselja. Sve je bilo
daleko. Video sam kako ljudi prolaze u svojim kolima, s upaljenim
svetlima, posedujući jedni druge, posedujući ono što poseduju. Tokom
tog hoda ka istoku, mislim da sam mrzeo svet više nego ikada pre. I
mislim da nikada ponovo neću toliko mrzeti svet, iako je to moguće.
 PIŠEM POEZIJU SAMO DA BIH MOGAO DA
ODVEDEM DEVOJKE U KREVET

Zaboravio sam kofer.

„Hajdemo po kofer,” rekao je Džon.
„U redu.”
Išli smo nazad po suncu, koje je i dalje bilo veoma vruće. Kad smo
stigli do železničke stanice bila je zatvorena. Bilo je petnaest do šest
popodne.
„Kakav je dođavola ovo grad?” pitao je Džon.
Obišli smo stanicu i došli sa zadnje strane. Tu je bio jedan stari
američki Meksikanac koji je šetao okolo iza zelene drvene kapije.
Kofera je bilo svuda.
„Gospodine,” rekao je Džon, „ovaj čovek hoće da uzme svoj kofer.”
Starac je prišao.
„Imaš li svoju kartu?”
Pružio sam mu svoju kartu za prtljag sa dolarom ispod nje.
„Šta je ovo?” pitao je stari Meksikanac.
„Za vaš trud,” rekao sam.
Pružio je dolar nazad.
„Ne uzimamo napojnice.”
Onda se vratio sa koferom, otključao kapiju i pružio mi ga.
„Hvala vam,” rekao sam.
„Nema na čemu,” odgovorio mi je on.
Vratili smo se na ulicu. Kofer je bio veoma težak jer je bio napunjen
uglavnom mojim knjigama, a ja sam, kao budala, poneo izdanja u
tvrdom povezu. Prebacio sam kofer iz jedne u drugu ruku. Imali smo da
pređemo sedam blokova ali nisam voleo da čekam na autobuse, a ako
bih zaustavio taksi, koštalo bi previše za kratko rastojanje.
Dakle, nakon nekih četiri bloka, poželeo sam da ima neko piće. Džon
je rekao da posle još jednog bloka ima jedan bar.
Kada smo ušli na vrata jedan Meksikanac je dvaput pozvonio u
zvonce. Svi u baru su prestali da pričaju i osvrnuli se. Prišli smo kraju
šanka, daljem od vrata, a ja sam rekao Džonu da naruči, ja častim.
Ostavio sam petaka za pića i otišao pozadi do klonje.
Pišao sam u toaletu kad su dva Meksikanca-Amerikanca ušli i počeli
da pišaju u pisoare. Bili su mladi momci, malo pijani, ne, sasvim pijani.
Da. Ali ja sam bio umoran. Gledao sam pred sebe i pišao.
„ZDRAVO!”
(Stanka).
„REKAO SAM ZDRAVO, ŠTA JE S TOBOM, NE ODGOVARAŠ NA
POZDRAV!”
Okrenuo sam se.
„Sranje, izvini čoveče, mislio sam da pričaš sa svojim prijateljem.
Zdravo i vama.”
„SEREŠ!”
„Mir, braćo,” rekao sam ja.
„SRANJE!” urliknuo je sitni momak u majci kratkih rukava,
„SRANJE!”
Izašli su zalupivši vratima.
Izašao sam i ja, seo pored Džona, uzeo svoje piće.
„Hajde da se gubimo odavde,” rekao sam.
„U čemu je stvar?”
„Plaćam grehe svojih slavnih predaka u američkoj istoriji.”
„Šta se dogodilo?”
„Još ništa. Neka tako i ostane.”
„Jedan belac je izboden nožem na stepenicama prošlog petka uveče.
Ali to je bilo kasno noću. Sada je tek veče.”
„Hajde da stignemo tamo,” rekao sam ja.
„Spušta se mrak.”
Kad smo stigli gde treba, počeo sam sa pivom. Oni su bili naviknuti
na moj način i znali su da ću pre nego što odem na spavanje popiti
deset piva, dvanaest piva, četrnaest piva. Pola njihovog frižidera bilo je
natrpano pivskim flašama. Čak su imali i cigare za mene. Izuo sam
cipele, zapalio i opustio se po prvi put za mnogo sati unazad.
Džon me pogledao. „Znaš, Buk, Džin Rampkin...”
„Taj momak. Da. On izdaje gadan časopis. Džast Lajns. Prava
grozota. Pitam se šta se uopšte desilo sa njim?”
„On je na odseku za engleski na Univerzitetu Novog Meksika.”
„Pa, to se uklapa.”
„Ono što sam hteo da kažem, uzeo sam neke od njegovih pesama,
pokušavao sam da budem fin jer smo u istom gradu, a pesme na prvi
pogled ne deluju previše loše, ali sada znam da su loše i to me tišti.”
„Eto, vidiš - nikad nemoj da budeš ljubazan. Uvek budi kopile i
nećeš se uvaljivati u takve stvari. Ljubaznost je loš motiv, pogotovo kad
je u pitanju brak ili književnost.”
Postajao sam opširan. Pivo me otvaralo i počeo sam da se osećam
kao iskvareni Dž. B. Šo.
Igrao sam se sa psima. Bilo ih je dvojica - puni dlake i razigrani. Ali
bili su u redu: nisu me krivili što sam belac.
Telefon je zazvonio. Džon se javio. Pružio mi je slušalicu. Bio je to
Profi. Stiv Radefor, momak koji je organizovao veče čitanja poezije.
„Bukovski?”
„Da?”
„Univerzitet je odlučio da neće biti pokrovitelj tvog čitanja.”
„U redu, Stive, znam kako to ide. Odležaću ovde još jedan dan i
vratiti se vozom nazad.”
„Ne, sačekaj! Nastup i dalje važi, ali sponzorisaće ga studenti.”
„U redu, biću tamo.”
„Daj mi Džona.”
Dao sam slušalicu Džonu i oni su pričali poduže.
Džon je prekinuo vezu.
„Stiv je đavolski momak, ali ovo će ga verovatno koštati posla. On je
odgovoran za to što ste ti i Kendel ovde. Ovaj grad je usijan. Poklopac je
podignut.”
„Da”, rekao sam ja.
Lu Veb je već spavala. Uvek je ustajala rano i jurcala okolo
završavajući poslove - zalagala je broševe i sitni nakit, umirivala
vlasnika zgrade, pokušavala da spremi obroke ni od čega. Do deset sati
ujutro završavala je. Nedostajalo mi je njeno društvo: bila je jedna od
poslednjih istinski iskrenih i posvećenih ljudi koje sam poznavao...

Telefon je ponovo zazvonio. Džon se javio.

„Da? Da? Tako li je to? Stvarno tako misliš, ha? Pa, dobro, dobro. Da
li je to u redu? O, da? Pa šta je JEBI GA loše u tome? Tako ti kažeš. Šta? U
redu...”
Okrenuo se meni. „To je Rampkin. Hoće da priča sa tobom.”
Uzeo sam slušalicu. „Zdravo, Džine.”
„Bukovski, sećaš li se mene?”
„Da, pomagao si u uređivanju onog groznog magazina Džast Lajns. ”
„Objavljivali smo te.”
 „Niste grešili sve vreme, samo većinu vremena.”
„Nisam mislio da smo bili tako loši.”
„Naravno da nisi.”
„Da li si video onaj poster sa tobom koji je Džon postavio? Većina
ljudi na odseku misli da iskrivljuje sliku o tebi. Da li si video poster?”
„Da.”
„Šta ti misliš o tome?”
„Nisam obraćao mnogo pažnje.”
„Daj mi ponovo Džona.”
Vratio sam telefon Džonu. Pričali su duže vremena. Mogao sam da
čujem Rampkinov glas. Dečko Džin je bio prilično uznemiren. Najzad su
završili. Džon je spustio slušalicu.
„Zahteva da mu se vrate pesme. Kaže da neće da bude u Autsajderu
6.”
„Lepo. To rešava tvoj problem.”
„Kaže da će se dovesti pravo ovamo da uzme svoje pesme. Hteo
sam da mu kažem da ću mu ih vratiti poštom ali on je prekinuo vezu
pre toga.”
„Gospode”, rekao sam ja, „gađanje ovo grad. Probadanje noževima,
Kendel, sve to sranje.”
„Tvrde kako pokušavam da te ubedim da ne čitaš ovde. Rampkin je
rekao, ’Dakle to nije bilo baš pametno, poslati te postere
gradonačelniku i guverneru.’”
„Zašto ne prepuste meni da se brinem o tome?”
Džon nije odgovorio. Sedeli smo tu čekajući gospodina Rampkina.
Meksički klinci su prolazili pored i lupali na prozore. Psi su potrčali
prema prozorima lajući.
„Mislim da se klincima prilično dopadamo”, rekao sam. „Samo hoće
da nas obaveste da smo u njihovom delu grada.”
„Ovo je jedino mesto koje smo sebi mogli priuštiti da ga
iznajmimo”, rekao je Džon.
„Trebalo bi da oni to shvate.”
„Shvataju.”
Sedeli smo do kasno čekajući gospodina Rampkina da dođe i uzme
svoje pesme. Džon je odustao i otišao u sobu na spavanje. Ja sam ostao
još jedan sat, pijući pivo i čekajući gospodina Rampkina. Najzad sam
odustao i otišao na spavanje.
Sledećeg dana u nekom trenutku je na vrata pokucao veoma ljutit
čovek. Nisam mogao da razaznam šta govori. Lu Veb je jurnula i donela
pesme. Poletna, Italijanka, nevina čudesna Lu.
„Evo, evo, evo vaših pesama! Slušajte, Bukovski je ovde unutra! Zar
ne želite da pozdravite Bukovskog?”
On je uzeo pesme, uskočio u svoj auto i žurno se odvezao, podalje
od otrova svih nas. Nasmejao sam se. Bila je to vrsta ludila kao kod
Čarlija Čaplina, ali bez onakve draži u sebi.
„Gospode”, rekla je Lu, okrećući se ka meni, „nije te čak ni
pozdravio!”
„Lu,” rekao sam ja, „gospodin Rampkin i gospodin Bukovski se
savršeno međusobno razumeju.”
„Dođavola s tim!” Ispružila je ruke sa prelepim prstima koji su se
sužavali ka vrhu. „Idem u POŠTU!”
Pomislio sam da je to izvanredna izjava i stoga sam zapljeskao.
Išli smo kroz kampus u kom su neki studenti čekali ispred Kive.37
Ušli smo unutra a oni su pošli za nama. Dvorana je bila izgrađena poput
koride sa sedištima koja su se izdizala oko govornika.
Nije bilo grupa. Samo mladi tihi ljudi. Pronašao sam klonju, ušao
unutra i povukao dobar gutljaj viskija. Stiv je ušao unutra i dao sam mu
flašu da i on potegne.
„Skoro smo spremni?” pitao sam ja.
„Mogli bismo i da počnemo”, rekao je on.
Izašli smo i Stiv je stao za nekakvu govornicu koja je izgledala kao
predikaonica. Objasnio je da je univerzitet povukao svoju podršku
ovom nastupu i da je on sponzorisan iz studenstkog fonda. Izgovorio je
neke skraćenice koje ja nisam razumeo.
Onda je jedan psihijatar stao za govornicu i predstavio me. Ovo je
prikladno, pomislio sam ja. Jednom sam odseo kod tog psihijatra u
Santa Feu. Bio je to neugodan boravak. Ali psihijatar je govorio kao da
smo prijatelji. Jedina stvar koju je on imao bile su pare. Stvarno mislim
da je to sve što je imao. Psihijatar je govorio bez kraja i konca,
pokušavajući da za sebe prigrabi predstavu. Ali mlade ljude je bilo teže
prevariti nego njegove pacijente. On je jednostavno bio glup. Onda je
najzad sišao s govornice.
„Pa, nakon ovoga”, rekao sam ja, „ne preostaje ništa drugo nego da
se počne sa čitanjem. A ta mi se stvar ne dopada”, pokazao sam na
govornicu, „čitaču odavde gde sam.” Izvukao sam flašu od pola litra,
potegnuo i počeo:

„Mislim na male ljude

 koji su došli sa severa
tela obmotanih u dronjke
u želji da ubiju
vas.
vi mrtva kopiladi,
imate smrt koja će doći po vas... ”

Bila je to, kako to profesionalci kažu, „zahvalna publika”.

„Znao sam neke lude žene

ali najluđa je bila
Anet...”

Izvadio sam flašu, bacio kesu, zatim spustio flašu i pio pravo sa
stola.

„vatrogasni kamioni su poigravali

a oblaci slušali
Šostakoviča
dok je žena sipala kantu mokraće
u leju sa saksijama geranijuma...”

Čitao sam im nekih pola sata, a onda tražio odmor od pet minuta.
Otišao sam i seo u publiku. Pored mene je sedeo momak sa
kasetofonom.
„Kako je bilo?” pitao sam.
„Dobro, lepo si to čitao.”
„Popij piće.”
„Važi.”
Zapalio sam cigaretu, skoro celu je popušio pa se vratio. Psihijatar
je otišao i nije se vraćao.
„U redu, hajde da završimo s ovim,” rekao sam publici.

„svinja se bori
za veličinu sunca
dok se hiljade nula sličnih pčelama
spuštaju na moju kožu i
nomenklaturu mojih vriskova
u maloj sobi... ”
 Sve više sam se uživljavao sa svakom pesmom. Boca je bila sve
praznija. Trebalo mi je još pića. Izbacio sam nekoliko pesama koje sam
mislio da čitam i dao im „Nešto za doušnike,” „Časne sestre,” „Prodavač
u piljari i ti,” pa završio sa „Vatrogasnom stanicom”.
Aplauz je bio sasvim dobar.
Gle, pomislio sam, stigli smo do kraja sa ovim. Pomoću studentskih
fondova.
Stiv je prišao do table i zapisao adresu Vebovog stana. „Ovde će biti
proslava,” rekao je.
Publika je kretala ka izlazu. Nekoliko ih je sišlo do mene i potpisao
sam dve ili tri knjige. „Završeno je,” rekao sam. „Hajde da se napijemo.
Stive, hajdemo odavde.”
Natrpali smo se u kola i vratili se nazad. Kad smo stigli, tu se bilo
okupilo dosta sveta. Ušli smo. Morao sam da se zaustavim radi dopune
zaliha ali ljudi su doneli šta treba - bilo je tekile, vina, burbona,
škotskog viskija, piva i votke. Pio sam od svega po malo. Sedeli smo na
tepihu, pili i pričali. Do tad sam se bio pošteno ucirkao, ali primetio
sam lepo razvijenu devojku koja je sedela pored mene. Obgrlio sam je
oko struka i poljubio je. Imala je opušten osmeh i nedostajao joj je zub,
bilo je to veoma simpatično. Nisam mogao da se maknem od nje. Imala
je dugu crnu kosu, veoma dugu, i bila je fantastično građena.
„Pišem poeziju samo da bih mogao da odvedem devojke u krevet,”
rekao sam joj. „Imam pedeset godina ali jednostavno volim mladu
picu!”
Uputila mi je onaj osmeh sa zubom manjka i ponovo sam je
poljubio...
Ne sećam se baš mnogo ostatka večeri. Uvek izgubim film nakon
što dosta popijem.
Kad sam se probudio, bio sam nalegao na neko dupe a kita mi je i
dalje bila u toj vagini. (Portret umetnika kao psa) Unutra je bilo toplo;
unutra je bilo vrelo. Izvukao sam ga.
Imala je dugu crnu kosu i bila fantastično građena.
Izašao sam iz kreveta i prošetao uokolo. Bila je to veoma velika
kuća. Pogledao sam u jednu sobu i tamo je bilo dete koje je jurcalo po
krevetiću. Onda je dotrčao dečak od nekih tri godine obučen u
pidžamu. Potapšao sam ga po glavi i pogledao na sat: 10:30. Jutro je
bilo pri kraju. Krenuo sam dalje i video pismo. Bilo je adresirano na
„gospođu Keti V.” Ušao sam u spavaću sobu.
 „Ćao, Keti,” rekao sam, „znaš li da deca jurcaju svuda po kući?”
„O, Henk, hoću da spavam. Napravi sebi kafu dok se ja ne izvučem iz
kreveta.”
Izašao sam iz sobe i pristavio kafu. Onda sam oprao flašicu vrelom
vodom pa nasuo malo mleko u nju i dao ga detetu u krevetiću. Onda
sam drugom detetu skinuo pidžamu, obukao ga u narandžastu majčicu
sa crnim prugama, svetlo plave pantalone i narandžaste patike.
Izgledao je kao Van Gog spreman da juri gavranove. Ali sviđao sam mu
se. Uvrnuo sam mu nosić, povukao ga za uši i popio kafu. Otišao sam u
spavaću sobu. Van Gog me pratio.
„Dozvoli da se poslužim tvojim telefonom, Keti.”
„Naravno.”
Nazvao sam taksi službu, vratio se do nje i uzeo njenu ruku pa je
stegnuo. Uzvratila je stisnuvši mi niku.
„Slušaj, moram da idem. Videćemo se kasnije.”
„Naravno, Henk.”Vratio sam se taksijem nazad kroz grad...
Morao sam da ostanem u gradu do ponedeljka da bih dobio svoj
ček. Vredelo je čekati svojih 225 dolara. Pio sam pivo celog dana a onda
je te večeri zazvonio telefon. Bio je to Stiv. Dolazio je sa Gregorijem
Korsom.
Veb me pogledao. „Čoveče, to je žestok momak. Sačekaj da ga vidiš.”
„U redu,” rekao sam.
„Ginsberg je svraćao ranije ove godine, ali treba da upoznaš Korsoa.
Samo, on je prestao da piše. Ti nisi.”
„Ne još,” rekao sam.
Seli smo da čekamo Štiva i Korsa. Bio sam malo nervozan što ću
upoznati Korsa. Iako sam bio stariji čovek, nisam počeo da pišem do
svoje trideset pete, a Korsovo ime je bilo poznato već neko vreme - kao
Barouzovo, Ginsbergovo, i cele te bande. Ne da je njihovo pisanje
ostavilo bog zna kakav utisak na mene; ničije nije. Samo što se
navikneš na imena i prihvatiš ih kao deo nečega.
Pojavili su se Korso i Stiv. Korso je nosio tesne bele pantalone sa
resama. Imao je gustu kosu, prilično mekanu; nos čudnog izgleda je
štrcao sa njegovog lica, a sve je to išlo uz boksersku bradu i oči koje su
stalno gledale i gledale, i usta koja su se stalno pokretala. Akcenat mu je
bio engleski pomešan sa bruklinskim a u ruci je imao flašu vina. Bio je
urađen.
Rukovali smo se.
„Ja sam tvoj kolega.”
 „Znam, Greg.”
„Ja sam tvoj kolega, hoću da to upamtiš.”
„Da, Gregori.”
Bilo je nečeg dopadljivog u njemu, nečeg sasvim dopadljivog, i bilo
mi je drago što je tu. Seli smo, i Gregori je pričao a mi smo slušali. Nije
bio tako žestok kao što se predstavljao. Urađen, naravno, ali potpuno
obuzdan... u svakom slučaju bar te noći. Voleo je prstenje i sitni nakit i
pitao me zašto ja ne nosim ništa od toga. Imao je nešto što je visilo na
kožnoj vrpci oko njegovog vrata, i objasnio nam je šta je to.
„Zašto ti ne nosiš ništa?” pitao je.
„Ne znam. Jednostavno nisam razmišljao o tome.”
Onda je prešao na astrologiju, i crtao nešto na parčetu papira. Onda
su stigle tarot karte. Gatao je Lu. Onda je probao sa mnom. Izvukao sam
karte. Kada ih je okrenuo, sve su naizgled pokazivale moć. Onda je
rekao, pre nego što je okrenuo poslednju kartu, „Vidiš, sve vodi do
ovoga, što je konačna sila...”
Okrenuo je kartu. Na njoj je pisalo CAR. Gregori je bio veoma
dopadljiv momak.
„Ali zapamti ovo, ja sam i dalje tvoj kolega.”
„U redu.”
„Žao mi je što nisam stigao na tvoje čitanje.”
„Nema problema.”
Za ostatak večeri se nije dogodilo mnogo toga. Kada su otišli, Džon
mi je rekao: „Nikad ga nisam video tako obuzdanog.”
„Dopada mi se.”
„Stvarno?”
„Da...”
Napustio sam grad dva dana kasnije. Džon i Lu, Stiv i Greg, sedeli su
sa mnom u baru u sirotinjskom kvartu, preko puta železničke stanice
Albukerk. Bilo je to stvarno sirotinjsko mesto. Sedeo sam u takvom
baru u Filadelfiji pet godina. Uspomene: otišao sam u klozet i olakšao
se. Korso je lutao okolo zagledajući ljude. Ja sam platio prvu turu. Pet
pića. Tekila, škotski viski, koka kola za Lu, pivo i nekakvo mešano piće.
Račun je iznosio dolar i trideset pet centi. Ovde ste mogli da pijete
nedelju dana za deset dolara. Ako vas pre toga ne bi ubili. Dve žene koje
su tu bile već duže vreme čekale su za šankom. Bile su krupne i
bezizražajne. Zajedno su imale sigurno trista kilograma. Stiv je naručio
sledeću turu. Vreme polaska voza se približavalo.
„Ne marim za dirljive oproštajne scene,” rekao sam ja. „Ljudi, zašto
me ne pustite da pređem ulicu i uđem u stanicu? Hajde da se
oprostimo ovde.”
Rukovao sam se sa Štivom. Korso je prišao i poljubio me u obraz. Za
to je trebalo malo petlje. Onda je izašao napolje.
Džon i Lu su sa mnom ušli u stanicu. Platio sam nekoliko dodatnih
dolara da se ukrcam na glavnu liniju. Linija E1 Kapitan je bila previše
prokleto spora. I glavna je bila previše spora. Sledeći put kad budem
bilo gde putovao, ići ću avionom, kao i svi drugi. Pronašli smo moj
vagon. Lu me poljubila za rastanak. Poželeo sam Džonu sreću sa
Henrijem Milerom. Onda sam se popeo u voz. Nakon što je kondukter
poništio moju kartu, pitao sam poslužitelja gde je bar.
Voz je kretao. Kretao je ka Los Anđelesu. Pronašao sam vagon
restoran, seo i uzeo viski sa sodom. Prozori su bili čisti i nije bilo ljudi
koji se ispred vas pentraju preko njih.
Onda sam primetio mladu damu u uskoj žutoj haljini za susednim
stolom koja je gledala u mene. Pitao sam se šta je htela? Razmišljao
sam. Spustio sam pogled na svoje piće. Kad sam podigao pogled i dalje
je gledala u mene. Osmehnula se.
„Bila sam na vašem čitanju,” rekla je.
0?”
„Veoma mi se dopalo. Dug je put do Los Anđelesa. Ne smeta vam
ako pređem za vaš sto?”
„Teško da bi to moglo da mi smeta.”
Donela je svoje piće. Nisam znao šta je to bilo. Saznao sam kad je
naručila još jedno. Bila je sočno mlado stvorenje. Zamišljao sam kako
se penjem na nju, a ona podiže noge u vazduh.
„Zovem se Suzi,” rekla je.
„Ja se zovem...”
„Znam kako se zovete.”
„O, da... izvini...”
Pružio sam ruku i potapšao njenu. Osećao sam kako jedno njeno
koleno dodiruje moje.
„Svidela mi se pesma o prelepoj glumici kojoj je glava otkinuta u
sudaru automobila.”
„Hvala ti, Suzi.”
„Život može tako naglo da se završi. Nikad ne izvučemo najviše što
možemo iz trenutaka koje imamo. To je tako tužno.”
Jače sam pritisnuo njeno koleno svojim.
„Šta piješ?” pitao sam je.
 „Pijem ono što i ti.”
„Ja pijem život”, rekao sam a onda se nasmejao: „To je bilo
patetično, zar ne?”
„Ne, nije”, odgovorila je ona.
Nagnuli smo se bliže jedno drugom. Usne su joj bile na pola
centimetra od mojih.
Univerzitet Novog Meksika, pomislio sam ja, svojim prisustvom je
počastvovao stari vuk.
Imao sam petnaest časova da uspem kod nje. Nije bilo načina da
omanem. Poljubili smo se i ja sam nam naručio dva pića.
 KUĆA UŽASA

Pričati o pisanju je kao pričati o ljubavi ili vođenju ljubavi ili

življenju ljubavi: previše priče o tome može da sahrani celu stvar. Ne
tražeći ih, ja sam nažalost upoznao mnoge pisce, uspešne i neuspešne -
mislim na njihovu veštinu. Kao ljudska bića oni su loša družina,
odvratna družina, podli, usmereni na sebe, opaki. Jedna stvar je skoro
svima zajednička: svi veruju da su njihova dela sjajna, možda najveća
na svetu. Ako postignu uspeh to prihvataju kao nešto što im po prirodi
stvari pripada. Ako omanu, osećaju da su urednici, izdavači i bogovi
protiv njih. I istina je da su mnogi loši pisci manipulacijama progurani
do vrha, kakav god razlog za to mogao da postoji. Takođe je istina da su
mnogi sjajni pisci gladovali do smrti, ili skoro umrli od gladi, ili se ubili
ili poludeli, i tako dalje, a kasnije je otkriveno da su oni veliki (iako
mrtvi) talenti. Ove istorijske činjenice daju podsticaj piscu koji je zaista
loš. On voli da zamišlja kako je njegov (ili njen) neuspeh uzrokovan
bezbrojnim razlozima, osim onog da je on jednostavno netalentovan.
Pa, zato i dobijamo sve ovo.
Takođe, kad razmišljam o piscima koje poznajem, uglavnom
pesnicima, primećujem da njih podržavaju drugi - žene, uglavnom
majke podnose ekonomski teret izdržavanja onih koje ja poznajem. A
sasvim su naviknuti na televizore, klima uređaje, pune frižidere i
stanove i kuće pored mora - uglavnom na Venis Biču i u Santa Monici, i
po danu se sunčaju, osećajući se i izgledajući dramatično, ti moji muški
prijatelji (?) a onda noću, možda popiju flašu vina uz sendviče sa
zelenišem, pa napišu nekom negde pismo puno žalopojki o svom
siromaštvu i veličini. Sve osim pisanja, rada, završavanja stvari,
nalaženja pravih reči. Pa, pretpostavljam da je to bolje od rada na presi
za metal. Žene i majke će da rade na presi za metal, ne brinite za to. A
pesnici, pošto u stvarnosti nisu živeli u spoljnom svetu, onda zapravo
nemaju ništa o čemu bi pisali, ali pišu sa velikom uobraženošću i
mnogo gluposti.
Skoro je nemoguće pisati o pisanju. Sećam se da sam jednom nakon
čitanja poezije upitao studente, „Ima li pitanja?” Jedan od njih me pitao,
„Zašto pišete?” A ja sam odgovorio, „Zašto ti nosiš tu crvenu košulju?”
Biti pisac je prokletstvo i težak usud. Ako imate talent on vas može
zauvek napustiti jedne noći u snu. Nije lako odgovoriti šta vas zadržava
i tera da nastavite sa igrom. Previše uspeha je destruktivno; potpuni
izostanak uspeha je destruktivan. Malo odbacivanja je dobro za dušu
ali potpuno odbacivanje stvara fanatike i luđake, silovatelje, sadiste,
pijance, i ljude koji tuku žene. Baš kao što to čini i previše uspeha.
Mene je takođe bio zaveo romantični koncept pisanja. Kao mladić
sam video previše filmova velikih umetnika, a pisac je uvek bio neki
tragičan i veoma zanimljiv tip sa doteranom bradicom, bleštavih očiju,
i stalno je izgovarao duboke unutrašnje istine. Kako je dobro biti takav,
mislio sam ja, ah. Ali to nije tako. Najbolji pisci koje znam govore vrlo
malo, mislim na one koji zaista dobro pišu. Zapravo, nema ničeg
dosadnijeg od dobrog pisca. U gomili ljudi, ili čak i u društvu jedne
osobe, on je uvek zauzet (podsvesno) beleženjem svake proklete
pojedinosti. On nije zainteresovan za držanje govora ili život u društvu.
On je pohlepan; čuva svoje snage za pisaću mašinu. Možete straćiti
inspiraciju pričajući, možete uništiti bogom datu genijalnost brbljajući.
Evergija je ograničenog dometa. I ja sam takođe pohlepan. Čovek mora
da bude takav. Jedina snaga koja može da se troši, jedino vreme koje se
može jednostavno potrošiti je vreme za ljubav. Ljubav daje snagu; ona
slama urođene mržnje i predrasude. Ona čini pisanje punijim. Ali sve
ostalo mora biti sačuvano za rad. Pisac treba da pročita većinu onoga
što će uopšte pročitati dok je mlad; kad počne da se formira, čitanje
postaje destruktivno - pomera iglu sa ploče.
Pisac mora nastaviti da stvara, gađajući visoke ciljeve, ili će završiti
u sirotinjskom naselju. I nema povratka nazad. Pošto nakon nekoliko
godina pisanja ličnost, stvorenje postaje neupotrebljivo za delovanje u
bilo kom drugom svojstvu. On se ne može zaposliti. On je ptica u zemlji
mačaka. Nikad nikome nisam savetovao da postane pisac, jedino onda
ako je pisanje jedina stvar koja vas sprečava da ne poludite. Onda je,
možda, vredno truda.
 ESEJ BEZ NASLOVA O D. A. LEVIJU

Zašto čovek uništava sebe ili šta je ono što ga uništava? Moraću da
procenim da je samoubistvo uglavnom oruđe mislećeg čoveka. Pravo
na samoubistvo bi trebalo da bude isto kao pravo na ljubav. Ovo prvo
sasvim izvesno ima trajnije kvalitete koji mu, na neki način, daju veću
plemenitost. Jedno samoubistvo, mnogo ljubavi. Jedan levi, mnogo
levija. Šta je njega uništilo? Nisam ga poznavao baš dobro. Mnogi ljudi
su ubijeni, a i dalje žive. Samo živ čovek može da umre. Na većini
sahrana mrtvi sahranjuju mrtve, levi je sebe sahranio. Na osnovu
oskudnog čitanja njegovih dela pretpostavio bih da je levi još imao
upotrebljivog talenta da ga ispuca. Ono što ga je ubilo je ista stvar koja
nas drži budne noćima, to je ista stvar koja nam steže utrobu kad
prolazimo pored jednog za drugim lica na ulicama; ono što ga je ubilo
je ista stvar koju volimo i mrzimo, isto ono što jedemo, isto ono čega se
plašimo. Ono što ga je ubilo bio je život i nedostatak života; ono što ga
je ubilo bili su panduri, prijatelji, poezija, Klivlend... verovanje i izdaja -
ovo i ono: crv u jabuci, pogled u oku... poezija, poezija, panduri, i
prijatelji... možda žena, možda sonet, možda nedostatak pravilne
ishrane.
Pesnik je jednostavno previše izoštren. Priroda njegove umetnosti
čini opstanak skoro nemogućim, levi je štampao neke moje stvari u M.
Kvorterliju (Maravana Kvorterli), a njegove napomene su uvek bile
kratke ali pune života. Magazin je bio loše štampan (na kopir mašini) i
loše uvezan ali ipak je nosio levijev pečat. Možda je i on sam bio loše
štampan i loše uvezan. To mu nije davalo mnogo šanse. Možda nije sam
sebi davao mnogo šanse. Ljudi su ginuli za više i za manje od toga. levi
je takođe objavio moju dugačku pesmu pod naslovom „Genije iz mase”,
i to je bio lepo obavljen posao, isečene koverte su korišćene kao
stranice. Napisao mi je, „Ovde si to rekao, rekao si skoro sve. A oni će
čitati ali dalje neće znati.” Naizgled nedugo posle toga, bio je mrtav.
Moram da pretpostavim da je Državni univerzitet Kent zasigurno
obavešten o toj smrti. Smrt stalno dolazi i juri uokolo, kao pakleni
putujući trgovac. Prošle večeri me Lusi Veb pozvala telefonom i rekla
mi da je Džon Veb umro. Džon Veb, urednik Autsajdera i izdavač dve
moje knjige, i prijatelj i drug u ispijanju piva. Bio sam pretrpan raznim
stvarima kad je Lu nazvala (drugi problemi), i evo ponovo smrti a ja
sam hodao po sobi pored upaljene svetiljke i sa simfonijskom
muzikom na radiju, i mislio sam, ne, prokletstvo, trebao sam ja da
odem prvi, uvek sam pričao o samoubistvu i smrti, a evo mene, iako
teško da se osećam dobro, a danas sam dobio pismo u kom se od mene
traži da govorim o leviju. Ne mogu da kažem ništa više osim da
postajem ljut i tužan kad dobar čovek umre ili bude ubijen, a to nije
razumno jer smo rođeni da umremo, a možda to pomaže da se stvara
poezija i gnev i tuga. Muzika svira; pušim patrljak cigare, tu je pivo...
levi, levi, levi, otišao si. džone, džone, džone, ti si takođe otišao. Moje
srce povraća sopstvenu utrobu.
 HENRI MILER ŽIVI U PACIFIK PALISEJDSU A JA
ŽIVIM U SIROTINJSKOJ ČETVRTI, I JOŠ UVEK
PIŠEM 0 SEKSU

Ako mislite da je napisati jednu od ovih priča jednom ili dvaput

nedeljno lak način da se plaća kirija, vi ste ludi. To me brine. „Slušaj”,
pitao sam tu ženu sa kojom sa spavao, „O čemu ću pisati kada se seks
sasuši u meni?” „Bićeš pisac za narod, pisaćeš za dobrobit masa, eto
šta ćeš da budeš.” „Slušaj”, rekao sam, „kada ćeš da ideš kući? Znam da
postoji neki razlog što sam prestao da spavam sa tobom.” Upravo sada
dok sedim ovde i kucam, moja devojka sedi iza mene i piše svojoj
majci: „Draga majko: Bukovski želi da ti zahvali što si me rodila. On
tvrdi da imam najbolje dupe koje je ikada dobio...” Smeje se i dodaje
još: „Kaže da je odustao od gazdarice pa čak i njene ćerke i hoće da ti
iskaže svoje duboko poštovanje...”
Upravo smo završili s vođenjem ljubavi i bilo je odlično, ali imamo
svoje probleme - svaki put kad primenjujemo pozu 69, prekinu nas.
Danas smo baš bili u akciji kad je neko pokucao na vrata. Morali smo da
prestanemo. Ustao sam i pogledao koje. Bila je to gazdarica sa dve
haljinice za moju sedmogodišnju ćerku koja živi u Santa Monici. Pre
toga, kad smo pokušali sa pozom 69, zazvonio je telefon. To je bio neko
ko mi je rekao da je sin Tini Tima upravo na TV-u. Drugi put kad smo se
upustili u to, a vrata su bila otvorena, mislim otključana, ušao je onaj
klinac, crnac iz komšiluka. „Šta dođavola hoćeš čoveče?” pitao sam ja.
„Imaš li neke prazne flaše?” pitao je on mene.
Za mene, seks je dobar i neophodan - kao hrana, spavanje, muzika,
stvaralaštvo, stvari koji su ti potrebne da živiš dobro - ali on može da
bude i smešan. Zapravo, upravo sam hteo da vam ispričam kako može
biti smešan ali telefon je upravo zazvoni, poziv na moj račun sa Floride.
Prihvatio sam ga. Devojka. Upravo se doselila tamo. „Trudna sam,”
rekla je. „Ne želim dete.” „Onda abortiraj”, rekao sam. „Abortus je
zakonit samo u Kaliforniji i Njujorku; možeš li da mi pozajmiš nešto
novca?”
 „Mrzim da budem džukela, mala, ali ne mogu da ti pomognem.” Kao
što sam rekao, seks je smešan. Čitao sam danas u novinama da je žena
optužena po članu 1868 zakona Floride i preti joj dvadeset godina
zatvora zbog toga što je abortirala.
O, ha ha ha.
Sećam se jedne dame s kojom sam se kresao pre sedam godina.
Imala je neke odlične osobine ali imala je i jednu izrazito lošu. Dok bih
spavao njena ruka bi se privukla i zgrabila me za penis, skoro mi ga
otkidajući od tela. Da vam kažem, to nije baš najbolji način da se
probudite.
Nakon što bih završio sa vrištanjem i skidanjem njene ruke sa svog
penisa pitao bih tu damu, „Bože dragi, ženo, zašto si to uradila?”
„Igrao si se sam sa sobom, uhvatila sam te, uhvatila sam te!”
„Ti si luda! Mekan je. Slušaj, skoro si mi ga otrgnula od tela. Imam
samo jedan, znaš...”
Ušlo joj je u naviku i radila je to sedam ili osam puta tokom dve
nedelje. Naučio sam da spavam na stomaku. Pružao sam joj i više nego
dovoljno seksa; ako sam želeo da masturbiram u međuvremenu,
smatrao sam to svojim pravom. Ta dama je imala još jednu lošu naviku.
Ušla bi u kupatilo i vrisnula.
„Šta je bilo, dušo?” pitao bih ja.
„Pogledaj tu kadu!”
„Šta nije u redu sa njom?”
„Samo pogledaj, životinjo!”
„Gledam.”
„Zar ne vidiš? Po ivicama? Igrao si se sa sobom u kadi!”
„Ti si luda.”
„Samo pogledaj! Zar ne vidiš kako je zalepljeno tu?”
„Gde?” pitao bih ja.
„Evo! Evo!”
„Sad slušaj,” rekao bih ja, „kad stavim prst na to reci mi da li si na to
mislila? Je li to ovo?”
„Ne, niže dole, na levu stranu.”
„Ovde?”
„Ne, još samo malo niže.”
„Ovde?”
„Da, tu. Sada ga dodiruješ.”
„Tu nema ničega.”
„Da, ima. Dodiruješ to, dodiruješ to!”
 Imala je kompleks kade za kupanje. I prolazili smo kroz to pet puta
nedeljno. Priznaću da preterujem sa seksom ali nisam koristio tu kadu
toliko koliko je ona tvrdila. Mnoge od tih sitnih mrlja bile su samo
ispupčenja na emajlu.
Onda je tu i ova dama koju poznajem. Živi u novom stanu sa
bazenom za plivanje. To je lep bazen. Ali sada ne može da ga koristi,
kako mi je rekla. Vidite, tu je ta četrnaestogodišnja devojčica, koja vodi
ljubav s onih četiri ili pet momčića starih od trinaest do petnaest
godina. Vode ljubav dok joj je majka na poslu. Onda svi izađu i plivaju u
bazenu; peru se u bazenu. „Ne mogu da plivam tamo,” rekla mi je, „uz
svu tu spermu koja pluta okolo.” Vreme je, uz to, bilo veoma toplo,
temperatura je išla do 45 stepeni. Tu nije bilo nikakvog spasioca ali
osim toga, to je bio veoma lep bazen. Pogledao sam ima li u vodi
sperme, ali zaista uopšte nisam mogao da je vidim. Naravno da se ova
dama veoma plaši sperme i pretpostavljam da bi moglo da bude istine
u njenom razmišljanju. Rekla mi je da je njena najbolja prijateljica
jednom zatrudnela tako što je ušla u kadu nakon što je muškarac
masturbirao u toj kadi. Vidite da nisam jedini koji koristi kadu za nešto
drugo osim kupanja.
Dobijam poštom pisma od ljudi koji kažu da sam sigurno jedan od
najvećih pisaca u okruženju. Ne dobijam mnogo pisama jer većina ljudi
ne zna gde živim. Ali Čudim se zbog ovih pisama i tih ljudi i pitam se da
li su uopšte pročitali sve što sam napisao, na primer stvari koje pišem
sada. Naravno da sam vulgaran, nepristojan, i pišem prilično očigledne
stvari. Čini mi se da bi svako mogao da zanoveta o seksu i deluje dosta
zanimljivo. Da sam pokušao da pišem o ekologiji, ili svetskim
događajima, ili značenju života, zaista bih bio veoma dosadan tip. Ali ja
sam pametan i jednostavno pišem sve ove prljavštine. Dakle, hajde da
vidimo, ovaj deo nije dovoljno dug, hajde da vidimo mogu li da
pronađem još toga u svom prljavom umu.
Znate, pitam se da li je Henri Miler zaista toliko dobar? Pokušao
sam da čitam njegove knjige u autobusima koji voze s kraja na kraj
zemlje, ali kad se upusti u one dugačke delove između zbivanja u vezi
seksa, on je zaista veoma dosadan tip. U autobusima koji voze s kraja
na kraj zemlje obično sam morao da odložim njegovu knjigu i pokušam
da pronađem neke noge u koje bih gledao, ako je moguće ženske. Ja
sam vešt u gledanju ženskih nogu u autobusima koji voze preko čitave
zemlje... i u gradskim autobusima, i na klupama na autobuskim
stanicama... moram sebi da zahvalim za autobuse. Više sam se
napaljivao u autobusima i u njihovoj blizini nego bilo gde drugo. Često
bih se više napalio gledajući neke noge nego kada sam vodio ljubav sa
prosečnom ženom.
Mislim da sam se više napalio u autobusu nego ikad u životu. Bio
sam mlad, siromašan i nisam često vodio ljubav, i bio sam u tom
autobusu koji ide preko cele zemlje jedne noći, sam i zavaljen u svom
sedištu, kad je ušla ta mlada devojka. Pa, znate kako to ide, pretvarate
se da spavate. Isključili su svetla. Nikad nisam bio hrabar ali nakon
izvesnog vremena osetio sam da noga te devojke dodiruje moju iako
veoma blago. Pomislio sam da će je povući ali je ona nije povukla.
Postepeno je pritiskala sve jače, tako polako da je to bilo jedva
primetno. A ja sam malo pojačao pritisak. Oboje smo sedeli u
zavaljenim sedištima i opruženi, licem nagore. Bokovi i noge su nam
bili pritisnuti zajedno od članaka do dupeta. Nije bilo nikakvog zvuka.
Ljudi su hrkali. Postajao sam sve uspaljeniji. Bila je to vrelina koja mi je
proticala kroz celo telo, nikad nisam bio toliko uspaljen. Pritisak se
povećavao. Zašto nije ništa rekla? Onda smo počeli da pokrećemo
noge, trljajući ih jedno drugom u tišini i mraku. Bilo je odvratno i ludo,
nepristojno. Nastavljalo se bez kraja, to trljanje i uvrtanje... satima.
Onda bi se autobus zaustavio, svetla bi se upalila a ja bih sedeo i trljao
oči kao da sam spavao. Nisam gledao devojku, ona nije gledala mene.
Ona je prva ustala i otišla po kafu i hamburger. Ja sam morao da čekam
da mi prođe erekcija. Onda sam ustao i ušao u kafeteriju, i sedeo
podalje od devojke. Posle jela smo se vratili u autobus i seli gledajući
pravo ispred sebe. Čim su se svetla ugasila ponovo smo počeli.
Pritiskanje i trljanje. Kažem vam da je teško zamisliti koliko sam jako
bio uzbuđen. Bio sam sav prijatno zbunjen, uplašen i pokvaren, dok
smo se tako vozili trljajući se i ne govoreći. Onda smo u sledećoj
kafeteriji opet sedeli razdvojeno pa se opet vratili u taj autobus. Nikad
se nismo poljubili, uopšte nismo pričali.
Inteligentiji i manje uvrnut čovek nego što sam ja bi se upoznao,
uzeo bi adrese, telefonske brojeve, imena, možda bi sišao sa devojkom
iz tog autobusa i otišao s njom u motel. Ali ja sam bio mlad i živeo sam
čudan i gorak, zatvoren život. Nisam mogao da se probijem iz toga.
Sada bih se probio iz toga jer sam tokom godina naučio izvesne načine.
Ali shvatate, tada sam imao svu moguću sreću. Na primer, sećam se te
vožnje i te devojke daleko bolje nego mnogih žena sa kojim sam imao
seksualni odnos i odavno ih zaboravio. Sećam se žestoke uspaljenosti i
sećam se kako je ona izašla, na svojoj stanici negde rano ujutro pre
nego što je sunce izašlo. Gledao sam iz autobusa kako je uzela svoj
kofer. Video sam je po prvi put stvarno, a ona je bila zgodna devojka,
lepo građena, lepo obučena, i inteligentnog izgleda.
Kad sam bio mlad, mnogo sam se vozio autobusima s kraja na kraj
zemlje. Bilo je u tome nečeg što mi je trebalo, neprestanog kretanja, a
nekako mi je to neprestano kretanje trebalo da preživim ono što mi se
dešavalo iznutra i ono što mi je svet radio. Čak sam smislio teoriju da
bih zauvek mogao da živim u autobusima. Ali naravno, bilo je
poteškoća - nedostatak prihoda, i nisam mogao da spavam u
autobusima, i od njih sam dobijao zatvor, isto kao što sam i uspaljivao.
Imao sam slično iskustvo s drugom devojkom nedugo zatim, ali
ovog puta sam započeo razgovor koji je doveo do poljupca i razmene
informacija. Rekla je da želi da uči za plesačicu ali joj roditelji to nisu
dopustili. Rekao sam, „Ah, to je velika šteta!” I vozili smo se dalje,
ljubeći se i osećajući bliskost u mraku, i jeli smo zajedno, i razgovarali, i
deo uspaljenosti je nestao. Bilo je skoro onoliko potajno i prljavo i
blesavo kao sa prvom devojkom. Devojka je čak tražila od mene da
siđem sa njom na njenoj stanici, na nekoj poljani bogu iza leđa. Bilo je
veoma mračno i prazno tamo napolju. „Ovde izlaziš?” pitao sam ja.
„Da, moji roditelji žive ovde u farmerskoj kući. Želim da te
upoznaju. Možeš da živiš sa nama.”
„Šta?” pitao sam ja. „Tvoj otac bi mogao da me prebije.” Nisam se
toliko plašio toga koliko činjenice da bi njen otac mogao da me uzme
da radim na njegovoj farmi, i to da radim dok ne ispustim dušu. Onda
ne bih bio sjajan i pokvaren pisac kakav sam sada.
Gledao sam kako odlazi pod mesečinom. S moje strane je bilo
izvesne tuge. Ali tamo napolju je izgledalo samotno. Dobro je što smo
se onoliko ljubili i pričali, ili sam inače mogao da siđem sa njom, i sada
bih uzgajao kukuruz i klao krmače. Tako vam je to...
Pisanje priča o seksu, humorističnih ili onih drugih, imalo je učinka
na moj život. Jednom kad sam bio u svojim ranim dvadesetim, vratio
sam se kući sa skitničenja (i naplatili su mi sobu i hranu), i išao sam niz
brdo, pijan, kad je moja majka iskočila iza drveta.
„Šta dođavola nije u redu, stara?” pitao sam ja.
„Tvoj otac, tvoj otac!”
„Da? Šta je bilo?”
„Našao je tvoje priče, pročitao je tvoje priče!”
„Nije trebao da pretura po mom koferu.”
„Pobesneo je, razbesnele su ga tvoje priče. Ne vraćaj se, ubiće te,
ubiće te!”
„Šutnuću ga u prokleto dupe! Radio sam to i pre.”
„Molim te ne vraćaj se. Izbacio je sve tvoje priče i odeću dole na
travnjak. Nikad ga nisam videla tako ljutitog!”
„Vratiću se i izmlatiti ga. Ako išta mrzim, to su književni kritičari.”
„Ne, ne, sine moj! Evo, daću ti deset dolara da se ne vraćaš. Molim te
uzmi ovu deseticu.”
„U redu, neću se vraćati ako mi daš dvadeset.”
„U redu, sinko, evo ti dvadeset.”
Gurnuo sam novčanicu u prednji džep i krenuo niz brdo. Moje
košulje, pantalone, čarape, gaće, češalj i četka, i sve stranice koje sam
ispisao bili su razbacani po prednjem travnjaku. I tada sam takođe
pisao o seksu. Vetar je oduvao listove mojih priča svuda po travnjaku,
po ulici i po komšijskim travnjacima. Moj kofer je takođe bio napolju,
otvoren. Hodao sam okolo skupljajući svoju odeću i stvari, stavljajući ih
u kofer. Pokupio sam većinu ispisanih stranica, osim onih na ulici i
komšijskim travnjacima. Znao sam da imam mnogo više tih dobrih
priča u sebi. Moj otac me gledao iza zavese. Poneo sam kofer uzbrdo i
sačekao gradski autobus. Iznajmio sam jedno mesto na uglu Treće i
Ulice Flauer, malu prljavu sobu punu bubašvaba i života i romanse i
slobode, i izašao sam napolje pa seo u jeftini bar i pio nekoliko sati,
onda sam kupio flašu vina i vratio se u sobu sa njom, seo na krevet i
popio je u mraku. Moj otac je bio budala; kako je uopšte mogao da
podigne ovako izvanrednog sina?...
Pisanje o seksu me takođe koštalo žena. Koštalo me majke mog
jedinog deteta. Jednom sam otišao u Nju Orleans na četiri nedelje. Bio
je to krajnje prijatan boravak sa izvrsnim urednikom Džonom Edgarom
Vebom i njegovom ženom. Proveli smo nekoliko lepih noći u gradu ali
nisam živeo kod Vebovih. Iznajmio sam stan iza ugla. No, nema veze.
Vratio sam se u Los Anđeles. Majka i beba su me čekali kad sam došao
taksijem. Sve je bilo kako treba.
Onda je došlo dve nedelje kasnije. Došao sam jednog dana. Gospođa
je bila sve spakovala. Nismo se svađali. Izgledalo je da je to kraj. Pa,
pomislio sam (pošto sam muškarac) takve su žene. Ali šta je bilo u
pitanju, nisam saznao dok nisu prošle tri ili četiri godine kad se
gospođa pojavila po novac za izdržavanje deteta.
„Čitala sam sve one priče koje si napisao nakon što si se onda vratio
iz Nju Orleansa.”
„Kada? Bio sam tamo tri, četiri ili pet puta.”
 „Onda kad si ostao četiri nedelje, kada si išao da se vidiš sa
Vebovim.”
„O, tada...”
„Da, tada.”
„Čitala si moje priče? Jesu li ti se dopale?”
„Bile su o tvom uskakanju u krevet i iskakanju iz kreveta sa onim
ženama.”
„Ja pišem izmišljene priče, ženo.”
„Zvučale su stvarno.”
„To je moj talent.”
„Tvoj talent je u uskakanju u krevet sa ženama. Šta je sa onom
pričom o debeloj ženi koja je zapalila lonac sa džemom od jagoda?”
„Bila je to dobra priča. Zagoreo joj je taj džem. Čoveče, kako je to
smrdelo!”
„Mislim, spavao si sa njom, zar ne?”
„Slušaj, moj krevet je bio odmah pored vrata na koja je ona ulazila i
izlazila. Morala je da prođe tik pored mene kad je išla na spavanje.
Kuvala mi je, davala mi pivo, gledali smo televiziju zajedno. Sve je bilo
besplatno. Ona je bila dobra žena.”
„Zato si otišao u krevet s njom?”
„Za pisca je uvek najbolje da zaista iskusi građu za svoje priče.”
„Ti kučkin sine, a ja sam sedela ovde sa tvojom tromesečnom
bebom.”
„Naravno; išao sam u krevet s tobom ”
„Ona sa zečijom usnom. Ona priča gde vas dvoje sedite pijani u kadi
i pišate zajedno, smejući se... pretpostavljam da je to izmišljeno?”
„Da li si me zbog toga ostavila pre svih ovih godina?
Zbog čitanja tih priča?”
„Nikada nećeš zadržati ženu, Bukovski.”
U redu, moral je ono što moraš imati da bi imao morala. I da bi
pisao dosadne priče o napretku čoveka. Ja sam za napredak čoveka ali
neka sam proklet ako ću sedeti i pisati priče da tome doprinesem. Kad
se čovek popravi i dalje će okolo biti seksa, smešnog i onog drugačijeg.
Osim toga, postoji izvesna sloboda u tome da te mrze zbog tvojih dela.
Nikada me neće naterati da sedim u nekom podrumu trgovačkog lanca,
potpisujući svoje knjige starim gospođama. Zapravo, biću srećan ako
se otarasim te priče. Jer se ne odnosim uvek prema seksu sa propisnim
poštovanjem.
Šerman je rekao da je rat bio pakao, ali seks takođe može da bude
pakao. Valjda je sve u tome kako se snalaziš ili ne snalaziš s njim.
Uskakao sam u mnoge krevete i proživeo mnogo godina da bih izvršio
istraživanje za vas narode. Nemojte očekivati da se sada povučem,
legnem i ćutim o tome. Postoji takođe i nešto što se zove ljubav. Ja
volim da pišem ove prljave priče, a vi volite da ih čitate i mrzite me
zbog toga. S obzirom na ovo poslednje rečeno, idite na pecanje,
pojavljujte se na proslavama, i nemojte da vam zagori džem od jagoda.
 UVODNA REČ ZA OVE PESME

Iz „Antologije pesnika Los Anđelesa” (1972) priredili Čarls Bukovski,

Nili Čeri i Pol Vanđelisti

Rođen sam 1920. i doveden u ovaj grad (Los Anđeles) sa dve

godine, i ovde sam proveo veći deo svog života. Osećam da sam
dovoljno kvalifikovan da govorim o ovom gradu i, možda, njegovim
pesnicima, a možda i poeziji.
Nesumnjivo je bilo dovoljno antologija i postoji previše pesnika, a
sasvim malo čitalaca - greška je, verujem, u pesnicima. Poezija je dugo
bila popularna igra, snobovska igra, igra zagonetki i ritualnog
recitovanja. I dalje je takva, a većina onih koji je upražnjavaju lagodno
rade kao profesori na našim bezbednim i ustajalim univerzitetima.
Imamo jednog, ili možda i dva ili tri, profesora u ovoj knjizi - što su
izuzeci, verujte nam.
Pesnici mogu da žive i stvaraju samo u određenim gradovima -
Njujorku, Parizu, San Francisku, ili ti gradovi imaju više mogućnosti da
održe, naglase i ožive poeziju - to je samo još jedna vrsta smeća kojim
će se nahraniti svinje. Vreme je da spustimo poeziju na zemlju i da se
onoj najboljoj oda priznanje što postoji gde god postojala - na primer,
ovde u Los Anđelesu.
Znate, ne znam za drugi grad u kom postoji više izrugivanja od Los
Anđelesa. To je nevoljen grad, to je meta. Naš grad sadrži Holivud - i na
neki način, Diznilend, Not Beri Farmu38... Mi smo patetični. Mi smo
pogrešni. Mi smo turisti. Mi smo usamljeni pijanci koji subotom uveče
satima sede iznad piva koje se zagreva, gledajući golišave plesačice
koje nikad ne možemo imati.
Los Anđeles su takođe i Glavna ulica i Istočna peta ulica. Kao i
istočni L. A. i Vots. Los Anđeles ima svoju sirotinju, i to je stvarno ima, i
Los Anđeles ima svoje pesnike, od kojih su neki prokleto dobri. Voleli
bismo da mislimo kako smo okupili većinu onih prokleto dobrih ovde
u ovoj knjizi. Naravno, neko će da prigovara. To je jedan od razloga
zašto smo napravili ovu zbirku: da čujemo malo prigovaranja. Los
Anđeles je takođe i Pasadena, Long Bič, Irvajn - bilo koje mesto do kog
stižete za sat ili dva vožnje. Tehnički, nije tako; duhovno, jeste. Uključili
smo dva ili tri takva „duhovno jeste”.
Mislim da je važno znati da pisac može da živi i umre bilo gde.
Mislim da je važno znati da pisac može da živi u Los Anđelesu celog
života i da nikad ne dođe u Grumenov kineski restoran, ili Muzej
voštanih figura, ili Bamijevu gostionicu ili Diznilend, ili da nikad ne
prisustvuje utakmici na Paradi ruža.39 Mislim da je važno znati da
čovek (ili žena), bio pisac ili ne, može pronaći više usamljenosti u Los
Anđelesu nego u Boazu u Ajdahu. Ili, ako ćemo pošteno, može uzeti
telefon (ako ima telefon) i za sat i po vremena okupiti kod sebe
devetnaest ljudi da piju i pričaju sa njim. Skitničio sam po gradovima i
znam ovo - velika odlika Los Anđelesa je da u njemu čovek može biti
sam ako to želi ili može biti okružen gomilom ljudi ako to želi. Naizgled
nijedan drugi grad ne dopušta ovako dobru i ovako laku dvostruku
mogućnost. To je prilično neverovatno i čudesno, pogotovo ako je
čovek pisac.
Gradovi nisu ništa drugo nego nastambe, mesta za posao; ulice,
kola, ljudi - ljudi se negde smeste u svoj svojoj muci i nevolji i ljubavi i
frustraciji i smrti i gluposti i prevari i nadi da mogu da prodru unutra.
Moram priznati da sam stekao ljubav prema Los Anđelesu, koja me
stalno iznova prisiljavala da se u njega vratim nakon što bih ga
napustio. Jednog dana će čak biti i pesama o Los Anđelesu ako nas
prethodno ne sredi smog.
Istinski Anđelo takođe ima izvesnu prefinjenost - on gleda svoja
prokleta posla. Ovo se često pogrešno shvata kao hladnoća ali ako ste
ikada živeli u Njujorku ili Čikagu, znate šta je zaista hladnoća.
Teško je bilo gde pronaći dobre pesnike. Naša potraga nije bila laka.
Svuda se piše tek veoma malo dobre poezije. Ipak, postoje ljudi, stari i
mladi, muškarci i žene, koji su to radili tiho - ako ne i pomalo očajno -
ovde u L. A. Voleli bismo da mislimo kako smo izabrali najbolje. Ali
greške se događaju; lako je napraviti previd. Ovo je grad pesnika i evo
nekih od njih. Mislim da ćete ovde pronaći snagu, i jasnoću i humor, i
dosta osećaja.

A sada pustimo prigovarače da prigovaraju.

Vidimo se kod Zodija.40
 AUTSAJDER

Dok sedim ovde da bih ovo zapisao, pred sobom imam sledeće:
magazin Autsajder 1,2,3, dvobroj 4-5, i dve knjige: „To je zgrabilo moje
srce svojim rukama” i „Raspeće u mrtvoj mci”. Hladno je losanđelesko
popodne; sedim okružen ovim visokim dostignućima. Pitam se kada će
srušiti ovu poslednju sirotinjsku nastambu na Aveniji DeLongpre.
Knjige i magazini su mi sa desne strane i upravo sam oprao svoje gaće
i čarape koje vise na kanapu iznad gasne grejalice. Dakle? Moraću da
kažem da je za kratko vreme svog postojanja Autsajder uradio više na
prikazivanju naše literature nego ijedan drugi magazin. Možda zato što
su Džon i Luiz birali, a onda i štampali ono što su sami odabrali; možda
je to dodavalo neku dimenziju. Naravno, to ima mnogo veze sa samim
odabirom, i njihovo siromaštvo ima veze sa tim, i njihova loša sreća i
njihova ekscentričnost, njihova genijalnost... Ja sam ih, možda,
poznavao bolje od bilo koga drugog, i voleo bih da vam kažem ponešto
o njima, kako su živeli, kako sam ja živeo sa njima, kako sam video
njihov rad.
Pogledajmo Autsajder broj 1. Na naslovnoj strani je Ciganka Lu.
Unutra su imena - Sinkler Bejls, Korso, Di Prima, Šnajder, Čarls Olson,
Ginsberg, Lengston Hjuz, Sorentino, Louenfels, Ferlingeti, Krili, Maklur,
Henri Miler, Liroj Džouns, Barouz, Kej Boji, Pol Blekbern, i ta ko dalje...
Džon mi je kasnije rekao da su poznati pisci pokušali da ubacuju
odbačene i stare radove u njegov magazin i da je stalno morao da
insistira na svežim i snažnim radovima. Previše magazina jednostavno
štampa imena bez sadržaja. U Autsajderu su radovi dobri, ima ih
mnogo, i tu su fotografije pisaca, a pozadi su reklame za sada ugašene
male magazine: Stejtments, Čikago Čojs, Bitvin d Vorlds, Kulčer, Nomad,
Agenda, Autburst, Jugen, Tu Sitiz, Satis, Big Tejbl...
Autsajder br. 2 na naslovnici ponovo ima Ciganku Lu. Tu su takođe
dvojica Džezera koji sviraju. Kao i prvi broj, i ovaj je takođe izašao u
Nju Orleansu. Oba broja su štampana na maloj ručnoj presi po cenu
mnogo muke i teškog rada. U ovom broju su manje naglašena imena,
iako su tu Žene, Barouz, Nemerov, Korso, Keruak, Henri Miler. Deo
ovog izdanja je posvećen džez člancima sa fotografijama i
komentarima. Tu su takođe neke crno-bele reprodukcije Pačenovih
crteža. Pošto je veliki deo Pačenove topline upravo u njegovoj dečijoj
upotrebi boja, to je naizgled šteta, ali čak i u crno-beloj tehnici crteži su
topli i Pačenovi. Na prvoj stranici je reprodukcija slike na kojoj je jedna
zgrada u Nju Orleansu. A jednostavno nema takvih zgrada kao što su te
stare zgrade u Francuskoj četvrti, sa zarđalim gvozdenim ogradama,
nakrivljene, i prepune pacova i bubašvaba. Ispod reprodukcije je ova
zanimljiva napomena: „U zgradi pozadi s leve strane prvi put je
objavljen poznati Dabl Diler, koji je pomogao da se Hemingvej, Fokner i
Šervud Anderson predstave svetu različitom od današnjeg, godine
1921. U zgradi sa d... u sobi u kojoj je pisao Vitmen, 1961. rođen je
Autsajder.” Unutra je bilo i nekih pisama Henrija Milera i Louenfelsa,
iako možda ne toliko zanimljivih kao što bi trebala biti. Autsajder je
pravio neke greške. Deo o džezu je takođe delovao više mlitavo nego
blistavo. Ali u izboru proze i poezije, urednička genijalnost je bila
očigledna. Ako mislite da postoji premalo dobrih pisaca onda, prijatelju
moj, pokušaj da pronađeš dobrog urednika. Dobri urednici su redi od
dobrih pisaca, a kad uzmete u obzir da su urednici odgovorni za ono
što čitamo, onda morate shvatiti u kakvoj vrsti literarnog pakla smo
prinuđeni da živimo.
Autsajder br. 3. donosi sliku ludog pesnika Čarlsa Bukovskog na
naslovnoj strani, a u gornjem desnom uglu, jednu uramljenu sliku
Ciganke. Bukovski nije baš lep. Jedna poznata ličnost u književnosti u
Engleskoj napisala je Džonu dugo gnevno pismo, a jedna od rečenica je
glasila:
„Kako se usuđujete da stavite takvo lice na vašu naslovnu stranu?”
Pa, Džon je voleo da se usuđuje. Usudio se da napadne nedodirljivog
Roberta Krilija u jednom od tih ranih izdanja. U ovom izdanju koje
imam ima nekih ličnih napomena Džona i Luize, i jedna reklama za „To
je zgrabilo moje srce svojim rukama” od Bukovskog. Ali u broju 3 ima
još poezije osim one Bukovskog. O da, vidim, ponovo su štampali
OBAVEŠTENJE O ISELJENJU koje mi je neko jedne večeri gurnuo ispod
vrata... nepotpuno, i pisano nikom: „...apartmani Aragon, 334 S. Avenija
Vestlejk, Los Anđeles, Kalifornija. U apartmanu stanuju gospodin i
gospođa Bukovski. Pomenuti apartman treba isprazniti iz sledećih
razloga: preterano pijančenje, tuča i prostački rečnik. Uznemiravanje
drugih stanara.” Mislio sam da je to najsmešnija stvar u celom časopisu
ali tu su takođe bili i Pačen, Šnajder, Krili, Maklur, Barouz, Irving Lejton,
Žene, Dajan Vakoski, Nors, Miler, Anselm Holo... Izbor objavljenih
radova je ponovo silan i svedoči o tome da tu ima i muda i plamena.
Dobro pisanje smesta privlači pogled. Ali treba pročitati hiljade
rukopisa da bi se postiglo ovo, i način na koji morate da izbacite
„imena” da bi zagrmela večnom i besmrtnom grmljavinom, to
jednostavno nije lako. Vebovi su to postigli.
Autsajder 4-5 bio je dvobroj. Na samrtnoj postelji, Džon je nešto
pričao o „trobroju...” Što je pokazalo da je stari Džon bio uvek korak
ispred književne ekipe. U svakom slučaju, dvobroj 4-5 je u formi knjige
sa fotografijom Pačena na koricama, u tamnim nijansama, u senci, toj
famoznoj senci u pozadini, i on puši valjda laki štrajk, a u pozadini se
vidi bočica s lekovima i lampa. Ova fotografija prenosi rasplinutu bol te
situacije. Ovo izdanje napušta Nju Orleans zarad draži Taksona. Luin
emfizem se pogoršavao. Ovo je omaž delu K. Pačena od ljudi koji su ga
poznavali onda... Ima mnogo nepoznatih imena u ovom ogromnom
izdanju i ona stoje rame uz rame sa poznatim imenima, istaknuta i
zanimljiva. Neka od imena koja su upamćena: Elizabet Bartlet, Di
Prima, Levertov, Lorens Darel, Robert Keli, Tomas Merton, Lenor
Kendel, Džekson MakLou, Žan Kokto... takođe, Edson, Vilijem Vontling,
Ajner, Hauard Makord, Dejvid Melcer, Margaret Rendal, Braun Miler,
Džin Fauler, d. a. levi, Robert Blaj, Nors, Dik Higins, Dejvid Entin,
Anselm Holo, T. L. Krajs, Džordž Dauden, Sajmon Perčik, Emet Vilijems,
Kej Džonson (kaja)... Džonu nije smetalo što mesa različite stilove. A
ako proučavate snobovsku književnu Ameriku, znate koliko se to retko
radi. Džon je samo hteo da uzme najbolje od svega i verujem da je to
postigao. U omažu Pačenu, za koji sam otkrio da je živopisniji,
zanimljiviji i prirodniji nego što sam očekivao, učestvovali su sledeći
ljudi: Norman Tomas, Br. Antonius, Ginsberg, Dž. B. Mej, Nors, Majlen
Brend, K. Reksrot, Bern Porter, Dejvid Melcer, Ferlingeti, Džek Konroj,
Fred Ekmen i Henri Miler.
Iako ovo izgleda kao takmičenje u nabrajanju imena, nije tako.
Jednostavno se plamen okrenuo ka Autsajderu. Bilo je to mesto
okupljanja, kafana, pećina bogova i pećina đavola... bilo je to mesto, bilo
je popularno... bilo je to književno skakanje i vrištanje, bilo je to
beleženje glasova i bilo je to beleženje vremena, bio je to Autsajder, bili
su to Džon i Luiz Veb, a sada je Džon Veb... nestao.
Dve knjige. „To je zgrabilo moje srce svojim rukama”. Čarls
Bukovski. „Ptičice koje su umakle mačkama pevaju u mojoj glavi.” Nove
i izabrane pesme 1955-1963. Nije to loša knjiga, ali nije ni besmrtna,
osim jedne ili dve pesme. Plutane korice, skoro nasilno obojene
stranice, fotografija Bukovskog, pravi Bukovski, dugačka cigareta,
bogartovski izgled, istrošen, jednostavan. U redu. To je urađeno s
ljubavlju, urađeno s ljubavlju koju pesnik možda nije uzvratio.
„Raspeće u mrtvoj ruci,” nove pesme 1963-1965, sa izuzetkom
jedne pesme, napisane su neposredno pred štampanje i ne
predstavljaju najbolje delo Bukovskog, ali to je delo puno vreline i (za
promenu) lirično, i glatko teče i peva tužne pesme i odštampano je na
papiru koji treba da potraje dve hiljade godina, a vi znate da sve što
traje dve hiljade godina - poput Hristosa - može postati zamorno.
Knjigu je dekorisao Noel Rokmor, a šuškalo se da 1800 primeraka ove
knjige leže zapakovane i trunu u vlažnom podrumu Lajla Stjuarta u
Njujorku...
U redu, to je komentar dela koja su mi pri ruci. Imao sam tu negde
knjigu Henrija Milera, onu o njegovim pismima francuskom slikam, ali
poslao sam je Elizabeti Bartlet, koja ju je otkupila sa drugim
predmetima, ne tako davno, pokušavajući da izvuče Vebove iz
finansijskog škripca da bi ih održala u životu. Najnovija knjiga Henrija
Milera izdata je (ja mislim) otprilike u vreme Džonove smrti, a ja nikad
nisam dobio primerak.
Dakle, sada, ako ćete dopustiti (a morate, pošto ja ovo pišem), preći
ću na ličnije stvari o ovim čudnim ljudima koji stoje iza ovih dela...
Nakon što sam izašao iz Opšte bolnice losanđeleskog okruga 1955.
godine, još živ, pošto su mi rekli da ću sigurno umreti ako to uradim,
počeo sam ponovo da pijem. Još uvek pijem. Zapravo, telefon je upravo
zazvonio a baš me zvao Džonov sin, Džon Veb mlađi.
„Šta radiš?”
„Pišem o tvom starom i njegovoj ženi.”
„Pa,” rekao je on, „možda bi ovo moglo biti pravo vreme za nekoliko
piva. Hoćeš da dođem tamo?”
„U redu,” rekao sam ja.
Dakle ovde će doći do malog prekida, ali još ću pisati o ovome...
U redu, izašao sam iz bolnice tu negde 1955. i našao posao - paker u
fabrici uređaja za osvetljenje u istočnom L. A. - uzeo sam stan, pisaću
mašinu, otvorio pivo i počeo da pišem nakon deset godina prekida.
Samo što sam sada pisao poeziju umesto proze. Poslao sam poštom
prvih četrdeset ili pedeset pesama jednom magazinu u Teksasu, a onda
sam nekako čuo za Autsajder na samom njegovom početku. Nanjušio
sam dobru akciju. Sedeo sam u toj kuhinji na Kingsli Drajvu, a kasnije u
onoj kuhinji u Ulici Mariposa, uz simfonijsku muziku, pušeći, sam, uz
zvuk pisaće mašine, dok su se reči sudarale i zavijale... onih deset
godina i blizina smrti i moje loše zdravlje, sve je to pomoglo da stvar
krene. Sledeća tura pesama otišla je u Autsajder. Odmah sam dobio
odgovor. Izgledalo je kao da sam dobio odgovor čim sam stavio pesme
u poštansko sanduče. Džon je imao način da čoveku kaže nešto
podsticajno. Bilo je to romantično, ako ćete mi oprostiti na ovom
izrazu; takođe je bilo dovoljno važno i dovoljno stvarno. Pisao sam
pisma uz pesme. Verujem da sam bio otprilike napola lud, što je
najbolje stanje koje čovek poželeti može. Propustio sam veći deo prvog
broja Autsajdera ali kod broja dva stvari između nas su zaista
funkcionisale. Pesme su počele da se izgrađuju a onda je, iznenada,
Džon rekao, kako bi bilo da izdamo knjigu? On je bio u kontaktu s
najvećim piscima našeg vremena a hteo je da izda knjigu jednog
nepoznatog pisca. Mislim, jebi ga, čoveče, rekao sam, zašto da ne?
Džon i Lu su tražili da dođem da ih posetim u Nju Orleansu. U redu,
pomislio sam ja. Dopustimo im da vide otelovljenje tih reči a onda ako
im se to otelovljenje ne dopadne, mogu da pocepaju knjigu.
Mesto je utonulo ispod trotoara u toj oronuloj zgradi u Francuskoj
Četvrti. Džon me naizgled prihvatio kao da me znao celog života. „Buk,”
rekao je. „Zdravo Buk... hoćeš pivo?” Pričali smo neko vreme a onda je
rekao, „Zašto ne odeš tamo i upoznaš Lu? Ona je nekoliko uličnih
uglova dalje, prodaje slike.” „Kako će me prepoznati?” „Prepoznaće te,”
rekao je on. „Ti ćeš prepoznati nju.”
To je bila istina. Prepoznali smo jedno drugo. Bio je hladan dan.
Slike nisu išle. Dolar komad, dva dolara komad... nisu išle. Ciganka je
bila zamotana u stari šal. Slike teško da su bile besmrtne, ali ljudi su bili
još manje takvi. Prešli smo ulicu i popili kafu u jednom lokalu
namenjenom turistima. Bilo je to zamrlo mesto puno zamrlih ljudi.
„Dakle ti si pesnik, ha?” upitala me.
„Od ovog mesta mi je muka,” rekao sam ja.
„Pa, ipak možemo da popijemo svoju kafu.”
Luiz je bila žilavija od mene, realističnija, i više je praštala. Ja
uopšte nisam mogao oprostiti čovečanstvu zbog toga u šta se
pretvorilo. Ona je mogla. Osećala je da ljudi ne mogu ništa protiv toga.
Ja nisam bio spreman da to prihvatim. Na neki način, upoznao sam
bolju osobu od sebe.
Popili smo naše kafe, uzeli svoje slike i vratili se do potonule sobe.
Džon je obazrivo ubacivao stranice u presu a ja sam sedeo u stolici,
napola usnuo, dok je Luiz spremala večeru. Onda sam ustao i izašao, pa
kupio četiri ili pet pakovanja od šest piva. Vratio sam se nazad i
otvorio nekoliko tih piva. Onda sam se osvrnuo po sobi. Svuda su bile
gomile stranica, naslagane pored zidova. Na njima je pisalo Bukovski,
stranica jedan. Bukovski, stranica dva. Bukovski, stranica tri. Njihov
krevet je bio podignut na potporne stubiće tako da su se ispod mogle
nagurati stranice. Bukovski je bio svuda. Bukovski je bio naguran u
kadu u kupatilu. Nisu mogli čak ni da se kupaju.
„Bukovski, Bukovski, Bukovski SVUDA!” povikala je Luiz. „Mrzim
tog kučkinog sina! A sada je ovde u našoj kući i pije pivo, sa svojim
velikim stomakom i mudrim izgledom!”
Luiz je bila Italijanka. Žestoka Italijanka. Rekla je ono što joj je bilo
na umu. Džon je bio zatvoreniji. Govorio je pomalo delikatno i
prikriveno, puštajući poslednju reč da mu se otkotrlja sa usana, mudro
se osmehujući i gledajući vas u oči da vidi reakciju. Bili su savršen par,
mogli su da žive u paklu, ali su bili venčani na nebu. Bilo je to
sparivanje sunca i meseca, mora i zemlje, konja i ptice. Što jedno nije
imalo, drugo je davalo.
U svakom slučaju, osećao sam da im nešto dugujem pa sam pio i
pio i pričao te priče, jednu za drugom, o ženama i životu i užasnim
poslovima i ludostima koje se dešavaju čoveku koji luta od žene do
žene, od mesta do mesta dok napola ne otkači u glavi; o čudima i sreći i
užasu. Mogao sam da vidim da uživaju u pričama pa sam im ispričao
još neke. Bila je to dobra noć, bubašvabe su puzale po zidovima, toliko
njih da je izgledalo da su one zid, koji se trese od crnih tvrdih leđa i
pipaka i neosećanja. Ovde su bili ljudi koji su pokušavali da unaprede
svetsku književnost i poeziju a živeli su sa bubama i pijanstvom i
ludilom, i jedva ikakvom šansom.
Dakle, otišli su na spavanje a ja sam otišao na spavanje negde drugo
i dani su prolazili. Uveče smo išli u barove i upoznao sam Džonovog
urednika za prozu, nemog čoveka, i pisali smo na papirnim
maramicama cele noći i bili pijaniji od čega? Bili smo pijaniji od
Džemsa Džojsa.
U svakom slučaju, to je bilo to. Slike na uličnom uglu. Štamparska
presa. Barovi. Pijane priče. Autsajder. Svi ti ljudi. A tu je i tramvaj zvani
Čežnja. Napustio sam grad. Knjiga je izašla...
Ne znam. Džon i Lu su živeli u mnogim gradovima. Sećam se druge
knjige - „Raspeće u mrtvoj ruci”. Ali bilo je gradova u međuvremenu i
posle toga. Bila je to jednostavno neizrečena ljubavna priča. Uživali su
u mom društvu; ja sam uživao u njihovom. Upoznao sam Korsa. Korso i
ja smo malo divljali uokolo, ali pored svog našeg stila i rečitosti, uvek je
ispod svega toga bilo blagonaklonosti. Korso je bio jedan od
najprijatnijih ljudi, kao i Džon i Luiz. Igrao sam ulogu tvrdog momka jer
je to neko morao ili ne biste imali zaleđe.
U redu, sa „Raspećem” je bilo čudno. Došao bih svakog jutra
(smestili su me da živim sa jednom debelom finom damom odmah iza
ugla) s mamurlukom, a Džon bi mi otvorio vrata i rekao, „Bukovski! Još
pesama!” A ja bih seo za pisaću mašinu i napisao pesmu, a on bi je
odmah sredio za štampu, dakle, knjiga je izašla. Napustio sam grad...
Oni su uvek bili u pokretu, vukući presu sa sobom, i dva psa, i
rukopise i knjige i, i... „Dođi da nas posetiš, Bukovski...” I ja bih krenuo.
Ovog puta je to bio Santa Fe prekriven kišom. Kuća bogatog psihijatra.
Dve ili tri žene. Ja pijan. U krevetu sam sa jednom od žena. Šest kupatila
na tri metra jedno od drugog. Preko ulice, zamak a ne kuća. Moraš da se
uspinješ trideset metara da stigneš do ulaznih vrata. Psihijatar izdaje
ove kuće. Upoznao sam psihijatra. On je kao svaki drugi psihić kog sam
ikada sreo - prazniji je od bilo kog ludila.
„Bukovski,” pitao me Džon, „da li da ostanemo ovde?”
„Zašto da ostanete ovde?”
„Zbog Autsajdera.”
„Šta on traži?”
„Moramo da probijemo jedan zid da ubacimo presu. Onda će on
ponovo zazidati rupu. Bićemo zaključani ovde, znaš. To je teško. Ali on
kaže da je smeštaj besplatan. Mogu da ostanem ovde zauvek. Ali
nekako je nagovestio da bih trebao da štampam knjigu njegovih
pesama...”
Dakle, Džon i Lu su se odselili odatle negde drugo a odatle na
sledeće mesto... Još jednom, vratili su se u Nju Orleans, i ja sam prišao
Lu na uglu gde je prodavala slike. U krilu je imala veliku mapu. Mapu
Sjedinjenih Država. Precrtavala je olovkom sva mesta gde je nemoguće
živeti. Cela mapa je bila zacrnjena.
„Pogledaj ti mene,” rekla je smejući se, „trebalo mi je pet prokletih
sati da pređem ovu mapu i šta sam pronašla? - Nema mesta za život.”
„Mislio sam da ti to kažem,” rekao sam ja...
Džon je uvek smerao da pređe čoveka. Gajio je jednu od lažnih
pretpostavki koje su toliko popularne u novije vreme - da ako naljutiš
čoveka on će ti zaista reći ko je i šta ima da kaže. Džon me uvek
iskušavao ali to nikuda nije vodilo. Džon je bio usamljen i zbunjen i lud
kao i mi ostali, a ipak je bio jedan od dvojice ili trojice velikih urednika
20. veka. Zajedno sa Vitom Bametom iz Storija i Menkenom iz starog
Merkurija...
Kažem vam da su ti ljudi živeli na toliko mnogo mesta da nisam
mogao da ih popamtim. Ovog trenutka, sećam se tri različita izloga u
Arizoni, ili je možda jedan od njih bio u Novom Meksiku. Džon je bio
dobar drvodelja i on je pravio te izloge, a zaista ih je pravio tako da
deluju živahno. Iako je sva živahnost kružila oko štamparske prese.
Ipak, nikad nisu pronašli mesto za sebe; uvek su morali iznova i iznova
da se sele. Postali su zgađeni ljudima. Jednom su u Nju Orleansu
unajmili ekipu da preseli njihovu štamparsku presu i otkači je sa
električne mreže (presi je trebao posebni vod za napajanje). Onda su se
predomislili, rekli ekipi da vrati presu nazad i prikači je na struju, a
onda su se ponovo predomislili, i presa je otkačena sa mreže i izgurana
kroz prozor. Sredstva su im rasturena zbog tog stalnog preseljavanja u
potrazi za mestom za sebe. Plaćanjem prevoza za tu presu i zalihe
papira, njihove stvari, dva psa. Pokušao sam da im kažem, pokušao
sam da im kažem da su ljudi svuda po Americi truli i iskvareni i lažni i
nerealni.
Džon je umro u državi Tenesi. Bila je to jednostavna i rutinska
operacija koja nije uspela.
Džonov sinje bio sa mnom u mom stanu dok je njegov otac bio u
bolnici. Prvo smo nazvali Luiz. „Šta vi momci radite? Pijete dok je Džon
u bolnici?”
Džonov sin je bio u kontaktu sa doktorima. Bio je student medicine
koji treba uskoro da diplomira. Čuo sam ga kako se s njima raspravlja o
celoj operaciji. Nije bila opasna. Još je nisu bili izvršili. Sinje razgovarao
sa Džonom. „Da li si se čuo sa Bukovskim?” pitao ga je. „Ne, Bukovski
mi više ne piše. Henri Miler mi ipak još uvek piše, pisao mi je baš pre
neki dan...”
„Da li si odustao od Bukovskog?”
„O ne, nisam odustao od Buka...”
Operacija nije uspela. Bilo je u pitanju ispravljanje nečeg u vratu, na
jednoj strani vrata. Deo druge strane vrata bio je odumro. Ostao je
jedan deo da se sredi. Operisali su ga. Džon je nakon toga pao u komu.
Lu je bila tamo. Bila je religiozna. Ja nisam previše religiozan ali to je
bila njena stvar. Ostala je pored kreveta i molila se. doktor je ušao i
pitao je šta radi. „Molim se da moj čovek preživi”, rekla mu je ona. „Pa,
ja se molim da umre,” rekao je doktor.
 Lu je skočila na noge: „Moliš se da umre? Kakav si to ti dođavola
doktor? Kakvo si to ti dođavola ljudsko biće?”
„Ako bude preživeo biće kao neki idiot. Biće kao dete, biće
beskoristan...”
„Šta me briga? Šta me briga ako je kao idiot? Ja ću se brinuti za
njega. On je moj čovek!”
Žena kao Luiz Veb pojavljuju se otprilike jednom među dva miliona
žena. Džon je umro.
„Sve je izgledalo u redu sa operacijom. Izgledalo je da će on
preživeti a onda... BAML. nešto je krenulo naopako...”
Tako je to doktor opisao. Jedan od najboljih hirurga u državi.
Decenija Autsajdera je bila završena. Najveći urednik posle
Menkena i Bameta je završio. Bile su završene naše sjajne noći uz pivo i
razgovor. Bile su završene posete Korsa i Ginsberga. Vučenje one prese
svuda po zemlji u potrazi za nirvanom, to je bilo završeno. Sumnjam da
će Autsajder nastaviti da izlazi. Bilo je neke priče da će Luiz i Džonov
sin nastaviti sa magazinom, sa štampom, ali osećam da je gotovo. Sada
bih želeo da sam ispričao neke zabavnije priče o Džonu i Luiz i meni, ali
zasad sam previše pisao.
Čudo Džona Edgara Veba, bivšeg zatvorenika, bivšeg pisca, bivšeg
urednika... Izgleda kao da će se nebesa sada malo spustiti ili da će ulice
popucati i otvoriti se, ili se planine poljuljati. Ali to se nije desilo. To je
istorija, istorija, a igra se nastavlja. Novo deljenje. Još jedno piće. I tuga.
Stvorili su nas da ne trajemo dugo, i da mnogo traćimo, pravimo tako
mnogo grešaka. Slušaj, Džone, vidim da se ceriš... Znao si da će Buk
napisati ovo za tebe. Sada je hladno a bela korveta se parkira napolju i
iz nje izlaze prelepe devojke. Ne razumem to.

Čarls Bukovski 25. 11. 71.

 VERNOVA ŽENA

Vern je bio fotografi imao je tu svoju mladu ženu, Klaudiju. Upravo

su se doselili na Floridu i onda shvatili da je Klaudija trudna. Nisu želeli
bebu a znali su da je abortus nezakonit na Floridi, pa su mi pisali, Vern
mi je pisao, i rekao da su švorc i da li bih mogao da im pozajmim novac
da dođu u Kaliforniju i pobrinu se za to.
Pošto sam imao neobično dobar vikend na klađenju na trkama,
poslao sam novac, i došao na aerodrom da sačekam Klaudiju.
Dakle Klaudija je bila jedna od najlepših mladih žena koje sam ikada
video. Kosa joj je bila duga, svetlo crvena, a lice i telo su zračili seksom
- mnoštvom seksa. Njene plave oči su bile krupne, i nekako su gledale u
tebe, pravo u tebe. A usne su izgledale kao najvreliji deo nje; tako
izražajne, zrele, uvek pomalo rastvorene.
Imala je jednu od najkraćih mini suknji koje sam ikad video i oči
svakog muškarca su bile na njoj dok je išla prema meni sa svojim
malim koferom. Izgledala je kao sve drugo samo ne trudnica. Poljubio
sam je u obraz i poveo do svojih kola.
Klaudija i ja nismo bili potpuni neznanci. Malo smo se ’vatali kad
njen muž ne bi bio u blizini, kad su se tek venčali ovde u Los Anđelesu.
„Hoću li biti kod tebe?” pitala je.
„Pretpostavljam da moraš,” rekao sam. „U pitanju je finansijski
škripac. Poslao sam neke priče a još mi nije plaćeno za njih. Povrh toga,
previše sam pio i nisam dovoljno pisao.”
„Pa, onda u redu.”
Kad smo stigli do moje gajbe, stavio sam pljeskavice da se prže a
Klaudija je otišla u drugu sobu pa na kupanje. Mogao sam da je čujem
kako peva u kupatilu.
Kada je hrana bila spremna, izašla je u nekom ogrtaču od crvene
svile, ispod kog nije ništa imala. Obrok je prošao u tišini. Onda je rekla
da je umorna i hoće da ide u krevet. Rekao sam joj da sam i ja umoran.
Legla je u krevet, a ja sam stajao pored i svlačio se. Njen crveni
ogrtač ležao je pored kreveta.
„Vidi kako se ta stvar nadigla!” šapnula je. „Slušaj, ne možemo ništa
da radimo. Veni ima poverenja u nas.”
„Kako možeš učiniti da trudna žena zatrudni?”
„Ne znam. Ali hajde da ne pokušavamo.”
„Da,” rekao sam ja. „Vern ima poverenja u nas.”
Legao sam na krevet. Usne su joj i dalje bile otvorene. Prislonio sam
svoje na njene i snažno ih pritisnuo. Bio je to vreo poljubac. Mogao sam
da osetim kako se moj šiljak trlja o nju. Popustila je.
„Nećemo,” rekla je, iznenada izgledajući veoma sitna, veoma
ranjiva.
Podigao sam pokrivač i spustio glavu dole. Samo sam je dodirnuo
dole vrhom jezika, veoma blago. Pokretao sam ga napred i nazad,
veoma blago. Počela je polagano da pomera noge i telo. Čuo sam kako
diše i uzdiše iznad moje glave. Nisam odustajao.
„O, ti kučkin sine! Ti kučkin sine!”
Nastavio sam još nekoliko minuta.
Onda je vrisnula:
„GURNI TU PROKLETINJU U MENE!”
Kad sam se uspravio da se uspnem na nju, dograbila mi je glavu i
žestoko me poljubila. Gurnuo sam ga. Bila je vlažna. Pomerao sam se
sporo i polako. Zakolutala je očima. Dugo sam i polako jahao a onda
pred kraj počeo da nabadam i urlam i zabijam, pritiskajući usne na
njene. Bio je to dobar vrhunac. Ostao sam tako minut a onda se
skotrljao sa nje.
„Vern ima poverenja u nas,” rekao sam.
„On je prokleta budala”, odgovorila je Klaudija.
Nekoliko sati kasnije, dao sam joj ga u dupe. Onda me oko ponoći
ona malo oralno obradila.
„Vern je jedan sjajan momak,” rekao sam ja.
Dobro smo spavali. Kad sam se probudio ona je spremala doručak.
Zgrabio sam je otpozadi. Moja stvar se podigla.
„Bože, ti si najnapaljeniji starac kog sam ikad videla,” rekla je ona.
„To je zbog svih onih prljavih priča koje pišem. One me uzbuđuju.”
„Mogu li da pročitam neke od tih priča?”
„Naravno.” Dao sam joj jednu od mojih knjiga. Ponela ju je sa sobom
u moja kola kad je krenula da ugovori abortus. Kad se vratila mahnula
mi je knjigom.
„U pravu si. To su napaljene priče. Pakleno sam se uspalila.”
Klaudija je skinula odeću i legla u krevet. Ja sam uradio isto. Spustio
sam se dole i malo je nadražio. Odmah se uspalila. Onda sam je podigao
na sebe i pustio je da obavi celi posao. Samo sam ležao. Bilo je to kao
da sam silovan.
„Volim te, kučkin sine”, zarežala je na mene.
„Gubiš razum, Klaudija”, rekao sam joj ja.
Svršili smo zajedno i ja sam skoro izgubio razum. Onda smo ustali i
ručali.
„Vi momci koji sve vreme ležite okolo imate mnogo energije”, rekla
je.
„Da”, složio sam se, „ali život pisca je težak. Kad se jednom navikneš
na pisanje, ne valjaš nizašta drugo. Sve mora da se osloni na to i ako ne
uspeš, mrtav si.”
Klaudija nije izgledala kao da saoseća sa mnom.
Otišao sam do telefona i pozvao Mej, koja je imala kancelariju
kojom je pokrivala lanac seks magazina u gradu.
„Mej, dušo”, rekao sam.
„O, Bukovski.”
„Slušaj, Mej, situacija je gadna. Moram da platim povećanu kiriju.
Kako stojimo sa narudžbom za broj 1600? Stvar stoji već mesec dana.”
„Videću šta mogu da uradim, Čarli. Znaš da je matori navučen na
berzu, a berza je bila loša.”
„Doda vola, skočila je za osamnaest poena pre neki dan.”
„Da, sve je skočilo osim njegovih akcija. Čak je skinuo petaka sa
jednog izdanja. Ne znam da li je to uradio njegov broker ili matori.
Stalno povlače pogrešne poteze...”
„U redu, Mej, u svakom slučaju stavi taj broj 1600 pred njega. Ne
pišem dobro na prazan stomak...”
„Čarli, ti znaš da si moj omiljeni pisac...”
„Stvarno? Šta matori misli o meni?”
„Matori? Dođavola, on nikada ne čita svoje magazine...”
Sledećeg dana sam odvezao Klaudiju na abortus. Sedeo sam i čekao
čitajući Lajf i Tajm. Kad je Klaudija izašla nekih sat vremena kasnije,
ponašala se kao da se ništa nije dogodilo.
„To je kao usisivač,” rekla je. „Sve isisaju napolje.”
Odvezao sam je nazad. Skinula se i legla u krevet.
„Izgubila sam svoju bebu,” rekla je. „Nekako sam tužna.”
„Razvedri se,” rekao sam. „Možemo da napravimo drugu.”
„Doktor je rekao da nema snošaja šest nedelja.”
„Šest nedelja?”
„Tako je rekao.”
 „Bože...”
Sledećeg popodneva sam je odvezao na aerodrom. Pogledi svih
muškaraca bili su na njoj. Nosila je kraći minić od onog u kom je stigla
prvog dana.
„Pa, hvala ti za sve,” rekla je, „i srećno sa tvojim pisanjem.”
„Možda ću pisati o nama. Imali smo malo dobrog seksa ovde.”
„Kako možeš da napraviš priču od toga?”
„Možda mogu. To je moj problem.”
Smestio sam je u avion i kad sam se vratio u svoja kola, video sam
kako uzleće u nebo. Vernova žena je bila na putu nazad na Floridu.
Izvezao sam se na autoput i odvezao se nazad do svoje pisaće
mašine. Bio sam zaljubljen u Klaudiju i trebala mi je nova traka za
mašinu.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

Nola Ekspres, 14-27. april 1972.

Sedeti sa flašom za pisaćom mašinom nije najlakši način da se

izbaviš od užasa. Ceo život sam sanjao da budem pisac, a sad su me
sustigli demoni. Pisanje uzdiže osećanja do te mere da smo prepušteni
na milost svim zbivanjima. Struk trave pretvara se u mač; ljubavni
doživljaj ti kandžama čupa utrobu. Pred nekoliko ljudi koje poznajem
glumio sam žestokog momka, ali nikog nisam prevario. Jedna od
milosti koje nas izbavljaju (evo klišea) jeste sposobnost da se s
vremena na vreme nasmejemo. Bez toga, moglo bi da bude nemoguće
nastaviti. Prosečan čovek odradi svojih osam sati, vrati se kući
smožden i zadovoljan. Kod pisca nikad nema zadovoljenja; uvek postoji
sledeći rad koji treba završiti. Mi smo izoštreni svojim rečima. Moja
cura mi kaže, „Bože moj, ti si osetljiv. Podsećaš me na jednog od onih
jadnika tamo u Merilendu. Imaju te osetljive tačke svuda po sebi.
Dodirneš jednu i jadnik poludi. Odvešću te tamo i pokazati ti jednog od
tih jadnika”
„U redu, odvedi me tamo. Želim da vidim jednog od tih jadnika.”
Imali smo svoju malu predstavu koja se nastavljala. Jednom sam
stajao ispred ogledala u kupatilu sa brijačem na grlu. Gledao sam sebe -
zatamnjene sitne ozbiljne oči - i morao da se nasmejem. Nije delovalo.
Probudila me najstrašnija moguća glavobolja. Džon Berimen, pesnik,
nedavno je to obavio skočivši sa mosta u reku. Dakle to je stil. Imam
prijatelja koji piše. Ima ožiljke od brijača na oba ručna članka.
Pisanje znači stvaranje i čekanje. Pošta je spora a zarada slaba.
Uspeo sam da nastupam čitajući svoje radove na nekim
univerzitetima. Čudan je osećaj doleteti negde i biti plaćen za čitanje
svoje poezije. I dobiti neke od dama koje žele da odu u krevet s tobom,
a tu je takođe i besplatno piće. Ne idem u krevet sa tim damama jer
volim svoju curu, ali prihvatio sam neka od tih pića.
 Ne volim ta čitanja ali to je opstanak a većina publike je
iznenađujuće zainteresovana i puna razumevanja. A dešavaju se
zabavne stvari. Jednom sam u Mičigenu spustio svoje pesme i povlačio
ruku sa nekim studentom. Dakle, to je nešto - dobio sam četiristo
dolara za nadvlačenje ruke. Pobedio sam ali je klinac rekao da sam
varao. Dođavola, kad ostariš kao ja, moraš da varaš.
Drugom prilikom u Kanzas Sitiju, moj vozač je došao pijan na
aerodrom. I padao je sneg, krajem marta.
„Dobro došao u Kanzas Šiti41, Bukovski,” vozač mi je pokazao flašu
tekile. Prihvatio sam je i ušli smo u kola. Autoput je bio pokriven ledom
i klizav. Sa strana su bili jarci i svako malo biste videli kola u nekom od
tih jaraka.
„Ovi ljudi ne znaju da voze po ovakvim putevima,” rekao je moj
vozač.
„Slušaj, Andre,” rekao sam ja, „dopusti da ti pročitam ovu pesmu.”
Moja devojka je napisala tu pesmu i mislio sam da je SEKSI. Stigao
sam do izvesnog stiha kad je Andre rekao, „Isuse Hriste!” i izgubio je
kontrolu nad vozilom. Okretali smo se ukrug a ja sam podigao flašu i
rekao, „Andre, nećemo se izvući...”
Sleteli smo u jarak ali ostali smo u uspravnom položaju. Bilo je
hladno a u kolima uopšte nije bilo grejanja. Pošto sam bio osećajni
pesnik ja sam ostao u kolima i pio dok je Andre izašao da stopira.
I ko nam je stao? Još jedan pijanac. Imao je limenke piva svuda po
podu kola i flašu od dva decilitra viskija. Stigli smo na čitanje.
Sledeći put su mi dali sobu u ženskom bloku studentskog doma.
Dakle ako ne mislite da je to situacija u kojoj iskušavate svoju ljubav...
Na humanitarnoj akciji za Pačena na Holivud Hilsu ispio sam posle
čitanja nekoliko pića za šankom kad mi je prišla jedna mlada devojka.
Bila je lepo stvorenje - telo, lice, oči, kosa, sve što je trebalo.
„Bukovski,” rekla je, „tvoje pesme su jedine. Ti zaista činiš da drugi
pesnici deluju loše.”
„Pa, hvala. Možda nisam besmrtan ali sam barem razumljiv.”
„Hoću da te tucam.”
„Šta?”
„Hoću da te tucam.”
„Izvini, nosim ovo piće svojoj devojci.”
Uzgredne prednosti? To je ubilo Dilana Tomasa i povuklo mnoge
druge pesnike u veličanstvenu imbecilnost. Publika koja sluša poeziju
mora da se poštuje, i, osporava...
 Selin se, nakon „Putovanja...” upustio u gunđanje o tome kako ga
izdavači prihvataju. Pisac je stvoren da bude prihvaćen. Sve što pisac
može da traži je puko preživljavanje (još jedan kliše) tako da može da
nastavi sa pisanjem dok ne umre. Selin je izgubio svoj humor posle
„Putovanja...” Naravno, on je ogrubeo od rata, pobegao iz grada, a
njegovi pacijenti nisu plaćali račune. Ali najzad, bio je doktor, imao je
šta da radi osim kucanja na mašini. Pisci nisu ništa drugo nego prosjaci
sa unosnim načinom pristupa. Prihodi kod nezavisnih stvaralaca su
spori; Bog je poštar i Boga često naizgled nije briga.
Sreća za većinu nas je što nemamo navike većine ljudi. Nova kola
nas zamaraju; televizija je prazna; odeća nije bitna. Naša najveća briga
je onaj pijani telefonski poziv u istočni deo Kanzas Sitija. I često imamo
pored sebe dobru ženu da nas sačuva u komadu. Verni smo svojoj ženi
jer uvek dajemo svoja celokupna osećanja, ali u drugim stvarima ih
tretiramo loše. Ne znamo da slušamo. Njeni prijatelji nam izgledaju
glupavo. Tupo. Ne možemo da razumemo kako bi iko drugi uopšte
mogao da bude interesantan... Pisci su loš soj. Dame su bile dobre
prema nama... Rekao bih da je skoro uvek, iza svakog dobrog pisca
stajala prokleto dobra žena. Oduzmite im ljubav i polovina umetničkih
radova će propasti...
U redu, to je bolje nego rad na presi za metal. Nema otkaza.
Naravno, čovek može da legne u krevet uveče kao pisac i ujutro se
probudi kao ništa. Talenat može da ispari u jednom otkucaju sata. Ipak
je to dobra borba. Dobro je umreti na sopstvenom bojnom polju. Koliko
muškaraca i žena zapravo radi ono što ume da radi najbolje? Taj
autoput u pola osam uveče vikendom je prizor užasa našeg stoleća.
Jedan od njih, u svakom slučaju. Svi mi posvećujemo sate naših života
glupim trulim poslovima zbog zarade za druge ljude, a traži nam se da
budemo zahvalni zbog toga. Naravno, i pored sve kuknjave oko pisanja,
mi smo blagosloveni. Cena je skoro nerazumna ali borba je dobra.
Postoje mnogi trenuci sjaja: umorni ste od toga ali dopuštate sebi
da povremeno budete srećni i glupi. Zašto da ne? Zar je većina ostalih
srećna? Koji razlog je toliko uzvišen da čovek ne bi mogao biti srećan
na trenutke? Zašto da ne? Prošli smo kroz sve ostalo... gasne cevi koje
cure, ili stajanje pred ogledalom sa zarđalim brijačem u ruci. Dečija
posla. Sranje, ponekad možeš da se osetiš kao Hemingvej. Recimo
odlazak na koridu, cigareta visi iz usta (ja sam napola Hem a napola
Bogart), pola litra dobrog viskija u džepu kaputa, a pod ruku te drži
žena dvadeset godina mlađa od tebe i puna duha, žena koja zna da ti
vodiš dobru borbu, reči jurcaju unutar tebe i čekaju da se uobliče,
ulaziš sa njom i osećaš plamen, osećaš vatru, u tebi je užareno ugljevlje,
naravno, hodaš kao da to imaš u sebi, ovog momenta ovog časa ovaj
put, ona te voli, Bukovski, a ti si kupio pisaću mašinu rojal standard i
dovoljno trake za nju da se u njoj udaviš, ona hoda pored tebe, ponosna
i dobra, i prvi bik je već istrčao, ubadaju ga, oslabljuju ga, sva ta leta su
protekla, sve one druge žene, zatvori, ogledala samoubistva, sahrane,
noći provedene u krevetu u samoći, razderane vukovima ubuđane
salame: Džejn, Gertmda, Barbara, Frensis, čak i Frensis, i Linda, Linda,
Linda. Ne mogu da zadržim ono što je u meni na okupu. Stisnut sam u
dnu neba.
Sada pišeš ove kolumne, Bukovski. Koliko dugo ćeš biti u stanju da
nastaviš sa pisanjem ovih kolumni?
Ne znam. Dostojevski je to radio. Valjda ja mogu to da radim.
Šta je najbolja stvar koju si u zadnje vreme uradio?
Pa, pokupio sam devojku sa gonorejom na Bulevaru Holivud.
Misliš, i ti si je zakačio?
Mislim, nisam je zakačio.

U međuvremenu, momci i devojke, mi se vidimo na Bulevaru

Olimpik nekog Četvrtka uveče, moja bogartovska cigareta visi mi iz
usta, pivo mi je u ruci, i ako imam sreće, moja ljubav je pored mene.
Ako nemam sreće biću sam. Poželite mi sreću. Japanski i meksički
borac imaju petlju. Crnac i belac izbegavaju borbu. Oslanjaju se na
urođeni talenat ali nisu više dovoljno besni. Ja sam i dalje besan i
zabavljam se. Samo pomoću poređenja sa drugim stvarima mogu vam
reći ko sam. Ako vam platim pivo, vi treba da meni platite pivo. Ne zato
što to morate. Bikovi i borci i reč. Odjednom se osećam dobro. To neće
potrajati ali prihvatam to. Sada vi meni nešto ispričajte.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

L. A. Fri Pres, 1. jun 1973.

Nazvao me iz bara; mogao sam da čujem muziku sa džuboksa.

Došao je u grad iz San Franciska, uvalio se na Ferlingetijev teren, čitao
je za Boba Kaufmana. Djuk je u gradu, hoće da zna može li da svrati.
„Dođi,” kažem ja. Reći ću Kerin da je Djuk Santin u gradu i da je krenuo
ovamo.
Djuk je ulični pesnik. Djuk se probijao uz pomoć Muze od početka
pedesetih. Znao je da piše dobru poeziju kad je pisao. Ali Djuk je nosio
sa sobom sopstvenu energiju, on nije mrtvo puvalo. Ušao sam u komet
iz 1962. i krenuo po pivo. Onda sam se vratio i ispio ih nekoliko
čekajući da Djuk dođe.
Došao je. Kosa mu je malo srebrnastije boje nego pre, ramena su
mu opuštena, ali i dalje je bokser, može da eskivira, i može da se smeje
i zapali za nešto, i bio je na severu i bio je na jugu, i on zna način - „Svi
američki pesnici su u zatvoru” glasi naslov jedne od njegovih knjiga.
Djuk zna da piše, nema sumnje u to, može da u pisanju porazi devet
od deset pisaca, ne, 95 od njih 100. Trebalo je da bude objavljivan više
nego što je bio; ja to znam i on to zna. U međuvremenu, upoznao sam
ga sa Kerin. Kerin vaja, i radi na komadu koji uskoro treba da bude
postavljen u malom pozorištu u Holivudu, ima knjigu pesama koja je
objavljena preko podzemnog izdavaštva, a tu je u najavi i roman.
Okružen sam talentom.
Djuk vidi glave svuda oko sebe. „Predivno, predivno! Zaista imaš
talenta,” kaže on Kerin.
„Ta glava tu,” kažem ja Djuku, „to je Džefers.”
”Džefers, a? Šta je s ostalim glavama?
To je takođe Džefers?”
„Ne, to je njen otac.”
„Znao sam da sam se vratio u Los Anđeles. Prva stvar koju sam
video kad sam izašao nba ulice bila je ta žena koja je prolazila, a suknja
joj je bila tako kratka da sam mogao da joj vidim picu.”
„Ovo je sjajan grad, Djuk.”
„Video sam Futa42 gore u Frišku. Sjajan macan, divan macan.”
„Fut?”
„Alen Ginsberg. Slomio je stopalo.”
Cevčili smo svoja piva. Djuk je izvadio ploču iz svog koferčeta. „Ovaj
momak je dobar. Biću njegov agent. Slušaj ovo. Sjajan je.”
Slušali smo. Kaubojske pesme. Većina njih su prerađene i nisu baš
izuzetne. Jedna od njih je prokleto dobra, ipak, tako da taj čovek ima
šanse. Cevčili smo svoja piva.
„Prelazio sam Sanset, upravo smo dolazili iz Bamijeve krčme, ta
mala i ja, i taj pandur nas je zaustavio. Bili smo pijani, pružio sam ruku
da ga dodirnem i kažem mu da mu je potreban prijatelj, a kukavica je
potegla pištolj na mene!”
Poslao sam Djuka po neke cigarete. Uvek zaboravim da kupim
cigarete.
„Jednom sam bio tamo na Istoku, i baš me gadno priteralo da
kenjam, znaš, nisam imao gde da odem. Zaista me pritisnula nužda pa
sam jednostavno čučnuo na ulici a taj pandur je došao i rekao ’Šta to
radiš?’ a ja sam rekao, ’Pozomiče, šta vam se čini da radim? Nećete
valjda da se userem u gaće, je li tako?’ A pandur je rekao ’Da, hoću da se
usereš u gaće!’”
Smejali smo se a onda je Djuk rekao, „Ovo sam upravo izmislio.”
„Ma daj, Djuk,” rekao sam. „Rušiš mi snove.”
Djuk je ustao. Znao je nekako da nosi pivsku flašu na boku.
Entuzijazam. Stao je pored prozora i gledao napolje. Napolju je bilo
mračno, i hladno. Mi smo gore iznad rezervoara pijaće vode.
„Pretpostavljam da će štampati moja dela kad umrem. Otkriće me
kada umrem.”
Teško je odgovoriti na ovakvu izjavu. Ništa nismo govorili. Djuk je
nastavio da gleda kroz prozor. Sa pivskom flašom koja mu je i dalje
stajala na boku.
„Zakopao sam pun prtljažnik stvari pod jednim drvetom.”
„Gde je to bilo, Djuk?”
Pomenuo je neku državu na Srednjem Zapadu. Onda se vratio i seo
u stolicu, i podigao svoju flašu. „Smrt,” rekao je, „a onda dođe smrt.”
Nasmejao se. „Zašto nas ne ubiju sve odjednom i završe sa tim?”
Srebmasta kosa visila mu je s obe strane glave. Bio je zgodan kao
čovek u kom su sve vatre još upaljene, upaljene sve vreme. Doneo sam
još piva. Djuk je kenjao na svoj način ali većina toga nije bilo kenjanje;
on se sprdao sa sobom ali niste mogli sresti bolje ljudsko biće na ulici
nijednom u mesec dana, ili možda u godini dana. Ili možda... kako god
bilo.
„Došao sam da otkupim svoju mašinu iz zalagaonice,” rekao je.
„Slušaj, Djuk, zašto ne nađeš neki povremeni posao, bilo šta, useliš
se u neku malu sobu i završiš sa pisanjem?
Prestaneš da se motaš po barovima i rupama gde se čita poezija,
zaboraviš na dame i središ to?”
„Napisao sam svoju poslednju pesmu. Završio sam sa tim. Sada
pišem tekstove, sad sam se posvetio muzici.” Imao je rupe na
đonovima cipela a ipak sam poslao po još cigareta.
„Džini, upoznao sije poslednji put kada sam bio ovde?”
„Da.”
„Pa, Džini, ona me odvezla do stana te druge devojke i otišla na pola
sata i morala je da se vrati po nešto a ja sam već pod pokrivačima sa
tom drugom devojkom, ali Džini je opuštena, ona razume.”
Pivo je naizgled nestajalo veoma brzo, tri pakovanja od šest
komada su ništa, baš ništa za Djuka i Buka. Izašli smo po još. U kolima
mi je rekao za Kerin. „Ona je odlična, čoveče. Izgleda kao da bi znala da
jaše konja. Ona je prava žena.”
„Da, u redu je ona.”
Djuk i ja smo se upustili u razgovor sa prodavcem pića. Nije video
dvojicu luđaka poput nas dvadeset ili trideset godina. Setio sam se da
kupim cigarete.Kad smo se vratili u stan nastavili smo da pričamo.
Djuk je još jednom izjavio da će ga štampati nakon što umre.
Ponovo je stavio onu kaubojsku ploču. Rekao sam mu da mi se jedna
pesma zaista mnogo dopada.
„Da, čoveče, on je sirov,” rekao je Djuk. „Popeo se na scenu i između
pesama povikao ’Hoću da poližem neku pičku!
Kerin je malo pričala o svom vajanju a onda sam ja rekao Djuku da
mi na trkama ne ide loše; posle trideset godina klađenja u minusu sam
samo deset hiljada dolara. Djuk je izbacio neka imena: Keruak,
Ginsberg, Lamantia, Ferlingeti, i drugi. Sve ih je poznavao ili ih poznaje.
Nila Kesidija i sve.
„Čujem imena kako lete po čitavoj sobi, Djuk,” rekao sam mu.
„Pa šta? Oni su divni ljudi, sve divni ljudi.”
„Naravno, Djuk.”
 Izneo sam još piva. Stvari su ušle u tužnu, ćutljivu fazu. Još nekoliko
dobrih gutljaja i svi ćemo se osećati bolje. „To je zaista igra,” rekao je
Djuk. „To je zaista đavolska igra.”
Rekao sam, „Leo Dirošer je to rekao. ’Radije bih bio srećan nego
dobar’”.
Djuk nije odgovorio. Gledao je u svoju flašu.
„Ja bih radije bio srećan i dobar,” rekao sam.
Čini mi se da se nismo osećali bolje. Pokušao sam da održim
razgovor pored Djuka koji je razgovorljiv čovek. Još smo nešto malo
popričali a zatim odveli Djuka do odvojene spavaće sobe. Lepo je imati
odvojenu spavaću sobu čak i kad kuća nije moja.
Ujutro nam je Kerin ispržila kajganu i kobasice. Djuk je bio budan
već satima, kružio je po sobi. Lice mu je čisto i nema znakova
mamurluka. Jedva čeka da se pokrene, da se vrati svom muvanju.
Uskoro smo bili u kolima.
„Moram da se vratim u Frisko.”
„Naravno, mali.”
„Izbaci me na uglu Holivuda i Vajna.”
„U redu.”
Djuk je sa sobom imao koferčić pun pesama i tekstova i uz to jednu
sliku koju je naslikao umotanu u rolnu. Vozili smo se niz Bulevar
Holivud a to je bilo moje vreme da se osetim potišteno. Sunce se
podiglo, a sunce je teško podneti, i Bulevar Holivud je teško podneti u
nedeljno jutro. Teško? Nemoguće. Ali Djuk je hteo na ugao Holivuda i
Vajna. Djuk je romantičar. Vozili smo se naniže i parkirali se. Pogledao
sam u svoj novčanik i unutra su bile novčanice od dolara i deset dolara.
„Djuk,” rekao sam, „mogu da ti dam, ili dolar ili deset dolara a neću da ti
dam deset.”
Djuk je uzeo dolar. Dolar od pisca koji ima gde da spava za pisca koji
nema gde da spava. Otvorio sam mu vrata i stajao je tu okrenut prema
meni sa svojim koferčetom i srebrnastom kosom. „Pa, ako me nađu
negde ubijenog pićem, nemoj da me zaboraviš”
„Naravno, mali.”
Odvezao sam se ostavivši ga tamo na žestokom holivudskom
suncu. Duhovi Garbove i Beti Grebi i Harloua i V. K. Fildsa su lutali
okolo. Okrenuo sam se u suprotnom smeru i dok sam se vozio nazad
mislio sam, pa, on je otišao, on je otišao, on je otišao, on je otišao, i
drago mi je što je otišao a istovremeno mi nedostaje. Kad sam se
vratio u stan, rekao sam Kerin, „Ostavio sam ga na uglu Holivuda i
Vajna.”
„Ne verujem da uopšte ima para”, rekla je.
„O dođavola, on je stari muvator. Trebalo bi da vidiš njegov mali
crni notes i sva imena u njemu, snaći će se on.”
„Mora da je teško, raditi to.”
„On to voli. Ne bi hteo nikako drugačije.”
Otišao sam u kuhinju i pronašao seven ap. Popio sam pola u jednom
gutljaju. Imao je dobar ukus. Imao sam veoma gadan mamurluk.
 ON TUČE SVOJU ŽENU

Znate, pisci će doći i zakucati na vrata, uglavnom loši pisci, a sećam

se jednog posebno lošeg pisca koji je pošto je popio veliki broj piva
naizgled postao ljut i rekao, „Hajde, Bukovski, ne očekuješ valjda od nas
da ćemo poverovati u sva ta sranja!” „Koja sranja?” pitao sam ja. „Sva ta
sranja o tvom skitničenju uokolo i svim tim poslovima, i svim tim
ženama, i to sranje da nisi pisao deset godina a da si toliko pio, da si
završio u bolnici dok ti je krv šikljala iz dupeta i usta?” Taj momak je
stvarno bio ljut. U njegovom se životu nije događalo mnogo toga, pa
nije mogao da poveruje da bi životi drugih ljudi mogli da budu
drugačiji. To što se većina ljudi ne kocka sa svojim životima ili svojom
kreativnošću nije moja greška. A to stvara tupo pisanje i tupe pisce.
Fabrike, klanice, magacini nisu baš neki izbor a onda su bile izbor, a
to su bile i žene i piće. da i ne. Bilo je to kretanje i bilo je to ograničeno
kretanje. A to je bilo i sedenje u istom baru dan i noć, uz izvršavanje
sitnih poslića za sendviče i tuču sa šankerom u zadnjoj uličici. To je bilo
moje literarno školovanje, i tako sam živeo u malim sobama sa
bubašvabama, ili sa miševima i pacovima, i tako sam gladovao i žalio
samog sebe i bilo je odvratno. Ali iz toga su nastale priče i pesme i
nešto sreće; ne ogromna sreća ali ipak nešto sreće, a ako sreća stigne
kasno, recimo u pedesetoj godini, onda tim bolje za mene. Znate kako
je Haksli rekao u „Kontrapunktu”: „Svaki čovek može biti genije u
dvadeset petoj godini, a u pedesetoj je za to potrebno nešto raditi.”
Mnogi jesu geniji u dvadeset petoj, i kao takvi su prepoznati i uništeni.
Ne prođe mnogo pisaca ceo put; loši nastave da pišu a dobri budu rano
uništeni. Oni bivaju uništeni na isti način kao što bivaju uništene rok
zvezde: preteranom produkcijom, preteranim pohvalama, preteranim
guranjem u prvi plan, i starom dobrom glupošću.
Bogovi su bili dobri prema meni. Držali su me dole na dnu. Učinili
su da živim život. Bilo mi je veoma teško da izađem iz klanice ili
fabrike, dođem kući i napišem pesmu koju zaista ne osećam. A mnogi
ljudi pišu pesme koje zaista ne osećaju. I ja to radim, ponekad. Težak
život izaziva težak pristup a pod teškim pristupom podrazumevam
istinit pristup lišen ukrasa.
Bogovi su i dalje dobri prema meni. I dalje sam u podzemlju ali ne
toliko u podzemlju da bih bio sasvim sahranjen. Jedini put kad sam
čitao u San Francisku, osamsto ljudi je došlo a stotinu njih je došlo sa
kantama đubreta da bi ga bacali na mene. Posle dve kante, to đubre nije
smrdelo previše gadno. Bogovi su dobri prema meni zbog toga što
izazivam ekstremne reakcije - publika kao da je ili do kraja na mojoj
strani ili me mrzi do kraja. To je sreća; a na čitanjima, kad mi neko
dovikuje nepristojnosti, uživam u tome skoro kao kad mi neko iz
publike pruži bocu. Zaista sam bio tamo i publika zna da sam bio tamo.
Ja nisam utegnuti profesor sa kućom u brdima i ženom koja svira
klavir.
Čovek će uvek imati one koji ga opanjkavaju, a većina onih koji te
opanjkavaju će biti drugi pisci koji žure da te sahrane. „O, potpuno je
promašio.” „O, užasno je pijan!”
„On tuče svoju ženu.” „Napao me nožem.” „Dobio je donaciju a nije
ni popunio zahtev za nju.” „On nema pojma.” „On mrzi pedere.” „On
laže.” „On je zavidljiv.” „On je osvetoljubiv.” „On je bolestan.”
Većina od tih koji opanjkavaju skoro neposredno kopiraju moj stil
ili su pod njegovim uticajem. Moj doprinos je u tome što sam rasteretio
i pojednostavio poeziju, da je učinim humanijom. Olakšao sam im da
me slede. Naučio sam ih da možeš napisati pesmu na isti način na koji
možeš napisati pismo, da pesma može biti čak i zabavna, i da nema
potrebe da bude ičeg neophodno uzvišenog u tome. Sad se veoma
plašim da previše ljudi piše kao Čarls Bukovski, ili bi trebalo da kažem
pokušava da piše kao Čarls Bukovski. Ali ja sam i dalje najbolji Čarls
Bukovski koji postoji a moj stil nastavlja da se prilagođava i menja baš
kao i moj život, tako da me oni jednostavno neće dostići. Stići će me
samo Tata Smrt, i moraću da pijem upola manje tako da će oni koji me
mrze jednostavno morati da pate malo duže. Dok moji imitatori umiru
od alkoholizma, ja ću se u ponoć odšunjati u banje i lečilišta. Ah, mudar
sam ja.
Meni je teško da i dalje pronalazim junake, pa moram da stvorim
sopstvenog junaka: sebe. To pomaže u nekim teškim noćima. I danima.
Čovek mora da ostane prilagodljiv, otvoren za promene, ali čovek ne
može da se promeni jednostavno iz hira. Potezi moraju biti prirodni i
proizašli iz života. Žao mi je ako ovo zvuči uzvišeno ali mislim da znate
na šta mislim. Veoma cenim dela Knuta Hamsuna kao čoveka koji je
izrastao i proširio vidike, iako je njegova prva knjiga „Glad” bila
najzanimljivija, najviše se divite njegovim kasnijim delima jer možete
da osetite rast, čisti vazduh, doline, žene, bol i humor i potpuni
izostanak laži. Sumnjam da će ikada biti drugog Knuta Hamsuna; ja
sam previše lenj čovek; volim da se izležavam popodne i buljim u
plafon, ili se češkam po izrasloj bradi; nedostaje mi ambicija a možda
sam predugo čekao na reč, ali i za moje poštovaoce i one koji me
ogovaraju, ja nisam zatvoren u određenom području, tako da kada
govorite o Čarlsu Bukovskom, možete samo govoriti o Čarlsu
Bukovskom kakav je bio juče. Izbaciću pred vas nešto prekosutra, a vi
neko vreme nećete znati šta je to.
Onim koji me optužuju kažem, samo optužujte; onim koji me hvale
kažem, samo hvalite; ženama koje me vole, kažem samo napred, volite
me; Marini kažem, samo napred, postani divna žena; svom autu kažem,
hajde, nastavi da se krećeš da ne bih morao da kupujem drugi auto; a
svojoj pisaćoj mašini kažem, hajde, reci mi još nešto, nešto drugačije;
samo napred, samo napred, samo napred...
Uzvišeno ili neuzvišeno, radi se o tome, a o svemu tome mogu da
vam pričam upravo sada. Sada sam gladan i idem da pojedem sendvič.
Volim da stavim dosta ljutog senfa, a vi?
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

L. A. Fri Pres, 28. jun 1974.

Najvažnije mi je da nađem odgovarajuće mesto da pišem; stanarina

treba da bude razumna, zidovi debeli, vlasnik nezainteresovan a
stanari izopačeni, ogoljeni, alkoholičari i niža srednja klasa. S pojavom
stanova visoke klase, mala dvorišta sa odvojenim ulazima sve više
nestaju, a čudesni likovi koji su nekad preplavljivali ta mesta nestali su
zajedno sa njima.
Osam godina sam živeo u prednjem dvorištu na Aveniji DeLongpre,
a pesme i priče su išle same od sebe. Sedeo sam pred prozorom
kucajući na mašini, gledajući kroz nabujale živice na ulicu; bio sam
okružen pivskim flašama i slušao sam klasičnu muziku na radiju,
sedeći u gaćama, bosonog, dok je moj debeli pivski stomak podrhtavao.
Bio sam okružen zracima i senkama i zvucima, i ja sam stvarao zvuke.
Moj gazda je bio pijan, moja gazdarica je bila pijana, dolazili su i
spopadali me noću... „Prestani sa tim blesavim kucanjem, ti kučkin
sine, dođi ovamo i napij se.” I ja bih otišao. Pivo je bilo
besplatno,cigarete su bile besplatne, hranili su me; dopadao sam im se,
razgovarali smo do tri ili četiri posle ponoći. Sledećeg dana bi pokucali
na vrata i ostavili kesu sa nečim: paradajzom ili kruškama ili jabukama
ili pomorandžama, ali uglavnom je to bio paradajz. Ili bi često ona
došla sa toplim jelom - goveđom čorbom i dvopekom i mladim lukom;
prženom piletinom u sosu i krompir pireom, i salatom od pasulja sa
kukuruznim hlebom. Pokucali bi, čuli kada se javim i pobegli. On je
imao šezdeset a ona pedeset osam godina. Iznosio sam njihova kante
sa smećem svake srede, osam ili deset kanti koje bih sakupio iz
dvorišta i stanova u njima. Alkoholičar u stanu pored mene padao je s
kreveta svakog jutra u četiri; bio je jedan slučaj teške demencije u
stanu iza; četrnaest Portorikanaca je živelo u jednom od središnjih
dvorišta, muškarci, žene i deca, uopšte se nisu čuli i spavali su na
ćilimu naslagani jedni pored drugih.
 Luđaci su dolazili da me posete - nacisti, anarhisti, slikari, muzičari,
budale, geniji i loši pisci. Svi su mi iznosili svoje ideje misleći da ću ih
razumeti. Nekih večeri bih se osvrnuo a okolo bi bilo od osam do
četrnaest ljudi koji su sedeli na tepihu, a poznavao sam samo dvoje ili
troje njih. Ponekad bih pobesneo i sve ih izbacio napolje; drugi put bih
jednostavno sve zaboravio. Niko mi nikad ništa nije ukrao, osim jednog
koji je tvrdio da mi je prijatelj a uvek mi je preturao po policama sa
knjigama, gurajući prva izdanja nekih knjiga i retke predmete pod
košulju. Policija je stalno upadala, ali su me uhvatili samo jednom ili
dvaput, da, bilo je dvaput. Jednom su došli sa sačmarom ali sam im
rekao da sam pisac i otišli su. Da, bilo je to dobro mesto za život i
pisanje.
Onda je došla ljubav i ja sam se preselio u ovu kuću sa ovom
damom. Bila je dobra prema meni i išlo nam je dobro, voleo sam njeno
dvoje dece; bilo je tu prostora i senke, jedan lud pas, veliko dvorište,
prava džungla od dvorišta sa bambusima i vevericama i orahovim
stablima, žbunovima divlje ruže, stablima fikusa, raskošnim rastinjem.
Tu sam dobro pisao - mnogo ljubavnih pesama i ljubavnih priča; toga
inače nisam previše napisao. Šetao sam okolo i osećao se kao da je u
meni sunce; najzad mi je bilo toplo, a stvari su delovale šaljivo,
radosno, lako; nisam osećao krivicu zbog svojih osećanja. Ipak, najzad
je krenulo loše kao što takve stvari inače krenu loše. Jedno ili oboje
počelo je da oseća odbojnost; stvari koje su jednom izgledale tako
čudesno više nisu izgledale tako. Oboje smo krivili ono drugo - to si ti...
ti si uradio ovo, ti si rekla ono, nisi trebao da se ponašaš onako, ti...
Morao sam brzo da se iselim. Lutao sam ulicama u potrazi za
prihvatljivim mestom, nekim pesmom gde bi čovek mogao da zapiše
kratku pesmu. Poslepodneva i jutra su se preplitala: prva i poslednja
kirija u mesecu, dvesta dolara za depozit, sedamdeset pet dolara za
čišćenje, potrebne preporuke. Nijedno od mesta čak nije izgledalo
podnošljivo za život, a gazde i upravnici su ostavljali najgori utisak:
pohlepna, sumnjičava stvorenja od mrtvog mesa. Jedan od njih me čak
nije ni pogledao; nastavio je da bulji u televizor i nabraja cene. Počeo
sam da se osećam uprljano, kao imbecil, čovek koji nema pravo na
vruću i hladnu vodu, i toalet koji može da iznajmi za sebe. Zapravo se
nije moglo ništa pronaći. Premoren, jednostavno sam nekom platio i
počeo da se useljavam.
Bio je to moderan stan, u zadnjem delu zgrade, na prvom spratu,
broj 24. Postojalo je unutrašnje dvorište zgrade i bilo je dvoje
upravnika, muž i žena, koji su živeli u prizemlju i nikad nisu izlazili iz
zgrade; jedno od njih je uvek bilo tu, pogotovo gospođa, koja se oblačila
u belo i hodala okolo sa malom smeđom kesom i često skupljala lišće
čim bi opalo sa žbunja; hvatala ga je pre nego što bi palo na zemlju. Bila
je besprekorno uredna, lica otežalog ode belog pudera; stavljala je
mnogo ruža na usne i imala grub glas, glas koji je uvek zvučao kao da
neko laže. Njen muž je imao zvonak glas, i galamio je okolo o
Dodžersima i bogu i cenama i supermarketima. Prve noći koju sam tu
proveo telefon je zazvonio i on mi je rekao da mi je radio preglasan;
mogu da me čuju u celom dvorištu. „Možemo da te čujemo svuda u
dvorištu, Henk,” rekao je. Uporno je tražio da se oslovljavamo po
imenu. Moj radio nije bio pojačan. Isključio sam ga. Onda je neko počeo
da svira harmoniku. „O, to je divno!” čuo sam neki glas. Čovek je
odsvirao sve melodije Lorensa Velka.
Ona je uvek bila tu, sveprisutna, krajnje sveprisutna, a ja sam bio
mamuran, silazio sam niz stepenice, osluškivao i mislio, ona nije tu,
ovaj put sam se provukao pored nje. A kesa za smeće mi je bila puna
pepela i raznog đubreta, dno je bilo vlažno i samo što se nije pocepalo,
ja sam se osećao kao da ću da povratim, izašao sam napolje i krenuo
kroz prolaz između kola u garaži, pokušavajući da pronađem kontejner,
a ona je iskočila napolje s metlom: „Lep dan, zar ne?” „O, da” rekao sam,
„lep je dan.”
I uvek je bila pored poštanskih sandučića kad je stizala pošta, bila je
tu sa svojom metlom; niste mogli da uzmete svoju poštu. Ili ako bi neko
nepoznat došao u dvorište ona bi pitala „Šta želite?” U tople dane
smestila bi se u stolicu na tremu i udobno se zavalila, a izgledalo je da
su svi dani dok sam tamo živeo bili topli. A drugi bi izašli napolje i
pridružili joj se pa je čovek mogao da sluša njihove glasove i njihove
ideje.
Savremeni stanari zgrada su svi isti; oni mnogo peru, čiste, brišu
prašinu i usisavaju; sve blista - šporeti, frižideri, stolovi; tanjiri se peru
odmah posle jela; voda u toaletu je plava; peškiri se koriste samo
jednom; vrata se ostavljaju otvorena, roletne podignute, i možete da ih
vidite kako sede ispod lampi i u tišini čitaju neku bezazlenu knjigu
džepnog formata ili gledaju porodičnu komediju sa nasnimljenim
smehom na velikom televizijskom ekranu. Oni kupuju sobno cveće i
sitnice, stvari koje će stajati okolo i popunjavati prostor; nedeljno
popodne provedeno na stadionu za njih je nirvana. Oni nemaju dece,
nemaju kućnih ljubimaca i napijaju se dvaput godišnje, na Božić i za
Novu godinu.
U mom stanu su bila dva mala kauča, široka otprilike pola metra.
Najednom od njih je trebalo da spavam. Bilo je nemoguće voditi ljubav
sa ženom na bilo kome od njih. Pronašao sam osamnaest bubašvaba
iza frižidera, a kad god sam kucao na mašini žena u stanu ispod mog je
udarala u plafon drškom metle. I uvek mi je neko kucao na vrata i
govorio da ga uznemiravam. Onda je jednog dana svim stanarima dato
obaveštenje da će svaki stan poskupeti za pet dolara mesečno. Sprej
protiv bubašvaba koji sam koristio koštao me skoro toliko. Pisanje se
smanjilo, skoro prestalo. Urednik me nazvao i uveravao me da svaki
pisac ima stvaralačke zastoje. Rekao mi je da mi je ostalo pet godina;
da ne moram da napišem ništa pet godina i da još uvek mogu da
uspem. Zahvalio sam mu se...
I posrećilo mi se. Pronašao sam to dvorište odmah na uglu Bulevara
Holivud i Vestern avenije; pronašao sam ga tako što sam dobio dojavu
da se neko iseljava pre nego što se taj neko iselio. To je kraj kakav meni
odgovara - saloni za masažu i saloni za ljubav su posvuda; tezge sa
takosima, picerije, prodavnice sendviča; radnje sa sniženim cenama
pune perika i starih češljeva, ubuđanih sapuna, ukosnica i losiona;
kurve noću i danju; makroi crnci sa šeširima širokih oboda sa
nosevima oštrim poput brijača; panduri u civilu koji pretresaju ljude u
po bela dana, pregledaju im ruke tražeći ubode igle; prljave knjižare,
ubistva, pretresi, droga. Išao sam Avenijom Vestern prema Bulevaru
Holivud i sunce je ponovo sijalo u meni. Skoro da sam ponovo osećao
ljubav, moji ljudi, moje vreme, ukus svega toga...
Ovde sam proveo samo nedelju dana i baš sam prošle noći gledao
okolo, pivske flaše su bile svuda, radio je bio uključen, a u mom stanu
su bili neki ljudi koji žive u ovom dvorištu: momak koji vodi jedan od
salona za prodaju ljubavi, dvojica momaka koji rade u prljavoj knjižari, i
plesačica iz jednog od okolnih barova. Pričali smo o vibratorima,
pretresima, nekim od dama sa bulevara i avenije; pričali smo o
luđacima i dobrim ljudima i onima tvrdog srca; pričali smo cele noći,
dim se dizao u stubovima, dosta se smejali. Nestalo nam je piva i došao
je dostavljač koji je bio urađen i razbijen pa je ostao sat vremena.
Naručili smo piletinu s krompirićima, i salatu i šnicle. Noć je lagano
prolazila. Najzad sam objavio kraj: pio sam pivo od jedanaest sati pre
podne. Otišli su u dobrom raspoloženju. Otišao sam u kupatilo, ispišao
se pa otišao u krevet. Ni Hemingvej ne bi mogao da traži nešto bolje.
Svetlo je prodiralo unutra; ponovo sam voleo svet oko sebe. Ah.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

L A. Fri Pres, 22. avgust 1975.

Dole u blizini Bulevara Sanset, negde kod ugla sa Ulicom Vilton,

pored izlaza na autoput i pored benzinske stanice, ponekad ćete ih
videti u njihovim uniformama sa kukastim krstovima. Na veoma belim
licima im je prijatan izraz i dele literaturu. Takođe nose šlemove a neki
od momaka su dovoljno krupni da igraju američki fudbal za gradski
klub. Oni su spremni: članovi Američke nacističke partije. Pa, to je
Holivud a čovek bi pomislio da više liči na deo nekog drugorazrednog
filma, ali onda su tu i oni koji će vam reći da je sa ovim takođe počelo
na drugoj strani - samo nekoliko momaka koji stoje naokolo a trebali bi
da prstom zadovoljavaju devojke na zadnjem sedištu kola u auto-
bioskopu. Sledeća stvar koju saznate je da su oni sedeli po kafeima na
šetalištima Pariza, i tamo to pokupili. Ali opet, ako ćete dopustiti
postojanje Komunističkoj partiji i Socijalističkoj partiji i Partiji
homoseksualaca i Demokratama i Republikancima, ne možete baš bez
problema da kažete pa, Nacistička partija nema pravo na postojanje. I
tako eto njih, ali oni nameravaju da prosečnu osobu učine odlučnijom -
uz sva sećanja na gasne komore i filmske vesti sa Hitlerovim urlanjem,
a onda oni nose uniforme koje ne podsećaju baš na Džeka Oukija43 u
pantalonama zvoncarama.
Ponekad policija dođe sa tri ili četiri patrolna automobila. Sipao
sam gorivo na pumpi jednog dana kad je okolo postalo veoma glupavo.
Bilo je sedam ili osam pandura koji su izgledali veoma nervozno,
nesigurno, surovo. Nacisti su se bili okupili u stroj, stajali su u stavu
mirno osim vođe koji se obraćao jednom od pandura. A tamo prema
Ulici Vilton okupila se grupa tipova poput njujorških marksističkih
intelektualaca, mršavi, neki od njih Jevreji, sa crnim bradama; većina
niža od sto sedamdeset, nose stare crne kapute - čak i po vrelom danu -
sa belim nabranim košuljama otvorenim oko vrata, i oni vrište: „Hej,
vratite se u Glendejl, kopiladi! Vratite se u Minhen!”
 Čovek može osetiti da su požar, haos i ubistvo na samo korak
udaljenosti. Jedna sumnjiva pogrešna reč i oni će svi zajedno jurnuti
jedni na druge: panduri, marksisti i nacisti.
Dok sam sedeo tu u svojim kolima vratila mi se jedna stara misao:
kako je moguće da ljudi veruju u tako različite stvari s takvom
krutošću, takvom žestinom, takvim pravedništvom? Kako neki ljudi
mogu biti tako sigurni da postoji Bog a drugi tako sigurni da ne
postoji? Kako su ljudi toliko nesrećni da veruju u bilo šta? A onda, ako
ni u šta ne verujete, zar i to nije verovanje? Eto ti ga sad.
Izašao sam iz kola i krenuo prema vođi nacista i panduru sa kojim
je pričao. Policajac je prvi video da prilazim i prestao da priča sa
nacistom. Posmatrao me. Imao je riđe obrve i izgledao kao da se
namazao losionom za sunce. Zastao sam na metar udaljenosti.
„Šta hoćeš, druškane?” pitao me policajac.
„Hoću pamflet. Hoću da znam šta je ideologija ovog čoveka.”
„Ne možeš da ga dobiješ.”
„Zašto?”
„Jer sam izdao naređenje da se raziđu i svako ko se za pet minuta
zatekne u ovom području biće uhapšen.”
„Ali ja samo sipam gorivo.”
„Da li je to tvoj auto na pumpi?”
„Da.”
„U redu. Sipaj gorivo i odlazi.”
Panduri mogu da te ubiju a bio sam hapšen dovoljno često ali ne
mogu a da ih ne smatram komičnim. Pretpostavljam da je sama
činjenica da poseduju krajnju i ničim ometanu moć ono što ih čini
smešnim. Čovek shvata da je moć kada se dodeli čak i jednom čoveku
veoma opasna stvar i da taj čovek mora biti veoma dobre duše i lima
da je ne zloupotrebi, i da je koristi ispravno. A ipak je u gradu poput Los
Anđelesa hiljadama ljudi data ovakva moć i oni su poslati među nas sa
puškama, palicama, lisicama, dvosmernim radio aparatima i jakim
kolima; i helikopterima, maskama, specijalnom obukom, a uz to gasom,
psima i, što je čak još opasnije, ženama.
Ipak osećaj komičnosti ostaje. Jednom sam pravio žurku u svom
stanu i previše popio. Obeznanio sam se na tepihu a žurka se nastavila.
Onda me neko povukao i ja sam se osvestio. „Bukovski, neko je na
vratima i hoće da razgovara sa tobom.” I dalje opružen na tepihu
podigao sam pogled. Bio je to policajac sa mangupski nakrivljenom
kapom koji je pušio cigaru. „Da li si ti vlasnik ovog mesta, drugar?”
 „Ne, policajče, ali plaćam kiriju.”
„Pa, slušaj, drugar, ja znam ovo mesto. Čak sam bio ovde ranije.”
Povukao je dim svoje cigare, izvadio je iz usta i pogledao njen crveno
usijani vrh. Onda je vratio u usta. „Bio sam ovde ranije, drugar, i mogu
da ti kažem ovo: još jedan poziv i strpaću te u ćuzu!”
„U redu, policajče, razumem...”
Vratimo se nacistima. Seo sam u kola i natočili su mi gorivo. Kad
sam završio video sam kako vođa nacista odlazi od pandura i zatim
staje pred svoju jedinicu. Onda je izdao neka naređenja i odmarširali su
niz ulicu. Njujorški marksisti su krenuli malo iza njih, i dalje osećajući
ali osećajući da su ostvarili izvesnu manju pobedu. Čitava rulja njih je
okrenula severno uz Vilton a ja sam platio svoje gorivo i polako ih
pratio u svojim kolima. Nisam mogao da shvatim šta me privuklo.
Pretpostavljam da je u pitanju bilo čisto dešavanje, kao kad konji
provale kroz kapiju pre početka trke.
Kad su prošli jedan blok zgrada na Viltonu nacisti su prešli ulicu i
počeli da marširaju prema velikom kombiju. Otvorila su se zadnja vrata
i nacisti su ušli organizovano, seli okrenuti licima jedni ka drugim,
držeći se uspravno, na duge klupe na obe strane kombija. Vrata su se
zatvorila a vođa i jedan od ostalih nacista su seli na prednje sedište.
Jedan od marksista je bacio kamen koji je pogodio zadnji deo
kombija i odbio se na ulicu.
Kombi pun nacista je krenuo. Pratio sam ih a za mnom su išla dvoja
kola puna marksista i policijska kola. Osvrnuo sam se a jedan od
marksista je povikao na mene: „Hajde da dograbimo te kučkine
sinove!” Klimnuo sam glavom i ponovo pogledao napred. Kad smo
stigli do Avenije Frenklin naglo sam skrenuo desno. Zavađeni momci
su nastavili na sever. Kao svađa sa ženom, istorija se nikad ne
završava. Možda je tajna bila u opštoj ravnoteži: kad bi svuda bio
travnjak bez korova ili sve korov bez travnjaka, bili bismo osuđeni na
propast: sve pauci, bez muva, sve jagnjad, bez lavova; samo ja bez tebe
i bili bismo osuđeni na propast.
Skrenuo sam na jug niz Bulevar Vestern i odvezao se do prodavnice
pića. Dva pakovanja od po šest piva. Samo ja, bez mene.
 BELEŠKE MATOROG POKVARENJAKA

Beleške pokvarenog matorog vozača svetlo plavog folksvagena iz 1967.

godine s tablicama TRV 491

L A. Fri Pres, 11. novembar 1975.

Mnoge od iritirajućih stvari u vezi sa životom i ljudima padnu mi na

pamet kad se vozim bulevarima i ulicama Los Anđelesa. Dopustite da
budem neposredan: jedna od najneprijatnijih stvari koje mnogi vozači
rade je da pomalo isture napolje prednji levi točak (a Često i deo samih
kola), da bi vam delimično zaprečili prolaz u vašoj traci baš kada im
prilazite. Spremaju se naprave okret ulevo i delom vam zatvaraju traku,
bilo zbog gluposti ili nervoze ili bezobrazluka ili nadmenosti. Valjda
žele da se zaustavite da bi mogli da skrenu ulevo ispred vas. Nikad
nisam video da se to desi. Svi vozači brzo pogledaju u svoj retrovizor
sa strane i pređu u traku sa desne strane, samo malčice.
Drugi nepodnošljiv tip je onaj koji ima velikih teškoća u
jednostavnom okretu na desnu stranu. Oni usporavaju i čvrsto stežu
volan; usporavaju na deset kilometara na sat a onda zakrenu levo da bi
izveli skretanje udesno, okrećući volan kao da upravljaju nekim velikim
brodom u oluji. A vi skrenete udesno, prateći ih, i imate sasvim
dovoljno vremena da im zagledate uši i vratove i nalepnice na kolima
na kojim obično piše nešto kao „Hrišćani nisu savršeni. Njima je samo
oprošteno.”
Nesnosni tip K-5b je onaj u levoj traci ispred vas. On se kreće
dobrom brzinom prema uglu dok je desna traka pretrpana onima koji
su zadremali na suncu. Pratite ga računajući da ćete se najzad ubaciti u
desnu traku i dobiti ispred sebe čist prostor tako da ne morate da
gledate u njegovu nalepnicu na kolima na kojoj obično piše nešto kao:
„Pritisni sirenu ako si napaljen.” Na mojoj nalepnici bi trebalo da piše:
„Pritisni sirenu ako ne možeš da svršiš.” U svakom slučaju, tip K-5b će
uvek koristiti svoje kočnice, a štop svetla mu neće raditi ili ih ne
koristi, i zaprečuje vam prolaz dok spavači u desnoj traci prolaze pored
vas. Onda on skreće ulevo i ostavlja vas pred crvenim svetlom na
semaforu.
Tip K-5c će sedeti u levoj traci a spavačima na suncu će ponovo biti
zaprečena desna traka na pola puta do linije ispod semafora, a vi ćete
se zaustaviti iza tipa K-5c, verujući da ćete proći za njim kad se svetlo
promeni. Ali ne. Kad se svetlo promeni on će uključiti levi migavac a vi
ćete sedeti tu iza njega, blokirani, a na njegovoj nalepnici će pisati:
„Bog je ljubav.”
Tipovi 45KJLx se čak neće ni međusobno prepoznati ali njihova
psihologija iznikla je iz istog stabla. Svaki od njih će zauzeti po jednu
traku u ulici sa dve trake (mislim na jednosmernu ulicu sa dve trake)
(što bi trebalo da nas uskoro dovede do priče o polaganju vozačkog
ispita). I obojica će voziti trideset na sat u zoni gde se vozi šezdeset
kilometara na sat. A iza obojice će se nanizati redovi automobila. To
zaista izgleda kao da su se zaverili da to urade, i čovek se zapita. Često
sam se zaticao u takvoj situaciji tačno iza jednog od dva prednja
automobila u nizu. Najzad, uz mnogo strpljenja i malo sreće, uspem da
se probijem i prođem jedan od ta dva automobila. Šta se onda dešava?
Jedan od sporih automobila koji je zatvarao saobraćaj naglo ubrzava i
pokušava da me pretekne.
Krajnja ružnoća i odbojnost u najgorim odlikama ljudske rase izlazi
na videlo kroz vozačke navike ljudi. Onima koji veruju kako bi
pogubljenje svetskih vođa moglo da nas pokrene napred u nekom
pravcu treba reći - možda bi uklanjanje malih nesvetskih vođa i vozača
idiota, igrača golfa i dostavljača iz supermarketa donelo bolje rezultate,
iako ja nisam ni za jedan ni za drugi od obih metoda. Ali ako moramo
da odaberemo jedan od ta dva ja bih predložio drugi metod, a Fjodor
Dostojevski i „Zločin i k.” i Hristovo učenje o moralu i nečinjenju bi bili
sjebani.
O, da. I dobro. Onda imamo tip 62 4fa. On ili ona će zauzeti jedinu
traku u jednosmernoj ulici krećući se brzinom od trideset kilometara
na sat. Oni zaslužuju da pročitaju sabrana dela Edgara Gesta a
verovatno su ih i pročitali, ali ne možete da pritisnete sirenu - to ih čini
srećnim. Koristio sam različite trikove, kao na primer da zaostanem pa
se onda zaletim u njihov branik. Drugi načinje da izbacite auto iz brzine
i klizite za njima turirajući motor iz sve snage. Naravno, vi reagujete a
to je ono što oni žele. Tip 62 4fa je mudar. Njihov besramni i podli
potez - nakon što vas zadržavaju deset kilometara - je da projure kroz
crveno svetlo u poslednjem trenutku, ostavljajući vas da zurite u
nalepnicu na njihovom odlazećem autu, na kojoj piše nešto kao: „Ako
se Nikson vrati na vlast pustiću te da čistiš klonju moje babe.”
Pomenuo sam valjda već ranije vozačke ispite. Mislim na testove na
papiru. Oni su sasvim laki. Čovek jednostavno koristi stari dobri zdrav
razum. Čoveku postavljaju pitanja i kažu mu da označi jedan od tri
ponuđena odgovora. Ali na svakom polaganju na kom sam bio, uvek
postoji jedno pitanje za koje su ponuđena dva tačna odgovora, i jedan
netačan. To nije zaista važno. Ali ide na živce, a ako verujete da je u
pitanju smišljena varka, naravno da nešto nije u redu sa vama. Ali uvek
postoji jedno takvo pitanje.

Ako se približavate vrhu uspona, ne smete da menjate traku na

dvosmernoj saobraćajnici
a) ako ste se upravo posvađali sa svojom devojkom
b) ako se vaš pas upravo uneredio na zadnje sedište
c) ako ste upravo primili autostopera komunistu

Dakle očigledno je da su i a) i b) tačni odgovori, pojedinačno ili

zajedno, ali nije važno koji ste označili, onaj drugi će biti tačan...
Čovek može da priča (ili piše) skoro u beskraj o čudnovatim
stvarima u vezi sa vožnjom baš kao što može i da govori o čudnovatim
stvarima u vezi sa seksom i svim ispraznim hvalisanjem koje ide uz
njega.Dovoljno je loše i samo se voziti bilo kojim ulicama sa drugim
ljudima, ali uz to kola razvijaju svoje ličnosti i sopstvene karakteristike.
Čudne stvari se dešavaju između svog tog lima. Lim guta i vari razne
stvari. Auto otpadi su za mene mnogo tužniji i mnogo stvarniji od
ljudskih groblja. Ljudskom groblju nedostaje osobenost - ono ne bruji i
ne tutnji, ne odbija svetlost sunca; ono je bezlično. Stara kola, i stari
otpadi opstaju i nastavljaju dalje kao omamljeni borci. Ja nisam
zaluđenik za kola ali čovek se najzad zaljubi u ono sa čim živi. Sumnjam
da ijedan čovek može da dođe kod Pep Bojsa44 da ne doživi barem
nekakvu psihičku erekciju. Ne mogu da govorim u ime dama.
Imao sam jedna kola koja nisu htela da ponovo krenu ako bih stao
na parkingu ispred one prodavnice pića, na uglu Bulevara Holivud i
Ulice Normandija. Auto bi išao sasvim dobro, ali svaki put kad bih
izašao sa svojim pićem i ušao u kola da se odvezem, ona nisu htela da
krenu. Morao bih da ih odguram sa parkinga ispred prodavnice pića na
ulicu i onda bi krenula. Nakon što se ovo tri ili četiri puta ponovilo,
jednostavno sam ih ostavio na ulici. Pretpostavljam da je u pitanju bio
tehnički problem, nešto u vezi neispravnog karburatora ili nečeg
takvog ali, opet, ne možeš zaista da znaš.
Ili možda kola jednostavno nisu volela izvesne stvari koje sam
radio. Sećam se da sam se jednom posvađao sa devojkom pa istrčao iz
njene kuće da uskočim u svoja kola i odvezem se ali nisam mogao da
ubacim ni u jednu brzinu osim rikverca. Nikad pre nisam imao takav
problem. Kola su išla samo unazad. Odbijala su da idu napred. Proverio
sam stepen prenosa. Sve je bilo u redu. Na trenutak sam razmišljao o
tome da vozim kola natraške celim putem do svoje sobe. Ali osećaj šta
je društveno podobno ponekad može da potisne ludilo. Zato sam
obuzdao svoju ljutnju i vratio se unutra: „Slušaj, dušo, hahahaha,” rekao
sam, „hoću da ti ispričam nešto smešno. Moja kola idu samo u rikverc.”
„Idu samo u rikverc?” „Da, ne mogu da odem. Ne znam šta je to
dođavola.” „Hajde, pokaži mi.” Otišao sam s njom do svojih kola i ušao
u njih.„Gledaj sad, mogu da idu samo unazad. Ubaciću u neku drugu
brzinu i neće se pokrenuti.”
Krenuo sam napred a ona je povikala za mnom, „Hej! Gde kog
đavola ideš?”
Okrenuo sam se i parkirao na drugoj strani ulice. Onda sam izašao.
„Ne razumem.”
Tako smo se ponovo pomirili — tog puta...

A takođe postoje i genijalna kola. Kupio sam kola od tog čoveka i on

mi je ispričao sve o njima. „Dakle ta kola će s vremena na vreme da ti
prave nevolje. Dakle kada se to dešava, postoje dva dugmeta na levoj
strani kontrolne table. Dakle ako se kola trzaju u vožnji ili neće da
krenu pritisni to dugme broj 1. To će rešiti problem. Ako ne reši, i dalje
pokušavaj da ga upotrebiš. Ako to ne reši problem, onda konačno
prelaziš na svoje dugme broj 2. Ono će ga automatski pokrenuti.”
Ponekad sam morao da upotrebim dugme broj 2, ali ono nikad nije
omanulo, i kad sam ja prodavao kola preneo sam ovo znanje kupcu...
Auto-mehaničari, prodavci kočnica, prodavci limarije, majstori za
opravku menjača, imaju posebno hvalisavo i samopuzdano držanje
kojim daleko nadmašuju naše doktore i pravnike. I ne zaboravite na
ono crveno svetlo u vašem retrovizoru. Dok vam se približava. To je
skoro kao približavanje boga. Uradili ste sa svojim kolima nešto što ne
treba da se radi, znate. Ali skoro je vredelo toga - on izgleda ljubazno,
promišljeno, neće prdnuti ili ispričati loš vic. On će vam samo dati
parče papira a onda odjuriti svojim motorom i možete da uradite sve
opet iz početka. Kao u seksu.
Izdržljivost je važna u našem društvu, i malo sreće, ali pokažite mi
čoveka sa dobrim kolima i dobrom ženom i bez ikakve sumnje će on
biti obasjan posebnim svetlom: ljubav iz zavisti i zavist prema ljubavi.
Vozićete se napred ako mudro odaberete vozilo. A sledeće nedelje
ćemo se vratiti prljavim radnjama. Nisam izgubio razum. I dok se
vozim da predam ovaj tekst u Fri Pres, mali metalni malteški krst
poskakuje na pertli od cipele kojom je privezan za retrovizor. A moje
osiguranje za kola je plaćeno godinu dana unapred.
 VELIKO DROGIRANO ČITANJE

Poslali su mi karte poštom i došao sam avionom u ovaj gradić na

istočnoj obali Floride. Čekao sam da putnici izađu, a onda sam izašao i
ja, sišao niz stepenice i video dvojicu tipova koji su ličili na lovce na
poeziju kako čekaju, pa sam im prišao: „Ja sam Činaski,” rekao sam a
oni nisu prestajali da se široko osmehuju. Krenuli smo zajedno i
sačekali kofere, a onda sam rekao, „Sranje, hajde da ne čekamo ovde;
hajdemo do bara.” Tako smo otišli u bar - Klajd i Tomi i ja - a tamo je
bilo još lovaca na poeziju: „Svi oni hoće da te upoznaju, ćale.” Pogledao
sam ih. Mnogo žena, očiju užagrenih od čitanja mog erotskog sranja.
Preleteo sam pogledom preko njih, od lica do lica, od tela do tela. Jedno
od tela je izgledalo zaista glomazno, ali ona je delovala spremno.
Upoznali su me sa svima redom. „O, gospodin Činaski,” rekla je jedna
od njih, „zaista mi se dopala vaša priča ’Moj stručnjak iz zalagaonice!’”
(Pisao sam priče, pesme i romane. Obično sam pisao držeći se
seksualnog zapleta da ih održim budnim, a dok su budni davao sam i
ostalo; krišom sam im to prosleđivao. Davao sam im morfijum a zatim
iz njih čupao njihove sitne duše.)
Bilo je blizu ponoći, a bar na aerodromu se zatvarao u ponoć, pa
smo ispili svoja pića. Tomi je potpisao ček za ispijena pića i krenuli
smo u Klajdov stan, nakon što smo pokupili moj prtljag. Kod Klajda je
mnogo piva i trave - kolumbijske - kružilo po stanu, sa stereo uređaja je
drmala glasna muzika. Lunjao sam okolo i zagledao ženska tela. „O,
gospodine Činaski, zaista mi se dopala vaša pesma o čoveku koji je sebi
odsekao jaja i bacio ih u smeće kao da su breskve!” Tu sam ženu
poljubio, a negde u prostoriji je sevnuo blic.
Bio sam pokvaren: usisavao sam njihovo poštovanje kao
devičanska pica. Pušili smo i pušili, pili i pili, i uskoro su ljudi počeli da
odlaze. Prvo čitanje poezije bilo je u devet sati uveče u klubu Džiz-Viz,
sledeće večeri. A ja sam morao da ga napunim sledeće večeri. Dva
čitanja za petsto dolara uz troškove za avion, smeštaj, možda nešto
hrane, i verovatno malo dupeta. Ginsberg je dobijao hiljadu za čitanje,
ali on je sedeo na ćilimu i pojao mantre, i drao se prilično prokleto
dobro. Ja sam se samo napijao i sjebavao.
U svakom slučaju, ljudi su nastavljali da odlaze, a bilo je oko četiri
ujutro, pa je Klajd otišao u svoju spavaću sobu i rekao mi da je kauč
moj. Ostao sam sa damom od nekih dvadeset dve godine, sa nekakvom
krpom vezanom oko glave. Imala je prilično dobro telo, divlji pogled, i
stalno je govorila o retardiranoj deci. Učila je retardiranu decu, tako da
je mnogo govorila o njima. Sedeo sam pored nje na kauču. Svaki čas bih
prekinuo njeno izlaganje o deci dugačkim poljupcem. Znala je da se
ljubi. Ili sam ja znao da se ljubim. U svakom slučaju, poljupci su bili
žestoki i zagrevali su. O, dođavola, bili su božanski ekstatični. Sami
dodajte reči; moje autentično preseravanje je ono što me drži u
pokretu. No, posle svakog poljupca, ona se vraćala na retardiranu decu
kao da poljupca nije ni bilo, a to me dodatno zagrevalo. Imala je dobar
štos sa tom krpom oko glave i tim divljim, sjajnim očima. Profesorke
uvek svakog napale; čak te napale više od medicinskih sestara.
Zvala se Holi, a kada je otišla, otišao sam i ja. Ušao sam u kola sa
njom i kada je pokrenula motor, zagrlili smo se.
Bila je to duga vožnja, a Holi je nastavila da priča o retardiranoj
deci, njihovim problemima, o tome kako im pomoći, kako im prići, a
moja kita je postajala sve tvrđa. Stali smo pred semaforom i ja sam
posegnuo i skinuo joj krpu sa glave, i prosula se sva ta duga plava kosa.
„Gospode,” rekao sam, „zašto je kriješ? Počupaću te za nju.”
„Napuni se pepelom od cigareta na žurkama,” rekla je.
Imala je pristojan stan na prvom spratu. Parkirala se i otišli smo u
njen stan. Holi je otvorila vrata a ja sam krenuo za njom unutra. „Moj
muž će nedelju dana biti van grada. Posao. On me upoznao sa tvojim
delima; on te zaista obožava.”
„Stvarno?”
Holi je otišla u kupatilo, a ja sam otišao u spavaću sobu, skinuo se i
legao u krevet. „Koliko daleko je otputovao tvoj muž?” pitao sam.
„Šezdeset kilometara.”
„Da li je ljubomoran?”
„Ne znam. Nikad mu nisam bila neverna.”
Čuo sam pljuskanje vode iz vodokotlića. U tami, mogao sam da
vidim kako moj doka podiže pokrivač. Holi će morati da razume još
jedno retardirano dete. Kad je izašla iz kupatila, bila je naga; onda se i
ona uvukla pod pokrivač. Pomislio sam, dobro, sad imam nešto o čemu
mogu da pišem. Navalio sam na nju, a njen profesorski jezik mi je
palacao po ustima. Zgrabio sam ga i zadržao zubima pa ga sisao.
Zagrcnula se, teško je disala. Igrao sam se s njenom macom; postepeno
se otvarala, postajući sve vlažnija. Mogao sam da osetim klitoris, i
kružio sam po njemu prstom. Da li je Selin ikada ovo radio, upitao sam
se. Ili Hemingvej? Hemingvej to verovatno nije previše radio.
Hemigveju je nedostajao humor i vitamin E. Zato je sebi razneo mozak
a onda se srušio u sok od pomorandže. Takođe, prerano je ustajao. Svet
uvek izgleda gore pre podneva, jer previše ambicioznih ljudi i dalje ima
energije koju treba sagoreti.
Spustio sam glavu da joj poližem picu a ona me odgurnula rekavši,
„Ne, ne!” Većina ih to voli; neke ne. Nikad ne navaljujem sa tim. Ponovo
sam se uspravio i povukao joj glavu nazad dok joj se usta nisu
rastvorila, a onda sam priljubio usne na njene. Bilo je to kao prodiranje
u srž cveta. Bila je otvorena prema suncu a ja sam bio to sunce. Onda
sam se odvojio od njenih usta, sisao joj levu bradavicu, pa onda desnu.
Onda sam je okrenuo, s desnom rukom ispod njenog tela a levom
odozgo, i uzeo sam joj obe ruke i držao ih. Jednostavno sam pustio
svojoj kiti da prodre i nađe sebi put; znala ga je, i ja sam čekao da se to
desi. Pronašla je otvor i glavić je ušao. Unutra je bilo tesno i vlažno, i
pustio sam kitu da leži unutra, bez pomeranja. Počela je da se uvija, a ja
sam i dalje držao kitu nepomično. Onda sam je pustio da poskoči ne
pomerajući svoje telo. Bio je to jedan od mojih trikova. Onda sam
polako izvukao kitu i vratio u picu samo glavić i delić kite, polako se
pomerajući. „Bože! Samo tako!” rekla je. Nastavio sam da joj
nadražujem ivicu i unutrašnjost pice. Hemingvej jednostavno nije
znao, mislio sam, a Selin nikada nije pisao o tome, a Henri Miler nikad
nije stvarno znao kako se tuca.
Najzad sam joj gurnuo polovinu kite, osećajući kako me ona steže.
Onda sam se postepeno pojačavao, jedva povećavajući brzinu. Onda
sam izgubio tehniku i jednostavno počeo da cepam. Zaustavio sam se
neposredno pre vrhunca i umirio se. Dopustio sam sebi da se ohladim
pa onda ponovo počeo. Ponovio sam ceo postupak četiri ili pet puta a
onda sam izgubio kontrolu i prepustio se njoj. Ona je prva svršila a
odmah za njom i ja. Oboje smo vikali kao klinci, a dok sam svršavao,
stalno sam gledao svu tu njenu kosu misleći, bože, bože, imao sam
sreću, sreću i način. Sad me niko nije mogao pobediti.
Holi je ustala i otišla u kupatilo. Pružio sam ruku i uzeo jednu svoju
čarapu ispod kreveta pa se obrisao njom. Nisam hteo da njen muž dođe
kući i zatekne skorelu spermu na čaršafima. Jejts ili Dante nikad nisu
znali kako se to radi.
 Kad se Holi vratila, zaspala je leđima okrenuta ka meni. Blago je i
tiho hrkala, veoma izazovno, a meni se kita napola ukrutila pa sam joj
dopustio da joj sklizne u dupe. Tu je bilo toplo i udobno i pomislio sam,
dobro, vidi, Činaski, ponovo si u krevetu sa ženom trideset godina
mlađom od sebe, a ne znaš da plešeš, igraš bilijar ili kuglaš. One sve
žele da se jebu sa besmrtnikom, i sve dok misle da si besmrtan, možeš
da nastaviš i jebeš ih, a kad otkriju da nisi, pa, imaš iza sebe sva ta
mlada dupeta i možeš da se vratiš svojoj ljubavi, desnoj šaki.
Moj problem je što se zaljubim u svaku ženu sa kojom se tucam.
Dobro tucam, ali sam previše emotivan. Za mene, kad mi žena prepusti
svoje telo, osećam kao da mi je dala svoju dušu; to je deo onog što me
pali. A onda ceo čin ima naznake smrti i ubistva i pokoravanja. Ali
uglavnom jednostavno osećam nalet naklonosti i ljubavi, i ne mogu da
ga se oslobodim.
Celog me prožima žena koju sam upravo tucao. Nisam mudar u
tome, i to skupo plaćam, ali ne mogu to da ispravim. Većina ljudi se
posle seksa povuku kao što odlaze sa piknika. Ne razumem taj stav.

Probudio nas je budilnik, a Holi ga je isključila. „Slušaj”, rekao sam,

„uzmi slobodan dan. Hajde da spavamo. Možda ćemo kasnije to da
ponovimo.”
„Ne,” rekla je Holi, „istrošila sam bolovanja, a osim toga, potrebna
sam deci.”
Navukao sam pokrivače i ispružio se.
Kad sam se probudio, Holi je bila otišla. Ustao sam i prošetao po
njenom stanu. Mamurluci me uvek čine napaljenim. Piće me čini
napaljenim. Nedostatak pića me čini napaljenim. Ali najviše sam
napaljen kad sam mamuran. Pronašao sam par njenih cipela u prednjoj
sobi, ostavljenih pored stolice. Ovde je vladala čudna osamljenost i
toplina - kao tost namazan buterom ili krici ljudi koje bacaju sa litica.
Potpetice i đonovi njenih cipela bili su od drveta, a potpetice (iako
žalosno debele) su bile visoke. Cipele su me napalile. Ja sam ljubitelj
nogu i cipela. Grudi mi ne znače mnogo, iako ih sisam jer žene to vole.
Ali noge i cipele me uzbuđuju, i ne opirem se tome.
Digao mi se, i uzeo sam jednu cipelu i gurao kitu u nju. Donjim
delom kite trljao sam o drvo, a gornji deo je pritiskao meki materijal
koji pokriva nogu sve do prstiju.
Možda se, pomislio sam, jednog dana oženim cipelom.
Gurao sam kitu unutra i vadio je, a onda se obuzdao. Morao sam da
sačuvam spermu. Vratio sam se u spavaću sobu i pogledao u ormar.
Našao sam plave gaćice - bez mrlja od sranja - i trljao njima svog doku.
Bilo je dobro. Skoro da sam svršio.
Neki ljudi, pomislio sam, misle da sam najveći pesnik Amerike.
Pretpostavimo da se sazna za ovo sranje? Bio bih osuđen na propast.
Bacio sam gaćice nazad u ormar. Onda sam video cipelu. Samo jednu
cipelu, bez druge, sa visokom tankom potpeticom. Podigao sam je i
počeo da je tucam. Čak sam nekoliko puta počeo da pravim kružne
pokrete, nabadajući tu cipelu. Onda sam je, u zadnjem trenutku, skinuo
i bacio nazad u ormar.
Onda mi se prisralo, i to gadno. Ušao sam u klonju i obavio to. To je
od sveg onog piva. Nikada neću umreti od zatvora. Nema sumnje da
kad čovek vidi svoje govno prvo što pomisli je, imam priliku da živim,
ah! Barem ja tako pomislim. A onda ako imate hemoroide, treba vam
dvaput više vremena. Ja imam hemoroide. Pogledao sam ka držaču za
toalet papir, i nije ga bilo uopšte. Otrčao sam u kuhinju i našao
pakovanje salveta, pa sam uzeo osam ili deset salveta i počeo da
brišem dupe stenjući. Onda sam se dobro obrisao, a gomilice papira su
zapušile šolju kad sam povukao vodu. Nešto je prošlo, a onda se voda
podigla i papir i sranje su počeli da se podižu. Došli su do nivoa
poklopca pa se zaustavili. Znao sam da ne treba, ali opet sam povukao
vodu i onda se desilo: sranje, salvete, voda, sve je poplivalo po podu
ispred toaleta. Podigao sam poklopac i počeo da nameštam lanac, crni
gumeni čep i plovak.
Ponovo sam povukao vodu. Desilo se isto - sranje, salvete, voda,
poraz. Uzeo sam krpu za pod i počeo da brišem sve to što sam
napravio. Obrisao sam većinu toga. Uzeo sam novine i pokupio deliće
govneta pa ih odneo u papirnu kesu koju sam našao na sudoperi u
kuhinji, i strpao ih unutra. Kad sam se vratio, video sam da na krpi za
pod ima mrlja od govana. Preokrenuo sam je. Izgledala je bolje. Kao
neko indijansko tkanje.
Imao sam Klajdov broj telefona. Bio je kod kuće. „Slušaj, Klajde,
sjebao sam Holine vodoinstalacije. Govna od pivskog mamurluka
razlila se svuda i izgleda kao da je sve propalo. O, moj bože, ti smeđi
podlaci su svuda.”
„Zar ona nema vakuum gumu?”
„Nema baš nikakvu.”
„Poslaću ti pomoć.”
Klajd se nije pojavio. Tomi jeste. Tomi je rekao da ga je poslao Klajd.
Imao je crvenu vakuum gumu. Seli smo i popušili još malo njegove
kolumbijske trave.
„Počastvovan sam, Toni. Ovo je, ja mislim, prvo čitanje poezije koje
sponzorišu dileri drogom u Americi.”
„Dobar osećaj,” rekao je Tomi.
Uzeo sam gumu i počeo da otpušavam solju. Onda je vakuum učinio
svoje. Povukao sam vodu nekoliko puta i radilo je. Seli smo i malo
pričali, a onda me Tomi odvezao nazad do Klajda, gde se šestoro ili
sedmoro ljudi bilo razbaškarilo na podu, pijući i pušeći, možda i
cokćući jezikom.

Prvo čitanje nije bilo loše jer nisam bio previše pijan, a niko ne želi
da prevari publiku - ne sasvim. Ali posle je bila žurka u kući još jedne
učiteljice koja je radila sa zaostalom decom. To je bila ona debela koju
sam video na aerodromu, ali je u vezi sa njom bilo nekakvog osećaja
izazova. Zvala se Keli, i imala je neverovatne butine. Mogla je da zajaše
tri konja. Ja nisam bio konj, ali đavolski je sigurno da sam se kladio na
njih. Šta da radi čovek u slobodno vreme, da menja crknute sijalice?
Zato sam počeo da je ljubim i zavlačim joj ruku pod haljinu. U kući je
bilo trideset pet ljudi ali znak je bio dat: najveći američki pesnik želi da
bude Kelin pastuv. Izazov je prihvaćen, a Holi je sedela tu veoma ljutita,
gledajući u mene. Ali ja sam bio ljut na nju što nije imala toalet papira u
klonji.
Tako su oni otišli i ostali smo Keli i ja. Legao sam u krevet i gledao
je kako se svlači. „Bilo je to sjajno čitanje”, rekla je. „Ti činiš da poezija
zvuči tako jednostavno i stvarno i lako.”
„Genije”, rekao sam ja, „može da označava sposobnost da se duboke
stvari iskažu na jednostavan način.”
„Pričaj mi još,” rekla je.
„Izdržljivost je važnija od istine”, odvratio sam ja.
„Ali reci mi šta se stvarno dešava.”
„Samo sam ušao sam u pakleni pobednički niz. To će se završiti, ali
koristim svako jahanje koje mogu da dobijem dok to traje. Imam malo
duše, ali u suštini je moja sreća bolja od moje psihe.”
A onda je Keli stajala tu gola. Bila je obilna - na mestima gde treba
da bude obilna. Legla je u krevet. Samo sam drpao. Ali bila je čvrsta.
Bila je građena kao što su građene Norvežanke; Islanđanke su iste
takve; žene, žene, žene, vrsta žena koje su stvorile nešto malo pravih
muškaraca, vrsta mesa, pravog kalupa, vagine koja stvara čudo, sa
velikim dupetom i uskom picom da to primi i oblikuje.
Keli se stalno smejala i govorila, „Ne, ne, ne mogu to da radim dok
ne osetim strast, ne mogu to da radim...”
Iskušao sam većinu svojih trikova. Najviše je volela da se ljubi, što
je meni odgovaralo. Iako nisam siguran da li me više pali da ližem picu
ili da se ljubim. Ali ljubljenje je bilo dobro, a onda su se iznenada moji
zubi sklopili oko njenog uha, i držao sam je tako zubima za uho dok
sam joj skoro čupao kosu sa glave, i ona se prepustila.
Popeo sam se na nju - odozgo - i ispočetka je bilo problema.
Promašivao sam i proklizavao a onda me ona uvela svojom rukom. Bio
sam previše pijan da mi bude sasvim tvrd, ali kad sam jednom prodro
imao sam sreće - čvrstina je nadošla. Bilo je to dobro jahanje, i kad sam
se zavalio posle svršavanja tada je ona počela da se igra sa mnom.
Znala je da mi nadraži jaja. Klizila je jezikom gore i dole niz moju kitu,
onda je uzela celu - iznenada - a ja sam je izvukao iz njenih usta, popeo
se na nju i svršio u petnaest pokreta - što nije bilo previše ljubazno
prema njoj - ali nije me bilo briga - čitanja su me iscrpljivala, a i dalje mi
se više dopadala Holi.
Keli nije uspela da se probudi da bi otišla na posao a oko petnaest
do devet je zazvonio telefon. Keli mi ga je donela.
„Šta je bilo?” pitao sam.
„Ovde je Zana.”
Zana je bila moja devojka iz Teksasa. Verovatno se brinula o meni
više nego ijedna druga žena. Bila je fina, nije bila kučka (osim u izvesne
slobodne dane), i imala je najlepše oči koje sam ikada video na nekom
živom stvorenju. Bila je dobra ali prokleta, uglavnom zato što je
poznavala mene. U svakom slučaju, dobro se držala, a ja sam mislio da
je volim. Ali nisam bio siguran.
„Hej dušo, bolestan sam, ali sigurno ćemo se čuti.”
„Dolazim tamo avionom da te vidim.”
„Dobro, dobro,” rekao sam, „to je odlično. A ja sam bio dobar
dečko.”
Zana mi je rekla vreme svog dolaska, što je bilo za dva dana - nakon
drugog čekanja. I dalje sam imao šansu da povećam svoj utrošak
sperme. Uzela je Klajdov broj telefona, ta guzica. Nije pitala o ženi koja
se javila na telefon. To je bio stil. Zana je imala stila. Takođe je bila u
stanju da me ubije. Šta više čovek može da traži od života?
Ne sećam se drugog čitanja jer sam počeo da pijem prerano tog
dana. Izronio sam iz obeznanjenosti na sredini poslednje pesme.
Pročitao sam je i rekao im da je to bilo to. Stalno su vikali, „JOŠ! JOŠ!
JOŠ!” pa sam morao ponovo da ih prevarim. Sišao sam sa pozornice i
vratio se nazad do Klajda, a tamo je opet bila žurka. Pušili smo
kolumbijsku travu i pili pivo.
Ljudi su stalno dolazili, ali niko od njih me nije gnjavio. Onda je ušao
jedan momak, i po njegovom izgledu sam znao da je seronja. Brada mu
je bilo savršeno potkresana i nosio je beretku, narandžastu beretku.
Lice mu je bilo suštinski i neumoljivo prazno. Nije odašiljao samo
zrake, nego talase zraka - mutne, smrdljive zrake koji te navode da
skreneš pogled sa njega.
Seo je pored mene na pod i predstavio se.
„Ja sam pesnik”, rekao je. „Baš kao i ti.”
„Ti si možda pesnik, ali nisi pesnik kao ja.”
„U svakom slučaju, voleo bih da ti postavim jedno pitanje.”
„U redu.”
„Pa, gospodine Činaski, čitao sam o tebi. Dugo vremena si pisao bez
uspeha. Šta si radio za to vreme dok nisi objavljivan?”
„Pio sam i nisam nikoga gnjavio.”
„Pa, ja sam štampar, a takođe i glumac. Osećam da sam spreman za
objavljivanje, pa ću objaviti sopstvenu knjigu. Onda ću da krenem na
čitanje svojih pesama, i prodavaču svoje knjige na tim čitanjima. Ja sam
glumac, tako da ću čitati svoje pesme veoma dobro.”
„U redu”, rekao sam ja.
„Jedina nevolja je što se kada čitam niko ne pojavi.”
„Izvini me”, rekao sam. Ustao sam i otišao u kupatilo. Kad sam
izašao, seo sam na drugo mesto. Žurka se nastavljala, i postepeno su
ljudi odustajali i odlazili. Zatekao sam se kako sedim pored mlade
devojke, Alaše, od nekih osamnaest godina. Iznajmljivala je sobu od
Klajda i živela u njoj sa momkom, iako je verovatno on plaćao kiriju; ali
ne znam gde je taj momak bio. U svakom slučaju, Alaša i ja smo sedeli i
pričali, a ja sam nogom trljao njenu nogu i rekao „Hajde da to uradimo.”
Rekla je, „Ne.”
„Sranje, hajde da uradimo nešto.”
Alaša je upitala, „Šta na primer?”
„Pa, da mi izdrkaš.”
„Dođavola, ne znam.”
„To te nikako ne može povrediti, Alaša.”
„Ne znam. To samo izgleda nekako glupo.”
„Kao i razgovor o poeziji i životu.”
 „Pa, ne znam,” rekla je.
Skinuo sam pantalone i opružio se na kauču. Izvukao sam ga iz
gaća. Alaša je samo sedela u stolici, buljeći u njega. Stalno je gledala, i to
me uzbudilo. Bilo je glupo; glupost svega toga me uzbudila. Moja
stvarčica je počela da raste i ispravlja se. To se odražavalo u njenim
očima.
„Da li se na to sve svodi?” pitala je.
„Šta se svodi?”
„Tvoji romani, tvoje priče, tvoje pesme, da li se sve svodi na to?”
„Da, tvrda kita. Dodirni je, mala, protrljaj je, poljubi je. Poludeću!
Gledaj kako raste i pulsira pred tvojim očima! Zaboravi na pisanje i
umetnost. Skoro svi muški pisci imaju kite, zapamti to. Izdrkaj mi ga, ti
plavooka veštice!”
Alaša je posegnula i zgrabila ga.
„Ooo,” rekla je.
„Pljuni na dlan. Trljaj ga.”
Stavila je ruku na usta.
„Dobro pljuni,” rekao sam. Kita mi je odzvanjala kao violončelo u
zemljotresu, jakom zemljotresu koji će zazvoniti tim žicama i ubiti
osamsto ljudi. Spustila je šaku i sklopila je oko mog kurca. Popio sam
mnogo piva, ali imao sam vere u sebe. Za čoveka od pedeset pet
godina, bio sam napaljen kao dečko koji prislužuje na katoličkoj misi.
„Oooo,” rekla je ona.
„Postaje sve veći. Gledaj.”
„Da.”
„Ljubičast je. Vidiš sve te vene? To je od napetosti i pokušavanja da
ga sebi zabijena u dupe. Imam hemoroide. I trljaj jače. Uhvati ga pored
glavića, tu ga uglavnom drži, i s vremena na vreme ga dugo i jako
protrljaj. Vidiš kako se trza nazad? Sranje, taj kučkin sin je ružan!”
Alaša je prestala da govori. Samo je gledala i trljala. Oči su joj bile
usredsređene kao kod nekog stvorenja koje se zagledalo u zvečarku.
Usne su počele da joj se rastvaraju i mogao sam da joj vidim zube.
Mogao sam da vidim Alašine bele, ravne zube dok su joj se usne
povlačile unazad. Gledao sam njene usne i oči i počeo sam da bivam
veoma uzbuđen. Trljala je jače i približila se. Mogao sam da osetim
približavanje vrhunca. Obema rukama sam posegnuo i uhvatio je za
vrat pa joj povukao glavu naniže do mog glavića. Borila se, otimala. To
me naljutilo pa sam je povukao nazad jednom rukom i otvorio joj usta
drugom dok sam gurao kitu prema njenim ustima. Promašio sam i
svršio joj svuda po obrazima.
Alaša je skočila. Video sam spermu kako joj curi niz levu stranu lica.
Nije je bilo mnogo, ali sam mogao da vidim. Osetila je i obrisala se
nadlanicom. Onda je otrčala u kupatilo. Pronašao sam pantalone,
ponovo ih navukao, sačekao, pa zatim ustao i otišao do frižidera i
otvorio još jedno pivo.
Prošlo je neko vreme pre nego što je izašla, pa sam se opružio i
razmišljao, osvajanje, osvajanje, osvajanje.
Alaša je izašla iz kupatila izgledajući mlađe i lepše nego ikada.
Izgledala je nedirnuto, čudno nedirnuto, devičanski, a opet je tako i
trebalo da bude jer teško da sam ja prodro u nju osim na najgori način -
duhovno. Za ženu je uvek bolje da je jednostavno pojebu nego da se
poigravaju sa njom.
Dok sam je gledao skoro sam se ponovo napalio, ali ipak sam znao
da sam imao sreće koliko je uopšte mogu imati.
Stala je iznad mene i rekla, „najveći američki pesnik. Hoćeš da znaš
šta si ti? Hoćeš li da znaš šta si zaista ti?”
„Šta?”
„Ti si dupeglavac, dupeglavac, DUPEGLAVAC!”
„Sad sačekaj minut, dušo. Hrana ulazi na usta a izlazi na dupe.”
„Dupeglavče, moram nešto da ti kažem. Reći ću Martiju šta si mi
uradio! Dupeglavče, dupeglavče, dupeglavče!”
„Ko je Marti?”
„Čovek koji me voli.”
„Stvarno?”
„On će te ubiti!”
„U redu.”
„Ti si pametan seronja, zar ne?”
„Da.”
Alaša je naglo izašla iz sobe. Prevrnuo sam se na leđa misleći, o
čoveče, vidiš, većina toga ti se vraća. Jebao si i lizao, i nabadao i
nabadao. Mora da si kralj.
Alaša je ušla; mogao sam da čujem kako polako hoda. „Ovo ti je
uspomena od mene.”
„Hvala, dušo.”
Palo je svuda po meni. Lavor hladne vode. Bio je to veliki lavor. Voda
je bila hladna, i bilo je mnogo.
Alaša se divlje nasmejala, a ja sam se opružio, sav mokar.
„Kučko,” rekao sam joj, „da mi je preostalo imalo sperme, silovao
bih te zbog ovoga!”
Nastavila je da se smeje dok je odlazila u svoju spavaću sobu.
Zatvorila je vrata, i dalje se smejući. S vremena na vreme bi prestala, a
onda ponovo počela. Skinuo sam svoju mokru odeću, prevrnuo jastuke
na kauču i uskoro zaspao.

Sutradan sam dočekao Zanu na aerodromu. Izgledala je dobro i

zdravo, onako kako izgledaju Teksašanke. tomi je imao kola, pa nas je
odvezao do Holine kuće. Holi je pristala da pusti mene i Zanu u svoju
kuću za vikend. Ona je negde išla. Stali smo da kupimo pivo i pljuge.
Tomi nam je dao malo kolumbijke, a takođe smo kupili i malo toalet
papira. Tomi je popušio jednu sa nama pa otišao. Video sam jednu od
Holinih cipela koje sam pokušao da tucam i pomislio, Isuse, nestalo mi
je sperme, kako da tucam Zanu? Mislim da nemam sperme, a nju volim
više od ijedne druge. Ona ima dušu i stil, i stalo joj je do mene - možda
me čak voli. Prokleta mu glava, zašto nisam mogao da čekam? Pa,
preostala je još jedna stvar, i to nešto što sam teško pomišljao da
uradim. Seli smo i pili i pričali.
„Bio sam dobar dečko,” rekao sam joj.
„Jebeno mi je drago što to čujem. Ima mnogo čuvenih jebača na
ovom svetu. Samo zamisli koliko je Elvis sigurno dobijao pičke? Mora
da je dobijao toliko da je srećan što ne mora više da dobija,” rekla je
ona.
„Zar se sve svodi na to?” pitao sam ja.
„Šta?”
„Moji romani, moje priče, moje pesme - zar se sve svodi na to: tvrdu
kitu?”
„Dušo,” rekla je, „ne znam šta mi se više sviđa, tvoje pisanje ili tvoja
kita. A kad bilo šta od toga prestane da radi, biću prva koja će ti to reći.”
Otišli smo u krevet tri ili četiri sata kasnije. Preletela je hiljade
kilometara da me vidi. To je bilo poražavujuće i zastrašujuće. Čvrsto
sam je zagrlio i počeo da se igram sa njenom kosom. Začudo, kurac mi
se ukrutio, ali i dalje sam osećao da nemam sperme. Poljubio sam je
svojim delimičnim poljupcem, samo joj brzo dodirnuvši ili okrznuvši
usta, a onda se povlačeći. Vukao sam je za kosu, lizao joj uši, grizao je za
vrat.
Onda sam prešao na dojke, pa pupak, pa se spustio dole gde su
iznad pice počinjale da rastu dlake. Povukao sam nekoliko dlaka
zubima. Onda sam iznenada zabio nos dole, počev od dupeta pa idući
naviše. Uzdahnula je a ja sam još jednom zabio nos. Onda sam
primenio jezik, ali sasvim blago. Počeo sam izdaleka, kružeći svuda
okolo i sve više se približavajući. Onda sam krenuo jezikom gore i dole,
i dalje veoma blago, i osećao sam kako vrh mog jezika dodiruje njen
klitoris. Zabio sam jezik, samo jednom, valjano u picu, onda sam se
posvetio klitorisu, lagano i neprestano. Zamišljao sam da je ona neka
neznanka na zadnjem sedištu mojih kola koja je nemoćna da mi se
odupre; želela je to ali nije znala kako. Pojačao sam pritisak i počeo
ritmično da dodirujem klitoris jezikom - brzo jednom, dvaput, tri puta,
onda stanem, pa opet brzo jednom dvaput, triput pa stanem. „DA, DA,
DA, DA, DA!” rekla je. Onda je prdnula. „Izvini,” rekla je. Ponovo sam
navalio. Ponovo je prdnula. Onda sam usisao klitoris u usta a ona je
stvarno počela da se uvija i reaguje. Povlačio sam ga gore-dole, s
vremena na vreme prelećući jezikom preko njega, i skoro mi je ispao iz
usta nekoliko puta, a onda bih ga ponovo usisao. Obavila je noge oko
moje glave i poskakivali smo uokolo. I dalje sam pokušavao da izvedem
čaroliju ali sada je bilo teže. Otpustila je noge i ja sam se zavalio
unazad.
„Čuj, mala,” rekao sam, „mislim da večeras ne mogu da tucam.
Čitanja, svo to piće. Sagoreo sam.”
„Hej, ćale,” rekla je Zana, „u redu je.”
Posle toga smo zaspali a kada smo se probudili odlučili smo da
odemo tog dana, u subotu umesto u nedelju. Posrećilo nam se sa
aerodromskim rezervacijama i ostavili smo Holi poruku: „Hvala što si
nas pustila da koristimo tvoju kadu, umivaonik, krevet, kantu za
otpatke i razne sitnice. Ostavljamo ti malo kolumbijke, jednu kapsulu
meskalina i svoju ljubav. Zana i Činaski.” Takođe smo ostavili dve
šnicle i četiri rolne toalet papira.
Klajd nas je odvezao do aerodroma, dao mi petsto dolara u
gotovini, uglavnom novčanice od dvadeset i pedeset dolara, i znao sam
šta je Vitmen mislio kada je rekao, „Da bismo imali sjajne pesnike
moramo da imamo sjajnu publiku.” Iako mislim da to bolje funkcioniše
u suprotnom smeru. Platio sam nekoliko tura pića u baru na
aerodromu i onda smo se ukrcali u mlažnjak. Stali smo u Hjustonu i
otkrili su da na motom postoji neki kvar. Svi putnici su se vrzmali oko
službenika za pultom kao da je on neki unutrašnji bog informacija. Bio
je to let broj 72.
Zana i ja smo otišli do bara, koji je bio beskrajno daleko. Seli smo za
sto u uglu, sami, i počeli sa votkom: votka i seven-ap za mene, votka sa
tonikom za nju. Sećam se kako sam bio zarobljen na Aerodromu O’Hara
tokom uzbune zbog tornada. Svi smo proveli na aerodromu šest i po
sati, Nikad nisi video toliko pijanaca, osim na novogodišnju noć. Jedan
od jadnika je izašao iz bara i počeo da se ljulja napred-nazad, teturao
se. Sve oči su bile na njemu. Kad je pao, pao je na najgori mogući način -
nazad, a glava je udarila o beton i nekoliko puta poskočila, pa se
umirila. Bio sam jedan od prvih koji su potrčali ka njemu, ali ostali su
bili brži. Prvi koji mu je prišao bio je jedan ljubazan starac sa dugom
belom bradom, umrljanom nekom žutom tvari, i sa belom bejzbol
kapom Čikago Vajtsoksa. Rekao je, „Hej, ortak, jesi li dobro? Dovešću
pomoć!” Pronašao je čovekov novčanik u džepu njegove jakne, ubacio
ga u svoju košulju i potrčao vičući, „Pomoć, pomoć, tamo se jedan
čovek povredio!” Onda je zašao iza ugla i nestao.
Zana i ja smo sedeli i pili čekajući da poprave motor. Upustili smo
se u nekakvu raspravu, iako nisam siguran oko čega. Zana je bila
sigurnija šta je u pitanju, i ja sam se najzad jednostavno ućutao. Ona je
nastavila da priča a oboje smo nastavili da pijemo. Nisam siguran
koliko je vremena prošlo, ali tih dvoje ljudi, muškarac i žena, ušli su u
bar pa prišli pravo našem stolu i rekli, „Jeste li vas dvoje oni koji
nedostaju na letu broj 72?”
„Da,” rekao sam, „mi smo.”
„Pa, avion je spreman. Molim vas, požurite!”
Ostavio sam novac za pića i potrčali smo za tih dvoje ljudi. „O,” rekla
je Zana, „nemoj da trčiš tako brzo. Oni nisu stvarno spremni; samo se
tako ponašaju.”
„Ne, ne,” rekao sam, „spremni su, spremni su.”
Povukao sam je za sobom držeći je za ruku. „Požurite, požurite!”
dobacivali su nam ono dvoje ispred. Bili smo pijani; teže je trčati u
takvom stanju. Dotrčali smo do aerodromske rampe. Svi putnici su
čekali. Kroz svoje prozore, gledali su nas pogledima koji baš nisu bili
ispunjeni ljubavlju. Pilot je stajao na ulazu u kabinu. „POŽURITE!
POŽURITE!” vikao je, a mi smo potrčali uz stepenice pa u avion. Pozadi
su bila dva prazna sedišta. Vezali smo se, pokretne stepenice su
odvučene i avion je počeo da se kreće. Uskoro smo uzleteli. Uzeli smo
besplatna pića i Zana je počela da plače, suze su samo tekle. I to je
otprilike sve o čitanju poezije koje su sponzorisali dileri droge. Zana je
najzad prestala da plače i kad smo se spustili na aerodrom njenog
rodnog grada, zadnji smo sišli iz aviona. Dok sam izlazio sa Zanom,
jedna od stjuardesa me upitala: „Da li ste rešili svoj problem, ljudi?” A ja
sam joj rekao, „Niukom slučaju. Daleko smo od toga.” Što se od tada
pokazivalo kao sve tačnije i tačnije, iako smo i dalje prijatelji.
 ISTOČNI HOLIVUD: NOVI PARIZ

Istočni Holivud se prostire, obavijen smogom, ispred planina

ljubičaste boje. On počinje od Bulevara Holivud i širi se na istok, od
Avenije Vestern dole do Ulice Alvarado, a na jugu ga omeđava Bulevar
Santa Monika. Ovde ćete zateći najveću zaraznu populaciju propalica,
pijanaca, tabletomana i prostitutki po kvadratnom metru, u južnoj
Kaliforniji. Živeo sam tu. Sedeo sam za pisaćom mašinom u donjem
vešu pijući u podne, gledajući kroz prozor i masturbirajući dok su
prolazile mlade devojke. U pedesetoj godini bio sam završio sa
običnim životom. Napustio sam posao i odlučio da postanem
profesionalni pisac. Hteo sam da zarađujem novac pisanjem jer sam
voleo da pijem noću i nisam voleo da ustajem ujutru. Znao sam da
pišem dobre prljave priče, o silovanju, ubistvu, nečemu što mnogi žele
da urade ali nemaju petlje, pa sam ja to pisao za njih tako da zvuči
verodostojno a oni su cedili belu sluz sebi niz noge dok sam ja za to
dobijao pare. Voleo sam reći. Mogao sam da ih nateram da plešu kao
devojački ansambl ili sam mogao da ih koristim kao metke iz
mitraljeza. Tako sam se snalazio, mnogi ljudi se tako snalaze, kao što
tvoja majka verovatno dobija pare da pusti psa da je naguzi u prljavim
uličicama, samo što ti ne priča o tome.
Problem je bio što me piće ometalo u pisanju. Izdrkao bih jednom
ili dvaput, ispio pet-šest limenki piva, otvorio flašu od pola litra
škotskog viskija i seo za mašinu. Nakon što bih kucao sat ili dva
jednostavno bih samo sedeo za mašinom i pio. Uplašio bih se.
Pretpostavimo da su urednici previše jebeno glupi da razlikuju dobro
od lošeg? Šta je uostalom jedan urednik? Samo momak čija ga majka
prima u nekoj prljavoj uličici, istovremeno joj pune usta, dupe i pičku,
trojica neopranih Arapa. Pogledaj šta se desilo Selinu. Ukrali su mu
bicikl i pljunuli mu na cipele, kačili su kante sa kozjom pišaćkom na
njegov prozor.
Pa, piješ svaki dan i dileje naiđu, luđaci. Prvo je to bio Ralf, Nemac.
Jednostavno je pokucao. Sa njim je bila ta devojka crnkinja, Boni. Rekao
je, „Hej, šta radiš?” a ja sam rekao, „Čekam da se Hristos vrati kao Kinez
sa drvenom nogom.” Ušli su. Ona je bila u redu, mogao sam da
procenim po izgledu. Ali bilo je nešto veoma čudno u vezi sa njim.
Potegnuo sam malo svog piva.
„Dvaput si bio u ludnici”, rekao sam mu.
Nasmejao se i počeo da skače po podu. Onda je stao. Oboje su seli.
Onda je Ralf rekao, „Hej, idi i donesi nam pivo.” Ustao sam i krenuo
prema kuhinji. Prešao sam nekih pet ili šest koraka kad mi je skočio na
leđa, dograbio me za grlo levom nikom i počeo da me udara desnom.
Smejao se. Vrištao je nešto što nisam mogao da razumem. Njegova
pesnica mu je dobovala po meni dok je nastavljao da udara. U
njegovom napadu nije bilo ničeg viteškog.
„Ralfe”, rekao sam, „tvoja majka je smrdljiva kurva!”
Nastavio je da me udara.
„Ralfe”, rekao sam, „prestani sa tim. Počinjem da se ljutim. Pošao
sam da tebi i tvojoj devojci donesem pivo a ti visiš sa mene kao neki
glupi doka!”
Nastavio je da me udara. Posegnuo sam, dohvatio ga za vrat,
okrenuo se licem prema kauču i zavitlao ga kroz vazduh. Boni je skočila
u stranu a Ralf je pao na kauč pa se srušio na pod. Uspravio se u sedeći
položaj i pogledao me. Oči su mu se pomutile.
„Nepošten si”, rekao je, ,ja sam se samo šalio. Došli smo s dobrim
namerama.”
Pogledao sam Boni. „Šta radiš sa ovim otpadom od čoveka?”
„Volim ga”, rekla je Boni.
„Voliš ti sasušeno govno u hot-dogu”, rekao sam.
Onda sam pogledao Ralfa. „Ustaj, čoveče, sad ću da te dokusurim!”
„Sačekaj minut”, rekao je. „Znamo mi za tebe.”
„Ma stvarno?”
„Stvarno. Ja vodim knjižaru na Kingsli Drajvu, Marmelejd Svič.
Hoćemo da tamo čitaš poeziju.”
„Koliko para?”
„Pola od zarade.”
„Pola od zarade i koliko mogu da popijem.”
„Primljen si...”

Petak uveče, osam sati. Dovezao sam se. Mesto je bilo prepuno
ljudi. Nikada pre nisam čitao ali sam bio poznat u gradu po svojim
prljavim pričama i pesmama, a bilo je glasina da sam radio
neobuzdane i zapanjujuće stvari. Neke od glasina su bile istinite; one
najinteresantnije nisu. Istina je bila da sam ja jednostavno bio očajan i
nesrećan čovek. Bio sam zbunjen, bolestan, i usamljen, a opet
istovremeno bio sam veoma tvrdoglav. Bio sam zgađen zbog
neprekidnosti situacija koje su mi ostavljale kao izbor samo da bežim,
tučem se ili izvršim samoubistvo. Alepe žene beže samo sa bogatim i
slavnim a uskoro lepe žene više ne budu lepe. Sve to je bila ogromna
vreća ptičijih govana.
Nije bilo mesta za parking pa sam auto ostavio na parkingu
supermarketa na dragoj strani ulice. Nije bilo potrebe da zaključavam
kola, komet iz 1962. Bio sam jedini koji je mogao da ih pokrene.
Izašao sam sa svojim pesmama okačenim na tablu prekrivenu
ceradom. Onda sam začuo povike:
„TO JE TAJ KUČKIN SIN! HAJDE DA GA SREDIMO!”
Video sam Ralfa i nekog krupnog debelog momka kako trče preko
mračne ulice prema meni. Bedne prdonje su o meni uvek razmišljali u
pojmovima Emesta Hemingveja: ratnim. Bacili su se na mene. Zgrabili
su me i pokušali da me obore na zemlju. Debeli se već znojio. Nabio mi
je lakat u stomak.
„OTAC TI JE BIO PEDERČINA!” vikao je.
Bacio sam svoje pesme. Debeli je imao naočare, a ja nisam hteo da
ga oslepim, pa sam ga maznuo iza uha. Zatreptao je, prdnuo, pa zatim
pobegao. Odlučio sam da završim sa Ralfom. Pritisnuo sam ga na
haubu jednih kola na parkingu i dobro ga stegnuo za grlo. Oči su mu se
sasvim lepo iskolačile. Čak i u mraku mogao sam da vidim kako mu je
lice dobilo ljubičastu boju. Onda su me neki ljudi svukli sa njega, neki
od ljudi koji su došli na čitanje. Podigao sam pesme i otišao na čitanje.
Bila je to fina publika; voleli su prljave pesme. Kad sam završio rekao
sam, „Hvala vam. Sada idemo kod mene na žurku.”...
Pa, žurke, one se odvijaju skoro svake noći. Jednostavno ne znam
kada sam pisao ali sam pisao mnogo, a većina toga nije bila previše
loša. Tako sam jedne noći sedeo nasred ćilima a svuda okolo su bili
ljudi. Većinu nisam poznavao ali bilo ih je svuda - u spavaćoj sobi, u
klonji, u kadi, u kuhinji, povraćali su, kenjali, jeli, pili, pričali, tukli se,
jebali. Ja sam samo sedeo i pio. Žene su bile grozne, pokazivale su svoje
zamazane i neoprane gaće, sise su im visile do pupka. Muškarci nisu
bili ništa bolji: hijene, kojoti, ribe-pijavice, lovački psi, neostvareni
pisci. Obeznanio sam se od pića i njihove gluposti...
Onda su me probudili. Neki momak me drmusao.
„Henk! Henk! Došli su panduri!”
 Podigao sam pogled. Na vratima su stajala dva pandura. Tu je
takođe stajao jedan civil sa sačmarom. Ležao sam opružen na stomaku
nasred ćilima. Podigao sam glavu. „Izvolite, gospodo?”
Jedan pandur je bio sitan i imao je brkove. Pušio je cigaru. Kapa mu
je bila mangupski nakrivljena na glavi.
„Da li si ti vlasnik ovog ćumeza?”
„Ne, iznajmio sam ovaj ćumez.”
Pogledao je po sobi. Zagledao je zamazane i neoprane gaćice. Onda
je ponovo pogledao u mene.
„Slušaj, druškane, bio sam ovde i ranije! Znam ja tebe! I umoran
sam od dolazaka ovamo! Hoću malo mira ovde! A ako budem morao da
se vraćam ovamo zaključaću tvoje dupe u ćorku!”
Onda je progovorio građanin sa sačmarom. Bio je to stariji čova sa
nečim sličnim malom krompiru što mu je izraslo na levoj strani vrata.
Krompir je visio preko njegovog okovratnika.
„Ovaj momak,” rekao je gledajući u mene, „on je uzrok svemu tome.
Otkad se doselio u ovaj kraj pre dva meseca, pristojni građani ove
zajednice nisu imali nijednu noć mirnog sna! Samo žurke i psovanje i
lomljenje stakla i muzika, besramne žene! Potrebno mi je da spavam!
ZAHTEVAM PRAVO DA MOGU DA SPAVAM!”
Onda je podigao pušku i uperio je pravo u mene. Panduri su samo
stajali. Nisam mogao da verujem. Čuo sam kako se otpušta kočnica
sačmare.
Podigao sam desnu ruku, podražavajući njom pištolj, uperio je u
građanina i rekao:
„Plop.”
Kurva se nasmejala. Građanin je spustio pušku. Policajac sa
nakrivljenom kapom je rekao, „Zapamti, još jedna pritužba i ćorkiraću
te!”
„A ako se nastavi,” rekao je građanin sa krompirom na vratu, „ja ću
doći i neću zvati nikoga, nego ću da sam sredim stvar...”
Otišli su, a ja sam izveo slabašne pokušaje da utišam buku. Nisu se
vraćali te noći, ni panduri ni građanin. Bilo je drugih žurki posle te ali
nikad više nisam video nikoga od njih. Bilo je to kao mala predstava za
jednu noć koju su priredili za našu zabavu, a onda su se preselili negde
drugo...
Moje drugo čitanje bilo je na Venis Biču, što nije u istočnom
Holivudu ali kao da jeste. Bio je to bar odmah pored okeana. Odvezao
sam se dole sam, rano, uzeo pola litra viskija i seo pored vode da pijem.
 Dovršio sam flašu a onda prošetao preko peska do bara. Oni su
čekali. Tu je bio mali izdignuti sto sa mikrofonom a tu su bila i dva
pakovanja od šest piva koja su čekala na mene. Prošao sam kroz
publiku...
„Bukovski!”
„Hej, Bukovski, mali!”
Onda mi je pritrčao mladić koji se znojio u plavoj radničkoj bluzi i
rukovao se sa mnom, „Sećaš li se mene, čoveče? Ja sam Roni... Sećaš li
se, čoveče?”
„Roni,” rekao sam mu, „pojedi korpu sušenih govana.” Popeo sam
se gore i otvorio limenku piva. Klicali su dok sam ispijao. Bili su
šupčine, ti koji su čitali moja dela. Stvorio sam ih za sebe. Sada sam bio
žrtva toga. Pogledao sam dole i primetio mlade devojke. Mnoge od njih
su siktale i vikale na mene, zvali su me muškom šovinističkom
svinjom, ali većina od njih je samo želela da se kresne sa mnom. Htele
su da se kresnu sa mnom; htele su da pronađu seme moje mudre duše,
kao da ono izlazi iz vrha mog kurca. Ono što su devojke htele je da me
privole na njihovu vrstu smrti, što je značilo drugu vrstu igre: uskakati
u krevet sa njima i gledati ko će od toga više da dobije.
...Čitao sam im i nekako se provukao pa zgrabio pare i objavio da će
u pesnikovoj kući biti žurka, tu u blizini. Otrčao sam do svojih kola,
ušao, pojurio onoliko koliko je komet iz 1962. mogao da juri. Pijan, s
uključenim radiom, gazio sam gas do daske. Vozio sam gore i dole po
mračnim ulicama Venisa a oni su me pratili, ta horda pacova. Onda
sam okrenuo komet, poterao ga niz put i popeo na trotoar, i bio je
dobar osećaj voziti trotoarom. Poterao sam brzinom sto na sat a oni su
me pratili ulicom. Iznenada mi je izgledalo kao da je na putu neka kuća.
Naglo sam smotao nalevo ali sam udario u ogradu i otkinuo jedan njen
deo. Ponovo sam se vratio na ulicu, a beli stubovi iz ograde su jezdili na
haubi kao mrtvačke kosti niotkud dospele. Onda su spali. Odvezao sam
se do kuće pesnika, izvukao se iz kola, a oni su krenuli za mnom
unutra...
Imao sam način da obeshrabrim ljude da me ne posećuju previše
često u mom stanu ali novi ljudi su uvek nekako uspevali da stignu.
Robi je izgledao kao sasvim fin čova, blagog pogleda i sa bradom; bio je
pažljiv ali je znao da se smeje. Objavio je knjižicu s mojim pesmama,
„Ne osećam se dobro ako ne napravim neko zlo”. Prodao je deo tiraža i
tim novcem smo kupili piće. Robi je takođe pisao pesme, ne previše
dobre, a onda je počeo da dovodi svoje prijatelje - sve muškarce. Pili
smo vino i pivo i pričali. Ali oni su se zanimali za politiku. Nisam
siguran šta su oni bili. Bili su anarhisti ili revolucionari ili nešto te
vrste.
Ja se nisam zanimao politikom. Rekao sam im da samo nastave i
rade šta god žele. Ipak, bili su organizovani, i odlučni. Imali su hranu,
oružje i žene uskladištene u brdima Oregona.
Edvard, jedan od članova grupe, rekao mi je, „Slušaj, ili si deo
istorije ili si beskoristan deo društva. Ti dopuštaš da te iskorištavaju a
kad dopuštaš da te iskorištavaju otežavaš nama ostalima koji
pokušavamo da sprovedemo promenu na bolje.”
„Sve što želim da radim,” rekao sam ja, „jeste da kucam svoje
radove na parčetu papira.”
„Ti si sebičan,” rekao je mladić riđe kose. „Moraš da se priključiš
Bratstvu muškaraca.”
„Ne volim bratstva”, odgovorio sam. „Osećam se dobro kada sam
sam.”
„Ali sada piješ sa nama.”
„Pio bih sa anarhistima isto kao sa bilo kim drugim.”
„Mi nismo anarhisti”, rekao je brat po imenu Džek. „Anarhija
predstavlja političku i društvenu zbrku, a takođe i volju da se sve uništi.
Mi želimo da uništimo samo ono što je zlo i iskvareno.”
„Prestani da me gledaš”, rekao sam mu.
„JEBI SE!” povikao je brat Džek na mene.
Pili smo do duboko u noć i braća su izlagala svoje planove preda
mnom. Bio sam počastvovan njihovim poverenjem. A bili su u pravu
što su mi verovali jer, iako ja nisam verovao u njih, nije bilo mesta na
koje sam mogao da odem a u koje bih verovao. Oni su bili fini mladi
momci i pili su uporedo sa mnom, i doneli su sa sobom svoje piće što je
više nego što se moglo reći za većinu mojih posetilaca.
Iznenada, oko dva posle ponoći, brat Džek se usredsredio na mene.
Tada je bio veoma pijan, pljuvačka mu je tekla i visila sa brade. „Dakle ti
ne veruješ u nas?” pitao me.
„Ne zaista.”
„Pa,” rekao je brat Džek, ,jebi se! JEBI SE, JEBI SE, JEBI SE!”
Usledilo je malo ćutanja a onda su ostala braća nastavila da pričaju.
Brat Džek je samo buljio u mene. Ja sam bio neprijatelj. Bio sam ili sa
njima ili protiv njih. Priključi se ili odjebi u tamu noći.
„JEBI SE!” ponovo je dreknuo.
Malo se pognuo napred na kauču, ukošen malo nadesno, a onda
povratio na tepih. Bio je gotov.
„Gde su ti kola?” pitao je Robi.
Prišao sam i podigao brata Džeka. Pratio sam Robija napolje u noć.
Kla nisu bila daleko. Robi je otvorio zadnja vrata a ja sam ubacio brata
Džeka na zadnje sedište. Kad se spustio na njega oči su mu se otvorile i
pogledao me.
„JEBI SE!” dreknuo je.
Vratio sam se nazad sa Robijem i braćom i pili smo još malo pa su
oni otišli...
Dve ili tri noći kasnije Robi je pokucao na vrata. Pustio sam ga
unutra i otvorio dva piva. Robi je nategnuo.
„Pa,” rekao je, „braća su glasala da li da te ubiju ili ne...”
„Stvarno?”
„Da. I pobedio si za jedan glas.”
„Sjajno. Kako si ti glasao?”
„Glasao sam da te ne ubiju.”
„Uzmi još jedno pivo.”
„Hvala, hoću. Ali ovde sam da ti kažem da je sve spremljeno.”
„Šta je to spremljeno?”
„Distribucija literature.”
„Kakve literature?”
„Henk, ispričao sam ti sve o tome.”
„Verovatno sam bio pijan. Ispričaj mi ponovo.”
„U redu, ja sam napisao Ultimatum. Baš sada u kamionetu imam
četrdeset primeraka. Moraš da mi pomogneš da ih isporučim. Obećao
si.”
„Kakav ultimatum?”
„Ričardu Niksonu, magazinu Tajni, televizijskim stanicama, takođe
za nekoliko guvernera, članova senata i predstavničkog doma, za
Njujork Tajms, za Kriščn Sajens Monitor, svim ljudima koji treba da
znaju.”
„Znaju šta?”
„Da ako se zagađivanje vazduha ne zaustavi mi ćemo dizati u
vazduh gradove jedan po jedan. Podići ćemo u vazduh brane i
kanalizaciju, uništićemo svaki veći grad, jedan po jedan, dok se
zagađenje vazduha ne zaustavi.”
„Slušaj, kad budete spremni da dignete u vazduh istočni Holivud
možete li da me upozorite dva dana ranije? Poslednje što želim je da se
udavim u govnima.”
 „Upozorićemo te. Mi ćemo postići da se vazduh očisti.”
„I isteraćete govna na ulicu?”
„Nekolicina mora da bude žrtvovana za dobrobit mnoštva.”
„A ja sam ti obećao da ću pomoći u distribuciji tih pamfleta?”
„Da, obećao si jedne noći. A sada je Ultimatum spakovan u velike
koverte, s pečatom specijalne isporuke, prva klasa. To je zaista koštalo
braću dobrih para. Svaki pamflet ima dvadeset šest strana, na kojim se
u pojedinosti iznose naši zahtevi.”
„Isuse Hriste, Robi, ne mogu to da uradim! Ne verujem u vaš
program! To je gomila sranja, to je neznalački, utopićete više ljudi u
vodi i govnima za godinu dana nego što bi ih zagađen vazduh ubio za
deceniju!”
„Jedne noći si mi obećao, Henk.”
„Šta ne valja sa svom ostalom braćom?”
„Ja ti se divim, Henk. Ovo je za mene velika stvar. Želim da budem
sa tobom kad to uradimo.”
„Ništa ne radimo, drkadžijo...”
Jadni luđak je sedeo buljeći u svoje cipele. Izašao sam i doneo
flašicu votke i dve čaše.
„Slušaj,” rekao sam, „hajde da ovo popijemo. Noćas možeš da
spavaš na kauču a ujutro ćemo odvesti tvoj kamionet dole na gradski
otpad i baciti te ultimatume tamo gde i pripadaju.”
Nasuo sam nam pune čaše.
„Ti si došao iz fabrika i sa ulica”, rekao je.
„Kad sam prvi put čitao ono što pišeš znao sam da si izuzetan
čovek, da si jedan od nas.”
„Nemoj da mi se uvlačiš u dupe, drkadžijo. Volim da sranje ode
tamo gde i spada. Smatram sistem kanalizacije jednim od najvećih
ljudskih izuma.”
„Glasali smo da te ne ubijemo, Henk.”
„To nije nikakav poklon. Imam suicidalni kompleks...”

...No, pili smo votku, ispraznili flašicu a ja sam ustao i rekao, „Dobro,
hajdemo.”
„Misliš, pomoći ćeš mi da to uradim?” pitao je Robi.
„To će biti jeftino uzbuđenje...”
„Znao sam da ćeš to da uradiš!”
Izašli smo napolje i ušli u kamionet. Pozadi je bila platforma za
teret ali su braća nešto nadogradila na njoj, okruglu limenu spiralu sa
još jednom gomilom lima zavarenom pozadi. A tu iza naših sedišta bilo
je naslagano četrdeset ultimatuma.
Robi je vozio. Stali smo pored prve prodavnice pića i kupili
dvolitrenjaču jeftinog vina. Odvezli smo se dalje.
„Dakle,” rekao je Robi, „evo našeg prvog poštanskog sandučeta!”
Bio je to ugao Bulevara Holivud i Ulice Vajn. Robi se parkirao a ja
sam posegnuo iza sebe, uzeo Ultimatum, izašao i ubacio ga u
poštansko sanduče. Uskočio sam nazad u kamionet i odjurili smo dalje.
Osećao sam nešto. Osećao sam se kao silovatelj dece. Dodavali smo
se flašom.
„Predivna noć,” rekao je Robi. „Da li si pročitao šta piše na pločici na
sandučiću?”
„Da.”
„Ko je dobio prvi Ultimatum?”
„Ričard Nikson.”
Posle toga je sledilo sanduče za sandučetom. Robi je imao mapu,
deljenje pošte je bilo brižljivo isplanirano. Onda smo se zatekli u Votsu,
u čast naše crne braće. Ubacio sam Ultimatum u poštanski sanduk za
Vots i uskočio nazad u kamionet.
„Evo mene,” rekao sam, „iskačem iz ovog kamioneta i ubacujem
pamflete u poštanske sandučiće, a čak ni ne verujem u ono što u tim
pamfletima piše. Luđi sam od tebe.”
Pošto smo i poslednji ultimatum ubacili u sanduče Robi me
dovezao nazad do mog stana. Ušli smo i dovršili vino. Ponudio sam mu
da prenoći na kauču. Zahvalio mi se ali je rekao da mora da ide; morao
je da ispriča braći za ovu slavnu noć isporučivanja Ultimatuma. Otišao
je a ja sam zaključao vrata i seo na kauč u tami pa ispio limenku piva.
Ustao sam, ušao u spavaću sobu, izuo cipele, pao na krevet i zaspao,
potpuno odeven...
Mora da je prošlo dva meseca, kad je oko jedan posle podne Robi
pokucao na vrata. Izgledao je veoma tužno.
„Sedi,” rekao sam mu, „doneću ti pivo.”
„Ti uzmi sebi. Za mene ništa.”
Vratio sam se sa pivom i seo preko puta njega.
„Nije uspelo,” rekao je.
„Šta?”
„Svi oni Ultimatumi, predsedniku, štampi, televiziji, magazinima,
guvernerima, nije uspelo. Ništa nikad nije objavljeno, ništa nije rečeno,
ništa se uopšte nije čulo o tome.”
 „Da li ste zaista imali dinamit, i znali kako da to izvedete?”
„Da, imali smo, znali smo kako se radi. Onda se desilo nešto drago.”
„Šta?”
„Žene. Gore u brdima Oregona gde smo imali sklonište sa hranom,
oružjem, dinamitom, nije funkcionisalo. Neki od braće sa sobom su
imali žene, a onda su neki od braće počeli da varaju drugu braću i
tucaju im žene. A druga braća su počela da tucaju druge žene. Svo
poverenje je nestalo, svi su počeli da se međusobno mrze i svađaju.
Jednostavno je puklo; čitava stvar je jednostavno pukla.”
„Robi, takve stvari se svuda dešavaju, to je prosto normalno.”
„Možda je tako, ali to nas je slomilo.”
„Treba ti piće.”
„Ja nisam kao ti. Piće mi ne uklanja bol.”
„Ne, ne uklanja ga, samo ga izdiže na drugačiji nivo.”
„Suočiću se sa tim dignute glave.”
„Srećno.”
Robi je stajao tu i rukovali smo se. Onda je otišao. Seo sam. Čuo sam
kako se pokreće motor kola. Zatim je otišao...
Tri ili četiri nedelje kasnije jedne večeri sam se vratio kući i tu na
mom tremu pored vrata bile su nagomilane zalihe hrane iz Oregona:
džakovi brašna i šećera, džakovi pasulja, stotine limenki supe; so, kafa,
sušena govedina, paradajz u konzervi, konzervirano mleko i pavlaka,
vrećice duvana, cigaret-papir. Nije bilo poruke, samo to, i zagađenje
vazduha...

Sledeći čudak koji je naišao bio je čova desetak godina mlađi od

mene, neki Martin Džonson, koji je tvrdio da će on biti novi Maksvel
Perkins. Bio je skoro ćelav i imao je čuperke riđe kose oko ušiju. Bio je
izuzetno čist, opran, i imao je osmeh koji sam smatrao opasnim.
„Ti si jedan od boljih pisaca na koje se može naići,” rekao je. „Dobro
je poznavati te.”
„Sedi,” rekao sam mu. „Jesi li za pivo?”
Seo je. „Ne, hvala. Ne pijem mnogo. Upravo sam kupio osamnaest
koktela Roberta Krilija.”
„Možemo da nađemo neki bar ako hoćeš.”
Nije obratio pažnju na to. „Pokrećem izdavaštvo, Red Valčer Pres, i
počeću sa štampanjem tvojih dela u formi letaka. Imaš li neku pesmu
koju bih mogao da pogledam?” upitao je.
„Otvori ta vrata tamo,” pokazao sam na ormar.
 Martin Džonson je ustao, prišao ormaru i otvorio vrata. Brdo
pesama se na trenutak zaljuljalo, a onda rasulo po tepihu.

„Ti si napisao sve ove pesme?” pitao je.

„Jašta.”
„Zašto su u ormaru?”
„Pa, kad završim tri ili četiri pesme, malo otvorim vrata i naguram
ih unutra.”
„Zašto ih ne šalješ u javnost” upitao je.
„Nema novca od toga. Pišem prljave priče.”
„Ne bi ti smetalo da pogledam neke od ovih?”
„Samo napred ”
Otišao sam u kuhinju po još jedno pivo. Stao sam kraj kuhinjskog
prozora gledajući devojčicu na stepenicama ispred susednih vrata
kako navlači par rolšua. Bila je okrenuta prema meni i nosila je
suknjicu. Imala je otprilike osam godina. Prava mala dama. Gledao sam
kako ustaje i odvozi se na rolšuama. Onda sam se vratio u drugu sobu.
Martin Džonson je sedeo na podu i čitao pesme. Posle svake pesme
iznosio je komentare:
„Ova je dobra...”
„Ova je sjajna...”
„Ova nije toliko dobra...”
„Ova je besmrtna...”
„Ova je dobra...”
Nastavio je da čita. Onda je prestao. „Zaista nemam vremena da
pročitam sve ovo ali voleo bih da ponovo dođem...”
„U redu.”
„U međuvremenu, voleo bih da ponesem ovu da je objavim kao
letak,” rekao je. Pesma se zvala „Poslepodnevna šetnja niz Aveniju
Smrti.”
„Samo izvoli,” rekao sam.

Sledeći čudak koji je navratio sebe je zvao Crvena Ruka. Imao je

dvadeset dve godine, dete ulice, mršav, žilav, brbljiv.
„Naišao sam na ove tvoje stvari, čoveče. Neposredan jezik na kakav
nikad pre nisam naišao. Samo sam došao da te vidim.”
„Nema problema. Jesi li za pivo?”
„Naravno.”
Otišao sam i doneo mu jedno. Kad sam se vratio on je motao
cigaretu jednom rukom. Drugom je uzeo pivo.
„Vidiš ovaj kaput koji imam na sebi?”
„Da.”
„Izgleda kao nov, zar ne? Znaš gde sam ga nabavio? Bio bi
iznenađen šta sve ljudi bacaju! Sa ovim kaputom je sve u redu. Samo je
malo okrznut na ramenu. Tu je malo pocepan, pa ga je kupac bacio.
Uzeo sam ga i obukao. Nema ničeg lošeg u njemu, samo nekoliko buva i
to je sve. Baca se mnogo dobrih stvari. Ljudi bacaju savršeno ispravne
stvari. Nalazio sam pomorandže, sasvim u redu...”
„Sedi, popij pivo.”
„Tvoje stvari su neposredne, čoveče. Postoji toliko mnogo lažnjaka.
Znaš Boba Dilana? Tu Oukijevu45 žalopojku koju je otpevao? To nije on,
čoveče. To je lažno. Hajde, platiću ti piće u baru.”
„U redu, Crveni.”
Izašli smo na ulicu sa našim limenkama piva u ruci. Otišli smo do
Probodenog matadora iza ugla. Bilo je oko pola tri popodne i nije bilo
mnogo ljudi unutra. Seli smo.
„Seven i votka,” rekao sam barmenu.
„Viski sa sodom,” rekao je Crveni.
Barmen nam je doneo pića a Crveni je platio. Rekao je, „Prvi put sam
čitao tvoje stvari u L. A. Fri Presu. Stvarno odlična stvar, ona kolumna
tamo...”
„’Beleške matorog pokvarenjaka’.”
„Te priče su istinite?”
„Devedeset pet posto ”
„Tako sam i mislio.”
Upravo tada je iz muškog toaleta izašao debeli pijanac koji se već
bio prilično uradio. Dok je prolazio pored Crvenog posrnuo je i pao mu
na leđa. Onda se ispravio i nastavio dalje.
Crveni je skočio sa barske stolice. „Hej, daso!”
Pijanac se okrenuo. „Šta je bilo?”
„Dođi ovamo.”
„Odjebi!”
„Rekao sam ’Dođi ovamo!’”
Pijanac je prišao Crvenom pa stao.
„Sada”, rekao je Crveni, „hoću da se izvineš.”
„Zašto?”
„Nepitaj me zašto! Rekao sam ’Izvini se!’”
„Neću”, rekao je pijanac.
 Ruka Crvenog je poletela prema džepu i izvadila nož skakavac.
Jedan prst je spustio duž sečiva i vrh prsta i vrh sečiva bili su
prislonjeni čoveku na stomak.
„Sada”, rekao je Crveni, „izvini se! Ili ćeš napred imati posekotinu
tako veliku i duboku kao to pozadi što nazivaš šupkom!”
„Izvinjavam se”, rekao je pijanac. Onda se vratio na svoju stolicu. U
bani je bilo veoma tiho. Onda smo Crveni i ja dovršili svoja pića i izašli
napolje.
Dok smo se vraćali ispred nas je bio krupan momak koji je nosio
čizme i hodao nekih petnaest metara ispred nas.
„Jesi li video tu prokletu budalu?” pitao je Crveni. „Ti nikada nisi
nosio takve čizme. Te visoke kožne pete, stvaraju previše buke! Ne
može da čuje ništa iza sebe. Lako može da pogine! Gledaj ovo!”
Crveni je tiho potrčao i došao iza krupnog momka. Išao je odmah
iza njega, izvodeći pokrete kao da ga davi. To je potrajalo dvadeset ili
trideset sekundi. Onda je Crveni stao i vratio se do mene.
„Jesi li video? Imao sam ga. Kučkin sin ne bi imao šanse!”
„U pravu si, Crveni.”
Vratili smo do moje gajbe i popili još nekoliko piva. Crveni mi je
ispričao još neke ulične priče. Bio je dobar pripovedač. Kasnije sam
upotrebio dve-tri njegove priče.
„Pa”, rekao je, „moram da idem. Živim sa onom Meksikankom a ona
mi stvara nevolje! Stalno hoće da se jebe i to je onda pravi posao. Samo
sedi i kaže, ’Ne jebeš me više, šta si ti, neki prokleti peder?’ Upoznao
sam je jednom dok je išla kroz prolaz na Trećoj ulici i izgledala je
prelepo. Spojili smo se i počeli da živimo zajedno. Davao sam joj dobro
jebanje zguza s vremena na vreme, ali nikad joj nije dosta; uvek zvoca.
Uskoro se vraćam na ulicu, ne mogu to da podnesem...”
„Svrati kad god poželiš, Crveni.”
„Hoću da ti dam ovo”, rekao je, i izvukao skakavac.
„Fantastičan je, Crveni, mnogo ti hvala.”
Onda je otišao, prošavši ispred mog prozora, trotoarom u pravcu
zapada. Njegovi koraci se nisu čuli...

Jedne noći se Martin Džonson vratio. U naručju je nosio letke sa

mojim pesmama.
„Postoji li neko mesto gde bi mogao ovo da potpisuješ?” pitao je.
„Kuhinjski sto...”
Ušli smo unutra.
 „Prepuno je pivskih limenki.”
„Samo trenutak.” Pobacao sam limenke pozadi u kante za smeće.
Onda sam podigao vlažni tepih i pokušao da uklonim mrlje od pepela,
od piva, od povraćanja. Trebalo mi je vremena za to. Bilo je to skoro
nemoguće.
„Moraš li toliko da piješ?” pitao je. „To nije dobro za tvoje zdravlje.”
„Loše je za moj mozak ako ne pijem. Pišem kad sam pijan.”
Martin je spustio letke a ja sam počeo da potpisujem. „Voleo bih da
pogledam još tvojih pesama dok to radiš,” rekao je.
„Samo napred...”
Baš kad sam trebao da završim izvukao je još jednu pesmu, rekao je
da bi voleo da je štampa a ja sam mu rekao da može to da uradi.
Napisao mi je ček na pedeset dolara. „Za ovaj letak koji si upravo
potpisao.”
„Hvala, Martine.”
„Ove tri slike napolju. Jesi li ih ti naslikao?”
„Da.”
„Dopadaju mi se. Misliš li da možeš da ih napraviš još?”
„Nego šta.”
„Mislim da znam umetničku galeriju koja može da ti organizuje
izložbu.”
„Ne ložim se baš na slikanje.”
„Voleo bih da vidim da pokušaš. Evo, kupi malo boje i papira.”
Napisao mi je još jedan ček na pedeset kintaća.
„Siguran si da nećeš piće?” pitao sam.
„Ne, hvala ti...”
Onda je otišao sa svojim lecima.
Jedna dobra stvar u vezi sa slikanjem. Možeš to da radiš bilo kada.
Mislim, ja mogu. Da biste pisali morate se osećati veoma dobro ili
veoma loše ali da biste slikali možete se osećati dobro, loše ili negde
između to dvoje. Naravno, za mene je sve bolje kad sam pijan, a to
uključuje seks, pisanje, slikanje, ili gledanje koride. Za druge je to onako
kako jeste. Ali slikanje, pijenje, jebanje, pisanje, to nije isto ali skoro je
isto. Tako sam slikao i pio, akcija je bila tu, devojke koje plešu; radio
koji grmi i jeftine cigare, boja po prstima, boja na cigarama, pušenje
cigara, gutanje boje sa cigara, previše sam bio zainteresovan za izložbu
da bi me bilo briga i budio sam se s mučninom ujutro, od gutanja pića i
boje, prvo sam išao u kupatilo da povratim a onda u kuhinju gde sam to
radio i na podu je bilo osam ili devet slika i četiri ili pet njih na stolu i
sudoperi. To je jedan gadan zajebani cirkus.
Tako sam slikao. I setio sam se svoja dva odlaska na časove
slikanja, i opšteg nedostatka vatre; bilo je kao da su svi oni zajedno,
učitelj i učenici, uzmicali pred nekim nepomenutim zakonom kog svi
moraju da se drže i da zapravo uopšte ništa ne rade. Mislim, svi su bili
ljubazni jedni prema drugima, veoma blagonakloni; bilo je više kao
piknik, društveno okupljanje nego što je prodiralo u sfere ludila i
beznađa.
Tako sam pio i slikao, slikao sam i pio. Slikao sam pravo iz tube s
bojom, četkica je bila prespora za moju unutrašnju melodiju. A pošto
sam slikao iz tube, mazao sam debelo i rastrljavao, trebalo je nekoliko
dana da se slika osuši. Slike su bila svuda: u kuhinji, spavaćoj sobi,
kupatilu, na podu dnevne sobe.
Ljudi sa žurki su dolazili a ja sam ih terao:
„Stao si mi na slike...”
Rastavio sam telefon i nagurao toalet papir između zvonca i opruge
koja udara u zvonce, nagurao sam toalet papir i u kutiju od zvonca sa
ulaznih vrata.
Uzeo sam lepljivu traku i počeo da lepim slike po zidovima, svuda, a
onda mi je nestalo mesta na zidovima pa sam počeo da ih lepim po
plafonu. Na većini mojih slika su bile životinje i ljudi i visili su svuda
oko mene i iznad mene. Jedne pijane noći izašao sam u bar na Bulevaru
Sanset i pokupio jednu prilično otmenu žensku pa sam je odveo u moju
gajbu a ona je rekla, „Bože svemogući, šta je ovo? Ti si lud, zar ne?”
„Ponekad se osećam ludo a ponekad ne,” rekao sam joj.
„Odlazim,” rekla je, i to je i uradila...
Došli su Martin i njegova žena Klara. Čuo sam kucanje na vratima,
prepoznao ih kroz zastor na vratima i pustio ih unutra. Martin i Klara
su hodali uokolo gledajući slike.
„Radio si,” rekao je Martin.
„Naravno”
„Mogu li da dobijem ovu?” pitao me Martin za jednu od slika.
„Naravno.”
„Mogu li da dobijem ovu?” pitala je Klara.
„Naravno.”
„Mogu li da dobijem ovu?” pitao je Martin.
„Ne, ta je za mene.”
Oboje su popili po pivo sa mnom. „Nastavi”, rekao mi je Martin,
„oiganizovaću ti izložbu.”
 „U redu”, rekao sam.
Martin mi je napisao ček na sto pedeset dolara za slike. Slike su
počele da mi se ne dopadaju. Niše bile dovoljno suptilne; sirovost je
dobra ali kad sirovost isijava to previše liči na neonska svetla Las
Vegasa.
„Dakle, evo čoveka koji se ne plaši boja.”
Ali sama boja nije bila dovoljna. Nastavio sam da gledam slike i sve
su mi se manje dopadale. Počeo sam da pijem i da skidam slike koje mi
se nisu sviđale. Išao sam od sobe do sobe skidajući slike. Uskoro je
ostalo okačenih samo pet ili šest slika. Onda sam skinuo i te. Ništa
nisam imao. Spustila se veče. nastavio sam da pijem.
Onda sam dobio ideju. Natapajući slike u vrućoj vodi u kadi mogu
da umanjim višak boje na njima. Napunio sam kadu i doneo veliku
sliku. Gurnuo sam je u kadu. Lepo, delovalo je. Izvukao sam je i odneo
do stolića za doručkovanje. Otvorio sam nekoliko tuba sa bojom i
jednostavno naneo ponegde malo boje. Lepo.
Počeo sam da odnosim svoje slike do kade i ubacujem ih u nju.
Izvukao sam ih napolje, na neke ovlaš naneo boju, a druge ostavio
kakve su i bile. Uskoro su sve moje slike bile okupane. Nikada neće
otkriti koju sam tehniku koristio. Otišao sam u krevet osećajući se
mnogo bolje...
Ujutro sam ustao i pogledao svoja dela i bilo mi je muka. Povratio
sam. Onda sam počeo da gužvam slike i trpam ih u svoje dve kante za
smeće tamo napolju. Uskoro su kante bile pune ali ja sam zgužvao
ostatak slika i nagurao ih u sve prazne kante za smeće koje sam mogao
da nađem ispred niza kuća pored moje.
Onda sam rastavio telefon i skinuo toalet sa zvonca a takođe
ponovo osposobio i zvonce sa ulaznih vrata.
Nikada neću biti Van Gog, pa čak ni Dali. Vratio sam se pisaćoj
mašini pored prozora dok sam gledao devojke kako prolaze. Tog dana
sam se odvezao do hipodroma i izgubio osamdeset dolara. Te noći sam
spavao bez pića, a obično je svaka prva noć koju bih proveo bez pića
bila besana, ali tu noć sam celu prespavao. Bio sam iscrpljen od
gađenja. Kad sam se probudio jednostavno sam ostao u krevetu. Ostao
sam u njemu i buljio u plafon. Oko tri posle podne pozvonio je telefon.
Bio je to Martin Džonson.
„Hej, telefon ti ponovo radi.”
„Da.”
„Kako ide slikanje?”
 „Završeno je.”
„Kako to misliš?”
„Sve sam ih okupao u vrućoj vodi.”
„Stvarno? Pa šta si onda uradio sa njima?”
„Bacio sam ih u smeće.”
„Šta? Šališ se.”
„Ne, u smeću su sa limenkama piva i biltenima za klađenje na
hipodromu.”
„Upravo si bacio dve hiljade dolara!”
„Nisu mi se dopadale te slike.”
„Većina ih je bila veoma dobra. Slušaj, kada u tvom kraju dolaze
čistači?”
„Sredom ujutro, oko devet. Sada je sreda popodne.”
„Slušaj, hoćeš da mi učiniš uslugu? Idi i pogledaj u te kante za
smeće. Vidi da li su još pune.”
Ustao sam i izašao. Kante su bile prazne. Vratio sam se do telefona.
„Čistač je dolazio. Sve je nestalo.”
„Muka mi je”, rekao je Martin, „i moram da ti kažem da sam ljut na
tebe što si uradio tako nešto.”
„U redu, mali,” rekao sam i spustio slušalicu...

Martin je naišao i svratio po još pesama. Crvena Ruka se vratio i

ispričao mi još priča sa svojih lutanja. Drugi su se vratili, muškarci i
žene, i pili smo.
Bilo je to surovo vreme, i sjajno vreme kockanja, a oni koji su
dolazili u to dvorište u istočnom Holivudu bili su uglavnom oni koji su i
trebali da dolaze, a ja sam bio slab i jak i alkoholičar, i oni su mi traćili
mnoge sate ali su mi takođe donosili materijal za rad i svetlost; glasovi,
lica; njihovi strahovi i njihove podle gluposti, a ponekad neverovatna
inventivnost. Donosili su mi više nego što bih ikada mogao imati sam,
čak iako sam se najbolje osećao sam...

Uskoro posle toga sam napustio istočni Holivud. Desilo mi se da

sam jednostavno bio uvučen u njega. Čovek izgubi kontrolu, čula
poigravaju, i čovek se izgubi. Bio sam sa zgodnom ženom dvadeset
godina mlađom od mene. Bila je žena u koju su svi muškarci gledali dok
je hodala ulicama ili sedela u kafićima, ili gđe god da se pojavljivala.
„Lepotica i zver,” opisala nas je ona. Imala je nekoliko odbojnih
osobina: bila je luda i imala debele nožne članke koje je skrivala u
čizmama, i stalno je bila svesna šta svet misli o njenoj lepoti. Motao
sam se okolo; ona me iskušavala a ja sam iskušavao nju. Ali ona je bila
veći lovac. Drago dete je u meni videlo neke mogućnosti. Mislila je da
imam nekakvu dušu i da njena duša može da zarobi moju, zarobi je i
iscedi sva govna iz nje. U međuvremenu, dok je čekala da se to desi,
mogao sam da zabavim nju i njene.
Tako gledano, ono što oni ne razumeju je da ljudi koji se bave
umetničkim formama obično čuvaju ono najbolje u sebi za umetnost.
Dakle onda, nisam baš ostavljao utisak na njenu majku, njenog očuha,
njene sestre ili njene prijatelje. „Može da bude šarmantan kada to želi,”
rekla je ona. „Samo obično to ne želi.”
Imala je veliku kuću, a njeno dvoje dece su spavali na spratu. Deca
su mi se dopadala više od nje. Imala je veliko zadnje dvorište puno
stabljika bambusa, hiljade i hiljade njih su se uzdizale ka nebu, kao
koplja uperena ni u šta. „Moramo da raščistimo ove jebene stvari
odavde,” rekla je. Bila je to moja privatna džungla. Sedeo sam tu često
kao nekakav kreten. Koliko mogu da setim zadnji put sam tu sedeo u tri
ujutro, go i drhteći, sedeo sam tu ispijajući još jednu limenku piva.
Izašla je u svom kućnom ogrtaču, njeni debeli članci na nogama su se
isticali, hodala je glasno stupajući nogama, probijajući se kroz sitno
žbunje i rastinje, plašeći mala noćna stvorenja.
Stala je ispred mene, uvijajući se, nešto mesečine je prodiralo kroz
njen ogrtač, izlažući pogledu to telo koje su toliki muškarci želeli.
Kakva lutka od mesa, kakva devojka, kakva stvar. Mogao sam da čujem
njeno disanje kad je rekla:
„Šta je dođavola sa tobom?”
Odgovorio sam, „Ne znam.”
I dalje ne znam!
 KOCKAR

Bilo je pola pet ujutro kad je telefon pozvonio i javio sam se a to je

bio Stale i rekao je, „Dogodilo se, uzeli su mi novac.”
„Ko ti je uzeo novac?”
„Oni.”
„Misliš, opljačkan si.”
„Ne, vratio sam se za sto za rulet.”
„Sve si izgubio?”
„Da, petnaest hiljada..
„Isuse Hriste, rekao sam ti da ostaneš u krevetu!”
„Poslali su mi ženu u sobu!”
„Pa šta?”
„Planirali su to, uradili su to...”
„Ko?”
„Uprava.”
„O čemu pričaš?”
„Pa, tucao sam je a onda nisam mogao da spavam pa sam sišao
dole.”
„U redu, možeš da spavaš sada..”
„Ne, ne mogu jer uopšte nemam novca.”
Nisam odgovorio, samo sam sedeo na ivici kreveta, neonsko svetlo
je sijalo na mom debelom ružnom stomaku.
„Imaš li išta para?”
„Imam kod sebe osam hiljada.”
„Prodaću ti svoja kola. Moram da se pokrenem.”
„Ti nemaš kola.”
„Imam ručni sat.”
„Slušaj, vraćam se na spavanje; vidimo se u deset ili jedanaest.”
Prekinuo sam vezu. Bolela me glava. Mrzeo sam Vegas. Stale me
ubedio da dođem. Došao sam sa samo dvesta dolara. Igrao sam rulet,
koristeći jednostavan sistem igranja samo na crveno i crno. Izgledalo je
da deluje.
Opružio sam se na krevetu. Na vratima se začulo kucanje. Bio sam u
gaćama. Prišao sam vratima, otvorio ih ne skidajući sigurnosni lanac.
Bila je to devojka.
„Medeni,” rekla je, „najbolje pušim na celom Strip.. ”
„Idi i puši svinjama”, rekao sam i zatvorio vrata.
„Pijanci”, prosiktala je kroz vrata, „vi ste živa govna.” Oko pola šest
telefon je ponovo pozvonio. Bio je Stale.
„Hej, došla je devojka i malo mi pušila! Bilo je potpuno
neverovatno! Čak bolje od onog pušenja koje sam jednom dobio u
Tenglersu.”
„Kako si joj platio?”
„Dao sam joj ček.”
„Idi da spavaš.”
„Sistem sa crnim i crvenim neće uspeti. Svaki put kad se rulet
okrene šanse su pola-pola, dakle kuća sigurno dobija.”
„Moj sistem je zasnovan na oscilacijama.”
„U redu, hajdemo dole odmah. Neću se čak ni kockati. Samo ću
gledati tebe.”
„Pretvaraj se da me gledaš kako spavam”, rekao sam i spustio
slušalicu.
Za šest ili sedam minuta telefon je ponovo zazvonio.
„Ne mogu da spavam”, rekao je.
„Uzmi novine”, rekao sam mu, „onda se istuširaj, lezi u krevet i čitaj
novine. Čitaj deo sa traženjem pomoći, to ćete sigurno onesvestiti.”
„Imam bolju ideju.”
„Da? Koju?”
„Drkaću.”
„Ali mislio sam da si već tucao i dobio pušenje?”
„Da, ali me samo drkanje me uspava.”
„Pa, za ime božije”, rekao sam, „počni da pumpaš!”
Bilo je oko pola deset ujutro kad se začulo jako lupanje na mojim
vratima. Pomislio sam da je možda izbio požar. Potrčao sam do vrata i
otvorio ih. Zaboravio sam da sam go.
„Vidi, vidi”, rekao je krupni momak, „zar to nije Konan Varvarin!”
Pored njega je bio još jedan krupan momak. Gledajući te momke
pomislio sam da oni jednostavno uživaju što su veliki.
Ne, bilo je to više od uživanja - bili su bolesni od toga.
„Šta god da imate”, rekao sam im, „meni ne treba.”
Krenuo sam da zatvorim vrata ali jedan od krupnih momaka je
kucnuo po vratima a ona su me lupila po licu i bacila preko sobe. Ustao
sam krvavog nosa. Shvatio sam da će me opljačkati zbog onih osam
hiljada a to je bilo previše novca da bih se jednostavno predao. Zato
sam otišao i seo na ivicu kreveta, obrisao nos čaršafom, posegnuo u
cipelu, izvukao nož, skinuo futrolu sa njega pa ustao.
„Polako, Konane”, rekao je krupniji momak, „mi smo hotelsko
obezbeđenje.”
„Stvarno?” pitao sam. „Pa, ne činite da se ja osećam previše
bezbedno.”
Krupniji je mahnuo nekom ispravom a drugi krupajlija je uradio
isto, i obojica su smešili jer su bili tako veliki.
„Mogli ste to da odštampate bilo gde”, rekao sam. „Kako da znam da
vi momci ne idete okolo i pljačkate sobe?”
„Ne”, rekao je krupniji, „ne pljačkamo. Ali hoćemo da se gubiš
odavde!”
„Zašto? Zato što dobijam?”
„Ne, zato što ste ti i Stale drugari.”
„Što znači?”
„Što znači da smo ga pre oko sat vremena uhvatili u pokušaju da
ukrade nešto žetona.”
„A to meni stvara nevolje?”
„Otprilike.”
„Gde je on? U zatvoru?”
„O, ne”, rekao je onaj malo manje krupni.
„Šta ste uradili?”
„Malo smo porazgovarali sa njim.”
„O?”
„Da. I želimo da se gubiš iz ovog hotela za pola sata ili ćemo malo
porazgovarati sa tobom!”
„Razumem.”
„To je najbolje što možeš da uradiš.”
Obojica su se okrenuli i izašli.
Spakovao sam se i sišao do svojih kola. Ubacio sam torbu u gepek,
otključao vrata, a tu je bio Stale, sedeo je i čitao rezultate trka u
novinama. Seo sam pored njega.
„Kako si ušao?” pitao sam ga.
„Valjda si bio pijan. Zaboravio si da zaključaš vrata sa suvozačke
strane.”
„Izgledaš grozno.”
„Osećam se i gore nego grozno.”
 Stale je teško govorio kroz natečene usne. Jedno oko mu je bilo
pomodrelo.
„Da li ti je neka kost slomljena?”
„Mislim da ne. Ali rekli su da ako se ikada vratim, slomiće mi obe
noge. Sve to zbog tri plava žetona.”
„Zašto si to uradio?”
„Trebala mi je akcija a nisam mogao da tebe izvučem iz kreveta.”
„Pa,” rekao sam mu, „dobio si akciju.”
Pokrenuo sam kola i okrenuo prema L. A.

Na putu nazad imalo je dosta da se vozi i postalo je vruće a Stale je

nastavio da čita novine, ali samo rezultate trka i spisak takmičara za
današnji dan. O tome stvarno nije imalo mnogo šta da se čita.
„Upravo sada je trka dvokolica,” rekao je.
Nisam odgovorio.
„Poslednji put kad sam išao tamo pogodio sam nekoliko tačnih
rezultata,” rekao je Stale.
Hteo sam da promenimo temu.
„Slušaj, Stalce, misliš li ikada na žene?”
„Žene? Šta će meni žene?”
„Treba ti nešto da ti skrene misli sa kockanja.”
„Volim da se kockam. Nije me briga da li dobijam ili gubim, samo
hoću da se kockam.”
„Sve je to naporno i zaista je nekako glupo.”
„Šta drugo preostaje? Sve je glupo.”
„Šta je sa velikim umetničkim delima?”
„Ah, to je obično sranje.”
„Mislim da si u pravu.”
„Ponekad sam u pravu,” rekao je Stale.
„Koliko često, otprilike?”
„Otprilike 42 posto ako su šanse pola-pola.”
„Ti si onda gubitnik za osam posto.”
„Kad gubim osećam bol. Kad dobijam nisam dobar.”
Samo sam nastavio da vozim. Stale je rekao da mu ne trebaju žene
ali je izgledalo kao de je neka uvek pored njega. A sve su pomalo ličile
jedna na drugu. Sve su to bile mlade, bistre i lepe devojke. Ali uskoro su
odlazile. Pozajmljivao je od njih novac koji nije mogao da vrati.
„Dobio si osam hiljada, a?” upitao me.
„Otprilike toliko. U mojoj torbi su, u prtljažniku”
 „Pozajmi mi petsto.”
„Jebi se.”
„Izgubio si svoju humanost.”
„Morao sam.”
Hoću da kažem da je to bila duga vožnja... Nekoliko puta sam skoro
zaspao za volanom. Nakon što sam jednom skoro sleteo s puta,
podigao sam glavu sa volana i pitao Stalca, „Slušaj, čoveče, misliš li da
bi mogao neko vreme da upravljaš ovom stvarčicom?”
„Mogu da probam, dobri moj druže.”
Stali smo, zamenili sedišta, pa ponovo krenuli sa Stalcom za
volanom.
„O, sranje”, rekao je, „o sranje.”
„Šta je bilo?”
„Čini mi se da su mi rebra slomljena! Ne mogu da upravljam ovim
čudom!”
Kola su počela da skreću sa puta. Zgrabio sam volan i ispravio ga.
Pružio sam nogu i nagazio kočnicu. Kola su se trznula i stala na putu.
Stale je samo sedeo i držao se za slabine.
„Jednostavno ne mogu da vozim, čoveče.”
„U redu je, Stale, mislim da mogu da vozim nazad. Hajde da se
ponovo zamenimo.”
„Zaista ovo cenim, druže”, rekla je, „a jednom ćeš saznati koliko
mnogo ovo cenim.”
Izašao sam da prođem na drugu stranu kola i preuzmem volan, a
dok sam to radio on se odvezao. Pravo napred.
Stajao sam na cesti usred pustinje i gledao kako Stale i moja kola
nestaju, a uz to i mojih osam hiljada u torbi u prtljažniku.
Nisam imao pojma da li je bilo ikakvog grada na sto kilometara
okolo.
Jednostavno sam počeo da hodam. Onda sam čuo kako dolaze neka
kola. Stajao sam na putu i pokušao da ih zaustavim mahanjem. Prošla
su pravo pored mene. Video sam u njima samo nekog debeljka koji je
pušio cigaru.
Išao sam dalje još neko vreme.
Kada su se približila sledeća kola, isturio sam palac. Sa istim
rezultatom. Samo što je ova vozio kepec koji je jeo grickalice.
Išao sam razmišljajući, mogao bih da umrem ovde u pustinji.
Nije me bilo previše briga za to - umiranje nije bilo previše bitno.
Mučilo me to kako sam dospeo ovde.
 Dok sam išao mislio sam na stvari koje će mi nedostajati, a one su
bile veoma čudne. Kao na primer kenjanje u hladnoj klonji u deset
ujutro, ili otvaranje limenke mačje hrane za moju mačku, ili gledanje
dobrog boks meča na televizoru dok pijem pivo. Ili spretno prolaženje
kroz saobraćajnu gužvu na autoputu, dok pratim brzinomer i merač
kilometraže, provlačim se između drugih vozača i istovremeno gledam
u retrovizor da se ne pojavi policija. Ili da kupim sanduk dobrog vina i
odnesem ga do svojih kola, uvek se sećajući dana kad nije bilo ničega za
piće, ili za jelo, kad smo već kod toga.
Zaustavila su se neka kola. Nisam mogao da verujem.
Tu je bila ta slatka mala devojka sa zelenim šeširom koji joj je
zasenjivao oči, i smešila se...
„Posmatraš pustinjski pejzaž, matori?”
„Zapravo ne. Samo pomalo dehidriram i krećem se prema Los
Anđelesu pedalj po pedalj.”
„Upadaj, ćale, tvoj problem je rešen. Vozim pravo u L.A.”
Ušao sam a kola su brzo jurnula dalje. Unutra je bilo sveže, klima
uređaj je dobro radio, a devojka je nosila lepu zelenu haljinicu i malo
pokazivala noge.”
„Ne mogu da poverujem u ovo,” rekao sam devojci. „Život ipak nije
toliko loš...”
Onda sam začuo iza sebe, sa zadnjeg sedišta:
„Život je ipak loš, seronjo!”
Pokušao sam da se okrenem.
„Ne okreći se! Ne gledaj u mene! Pogledaj me i mrtav si, seronjo!”
Gledao sam pravo ispred sebe.
„U redu,” rekao sam, „šta je sledeće, seronjo?”
„Nemoj mene nazivati seronjom! Ja sam ovde zadužen za davanje
nadimaka!”
„Prihvatam”, rekao sam mu.
Slatka mala devojka je samo nastavila da vozi.
Onda sam ga ponovo čuo: „U redu, sada jednostavno lepo i polako
gumi ruku u svoj zadnji džep, bez naglih pokreta, i izvuci novčanik,
digni ga uvis a ja ću ga odavde uzeti!” Uradio sam kao što mi je rečeno.
Digao sam novčanik uvis a on ga je zgrabio skoro mi slomivši članak na
ruci. Spustio sam ruku.
„Slušaj”, rekao sam, „upravo su mi ukrali auto i oteli osam hiljada...”
„Ne želim da slušam to sranje!”
Sedeo je pozadi, preturajući po mom novčaniku, uzimajući moje
novčanice i kreditne kartice. Sada je znao i moju adresu. Ako se ikad
vratim tamo, u mom stanu neće biti ničega osim rolne toalet papira.
Onda sam čuo kako se smeje. „Po ovoj vozačkoj dozvoli, imaš
šezdeset tri godine. Čoveče, izgledaš bliži sedamdeset trećoj!”
„Naglo sam ostario zbog divnih ljudi koje stalno srećem. A osim
toga, rekli su mi da sam izgubio svoju humanost.”
„Humanost? Šta znači ta usrana reč?”
„Ništa.”
Slatka mala devojka je pogledala u mene. „Valjda si mislio da ćeš me
pojebati?” upitala je zajedljivo.
„Pojebati tebe? Ne, hteo sam da ti prospem malo univerzalnog
lepka svuda po pički.”
„Hej čoveče! Pazi šta pričaš!”, viknuo je momak.
Slatka mala devojka je žestokim pokretom nabila cigaretu koju je
pušila u pepeljaru.
„Zašto se ne otarasimo ovog sjebanog starca, Hejvorde?”
„Nemoj da mi pominješ ime, kurvo! Nemoj da mi izgovaraš ime! Ti
glupa droljasta kučko!”
Rekao sam, „Nisam čuo tvoje ime! Kunem se, Hejvorde!”
Vozili smo se dalje dok se automobil tresao od Hejvordovih psovki.
Onda se ućutao.
Opet je progovorio, „U redu, tupadžijo!”
I bacio mi je novčanik. Pao je na pod. Podigao sam ga i pogledao u
njega. Ništa. Samo koža.
Život stalno počinje iznova. Ponekad.
„U redu, kučko”, rekao je Hejvord, „zaustavi kola!”
Zaustavila je kola. Sedeli smo.
„U redu, kučko, izađi i obavi svoje.”
Otvorila je vrata i izašla. Kad je to uradila posegnuo sam levom
rukom ka ključu za pokretanje motora.
Osetio sam pištolj na vratu i zaustavio se.
„Nemoj previše da misliš,” rekao je Hejvord, ,jer ne znaš to da radiš...
ili nećeš sedeti guzicom tu gde sediš sada!”
Onda se ona vratila u kola.
„U redu”, rekao je Hejvord, „pokreni ovu spravicu!” Poterala je i
uskoro smo lepo odmicali.
„U redu, tupadžijorekao je Hejvord, „napolje!”
„Mislim da bih ostao...”
„Rekao sam ti da nije tvoje da razmišljaš! Dakle, ćale, sada ću da
brojim do pet!”
Osetio sam pištolj na svom vratu.
„Ako ne izletiš dok izbrojim do pet, nećeš više imati briga na ovom
svetu!”
Počeo je da broji.
„Jedan!”
„Dva!”
Kad je stigao do četiri naglo sam otvorio vrata i nagnuo se napolje,
a dok sam ispadao ritnuo sam se i dokačio je nogom u glavu. Onda sam
poleteo kroz vazduh obrćući se. Čuo sam kako kola skreću kad je
pritisnula kočnice. Onda sam prestao da se kotrljam i zatekao se kako
ležim licem nadole i gutam pesak.
Podigao sam pogled a kola su mi se polako približavala. Hejvord je
gurnuo glavu kroz prozor i video sam pištolj.
„Drkadžijo!”
Tanad su poletela ka meni. Vrtlozi prljavog peska podizali su se oko
mene kao male atomske pečurke. Onda su se kola okrenula. Prošla su
pored mene punom brzinom. Prisilio sam sebe da otvorim oči pod
naletima uskovitlanog peska Nevade, odlučan da vidim broj na
registarskim tablicama.
Tablica je bila pokrivena crvenim gaćicama.
Hejvardovi meci su me promašili. Ustao sam, bezvoljno otresao
prašinu sa sebe, i ponovo počeo da hodam prema Los Anđelesu.
 ŽENSKAROŠ IZ ISTOČNOG HOLIVUDA

Takav je on bio. Todu Hadsonu je stalno išlo, sa skoro zamornom

redovnošću. Mislim da sam ga prvi put sreo na žurci u svom dvorištu
dole na Aveniji DeLongpre. „Žurka” nije prava reč. Vrata mog stana su
jednostavno bila otvorena. Ljudi su jednostavno dolazili svake noći i
sedeli uokolo pijući. Većinu njih nisam poznavao. Razlog što sve ovo
radim, govorio sam sebi, je sakupljanje materijala. To je naravno bilo
sranje, samo sam hteo izgovor da se napijam što je češće moguće.
Tod je ušao te noći i seo sa svojom prijateljicom. Primetio sam ih,
jer su izgledali drugačije. Bili su obučeni u čistu odeću koja im je dobro
stajala a Tod je doneo svoju flašu, pola litra old grend-deda. Njegova
dama je nosila cipele sa visokom potpeticom i mrežaste čarape.
Doterana plavuša. Većina ostalih žena bila je u prljavim pantalonama,
za nekoliko brojeva prevelikim. Imale su okrugla luđačka lica i kratko
ošišanu kosu. Većina je tvrdila da su feministkinje. Za svoj neuspeh su
okrivljavale muškarce. Bile su veoma depresivne, gnevne, i dosadne.
Svaka je sa sobom imala nekog muškarca bez muda, a svaki od njih je
tvrdio da je pesnik, neka vrsta revolucionara, ili slikar ili muzičar ili
pevač ili nešto takvo. Svi su izgledali otprilike isto: mršavi, sa slabim
jarećim bradicama i dugačkom zamršenom kosom, na njima su se
isticali laktovi i znojava čela, i mnogo se se osmehivali i stalno pišali i
slušali svoje dame.
Prišao sam Todu.
„Šta si ti, jebeni pandur?”
„O ne,” rekao je, „hoćeš piće?”
Ispio sam svoju mešavinu porta i piva pa spustio čašu. Nisam popio
nimalo grend-deda čitavu deceniju. Tod mi je nasuo piće.
„Ovo je Rajzi,” klimnuo je glavom prema svojoj dami.
„Zdravo,” rekla je ona prekrstivši noge s primesom nečeg čarobnog
u pokretu.
„Pazi!” po vikao sam.
Osetio sam da nešto dolazi. Steknete takav osećaj kada ste bednik
koji dangubi sa drugim bednicima. To je kao kad imate retrovizor u
saobraćajnom zakrčenju.
Bio sam u pravu. Naleteo je kao neka sluzava masa. Teturajući se
unazad, trapavo, nezgrapno, glupavo mlatarajući rukama, gomila
mračne i bolne praznine. Zaustavio sam ga ramenom da sačuvam piće,
a on se svalio preko stočića za kafu kao hrpa govana iskenjana posle
jeftinog pića.
Poznavao sam ga. Vodio je pesnički kurs i živeo sa majkom.
Prišao sam, uhvatio ga za tur pantalona i okovratnik na košulji,
odneo ga na trem i bacio napolje u noć. Obično sam tako izbacivao
jednog ili dvojicu u ovakvim noćima. Nikada nisu odlazili kada biste ih
pristojno zamolili. „Pristojno” kod njih nije delovalo.
Seo sam i pio sa Todom i Rajzi. S vremena na vreme bih ustao i
izgurao nekog kroz vrata. Delovalo je. Uskoro je ostalo samo nas troje.
Tod se barem nije bavio umetnošću. Previše se ljudi koji nisu uspeli ni
u čemu drugom okretalo umetnosti, a onda bi nastavili sa neuspehom i
u tome. Dakle Tod se nije bavio time. Jedan poen za Toda. Dva poena za
Toda: tu je bila Rajzi. Jedan negativan poen: bio je bezličan dasa. Ako je
uopšte širio ikakve vibracije oko sebe, bile su mu dobro sakrivene
negde u novčaniku. Sad, Rajzi, pa, nisam pored takve žene, prave žene,
recimo, deceniju. Baš kao ni pored grend-deda.
Pili smo i pričali. Razgovor nije bio baš sjajan. Ponekad je čak
postajao umetnički.
„Znaš Henrija Milera?” pitao je Tod.
„Ko je to?” odgovorio sam.
Dovršili smo grend-deda i prešli na moje jeftino vino, i oboje su
počeli da izgledaju kao da im se malo smučilo.
„Sada moramo da idemo,” rekao je Tod.
Dao mi je posetnicu. Vodio je pomo knjižaru.
„Navrati neki put,” rekao je.
„Nema šanse,” rekao sam. „Uzvišeni ideali.”
„Podmitiću te.”
„Kako na primer?”
„Ostaviću svoju ženu ovde sutra uveče.”
„Rajzi?”
„Ne, Rajzi mi nije žena.”
„Hoću da odem u toalet,” rekla je Rajzi.
„Dobro,” rekao sam.
Rajzi je otišla.
„Tvoja žena,” pitao sam, „da l’ je imalo poput Rajzi?”
 „Iskreno, ona je bolji komad.”
„Šta je onda nevolja sa njom?”
„Luda je. Bila je unutra i izašla. Sama se prijavila da ode.”
„Nije mi baš toliko stalo do toga. Živeo sam sa previše ludača.”
„Prelepa je. Divlji pogled. Duga kosa. Savršeno telo.”
„Kao što sam rekao...”
„Nećeš primetiti da je luda. Ona je mudra lujka kad treba da bude.
Može to savršeno da sakrije. Pogrešno bije procenio. Tek onda kad te
dobro upozna, onda se okomi na tebe.”
„U redu, dovezi je.”
„A ti ćeš doći u knjižaru?”
„Jašta...”
Rajzi se vratila.
„Bože moj, to kupatilo je užasno! Prekriveno je svim mogućim
grozotama!”
„Izvini,” rekao sam, „moja spremačica je pobegla sa đubretarom.”
Posle toga su otišli a ja sam sebi nasuo jedno za uspavljivanje,
svetlo pivo sa belim vinom, dok sam premišljao o svojoj budućnosti...
Zapravo, nisam očekivao da se išta ostvari. Čovečanstvo ima
mnoge slabosti, ali dve glavne su: nesposobnost da se stigne na vreme i
nedostatak osećaja za ispunjavanje obećanja. Takođe je postojao i
bedni nedostatak lojalnosti, ali ovde smo se bavili obećanjem.
Todovim obećanjem da će isporučiti meso.
U svakom slučaju, te večeri sam uveo politiku zatvorenih vrata.
Kako su pijanci i grebatori i foliranti i opaki tipovi i izgubljeni slučajevi
i bezdušnici stizali, ja sam svakog od njih vraćao odakle je i došao.
Nekim je trebao poseban tretman, koji sam u tom slučaju sa
zadovoljstvom primenjivao. Drugi, koji su već naučili lekciju drugom
prilikom, odlazili su ćutke, tražeći nova, makar i slabija, utočišta.
Tod je stigao na vreme. Tačno na vreme. Video sam kako se farovi
njegovih kola spuštaju, pa izdižu, dok se dovozio na travnjak ispred
mog dvorišta, a onda je ugasio motor. Izašao je, a na suvozačka vrata
kliznulo je meso, visoke potpetice, nožni članci, otkriveno koleno i
beskrajno izluđujuća butina, stala je pos mesečinu i zatresla
fantastičnom dugom kosom nalik na grivu. Imala je uske bokove, bila je
uredna, visoka i vitka... krupnim koracima je ušla na prednja vrata...
zajedno sa onim Todom...
Usledilo je malo brbljanja... njenog... ja sam započeo... Tod je nestao
u noći. Čuo sam samo...
 „Ovo je... Ingrid.”
Govnar.
Šetala je po gajbi. Kao od svetlucavog zlata. Blesak oka na nekoj
razuzdanoj slici. Stolećima su ljudi ubijali i umirali za ovakve. Mislim,
znate, najzad sam bio savladan. Pokušao sam da se suprotstavim
sumornim stvarima iz stvarnosti - mislio sam na razvučena creva,
telesne izlučevine, kompoziciju boja u priviđenju dece bez ruku,
slomljene poklopce kanti za smeće u nekoj zabiti. Sevalo mi je pred
očima. Onda je nestalo. Ona je i dalje bila tu, prisutnija nego ikad.
„Izvini,” rekao sam, „ovo nije baš lepo mesto.”
Ingrid se nasmejala.
„Dopada mi se.”
„Sedi. Doneću nešto za piće.”
Otišao sam do kuhinje. Čak sam oprao dve čaše, pažljivo. Imao sam
neku votku. Doneo sam flašu i čaše i sve stavio na stočić za kafu.
Pio sam od podneva, iako uglavnom pivo. Otvorio sam flašu i nasuo
piće.
„Jesi li jela?” pitao sam.
„Hajde da ovo popijemo... znam jedno mesto...”
Odvezao sam je na Sanset, kod Antonija. Rekao sam momku na
parkingu, „Budi pažljiv. Nemoj da polomiš menjač.”
„O, ne gospodine,” rekao je pogledavši moja dvanaest godina stara
kola, „neću polomiti ništa na ovoj mašini.”

Unutra smo dobili sto. Ona je naručila kotlet. Ja sam naručio kotlet.
Uz piće smo počeli da pričamo. Govorila je blagim glasom i nisam
mogao sasvim da pratim šta govori, niti mi je bilo stalo. Ipak, izgledala
je lepo. Izgledala je kao na ivici nekakve panike. Ja sam takođe bio
sjeban. Nisam mogao da je izlečim. Nisam mogao da izlečim sebe.
Onda sam razaznao nešto od onog što je govorila: „...i dok sam bila
trudna Tod je uselio tu drugu ženu i svi smo živeli zajedno...”
„Slušaj,” rekao sam ja, „žao mi je zbog tvojih nevolja. Ali voleo bih
nešto da znam. Kako Tod dobija sve ove prelepe žene? Šta on to ima?”
„Nema on ništa.”
„To ne izgleda kao istina. Mislim, kako to radi?”
„On to jednostavno radi. On nema sumnji, to je sve. Većinu ljudi
odvraća ono što misle da ne mogu dobiti.” Naručio sam još dva pića.
Podigla je čašu i buljila u mene kao da je pogodila u metu. Oči su joj bile
plave, a plavetnilo se povlačilo i nadolazilo. Bio sam hipnotisan.
Jednostavno sam izašao iz samog sebe i zaplivao u tom plavetnilu.
„Imam bebu, preslatku devojčicu;” rekla je Ingrid. „Razvod će biti
završen krajem meseca. Hoću da se oženiš sa mnom.”
„Počastvovan sam, znaš. Ali poznajem te tek pola sata.”
„Poznajem te iz mnogih života. Jednom sam bila labud a ti si bio
orao i parili smo se, pljuskajući i prskajući.” Kotleti su stigli i posluženi
su nam. Naručio sam još dva pića. Nisam bio gladan. Pretpostavljam da
nije bila ni Ingrid. Uzela je svoj tanjir i zavitlala ga u vazduh.
„Ne želim da jedem ovaj jebeni kotlet! Ubili su neku jadnu JADNU
ŽIVOTINJU da ovo naprave! MRZIM TO!”
„Ja takođe, dušo...”
Konobar je došao i zagledao se u nas. Namignuo sam mu i mahnuo.
Kada je čistač došao da raščisti krš doturio sam mu petaka. Odneo sam
svoj kotlet do drugog stola pa ponovo seo. Klimnuo sam konobaru da
nam dospe piće. Za to su bila potrebna moja poslednja sredstva, a već
sam tri dana kasnio sa kirijom.
Bolje da ovo bude dobra jebačina jer sam zaista bio sjeban...
Kad smo se vratili kod mene bacili smo se na votku a Ingrid je
izgledala razumno i mirno. Nadao sam se najboljem jer mi je gazda
rekao da sam završio ako bude još jednog upada policije.
Dopola ispivši svoje piće Ingrid je rekla,
„Hajde da to uradimo. Gde je spavaća soba?”
„Pa,” rekao sam ja, „naravno...”
Krevet je bio nagnut nalevo i nadole. Ponekad si morao da se držiš
za njega ili bi se otkotrljao.
Ingrid je zbacila sa sebe haljinu i sve ostalo i tada smo... Dragi
čitaoče, zašto da ti traćim vreme? Nisam mogao... „Previše sam pijan,”
rekao sam joj.
Vratili smo se u dnevnu sobu i popili još votke. Onda sam postao
zloban.
„Navuci svoju haljinu i štikle!” naredio sam. Odmarširala je i uradila
to. Umarširala je nazad u dnevnu sobu.
„Sad sedi!” naredio sam.
Uradila je to.
„Sad prekrsti noge i povuci haljinu do dupeta!”
Uradila je to.
„TI SI KURVA!” dreknuo sam.
„Da,” rekla je, „valjda jesam.”
„NE! NE! NE!”
 „Šta?”
„Nemoj da priznaješ da si kurva! To kvari stvar. Poriči da si kurva!”
„U redu, nisam kurva.”
„Da, ti si kurva!”
„Ne, nisam kurva!”
„Ti si kurva, ti si kurva, ti si KURVA!”
Ustao sam i svukao je sa kauča vukući je za kosu. Ošamario sam je.
Ponovo sam je ošamario.
„POPUŠI MI KURAC; TI KURVO!”
Izvadio sam ga a ona se nadvila nad njega. Bila je dobra. Njeno
ludilo je činilo da joj jezik palaca kao rep zmije u vatri. Gurao sam joj ga
u usta kao prava muška svinja.
Nikad je više nisam video.
Ali sam ipak Todu održao obećanje. Pronašao sam pomo knjižaru.
Nije bila daleko od mesta gde sam živeo. Ušao sam unutra. Na ulazu je
sedeo homoseksualac u dubokim čizmama. Izgledao je veoma opako i
nadmoćno. Nisu mi smetali homoseksualci sve dok ne bi krenuli na
mene. Pošto sam bio ružno stvorenje, retko sam morao da se
suočavam sa tim problemom.
Ovaj je samo rekao, „Dolar za ulaznicu, gospodine. Onda možete
ostati do zatvaranja.”
„Slušaj, samo vraćam dug. Rekao sam Todu da ću doći ovamo.”
„Tod je sada zauzet, gospodine.”
Naravno, Tod je bio zauzet. Bio je dograbio neko neuredno
stvorenje obučeno u prnje za kosu i vukao ga prema izlazu sa izvesnom
žestinom i gnevom.
„TI RETARDIRANA ŠUPČINO!” urlao je Tod. „NEMOJ VIŠE NIKAD DA
DOĐEŠ OVAMO! ZAPRAVO, AKO TE SAMO VIDIM U OVOM KRAJU
USTRELIĆU TE!”
Tod je šutnuo tog nesrećnika u dupe, jako, veoma jako, onda je
pružio ruku do kabine u kojoj je homoseksualac stajao na straži i
izvadio pištolj kalibra 45.
„RAZNEĆU TI JEBENA USTA!”
Vratio je pištolj na mesto.
Onda me poveo u zadnju prostoriju knjižare. Pokazao mi je aparate
za prikazivanje filmova.
„Ovi tipovi gledaju ta sranja a onda DRKAJU pravo na ekran! Nekad
sam zauzet tamo napred. I vratim se ovde a sve SMRDI na DRKOTINU!
Ništa ne smrdi gore od drkotine, čak ni govna! Nekad se vratim ovde i
uhvatim ih. Nekad ih ne uhvatim. Znaš šta onda dobijem? Ovu
stvrdnutu drkotinu! Bestraga mu glava, čoveče, to je stvarno previše!”

Sve se to prekinulo. Nisam video Toda, ni njegovu ženu, neko

vreme. Platio sam kiriju unapred jer su počeli da stižu čekovi za prljave
priče. Postojao je čitav niz publikacija sa sedištem na Melrouz aveniji
koje su objavljivale sve prljave priče a sve te publikacije su imale svoja
podizdanja. Dobio bih 375 dolara za priču o jebanju i pušenju a onda bi
mi oni pisali i pitali me da li mogu ponovo da objave istu u nekom
otpatku od lista za 75 ili 50 dolara a ja bih rekao odlično, samo napred.
To me donekle udaljilo od odlaska u fabriku ili ponovnog pokušaja
samoubistva. Blagosloveni bili svi ti čudesni kopilani.
U svakom slučaju, Tod se vratio. Bio sam prestao sa noćnim
žurkama i jednostavno sam žestoko pio sam. Došao je na vrata, sa još
jednom prelepom ženom.
„Ooo, gospodine Činaski!” rekla je ona, „tako sam uzbuđena!”
„Ja takođe, dušo, šta piješ?”
Tod, ženskaroš, našao je sebi još jedan komad.
„Ovo je Mercedes”, rekao mi je.
Uklizala je unutra kao neka božanstvena zmija.
Uz žestoko piće, Tod mi je saopštio.
„U našem dvorištu ima jedno upražnjeno mesto ali to još niko ne
zna. Taj dasa se iseljava a to je stvarno prava prilika. Već se iselio ali
nešto njegovih stvari je ostalo unutra. Ja sam dobar sa gazdom i imam
ključ. Zašto ne bi došao i pogledao?”
Pa, uradio sam tako. Bilo je to mnogo bolje mesto. I jeftinije za
pedeset dolara mesečno. Uz to sam dobijao povremeni pogled na
Mercedes.
„U redu”, rekao sam Todu. „Pod jednim uslovom. Nećeš me gnjaviti,
zar ne?”
„Nikako, čoveče... Tvoj stan je tvoj. Ako hoćeš da me vidiš, tu sam.
Budi prokleto siguran da te nećemo gnjaviti.”
„U ređu,” rekao sam misleći da je čovek i mislio ono što kaže. Pa, ne
sasvim tako, ali barem donekle tako.
Tako, došao sam u isto dvorište sa ženskarošom Todom...
Nedelju dana je bilo u redu. Nije me gnjavio. Imao sam telefon,
pronašao sam sebi novu prodavnicu pića. Na kuhinjskom stočiću bilo
je mesta za pisaću mašinu. Uz jeftiniju kiriju imao sam prilike da pišem
i pesme. Bio sam umoran od pisanja jebačkih priča iako sam ih pisao
bolje od bilo koga drugog. Radio sam tako da jednostavno napišem
realističnu priču i samo ubacim gomilu jebanja i pušenja i priča bi ipak
prošla. U pesmama možeš da pišeš onako kako želiš, jer niko ne plaća
za poeziju.
Onda je došla sreda uveče. Upravo sam se vratio sa hipodroma,
veoma umoran. Svakog dana sam pio do dva ili tri sata posle ponoći.
Ali dobro mi je išlo u svemu tome, to je stvaralo dobre sažete rečenice.
Legao sam u kadu i opružio se. Uvek sam sipao vrelu vodu i retko
sam uopšte koristio sapun. Držao sam limenku hladnog piva. Pustio
sam da hladnoća teče u mene dok me okruživala vrelina. Onda je
zazvonio telefon.
Nisam više bio u stalnoj vezi. Dao sam broj telefona ženama, možda
pet njih, koje sam jednom ili dvaput jebao. Glupe jebačice. Beskorisne
jebačice. Ali jedna je još uvek volela da pozove s vremena na vreme radi
nekakve uvrnute slave.
Izvukao sam se iz kade, muda su mi landarala, pitajući se koja me
od tih loših ženskih sada zvala.
„Da, Činaski,” javio sam se.
„Hej, čoveče, ovde Tod. Šta radiš?”
„Upravo sam ušao, Tode. Smožden sam. Stvarno sam smlavljen.”
„Dođi dole. Hoću da te vidim.”
„Hej, čoveče, kad misliš da pišem?”
„Nemoj meni da pričaš ta sranja o pisanju, čoveče. Možeš da pišeš
bilo kada.”
„Pišeš kad ti dođe. Sad mi je došlo.”
„Imam dosta dobrih stvari ovde dole. Uzmi slobodnu noć. Hoću da
upoznaš moju cimerku, Loru. Morao sam da šutnem Mercedes zbog
nje. Ova Lora, svršićeš samo kad vidiš njenu senku. Želi da te upozna.”
„U redu, Tode, valjda mogu da zavrtim traku i sutra uveče. Biću dole
u deset..Prekinuo sam vezu misleći, koga je briga za tog uškopljenika
kog nazivaju Besmrtnošću?...
Tu je bila ona, tu je bila Lora. Tod je ponovo uspeo. Svaka druga je
bila malčice bolja od prethodne. I inteligentna. Sve njegove žene su
imale tračak humora, iako pomalo prizemnog, donekle grubog, ali ne
pregrubog, ne toliko grubog da bi vam povredile osećanja, uprkos
telesnoj privlačnosti. Tod je birao dobru sortu. Ali gde ih je nalazio? Ja
sam uvek nailazio samo zle komade, mračnog duha zbog toga jer nisu
bile dobro zbrinute kao neke druge. Kao jedno od stvorenja bačenih na
zemlju, i sam sam bio ružan ali mi je to prilično odgovaralo. Ali biti
žena u Americi je bilo teže: na ružnu ženu se gleda s visine, dok ako
gledate s visine na ružnog muškarca, on može da vam prebije govno u
guzici a to obično i uradi.
Tod je ispunio prostoriju muzikom sa gramofona. Lora je koketirala
šetajući po sobi, malo se smešila, pevušila, izgledala lepo. Bila je
povisoka. Ali nije odavala utisak nezgrapnosti. Ili nezgrapan utisak?
Kako bi Hemingvej ovo rekao? Ne najbolje, čini mi se. Baš kao ni ja.
Tod je nasuo kokain po staklu na stočiću za kafu. Oko praha je
stajala zbirka vibratora iz njegove pomo radnje.
Nasmejao se. „Znaš, neke devojke, belkinje, dolaze i traže samo crne
vibratore. Pa im ih i prodajemo.”
„Velike?”
„Jašta. U skladu sa legendom o crnim komadima.”
„To je legenda?”
„Nadam se da jeste...”

Lora je sela i ušmrknuli smo prah. Nikad ga nisam baš voleo.

Njegove nepostojane osobine su me nervirale. Kokain je bio za
kukavice koji su hteli da uzlete i spuste se zaista brzo tako da se ne
navuku. To je bilo kao jebati osam ili deset puta za noć ali da nikad
zaista ne svršiš. Možda je pravi kokain bio druga stvar ali ja nikad
nisam naleteo na njega.
Tod je podigao pogled.
„Ja ga dilujem. Pošto si mi prijatelj, mogu da ti upola spustim cenu.”
„Važi.”
„Tod te voli,” rekla je Lora. „Mislim duhovno. Ima sve tvoje knjige!”
„Stvarno?”
„Stvarno.”
„Da, čoveče, kako bi bilo da ih potpišeš?”
„Šta ja dobijam?”
„Možeš da dodirneš Lorino koleno...”
„Da?”
Tod je otišao u spavaću sobu i doneo šest-sedam knjiga u mekom
povezu. „Noć kad sam tucao kokošku dok je majka spavala.” „Tvoja
vodootporna pica podriguje na pivo.” „Šepam u nirvanu sa
Grandioznom Garbo.” „Puši mi, puše ti, pušenje je ispušeno.” Drugo
tome slično. Nedolično.
„Ne mogu da potpisujem ova sranja. Šekspir je pisao bezvezno, ali
toga nikad nije bio svestan. Ja znam kad to radim.”
 „Dopusti da te podmitim. Dilujem travu...”
Tod je bacio paketić na sto, uglavnom semenke i stabljike.
Počeo sam da potpisujem.
Uzeli smo koku još tri ili četiri puta, a onda sam se vratio u svoj
stan. Seo sam za pisaću mašinu a tipke su samo gledale u mene pa sam
i ja gledao u njih. Jebeni Tod, ženskaroš. Šta sam ja imao? On je imao
koku. Skinuo sam se u gaće i zamotao džoint od semenki i sečenih
stabljika. Bilo je smešno. Semenke su se užarile i ispadale iz papira po
mom vešu, i ispod njega, pekući me. Otresao sam ih sa sebe. Morao
sam da ispijem pet-šest limenki piva da dođem sebi i odem u krevet na
spavanje... Sledećeg jutra imao sam male crvene opekotine svuda po
grudima i stomaku...

Te noći sam sedeo sa jednom od svojih riba, Urselom. Ursela je

imala dugu riđu kosu koja joj je padala do dupeta. Bila je tabletomanka.
Imala je oštar ali opak um. Voleo sam da jednostavno gledam tu dugu
riđu kosu i pijem. Bilo je malo seksa između nas ali nije bio sjajan. Sa
Urselom sam jednostavno voleo da se opustim i pokušam da shvatim
kako je postala tako prokleto čvrsta. Nikad nisam želeo da postanem
tako čvrst i mislio sam da bih to možda mogao da izbegnem ako to
proučim. I ne postanem nešto što teško da povećava ono malo radosti
koja postoji na ovom svetu.
Upoznala je Toda Hadsona, ženskaroša iz istočnog Holivuda, jedne
večeri kad je Tod navratio sa Lorom. Te večeri sam bio veoma svestan
koliko je Todu savršeno pristajala odeća koju je nosio. Mislim, svako
parče materijala se prosto lepilo za njegovo mršavo dupe. A vezene
košulje kratkih rukava su mu stajale kao salivene. Opasač se lepo
uklapao u držače na pantalonama. Moj opasač je visio, uvrnut. Na
košulji su mi nedostajala dugmad. Na njoj je bilo rupa od cigareta.
Zaboravio sam da očešljam kosu i imao sam nedoteranu bradu.
Nogavice pantalona su mi uvek bile ili preduge ili prekratke. Gaće su mi
se zavlačile u guzicu a lice mi je bilo crveno i otečeno od pića. Tod je
bio kao naslikan. Čak su mu i prdeži verovatno mirisali na vanilu.
Telefon je zazvonio. Bio je to Tod. Bio je četvrtak uveče. Lora je
naga plesala u noćnom klubu utorkom, četvrtkom i subotom uveče.
Kao što rekoh, bio je četvrtak uveče. Tod je bio usamljen.
„Šta radiš, čoveče?” pitao je.
„Umoran sam.”
„Zašto ne dođeš ovamo dole?”
 „Ne, čoveče, ne želim.”
„O, hajde, čoveče!”
„Ne, čoveče...”
„Dobro, JEBI SE!” rekao je i prekinuo.
Vratio sam se u sobu kod Ursele.
„To je bio Tod, zar ne?”
„Da.”
„Hteo je da te vidi, zar ne?”
„Da.”
„Povredio si mu osećanja\”
„Gospode Bože, njegova žena noćas radi. Ne može to da podnese...”
„Do kad ona radi?”
„Do dva posle ponoći.”
„Povredio si mu osećanja! Idem ja da ga vidim!”
„To je tvoja stvar.”
Zgrabila je svoju tašnicu, otvorila vrata, zalupila ih za sobom, i
nestala.
Šta je sa mojim osećanjima? mislio sam ja.
Onda, osećajući da to nije racionalna pomisao, otišao sam i nasuo
veliku čašu škotskog viskija iz skrivene flaše u ostavi za metle i četke.
Uvek je dobro imati skrivenu zalihu. Ponekad ako nemaš skrivenu
zalihu, s tobom je gotovo.
Dovršio sam piće, onda se izuo i odšunjao se u Todovo dvorište.
Provirio sam ispod roletni i video gomilu kokaina rasutu između
vibratora. Urselu će ženskaroš da izjebe. Iskreno, to me zabolelo. Onda
sam se prisetio da su u sali Olimpik u toku boks mečevi. Vratio sam se
u svoj stan, nasuo pola čaše škotskog viskija i uzeo pivo da zalijem, i
odvezao se tamo...
Otišao sam kod Toda nekoliko večeri kasnije po svoj kokain sa
popustom. Takođe sam kupio i uobičajenu kesicu trave, većinom
semenke i stabljiku. Tod je bio obučen na svoj uobičajeni uredan način,
uobičajenu odeću krojenu po meri. Na tom momku nikad nije bilo
ničeg prljavog, nijedne mrlje. Nikad nije bio neobrijan, iz nozdrve mu
nikad nije virila nijedna jedina dlačica. On je bio šmeker. Jedini put kad
sam ga video ljutitog bilo je onda kad je onaj tip svršio na njegovu
filmsku mašinu. Čitao je knjigu „Njujork”. Lora je uvežbavala jedan od
svojih plesova. Otplesala je u drugu sobu da promeni kostim.
Tod je podigao pogled. „Hej, čoveče, trebao si da budeš sa nama pre
neko veče. Išli smo da gledamo one karikature. Zvao sam te telefonom
ali nisi bio kući ili se nisi javljao... Te karikature su nešto posebno.
Skoro svi su bili tamo osim Kramba. U svakom slučaju, prodao sam
nešto robe. Počeli su da šmrču. Onda, taj tip u čijoj smo kući bili, ja sam
otišao da prošetam sa njegovom ženom... Doveo sam je ovamo i
pojebao je, pa je vratio nazad.”
„Da li je dobro poznaješ?”
„Jednom sam se sreo sa njom na nekih pet minuta...”
„Kako to radiš?”
„Šta?”
„Jebeš u svim mogućim situacijama...”
Tod se osmehnuo. „Hej, čoveče, to nije problem...”
Otprilike tada je Lora doplesala nazad i Tod je izvadio malo koke.
Uvek je vadio bolji kokain od onog koji je prodavao pa sam odlučio da
ostanem. Takođe je bilo piva i džina. Osim toga, vršio sam studiju
ženskaroša. Jedno sam znao: nije u pitanju bio način na koji je
razgovarao, to je bilo prilično dosadno. Možda je u pitanju bilo ono što
nije govorio. Imao sam naviku da za ceo život neke ljude udaljim od
sebe jednom prostom rečenicom. Nije mi to previše smetalo ali to me
koštalo mnogo dobre pičke. A možda ni to nije bilo toliko loše. A onda
je to možda opet ono što se tipovi poput mene pretvaraju da misle.
Noć je proticala. Nije mnogo toga rečeno. Tod je predložio da čitam
svoje pesme u njegovoj pomo radnji.

Dok smo tako traćili sate ja sam mislio o Todu. Pored svih jebanja o
kojim mi je pričao, nikada nije pomenuo da je jedno od njih bilo
izuzetno ili da je jedno od njih bilo loše, i nikad nije govorio o tome da
mu je bilo stalo do žene. Možda je to bio njegov stil, da to ne pominje.
Neke žene se lože na nezainteresovanost, to shvataju kao svetski
manir. Ali šta god radio, šta god imao, kod njega je to palilo. Majstor
jebanja iz istočnog Holivuda. A nije bio baš tako kurat. Ili je bar tako
Ursela tvrdila kad sam je nazvao iz radoznalosti i upitao je šta on to
ima. „Trebao je da koristi vibrator,” rekla mi je.
Noć je proticala. Džin, prah i pivo, trava. Lora je pričala o luđacima u
striptiz baru. Tvrdila je da su drkadžije, da ostavljaju dobre napojnice, i
da se zaljubljuju. Ja sam malo pričao o konjskim trkama. Ostalo je došlo
pomalo iznenada. Tod se nagnuo napred sa onim prezrivim izrazom
lica i rekao, „Hej, čoveče, uvek pričaš kako dobro znaš da ližeš picu!”
„Ah, ma daj, Tode...”
„Ne, čoveče, svaki put kad se uradiš hvališeš se kako dobro ližeš
picu!”
„On je u pravu, Henk,” rekla je Lora.
Uvek se setim šta je onaj momak Veliki Tomi rekao jednog dana u
fabrici u kojoj sam radio na Bulevaru Alameda kad bi momci počeli sa
pričom kako dobro ližu pičku: „Hej, svaki dasa koji liže pičku isto će
tako popušiti i kitu!”
To mi je nekako ostalo u sećanju. Počeo sam da ližem picu na
zahtev one mlade ribe koja je tvrdila da će me ostaviti ako joj to ne
budem radio. Pa, nakon četiri godine me i ostavila, ali sam ja stvarno
usavršio svoju tehniku i nekako kad bih se uradio prelazio sam na to
kakav sam majstor, iako zapravo nisam baš mnogo voleo to da radim.
„Mislio sam,” rekao je Tod, „da bi mogao da gledaš kako ja ližem
picu i kažeš mi da li sam imalo dobar u tome ili nisam.”
„O, dođavola, čoveče...”
„Ne, ozbiljan sam.”
Lora je odmarširala u spavaću sobu. Tod je krenuo za njom. ja sam
sipao džin i mineralnu vodu. Sa zvučnika je svirao „Odlazak na vešala”.
„Hej,” povikao je Tod, „dođi, čoveče!”
Ušao sam tamo. Oboje su bili goli. Lora je raširila noge. Tod je
podigao pogled. „Sada me gledaj, čoveče!” Počeo je. Izgledalo je previše
isprazno, poput njega samog.
„Bože dragi”, rekao sam, „pokaži više strasti! Otkači se! Navali!”
Tod je pokušao. Bio je veoma loš. Bilo je to kao neka glupa šala.
Zaista mi je vređalo osećaje, sve to traćenje. Lora se samo opružila kao
papirna lutka.
„Zaboga, čoveče, pusti da ti pokažem!”
Tod se povukao. „U redu, pokaži mi!”
Spustio sam svoj džin i bacio se napred. Prisetio sam se i izvukao
svoje poteze u stilu Van Goga. Dražio sam je, zaranjao, povlačio se,
ponovo napadao, popuštao, nastavljao, najzad se zadržavao, uništavao.
Lora se nije primala. Odlučio sam da batalim i prepustim Todu da
nastavi ali sam shvatio da ne mogu i sledeće što znam je da je jedna
glava bila napolju a druga unutra, moja kita se uvalila, Lora me grebala
noktima po leđima, a onda sam čuo Toda:
„U REDU, KUČKIN SINE! GUBI SE ODAVDE! SMESTA!”
Podigao sam pogled. Tod je stajao go uperivši pištolj kalibra 45 u
mene.
„ODJEBI ODAVDE!”
Čuo sam kako se kočnica pištolja otpušta. Prislonio mi je četrdeset
peticu na pupak. Izvukao sam se iz kreveta.
„Hej, o ’ladi, tata Tode! Izgubio si svoju ’ladnoću, tatice!”
„REKAO SAM ODJEBI! SMESTA!”
Pokupio sam odeću i prebacio je preko ramena. Izašao sam iz
spavaće sobe a Tod me pratio sa pištoljem. Otvorio sam ulazna vrata i
izašao u noć. Nisam se osvrtao. Išao sam prema svom dvorištu tamo
iza. Bilo je rano jutro i okolo nije bilo nikoga. Kita mi je bila mlitava,
potpuno. Posegnuo sam u džep da nađem ključeve a njih nije bilo.
Sranje. Ispale su mi iz pantalona negde usput. Navukao sam gaće i
počeo da tražim po stazi. Vratio sam se prateći svoje korake unazad ali
nisam mogao da pronađem ključeve. Jutro je postajalo hladno. Vratio
sam se do Todovih vrata i pokucao. Nije bilo odgovora. Verovatno su
se tucali. Sigurno sam je pripremio za njega.
Ponovo sam pokucao.
Čuo sam Toda: „DAJ KUČKINOM SINU NJEGOVE KLJUČEVE!”
Vrata su se otvorila. Bila je to Lora, gola. Jednostavno mi je pružila
ključeve. Onda je zatvorila vrata.
Vratio sam se do svog stana, ključevi i muda su mi se klatili u hodu.
Unutra sam popio dve limenke svetlog piva i zaspao...

Nikad ništa nije pomenuto o toj noći. Kao da se nikad nije ni

dogodilo. U međuvremenu, moja kokainska navika, iako sam kupovao s
popustom, počela je da mi iscrpljuje novčana sredstva. Zaboravio sam
na pesme i vratio se prljavim pričama. Većina mojih prljavih priča su
bile smešne, kao ona u kojoj su tom dasi prikucali muda za uzglavlje
kreveta dok ga je njegova dama koja je mrzela muškarce polako do
smrti posipala otrovom za insekte iz limenki, istovremeno pričajući
telefonom sa prijateljicom i govoreći joj da je više nikada nije
muškarac neće prejebati.
U svakom slučaju, ponovo sam otišao kod Toda te noći. Lora je bila
na svom poslu u striptiz baru. Bila je to lagana noć. Bili smo na pivu.
Tod je rekao da hoće da otvori lanac pomo radnji i želeo je da ja vodim
jednu od njih. Tvrdio je da sam ja jedan od retkih tipova kojim može da
veruje. Rekao sam mu da ću pažljivo razmisliti o tome. Onda se čulo
kucanje na vratima. Kucanje može da ti kaže mnogo toga ako umeš da
ga protumačiš. To je bilo gadno kucanje, nekako kao da spolja kuca
ružna tama. Mislim, ono što sam protumačio iz tog kucanja nije bilo
dobro. Uopšte.
Tod je prišao vratima. Imao je na njima dva sigurnosna lanca.
Skinuo je jedan, malo odškrinuo vrata, pogledao napolje. Onda se
okrenuo meni.
„To je moj dobavljač, moj glavni čovek.”
„Onda ću da odem, odmah.”
„Ne, ostani, u redu je.”
„Gospode”, rekao sam ja.
Tod je otvorio vrata. Prvo, taj mršavi dasa se uvukao unutra.
Njegove sitne pacovske oči su proverile unutrašnjost sobe. Kliznuo je u
kupatilo. Proverio je klonju. Pregledao je zidove i zavirio pod tepihe.
Skinuo je abažure sa lampi. Čak je otvorio i frižider. Posle toga, ušao je
krupni dasa. Krupan i debeo. Obučen u prljavo crno jeftino odelo.
Znojio se. Verovatno ne postoji tako nešto kao što je zlo, ali ako postoji,
ovo je bilo njegovo oličenje: gospodin Z/o.Odisao je ubistvom. Bio je
kao čovek koji želi da ubije samo da bi se rasteretio od nervne
napetosti. Osećao sam sve to, snažno. I osećao sam strah, jer je bilo
opčinjavajuće: zračilo je iz njega, u talasima i naletima. Nikad nisam
video takvog tipa ni u filmovima ni u životu ni bilo gde drugo. Niste
mogli smisliti nikog takvog. On je jednostavno bio tu. Pogledao je Toda.
„KO JE OVAJ TIP?”
„On je u redu...”
„Šta hoće? Čime se bavi?”
„On je pisac. Samo je došao na pivo.”
„Reci mu da se čisti odavde!”
Znoj je curio sa čela krupnog tipa i tekao mu niz lice. Mršavi je
prišao i stao pored njega. Šta bi uradio Klint Istvud? Ispio sam pivo i
pogledao Toda: „Treba mi još piva.” Tod je krenuo prema kuhinji.
„Hej, šta je ovo koji kurac?” rekao je krupni. „Njemu treba PIVO? Šta
je koji kurac ovo?”
Tod se vratio s mojim pivom, mojom omiljenom vrstom u zelenoj
limenci. Otvorio sam i potegnuo.
„Ko je ovaj tip? Šta koji kurac hoće?” krupni je pitao Toda.
„Rekao sam ti,” rekao je Tod, „nema problema.” Onda se slabašno
osmehnuo, „Čak sam ga pustio na Lorinu picu.”
„To kod mene ne pali jebo te! Mog brata je ubila vreća govana koja
je izgledala baš kao ovaj ovde!”
Dobro sam potegao iz limenke. Iskreno, plašio sam se, ne smrti,
jednostavno tog krupnog tipa. Mogu da razumem većinu ljudi bez
obzira što mi se uopšte ne dopadaju. Ali kod ovog krupnog tipa, nije
bilo razumevanja. Ono je jednostavno palo preko neke ivice i nestalo.
Čovek bi pomislio, znate, nakon što je proživeo pet ili šest decenija da
je upoznao sve vrste ljudi. Ali uvek postoji neki poseban tip koji
žestoko deluje na tebe i ništa što si ikad naučio ili iskusio uopšte ne
pomaže.
„Idem ja,” rekao sam, „samo još jedan gutljaj.”
„Progutaj brzo,” rekao je krupni.
„Da,” najzad se oglasio i mršavi.
To me malo naljutilo, ne mnogo, samo malo, tako da nisam
progutao pivo brzo kao što sam nameravao. Oni su samo stajali, Tod,
mršavi, krupni, i gledali su me dok sam praznio limenku.
„U redu,” rekao sam, „odoh ja.”
Onda sam ustao pa izvukao cigaretu i stavio je u usta. „Ima li neko
upaljač?” upitao sam.
Krupni je istupio, izvadio mi cigaretu iz usta i zgnječio je, onda je ta
velika ruka poletela i zgrabila me za vilicu pa su mi se usta otvorila a on
je ubacio ostatke cigarete u moja usta i čvrsto ih zatvorio. Zagrizao
sam sebi u jezik i skoro odmah sam osetio krv. I bol.
„Sada odlaziš, a?” pitao je krupni.
Otišao sam. A dok sam išao stazom čuo sam krupnog kako pita
Toda, „Ko je JEBO TE bio taj tip?...”
Pa, malo smo pričali o tome kasnije, mislim Tod i ja, ali ne previše.
U međuvremenu, Tod je prošao kod još jedne od mojih ženskih ali sam
to skoro i očekivao. Ali nije prošao kod druge, koja mi je rekla, „Taj
momak me podseća na krofnu sa džemom.” Ali po mom mišljenju on je
i dalje bio majstor jebač iz istočnog Holivuda a sve te devojke
jednostavno nisu bile kokainske kurve. Mislim, zaista ću razmisliti o
tome: da li im se dopadalo to kako su mu pantalone tako tesno
pristajale uz mršavu guzicu? Ili su u pitanju bile uvek uglačane cipele sa
šiljatim bleštavim vrhom? Ili njegove čarape? Ili njegovo lice sa
praznim pogledom i kuštravom kosom sa nijansom žute boje koja je
bleštala skoro kao sunce? Ili je u pitanju bilo to što je mirisao kao čovek
koji nikada neće ostariti? Uvek hladan, ležeran, ispunjen znanjem...
znanjem o nečemu što mi ostali nikada nećemo znati? Uglavnom,
mislio sam o njemu kao o reklami kako bi ženskaroš trebalo da izgleda.
A on nije bio glup; bio je isprazan ali ne i glup. Mnoge stvari koje su
obmanule druge ljude nisu obmanule njega. Imao je jebeno dobru
percepciju. Zapravo, ako uzmeš nekih pet-šest ljudi, Tod će i dalje biti
najbolji izbor za malo priče negde uveče. Što se toga tiče to je bilo
sasvim opušteno. Ali ono što me mučilo bilo je kako je tako brzo
završavao u krevetu sa skoro svakom nepoznatom ženom koju bi
poželeo. Osećao sam da postoji neka lozinka, neke reči koje on sigurno
kaže, pa sam se držao u njegovoj blizini pokušavajući da dokučim šta je
u pitanju, pretvarajući se da sam pisac, hteo sam da saznam suštinu
njegove jebačke tajne, i osećao sam da je ona ipak malo izvan domašaja
očiglednog. Možda je u pitanju bilo nešto što mogu da upotrebim, ili je
to možda bilo nešto čemu bi svi mogli da se smejemo...

Dakle, mislim da je bio četvrtak uveče, možda i petak, bio sam na

trkama dvokolica i vozio sam tamo dobrano pijan. Retko sam pio na
trkama ali ove večeri jesam. Jedna od mojih ženskih počela je da mi
sere zahtevajući da odemo u Vegas i venčamo se. Jednostavno je ispalo
tako i ona je nastavila sa tim zahtevom. Koje ludilo. To me uzrujalo.
Nisu mogle biti u pitanju moje pare. Zapravo, ona je bila jedna od onih
koja se jebala sa ženskarošom iz istočnog Holivuda. Stalno je govorila,
„Hajde da se venčamo odmah, pre nego što se predomislimo!” I još
gore, ta ženska je bila jedna od onih koje su se jebale sa svima:
dostavljačima pice, verskim fanaticima, violinistima iz simfonijskog
orkestra, bubašinterima, gradonačelnicima, peračima automobila.
Život mi je već bio pakao, potpuni pakao. Četiri-pet puta nisam uspeo
da se ubijem ali sam još uvek gajio nadu. Ali brak sa ovom ženskom
koju sam poznavao bio bi trostruki Danteov „Pakao”. Dakle, umakao
sam joj odvezavši se na trke dvokolica.
I tako sam pio u baru na hipodromu, pokušavajući da zaboravim
svo njeno sranje a povrh toga sam izgubio, možda nekih dve stotine
dolara...
Vozio sam polako. Pokušavao sam da razmislim o tome dokle sam
dospeo u životu, a nisam daleko dogurao. Čak mi je nestalo i cigareta.
Stvari su pošle po zlu, ali nije bilo mesta na kom možeš da se skloniš
kad tako krene. Ako odeš kod psihijatra, on ti jednostavno čita iz knjige,
ali kad ga pogledaš, znaš da nije shvatio o čemu mu pričaš. Jednostavno
si govorio zadovoljnoj osobi. A ono što ti je zaista potrebno kad poludiš
je drugi luđak koji čita tačno ono što si ti govorio, ali ne iz knjige, nego
sa ulice.
Uvek se bilo teško parkirati u pored našeg dvorišta ali ove noći je
bilo još teže. Ispred se okupilo mnogo ljudi i pomislio sam, o-o, sranje.
Morao sam da se parkiram podalje iza ugla i vratim se peške. Ljudi
su i dalje bili tu, i bilo ih je više nego pre. Nikada nisam voleo gužvu.
Ljudi nikad ne donose neki smisao i što ih se više okupi u nekom
području, tim manje dobiješ smisla. Gomila ljudi je samo Smrt sa
mnoštvom nogu i glava i tako dalje.
Morao sam da uđem u svoje dvorište. Koje je, kao što sam vam
rekao, bilo pozadi. Dok sam se približavao čuo sam jednog momka
kako govori drugom.
„Neko ga je jebeno izrešetao. Tip je istrčao napolje i nestao. Niko ne
zna gde je otišao. Ne verujem da znaju.” Rotaciona svetla sa policijskih
kola su bleštala. Tu je bila i hitna pomoć. Ljudi su gurali ljude nazad.
„Odmakni se, druškane, inače ću da ti polupam jaja!”
„Nemoj da me guraš! Ovo je demokratska država!”
„Odstupi! Još jednu jebenu reč i nećeš imati zuba!”
Ljudi u civilu su ulazili i izlazili iz prednjeg dvorišta. Unutra je sevao
blic fotoaparata. Onda su na vrata izveli Loru. Stavili su joj lisice, za ime
božije. Na trenutak su stajali sa njom pred vratima. Mesečina i
rotaciona svetla obasjali su joj lice. Ćutala je ali joj je lice bilo obliveno
suzama. Ne verujem da se ikada osećala toliko ogoljeno čak ni subotom
uveče u striptiz baru punom drkadžija. Znao sam da mogu da bih
mogao da joj zatrebam. Znao sam da joj je potrebna pomoć. Ali jebi ga,
bio sam prilično gadno pijan. Znao sam da će me strpati u ćeliju na
trežnjenje, možda i nešto gore. Gledao sam kako je odvode do patrolnih
kola.
Onda su izašli sa telom. Rulja je svršila na taj prizor. Bilo je bolje od
ičega što su videli na televizoru još otkad je televizor izumljen.
Bio je u crnoj vreći, i skoro da je izgledao dobro u njoj: noge su mu
bile savršeno spojene jedna uz drugu, glava uspravljena, i dalje je bio
uredan. To je bilo to. Odneli su ga do kombija, vrata su se otvorila,
ubacili su ga i odmakli se, čak su uključili sirenu kao da je bilo neke
žurbe. Nikad nisam znao šta rade sa tim mrtvim mesom. Nešto sam
naučio. Svakog dana sam učio jednu novu stvar a zaboravljao dve.
Rulja se i dalje nije razilazila, sada su više pričali, upoređujući
zapažanja i doživljaje. „Sranje, sedeo sam i slušao Džonija Karsona,
kad...”
Zaobišao sam sa zadnje strane dvorišta, sišao do prilaznog puta do
susedne kuće, prišao sa zadnje strane, popeo se preko male ograde od
lanaca, prešao nekih deset metara i dospeo do svojih ulaznih vrata.
Unutra sam se skinuo, ostao u gaćama, otišao do frižidera, a tu sam
imao celi paket od šest limenki i još pola drugog paketa svetlog piva.
Izvukao sam jednu limenku, vratio se u sobu, otvorio limenku, našao
neku sasušenu Cigani u pepeljari, zapalio je. Palo mi je na pamet da bi
onaj krupni tip mogao i mene da skenja tek radi reda. Ali pošto sam
odavno imao sklonost ka samoubistvu to nije bilo mnogo važno. Ali
ipak jeste. Više sam voleo da odem na svoj način. Bilo je ponižavajuće
da te ubije neko ko ti se ne dopada osim ako si to ti sam.
Ali osećao sam se prevarenim zbog Todovog ubistva. Možda nikad
ne bih saznao njegovu tajnu, mislim kako je to radio sa damama tako
lako. To je bila umetnost, iako su i inače većina ljudi u toj oblasti
umetnici. Tod je jednostavno tucao, nikog ne zlostavljajući i na skoro
dosadan način. Zašto su desetine i desetine žena jednostavno padale
pred njim i širile noge nikada neću saznati.
Popio sam četiri limenke piva, pa sam popio i petu sedeći tako u
gaćama, sam. Zapravo, sedeo sam i popio svo pivo koje je bilo
preostalo. Sunce je do tada izašlo i provlačilo se ispod prljavih roletni.
Tode, pomislio sam, ti kučkin sine, zašto mi nisi rekao? Jedan više
koji zna teško da bi umanjio tvoj učinak. Zar ne shvataš da postoje
milioni ljudi na zemlji koji žive i umru a da čak nijednom ne jebu? A evo
tebe kako svlačiš gaćice i širiš mace kao da je sve to tričarija, i stalno
tako... A verovatno si pojebao prvo što ti je naišlo na putu u pakao...
Zašto mi nisi rekao? Ili, nije bilo ničega da se kaže?
Otišao sam u kupatilo, pišao, malo pokvasio ruke, zatim lice, pa
onda kosu. Uzeo sam četkicu za zube, pogledao je, bacio je u lavabo.
Ušao sam u spavaću sobu, opružio se po krevetu, licem nagore, dok su
noge kreveta opet zvečale i krčkale poznatim zvukom a ipak će, ako
vasiona bude imala milosti, izdržati samo do sledećeg jutra.
Probudio sam se s jakom mučninom, ponovo.
 SILEDŽIJA

Hari je uspeo da popije još jedno piće pre sletanja. Ponovno

suočavanje sa Tinom nije ga baš radovalo. Odselila se u taj pustinjski
gradić nakon što su se rastali. Živela je sa svojom udatom sestrom, En,
kojoj se Hari izgleda nije previše dopadao. En je bila neuspeli pisac a
Hariju se u tome posrećilo. A takođe je imao sreće što se nikada nije
venčao sa Tinom. Tina je bila nimfomanka, to joj je uvek bilo na pameti;
seks je za nju bio jedina krajnja istina a Hari je iskušao svaki trik iz
knjige i neke kojih nije bilo u knjigama u pokušaju da ublaži njenu
neprestanu požudu. Ali njegovo piće i kocka su se često isprečivali
njenim potrebama i jednog dana mu je skresala: „Ili ćeš prestati sa
pićem i kockom ili ćeš prestati sa mnom.” Naravno, samo bi prokleta
budala odustala i od pića i od kocke i tako se njihova priča završila.
Ipak, Tina je dobro izgledala: lepo dupe, noge, grudi, divlji pogled, i
evo Harija, u avionu, ide da se vidi sa njom. Gnjavila ga je i molila preko
telefona tako uporno da je popustio, misleći da će doleteti, sastati se sa
njom četiri ili pet puta (za dva dana?), i onda otići. Osim toga, trebao
mu je odmor od druge žene koju je ostavio kod kuće, žene koja nije bila
nimfomanka ali mu je izjedala um i osećanja potrebom da ga navodi na
sukobljavanje sa drugim ljudima. U tom kontekstu, želeo je da je drugi
ljudi što pre potpuno preuzmu. A kada je krenuo ovamo ostavio joj je
slobodan prostor za to. Nevolja sa ženama je bila to što čim prekineš sa
jednom, druga dođe da zauzme njeno mesto. Nikad ti ne ostavljaju
nimalo prostora da se presabereš...
Kao i obično, Hari je bio poslednji koji je sišao iz aviona. To je bila
navika koju nikad nije analizirao. Ali to je verovatno imalo neke veze sa
njegovom egomanijom, preosetljivošću, uz dodatak nesklonosti da
stoji u hodniku aviona gledajući ljudima u potiljke, uši i laktove, dupeta
i sve ostalo.
To je bio mali aerodrom u poređenju sa LAX-om i kad je krenuo
pored piste, opazio je Tinu kako stoji pored panel ograde na parkingu.
On je nosio svoj putni kofer i prošao kroz izlazna vrata i eto nje. Hari se
široko osmehnuo a ona je pritrčala, zagrlili su se, poljubili, i njen jezik
je počeo da mu uleće u usta. Kod Tine nije bilo uobičajene
dobrodošlice. Izgledalo je da su je ovi kauboji držali u dobrom
raspoloženju. Bilo je 9:35 ujutro u tom pustinjskom gradu.
A u kolima je bio pas. Tina je znala da se njemu sviđa Džok. A Džok
ga se sećao, skakao je po njemu na prednjem sedištu - bacakao se,
uvijao, rep mu je divlje mlatio. Hari je grlio i češkao Džoka, govorio mu,
a onda ga prebacio na zadnje sedište pored svog putnog kofera.
Kola su krenula i zaputili su se prema kući njene sestre. Na Tininim
usnama je poigravao smešak. Hariju je izgledao kao smešak pobede.
„Dobro izgledaš, Hari. Kladim se da je to zbog toga što si prestao da
piješ.”
„1 ti lepo izgledaš, Tina, možda bolje nego ikad. Ali ne, i dalje pijem
otprilike isto...”
„Samo bih želela da se obuzdaš dok si ovde.”
„U redu, Tina, vozi me nazad na jebeni aerodrom!”
„Šta je bilo?” pitala je ona.
„Isuse Hriste, mislim, već počinješ!”
„Mislila sam samo na tvoje dobro, Hari; nisi više mlad. To piće će da
te ubije.”
„Nedostatak pića će da me ubije! Sada, okreni ovo čudo i vozi me
nazad.”
„Ne.”
„Ne đavola!” vikao je Hari. Izvukao je ključ iz volana i povukao ručnu
kočnicu. Kola su sletela s puta, probila se kroz pojas visokog žbunja i
zaustavila se.
Tina je gledala pred sebe neko vreme, a onda rekla, „U redu, Hari, u
fioci na komandnoj tabli je pola litra viskija.”
Hari je otvorio fioku, video flašu, skinuo omot sa čepa i otvorio pa
dobro potegnuo.
Primetio je da su farovi još uvek uključeni, pružio ruku i ugasio ih.
„Pravo si srce, mala.”
„Slušaj, Hari, zašto opet ne živimo zajedno?”
„Ljudi ne žive zajedno, oni umiru zajedno a istovremeno umiru
razdvojeni.”
„Ti si cinični drkoš, Hari...”
„Stvarnost je cinična pojava.”
„A ti imaš taj svoj humor..
„Tina, nema ničeg smešnog u vezi sa mnom. Previše me visoko
ceniš. Ja uopšte ne znam kog đavola radim...”
 „Pališ me, Hari...”
Hari je još jednom potegnuo viski iz flaše.
Jedna prednost u vezi sa pićem: ne moraš da pričaš sa flašom.
Zatim se nagnula nad njega i raskopčala mu rajsferšlus.
„Šta dođavola radiš?”
„Hej, vidi: moj mali prijatelj!”
„Ne budi ljubazna prema meni, Tina...”
„Šta je on radio u zadnje vreme?”
„Pokušavao da izbegne ono očigledno.”
Hari je osetio kako je njen jezik preleteo preko nabubrele
bespomoćnosti njegovog penisa, nagore, brzi prelet, pa još jedan za
njim. Ponovo je potegnuo viskija.
To je bio glavni problem sa Tinom: najbolje je pušila, zapadno i
južno od Bostona. Posegnuo je dole u svoje pantalone i izvukao sve
naviše i napolje. Osetio je kako njen jezik kotrljajući se prelazi sa muda
uvis, po poludeloj zmiji prekrivenoj venama gore prema glavi, a onda
kruži i kruži oko glave s beskrajnim i krajnje neodoljivim nadahnućem.
Hari je odlučio da ne obraća pažnju na to.
Pogledao je kroz prozor automobila u niska i bezvodna brda. Ali
ona ga je pridobijala. Pokušao je da misli kako jede kantu govana,
kašiku po kašiku.
Nije išlo. Pridobijala ga je.
Džok je stavio obe prednje šape na na naslon sedišta, gledao je i
cvileo. Dragi Džok je namirisao uzbuđenje u svemu ovome. Hari je
pružio ruku, odgurnuo ga nazad i ponovo potegnuo viski. Pošto je to
uradio i pogledao napred, primetio je da ih mesec takođe posmatra.
Onda je Hari počeo da stenje a onda - ona ga je žestoko ujela, za
sredinu kurca...
„Ti jebena kurvo!”
Udario ju je - jako - po vrhu glave i to je delovalo: počela je da ga
obrađuje sa besprekornom i potpunom žestinom. Hari nije više mogao
da se uzdržava: svršio je usred pustinje okružen sa 412 zečeva, 672
zmije i 10687 i tako dalje.
Tina se zatim uspravila, uključila svetlo iznad glave i počela da
nanosi ruž na usne ogledajući se u retrovizoru, a njen blagi smešak
pobede se ponovo pojavio.

Pokrenula je kola, uključila farove i odjurila napred, dok je velika

lisnata grana sa nekog žbuna i dalje visila sa haube. Vozila je vireći kroz
grančice koje su joj ometale pogled. U dvadeset drugoj godini primala
je tretman elektro-šokovima...

Kad su se parkirali ispred ranča, Hari je video da su svetla upaljena.

Ana i njen muž, Redaf, čekali su ga. Hari nikada nije upoznao Redafa.
Tina ga je obavestila kad je već bilo prilično kasno.
„Videla sam da si izgubio u nekim dobrim tučama, Hari, ali Redaf je
druga priča. On je glavni siledžija u ovom gradu. Napunio je više
bolničkih kreveta ovde nego kancerogene bolesti.”
„Ne želim nikakve nevolje, Tina; radim na romanu i voleo bih da ga
dovršim.”
„Ovom momku je samo potreban bilo kakav izgovor. Ne želim da te
razbuca pre dok se ne kresnemo nekoliko puta.”
Hari je ponovo cugnuo: „Cenim što se brineš za moju dobrobit,
Tina.”
Izašli su iz kola i ušli u kuću.
Redaf i En su sedeli i čekali ih za stolom u kuhinji. Izgledalo je da su
poodmakli u piću. A na stolu je stajala flaša viskija, radio je bio
uključen, svirala je kantri i vestern muzika. Redaf je isključio radio:
„Sedi, gradski momče.”
Hari je ispružio ruku. Redaf je pružio svoju kao da će se rukovati i
gurnuo čep od pivske flaše u Harijev dlan.
„Šta bi trebalo da uradim sa ovim?” pitao je Hari.
„Ne znam. Gumi ga u guzicu što se mene tiče.”
Hari se okrenuo prema Tini koja je i dalje stajala iza njega:
„Znam da sam ovo već rekao pre ali, ponovo, hoćeš li me molim te
odvesti nazad na jebeni aerodrom?”
„Šta je bilo?” pitao je Redaf. „Uplašio si se?”
„Malo, ne previše”
Redaf je gurnuo flašu prema njemu: „Piće?”
Hari je seo: „Naravno.”
„Hari”, rekla je Tina, „molim te nemoj da piješ sa njim!”
„Meni je ukus uvek isti, bez obzira koje prisutan...”
En je ustala i vratila se sa čašom za vodu.
„Koliko da sipam?” pitao je Redaf.
„Do vrha.”
„Pivo da zaliješ?”
„Hvala.”
Hari je ispio pola čaše viskija i nategnuo iz limenke piva koja je
stajala pred njim.
Redaf je gledao: „Pijenje ne čini čoveka.”
„A šta čini?”
„Neke stvari su jednostavno stečene rođenjem i to je tako.”
„Misliš, kao kad se neko rodi kao dripac?”
„Hej!” Redaf je podigao pogled sa cigare koju je palio. „Šta to imamo
ovde? Ovaj dasa hoće da se igra, ha?”
Redaf uopšte nije bio mnogo krupan, bio je visoko možda oko
metar i osamdeset, ali je bio stamen, veoma; izgledao je skoro
kockasto ali naravno, nije bio kockast. Ali jeste bio širok i prekriven
kvrgama mišića - i sa nešto sala - ali je izgledalo skoro kao da je to salo
zgurano na prava mesta, ako je to moguće. A glava mu je bila premala.
Kako dođavola da udariš takvu glavu? mislio je Hari. To će biti kao
da pokušavaš da slomiš orah pomoći članaka na prstima. Krajnje
nepošteno. A njegova žena, En, sedela je tu, gojazna i više nego
frustrirana, mrzeći sebe i ceo svet jer su njene obimne romane koja je
poštom slala u Njujork svake dve godine izdavači redovno odbijali.
Hari se uvek nadao da će ona uspeti da bi se okanula njega. A
pročitao je nekoliko stranica njenih radova - stranica lišenih humora i
punih samosažaljenja i lažnih seksualnih avantura. Njen pokretački
motiv da bude veliki pisac naizgled je samo terao ka osrednjosti.
Sada se zagledala u Harija: „I dalje pišeš ona sranja i dobijaš pare za
to?”
„O da, redovno.”
„Imamo ovde jednu tvoju knjigu,” rekao je Redaf. „Okačili smo je na
žicu u kokošinjcu. U njoj ima jedna priča u kojoj čovek siluje devojčicu.
Ti to nazivaš pisanjem?”
„Da.”
Tina je prišla i sela. Nosila je pepsi. Sipala je piće u čašu dopola
ispunjenu ledom.
„Slušaj, Hari, hajdemo sada na spavanje. Možemo da pričamo
ujutro.”
„Ja sam noćno stvorenje, Tina. Jutra su mi teška.”
„Ne želim nikakve probleme između tebe i Redafa.”
„Imaću priliku za to nakon još nekoliko pića...”
Redaf je dunuo oblak dima iz cigare preko stola prema Hariju.
„Zar ne misliš da si malo prestar za Tinu?”
„Starost je samo reč iz rečnika.”
„Ne, starost je ponekad nešto što se dešava.”
 „Možda si u tome u pravu.”
En je otišla. Onda se vratila. U ruci je imala svežanj papira. Bacila ga
je pred Harija.
„Prvo poglavlje mog novog romana. Pročitaj ga.” Jednostavno tako.
Ali svi su oni to radili - jednostavno tako.
Hari je iskapio svoju čašu i pogledao Redafa: „Kako bi bilo da
ponovo naspeš?”
„Pa, vidi ti to!” rekao je Redaf sipajući viski u čašu.
Hari je počeo da čita, nadajući se najboljem. Nije bilo ničeg dobrog
u tome. Otkuda dolazi taj poriv za dosadom? Ne postoji pisac na svetu
koji za sebe misli da ne zna da piše. Ali potrebno je da se još neko pita u
vezi sa tim. A mnogi nikakvi pisci su ipak objavljivani. I možda je i on
bio jedan od njih. Ali Hariju se nije dopadalo kako En piše. Samo je
gnjavila i kukala i pridikovala - zamorno lupetanje neostvarenosti.
Vratio je stranice En. „Ima dobrih delova, ali sve u svemu, ne sviđa
mi se.”
„Šta smatraš pogrešnim?” pitala je En.
„Ne znam. To je nekakva mešavina Foknera, Tomasa Volfa i obične
sapunice.”
„Možda”, rekao je Redaf naginjući se napred nad sto, „možda bi
trebala da piše o nekom čoveku koji je silovao devojčicu?”
„Može da piše o čemu god želi sve dok to radi istinito.”
„Istinito? Kakva je to reč? Misliš da ti imaš uvid u istinu? Ne verujem
da je tako.”
„Ispij i smiri se.”
„Ne govori mi šta da radim u mojoj vlastitoj kući!”
„Slušaj, Red, ne možemo ovako. Hajde da se jednostavno opustimo.
Svakog minuta bi mogli da bace atomsku bombu. Svi smo zarobljeni u
ovom sranju. Zašto je potrebno da se međusobno uništavamo? Trebalo
bi da se smijemo u svojim poslednjim trenucima. Zar to ne bi bilo
najbolje?”
„Hej, jebaču,” rekao je Redaf, „da ti kažem nešto: Bog će zaštititi ono
što je njegovo!”
„Rede, možda Boga nema.”
Redaf je ustao. „TO JE BILO TO!”
„Šta?”
„NIKO NE IZGOVARA TAKVE REĆI U MOJOJ KUĆI!”
S tim rečima, bacio se preko stola, kao ptičurina bez krila otupela
od pića. Hari se izvio ulevo i gomila mišića (i sala) pala je licem napred
na pod, otklizala do zida, a zatim zadihano ustala, isturenih grudi,
izvijenih obrva. Redaf je krenuo prema Hariju koji se otkotrljao ispod
stola i izašao na drugoj strani.
„Rede, samo sam se šalio. Siguran sam da negde postoji Bog. U
redu?”
Red je zamahnuo preko stola. „Ti si kukavica!”
„Tačno. I slušaj, možda ćeš se osećati bolje ako saznaš da čak ni ne
želim da tucam tvoju svastiku.Ona želi da tuca mene.” Tina je vrisnula i
bacila svoju flašicu pepsija na Harija. Odbila mu se od glave i pala na
pod. U Harijevoj glavi razlegao se slabašan odzvanjajući zvuk.
Redaf je krenuo nekoliko koraka napred kao da će obići sto.
„Slušaj, Rede, svi ljudi su braća. Slična krv, slični prsti, slične guzice,
slična tuga. Razmisli o tome!”
„Šta?”
Redaf je stajao, naizgled nesiguran šta da uradi i zašto. Neodlučno
je krenuo napred, pa nazad, pa je opet seo za sto. Hari je seo nasuprot
njemu. En i Tina su stajale i gledale.
„Naspi mi dosta, Rede.”
„Važi.”
Napunio je obe čaše za vodu do vrha. Flaša je bila prazna.
Hari je podigao čašu. „U naše zdravlje!”
Kucnuli su se i obojica iskapili otprilike po pola čaše.
Red je pogledao Harija. „Znaš, gradski momče, nekako mi se sviđaš.
Kažeš ono što misliš čak iako je to sranje.”
„Ti takođe kažeš ono što misliš, Rede.”
„To je važna stvar, zar ne?”
„Da.”
„Ne želiš da potucaš moju ženu, zar ne?”
„Ne, Rede.”
„U svakom slučaju, ružan si. Ne brinem zbog tebe.”
„Hvala, Rede.”
Iznenada je Red oborio glavu na sto, oborivši svoje piće. Bio je
gotov...
Hari je dovršio svoje piće, ustao, pogledao oko sebe i video En.
„Laku noć, En.”
Onda ga je Tina povela za ruku. Onda su se našli u spavaćoj sobi za
goste. Lepo mesto.
Hari je seo na ivicu kreveta, dok je izuvao cipele. Tina se skidala
pored svog ormara.
 „Imao si sreće večeras, Hari.”
„Ja jurim za dobrom srećom. Ona me hrani.”
„Znam. Srećan si što imaš mene, Hari.”
„Naravno, Tina.”
Hari je skinuo odeću i uvukao se između pokrivača i čistog čaršafa.
Život nije bio tako loš. Sada, ako bude mogao da se otarasi one ženske
u Los Anđelesu, može da počne ispočetka. Postepeno je utonuo u san...
Moglo je da bude tri ili četiri sata po ponoći, tu negde - u svakom
slučaju, probudio se shvativši da ga je Tina zajahala odozgo. Iznenadio
se što mu je bio tvrd. Njena glava je bila povijena unazad i stenjala je.
On se poigravao.
„U redu, mala, pojaši divljeg ždrepca!”
Ali želeo je samo da se vrati u L. A. i gleda monologe Džonija
Karsona na televizoru, iako mu se sve to ne dopada. Ali to je bilo mesto
gde treba da bude. Slatka i ušuškana otupelost sna o izolovanosti. I
nema problema, uopšte nema problema.
Hari je posegnuo, dograbio Tinu za guzove i rekao, „Hajde, mala,
predivna jebena kurvo...”
 ULJEZ

Bila je vrela subotnja noć, pozna. Nije bilo ničeg vrednog gledanja
na kablovskoj televiziji ali svejedno su je gledali, uporno, i bez nade.
Hari je popio flašu crvenog vina a En otprilike pola flaše.
Tako su otišli u spavaću sobu i pokušali da spavaju ali bilo je teško
zaspati: loš televizijski program te uspavljuje samo dok ga gledaš. Ali je
njihov pas, Crvenooki, spavao. Zapravo, hrkao je. Dole na ćilimu.
Crvenooki nije imao loše uspomene na truli televizijski program.
Minute su se nizale dok nije proteklo pola sata... onda skoro sat... i...
najzad je Hari osetio kako polako tone u san...
Spavanje... ah, spavanje...
Onda ga je En prodrmala... „HARI! HARI!”
„Ha? Šta je bilo?”
„OČI!”
„Šta?”
„OČI! VIDELA SAM TE OČI KAKO BULJE KROZ PROZOR!”
„Koji prozor?”
„TAJ PROZOR! ONAJ DESNO! TAMO PORED ŽBUNJA! OČI SU BULJILE
U MENE PRAVO SA VRHA ŽBUNA!”
„Jesu li sada nestale?”
„Da...”
„Onda hajde da spavamo.”
„HARI, OTKRIJ ČIJE SU TO BILE OČI! PRESTRAVLJENA SAM!”
„U redu, u redu...”
Hari je lutao po dvorištu u papučama, pidžami i kućnom ogrtaču, sa
baterijskom lampom i bejzbol palicom u ruci. Video je En kako gleda sa
prozora. Razgrnuo je žbunje palicom, obasjavajući lampom.
„U redu, manijače, izlazi! Neću te previše povrediti! Izađi odmah,
raspravićemo celu stvar! Ja sam i sam bivši voajer. Izađi i pričaćemo o
nekim dobrim stvarima koje sam video!”
„Hari,” prosiktala je En sa prozora, „nije smešno! Budi obazriv!”
Hari je nastavio da razgrće žbunje i svetli lampom.
„Izađi, mali! Otići ćemo unutra i malo gledati pomo filmove!”
 Naizgled nije bilo ničega u blizini. Hari se okrenuo da se vrati u
kuću.
Tada je čuo da nešto trči iza njega.
„SRANJE!” viknuo je Hari.
Zamahnuo je palicom na to nešto i promašio. To nešto je skočilo
visoko u vazduh, veoma visoko, i spustilo se na ispust na zidu iznad
zadnjih vrata. Taj ispust nije bio širok, ali ta stvar je uspela da ostane
na njemu.
Hari je prišao bliže i usmerio svetlost naviše. I video je OČI...
DIVLJE, UPLAŠENE LUĐAČKE OČI.
„Hari, Hari... šta je to? Budi obazriv!...”
Hari je obasjao celu tu stvar.
„En, to je prokleti MAJMUN!”
„Majmun?”
„Da, majmun...”
„O, odmah izlazim...”
„Ne izlazi na zadnja vrata... visi tamo napolju, iznad njih... na onom
ispustu...”
„Izlazim kroz prozor...”
„Ostani unutra... možda ujeda...”
„Ne, izlazim...”
Hari je čuo kako se otvara prozorsko krilo i En se spustila preko
žbunja...
„O, iscepala sam spavaćicu...” stala je pored njega. „Gde je on?”
Hari je podigao snop svetlosti. „Gore... pogledaj...”
„O, jadničak... prestravljen je!”
Hari je rekao, „Idem da pozovem zoološki vrt ili vatrogasce ili
službu za pomoć životinjama ili već nekog!”
„O, Hari, ne u ovo doba noći!”
„Ne pada mi na pamet bolje vreme.”
„Hari, uplašen je nasmrt! Pogledaj ga!”
„Da.”
„On samo želi razumevanje... ljubav...”
„Potrebno mu je utočište ili kavez... oni će ga negde smestiti.”
„Ne, sačekaj, Hari molim te... odmah se vraćam...”
En se ponovo provukla kroz prozor.
Hari je zadržao svetlosni snop na majmunu. Zapravo je stvorenje
uplašilo njega, pomalo. Prebrzo se kretalo i delovalo slaboumno. Takav
mali jebač može da učini bilo šta. Može da se baci na vas za tili čas.
 OČI su nastavile da ga posmatraju. Sada su bile crvene. Zatim bledo
narandžaste. Sad su se osvetlile dugačkim žutim unutrašnjim sjajem,
kao od električne struje. Sve same boje opasnosti.
Zatim se En opet vratila.
„Imam malo banana...”
„Banana?”
„Da, siroto stvorenje verovatno UMIRE od gladi!”
EN je krenula napred. Imala je dve banane. Bacila je jednu na zemlju.
Zatim je napola oljuštila drugu i pružila je prema majmunu.
„Siđi dole... Siđi dole, siroti stvore... Siđi dole i uzmi svoju bananu!”
„En, ta prokletinja neće sići! Idem da pozovem neku službu!”
„Siđi dole, Bozo, i uzmi svoju lepu bananu! Siđi dole, Bozo!”
„Bozo?”
„Bozo voli banane, zar ne voliš, Bozo?”
„En, to stvorenje nikad neće...”
Bozo se bacio dole u silovitom luku. Stajao je mirno na zemlji. Onda
se munjevitim pokretom zaleteo po zemlji. Ali nije uzeo bananu iz
Enine ruke. Dograbio je onu drugu, otrčao malo dalje, oljuštio je i
progutao.
„Jadni Bozo, umire od gladi!”
„U redu, En, hajde da mu ostavimo drugu bananu i uđemo unutra.”
„Šta? Ne možemo da ostavimo to jadno stvorenje ovde napolju cele
noći!”
„Zašto da ne? On je iz džungle! On voli noć!”
„Hari, neću moći da spavam dok budem mislila o njemu ovde
napolju, samom cele noći!”
„A ja sasvim sigurno neću moći da spavam sa njim u našoj kući!”
Majmun je samo sedeo na travnjaku, nepomičan, posmatrajući ih.
„osim toga,” rekao je Had, „on neće ući unutra. Divlji je.”
„O, jadničak... ući će on... gledaj...”
En je prišla, otvorila zadnja vrata, zatim krenula prema Bozu
mašući pred njima napola oljuštenom bananom.
„Hajde, Bozo, hajde unutra. Unutra ima mnogo banana, Bozo.
’Ajde...”
Bozo je krenuo ka banani. En se povukla. Bozo je pratio. En je pošla
uz stepenište kuće, idući unazad. Mahala je bananom. Bozo je pratio.
„Hajde, Bozo. Stari dobri Bozo.”
I natraške je ušla u kuću a majmun je pratio.
Kada je Hari ušao unutra, Bozo je dovršavao bananu. Onda je
pogledao kore, ispustio gadan zvuk i bacio ih preko glave.
Onda je prišao posudi za hranu Crvenookog. Unutra je bilo malo
pseće hrane. Bozo se nagnuo nad nju, zabio glavu i počeo da jede.
Podigao je guzicu u vazduh a ona je bila ružna, crvena i prekrivena
krvavim ogrebotinama.
„Nisam mislio da jedu meso,” rekao je Hari.
„Pregladneo je, jadničak...”
„Ujutro ću da pozovem nekog. Ovo stvorenje negdepripada.. ”
„Hari, on pripada ovde. Sudbina ga je poslala.”
„Pa, sudbina nije imala sreće...”
„Hari, oduvek sam želela bebu...”
„O, Hristose...!”
Bozo je dovršio pseću hranu, a onda polako otišao u prednju sobu.
En i Hari su pošli za njim.
„Pogledaj ga, Hari! Ponaša se baš kao da je kod kuće!”
„Natrpao se bananama i psećom hranom.„”
Bozo se bacio na naslon kauča. Tu se sklupčao i sklopio oči.
„Gledaj, Hari, zaspaće!”
Iznenada... Bozo ga je ispustio: posrao se na naslon kauča. Ličilo je
na proliv, velika vlažna grudva viskozne materije. Zaudaralo je kao
spaljena guma i amonijak.
Bozo je zatim spustio ruku u to, uzeo malo između prstiju... a onda
protrljao prstima oko svojih usta.
Zatim je kriknuo od radosti i bacio se na tepih.
„Taj stvor mora da ide!” rekao je Hari.
„Ja ću da počistim! Hari, jadno stvorenje jednostavno nije moglo da
se uzdrži!”
En je pojurila u kuhinju po sredstva za čišćenje.
Baš tad... Crvenooki je ušao u sobu. Pas. Crvenooki je bio stari
pogureni mešanac u svojim poslednjim godinama. U starim danima je
bio žešći od izneverene ljubavi ali vreme nema saosećanja: kad je pas
video majmuna, polako je krenuo unazad, cvileći. Polako se kretao,
šunjao unazad, pognut, najzad poražen, povlačio se, napuštao je igru.
Bozo se oglasio kratkim tarzanskim pobedničkim zovom, udarajući
se po grudima jednom rukom. Onda se zaustavio, pogledao ruku,
osetio nešto među prstima: buva se izvukla u tom naletu pobedničkog
slavlja, a Bozo je pritisnuo noktom, pognuo i pojeo jednog od svojih
večnih neprijatelja.
Pa, pomislio je Hari, sad smo tu još samo ja i jebeni majmun.
 Sutradan, u nedelju, Hari je gledao utakmicu američkog fudbala na
televizoru i pio pivo. En i Bozo su ulazili u kuću i izlazili, igrajući se.
Ništa neprikladno se nije desilo... Dobro, Bozo se doduše posrao na
frižider.
Utakmica je bila dobra i Hari je skoro zaboravio na majmuna.
Crvenooki je bio pored njega, uzdrhtao ali odan, pokušavajući da
prizove svoju zaboravljenu prošlost. Hari je pružio ruku naniže,
pomazio starog mešanca...
„Ne brini, otarasićemo se tog kučkinog sina...”
I ispio je svoju limenku piva.
Barem En nije pokušavala da ga ubedi da je odvede da gledaju neki
film. Imala je svoj film: tu crvenoguzu zakržljalu hrpu krzna.
Hari je ustao od televizora da ode na pišanje.
Zatim je morao brzo da izađe začuvši svo to lajanje i brbljanje: Bozo
se bacio Crvenookom na leđa i jahao ga. Pas je jurcao po sobi,
izbezumljen.
Hari se bacio na njih i svi su se našli na podu: pas, majmun i čovek.
Crvenooki je umakao u drugu sobu.
Majmun je skočio na stočić za kafu, zgrabio bananu, oljuštio je i
progutao...

Kasno te noći, Hari i En su ležali u krevetu.

Nisu vodili ljubav nekih tri nedelje. Sad su nekako prešli na to.
Hari je davao sve od sebe. Pr prvi put za duže vremena, ponovo se
osećao normalno. Sek uopšte nije bio loš. Bio je sasvim zanimljiv.
Nekad je bio đavolski dobar ljubavnik. Ili je bar tako izgledalo.
Što se toga tiče, sve je išlo dobro.
Onda... En je počela da se kikoće... neobuzdano...
„Šta je jebem mu?” pitao je Hari.
Spustio mu se.
„Pogledaj! Brzo!” rekla je En.
Hari je okrenuo glavu.
Bozo je posmatrao.
Bio je na vrhu ormara i masturbirao.
Imao je dugačku tanku crvenu i žilavu stvarčicu, i žestoko je
natezao. U očima mu je bio glupav i prazan pogled.
Bozo se tiho oglasio. Završio je. Skočio je sa ormara i istrčao iz
sobe.
 En se i dalje kikotala.
„To je stvarno bilo smešno!”
„Da?”
„Dušo, taj jebeni stvor mora da ide!”
Kad se probudio tog jutra Hari je zgrabio telefon i umorno okrenuo
broj.
„Nisam siguran šta je to,” rekao im je, „ali dolazim do vas sa nečim i
mislim da je to nešto gadno...”
Polako je spustio slušalicu.
„Šta je bilo?” pitala je En. „Sa čim dolaziš do njih, Hari? Šta ja mogu
da uradim?”
„Ništa. Gde je onaj prokleti majmun?”
„Negde je u kući. Zaključala sam tako da ne može da pobegne.”
„Izbacujem njegovo dupe odavde! Držimo divlju životinju! Nismo
opremljeni da to radimo! On mora da ide!”
„O, Hari, molim te! Tako je sladak! Samo mu je potrebna ljubav!”
„Potreban mu je samo kavez i čuvar!”
En je ustala i otišla u kupatilo. Zatvorila je vrata. Posle izvesnog
vremena mogao je da čuje kako En plače.
Hari je prišao vratima i govorio kroz njih: „Žao mi je, En, znam da
on ima izvesnih dražesnih osobina... ali... on nam uništava život!
Moram da ga se otarasim...”
Iza vrata se začuo jecaj. To je učinilo da se Hari oseća loše ali se
vratio u spavaću sobu i počeo da se oblači. Prvo što je morao da uradi
je da pronađe majmuna. Onda će ga strpati u kutiju za prenos životinja
koju su koristili kad su vodili Crvenookog kod veterinara. Kad ga strpa
u njega nazvaće službu za pomoć životinjama.
Hari je izašao i izvadio kutiju iz garaže. Bila je čvrsta, napravljena
od šperploče sa velikim pokretnim prozorima. Bila je dovoljno velika
da primi Bozoa. Uneo ju je u kuću i spustio u kuhinju.
Boza nigde nije bilo.
Hari je pronašao dve banane.
„Bozo, mali, izađi gde god da si! Dođi da doručkuješ! Bozo! Lepe
banane! Lepe zrele banane!”
Gde je bio taj kučkin sin?
Onda ga je pronašao. Spavao je na televizoru. Izgledao je kao mali
čovek prekriven krznom. Bilo je u njemu nečeg dražesnog, i nekakve
primitivne vrste nevinosti.
Tako usnuo, Bozo je pridobijao nešto naklonosti.
 Hari mu je prišao, dodirnuo ga po uhu. Bozo je otvorio jedno oko i
pogledao Harija. Majmun je izgledao skoro kao da se osmehuje.
„Šta misliš o banani, dečko?”
Bozo se polako uspravio u sedeći položaj, skupio zadnje noge ispod
sebe, a onda prebacio nogu preko TV ekrana. I dalje je bio napola
usnuo.
Hari je oljuštio bananu.
„hajde, dečko, zagrizi malo...”
Bozo je odgrizao zalogaj, sažvakao, počešao se po vratu i pogledao
u Harija tražeći još. Hari mu je dao ostatak banane. Zatim je oljuštio
drugu bananu i dao mu je.
Majmun je izgledao sasvim opušteno.
„Bozo, dođi ovamo tati...”
Hari je pružio ruke i podigao životinju. Bozo je obavio ruke oko
Harijevog vrata.
Hari je polako odneo majmuna prema kuhinji, prema kutiji za
prenos životinja.
Možda bi trebali da ga zadržimo, pomislio je Hari.
Ne, moram da budem jak. Ovo je kao nešto što je došlo u noći da
nam slomi srca. Može nam uništiti živote. Ono to ne namerava,
naravno... ali...
Spustio je Boza na pod ispred kutije. Vrata su bila otvorena.
„Hajde, Bozo... samo uđi unutra i pogledaj... to je mala kuća u kojoj
možeš da se igraš... A svi ćemo biti srećniji kad uđeš u nju... nego šta...”
Bozo je stajao i gledao u otvor kutije. Nije se pomerao...
Hari je pružio ruku prema toj ružnoj crvenoj guzici i malo gurnuo
majmuna.
Majmun je skoro ušao...
„NE, NE, BOZO! NE ULAZI TAMO! BOZO, BEŽI! BOZO, PAZI! BEŽI!”
To je bila En, koja je stajala iza njih.
Majmun se trznuo. Uvio se kao da će se baciti u stranu...
Hari je čvrsto dograbio Boza, držao ga je u stisku. Držao ga je tako.
Bozo se izvijao, trzao nogama, kreštao, ali Hari ga je čvrsto držao.
Postepeno ga je približavao vratima kutije. Majmun je bio snažan i
dobro se borio ali Hari ga je gurao kroz vrata...
Onda se En bacila Hariju oko vrata i obmotala ga rukama, odvlačeći
ga od Boza...
„NE!” vrištala je, „NE, NE, NE! ON NE IDE UNUTRA!”
Tada se Hari borio sa majmunom i sa En.
 Obuhvatio je Boza levom rukom a odbijao En od sebe desnom.
Majmun se izvijao da pobegne iz stiska njegove levice i Hari je
odustao od borbe sa En da bi bolje držao Boza.
Obuhvatio ga je i desnom rukom pa mu njom odozgo pritisnuo
glavu da ga vrati u stisak svoje levice koju je obavio majmunu oko
struka ali majmun se izvio naviše i skoro se izvukao...
U borbi, Harijeva desnica je kliznula sa Bozove glave preko lica, do
nosa, do usta...
Majmun je zagrizao Harijev kažiprst... progrizao je ceo prst i kost.
Otrgnuo je prst tačno ispod članka.
Hari se otkotrljao na pod... JAUČUĆI U BESKRAJNOM BOLU I
UŽASU... dok je majmun odjurio kroz zadnja vrata koja su bila ostala
otvorena...
Bozo je odjurio napolje u svet noseći prst u ustima...

Hari je seo na pod, pritiskujući šaku na stomak.

„DONESI PEŠKIR! PEŠKIR! DONESI MALO HIDROGEN PEROKSIDA!”
Duboko je udahnuo pa ispustio vazduh.
„ZOVI JEBENU HITNU POMOĆ!”
Onda je, začudo, bol skoro prestao. Osećao je samo kao da nešto i
dalje odgriza komadiće sa patrljka njegovog prsta. Takođe je osetio
čudnovatu hladnoću, kao da mu je prst u ledenoj vodi, a ipak ga žiga.
En je dotrčala iz kupatila sa stvarima, uključujući i malu kutiju za
prvu pomoć i knjižicu sa uputstvima.
„O, MOJ BOŽE, HARI, SVE JE TO MOJA KRIVICA, SVE MOJA KRIVICA!
VOLIM TE, HARI, VOLIM TE! O, TAJ GLUPI MAJMUN! ŠTA SAM
URADILA?”
„U redu je, dušo, nemoj da kriviš sebe, to je samo šugavo loša sreća.
Evo, daj mi malo peroksida!”
Hari je odmakao ruku od košulje, pogledao je na trenutak... bilo je
tako čudno videti da nedostaje jedan njen deo... i natopio patrljak
peroksidom.
„Daj mi malo vate, dušo, i zavoj...”
Hari se osećao potpuno mirno u vezi svega toga a njegov um je
postavljao pitanje, zašto si toliko miran u vezi svega ovoga?
A onda je njegov um i odgovorio, nemam pojma.
„Pričvrsti flasterom, molim te...”
Hari je nespretno zamotao prst...
„Makaze, molim te...”
 „O, HARI...”
„Pozovi hitnu pomoć, En... moram da idem u hitnu pomoć...”
En je krenula u pravcu spavaće sobe po telefon. Hari je protrčao
pored nje prema prednjim vratima...
„HARI, GDE IDEŠ?”
„IDEM DA SE DOČEPAM TOG MAJMUNA, TAJ MAJMUN IMA MOJ
PRST!”
„HARI, KAKO TO MISLIŠ?”
Zastao je na vratima.
„KAŽU DA AKO DOVOLJNO BRZO VRATIŠ OTKINUTI KOMAD MOGU
DA GA ZAŠIJU!”
Istrčao je u dvorište.
„Bozo, mali, gde si, Bozo? Nisam ljut, Bozo! Bozo, mali, dođi, dođi,
ima mnogo banana i možeš da jašeš kuću, možeš da kenjaš svuda, nije
me briga... Bozo, ovamo, Bozo!” Hari je trčao po dvorištu tražeći... krv je
počela da curi kroz njegov provizorni zavoj. Izgledalo je kao bela
rukavica sa jednim prstom koja je postepeno postajala crvena. Ruka je
prestala da žiga. Žiganje je prešlo u njegove slepoočnice...
Sranje, pomislio je, možda kučkin sin ima besnilo...
„Bozo, dođi, Bozo, svi te volimo!”
Naizgled, životinje nije bilo u dvorištu.
Hari je požurio prilaznim putem za kola, stao na trenutak,
nasumično se okrenuo desno i krenuo prema kući Džonsonovih.
Gospođa Džonson, seda dama sa podbulim belim licem, debelim
nogama i očima poput izbledelih bisernih dugmadi, gospođa Džonson
je samo stajala tu i zahvala svoj travnjak. Voda iz creva je padala u luku
i prskala po istom delu travnjaka. Gospođa Džonson je bila obuzeta
zvukom i kretanjem vode.
„GOSPOĐO DŽONSON!”
„O, dobro jutro, gospodine Evans... Lep dan, zar ne?”
„Gospođo Džonson, da li ste videli majmuna?”
„Molim?”
„Da li ste videli majmuna?”
„O, da, viđala sam ih.”
„Mislim, sada! Ovde! SADA!”
„Zašto?”
„Zašto? GOSPOĐO DŽONSON, TAJ PROKLETI MAJMUN IMA MOJ
PRST!”
„Molim vas nemojte da psujete preda mnom, gospodine Evans!”
 „O, MOJ BOŽE!”
Hari je protrčao pored nje i dole prilaznim putem.
„Gde ćeš?”
Pustila je crevo i potrčala za njim.
„GUBI SE IZ MOG DVORIŠTA!”
Hari je trčao po njenom dvorištu, tražio, tražio...
Nije bilo ničega.
Okrenuo se i jurnuo prilaznim putem pored gospođe Džonson.
„REĆI ĆU MOM MUŽU KAKO SI BIO GRUB PREMA MENI! ON ĆE
DOBRO DATI ISPRAŠI GUZICU!” Moj bože, mislio je Hari dok je
istrčavao iz dvorišta, čak nije ni primetila moju krvavu ruku... O, nema
svrhe, nikad neću pronaći zver... Verovatno je do sada bacio moj prst...
ali moram nastaviti da tražim... nije preostalo mnogo vremena...
Video je En kako stoji ispred njihove kuće.
„HARI, ZVALA SAM HITNU POMOĆ! KRENULI SU!”
„HVALA, DUŠO, RECI IM DA SAČEKAJU! ODMAH SE VRAĆAM!”
„VOLIM TE, HARI... TAKO MI JE ŽAO, O MOJ BOŽE, TAKO MI JE ŽAO!”
„U REDU JE, DUŠO, ODMAH SE VRAĆAM!”
Hari je potrčao dalje, nalevo niz blok kuća. Potrčao je prilaznim
putem ispred Hendersonove kuće. Unajmljeni baštovan, mršav i
prilično samozadovoljan tip, koristio je svoju mašinu za raspršivanje
lišća da očisti razne otpatke. Kad je Hari potrčao, baštovan je video to
stvorenje kako juri ka njemu, to stvorenje sa belim i krvavim
završetkom ruke. Vrisnuo je, podigao duvaljku za lišće i poslao mlaz
vazduha ka Hariju.
„Sranje,” rekao je Hari.
Okrenuo se i pojurio nazad prilaznim putem, pa na ulicu.
Stajao je nasred ulice, gledajući oko sebe, razmišljajući, mora da je
sad negde već kasno za moj prst.
Onda je, na levoj strani, otprilike pola bloka dalje, video gomilu ljudi
koja se okupila oko sladoledarskog kamiona. To su uglavnom bila deca
i nekoliko odraslih.
A tamo, na vrhu kamiona sa sladoledom, bilo je neko sitno
stvorenje.
Hari je potrčao niz ulicu.
Kad je stigao do okupljenih ljudi, video je Boza... jednostavno je
sedeo na kamionu sa sladoledom.
A preko ivice njegovih usta, visio je Harijev kažiprst.
Bozo je samo sedeo, skoro usnuo.
 „U redu,” rekao je Hari, „to je moj majmun. Dakle, samo se ne
mešajte... Nemojte da ga uplašite, molim vas...”
„Daću mu moj sladoled ako će da siđe,” rekao je dečačić kom je iz
leve nozdrve virilo malo sline.
„Hvala, sinko, ali molim te dopusti da se ja pobrinem za ovo...”
„Hej, gospodine, šta je to što mu visi iz usta?” pitala je jedna
devojčica.
„Nije važno šta je to... Šta god da je, ja to želim i želim njega... U
redu?”
„Naravno, gospodine... Kako to da vam je ruka sva krvava?”
„Nije to ništa... Sada, svi vi, molim vas odstupite... Plašite ga...”
Prisutni su bili sasvim fini. Deca i odrasli, svi su odstupili. Ne
predaleko, ali su se odmakli.
Hari je pogledao ka vrhu kamiona.
„Bozo, to sam ja... Sećaš me se? Siđi dole... i donesi tu... stvar... koju
imaš u ustima? Ako to uradiš, bićemo prijatelji zauvek, obećavam ti!
Bozo, slušaš li me?”
„Šta je ta stvar u njegovim ustima, gospodine?” pitala je ista ona
devojčica.
„DOĐAVOLA, TO JE MOJ PRST! DA LI SADA RAZUMEŠ?”
„Šta on radi sa vašim prstom, gospodine?”
Hari je pogledao Boza, koji je sedeo tamo u istom onom transu
nalik na san.
Hari se okrenuo prema vozaču kamiona.
„Dajte mi nešto, nešto primamljivo! Nešto što... kad biste vi bili
majmun... sišli biste da to pojedete!”
„Šta?”
„U redu, nema veze... dajte mi sladoled na štapiću?”
„Koji ukus?”
„Banana.”
Vozač je krenuo prema zadnjem delu kamiona.
Hari je ponovo pogledao majmuna.
„BOZO! SIGURNO SI GLADAN! HOĆEMO DA JEDEŠ! RAZUMEŠ?
DAĆEMO TI NEŠTO DA JEDEŠ, RAZUMEŠ? JEDEŠ!”
Bozo se tiho oglasio.
Hari se osmehnuo.
Onda je Bozo izvadio prst iz usta, pogledao ga, vratio ga u usta i
počeo da žvaće.
„O SRANJE! NE TO! PRESTANI PRESTANI PRESTANI!”
 Bozo je nastavio da žvaće. Vozač je prišao Hariju i pokušao da mu
pruži sladoled na štapiću, govoreći, „Nestalo nam je banane...”
Hari je bacio sladoled na ulicu. Pokušao je da se popne na kamion,
ali je bočna strana kamiona bila glatka i nije imao za šta da se uhvati.
Zaustavio se.
Njegova krvava ruka ostavila je ružne i čudne brljotine na stranici
kamiona.
Položio je glavu na stranicu da se odmori.
„O sranje... o bože...”
Onda je odmaknuo glavu i ponovo pogledao ka vrhu kamiona.
Bozo je jeo završavao sa žvakanjem...
Onda je zaokružio usta i ispljunuo...
Sitna kost je poletela kroz vazduh i pala na asfalt. Hari je pogledao
pa se okrenuo na drugu stranu.
Krenuo je ulicom prema svojoj kući.
Onda je čuo glas.
„HEJ, GOSPODINE, ŠTA ĆETE DA RADITE SA SVOJIM MAJMUNOM?”
Hari se okrenuo.
To je bio dečačić kom se slina pomaljala iz leve nozdrve.
„Možeš da ga uzmeš...”
„O ČOVEČE! O ČOVEČE, O ČOVEČE, O ČOVEČE!” Hari je ponovo
krenuo ka svojoj kući.
Video je ambulantna kola na prilaznom putu ispred svoje kuće.
Video je dve ili tri ljudske prilike pored njih... možda četiri... čekali su
tamo... Možda ih je bilo i više. Stvari su počele da mu se zamućuju pred
očima. Jedna od prilika koje je mogao da razazna bila je njegova žena.
„HARI, HITNA POMOĆ ČEKA! TREBA LI DA DOĐEMO TAMO DO
TEBE?”
Mahnuo je rukom iznad glave, onom na kojoj je šaka bila krvava...
„NE, NE, ODMAH DOLAZIM TAMO!”
Čudno, osećao je kao da se nije dogodilo ništa posebno.
Ali znao je da se nešto jeste desilo.
Dok je išao držao je ruku uz telo, onu ruku, i nije gledao u nju.
Gospođa Džonson je i dalje zahvala isto mesto na svom travnjaku
dok je on prolazio.
„MOJ MUŽ”, vrisnula je kad ga je videla, „IMA DA TI DOBRO ISPRAŠI
GUZICU!”
Nije bilo šta drugo da se uradi osim da se ide prema ambulantnim
kolima.
 IGRATI SE I BITI PESNIK

Odakle početi? Pa, Niče je bio taj koji je, kad su ga pitali za pesnike,
odgovorio, „Pesnici? Pesnici previše lažu.”
Kad čovek čita poeziju iz prošlosti i današnjih dana, ova kritika
izgleda prokleto prikladno. U svemu tome je naizgled previše
poziranja, hvalisanja... izigravanja da si pesnik, taj odabrani skoroteča
bogova. Verujem da ako su bogovi odabrali većinu naših pesnika, onda
su zaista birali loše. Naravno, ima mnogo obmane i prevare u svim
umetnostima, ali verujem da su pesnici najbolji u kaljanju svog polja
delovanja.
A ovde ću vam priznati da je mnogo lakše kritikovati poeziju nego
je pisati. Kad sam bio jako mlad, uživao sam u čitanju kritičkih članaka
u Suejniju i Kenjon Rivjuzu, u vezi sa poezijom. Ti kritičari su bili takvi
snobovi, tako tetošeni, tako zaštićeni, tako puni predrasuda, i bili su
zabavno zlobni - povremeno - prema drugim kritičarima. Pažljivo su
seckali jedni druge na komade najlepšim jezikom, a ja sam se tome
divio, pošto je moj jezik bio prilično grub i neposredan, što mi se više
dopadalo, ali ipak je njihov stil izazivao veliku začuđenost kod mene.
Ah, tako džentlmenski način da jedni druge nazovu šupcima i idiotima.
Ipak, osim toga, imali su izvesne uvide o tome šta je pogrešno u vezi sa
poezijom i šta bi moglo da se uradi sa tim. Ali, pazite, kad sam se
okrenuo stvarnoj poeziji na stranicama u tim časopisima, to je bila
veoma loša poezija - pretenciozna, bledunjava, neodređena, mutna,
dosadna... Bila je to uvreda za te strane. Borba je bila izgubljena, igra je
bila izgubljena. Bilo je to ukvareno mleko. Bila je to beda izazvana
prevelikom pažljivošću. A kada su se sami kritičari okušali sa
pesmama, u njima nije bilo ničeg od pompe i vatre iz njihovih kritičkih
članaka. Bilo je kao da su prelazeći na formu pesme, ostavili ono duše
što su imali negde drugo.
Poezija je zadnje polje na kom se polaže ispit, a veoma malo onih
koji je pišu u naše vreme ili koji su je pisali u proteklim stolećima je
prošlo taj ispit.
Poezija dolazi iz toga gde živite, i kako živite, i šta vas navodi da je
stvarate. Većina ljudi je već zašla u proces umiranja u petoj godini, a sa
svakom godinom koja prođe njih ostaje sve manje kao izvornih bića sa
šansom da se probiju napolje i daleko od onog što je očigledno i što
osakaćuje. Uglavnom, oni koji su imali životno iskustvo nastavljaju i
dalje da doživljavaju iskustvo koje ih izdvaja na stranu, izoluje ih na
takav način da postaju predivni čudaci, vizionari sa sopstvenim
vizijama. Možda u tome ima nešto sreće ali ne sasvim, pošto su nam
svakodnevno dati izbori, a ako prečesto birate pogrešno, anti-život,
onda ćete uskoro biti mrtvi daleko pre sahrane.
Oni najbolji u poeziji su oni koji su je pisali i koji nastavljaju da je
pišu bez obzira na ishod. Pošto, ako to ne rade, dogodiće se nešto
drugo: ubistvo, samoubistvo, ludilo, bog bi ga znao šta. Čin zapisivanja
reči je čudesan čin, to je milost spasenja, sreća, muzika, nastavak
kretanja. On raščišćava prostor, odbacuje smeće, spasava vam dupe
kao i dupeta nekih drugih ljudi zajedno s vašim. Ako kroz sve ovo
nekako stigne slava, ne smete obraćati pažnju na nju, morate nastaviti
da pišete kao da je sledeći stih vaš prvi stih.
Takođe, postoje drugi pisci, iako vrlo malo njih. Ali za mene, postoji
šest ili sedam njih koji me drže u pogonu kada sve ostalo kaže stani.
A iako ne smemo obraćati pažnju na pohvale, povremeno sebi
možemo dopustiti da se osećamo samo malčice dobro. Dobio sam
pismo od jednog zatvorenika u Australiji koji mi je napisao, „Tvoje
knjige su jedine koje se prenose iz ćelije u ćeliju!”
Ali, već sam ovde dovoljno govorio o pisanju poezije; noćas još ima
vremena da je malo pišem. Nekoliko piva, cigara, klasična muzika na
radiju. Vidimo se kasnije.
Čarls Bukovski
 IZVORI

„Razlog iznad razloga”, Matriks, tom 9, br. 2, leto 1946. „Ljubav,

ljubav, ljubav”, Matriks, tom 10, br. 3-4, zima 1946-47. „Skribomanija”,
Matriks, tom 10, br. 3-4, zima 1946-47. „Silovateljeva priča”, Harlekin,
tom 2, br. 1, 1957. „Osamdeset aviona ne rešava stvar”, Harlekin, tom 2,
br. 1, 1957. „Manifest: poziv našim sopstvenim kritičarima”, Nomad, br.
5-6,1960. „Mir je, dušo, teško prodati”, Renesans 4, 1962. „Pručavanje
mojih parnjaka”, Literari Tajms, (Čikago), tom 3, br. 4, maj 1964. „Kad
bih samo mogla da zaspim”, Open Siti Pres, tom 1, br. 6, januar 6-13,
1965. „Stari profesionalac”, Ole, br. 5, 1966. „Alen Ginsberg/Luis
Zukofski”, Ole, br. 7, maj 1967. „Beleške matorog pokvarenjaka”, Open
Siti, br. 32, decembar 8-14,1967. „Bukovski o Bukovskom”, Open Siti, br.
92, feb. 23 - mart 1,1969.„U odsustvu junaka”, Klakto23/Internešenel,
Frankfurt, 1969. „Hristos sa sosom za roštilj”, (možda objavljen u
Kandid Presu, 1970) „Mačka u Ormaru”, Nota Ekspres br. 51, mart 20. -
april 2, 1970. „Još beleški matorog pokvarenjaka”, decembar 6,1970,
Kandid Pres. „Ah, oslobođenje, sloboda, ljiljani na Mesecu!” neobjavljeni
rukopis, UCSB (Univerzitet Kalifornije u Santa Barbari), 1971. „Buka i
strast”, Adam, tom 15, br. 3, mart 1971. „Pišem poeziju samo da bih
mogao da odvedem devojke u krevet”, Roug, br. 29, april 1971. „Kuća
užasa”, neobjavljeni rukopis, USC (Državni univerzitet Kalifornije),
1971. „Esej bez naslova o d. a. leviju”, D Serif, tom VIII, br. 4, decembar
1971. „Henri Miler živi u Pacifik Palisejdsu a ja živim u sirotinjskoj
četvrti, i još uvek pišem o seksu”, Najt, tom 9, br. 7,1972. „Predgovor za
ove pesme”, Antologija L. A. pesnika, urednici Čarls Bukovski, Nili Čeri i
Pol Vanđelisti, Laf Literari/Red Hil Pres, 1972. „Autsajder: priznanje
Džonu Edgaru Vebu”, Vornivud Rivju, tom 12, br. 1, br. 45, 1972.
„Vernova žena”, Fling, tom 15, br. 2, maj 1972. „Beleške matorog
pokvarenjaka”, Nola, br. 104, april 14-27, 1972. „On tuče svoju ženu,”
Sekond Koming: specijalno izdanje o Čarlsu Bukovskom, tom 2, br. 3,
1973. „Beleške matorog pokvarenjaka,” L. A. Fri Pres, jun 1, 1973.
„Beleške matorog pokvarenjaka,” L. A. Fri Pres, jun 28, 1974. „Beleške
matorog pokvarenjaka,” L. A. Fri Pres, avgust 22, 1975. „Beleške
matorog pokvarenjaka: beleške pokvarenog matorog vozača plavog
folksvagena iz 1967. godine s tablicama TRV 491,” L. A. Fri Pres,
novembar 7, 1975. „Veliko drogirano čitanje,” Hastier, mart 1977.
„Istočni Holivud: novi Pariz,” Sekond Koming, tom 10, br. 1-2, 1981.
„Kockar,” Haj Tajms, novembar 1983. „Ženskaroš iz istočnog Holivuda,”
Ui, feb/mart 1985. „Siledžija,” neobjavljivano na engleskom, 1985.
„Uljez,” neobjavljivano, 1986. „Igrati se i biti pesnik,” Eksplorejšns ’92,
1992.
1 „Posledice najdužeg povratnog pisma”, „Dvadeset tenkova iz
Kesldona” i „Bez muzike je teško” mogu se pronaći u knjizi Čarlsa
Bukovskog „Odlomci iz vinom isflekane beležnice: neobjavljene priče i
eseji, 1944 - 1990.”, urednik Dejvid Stiven Kalon, koji je takođe autor
predgovora za knjigu, objavljenu kod Siti Lajtsa u San Francisku 2008.
godine. Rane priče Bukovskog su izuzetne ne samo po njegovom stilu i
pristupu, nego takođe i zato što sadrže bukvalno sve glavne teme koje
će pisca zanimati tokom čitave karijere: njegovo romantično i erotsko
traganje, osećaj otuđenosti, problematična porodična istorija, otkriće
alkohola, borba da postane pisac i ljubav prema klasičnoj muzici.

2 Videti „Karson MekKalers u „Noć izluđena zvukom koraka” Santa

Roza, Blek Sperou Pres, 2001. str. 35.

3 Sizeren - feudalni gospodar kom se duguje lojalnost, dijakritičan - u

lingvistici označen akcentom, naglašen, acefalus - stvorenje bez glave,
dakle u prenesenom smislu osoba bez pameti, zebu - indijsko goveče -
prim. prev.

4 Originalni naslov kod Bukovskog je Cacoethes scribendi - latinski

naslov koji je D. S. Kalon ovako preveo a koji se prostije može definisati
kao skribomanija. - prim. prev.

5 Juvenal, Satire VII, II 50-52: „Nam si discedas, laqueo tenet

ambitiosi/consuetudo ,ali, tenet insanabile multos/scribendi
cacoethes et aegro in corde sensecit”. „Ne možeš izbeći (uhvaćen si u
klopku stečenih loših ambicija); toliko je onih koji su opsednuti
neizlečivim endemskim spisateljskim svrabom koji postaje bolesna
opsesija”. Juvenal „Šesnaest satira”, preveo Piter Grin, London: Pingvin
buks, 1998. str. 56. O književnoj kreativnosti i hipergrafiji, pogledati u
knjizi Elis V. Flaerti „Ponoćna bolest: poriv za pisanjem, stvaralačka
blokada i kreativni um”, Njujork, Hjuton Miffin, 2004.

6 O Bukovskom i malim magazinima videti Abel Debrito, „Ko je veliki u

„malim magazinima”: kritička studija o uticaju malih magazina i
niskotiražnih publikacija na karijeru Čarlsa Bukovskog od 1940. do
1969. godine”, Doktorska teza, Nezavisni univerzitet Barselone, 2009.

7 Rananim je naziv utopijskog društva koje je D. H. Lorens želeo da

stvori a njegovi poštovaoci i sledbenici danas su okupljeni u
istoimenom književnom društvu.

8 Čarls Bukovski „Bludni sin”, Santa Barbara: Blek Sperou Pres, 1982.
poglavlje 34. str. 146.

9 Debrito „Ko je veliki u malim magazinima”, str. 118. Debrito takođe

otkriva da se Bukovski dopisivao sa Bametom od 1945-1955, ponovo
raspršavajući mit o njegovom napuštanju sveta literature tokom
njegovog „desetogodišnjeg pijanstva”.

10 Heuristika je metod učenja u kom učenici stiču znanje kroz otkrića

do kojih su sami stigli, steatopigija je preterano gomilanje masnih
naslaga na butinama i zadnjici, hijerofanti su starogrčki sveštenici,
poznavaoci i tumači misterija, naročito eleusinskih - prim. prev.

11 Fridrih Niče „Tako je govorio Zaratustra”, Harmondsvort: Pingvin,

1983. str. 40

12 Prevodi Karla Vajsnera su vodili pravo do uspeha Bukovskog u

Nemačkoj i Evropi. U vezi sa povezanošću Bukovskog sa Nemačkom i
Karlom Vajsnerom, videti intervju Džeja Doertija sa Bukovskim, „Čarls
Bukovski i odmetnički duh” u Čarls Bukovski, „Sunčev sjaju, evo me:
intervjui i susreti 1963-1993”, uredio i predgovor napisao Dejvid
Stiven Kalon, Nortvil, Sandog pres, 2003, str. 231-235. 0 prihvatanju
Bukovskog u Nemačkoj videti Horst Šmit „Nemci me iz nekog razloga
vole: Čarls Bukovski i Nemačka”, Ogsburg, Maro Verlag, 2006.

13 Moris Berger, „Biblioteke pune suza: bitnici i zakon, kod Liže Filips,
„Bitnička kultura i nova Amerika 1950-1965. Pariz/ Njujork: Vitnijev
muzej američke umetnosti/Flamarion, 1995. str. 122-137.

14 Videti kod Berija Majlsa, „Čarls Bukovski”, London, Virdžin 2005. str.
152-153 i Hauard Suns, „Čarls Bukovski, u stisku ludog života, Njujork,
Gruv Pres, 1998. str. 83-84.

15 Stiven Klej, Rodni Filips i Džerom Rotenberg, „Tajno mesto na

donjem Ist Sajdu: avanture u pisanju 1969-1980”. Njujork, Greneri
Buks, 1998. str. 48. O D. A. Leviju videti „D.A. Levi i mimeografska
revolucija” urednici Leri Smit i Ingrid Svonberg, Hjuron, Ohajo, Botom
Dog Pres, 2007. Za esej Bukovskog u znak podrške Lovelu videti
„Odlomci iz vinom isflekane beležnice”, str. 61-62. O podzemnoj
literaturi videti kod Žan-Fransoa Bizoa „Dvadeset putovanja kroz
kontra-kulturu: grafike i priče iz sindikata podzemne štampe”, London,
Temz end Hadson, 2006; urednici Dajan Kručkov i Kurt Džonson, Zeleno
ostrvo u mom: neformalna istorija alternativne štampe, 1960-85.
Hajlend Park, III: Desember Pres, 1986; Rodžer Luis, „Američki
odmetnici: podzemna štampa i njen kontekst: beleške o kulturnoj
revoluciji, Harmondsvort, Ping\hn, 1972.

16 Džek Mišlen „Šezdeset sedam pesama za tiranisane svece”, San

Francisko, FMSBW, 1999. Videti kod Majlsa, str. 160; Sunsa, str. 93.
Mišlen o Bukovskom, Bit u San Francisku: razgovori sa pesnicima,
uredio Dejvid Melcer, str. 226-227. San Francisko, Siti Lajts, 2001.

17 Kenet Reksrot „Ima poezije kod otrcanog autostopera” Njujork

Tajms, 5. juli 1964. Bukovski o Reksrotu: „Krici sa balkona: odabrana
pisma 1960-1970”, uredio Šejmus Koni, Santa Roza, Blek Sperou Pres,
1993. str. 165, str. 330.0 Bukovskom i bitu, videti kod Žan-Fransoa
Divala, Buk et Les Beats: Essai Sur La Beat Generation, Pariz, Edision
Mišlon, 1998. Englesko izdanje, prevod Alison Ardron „Bukovski i bit”,
Nortvil, San Dog Pres, 2002.

18 Harold Nors o Bukovskom, videti „Memoari kopilanskog anđela:

pedesetogodišnja književna i erotska odiseja”, Njujork, Tander Mauts
Pres, 1989, str. 420-422; 424-426; i „Smeh u paklu”, u knjizi „Piti sa
Bukovskim: sećanja nagrađivanog pesnika iz sirotinjskog naselja”,
uredio Danijel Vajzman, Njujork, Tander Mauts Pres, 2000. str. 91-96.

19 Lepo iskazano sećanje Bukovskog na susret sa Nilom Kesidijem i

Kesidijeva smrt u Meksiku objavljeno je u Open Sitiju i kasnije uvršteno
u antologiju En Čarters „Prenosivi čitalac bitničke književnosti”,
Njujork, Pingvin, 1992. str. 438-4; Dejvid Kerdijan „Glasovi bita:
antologija bitničke poezije”, Njujork, Henri Holt, 1995. str. 120-123; i
kod Džefrija H. Vajnberga urednika antologije „Pisci izvan margine”,
Sadberi, Voter Rou Pres, 1986. str. 94-96. Čartersova je takođe uvrstila
još jednu kolumnu Bukovskog iz istog ciklusa u antologiji „Prenosivi
čitalac u šezdesetim godinama veka”, Njujork, Pingvin, 2003. str. 436-
439.
20 O Bukovskom i Ferlingetiju videti kod Lorensa Ferlingetija i Nensi
Dž. Piters „Književni San Francisko: slikovita istorija od početka do
današnjih dana”, San Francisko, Siti Lajts Buks i Harper i Rou, 1980. str.
210, str. 221; takođe videti kod Barija Sileskog „Ferlingeti: umetnik u
svom vremenu”, Njujork, Vorner Buks, 1990. str. 177-178; pesma
Bukovskog „Bard San Franciska” predstavlja omaž Ferlingetiju; videti
izdanje U autobusu br. 14, tom VI, br. 2, 1997. str. 30-32, sabrano u
„Kladiti se u muzu: pesme i priče”, Santa Roza, Blek Sperou Pres, 1996.
str. 233-235.

21 Videti: Sans, str. 140-141.

22 Videti kod Debrito, str. 214, 330.

23 Bukovski je primetio: „Nastupam čitajući poeziju - za novac. Čisto

preživljavanje. Ne dopada mi se što to radim ali sam napustio posao 9.
januara i sad sam postao nešto što biste mogli nazvati književnim
iznuđivačem novca. Sada radim stvari koje pre ne bih radio. To mi se
uopšte ne dopada.” Videti „Sunčev sjaju, evo me” str. 47.

24 Originalni naslov priče glasi The Big Dope Reading - prim, prev.

25 Opsesivno vraćanje Bukovskog na pitanje njegovih traumatskih

povreda takođe podseća na Lakanovu koncepciju nesvesnog. Slavoj
Žižek tvrdi da „nesvesno nije očuvanje divljih poriva koje ego mora da
ukroti, nego mesto na kom traumatična istina progovara. U tome leži
Lakanova verzija Frojdove izreke Wo es war, soll ich werden (Gde je to
bilo, ja treba da dostignem): ne da „ego treba da pokori id, mesto
nesvesnih poriva, nego ’Ja treba da se usudim da priđem mestu svoje
istine’. Ono što me čeka ’tamo’ nije duboka istina sa kojom moram da
se identifikujem, nego nepodnošljiva istina sa kojom moram naučiti da
živim”. Slavoj Žižek „Kako čitati Lakana” Njujork, V. V. Norton str. 3.
Bukovski često koristi humor da bi živeo sa tom nepodnošljivom
istinom.

26 E. E. Kamings „Izabrane pesme” Njujork, Herkurt, Brejs end Vorld,

1965. str. 155.

27 O Rableu videti kod Bukovskog „Umro je 9. aprila 1553.” u „Noć

izluđena zvukom koraka: nove pesme”, Santa Roza, Blek Sperou Pres,
2001. str. 218-19. A u jednom intervjuu iz 1981. godine on objašnjava:
„... Bokačov „Dekameron” je delo koje je mnogo uticalo na moj roman
„Žene”. Voleo sam njegovu ideju da je seks apsurdan, niko ne može da
upravlja njime. U njemu baš i nema ljubavi; u pitanju je seks. Ljubav je
zanimljivija, i još apsurdnija. Taj dasa! On je zaista umeo tome da se
smeje. Sigurno je morao da se opeče nekih pet hiljada puta da bi
napisao to delo. Ilije možda jednostavno bio peder; ne znam. Dakle,
ljubav je apsurdna jer ne može da traje, a seks je apsurdan jer ne traje
dovoljno dugo.” U „Sunčev sjaju: evo me”, str. 179.

28 O omiljenim filmovima Bukovskog videti „Sunčev sjaju...”, str. 230. O

crnom humoru videti kod Morisa Dikstajna „Kapije raja: američka
kultura u šezdesetim godinama 20. veka”, Njujork, Bejzik Buks, 1977.
„Crni humor i istorija: rane šezdesete”.

29 O UPS-u videti kod Bizoa, str. 226-27.

30 Videti izvanrednu studiju o Bukovskom i nasilju kod Aleksandra

Tiltgea Bukowski ou Les Contes de la Violence Ordinaire, Pariz, L
’Armatan, 2006. Tiltgeova monografija, koja na nesreću još nije
prevedena na engleski, predstavlja najbolji pojedinačni naučni rad o
Bukovskom koji se dosada pojavio.

31 Bukovski je poslao priču Kurtu Džonsonu, izdavaču Kandid Presa,

kom je napisao pismo s datumom od 3. decembra 1970: „Baš mi je
drago što sam se povezao s vama ljudi. Taj ček na 45 dolara nikako nije
na odmet i zahvaljujući njemu mogu da popravim svoj stari komet iz
1962. tako da ponovo ide pa mogu da se vozikam uokolo i kukavički
nastupam čitajući svoju poeziju, pri čemu čitam napola pijan da se
dočepam još koje kinte. Sada slušam Hajdna. Mora da sam blesav. Ipak,
uživao sam pišući priču. Čitao sam u novinama da su negde uhvatili
nekakvog ljudoždera - mislim u Teksasu - a kad su ga skinuli sa te
devojke upravo je skidao meso sa prstiju njene ruke i žvakao... odatle
sam to preuzeo”. „Neobjavljena pisma” Biblioteka Univerziteta Braun.

32 Prevaziđena grana nauke, veoma popularna u 19. veku, koja se

bavila određivanjem karakternih osobina nekog čoveka na osnovu
anatomije njegove lobanje - prim. prev.
33 Sendburg, Karl, američki pesnik i pisac biografije Abrahama
Linkolna, Menken H. L, američki kritičar i urednik časopisa, poznat po
oštrim društvenim kritikama - prim.prev.

34 Liga bršljana je naziv za najuglednije američke univerzitete - prim.

prev.

35 Hoboken je mesto na reci Hadson u blizini Nju Džersija kao i grad u

sevemoj Belgiji - prim. prev.

36 Mesto u Kaliforniji, predgrađe Los Anđelesa - prim. prev.

37 U selima pueblo Indijanaca podzemna odaja u kojoj su se održavali

sastanci i vršeni rituali. Ovde je to naziv za salu za predavanja -
prim.prev.

38 Veliki zabavni park u okolini Los Anđelesa - prim. prev.

39 Utakmica timova američkog fudbala univerziteta Lankaster i Jork

koja se održava za vreme Parade ruža u Pasadeni - prim, prev.

40 Lanac prodavnica jeftine robe koji je radio u SAD od 1969. do 1986.

godine - prim. prev.

41 Igra reči, shitty, engl. - usran - prim. prev.

42 Foot engl. stopalo - prim. prev.

43 Američki filmski glumac, najpoznatiji po ulozi velikog diktatora u

istoimenom filmu (s aluzijom na Benita Musolinija) - prim. prev.

44 Lanac auto servisa u SAD - prim. prev.

45 Muzičar Pol Oukenfold - prim. prev.