DANIJELA STIL

SAMO JEDNOM
U ŽIVOTU
 Pohvale DANIJELI STIL i knjizi
Samo jednom a životu
“Stilova je jedna od najboljih.”
- Los Angeles Times
“Zapleti u romanima Danijele Stil svojom neočekivanošču ispredaju
neverovatne priče, a klupko se lagano odmotava na radost njene verne i brojne
publike.”
- United Press International
“Književni fenomen... ambiciozna... plodna spisateljica... i nikako jedna od
onih zanemarljivih koji stvaraju predvidljive knjige.”
- The Detroit News
“Njeno pisanje se lagano čita čineći da se lako zaboravi na vreme i da se
stranice okreću bez prekida,”
- The Pittsburgh Press
“Gospođa Stil se izdvaja po ritmu naracije, u kom se, hrleći napred,
ogledaju pomamni životi koje prikazuje; muškarci i žene, zahvaćeni
zbunjujućim promenama, traže rešenje za probleme sa kojima se nikada ranije
nisu suočili.”
- Nashville Banner
Za Džona,
zauvek,
Maslina.
Samo jednom u životu
Desi se jednom, nikada dva puta.
Trenuci projure k'o miš što luta,
prošlost hita, život u žurbi...
Za najhrabrije, snažne i iskrene:
onda kad trenutak dođe do tebe,
ne daj mu da mimo tebe prođe,
jer u treptaju oka ode k'o što i dođe.
Ljubavi nema, prohuji tren,
u glavi ostane tek odjek nem.
Srce će znati kad mu sudba na uho javi.
O, prijatelju dragi,
nikad ne strahuj od ljubavi!
Na kraju je vredno cene,
ceha, truda kad je sve izgubljeno,
al' pobedi ljubav. Jer kad se prava ljubav javi,
jedna je, nema drugih ljubavi.
DS.
 Prvo poglavlje
Kada na Badnje veče u Njujorku pada sneg, vlada nekakva maglovita
tišina, kao kada se jarke boje pomešaju sa snegom. Gledajući Central park
kroz prozor, možete videti kako sneg neprestano pada, umotavajući sve u belo.
Sve deluje mirno, tiho... ali ispod, na ulicama, nezaobilazni su zvuci Njujorka.
Zavijanje sirena, vika, bat koraka, saobraćaj i uzbuđenje, ali prigušeno, nekako
zamagljeno. U poslednjim trenucima predbožićnog ushićenja, postoji još nešto,
neka vrsta predivne napetosti koja čeka da eksplodira u smeh i poklone. Ljudi
žure svojim kućama noseći u rukama visoko natovarene pakete, koledari
pevaju, bezbrojni Deda Mrazevi, pripiti i crvenog lica, proslavljaju poslednju
noć na oštroj hladnoći, žene čvrsto drže svoju decu za ruke upozoravajući ih
da budu pažljiva da ne padnu, a onda se osmehuju, smeju. Svi su užurbani i
veseli zajedno, u jednoj noći u godini... Srećan Božić! Vratari mašu, srećni
zbog božićnjeg bakšiša. Za dan, za sedam dana, uzbuđenje će biti
zaboravljeno, pokloni otvoreni, alkohol ispijen, novac potrošen, ali na Badnje
veče još ništa nije gotovo, tek je počelo. Za decu je to vrhunac višemesečnog
iščekivanja. Za odrasle je to kraj pomahnitalih sedmica, punih zabava,
kupovine, ljudi, poklona... novih nada, svežih kao sneg koji pada, i
nostalgičnih osmeha, sećanja na davno detinjstvo i davno zaboravljene ljubavi.
Vreme uspomena, nade i ljubavi.
Dok je sneg neprekidno padao, saobraćaj je konačno počinjao da se
proređuje. Bilo je jako hladno, i samo je nekoliko izdržljivih duša hodalo po
snegu koji je škripao pod njihovim stopalima. Ono što je ranije tokom dana bio
bljuzgavac, sada se pretvorilo u led koji se opako klizao pod petnaest
centimetara sveže napadalog snega. Hodanje je bilo mučno, a do jedanaest sati
je saobraćaj postepeno obustavljen. Ponekad se čula koja sirena u daljini i
nasumični glas koji doziva taksi.
Glasovi grupe ljudi koji su napuštali zabavu iz broja 12 u Istočnoj šezdeset
devetoj ulici odjekivali su poput zvona u noći. Smejali su se, pevali. Dobro su
se proveli. Šampanjca je bilo u izobilju, a bilo je i kuvanog ruma i vina,
ogromna jelka i činije pune kokica. Svi su pri odlasku dobili male poklone:
bočicu parfema, kutiju čokolade, lepu ešarpu, knjigu. Domaćin je bio bivši
recezent za Njujork Tajms, čija je žena proslavljeni autor, a njihovi prijatelji
zanimljiva družina - od pisaca početnika do čuvenih koncertnih pijanista, od
lepotica do velikih umova, svi nagomilani u ogromnoj dnevnoj sobi njihove
kuće u gradu, sa batlerom i dve pomoćnice koji služe predjelo i poslužuju
pićem. Planirano je da to bude njihova tradicionalna božićna koktel-žurka, i
kao uvek, trajala bi do tri ili četiri. Grupa koja je otišla pre ponoći bila je
mala. U njoj je bila sitna plava žena koja je nosila ogromnu šubaru i dugu,
tamnu bundu. Celo telo joj je bilo umotano u bogato čokoladno krzno, a lice joj
je jedva virilo iznad kragne podignute zbog vetra, kad je po poslednji put
maknula prijateljima i uputila se pešice kući. Nije želela da podeli taksi sa
njima. Videla je dovoljno ljudi za jedno veče. Želela je da bude sama. Za nju
je Badnje veče uvek bilo teško. Godinama je ostajala kod kuće. Ali ne i noćas.
Ne ove godine. Ovog puta je želela da vidi prijatelje, bar nakratko. Svi su bili
iznenađeni i bilo im je drago što je tu.
“Lepo je videti te, Darne. Vratila si se. Radiš na knjizi?”
“Upravo sam počela novu.” Krupne plave oči su bile blage, a nežna
slatkoća njenog lica davala je pogrešan utisak o godinama.
“Šta to znači? Završićeš je sledeće sedmice?” Bila je izuzetno plodan
pisac, ali je u protekloj godini radila na filmu.
Ponovo se osmehnula, ovog puta razdraganije. Navikla je na njihovo
zadirkivanje. Sa prizvukom zavisti... znatiželje... poštovanja. Ona je bila žena
koje je izazivala sve troje. Dafne Filds je bila izuzetno sklona privatnosti,
vredna, ambiciozna, odlučna, viđena u književnim krugovima, a opet, čak i kad
je bila prisutna, nije zaista bila tu. Uvek je delovalo kao da je povučena, van
domašaja, ali kad bi pogledala u nekoga, odmah bi mu prirasla za srce. Činilo
se da sve vidi, a u isto vreme da ne želi da bude viđena. Deset godina ranije,
sa dvadeset i tri, bila je drugačija - društvena, zabavna, razuzdana... zaštićena,
bezbedna, srećna. Sada je bila tiša, smeh iz prošlosti se sada ukazivao samo u
svetlucanju njenih očiju, a odjek mu je sahranjen negde u njenoj duši.
“Dafne?” Brzo se okrenula na uglu Avenije Medison kada je čula korake
iza sebe, prigušene snegom.
“Da, Džek?” Bio je to Džek Hokins, direktor uredništva izdavačke kuće
Harbor i Džouns, za koju je trenutno radila. Lice mu je bilo crveno od
hladnoće, a svetloplave oči suzne od vetra.
“Hoćeš li prevoz?”
Odmahnula je glavom i nasmešila se, a on još jednom shvati kako je
sićušna bila, umotana u ogromnu bundu, dok je rukama u crnim rukavicama od
jelenske kože stezala kragnu bliže sebi: “Ne, hvala. Zaista želim da prošetam.
Živim tu, niz ulicu”
“Kasno je” Kao i uvek kada bi je video, želeo je da je uzme u naručje.
Nije da je to ikada uradio. Ali voleo bi. Kao i mnogi drugi muškarci. Sa
trideset tri godine, izgledala je kao da joj je dvadeset pet, ponekad i
dvanaest... ranjiva, sveza, osetljiva... ali bilo je još nečega. Bilo je samoće u
očima te žene, koja je cepala dušu, bez obzira na njen spektakularan osmeh, na
toplinu njenih očiju. Bila je usamljena žena. A ne bi trebalo da bude. Da je
život bio pravedan, ne bi bila. Ali bila je. “Ponoć je, Daf...” Oklevao je pre
nego što se pridružio ostalima koji lagano hodaju ka zapadu.
“Badnje veče je, Džek. I pakleno je hladno”, široko se osmehnula, a
smisao za humor joj je poskočio u oku, “ne verujem da će me neko silovati
večeras.”
Nasmešio se. “Ne, ali mogla bi da se oklizneš i padneš na led”
“Aha! I polomim ruku i onda ne bih mogla da pišem mesecima, to li je? Ne
brini. Rok mi je tek u aprilu.”
“Zaboga, molim te. Možeš sa nama kući na piće.” Popela se na prste,
poljubila ga u obraz i potapšala po ramenu jednom rukom. “Idi. Dobro sam.
Ali, hvala.” Mahnula mu je, a onda se okrenula i hodala brzo ulicom,
ušuškavajući bradu u bundu, ne gledajući ni desno, ni levo, ne bacajući pogled
ni na izloge, ni na retke prolaznike. Prijao joj je vetar na licu, i dok je hodala
ka kući, osećala se mnogo bolje nego tokom cele večeri. Bilo je to jedno
iscrpljujuće veče. Uvek je tako bilo na zabavama, bez obzira koliko prijatne
bile, koliko ljudi poznavala, uvek je bilo isto. Ali želela je da bude tamo
večeras. Nije želela da bude sama u stanu, nije želela da se drži sećanja ove
godine... nije želela da... nije više mogla da podnese... Čak i sad, dok ju je lice
štipalo na snegu, navirala su joj ista sećanja, kao da ne želi da im pobegne, a
nikada nije ni mogla.
Skoro instinktivno je potrčala prema uglu, bacila pogled da vidi ima li
saobraćaja, videla da nema, i pretpostavila da je svetio zeleno... kao da bi,
kada bi trčala dovoljno brzo, kad bi pretrčala preko ulice, mogla da ostavi
uspomene za sobom. Ali svuda ih je uvek nosila sa sobom... posebno na
Badnje veče.
Trčeći brže duž Avenije Medison, umalo nije, kad se okliznula, izgubila
ravnotežu, ali ju je povratila raširivši ruke. Na raskrnici se na brzinu okrenula
ulevo, kako bi prešla ulicu, ali ovog puta nije pogledala na vreme da primeti
auto, dugački crveni karavan pun ljudi, koji je projurio kroz poslednje zeleno
svetio za njih, crveno za nju. Čuo se krik žene koja je sedela pored vozača, tup
udarac, još jedan vrisak iz automobila, i čudan klizajući zvuk dok je auto kočio
preko leda pre nego što se konačno zaustavio. Jedan beskrajan trenutak sve je
bilo tiho. A onda su se sva vrata na automobilu otvorila i šestoro ljudi je
pojurilo napolje. Glasovi se nisu čuli, nije bilo ni reči, ni još vrisaka, dok je
vozač jurio ka njoj i onda se zaustavio, gledajući nadole, u ženu koja je ležala
kao mala pocepana krpena lutka, bačena, sa licem u snegu.
“Jao, moj Bože... o, moj Bože...” Nakratko je stajao bespomoćno, a onda
se mahnito okrenuo ka ženi koja je stajala pored njega, prestrašenog pogleda
pomešanog sa besom, kao da je neko morao biti okrivljen za ovo, bilo ko osim
njega. “Zaboga, zovi policiju.” Kleknuo je pored žene u snegu, plašeći se da je
dodirne, da je pomeri, strahujući da je mrtva.
“Da li je... živa?” još jedan muškarac je kleknuo u sneg pored vozača. U
dahu mu se jako osećao burbon.
“Ne znani.” Nije bilo tragova ledene pare od njenog disanja, pokreta,
zvuka, života. Iznenada je čovek koji ju je dodirnuo počeo tiho da plače. “Ubio
sam je, Hari... ubio sam je...” Okrenuo se prijatelju i dva čoveka se zagrliše u
tihoj agoniji, klečeći, dok su se dva taksija i prazan autobus zaustavili i vozači
istrčali napolje.
“Šta se desilo?” Iznenada je sve preraslo u akciju, priču, objašnjavanje...
istrčala je ispred auta... nije gledala... nisam je video... poledica... nisam
mogao da zaustavim...
“Gde je policija, dođavola, kad je potrebna?” psovao je vozač dok je oko
njega padao sneg... razmišljajući, ne mogavši da razume, kako su do pre samo
sat vremena pevali pesmicu “Tiha noć, sveta noć”... a sada je ova žena ležala u
snegu ispred njega, mrtva ili na samrti, a nigde nema prokletih policajaca.
“Gospođo? Gospođo, da li me čujete?” pored nje je klečao vozač
autobusa, primakavši lice uz njeno, pokušavajući da oseti njen dah na svom
licu. “Živa je.” Pogledao je u ostale. “Imate li ćebe?” Niko se nije pomerio. A
onda, skoro besno: “Daj mi svoj kaput.” Na trenutak je vozač karavana
delovao šokirano. “Zaboga, čoveče, žena možda umire! Skidaj kaput!”
Požurio je da ga posluša, kao i druga dvojica, pa su zatrpali Dafne
gomilom kaputa. “Ne pokušavajte da je pomerite.” Stari crni taksista je
delovao kao da zna šta radi, ušuškavajući teške kapute oko nje, i nežno joj
pridržavajući lice da se ne bi zaledilo u snegu. Trenutak kasnije, treperavo
crveno svetio se pojavilo. Bila su to gradska ambulantna kola. Noć za njima je
bila puna posla. Kao i svake Badnje večeri. Policijski auto je bio odmah iza
njih, praćen jezivom vikom odvratno skičave sirene.
Radnici iz hitne pomoći su požurili do Dafne, dok su se policajci sporije
kretali ispitujući mesto zločina. Vozač karavana je pohitao ka njima, smireniji,
ali drhteći strašno od hladnoće dok mu je kaput ležao na ulici. Vozač autobusa
je gledao kako su medicinski radnici nežno prebacili Dafne na nosila. Od nje
nije dopirao nikakav zvuk, nikakva svest o bolu. Sada je video da joj je lice
oguljeno i posečeno na nekoliko mesta, ali nije bilo krvarenja, jer je ležala
licem okrenuta ka snegu.
Policajci su uzeli izveštaj od vozača i objasnili mu da će morati da uradi
alkotest pre nego što ga puste. Ostali su galamili kako je bio trezan, kako je
najmanje popio od svih te večeri, i da je Dafne izletela pred kola ne gledajući,
i uprkos svetlu.
“Izvinite, takva je procedura”, policajac nije pokazao posebno saosećanje
prema vozaču, niti je pokazao bilo kakve emocije kada je bacio pogled na
Dafnino lice. Još jedna žena, još jedna žrtva, još jedan slučaj. Viđao je i gore
skoro svake večeri. Pljačke, prebijanja, ubistva, silovanja. “Živa je?”
“Da”, medicinski radnik kratko klimnu glavom. “Jedva” upravo su joj
namestili masku za kiseonik i razgrnuli bundu da provere otkucaje srca, “ali
izgubićemo je, ako ne požurimo.”
“Gde ide?” Policajac je piskarao svoj izveštaj: “Belkinja, nepoznate
godine... verovatno u tridesetima.”
Vozač ambulantnih kola je dobacio preko ramena dok su zatvarali vrata za
Dafne: “Vodimo je u Lenoks Hil, najbliža je. Ne verujem da bi izdržala dalje
od toga.”
“Da li je N.N. lice?” To bi bila dodatna muka. Već su dve neidentifikovane
žrtve ubistva poslali u mrtvačnicu te večeri.
“Ne, imala je tašnicu.”
“U redu, pratimo vas. Prepisaću tamo.”
Nakon kratkog klimanja glavom, vozač je nestao kako bi se uputio u
Lenoks Hil, a policajac se okrenuo natrag ka drhtećem čoveku koji se mučio da
navuče kaput. “Uhapsićete me?”, izgledao je prestravljeno. Božić mu se odmah
pretvarao u košmar, čim bi se setio Dafne koja leži licem nadole na ulici.
“Ne, osim ako ste pijani. Možemo da uradimo alkotest u bolnici. Neka
neko od Vaših prijatelja vozi. Pratite nas do tamo.” Čovek je klimnuo glavom i
vratio se u automobil, dajući znak jednom od prijatelja koji je brzo skliznuo za
volan. Nije bilo razgovora, dobrog raspoloženja, smeha. Samo tišina dok su
pratili dvostruko zavijanje sirena ka Lenoks Hilu.
 Drugo poglavlje
Hitnu službu je obavijala aura mahnitih aktivnosti na sve strane, sa
armijom ljudi obučenih u belo koji su se, kako se činilo, kretali baletskom
preciznošću. Tim od tri sestre i jednog starijeg stažiste preuzeo je slučaj čim
su bolničari iz ambulantnih kola uvezli Dafne. Još jedan stariji stažista i jedan
mladi pozvani su u međuvremenu. Bundu su prebacili preko stolice i brzo
isekli haljinu. Bila je to safirnoplava, somotna, koktel-haljina koju je kupila
kod Đorđoa na Beverli Hilsu ranije te zime, ali to sad nije ništa značilo pošto
je ležala u delovima oko nje, na podu sobe za hitne slučajeve.
“Fraktura karlice... slomljena ruka... posekotine na obe noge...” Na butini
joj se nalazila duboka rana iz koje je kuljala krv. “Zamalo je omašila
femoralnu arteriju na ovoj...” Stariji stažista je radio ubrzano, razmišljao
pažljivo, proveravao puls, pazio na njeno disanje. Bila je u šoku do sad. Lice
joj je bilo bledo kao led na kom je ležala. Delovalo je da na neki čudan način
ne pripada ovom svetu. Nedostajala joj je ličnost, kao da više nema lice, ime.
Bila je samo još jedno telo. Još jedan slučaj. Ali ozbiljan. Ako su želeli da je
spasu, svi su znali da će morati da rade brzo i dobro. Jedno rame je bilo iščaše
no, a na rendgenu je trebalo da vide da li joj je i noga polomljena.
“Povreda glave?”, pitao je na brzinu drugi stažista započinjući
intravenoznu terapiju.
Klimnuo je glavom: “Gadna.” Stariji specijalizant se namrgodio kad joj je
uperio zrak svetla iz uske lampe u oči. “Bože, izgleda kao da ju je neko bacio
sa krova Empajer stejt bildinga.” Sada, kada nije više ležala na ledu, celo lice
joj je bilo obliveno krvlju i bili su joj potrebni šavovi na barem šest mesta.
“Zovi Garisona. Biće nam potreban.” Bolničkog plastičnog hirurga je takode
čekao težak posao.
“Šta se dogodilo?”
“Udario ju je automobil.”
“Vozač je pobegao?”
“Ne. Čovek se zaustavio. Policajci kažu da je izgledao kao da će dobiti
infarkt.”
Sestre su posmatrale u tišini dok su specijalizanti radili oko Dafne, a onda
su je odvezle polako u susednu sobu na rendgen. I dalje se nije ni pomakla.
Rendgen je pokazao polomljenu ruku i karticu i tanku naprslinu na butnoj
kosti. Rendgen glave je pokazao da je bilo manje štete nego što su strahovali,
ali imala je ozbiljan potres mozga i pazili su na grčenje mišića. Pola sata
kasnije je bila na operacionom stolu, kako bi joj namestili kosti, ušili lice, i
učinili sve što su mogli kako bi joj spasili život. Bilo je naznaka unutrašnjeg
krvarenja, ali s obzirom na njenu krhku gradu i silu kojom ju je karavan udario,
srećna je što je uopšte preživela. Veoma srećna. Grafikon njenog stanja je
pokazivao da još uvek nije van opasnosti. U četiri i trideset ujutru prebačena
je iz operacione sale na intenzivnu negu. Tamo je dežurna sestra pažljivo
pregledala izveštaj, a onda stajala tiho, zureći u nju sa oduševljenjem.
“Šta je, Votkinsova? Videla si takve slučajeve i ranije”, stažista za taj sprat
ju je gledao sa podsmehom. Okrenula se i prošaptala pomalo iznervirano: “Da
li znate ko je ovo?”
“Da. Žena koju je udario auto na Medison aveniji malo pre ponoći...
polomljena karlica, tanka naprslina na butnoj kosti...”
“Znate šta, doktore? Bićete apsolutno beskorisni u ovom prokletom poslu
ako ne naučite da vidite dalje od toga.” Sedam meseci ga je gledala kako
praktikuje svoje veštine sa velikom preciznošću, ali sa jako malo humanosti.
Poznavao je tehniku, ali nije imao dušu.
“Dobro.” Delovao je umorno kada je to izgovorio. Nije se baš najbolje
slagao sa sestrama, ali je shvatio da je to neophodno. “Dakle, ko je ona?”
“Dafne Filds.” Rekla je skoro sa strahopoštovanjem.
“Divno. Ali i dalje ima iste probleme koje je imala i kada nisam znao kako
se zove.”
“Da li ikada čitate?”
“Da. Udžbenike i medicinske časopise.” Uz brzi, oholi odgovor, iznenada
mu je sinulo. Njegova majka je pročitala sve njene knjige. Na trenutak je drski
mladi lekar ućutao. “Baš je poznata, zar ne?”
“Verovatno je najpoznatiji ženski pisac u zemlji.”
“To joj nije uticalo na sreću večeras.” Iznenada je delovalo kao da mu je
bilo žao dok je posmatrao majušno, mirno obličje ispod belih čaršava i maske
za kiseonik. “Kakav način da se dočeka Božić.” Zajedno su je posmatrali neko
vreme, a onda odšetali natrag do recepcije gde su monitori izveštavali o
vitalnim znacima svakog pacijenta u blještavo osvetljenoj jedinici za negu. Tu
se nisu razlikovali dan i noć.
Sve se kretalo ustaljenim tokom dvadeset četiri sata dnevno. Ponekad je
bilo pacijenata koji su bili na rubu histerije zbog stalnog svetla i šuma
monitora i aparata za održavanje života. Nije bilo ugodno mesto za boravak,
ali većina pacijenata sa intenzivne nege je bila previše bolesna da to primeti
ili da ih bude briga.
“Da li joj je neko pregledao dokumenta, da vidimo da li bi trebalo nekoga
da obavestimo?” Sestra je želela da misli da bi pored žene Dafninog satusa
žudela da bude gomila ljudi: muž, deca, agent, izdavač, poznati prijatelji. Ipak,
iz članaka koje je čitala ranije znala je kako Dafne revnosno krije svoju
privatnost. Jedva je poneko znao nešto o njoj. “Nije imala ništa kod sebe osim
vozačke dozvole, nešto novca, nekoliko platnih kartica i karmina.”
“Pogledaću opet.” Izvadila je veliku braon kovertu za dokumenta koja bi
trebalo da bude u njihovom sefu, i osetila se bitnom, ali i nepristojnom u isto
vreme dok je preturala po stvarima Dafne Filds. Pročitala je sve knjige ove
žene, zaljubila se u muškarce i žene koji su rođeni u Dafninom umu, i godinama
je osećala kao da joj je Dafne bila prijateljica. Sad joj je preturala po tašnici
kao da to radi svaki dan. Ljudi su čekali u knjižarama u redovima za autogram
po dva-tri sata da dobiju osmeh i potpis u knjizi, a ona joj je ovde brljala po
torbi kao najobičniji lopov.
“Oduševljena si njome, zar ne?” Mladi stažista je delovao zaintrigirano.
“Ona je neverovatna žena sa izuzetnim umom.” U očima joj se ukazalo još
nešto. “Veoma je usrećila mnoge ljude. Bilo je vremena...” Osećala se kao
budala jer je ovo rekla, posebno njemu, ali morala je. Dugovala je to ovoj ženi
kojoj je sada njihova briga bila preko potrebna. “Bilo je vremena kada mi je
ona promenila život... dala mi nadu... kada me je naterala da me opet bude
briga.”
Kao kada je Elizabet Votkins izgubila svog muža u avionskoj nesreći i
želela da umre. Uzela je odsustvo u bolnici na godinu dana i sedela kod kuće i
tugovala, ispijajući Bobovu penziju. Ali ju je nešto u Dafninim knjigama
promenilo, kao da je razumela, kao da je i sama Dafne poznavala isti bol. I
želela je da Elizabet izdrži, da nastavi, da se bori. Vratila se u bolnicu, a u
duši je znala da je to zbog Dafne. Kako da sad to objasni njemu? “Mudra je i
divna dama. Ako mogu da učinim nešto za nju, učiniću to.”
 “Koristilo bi joj.” Zatim se potpisao i uzeo drugi grafikon. Dok je to radio,
zabeležio je sebi u mozgu da kaže majci sledeći put kad je bude video da je
lečio Dafne Filds. Znao je da bi njegova majka, baš kao i Elizabet Votkins,
bila oduševljena.
“Doktore Džejkobson?” sestrin glas je bio nežan dok se pripremao da ode.
“Da?”
“Hoće li preživeti?”
Oklevao je na trenutak, a onda slegnuo ramenima. “Ne znam. Prerano je da
kažem. Unutrašnje povrede i potres nam i dalje predstavljaju problem. Dobila
je prilično jak udarac u glavu.” Onda je otišao. Bilo je drugih pacijenata
kojima je morao da posveti pažnju. Ne samo Dafne Filds. Pitao se, dok je
stajao čekajući lift, šta je od nje napravilo takvog mistika. Da li je u pitanju
samo dobra priča, ili tu ima još nečega? Šta je ljude poput sestre Votkins teralo
da se osećaju kao da je poznaju? Da li je sve varka, reklama? Šta god da je u
pitanju, nadao se da je neće izgubiti. Nije voleo da gubi pacijente, ali ako bi
preminuo neko bitan, važan za javnost, bilo je još gore. Imao je dovoljno
problema i bez toga.
Dok su se vrata lifta zatvarala za njim, Elizabet Votkins ponovo spusti
pogled na Dafnina dokumenta. Čudno je bilo to što nije bilo nikakvih naznaka
koga zvati u slučaju nužde. U torbici nije bilo ničega važnog... A onda je,
uvučenu u džepić, pronašla fotografiju malog dečaka. Bila je uništena
savijanjem i pohabana, ali je delovala relativno novije. Bio je to prelep
plavokosi dečačić sa krupnim plavim očima i zdravim, zlatnim tenom. Sedeo
je ispod drveta široko se osmehujući i praveći smešne pokrete rukama. Ali to
je bilo sve. Pored vozačke dozvole i platnih kartica, nije bilo ničega osim
novčanice od dvadeset dolara. Adresa joj je bila na Šezdeset devetoj ulici,
između Parka i Leksingtona, u zgradi za koju je sestra znala da bi morala biti
lepa i sa portirom. Ali ko ju je čekao kod kuće? Bilo je čudno shvatiti da
uprkos svom oduševljenju ovom ženom, nije znala ništa o njoj. Nije čak bilo ni
broja telefona koji bi mogli da okrenu. Dok je Elizabet brljala po Dafninim
stvarima, pojavila se nepravilnost na jednom od monitora. Ona i još jedna
sestra su morale da obiđu čoveka u sobi 514. Imao je srčani zastoj prethodnog
jutra. Kada su stigle do njega, nije im se dopalo kako izgleda. Na kraju su
morale da provedu preko sat vremena sa njim. Tek kada joj se smena završila
u sedam ujutru, Elizabet je svratila da ponovo vidi Dafne. Druge sestre su je
obilazile na svakih petnaest minuta, ali nije bilo nikakvih promena u poslednja
dva sata od kad je došla na peti sprat.
“Kako je?”
“Nema promena.”
“Da li su joj vitalni znaci stabilni?”
“Nema promena od sinoć.” Sestra Votkins je bacila pogled na temperaturne
liste, a onda uhvatila sebe kako zuri u Dafnino lice. Uprkos zavojima i bledilu,
bilo je nečeg nezaboravnog na tom licu. Nečega što je teralo da poželiš da
otvori oči i pogleda te kako bi je bolje razumeo. Elizabet Votkins je stajala
iznad nje u tišini, jedva joj dodirujući ruku, kad Dafnini kapci lagano
zadrhtaše. Sestra je mogla da oseti kako srce počinje da joj tuče.
Dafnine oči se polako otvoriše i činilo se kao da gleda okolo iz zamagljene
daljine. Delovala je i dalje veoma sanjivo i bilo je jasno da nije znala gde se
nalazi.
“Džefe?” čuo se samo šapat.
“Sve je u redu, gospođo Filds”, sestra Votkins je pretpostavila da je Dafne
Filds bila udata. Glas joj je bio nežan, umirujući, jedva čujan pošto je govorila
Dafne na uvo. To je bio uvežbani glas utehe. Mogla je da kaže skoro bilo šta
tim glasom, a da opet izazove osećaj olakšanja i bezbednosti.
Dafne je delovala prestravljeno i uznemireno dok su oči pokušavale da se
fokusiraju na sestrino lice: “Moj muž...” Setila se poznatog zvuka zavijanja
sirena iz prethodne noći.
“On je dobro, gospođo Filds. Sve je u redu.”
“Otišao je da nađe... dete... nisam mogla... ja nisam...” Nije imala snage da
nastavi, a Elizabet ju je lagano pomilovala po ruci.
“U redu je... u redu je, gospođo Filds...” Dok je to govorila, mislila je o
Dafninom mužu. Mora da je bio u strašnoj panici do sad pitajući se šta se
dogodilo Dafne. Ali zašto je bila sama u ponoć na Aveniji Medison, na Badnje
veče? Bila je očajnički radoznala oko ove žene, oko ljudi koji su nastanjivali
njen život. Da li su to bili ljudi kao oni o kojima je pisala u svojim knjigama?
Dafne je opet utonula u svoj uznemiren san na lekovima, a sestra Votkins je
otišla da se odjavi. Nije mogla da odoli da ne kaže sestri koja je preuzimala
smenu: “Da li znaš ko je ovde?”
“Da pogađam. Deda Mraz. Srećan Božić, uzgred, Liz.”
 “Takođe”, Elizabet Votkins se nasmeši umorno. Bila je to duga noć. “Dafne
Filds.” Znala je da je i druga sestra čitala nekoliko njenih knjiga.
“Stvarno?” koleginica je delovala iznenađeno. “Otkud to?”
“Udario ju je automobil sinoć.”
“Jao, Bože”, sestra iz prve smene se trže, “koliko je loše?”
“Pogledaj izveštaj.” Velika crvena nalepnica je bila na njemu označavajući
da je još uvek u kritičnom stanju. “Stigla je sa operacije oko pola pet.
Probudila se tek pre nekoliko minuta. Rekla sam Džejn da to upiše.” Druga
sestra je klimnula glavom pa pogledala u Liz:
“Kakva je?”, a onda se osetila glupom što je uopšte pitala. U stanju u kom
je bila Dafne, ko bi mogao da zna? “Zaboravi”, osmehnula se posramljeno, “
ali oduvek me je zanimala.”
Liz Votkins je priznala svoje oduševljenje otvoreno: “I mene.”
“Ima li muža?”
“Izgleda. Tražila ga je čim se probudila.”
“Da li je ovde?” Margaret Makgaun, sestra koja je upravo preuzela smenu,
delovala je zainteresovano.
“Nije još uvek. Mislim da niko nije znao koga da zove. Nije bilo ničega
među njenim dokumentima. Reći ću im dole. Mora da umire od brige.”
“To će biti strašan šok za njega na božićno jutro.” Obe žene klimnuše
glavama zamišljeno. Liz Votkins se ispisa i ode. Ali pre nego što je napustila
bolnicu, svratila je do glavne prijavnice i rekla im da Dafne Filds ima muža
koji se zove Džef.
“To nam ne pomaže puno.”
“Zašto?”
“Njihov broj nije u imeniku. Bar ne pod imenom Dafne Filds. Proverili
smo sinoć.”
“Probajte pod Džef Filds.” Iz čiste radoznalosti, Liz Votkins je odlučila da
sačeka nekoliko minuta da vidi hoće li pronaći nešto. Devojka za pultom je
pozvala informacije, ali nije bilo podataka ni pod imenom Džef Filds. “Možda
joj je Filds umetničko ime.”
“To nam ne znači puno.”
“Šta sad?”
 “Čekaćemo. Do sad joj se porodica uznemirila sigurno. Na kraju će zvati
policiju i bolnice. Naći će je. Nije da je N.N. lice. A u ponedeljak možemo da
joj zovemo izdavača.” Devojka za pultom je takode prepoznala ime. Pogledala
je znatiželjno u Liz: “Kako izgleda?”
“Kao pacijent kog je udario automobil”, Liz se rastužila.
“Hoće li preživeti?”
Liz uzdahnu: “Nadam se.”
“I ja. Gospode, ona je jedini pisac kojeg mogu da čitam. Prestaću da čitam
ako ne preživi.” Opaska je trebalo da bude zabavna, ali je iznervirala Liz dok
je napuštala glavnu prijavnicu. Kao da žena koja je na spratu nije ljudsko biće
već samo ime na koricama knjige.
Izlazeći napolje na sneg i zimsko sunce, shvatila je da razmišlja o ženi iza
imena. Retko je nosila pacijente sa sobom kući. Ali ovo je bila Dafne Filds,
žena koju je već četiri godine verovala da poznaje. Stigavši do podzemne
železnice Leksington avenije na Sedamdeset sedmoj ulici, iznenada se
zaustavila i zatekla se kako gleda ka centru. Adresa sa platnih kartica je bila
samo osam blokova udaljena od mesta na kom je ona stajala. Šta ju je
sprečavalo da ode do Džefa Fildsa? Mora da je poludeo do sad, zabrinut zbog
toga što ne zna gde mu je supruga. To nije uobičajena procedura, ali ipak, svi
smo ljudi. Imao je prava da zna. Ako je mogla da mu pomogne i spreči mahnitu
potragu, šta bi bilo pogrešno u tome?
Kao da su joj se stopala pomerala bez njenog naređenja, hodala je preko
soli posute po svežem snegu, i skrenula desno prema Parku kada je stigla do
Sedamdeset šeste ulice. Minut kasnije je stajala ispred zgrade. Izgledala je baš
kao što je zamišljala. Bila je ogromna, lepa, kamena građevina, sa
tamnozelenom nadstrešnicom i uniformisanim vratarom koji je stajao ispred
vrata. Otvorio joj je vrata sa izrazom odlučnog inkvizitora i jedino što je
izgovorio bilo je: “Da?”
“Stan gospođe Filds?” Neverovatno je sve ovo, pomislila je dok mu se
obraćala. Četiri godine čita njene knjige, a sada stoji u hodniku njene kuće kao
da je poznaje.
“Gospođa Filds nije tu.” Primetila je da ima britanski naglasak. Sve je bilo
kao u nekom filmu ili snu.
“Znam. Volela bih da razgovaram sa njenim suprugom.” Vratar je izvio
obrve.
 “Gospođa Filds nema muža.” Rekao je zapovedajućim glasom, a ona je
poželela da ga pita da li je siguran. Možda je nov, možda ne zna Džefa. Ili joj
je Džef možda samo ljubavnik. Ali rekla je “moj muž.” Na trenutak se Liz
zbunila.
“Da li je neko drugi kod kuće?”
“Ne.” Gledao ju je sumnjičavo pa je odlučila da objasni.
“Gospođa Filds je imala nesreću sinoć”, sa nadolazećom inspiracijom,
raskopčala je svoj kaput i otkrila belu uniformu i čarape pokazujući uštirkanu
kapu koju je uvek nosila u plastičnoj vreći. “Ja sam medicinska sestra u
bolnici Lenoks Hil. Nismo mogli da nađemo podatke o bližoj rodbini. Mislila
sam možda...”
“Da li je dobro?” vratar je izgledao iskreno zabrinut.
“Ne znamo. I dalje je na kritičnoj listi, a ja sam mislila da... Da li ona živi
sa bilo kim uopšte?” Samo je odmahnuo glavom.
“Ni sa kim. Ima spremačicu koja dolazi svaki dan, ali ne vikendom. I
sekretaricu, Barbaru Džarvis, ali ona neće biti tu do sledeće sedmice.”
Barbara mu je to rekla sa osmehom dok mu je davala božićni bakšiš od Dafne.
“Znate li kako da je kontaktiram?” Odmahnuo je opet glavom, zbunjen, a
Liz se setila fotografije dečaka. “A njen sin?”
Vratar ju je pogledao začuđeno, skoro kao da je pomislio da je pomalo
luda. “Ona nema dece, gospođo.” U oku mu se pojavilo nešto prkosno i
zaštitničko, a Liz na trenutak je pomislila da je laže. Onda je pogledao Liz u
oči, dostojanstveno i daleko, i rekao: “Ona je udovica, znate.” Reči su
pogodile Liz Votkins kao fizički udarac, a trenutak kasnije, nemavši više šta da
kaže, izašla je natrag na hladno božićno jutro i osetila suze u očima, ne od
hladnoće, već od osećaja gubitka. Kao da je opet mogla da oseti gubitak
sopstvenog muža u kostima, kao što je osećala snažan bol celu godinu nakon
što je poginuo u nesreći. Ona zaista jeste znala... nisu to bile priče koje je
izmislila u glavi. Znala je. I sama je prošla kroz to. Liz Votkins je osećala
bliskost sa njom još jednom, dok je hodala ka podzemnoj na Sedamdeset
osmoj i Aveniji Leksington. Dafne je bila udovica i živela je sama. Nije imala
nikoga osim sekretarice i spremačice. Liz Votkins je razmišljala kako je to
usamljeno postojanje za jednu ženu koja je napisala knjige pune mudrosti,
saosećanja i ljubavi. Možda je Dafne Filds bila usamljena kao i Liz. To ih je
dodatno povezalo dok je hodala niz stepenice u utrobu metroa ispod ulica
Njujorka.
 Treće poglavlje
Dafne je ležala ploveći u svojoj privatnoj izmaglici dok joj se činilo da se
jarka svetla probijaju kroz maglu iz daljine. Ako bi se potrudila i usredsredila
na njih, ona bi joj se nakratko približila, a onda bi je ponovo obavila magla,
kao da je plovila od obale ka nekom udaljenom mestu, gubeći iz vida
poslednje, jedva primetne naznake kopna i svetionik, čije je slabo svetio
treptalo ka njoj iz daleka. Bilo je nečeg poznatog u tom svetlu, zvukovima i
mirisu kojeg se sećala dok je ležala tu. Nije znala gde je, ali je osećala da je
bila tu i ranije. Bilo je nečeg poznatog u svemu tome. Ipak, u toj udaljenoj,
neopipljivoj poznatosti, u tim zvucima i mirisima, bilo je nečeg zastrašujućeg.
Nečeg strašno, strašno pogrešnog. U trenutku je, tako ležeći i sanjajući,
ispustila bolan jauk ugledavši u umu zid od neprobojnih plamenova. Sestra na
dužnosti je brzo došla do nje i pojačala dozu. Trenutak kasnije nije bilo više
uspomena, plamenova, i nije bilo bola. Opet je otplovila na prekrivaču od
mekanih, paperjastih oblaka, sličnih onima koji se vide kroz prozore aviona,
nestvarnih, besprekornih, ogromnih... oblaka na kojima poželiš da igraš i da
skačeš... Mogla je da čuje sopstveni smeh u daljini, okrenula se u snu da vidi
Džefa kako stoji pored nje, kao nekada davno.
“Hajde da se trkamo do one dine u daljini, Narcisu moj.” Narcis... Pače...
Dafi Kraljica... Smeško... imao je hiljadu nadimaka za nju, a u oku mu je uvek
blistao osmeh. Smešio se, ali je još nečega bilo tu. Još nečega samo za nju.
Trka je bila šala kao i svi njihovi drugi detinjasti podvizi. Njegove duge,
mišićave noge trkale su se protiv njenih tanušnih, gracioznih. Pored njega je
izgledala kao dete, kao da pleše na vetru, kao letnji cvet na padinama negde u
Francuskoj... njene krupne plave oči na preplanulom licu i zlatna kosa koja
vijori na vetru.
“Hajde, Džefri...” Smejala se dok su se trkali po pesku. Bila je brza, ali
nije mu dorasla. Sa dvadeset dve godine je izgledala kao da joj je dvanaest.
“Možeš ti to... možeš ti to!” Ali pre nego što su stigli do dine u daljini, on
bi je podigao u vazduh i vrteo, držeći je u naručju. Njegove usne su pritisle
njene u poznatoj strasti koja ju je ostavljala bez daha svaki put kada bi je
dodirnuo, kao da je prvi put, kao onda kada je imala devetnaest godina.
Upoznala ga je na sastanku Advokatske komore sa koje je izveštavala za Dejli
Spektejtor u Kolumbiji. Bila je na završnoj godini novinarstva i sa izuzetnom
ozbiljnošću i posvećenošću radila je na članku o uspešnim mladim
advokatima. Džef ju je odmah primetio, uspeo nekako da pobegne od kolega i
pozove je na ručak.
“Ne znam... trebalo bi da...” Kosa joj je bila skupljena u pundu u obliku
osmice na potiljku, iz koje je virila olovka, a u rukama je čvrsto držala svesku,
gledajući ga krupnim plavim očima koje su se osmehivale. Delovalo je kao da
ga izaziva bez reči. “Zar ne bi i ti trebalo da radiš?”
“Oboje ćemo raditi. Možeš da me intervjuišeš tokom ručka.” Zbog ovih
reči mu je, mesec dana kasnije, prigovorila da je bio umišljen. Ali nije. Samo
je očajnički želeo da provede neko vreme sa njom. I proveli su. Kupili su bocu
belog vina, nekoliko jabuka i pomorandži, veknu francuskog hleba i nešto sira.
Otišli su duboko u Central park, iznajmili čamac, i plovili po jezeru
razgovarajući o njegovom poslu, o njenim studijama, o putovanjima u Evropu,
letima iz detinjstva provedenim na jugu Kalifornije, Tenesiju i Mejnu. Njena
majka je bila iz Tenesija, a u njoj je bilo nečega što sugeriše delikatnu
južnjačku lepotu. Kada bi progovorila, pokazivala bi koliko je moćna i
direktna bila. To nije bio stil koji je Džef povezivao sa južnjačkom lepotom.
Njen otac je bio iz Bostona i umro je kada joj je bilo dvanaest. Posle toga su
se odselili natrag na jug što je Dafne mrzela i jedva trpela do odlaska na
koledž u Njujork. “Šta tvoja majka misli o tome?” Zanimalo ga je sve o njoj.
Šta god da mu je rekla, želeo je da zna još.
“Digla je ruke od mene, verujem” rekla je Dafne sa blagim osmehom kao
da ju je to zabavljalo. Oči su joj se opet užarile tako da su cepale nešto
duboko u Džefrijevoj duši. Bilo je nečeg prokleto primamljivog u njoj - u isto
vreme je bila privlačna i slatka, razuzdana i hrabra. “Odlučila je, uprkos svim
naporima, da sam ipak prokleti Jenki. I ne samo to, po njenom shvatanju radim
nešto neoprostivo. Imam mozak.”
“Tvoja majka ne odobrava mozak?” Džefri se zabavljao. Dopadala mu se.
Zapravo mu se previše dopadala, shvatio je dok je pokušavao da ne zuri u šlic
na njenoj plavoj lanenoj suknji i izvajane noge ispod nje.
“Moja majka ne odobrava otvorenu upotebu mozga. Južnjakinje su lukave.
Možda je bolja reč - podmukle. Mnoge su jako pametne, ali ne vole da to
pokazuju. Igraju se” rekla je to sa južnjačkim otezanjem dostojnim Skarlet
O'Hare. Oboje se nasmejaše na letnjem suncu. Bilo je divno julsko jutro, a
sunce je pržilo njihove gole glave u podne. “Moja majka je master
srednjovekovne istorije, ali nikada to ne bi priznala. Ona je samo lenja
južnjačka lepotica, znaš..” Otezanje se opet pojavilo dok se smejala i gledala
ga tim plavim očima boje različka. “Nekada sam želela da budem advokat.
Kako je to?” Opet je delovala neverovatno mlado postavljajući to pitanje. Uz
blagi uzdah, on se udobno zavalio u malom čamcu.
“Ima puno posla. Ali dopada mi se”, njegova specijalnost su bile
izdavačke aktivnosti. To ju je najviše zainteresovalo. “Da li razmišljaš o
studijama prava?”
“Možda.” Ali je onda odmahnula glavom: “Ne, ne zaista. Razmišljala sam
o tome. Ali mislim da je pisanje više za mene.”
“Kakvo pisanje?”
“Ne znam. Kratke priče, članci.” Zarumenela se blago na letnjem suncu i
spustila pogled. Bilo ju je sramota da prizna šta je zaista želela da radi. To se
možda nikada neće dogoditi. Samo je s vremena na vreme mislila da bi moglo.
“Volela bih da napišem knjigu jednog dana. Roman.”
“Zašto ne napišeš?”
Nasmejala se naglas dok joj je dodavao još jednu čašu vina: “Tek tako?”
“Zašto da ne? Možeš da uradiš šta želiš.”
“Volela bih da sam i sama toliko sigurna. Od čega bih živela dok pišem
knjigu?” Iskoristila je ono što joj je ostalo od novca koji je nasledila od oca za
školovanje. Imala je još jednu godinu i već se brinula da li će oskudni fond
moći da izdrži. Majka nije mogla da joj pomogne. Radila je u prodavnici
elegantnih haljina u Atlanti, ali je Kamila Bomant jedva uspevala i sebe da
prehrani od toga.
“Mogla bi da se udaš za bogataša” Džefri se smešio, ali Dafne se nije
zabavljala.
“Zvučiš kao moja majka.”
“Da li bi ona to volela?”
“Naravno.”
“Šta planiraš kad završiš školu?”
“Pristojan posao u nekom časopisu, možda u novinama.”
“U Njujorku?” Klimnula je glavom. Nije znao zašto, ali laknulo mu je.
Onda ju je pogledao znatiželjno, nakrenuvši glavu na jednu stranu. “Zar ne ideš
kući ovoga leta, Dafne?”
“Ne. Idem u školu i preko leta. Tako ću završiti ranije.” Nije imala
dovoljno novca da odugovlači.
“Koliko imaš godina?” Delovalo je kao da on radi intervju, a ne ona. Nije
mu postavila nijedno pitanje o sastanku Advokatske komore ili njegovom
zastupničkom poslu. Razgovarali su samo o njoj od kada su se odgurnuli od
doka u malom, iznajmljenom čamcu.
“Imam devetnaest godina”, rekla je to uz prizvuk nekog prkosa, kao da je
navikla da joj govore da je premlada, “a u septembru ću napuniti dvadeset i
biću na završnoj godini.”
“Zadivljen sam.” Oči su mu bile blage dok se smešio, a ona se zacrvene.
“Zaista to mislim. Kolumbija je teška škola, mora da si se zaista trudila.” Po
tonu u glasu je shvatila da ozbiljno to misli i bila je zadovoljna. Svideo joj se.
Možda i previše. Ili je u pitanju bilo samo sunce i vino. Znala je dok ga je
gledala da je ipak bilo više od toga. Zakrivljenost njegovih usana, blagost u
očima, graciozna snaga u rukama dok je lenjo zamahivao veslima s vremena na
vreme... način na koji ju je posmatrao, inteligentno i zainteresovano...
osećajnost u svemu što je izgovorio.
“Hvala ti...”, glas joj je odlutao i zazvučao nežno.
“Kakav ti je ostatak života?”
Bila je zbunjena pitanjem: “Kako to misliš?”
“Šta radiš u slobodno vreme? Pored toga što se pretvaraš da intervjuišeš
pomalo pijane advokate po Central parku.”
Nasmejala se i glas joj je odjeknuo dok su prolazili ispod malog mosta.
“Jesi li ti pijan? Mora da je sunce krivo koliko i vino.”
“Ne”, odmahnuo je glavom lagano dok su opet izlazili na svetlost, “mislim
da si ti kriva.” Nagnuo se ka njoj i poljubio je. Oboje su odlučili da izbegnu
povratak na posao. “Neće ni primetiti” ubeđivao ju je dok su šetali južno ka
zoološkom vrtu. Smejali su se nilskom konju, bacali kikiriki na slona i trčali
do kućice za majmune držeći nos i smejući se. Želeo je da je ubaci u red za
jahanje ponija kao da je devojčica, ali ona je odbila smejući se opet. Umesto
toga su iznajmili dvokolice i vozili se kroz park da bi konačno prošetali Petom
avenijom ispod drveća, dok nisu stigli do Devedeset četvrte ulice gde je ona
živela.
 “Hoćeš li da uđeš nakratko?” Nevino mu se osmehnula držeći crveni balon
koji joj je kupio u zoološkom vrtu.
“Voleo bih. Samo da li bi to odobrila tvoja majka?” Imao je dvadeset
sedam godina, a u poslednje tri godine, od kako je diplomirao prava na
Harvardu, nijednom nije pomislio na nečiju majku i šta bi ona odobrila ili ne.
To je dobro, jer ničija majka ne bi. Imao je gomilu izlazaka i besplatnog seksa
od kad je završio školu.
Dafne se smejala dok se propinjala na prste i stavljala ruke na njegova
ramena: “Ne, gospodine Džefri Filds, moja majka to ne bi odobrila.”
“Zašto?” pretvarao se da je uvređen dok ih je par koji se vraćao sa posla
posmatrao s osmehom. Bili su mladi i lepi i savršen par. Njegova kosa je bila
tamnije zlatna od njene, oči su mu bile očaravajuće sivozelene, njegove crte
podjednako lepo izvajane kao i njene, a njegova mladalačka snaga u jasnom
kontrastu sa njenom delikatnom veličinom dok ju je obgrljavao svojim rukama.
“Zato što sam Jenki?”
“Ne...”, nakrenula je glavu u stranu, a on oseti kako se sva topi dok su mu
ruke obujmljivale njen majušni struk, “nego si prestar i previše dobro
izgledaš.” Osmehnula se široko i polako se oslobodila njegovog stiska: “I zato
što si verovatno poljubio pola devojaka u ovom gradu”, nasmejala se opet,
“uključujući i mene.”
“U pravu si. I moja majka bi bila šokirana.”
“Onda pođi gore sa mnom na šolju čaja. Ja neću reći tvojoj majci, ako ti ne
kažeš mojoj.” Cimerka joj nije bila tu preko leta, a stan je bio mali i pristojan,
otrcan, ali ne ružan. Napravila je ledeni čaj koji je poslužila sa mentom i
prelepim kolačima od limuna. Seo je pored nje na kauč i odjednom je bilo
osam sati uveče, a on nije osećao umor i dosadu. Nije mogao da skloni pogled
sa nje i shvatio je da je konačno upoznao ženu svojih snova.
“Šta kažeš na večeru?”
“Još ti nisam dosadila?” Stopala je sklupčala pod sebe i sati su proleteli
kao minuti. Sunce tek što je zašlo za Central park, a zajedno su od prepodneva.
“Mislim da mi nikada nećeš dosaditi, Daf. Hoćeš li da se udaš za mene?”
Nasmejala se pitanju, posmatrajući mu lice, i primetila nešto začuđujuće
ozbiljno u njegovim očima: “Kao dodatak večeri ili umesto večere?”
“Ozbiljan sam, znaš.”
 “Ti si lud.”
“Ne”, gledao ju je trezveno, “zapravo sam pakleno pametan. Diplomirao
sam među prvih pet u svojoj klasi, imam dobar posao, a jednog dana ću biti
moćan i uspešan advokat. Ti ćeš da pišeš popularne knjige”, suzio je oči kao
da razmatra dalje, “i imaćemo troje dece verovatno. Trebalo bi da imamo
dvoje, ali si baš mlada pa ćemo verovatno dobiti treće pre nego što napuniš
trideset. Šta kažeš?”
Nije mogla da prestane da se smeje: “Kažem da si lud.”
“Dobro, pristajem. Neka bude dvoje. I pas. Zlatni labrador.” Smejala se i
odmahivala glavom. “Dobro, francuska pudla... čivava?”
“Hoćeš li prestati?”
“Zašto?” Iznenada je delovao kao dečak, a ona oseti kako joj srce opet
preskače kao tog popodneva dok je bila uz njega. “Zar ti se ne dopadam?”
Delovao je potpuno ozbiljno i savršeno smireno. “Nikoga ranije nisam
zaprosio, Dafne. Nikada.” Naslonio se na kauč. “Kada ćemo se venčati?”
“Kad napunim trideset.” Prekrstila je ruke i gledala ga zabavljajući se.
Posmatrali su se sa suprotnih strana kauča, ali je on svečano odmahnuo
glavom.
“Kad ti budeš imala trideset, ja ću imati trideset osam. Biću prestar.”
“A ja sam premlada. Javi se za deset godina.” Odjednom je delovala
starije, samouverenije i veoma, veoma snažno. To mu se dopalo, pa se polako
pomerio ka njoj preko kauča.
“Ako bih izašao odavde, zvao bih te za deset minuta. Ako bih se naterao da
čekam toliko. Hoćeš li se udati za mene?”
“Ne”, ali se njena unutrašnjost pretvorila u kašu kada joj se primakao.
“Volim te, Dafne. Čak iako misliš da sam lud. A nisam. Verovala mi sada
ili ne, venčaćemo se.”
“Ja nemam ni dolara”, osetila je potrebu da mu to kaže, kao da je bilo
ozbiljno ono što je govorio. Kao da je zaista mislio sve. Najluđe od svega je
bilo što je ona znala da je ozbiljan.
“Nemam ni ja, Daf. Ali imaćemo jednog dana. Oboje. A do tad možemo da
živimo na ovim divnim kolačima i ledenom čaju.”
“Da li si ozbiljan, Džef ?”, pogledala ga je delujući odjednom krhko.
Morala je da zna. Možda se samo igrao sa njom. Nadala se da nije to u pitanju.
Glas mu je bio promukao, moćan i nežan dok joj je dodirivao obraz
jednom rukom. Drugom rukom je posegnuo za njenom: “Jesam. Znam u ovom
trenutku da će sve biti u redu između nas, šta god da se desi, Daf. Osećam to.
Mogu da te oženim večeras, i znam da bi to bilo ispravno za nas do kraja
života. Ovako nešto se dešava samo jednom u životu. I neću to propustiti. Ako
se budeš protivila, proganjaću te dok me ne saslušaš. U pravu sam i znam to.”
Nakon kratke tišine između njih, dodao je: “A mislim da i ti to znaš.”
Oči joj zaroniše u njegove. Mogao je da vidi suze kako se gomilaju na
trepavicama: “Moram da razmislim o ovome... nisam sigurna da razumem šta
se desilo.”
“Ja razumem. Zaljubili smo se. Jednostavno je. Mogli smo da čekamo još
pet godina da pronađemo jedno drugo, ili deset, ali nismo. Našao sam te
danas, na onom prokleto dosadnom sastanku. Pre ili kasnije, bićeš moja žena.”
Poljubio ju je nežno i dalje čvrsto stežući njenu ruku. “Sada ću da ti poželim
laku noć, pre nego što uradim nešto zaista ludo. Recimo da te napadnem.”
Smejala se jer se osećala savršeno bezbedno. Ima drugih koje nikada ne bi
pustila u stan, ali je instinktivno znala da je bezbedna sa Džefom. To je jedna
od stvari koju je odmah zavolela kod njega. Osećala se bezbedno, srećno i
zaštićeno. Osećala se tako dokje lutala sa njim od čamca do zoološkog vrta. To
je bila moć kojom je zračio, tiha snaga, pomešana u isto vreme sa nečim
nežnim. “Zvaću te sutra.”
“Biću u školi.”
“Kad krećeš ujutru?”
“U osam sati.”
“Onda ću te zvati pre toga. Možemo li da se vidimo za ručak?” Klimnula je
glavom, osetivši iznenadni nalet strahopoštovanja i ošamućenosti.
“Da li je ovo stvarno?”
“Veoma.” Poljubio ju je na vratima, a ona je osetila nemir za koji nije
znala ranije. Te noći, dok je ležala u krevetu razmišljajući o njemu,
pokušavajući da sredi misli, osetila je čežnju kakvu do tada nije poznavala.
On je zaista mislio sve što joj je rekao te prve večeri. Pozvao ju je
sledećeg jutra u sedam sati, i pojavio se ispred škole novinarstva na vreme, u
podne. Jakna mu je bila prebačena preko ramena, kravata u džepu, a zlatna
kosa sijala je na suncu, dok je Dafne oklevajući silazila niz stepenice,
osećajući se stidljivo po prvi put. Ovo je bilo drugačije nego prethodnog dana.
Nije bilo meteži sastanka Advokatske komore oko njih, nije bilo vina, čamca,
ni zalaska sunca na njenom prozoru. Sada je tu bio izuzetan zlatni čovek koji je
stajao na podnevnom suncu, ponosno joj se osmehujući kao da je poseduje. U
srcu je znala da je poseduje, i da će tako biti zauvek.
Zaustavili su taksi i otišli u muzej Metropolitan na ručak. Seđeli su pored
bazena dok su se igrali hranom. Do trenutka kada ju je vratio u školu, osećala
se potpuno opušteno sa njim. Bilo je nečeg izuzetnog u njemu, a ona je opet
osetila istu snagu i bezbednost koju je osetila uz njega prethodnog dana.
Spremila mu je večeru u svom stanu te noći. Još jednom je otišao rano. Tog
vikenda ju je odveo u Konektikat u poseru prijateljima. Igrali su tenis, jedrili, i
vratili se kući tena zlatnog od sunca. Ovog puta ju je odveo u svoj stan na
Istočnoj pedesetoj i spremio večeru. Tu ju je konačno uzeo u naručje i klizeći
rukama pažljivo preko njene svilenkaste zlatne kože učinio da ona oseti
potpunu žudnju za njim. Provela je noć u njegovim rukama, a tek je sledećeg
jutra vodio ljubav sa njom, nežno i oprezno, svečano obuzdavajući strast
veoma zaljubljenog čoveka u devicu. Učinio joj je sve prelepim, a te noći su
vodili ljubav u njenom stanu. Ovog puta je ona preuzela vodstvo i iznenadila
sebe, ne njega, snagom svoje želje i strasti.
Proveli su ostatak leta u krevetu i van njega, usklađujući svoj raspored sa
rasporedom svojih cimera. Dafnina cimerka se vratila krajem avgusta. Na
kraju Džefri to više nije mogao da podnese i za uskršnje praznike su odleteli u
Tenesi i venčali se. Bila je to tiha ceremonija kojoj su prisustvovali njena
majka i desetak prijatelja. Nosila je dugu belu haljinu od organdin-svile i
veliki šešir, kao i veliki buket divljeg cveća i belih rada. Njena majka je
plakala, što od olakšanja, što od oduševljenja, dok je gledala ćerku kako se
udaje.
Kamila je umirala od leukemije, ali nije ništa rekla Dafne. Pre nego što su
odleteli natrag na sever, rekla je Džefriju. Obećao je da će voditi računa o
Dafne zauvek. Tri meseca kasnije je umrla, a Dafne je bila trudna sa prvim
detetom. Džef je odleteo u Adantu sa njom na sahranu, pobrinuo se za sve i
držao ju je dok je plakala. Nije imala nikoga više osim Džefrija i bebe koja je
stizala u martu.
Tokom leta ju je gledao kako tuguje za majkom dok su opremali novi stan
dragocenostima koje su doneli iz Atlante. Diplomirala je na Kolumbiji u junu,
a u septembru je dobila prvi posao u časopisu Kolins, visoko cenjenom
ženskom magazinu. Džefri je mislio da nema smisla da ide na posao dok je
trudna, ali na kraju je pristao i morao je da prizna da je to dobro uticalo na nju.
Uzela je odsustvo nakon Božića, i primirila se naredna dva meseca kako bi
dočekala bebu. Svakim danom bivala je sve uzbuđenija i on je konačno video
kako je bol od letos napustio njene oči. Ubeđivala ga je da bebu nazovu Džefri
ako bude dečak, ali je on želeo devojčicu koja će ličiti na nju. Kasno u noć, u
krevetu, dodirivao bi joj stomak s ljubavlju i čuđenjem u očima osećajući bebu
kako se rita.
“Boli h te to?” Zaista je brinuo zbog nje, ali sa dvadeset jednom godinom,
ona je bila slika i prilika zdravlja, i smejala se njegovoj brizi.
“Ne. Ponekad je smešan osećaj, ali ne boli.” Gledala ga je srećno dok je
ležao pored nje, a on se osetio skoro krivim kada je posegnuo da joj dodirne
grudi. Uvek ju je želeo, čak i sada, i vodili su ljubav skoro svake večeri. “Ne
smeta ti, Džefe?”
“Ne. Naravno da ne. Prelepa si, Daf. Čak i lepša nego što si ikada bila.”
Bilo je nečeg blagog i sjajnog na njenom licu dok joj je zlatna kosa padala
preko ramena kao klasje pšenice, a oči su joj gorele nekom unutrašnjom
svetlošću o kojoj je čitao, ali je nikada nije video. Bila je ispunjena
obećanjima i nekom vrstom magične radosti.
Pozvala ga je dok je bio u kancelariji, kada je osetila nekoliko prvih
bolova. Zvučala je veselo, skoro preterano veselo. On je požurio kući da bude
sa njom, zaboravljajući klijenta u kancelariji, kaput iza vrata i noseći sa sobom
zakonik koji je imao u rukama kada ga je pozvala. Bio je uspaničen i uplašen
više nego što je želeo da prizna. Ali kada ju je video da ga čeka, sedeći mirno
u stolici, znao je da će sve biti u redu, kao što je uvek znao. Zarazila ga je
njena smirenost, pa je sipao po čašu šampanjca oboma. “Za našu ćerku.”
“Za tvog sina!” Izazivala ga je očima i smejala se, a onda joj se pogled
ispuni bolom. Trgao se istog trenutka, uhvatio je za ruku, zaboravio na
šampanjac i prisećao se svega što su naučili na časovima koje su pohađali
prethodna dva meseca. Pomagao joj je da prođe kroz svaki bol, mereći
razmake između njih na štoperici koju je kupio, do četiri sata kada je osetila da
je došlo vreme. Doktor ih je dočekao u bolnici. Dafne se smešila i izgledala
skoro kraljevski, držeći glavu uspravno, toliko uzbuđena i ponosna, a onda
iznenada ranjivo dok se naginjala ka njemu, dahćući nežno uz njegovu pomoć.
Oči su joj igrale od toga što su delili, skoro nedodirljivog za rastući bol.
 “Neverovatna si, dušo. Oh, Bože, koliko te volim.” Pomogao joj je da
stigne do sobe za porođaje, stajao uz nju, držao je za ruku i disao, navukao
masku i odeću i požurio u porodilište sa njom u devet sati te večeri. U deset i
devetnaest, Dafne je, gurajući svom snagom, dok su se Džefriju slivale suze niz
lice posmatrajući je sa divljenjem i strahopoštovanjem, rodila devojčicu. Emi
Kamila Filds je promolila glavu u svet prodornim vriskom, dok je njena majka
ispustila zvuk pobede i razdraganosti. Doktor je bebu podigao uvis i ubrzo je
bila u Dafninom naručju, dok ih je Džefri obe posmatrao odozgo, smejući se i
plačući. Milovao je Dafne po vlažnoj kosi jednom rukom i držao bebin
malecni prst drugom.
“Zar nije prelepa, Džefri?” Dafne je plakala i smejala se u isto vreme.
Gledala je u njega nagore, osećajući sve što i on kada se sagnuo i poljubio je
nežno u usta.
“Ti mi nikada nisi bila lepša, Daf.”
“Volim te.” Sestre su se odmakle, osećajući se kao i svakog puta. Nikada
nisu bile imune na čuda koja viđaju svakog dana. Njih troje ostadoše sami
koliko je to bilo moguće. Dafne je nakon toga odvedena u svoju sobu gde je
odmah zaspala, a Džefri je otišao kući u ponoć da leži budan u njihovom
krevetu razmišljajući o njihovoj devojčici, o svojoj ženi i svemu što su
zajedno doživeli u prethodne dve godine.
Sledeća godina je brzo proletela. Dafne se vratila na posao u Kolinsu kada
je Emi napunila godinu dana. Otegla je odmor što je duže mogla i mrzelo ju je
da se vrati na posao, ali koliko god da je volela Emi, želela je i da radi. Znala
je da joj je to potrebno, da ostane ono što jeste, a Džef je razumeo da joj je
važno da bude svoja pored toga što je majka i supruga. On je uvek razumeo.
Imali su dadilju svakog dana, stariju ženu koju je Dafne pronašla nakon što se
beba rodila, a Džef joj je pomagao da noću brine o bebi. Vikendom su išli u
park ili su se vozili u unutrašnjost da vide prijatelje. Njihov život je bio
magično kvalitetan i to su osećali svi koji su ih poznavali.
“Žar se vas dvoje nikada ne svađate?”, čikao ih je jedan od Džefovih
prijatelja sa posla kada su došli u Konektikat jednog vikenda. Voleo ih je
oboje i zavideo Džefu više nego što je želeo da prizna.
“Naravno da se svađamo. Najmanje dva puta sedmično. Zakazujemo
svađe. Malo je istučem, ona me naziva pogrdnim imenima, komšije pozovu
policiju, a kad oni odu, gledamo TV.” Dafne mu se osmehnula preko Emine
glave i poslala mu poljubac. Kao i uvek, bio je duhovit, pažljiv, stabilan i sve
ostalo što je želela od muškarca. On je za nju bio ostvarenje sna.
“Muka mi je od vas dvoje”, žalila se prijateljeva žena dok ih je
posmatrala. “Kako venčani par može biti toliko srećan? Zar vas dvoje nemate
osećaja?”
“Nimalo”, odgovorio je Džef sa jednom rukom preko Dafninog ramena dok
joj je Emi iskakala iz krila i otišla da juri mačku koju je upravo ugledala.
“Izgeda da smo previše glupi za nešto bolje.” Ali to je bilo dobro kod njih.
Bili su veseli i bilo je jako prijatno i zabavno biti sa njima. “Savršen par”,
nazivali su ih njihovi prijatelji. To je nekada Dafne činilo nervoznom i plašila
se da je sve previše dobro da bi potrajalo, ali nakon dve godine, njihov odnos
je postao još bolji. Postali su kao jedno i osim njegove strasti prema
agresivnim ragbi utakmicama u Central parku nedeljom po podne, nije
postojalo apsolutno ništa što bi Dafne menjala. U pitanju su bile dve osobe
koje su našle ono što im zaista odgovara i bili su dovoljno mudri da tretiraju
jedno drugo kako valja, jedini problem im je predstavljao manjak novca u
pojedinim situacijama, ali to nije preterano mučilo ni Dafne, ni Džefa. Sa
trideset dve godine Džef je zarađivao pristojnu advokatsku platu. Bilo im je
dovoljno, a njena plata iz Kolinsa je bila dodatak. Razmišljali su i o drugom
detetu. Kada je Emi napunila tri i po godine, odlučili su da probaju još
jednom, ali se ništa nije desilo.
“Zabavno je pokušavati, zar ne, mala?” zadirkivao ju je na Božić u nedelju
ujutru. “Hoćeš opet da probamo?”
“Nakon onoga sinoć? Nisam sigurna da imam snage.” Nakon što su okitili
jelku i spremili poklone za Emi, vodili su ljubav do tri ujutru. Osmehnula mu
se, a on je zagrlio sa leđa. Njihov seksualni život je postao još bolji nego što
je bio pre pet godina. Prolepšala se i bila je starija. Sa dvadeset i četiri bila je
ženstvenija dok je hodala preko sobe, a onda povlačila prstom preko njegovog
golog stomaka, kružeći lagano oko mesta na kojima mu je to najviše prijalo.
“Ako nastaviš da radiš to, bićeš silovana!” Ali Emi je uletela u sobu.
Naručje joj je bilo puno novih igračaka, a on se brzo umotao u peškir dok ju je
Dafne odvodila da obuče novu lutku koju joj je doneo Deda Mraz.
“Izvini, dušo.”
“Deca!” Prevrnuo je očima i otišao da se istušira. Bio je to lenj, lagan dan.
Njih troje je jelo ćurku i žele i preliv od brusnice dok više nisu mogli da se
pomeraju. Kada je Emi konačno otišla na spavanje uveče, oni su sedeli ispred
kamina u dnevnoj sobi čitajući najnoviji nedeljni Tajms, ispijajući šolje tople
čokolade i gledajući u drvo. Bio je to savršen Božić na opušteno nedeljno
popodne i veče dok se Dafne protezala preko kauča i stavljala glavu u
Džefrijevo krilo.
“Planinski venac u Peruu?”
“Odustajem. Ne znam” nije imao talenta za ukrštene reči s kojima se ona
hvatala u koštac svake nedelje pa i tokom božićnih praznika. “Kako rešavaš tu
prokletu stvar, Daf ? Bože, išao sam na Harvard, bio dobar student, pa i dalje
ne mogu tri reči da pogodim.” Završavala bi je celu do utorka i nije odustajala
dok ne bude gotova. Nije bio od pomoći, ali ga je ona ipak uvek zapitkivala. “I
nemoj slučajno da me pitaš ko je Betovenova sestra ih ću prosuti vrelu
čokoladu po tebi.”
“To mi treba!” osmehnula se zločesto i sela. “Nasilje! To je reč koje nisam
mogla da se setim na dvadeset šest vodoravno.”
“Poludeću od tebe. Hajde”, ustao je i pružio joj ruku, “idemo u krevet.”
“Sačekajmo dok se vatra ugasi.” Njihova spavaća soba je, kao i Emina,
bila na spratu malog dupleksa koji su uzeli prošlog leta od njegove povišice.
Dafne je volela kamin, ali je uvek brinula, posebno sada dok je jelka tako
blizu.
“Prekini da brineš. Skoro se ugasila.”
“Hajde da sačekamo onda.”
“Hajde - ne!” Uštinuo ju je za zadnjicu. “Toliko sam napaljen da ne mogu
da razmišljam. Mislim da si mi stavila afrodizijak u čokoladu.”
“Gluposti”, nacerila se dok ga je gledala ustajući, “ti si seksualni manijak
od kako smo se upoznali. Ne treba ti afrodizijak, Džefri Filds. Treba ti šalitra
u hrani da bi bio normalan.” Smejao se i pojurio je uz stepenice do spavaće
sobe gde ju je nežno bacio na krevet i počeo da je miluje ispod džempera, dok
se ona pitala, kao i prethodna dva meseca, da li će ovog puta zatrudneti. “Šta
misliš zašto nam treba ovoliko vremena ovog puta?” Delovala je blago
zabrinuta. Sa Emi je zatrudnela skoro iz prvog pokušaja, ali ovog puta nije bilo
tako. Džefri je samo slegnuo ramenima i nasmešio se.
“Možda sam ja ostario... dođavola, možda moraš da nabaviš novi model.”
Oči su joj bile ozbiljne dok ga je posmatrala preko kreveta i dok su se
skidali: “Nikada neću naći nekoga kao što si ti, Džefe. Briga me da li ćemo
imati još jednu bebu. Da li znaš koliko te volim?”
“Koliko?”, glas mu je bio dubok i hrapav dok se naginjao ka njoj preko
kreveta i lagano je privlačio sebi.
“Više nego što možeš da zamisliš, ljubavi moja.” Dafnine reči su se
istopile na Džefovim usnama dok su se zagrljeni ljubili. Počeli su da vode
ljubav ispod jorgana koji je ona kupila za njihov veliki metalni krevet. Krevet
je bio interna šala. Federi su škripali i strašno je krckao dok su vodili ljubav,
ali je bio antikvitet koji su nabavili na jednoj aukciji i voleli su ga. Kupili su
jedan manji za Emi, a Dafne je među majčinim stvarima pronašla prelep dečiji
jorgan koji je njena baba napravila.
“Misliš da bi trebalo da proverim šta radi Emi?” Uvek je to radila pre
nego što bi otišli na spavanje, ali ove noći se osećala čulno i lenjo dok je
ležala ušuškana u naručju svog muža. I on se osećao tako. Na jedan trenutak se
zapitala da li će u njenoj materici opet biti života. Njihovo vođenje ljubavi je
bilo revnosno, predano i ozbiljno, pa se činilo da bi moglo da rezultuje
dugočekanim drugim detetom. Razmišljala je o detetu koje su želeli, a ne o
onom koje imaju, dok je sanjivo ležala u Džefrijevom naručju.
“Dobro je ona, Daf” zadirkivao ju je uvek jer je stajala svečano pored
Eminog kreveta svake večeri, gledajući dole u zlatokosu devojčicu koja je
toliko ličila na nju. Ako bi spavala previše mirno, Dafne bi stavila prst ispod
njenog nosa da se uveri da diše. “Miruj večeras. Dobro je ona.” Dafne se
pospano osmehnula, a trenutak kasnije je čvrsto spavala sklupčana u
Džefrijevom udobnom stisku. Ležala je tako spavajući satima dok se nije
polako promeškoljila u nekom udaljenom snu. Stajali su pored vodopada, njih
troje: ona, Džefri i Emi, a zvuk padajuće vode je bio toliko snažan da joj je
remetio san. Ali bilo je još nečega tu, mirisa iz šume kom nije mogla da
pobegne; na kraju se promeškoljila pored Džefrija, kašljući. Otvorila je oči da
pobegne snu i pogledala kroz vrata njihove spavaće sobe da bi otkrila da je
zvuk vode koji ju je probudio zapravo vatrena stihija, a ispred sobe im je bio
plameni zid.
“Džefe! Bože, Džefe!” Skočila je iz kreveta, osećajući omamljenost i
vrtoglavicu, a on se pomerio polako kad ga je prodrmala i počela da vrišti.
“Džefe! Emi!” Bio je budan i odmah shvatio šta se događa, ali se otežano
izvukao iz kreveta i go krenuo ka vratima. Dafne je bila odmah iza njega; oči
su joj bile ogromne od straha, dok su njega plamenovi primorali da se povuče.
“Bože, Džefe, beba!” Iz očiju su joj se slivale suze od oporog dima i sirovog
straha. On se hitro okrenuo ka njoj i zgrabio je čvrsto za ramena urlajući da
nadjača vatru.
“Prekini, Daf! Vatra je u hodniku. Mi smo bezbedni, a i ona je. Idem sad po
nju i biće sve u redu. Hoću da se umotaš u ćebe i da otpuziš što brže možeš
dole niz stepenice do izlaza. Uzeću Emi iz kreveta i dolazim za tobom. Nemaš
čega da se plašiš! Razumeš li me?” Umotavao ju je u ćebe dok je govorio,
pokreti su mu bili brzi i spretni. Gurao ju je prema podu ka vratima njihove
spavaće sobe i govorio joj jasno na uho: “Volim te, Daf. Biće sve u redu.” Bio
je apsolutno ubeđen u to što govori i poleteo nekoliko metara ka Eminoj sobi,
dok je Dafne krenula niz stepenice pokušavajući da ne panici i znajući da će
Džef zaštititi Emi. Uvek je vodio računa o njima... uvek.. uvek... uporno je to
ponavljala sebi dok je puzeći silazila niz stepenice pokušavajući da pogleda
za sobom, ali dim je postao gušći i jedva je mogla da diše. Osećala se kao da
pliva u oštrom dimu i nije mogla da vidi. Odjednom se iza nje začula
eksplozija, ali činilo joj se da dolazi sa velike udaljenosti, a ona je opet bila u
snu pored vodopada sa Emi i Džefom. Zapitala se da li je i vatra bila samo
san. Laknulo joj je dok je shvatala da jeste... samo san... samo san... dok je
tonula u snove i osećala Džefa pored sebe... zatim je čula glasove u snu koji se
nastavljao, a onda i čudno, jezivo zavijanje... opet poznat zvuk... taj zvuk... i
svetla kako joj prilaze kroz maglu... “Gospođo Filds” govorili su glasovi,
“gospođo Filds.” Onda su svetla postala prejaka. Bila je na nepoznatom,
zastrašujućem mestu. Osećala je užas kako teče kroz nju kao vrela krv. Nije
mogla da se seti kako je tu dospela i zašto, i tražila je Džefa svuda...
zarobljena između jave i sna... na rukama i nogama su joj bili zavoji, a na licu
debeli sloj masti. Doktor ju je posmatrao odozgo s izrazom očaja dok je
vrištala: “Ne, ne! Ne moja beba! Ne Džef! NE...”
Dafne Filds je dozivala kroz noć slomljenim glasom punim bola, sećajući
se kada je poslednji put videla ta svetla... nakon požara. Bilo je božićno jutro
kada se probudila, a dnevna sestra na intenzivnoj nezi je trčeći došla do nje.
Ležala je, tresla se, širom otvorenih očiju, a lice joj je bilo zaleđeno od bola.
Probudila se tada kao i sada, osećajući oštricu agonije kako je preseca poput
giljotine, kao i onda, devet godina ranije, one noći kada su Džef i Emi umrli u
požaru.
 Četvrto poglavlje
Barbara Džarvis je stigla u Lenoks Hil dva sata nakon što ju je Liz Votkins
pozvala. Potražila je Barbarin broj kad je stigla kući, a Barbara je odmah
došla, tresući se od glave do pete kada je čula vesti. Bilo je devet sati ujutru, i
za razliku od sređene medicinske sestre koja ju je vodila niz hodnik, Barbara
je delovala kao da nije spavala celu noć. Bila je budna do kasno, a vesti o
Dafninoj nesreći su je potresle do srži. Rečeno joj je da je njena poslodavka
na intenzivnoj nezi u Lenoks Hilu i da može da je poseti i da obavesti sve
njene rođake. Liz Votkins se pitala, nakon što je obavila poziv, da li će
sekretarica doći i kakva li će biti. Nije delovala preterano ljubazno preko
telefona, nije se zahvalila Liz na pozivu, i zvučala je skoro sumnjičavo na
sestrine reči. Liz je posumnjala da je čudna, a u tome bi se složila i sestra koja
ju je videla na recepciji. Ne baš čudna, ali daleko od ljubaznog. Imala je
žestok, zaštitnički stav dok se raspitivala o Dafninoj sobi. Njena pitanja su
imala prizvuk paranoje, što je sestru naljutilo i iznerviralo. Želela je da zna da
li su obavestili štampu, da li je već neko dolazio da vidi gospođicu Filds, da li
se ime pojavilo u glavnom registru, i da li je osoblje znalo ko je ona.
“Da, neki od nas znaju”, sestra je zurila u nju, “čitali smo njene knjige.”
“Možda je tako. Ali ovde ne piše. Ne želim da se gospođica Filds
uznemirava.” Barbara Džarvis je delovala svirepo dok je stajala uspravno,
impresivno visoka. Njena tamna kosa je bila vezana u punđu, a oči duboko
namučene. “Da li je to jasno? Ako neko iz novina bude zvao, neće biti
komentara, priča, izveštaja. Gospođica Filds mrzi publicitet, a u ovakvim
trenucima ima pravo da bude ostavljena na miru.”
Sestra na dužnosti se iznervirala: “Imali smo ovde guvernera Njujorka
prošle godine, gospođice...” Bila je toliko umorna da nije mogla ni da se seti
ženinog imena, i dobila je nagon da je nazove gospođicom Gadurom, ali se
suzdržala: “I uživao je potpunu privatnost kao što će i gospođica Filds.” Bilo
je očigledno da joj crnokosa Amazonka koja je stajala naspram nje nije
poverovala ni reč. Bila je potpuna suprotnost od svoje poslodavke koja je tako
malena, tako krhka, osetljiva i plava ležala u bolničkom krevetu.
“Kako je ona?”
“Nema promena od kako su Vas pozvali. Imala je tešku noć.”
 Majušne munje brige zasijaše u očima Barbare Džarvis: “Da li je u
strašnim bolovima?”
“Ne bi trebalo. Lekovi su dobro dozirani, ali teško je reći.” Onda se
zapitala da li bi Barbara mogla da objasni očigledne užase koje je Dafne
preživljavala prethodne noći. Glas joj je omekšao dok je posmatrala Barbaru
Džarvis: “Imala je napornu noć.” Rekla joj je za košmare koje je Liz Votkins
upisala u izveštaj, a nešto u oku Barbare Džarvis je pokazivalo da zna o čemu
se radi, ali da ništa neće reći. “Imala je košmare... snove... možda je od
potresa. Nisam sigurna.” Sekretarica ništa nije progovorila. “Ako želite da je
vidite, možete nakratko. Dolazi svesti na trenutke i gubi se. Možda Vas ne
prepozna.” Barbara je klimnula glavom i brzo pogledala ka sobama niz dobro
osvetljeni hodnik. Intenzivna nega je bila jeziva čak i za zdravu osobu. Nigde u
hodniku nije bilo ni traga od dnevne svetlosti, iako je sve bilo svetio, ali
fluorescentno, veštačko i sjajno. Bilo je više nego strašno, a Barbara Džarvis
nikada ranije nije videla jedinicu za intenzivnu negu. Ali znala je da Dafne
jeste. Došla je kod nje dugo posle tragičnog požara, ali Dafne joj je jedne noći
sve ispričala. Znala je sve o tome, i o Emi i Džefriju, a nakon tri godine
provedene sa Dafne, znala je i mnogo više od toga.
“Mogu li da je vidim sada?”
Sestra je klimnula glavom i odvela je do Dafnine sobe. Ušla je u sobu
okretno, tiho koračajući i stala pogledavši dole u Dafne, a onda bacila pogled
na monitore zadovoljna što je sve u redu. Dobila je još jednu dozu demerola
sat vremena ranije i trebalo bi da spava još nekoliko sati. Sestra je pogledala u
Barbaru i videla kako joj se suze lagano slivaju niz obraze dok je prilazila
Dafne i uzimala njenu malu belu ruku u svoju, krupniju, i držala je kao da je
Dafne dete. Puls joj je i dalje bio previše slab i još uvek nisu mogli da budu
sigurni hoće li preživeti. Barbara je zadržavala dah dok ju je posmatrala.
Trudila se da ne zaplače ali nije uspela. Sestra ih je napokon ostavila same, a
Barbara je ostala da zuri u Dafne u očajanju dok se sestra nije vratila i dala
znak Barbari sa vrata. Visoka, snažna žena stajala je upravo onde gde ju je
glavna sestra i ostavila. Nežno je spustila Dafninu ruku na krevet i napustila
sobu. Dok je polako hodala natrag niz hodnik, na jedan dugi trenutak videlo se
da je skrhana tugom, a onda je ponovo vratila svoju masku dok su stajali pored
pulta.
“Hoće li biti u redu?”, Barbarine oči su tragale za nečim što nisu mogle da
imaju. Tražile su neko ohrabrenje, nadu, obećanje. Bilo je teško poverovati da
Dafne neće preživeti, da leži tu, tako mirna, majušna, nepokretna. Delovalo je
kao da je već mrtva, Liz je bilo drago što je saznala da Dafne izaziva istu
strast kod onih koji su je poznavali, kao kod onih koji su čitali njene knjige.
Ali Barbara Džarvis je sada gledala u nju, čekala odgovor; odgovor koji niko
nije imao, osim Boga.
“Prerano je reći. Mogla bi da preživi”, glas joj se ublaži zbog godina
prakse, “ili ne. Doživela je teške povrede.” Barbara Džarvis je klimnula
glavom i odšetala lagano do telefonske govornice. Kada je izašla pitala je
kada bi mogla da vidi Dafne opet i rekli su joj za pola sata. “Želite li šolju
kafe? Možete da budete pored nje na petnaest minuta svakih sat vremena. Ili...”
Ili možda želi da ode. Ipak joj je samo sekretarica.
Barbara je pročitala šta misle. “Ostaću.” Pokušala je da se osmehne blago,
ali napor se činio ogromnim. “Volela bih kafu.” A onda, skoro bolno: “Hvala.”
Sestra studentkinja ju je odvela do aparata za kafu prikladno smeštenog pored
plavog kauča od vinila koji je svedočio o nekoliko životnih vekova patnje.
Kauč joj je delovao deprimirajuće, dok je mislila na ljude koji su čekali tu da
saznaju da li će im voljeni živeti ili umreti, i uglavnom dočekali ovo drugo.
Sestra u plavim prugama je sipala u šoljicu crnu kafu koja se pušila i dala je
Barbari. Visoka žena je stajala i gledala devojku u oči: “Da li ti čitaš njene
knjige?” Pocrvenevši, mlada sestra klimnu glavom. A onda je otišla. U tri sata
se Liz Votkins vratila u duplu smenu. Barbara je i dalje bila tu. Delovala je
uspaničeno i iscrpljeno, Liz je proverila grafikone i videla da nema
poboljšanja.
Zatim je došla do porazgovara sa Barbarom nakon nekog vremena i sipala
joj svežu kafu. Razmišljala je o Barbari. Verovala je da je sličnih godina kao
Dafne. Na jedan nepromišljeni trenutak je htela da pita Barbaru kakva je Dafne
zaista, ali je znala da bi to izazavalo da se sekretaričino neprijateljsko
raspoloženje ponovo vrati obavijujući je kao oblak.
“Ima li nekoga od porodice koga bi trebalo zvati?”, jedino se to usudila da
pita.
Barbara je oklevala delić sekunde, a onda odmahnula glavom: “Ne.
Nikoga.” Htela je da kaže da je Dafne sama na svetu, ali to nije bilo potpuno
tačno. U svakom slučaju, to ova žena nije morala da zna.
“Koliko sam shvatila, ona je udovica.”
Barbara je bila iznenađena da to zna, ali je klimnula glavom i srknula kafu.
Izašlo je jednom u Kornoj Šou, ali nikada nije o tome govorila. Nije želela da
iko zna. Znali su je samo kao gospođicu Filds, a to je ukazivalo da nikada nije
imala muža. Isprva se Dafne učinilo da je to izdaja Džefa, ali je znala da je
tako najpametnije. Nije mogla da razgovara o njemu i Emi. O njima je govorila
samo... Barbara je oterala te misli iz glave, plašeći se šta će sada biti sa njom,
“Nije bilo poziva iz novina?” podigla je pogled sa kafe, iznenada
zabrinuta.
“Nije.” Liz se osmehnula ubeđujući je: “Ja ću se postarati za to. Ne brinite.
Nećemo im dopustiti da joj se približe.”
Po prvi put se Barbara osmehnula malim, ali iskrenim osmehom. Čudno je
kako joj je lice na trenutak bilo skoro lepo. “Prezire publicitet.”
“Mora da joj je teško. Mora da je proganjaju stalno.”
“Da” Barbara se opet osmehnula, “ali ona je genije u izbegavanju kad to
želi. Na turnejama nema pomoći, ali i tada uspeva da izbegne neprimerena
pitanja.”
“Da li je stidljiva?” Liz je bila gladna za nekim delićem prave Dafne. Ona
je jedina poznata ličnost koju je zaista želela da upozna; sada je bila tu, tako
blizu, a opet je bila potpuna zagonetka.
Barbara Džarvis je opet bila oprezna, ali ne neprijatna: “Na neki način
jeste. Na neki drugi, nije uopšte. Mislim da je prava reč 'povučena'. Voli
privatnost. Ne plaši se ljudi. Samo se drži podalje. Osim”, Barbara Džarvis je
na trenutak delovala daleko i zamišljeno, “osim sa onim ljudima koje voli i sa
kojima je bliska. Sa njima je kao uzbuđeno i srećno dete.” Ta slika je
zadovoljila obe žene, a Liz se osmehnula dok je ustajala,
“Oduvek sam joj se divila kroz njene knjige. Žao mi je što je upoznajem na
ovaj način.” Barbara je klimnula glavom. Osmeh joj je izbledeo, a oči se
rastužile. Nije mogla da veruje da je žena koju obožava možda na samrti. Tuga
joj se oslikala u očima dok je gledala u Liz Votkins. “Javiću Vam čim budete
mogli da je ponovo vidite.”
“Čekaću ovde.”
Liz je klimnula glavom i otišla užurbano. Izgubila je skoro pola sata, a
imala je deset hiljada obaveza. Dnevna smena je imala najviše posla. Kao da
se rade dve smene umesto jedne. Uz to je morala da odradi i noćnu smenu te
večeri. Biće to dug, surov dan za nju, ali i za Barbaru Džarvis.
 Peto poglavlje
Kada su dve žene opet ušle u Dafninu sobu, Barbara je videla da joj se oči
nakratko otvaraju, a onda zatvorene nastavljaju da se pomeraju. Barbara je
brzo pogledala u glavnu sestru koja ju je dovela, a lice joj je bilo ispunjeno
panikom. Ali Liz je bila tiha i smirena dok je proveravala Dafnin puls i
osmehnula se kada je klimula glavom prema Barbari.
“Budi se jer sedativi polako prestaju da deluju.” Čim je to rekla, Dafnine
oči se otvoriše opet i pokušaše da se usredsrede na Barbaru.
“Dafne?” nežno se obratila svojoj poslodavki i prijateljici, a Liz ju je
posmatrala. Dafnine oči se opet otvoriše zureći u prazno. “Ja sam... Barbara.”
Oči su ovog puta ostale otvorene i mogao se nazreti slabašan osmeh, a onda je
opet odlutala u san na minut ili dva. Zatim je pogledala u Barbaru još jednom i
delovalo je kao da želi nešto da joj kaže dok se Barbara naginjala ka njoj da bi
je bolje čula.
“Mora da je... bila... neka baš dobra... žurka. Imam... strašnu glavobolju.”
Glas joj se izgubio dok se smejala sopstvenoj šali. Suze su ispunile Barbarine
oči čak i dok se smejala. Odjednom je osetila olakšanje jer Dafne barem
govori. Okrenula se ka Liz delujući pobednički kao da joj je prvorođenče
upravo progovorilo prve reći. Lizine oči su bile teške, pune umora i emocija.
Prekorila je sebe tiho što je toliko omekšala, ali u toj sceni je bilo neke
nežnosti koja ju je dirnula. Ove dve žene su bile čudan par. Jedna je bila tako
mala i plava, a druga tako visoka i crna; jedna tako snažna kroz svoje reči,
mada je majušna, a druga tako moćno građena, a opet se očigledno divila
Dafne. Liz je posmatrala kako Dafne s naporom pokušava da govori opet: “Šta
ima novo?” Jedva da se čulo kroz šapat i Liz je jedva razumela.
“Ništa posebno. Poslednje što sam čula je da te pregazio automobil. Rekli
su mi da je fatalno.” To je bio njihov način svakodnevnog zadirkivanja, ali
Dafnine oči su delovale tužno dok je gledala u Barbaru.
“Kažem... i ja.”
“To su gluposti, znaš i sama.”
“... reci mi... istinu... kako sam?”
“Čvrsta kao stena.”
 Dafnine oči pogledaše u sestru koju je tek tada primetila, kao da traži
potvrdu. “Mnogo Vam je bolje, gospođice Filds. A biće Vam još bolje sutra.”
Dafne je klimnula glavom kao malo, poslušno dete, kao da je poverovala, a
onda joj se iznenada oči ispuniše brigom. Potražila je Barbaru pogledom i bilo
je nečeg postojanog i čvrstog na njenom licu kada je opet progovorila.
“Nemoj... da Endrju... sazna...” Barbara je klimnula glavom. “Ozbiljna
sam. Ili... Metju...” Barbarino srce je prepuklo na te reči. Ali šta ako se nešto
dogodi? Šta ako joj ne bude bolje sutra kao što je sestra obećala. “Zakuni... mi
se!”
“Kunem se, kunem se. Zaboga, Daf...”
“...ne...” Postajala je sve slabija, oči su joj se sklopile, a onda opet
otvorile, radoznale ovog puta: “Ko me je udario?” Kao da će to saznanje nešto
promeniti,
“Neki kreten sa Long Ajlenda. Policija kaže da nije bio pijan. Tvrdi da
nisi gledala kuda ideš.”
Pokušala je da klimne glavom, ali se istog trenutka zgrčila i trebalo joj je
malo vremena da povrati dah. Liz je posmatrala i proveravala vreme na
zglobu. Skoro je bio kraj posete. Dafne je bila odlučna da kaže još nešto: “...
govori... istinu...” Čekale su, ali ništa više nije rekla, pa onda se Barbara
sagnula da pita: “Ko, ljubavi?”
Glas je bio nežan, a oči su se osmehivale opet: “Kreten... nisam...
gledala... razmišljala sam.” Oči joj se sretoše sa Barbarinim. Samo je ona
znala koliko je Božić bio nepodnošljiv za nju, koliko je bolan svake godine od
kada su Džef i Emi umrli u požaru na Badnje veče. Ove godine je bila sama,
što je bilo još gore.
“Znam.” Sada je umalo nije ubilo sećanje na njih, ili je više nije bilo
briga? Užasavajuća misao je prošla Barbari kroz glavu. Da li je namerno stala
ispred automobila? Ne bi valjda. Ne Dafne... ne... ili bi? “U redu je, Daf.”
“... ne daj im... da ga... kinje. Nije... on kriv. Reci... da sam ja... rekla...”
Gledala je u Liz kao da bi trebalo ona da potvrdi. Kao da je bila svedok. “Ja...
ne sećam se... ničega.”
“To može biti i dobro.”
Rastužila se, a suze napuniše krupne plave oči: “... osim... sirena... zvučalo
je kao...” Sklopila je oči, a suze su se slivale iz uglova očiju na njen jastuk.
Barbara je uze za ruku dok su suze ispunjavale i njene oči.
“Nemoj. Dafne, nemoj. Moraš da se oporaviš”, kao da je želela da trgne
Dafne, reče, “misli na Endrjua,”
Otvorila je oči i gledala dugo i uporno u Barbaru kad je Liz pokazala na
sat i klimnula Dafne.
“Ostavićemo Vas da se odmarate sada, gospođo Filds. Prijateljica će moći
da Vas poseti opet malo kasnije. Želite li još nešto protiv bolova?” Odmahnula
je glavom i čak delovala zahvalno što opet može da zatvori oči. Zaspala je pre
nego što su napustile prostoriju. Nakon što su hodale do pola hodnika, jedna
pored druge, Liz se okrenula i pogledala u Barbaru: “Da li postoji nešto što
bismo morali da znamo, gospođice Džarvis?” Oči su joj se zadubile u
Barbarine. “Nekada su informacije koje deluju previše privatno ključ ka
lečenju pacijenata.” Želela je da doda “i pomoć da pacijent odluči između
života i smrti”, ali nije. “Imala je strašne košmare sinoć.” U glasu joj je bilo
hiljadu pitanja, ali zidovi oko Barbare Džarvis se odmah podigoše da bi
zaštitila Dafne.
“Već znate da je udovica.” To je bilo sve što je želela da kaže i Liz klimnu
glavom.
“Razumem.” Okrenula se i vratila do pulta, dok je Barbara otišla do
plavog kauča od vinila sa novonasutom šoljom crne kafe. Sela je uzdahnuvši i
osećala se potpuno icrpljeno. Zašto joj je obećala da neće reći Endrjuu? Imao
je pravo da zna da mu majka možda umire. A ako umre, šta onda? Dafne ga je
finansijski obezbedila zaradom od knjiga izdatih u poslednjih nekoliko godina,
ali trebalo mu je mnogo više od toga. Bila mu je potrebna Dafne, niko više... a
ako ona umre... Barbara se naježila, i pogledala u sneg koji je napolju ponovo
počinjao da pada. Ona se osećala pusto kao zimski pejzaž.
Dafne joj o njemu nije ništa rekla prvih godinu dana njenog zaposlenja.
Apsolutno ništa. Bila je uspešna autorka, naizgled sama, i radila je više nego
bilo ko koga je Barbara znala. Skoro da nije imala privatni život, ali to nije
bilo ništa čudno. Kako bi i imala vremena za to kada je izbacivala po dve
uspešne knjige godišnje? Nije mogla. Bilo je Badnje veče kada je Barbara
radila do kasno i zatekla je u kancelariji dok je jecala. Tada joj je ispričala
sve o Džefu... Emi... i Endrjuu. Endrju je bio dete koje je začeto u noći
fatalnog požara. Beba je došla devet meseci nakon toga, kada je bila sama, bez
porodice, bez muža, bez prijatelja koje bi želela da vidi jer su je svi podsećali
na Džefa. Njegovo rođenje je bilo veoma različito od Eminog. Emi je rođena
dok ju je Džef držao za ruku, ispustivši prodoran vrisak, a roditelji su joj se
radovali kroz suze pomešane sa pobedonosnim smehom. Endrju je dolazio na
svet trideset osam sati. Porođaj je probio termin, a pupčana vrpca je pretila da
će ga ugušiti. Na kraju su i on i njegova majka, milostivo spaseni hitnim
carskim rezom.
Lekar je zabeležio da je ispustio čudan, prigušeni zvuk kada je izašao, i
bio je skoro plav dok su užurbano radili da spasu i njega i Dafne. Kada je
anestezija popustila, ona je bila previše bolesna i previše umorna da ga vidi
ili drži. Ali Barbara pamti izgled Dafninih očiju dok je pričala o trenutku kada
ga je prvi put držala. Ležao joj je u naručju, gde ga je postavila sestra, i
odjednom je ništa nije bolelo, ništa na svetu nije bilo važno, osim bebe, koja
ju je posmatrala sa odlučnim majušnim pogledom izgledajući potpuno kao
Džefri. Nazvala ga je Endrju Džefri Filds. Želela je da ga nazove po ocu, ali
nije mogla da se natera. To bi vratilo previše bolnih uspomena svaki put kada
bi ga nazvala Džef. Zato ga je nazvala Endrju. To je bilo ime koje su odabrali
za dečaka dok je još bila trudna sa Emi. Pričala je Barbari i o šoku i sreći
kada je šest sedmica nakon požara saznala da je trudna. To ju je jedino
održavalo u životu tokom tih usamljenih košmarnih meseci. Jedina stvar koja ju
je sprečavala da želi da umre. Bila je živa, kao i Endrju, uprkos napornom
porođaju. Bio je prelepa, srećna beba rumenih obraščića. Imao je Dafnine oči
boje različka, ali je i dalje izgledao potpuno kao svoj otac.
Iznajmila je mali stan za njih dvoje i ispunila je dečiju sobu Džefrijevim
slikama da bi on jednog dana znao kako mu je otac izgledao. U malom
srebrnom ramu bila je slika njegove sestre. Tek kada je napunio tri meseca,
Dafne je posumnjala da je Endrju nekako drugačiji. Bio je najdobroćudnija
beba koju je ikada videla. Bio je buckast i zdrav, ali je jednom ispustila čitavu
gomilu sudova dok je on mirno ležao u korpi na kuhinjskom stolu i nije se čak
ni trznuo. Tapšala mu je rukama pored ušiju nakon toga, ali pn joj se samo
osmehivao. Osetila je šapat užasa kako je obuzima. Nije mogla da podnese da
zove doktora, ali je prilikom sledeće posete neobavezno postavila neka pitanja
i doktor je odmah znao na šta sumnja. Njeni najgori strahovi su potvrđeni.
Endrju je rođen gluv. Pravio je male čudne zvuke s vremena na vreme, ali nisu
mogli odmah da utvrde da li je i nem. Bilo je nemoguće utvrditi da li su uzrok
bile traume koje je doživela odmah nakon začeća ili zbog lekova koje je
dobila u bolnici zbog sopstvenih opekotina i povreda nakon požara. Bila je u
bolnici duže od mesec dana, na teškim lekovima, a niko nije ni posumnjao da
bi mogla biti trudna. Koji god da je bio uzrok, gubitak sluha je bio trajan i
potpun.
Dafne ga je zavolela snažno, sa zaštitničkim žarom i odlučnošću. Preko
dana je svaki trenutak provodila sa njim. Navijala je alarm u pola šest svakog
jutra kako bi se probudila pre njega i pripremila se za sve što sledi tog dana i
da bi mu pomogla u svakom teškom trenutku. A bilo ih je puno. Prvo je bila
opsednuta potencijalnim opasnostima koje su ga na svakom koraku čekale.
Vremenom se navikla na iščekivanje stalnih opasnosti upozorenja koje nije
mogao da čuje: automobilske sirene kojih nikada nije bio svestan, psi koji reže
ili tiganji sa užarenom slaninom. Bila je pod stalnim stresom. Ali je bilo toliko
puno dragocenih trenutaka, momenata kada su suze olakšanja i nežnosti tekle
niz njene obraze dok je delila svoj život sa bebom. Bio je najsrečnije,
nejvedrije dete koje se može zamisliti, ali je ona iznova i iznova morala da se
suočava sa činjenicom da njegov život nikada neće biti normalan. Na kraju je
njen život stao osim aktivnosti koje je imala sa Endrjuom. Nije viđala
prijatelje, nije išla da gleda filmove. Posvetila je svaki trenutak svakog dana
Edrjuu, plašeći se da ga ostavi sa nekim drugim. Strahovala je da oni ne bi
razumeli kao ona sve opasnosti i frustracije sa kojima se suočavao. Svaki teret
njegovog života je preuzela na svoja pleća. Svake noći je padala na krevet
mrtva umorna, iscrpljena od napora koje je ulagala. Bilo je trenutaka kada su
je njene frustracije od brige o gluvom detetu skoro uništavale, kada ju je poriv
da viče na njega zbog nečega što nije mogao da uradi ili čuje terao da stiska
zube i pesnice da ga ne bi udarila. Nije želela da zaista udari Endrjua, nego
okrutnu sudbinu koja je ogluvela njeno dete. Bila je pod skrivenim, ali stalnim
pritiskom, osećajući da je krivica njena i da je to nekako mogla da spreći. Nije
mogla da zaštiti Džefa i Emi od umiranja u požaru, a sada nije mogla da zaštiti
Endrjua od okrutne realnosti. Bila je nemoćna da je izmeni zbog njega. Čitala
je svaku knjigu koju je mogla da nađe o deci gluvoj od rođenja, i vodila ga je
kod svakog specijaliste u Njujorku, ali niko nije mogao ništa da učini za
Endrjua ili za Dafne. Suočila se sa stvarnošću, skoro besna, kao da je
neprijatelj protiv kog se bori. Izgubila je toliko toga, a sada je i Endrju gluv.
Nepravda je tinjala u njoj kao tihi gnev, a noću je imala košmare o požaru i
budila se uz vrisak.
Specijalisti kod kojih je bila su joj nagovestili da bi trebalo da pošalje
Endrjua u specijalnu školu, da bi to bilo najbolje za njega i da bi mu bilo
nemoguće da se izbori sa normalnom decom. Takođe su istakli da uprkos
Dafninim ogromnim naporima, postoje problemi koje ona ne može da
prevazide. Mada ga je poznavala bolje od bilo koga, čak je i ona imala
poteškoće u komunikaciji sa njim, i specijalisti su je upozorili da bi vremenom
mogla postati ogorčena na njega zbog svojih neuspeha. Nije bila
profesionalac, ipak, insistirali su, a njemu su bile potrebne veštine koje ona
nije posedovala. Njegova izolacija od dece ga je činila neprijateljski
nastrojenim i sumnjičavim u retkim prilikama kada ih je viđao. Deca nisu
želela da se igraju sa njim jer je drugačiji, a njihova okrutnost nanosila je
Dafne ogroman bol, pa ga nije izvodila na igralište od kada je imao tek
nekoliko meseci. Ipak, i dalje je odbacivala pomisao da Endrju bude sa decom
poput njega i držala ga je uz sebe. Njih dvoje su bili zatvorenici njenog malog
stana, dok su je stručnjaci i dalje ubeđivali da ga pošalje u specijalnu školu.
“U instituciju?” vrištala je na specijalistu kog je dobro poznavala. “Nikada
mu to neću uraditi. Nikada!”
“Ono što ti radiš je još gore” lekarov glas je bio nežan. “Nije to zauvek,
Dafne. Ali moraš da se suočiš sa činjenicama. Ne možeš ga naučiti kod kuće
ono što mora da zna. Potrebne su mu potpuno druge veštine od onih koje mu ti
možeš ponuditi.”
“Onda ću ih naučiti!” Vikala je na njega jer nije mogla da viče na
Endrjuovu gluvoću, život, sudbinu, ili bogove koji su toliko nepravedni prema
njoj. “Dodavola, ja ću ih naučiti i ostaću uz njega noć i dan da mu pomognem!”
Ali već je to radila i nije uspevalo. Endrju je živeo u potpunoj izolaciji.
“A kada umreš?” pitao je pedijatar hladno. “Nemaš pravo da mu radiš ovo.
Postaće potpuno zavistan od tebe. Daj mu pravo na sopstveni život, zaboga. U
školi će naučiti da bude samostalan i kako da funkcioniše u normalnom svetu
kada bude spreman.”
“Kada će to biti? Kada bude imao dvadeset pet? Trideset? Kada se
navikne na izolaciju od sveta nakon institucionalizacije? Videla sam ljude
tamo, razgovarala sam s njima preko prevodioca. Oni čak ne veruju 'ljudima
koji čuju', kako ih oni nazivaju. Oni su čudaci, zaboga. Neki imaju i po
četrdeset godina i nikada nisu živeli van institucije. Ne želim to za njega.” On
je sedeo, gledao ih kako razgovaraju, fasciniran gestikulacijom i izrazima
njihovih lica, ali Endrju nije čuo ljutite reči koje su razmenjivali njegova
majka i lekar.
Tri godine je vodila svoj privatni rat koji je sporo, ali sigurno, išao samo
Endrjuu na štetu. Postalo je odavno jasno da Endrju ne može da govori, a kada
je napunio tri godine, njeni ponovni napori da ga upozna sa decom na igralištu
su bili katastrofa. Svi su ga izbegavali. Kao da su znali da je strašno, strašno
drugačiji. Jednog dana ga je gledala kako sam sedi u pesku, a suze su mu se
slivale niz obraze dok je posmatrao drugu decu. Gledao je u svoju majku kao
da je pita: Šta nije u redu sa mnom? Dotrčala je do njega i uzela ga u naručje,
ljuljajući ga nežno dok su oboje plakali, osećajući se izolovano i uplašeno.
Dafne je osećala da ga je izneverila. Mesec dana kasnije, rat je bio završen za
Dafne. Olovno teškog srca, počela je da posećuje škole koje je toliko
prezirala, osećajući kako će svakog trenutka Endrju biti odveden od nje. Nije
mogla da podnese još jedan gubitak u životu, a znala je da će, ako to ne uradi,
uništiti njega. Na kraju je našla školu u kojoj je mogla da podnese da ga ostavi.
Bila je u malom, prijatnom gradu u Nju Hempširu, okružena granama breze sa
lepim, malim, bazenom i malom rekom koja je tekla pored imanja, gde je
videla decu da pecaju. Ono što joj se najviše dopalo je što nije bilo učenika
starijih od dvadeset godina. Nisu ih nazivali pacijentima, stanovnicima ili
zatvorenicima, što je čula u nekim drugim institucijama. Nazivali su ih decom i
učenicima, kao normalne ljude. Većina ih je vraćena porodicama kasnije, kako
bi pohađali koledže kada bi mogli, ili našli poslove, i vratili se porodicama
koje su ih toliko dugo podržavale i čekale. Dok je Dafne lagano šetala po
imanju sa direktorkom, ozbiljnom ženom sede kose, osećala je opet teret
gubitka. Znala je da će Endrju tu živeti narednih petnaest godina, u najboljem
slučaju osam ili deset. To je bilo njeno poslednje dete, njena poslednja ljubav,
jedino živo ljudsko biće s kojim je bila u srodstvu, a trebalo je da ga ostavi.
Oči su joj se ispunile suzama na tu pomisao i obuzela ju je nepodnošljiva bol
koju je osećala mesecima od kada je donela odluku. Dok su joj se suze slivale
niz lice, osetila je direktorkinu ruku na ramenu. Dok ju je držala čvrstim
utešnim stiskom, ona je isplakala bol prethodne četiri godine, čak i pre
Endrjuovog rođenja.
“Radite divnu stvar za svog sina, gospođo Filds, a znam koliko Vam je
teško.” Nakon jecaja se smirila. “Da li ste trenutno nezaposleni?” Pitanje je
postavljeno iznenada. Da li su sumnjali u njene mogućnosti da plati školarinu?
Skupljala je sav novac koji su ona i Džef imali i bila je očajnički štedljiva.
Nije kupila sebi odeću osim ono malo što je nabavila nakon požara, a
planirala je da iskoristi sav novac od Džefovog osiguranja za školu, dok
potraje. Ali sada, kada Endrju bude otišao, mogla je da se vrati na posao. Nije
radila od Džefove smrti. Morala je da se oporavi, a onda je otkrila da je
trudna. Svejedno tada nije mogla da radi, bila je smetena posle njihove smrti.
A Kolins joj je isplatio velikodušnu svotu kada je njena ostavka prihvaćena.
“Ne, nisam zaposlena, gospođo Kurtis, ali muž mi je ostavio dovoljno...”
 “Nisam na to mislila”, direktorkin osmeh je bio pun razumevanja. “Pitala
sam se da li ste slobodni da ostanete malo kod nas. Neki roditelji to rade.
Prvih nekoliko meseci. Dok se dete ne navikne. A Endrju je tako mlad...” Bilo
je još petoro dece njegovih godina, što je i ubedilo Dafne. “U gradu postoji
mala, lepo sređena gostionica koju vodi par iz Austrije, a ima i nekoliko kuća
koje se izdaju. Razmislite o tome.” Osećala se kao da joj je odložena smrtna
presuda. Lice joj je obasjalo svetio.
“Mogu li da ga viđam svakoga dana?” Suze su joj opet ispunile oči.
“Isprva” glas gospođe Kurtis je bio blag, “ali će kasnije biti bolje za oboje
ako počnete da smanjujete posete. A znate da će”, osmeh joj je bio topao, “biti
zauzet sa svojim novim prijateljima.”
Dafnin glas je odavao odbačenost: “Mislite li da će me zaboraviti?”
Zaustavile su se, a starija žena ju je pogledala: “Ne gubite Endrjua,
gospođo Filds. Dajete mu sve što mu je potrebno da ponovo bude uspešan u
svetu.”
Mesec dana kasnije, ona i Endrju su otputovali, a ona je vozila što je
sporije mogla kroz Novu Englesku. Ovo su bili poslednji sati njihovog starog
života i ona je želela da ih otegne što je više moguće. Znala je da nije spremna
da ga ostavi. A nekako je lepota seoskih predela činila sve još težim. Lišće se
menjalo, a u brdima je nastala pobuna tamnocrvenih i svetložutih boja, Svuda
su bile brvnare i štale, konji u poljima i male crkve, Iznenada se setila
prelepog sveta van njihovog stana koji je želela da podeli sa njim. Tu su bile
krave i mnogi drugi prizori pored puta koje nikada nije video. Pokazivao ih je
i ispuštao svoje čudne male zvuke pokušavajući da joj postavi pitanja. Ali
kako je mogla da mu objasni svet pun ljudi, aviona, egzotičnih gradova poput
Londona, San Franciska i Pariza? Shvatila je koliko je zapravo bio lišen svega
i koliko ga je ona malo naučila. Poznati osećaj neuspeha ju je opet obuzeo dok
su se vozili preko skarletnih brda Nove Engleske.
Sve omiljene Endrjuove igračke i dragocenosti bile su u kolima. Njegov
meda i plišani slon kog je voleo, slikovnice koje su prelistavali zajedno, ali
koje niko nije mogao da mu čita. Dafne se zatekla kako razmišlja o svemu tome
dok su se vozili, i isticalo se samo ono što nije uspela, a zaboravila je na sve
uspehe. Pitala se šta bi Džef uradio sa njihovim sinom da je na njenom mestu i
da je imao priliku. Možda bi bio pametniji i strpljiviji, ali nije moglo biti veće
ljubavi od njene prema detetu. Volela ga je svakim delićem svoje duše, i da je
mogla da mu da svoje uši kojima bi čuo, dala bi ih.
 Sat vremena pre nego što su stigli do škole, stali su da pojedu hamburger u
radnji pored puta, a njeno loše raspoloženje se malo popravilo. Endrju je bio
oduševljen zbog putovanja, i sve oko sebe je gledao sa oduševljenjem. Želela
je, dok ga je posmatrala, da može da mu priča o školi, ali nije bilo načina da to
uradi. Nije mogla da mu kaže kakva je ili šta je ona osećala, ili zašto ga
ostavlja tamo i koliko ga voli. Celog života mu je izlazila u susret samo kada
su fizičke potrebe u pitanju, ili da mu pokaže kako vatrogasni kamioni jure
ulicom u tišini. Nije mogla da podeli svoje misli i osećanja sa njim. Znala je
da on zna da ga voli, bila je uz njega stalno. Ali šta će pomisliti kada ga ostavi
u školi? Kako to da mu objasni? Samo se još više razočarala kada je shvatila
da ne može. Gospođa Kurtis, direktorka škole, iznajmila joj je omanju
vikendicu u gradu, a Dafne je planirala da ostane do Božića, tako da može da
posećuje Endrjua svakog dana. Ali to bi se razlikovalo u mnogome od onoga
što su delili u prošlosti. Svaki trenutak su provodili zajedno. Životi im nikada
više neće biti isti, i Dafne je to znala. Najteža stvar koju je uradila u životu
bilo je puštanje ovog deteta, kojeg je želela da se drži snažnije nego samog
života, ali je znala da ne može.
Stigli su u školu malo posle sumraka. Endrju je razgledao iznenađen jer
nije razumeo zašto su tu. Pogledao je u Dafne zbunjeno, a ona je klimnula
glavom i osmehnula mu se dok je zabrinuto posmatrao ostalu decu. Ali ova
deca su bila drugačija od one u Central parku u Njujorku. Instinktivno je osetio
da su kao on. Gledao ih je kako se igraju i kako komuniciraju znakovima.
Polako su došli i po njega. To je bila prva topla dobrodošlica od dece
njegovih godina ikada, a kada mu je jedna devojčica prišla, uhvatila ga za ruku
i poljubila u obraz, Dafne je morala da skrene pogled kako on ne bi video suze
koje su joj tekle niz lice. Endrju je zurio u devojčicu ne verujući. Gospođa
Kurtis mu je pomogla da im se pridruži. Uhvatila ga je za ruku i šetala okolo sa
njim, dok je Dafne posmatrala. Osećala se kao da radi pravu stvar i da se sada
jedan novi svet otvorio za Endrjua. Nešto neverovatno se desilo dok je
posmatrala. Počeo je da komunicira sa tom decom koja su mu bila slična.
Osmehivao se i na kratko zaboravio na Dafne. Posmatrao je znakove koje
prave rukama, smejao se, imitirao jednog od njih, a onda ispustio čudan
smešan zvuk, odšetao do devojčice koja mu je malopre prišla i poljubio je.
Dafne je kasnije otišla do njega i mahnula mu kako bi mu dala znak da odlazi,
ali on nije plakao, nije delovao uplašeno ili tužno. Previše se dobro provodio
sa svojim prijateljima. Držala ga je u naručju za kraj, sa hrabrim osmehom na
licu, a onda je odjurila pre nego što su suze opet krenule. Nikada nije video
bolan izraz lica svoje majke dok je odlazila sa parkinga.
“Vodi računa o mojoj bebi...”, šaputala je Bogu koga se bojala odavno, a
ovog puta se molila u nadi da će je čuti.
 Šesto poglavlje
Za dve sedmice se Endrju potpuno prilagodio novom životu u školi, a
Dafne se osećala kao da je oduvek živela u udobnom gradiću Nove Engleske.
Kućica koju je našla pomoću gospođe Kurtis je bila topla na jesenjem vetru,
imala je savršenu, malu, seosku kuhinju sa ciglenim kaminom za pećenje hleba,
malu dnevnu sobu sa istrošenim kaučom i širokim udobnim foteljama, u kojoj
se nalazio kamin i sjajne bakarne saksije sa cvećem, dok je u spavaćoj sobi
bio krevet sa četiri stuba i svetlim prekrivačem. Tu je Dafne provodila najviše
vremena čitajući knjige i pišući dnevnik. Počela je da vodi dnevnik kada je
bila trudna sa Endrjuom. Bio je ispunjem beleškama o njenom životu, o
mislima i osećanjima, malim esejima o tome šta je život predstavljao za nju.
Razmišljala je da bi jednog dana, kada bude stariji, mogla da podeli svoje
beleške sa Endrjuom. U međuvremenu, imala je mesto na kom je praznila dušu,
preko dugih, usamljenih noću u Nju Hempširu. Dani su bili vedri i sunčani pa
je šetala po šumskim stazama i pored potoka razmišljajući o Endrjuu i
gledajući u planinske vrhove prekrivene snegom. Ovo je bio potpuno drugi
svet u odnosu na Njujork. Tu su bile štale sa konjima, krave na pašnjacima,
brda i livade po kojima je mogla da hoda, a da ne sretne nikoga i često je to
radila. Želela je da sve to može da podeli sa Endrjuom. Već godinama joj je on
bio jedino društvo. Na nekoliko dana je odlazila u školu da ga vidi. Za nju je
to još uvek bilo teško prilagodavanje. Četiri godine joj je život bio usmeren na
njega, a sada ga iznenada nije bilo i bilo je trenutaka kada bi je praznina skoro
uništavala. Počela je sve više da razmišlja o Džefu i Emi. Imala bi već osam
godina. Kada bi Dafne ugledala devojčicu njenih godina, okretala bi se i oči bi
joj se punile suzama. Želela je da je drži u svom naručju. Endrjua nije izgubila
na isti način, podsećala se. Bio je živ i srećan i zauzet, činila je pravu stvar za
njega i znala je to. S vremena na vreme je išla u školu i sedela napolju na
klupici sa gospođom Kurtis, gledala ga kako se igra i uči znakovni jezik. I ona
je učila znakovni jezik kako bi lakše komunicirali.
“Znam koliko Vam je ovo teško, gospođo Filds. Lakše je deci da se
naviknu nego roditeljima. Za mališane je to vrsta olakšanja. Ovde su konačno
slobodni od sveta koji ih ne prihvata.”
“Hoće li ga ikada prihvatiti?”
 “Da”, direktorka je bila apsolutno sigurna, “hoće. Uvek će biti drugačiji.
Ali uz prave alate, neće biti ničega sa čim neće moći da se nosi.” Osmehnula
se nežno ka Dafne na povetarcu. “Jednog dana će Vam biti zahvalan.” A šta je
sa mnom? Htela je iznenada da pita... šta će sada biti sa mnom? Šta da radim
bez njega? Kao da joj je starija žena pročitala misli: “Da li ste razmišljali šta
ćete raditi kada se vratite u Njujork?” Za usamljenu ženu kao što je Dafne,
Endrjuovo neprisustvo će stvoriti ogromnu prazninu, a znala je već da Dafne
nije radila od kada je ostala trudna pre pet godina. Roditelji su uglavnom bar
imali jedni druge, drugu decu, posao, aktivnosti koje bi ispunile živote u
nedostatku njihovih posebnih mališana. Bilo je očigledno da Dafne nema ništa
od toga. “Da li ćete se vratiti na posao sada?”
“Ne znam...” Dafnin glas se izgubio dok je gledala ka brdima. Kako će sve
biti prazno bez njega. Kao da ju je više bolelo sada nego kada ga je prvi put
ostavila. Postajala je konačno svesna stvarnosti. Život joj nikada više neće biti
isti... nikada. “Ne znam.” Skrenula je pogled sa brda i ponovo pogledala u
gospođu Kurtis. “Prošlo je toliko vremena. Sumnjam da bi me želeli.”
Osmehnula se, a vreme koje je prošlo joj se iscrtalo u očima. Godine su je
naučile bolnu lekciju.
“Da li ste razmišljali da podelite sa drugima ono što ste naučili o
Endrjuu?”
“Kako?” Dafne je bila iznenađena. Nije joj to palo na pamet.
“Nema dovoljno dobrih knjiga na ovu temu. Pomenuli ste da ste studirali
novinarstvo i da ste radili u Kolinsu. Zašto ne biste napisali knjigu ili seriju
članaka? Zamislite kako bi Vam tako nešto pomoglo kada ste prvi put saznah za
Endrjua.” Dafne se setila užasnog osećaja usamljenosti. Činilo se da niko
nema sličan problem na svetu.
“Nije loša ideja”, klimnula je glavom lagano i gledala Endrjua kako grli
devojčicu, a onda juri veliku crvenu loptu preko igrališta.
“Možda ste Vi prava osoba za taj posao.”
Ali jedino što je pisala sada bio je njen dnevnik, svake noći. Imala je
vremena na pretek i više nije bila iscrpljena noću, kao što je bila godinama od
kada je dobila Endrjua. Bio je kao bilo koje drugo dete, stalno zauzet, ali je
zahtevao više pažnje nego druga deca kako ne bi upao u opasnost od nečega
što nije mogao da čuje. Bila je tu i njegova frustracija, zbog nemogućnosti da
se sporazumeva sa drugima, sa kojom je morala da se bori.
 Kada je zatvorila dnevnik te noći, ležala je u mraku i razmišljala opet o
predlogu gospođe Kurtis. Bila je to dobra ideja, ali opet, nije želela da piše o
Endrjuu. To je delovalo kao napad na njega, a nije se osećala spremna da
podeli sopstvene strahove i bol. Sve je i dalje bilo previše sveže, kao i
Džefova i Emina smrt, a prošlo je toliko vremena. Nije nikada ni o tome
pisala. Znala je da je sve nagomilano unutra i čeka da ispliva napolje zajedno
sa osećanjima koje je potiskivala godinama. I dalje je bila mlada žena. Već
četiri godine joj je samo sin bio blisko biće. Nije bilo muškarca u njenom
životu i tek nekolicina prijatelja. Nije imala vremena za njih. Nije želela
sažaljenje. A izlazak sa drugim muškarcem bi bio kao izdaja Džefrija i svega
što su imali. Umesto toga je potisnula sva svoja osećanja, zaključala sva vrata
i godinu za godinom vodila računa samo o Endrjuu. Ali sada nije imala
izgovora. On će živeti u školi, a ona će biti sama u njihovom stanu. Zbog toga
nije želela da se vrati u Njujork. Želela je da se krije u kućici u Nju Hempširu
zauvek.
Ujutru je šetala, a ponekad je svraćala u malu austrijsku gostionicu na
doručak. Par koji je vodio gostionicu bio je savršeno usklađen - oboje su bili
bucmasti i ljubazni, a žena je uvek pitala za njenog sina. Saznala je od gospođe
Kurtis zašto je Dafne bila tu. Kao i u svakom malom gradu, ljudi su znali ko
pripada tu, a ko ne, zašto su tu, kada su stigli i kada odlaze. Ljudi kao Dafne
nisu bili retki. I drugi roditelji su dolazili u grad da posete svoju decu. Većina
ih je odsedala u gostionici, a nekoliko njih je radilo što i Dafne, uglavnom
preko leta. Iznajmljivali su kolibe i male kuće, dovodili drugu decu sa sobom,
i stvarali prazničnu atmosferu. Ali gospođa Obermajer je osetila da je Dafne
nekako drugačija. Bila je tiša, povučenija, majušna, osetljiva i više je ličila na
dete nego na ženu. Tek kad bi se čovek zagledao u njene oči, video bi da je
mudrija nego što bi se očekivalo od nekog sa dvadeset osam godina. Život je
nije štedeo.
“Šta misliš, zašto je tako usamljena?” pitala je gospođa Obermajer svog
supruga jednog dana dok je stavljala slatke rolnice u korpu i ubacivala
kolačiće u rernu. Kolači i pite koje je pravila terali su svima vodu na usta.
“Verovatno je razvedena. Znaš, takva deca mogu da unište brak. Možda je
posvetila previše pažnje dečaku i muž to nije mogao da podnese.”
“Deluje tako usamljeno.”
Muž se osmehnuo. Njegova žena je uvek brinula o svima. “Verovatno joj
samo nedostaje dečak. Mislim da je gospođa Kurtis rekla da je jako mlada i da
joj je to jedino dete. I ti si tako izgledala kada je Grečen otišla na koledž.”
“To nije bilo isto”, Hilda Obermajer ga je pogledala znajući da ona vidi
nešto što on ne primećuje. “Jesi li je pogledao u oči?”
“Da”, priznao je uz osmeh dok su mu se punački obrazi zarumeneli, “baš su
lepe.” Dohvatio je ženu po zadnjici, a onda izašao napolje da donese još drva
za vatru. Gostionica im je bila puna tog vikenda. Po najgoroj zimi je uvek bilo
onih koji su putovali po zemlji da bi se skijah. U jesen, ljudi su dolazili iz
Bostona i Njujorka da posmatraju kako lišće menja boju i opada. Ali
narandžasto i tamnocrveno lišće je skoro već nestalo. Bio je novembar.
Na Dan zahvalnosti, Dafne je otišla u školu i podelila ćurku za večeru sa
Endrjuom i ostalom decom. Igrali su se potom i ona se zapanjila kada se
naljutio na nju i znakovima joj rekao: “Ne znaš ništa, mama.” Bes u njegovim
očima ju je pogodio i osećala se udaljenijom od njega nego što je ikada bila.
Odjednom je mrzela školu jer joj ga je oduzela. Nije više bio njen, nego
njihov, i mrzela ih je zbog toga. Umesto na njih, iskalila se na Edrjuu, ljutito
mu signalizirajući. Gospođa Kurtis je videla šta se dogodilo i kasnije
razgovarala sa njom o tome objasnivši da je normalno ono što osećaju i jedno
i drugo. Sve se brzo menjalo za Endrjua, a samim tim i za Dafne. Nije mogla
da objašnjava znakovnim jezikom brzo kao on, osećala se nespretno i glupo.
Gospođa Kurtis ju je uverila da će vremenom imati bolji odnos nego što su
imali ranije i da će sve biti vredno toga.
Tokom večere su ona i Endrju ponovo bili prijatelji. Otišli su do stola
držeći se za ruke, a kada je on na znakovnom jeziku izgovorio molitvu, bila je
toliko ponosna da je verovala da će eksplodirati. Nakon toga joj se osmehnuo.
Posle večere se opet igrao sa svojim drugarima, ali je došao do nje kada se
umorio, seo joj u krilo i mazio se, kao što su radili svih ranijih godina.
Smešila se srećno dok ga je uspavljivala u svom naručju. Nežno je preo u
svom snu, a ona ga je držala poželevši da može da vrati vreme unazad. Odnela
ga je u njegovu sobu, presvukla i nežno smestila u krevet, dok je jedan od
savetnika posmatrao. Zatim je, bacivši pogled još jednom na usnulo dete,
izašla iz sobe i otišla niz stepenice kod drugih roditelja. Ali nije želela da
bude te večeri sa njima. Kada je Endrju otišao u krevet, ona je nestrpljivo
želela da se vrati u svoju kućicu. Navikla se na svoju samoću, sopstvene misli
i prijatan osećaj otvaranja duše u dnevniku.
Vozila je kući poznatim putićem kada je čula kako nešto puca i ispustila
uzdah iznenađenja. Auto je utonuo napred i zaustavio se. Pukla joj je osovina.
Bila je uzdrmana, ali nepovređena. Shvatila je koliko ima sreće što joj se
nešto ovako nije desilo dok je bila na auto-putu. Ali i taj blagoslov je bio
samo delimičan. Bila je sama na pustom putu udaljena oko jedanaest
kilometara od svoje vikendice. Jedina svetlost je bila mesečina i jasno je
videla put pred sobom, ali je bilo previše hladno. Bila bi to baš duga šetnja do
kuće po oštrom vetru. Privukla je kragnu bliže sebi, poželevši da je ponela
kapu i rukavice i neke bolje cipele, ali je nosila cipele na visoku potpeticu i
suknju zbog večere na Dan zahvalnosti. Oči su joj zasuzile na hladnoći, obrazi
su je peckali, a ruke se brzo ukočile, čak i u džepovima, ali je zavukla bradu u
kaput i, nemajući izbora, nastavila da hoda.
Prošlo je skoro sat vremena kada je ugledala farove koji su joj se
približavali putem, i iznenada ju je uhvatila panika. Čak i u uspavanom
gradiću, moglo bi da se desi nešto loše. Žena sama na mračnom seoskom putu.
Ako bi joj se nešto desilo, ne bi bilo nikoga da čuje njene vriske ih da joj
pomogne. Kao preplašeni zec, ukočila se na putu i gledala farove kako joj se
približavaju. A onda je instinktivno potrčala iza drveta. Srce joj je lupalo
toliko snažno da je mogla da ga čuje dok se skrivala. Pitala se da li ju je vozač
video dok je bežala. I dalje je bio prilično udaljen od mesta na kom je stajala
na putu. Kada se vozilo približilo, videla je da je u pitanju kamion. Na trenutak
je delovalo kao da će proći pored nje, a onda je iznenada ukočio, dok je ona
zadržavala dah, prestravljena, iščekujući.
Vrata kamiona su se otvorila i čovek je izašao napolje. “Hej! Ima li koga?”
Stajao je gledajući okolo nekoliko minuta. Jedino što je mogla da primeti jeste
da je veoma visok i izenanada joj je bilo glupo što se krije. Stopala i noge su
je boleli od hladnoće. Htela je da izađe i da ga pita da je poveze, ali kako da
objasni zašto se skrivala? Bila je to glupa reakcija i sad je morala da ostane
tu. Hodao je polako oko kamiona, slegnuo ramenima, uskočio unutra i nastavio
dalje. Onda je nestao, a Dafne je lagano išetala iza drveta sa budalastim
osmehom razgovarajući sama sa sobom:
“Glupačo. Sad ćeš da se zalediš na putu do kuće. Tako ti i treba.” Počela je
da pevuši, pošto ju je zabavila sopstvena glupost. Shvatila je da predugo živi u
gradu. Nije imala razloga da se oseća kao da je u opasnosti, ali je primetila da
joj je taj osećaj rastao iz godine u godinu. Kao da je, zbog slabog kontakta sa
ljudima, postala plašljiva. A uvek je bila potpuno odgovorna za Endrjua i
postala je očajnički uplašena da bi nešto moglo da joj se dogodi.
Hodala je putem još kilometar i po kada se opet uznemirila, jer je čula auto
iza nje u daljini. Još jednom je pomislila da pobegne sa puta, ali ovog puta je
odmahnula glavom, tiho ponavljajući sebi: “Nema razloga za strah.” Još se
budalastije osetila zbog izgovaranja reči naglas, ali je stajala mirno nakon što
se pomerila, sišavši sa puta, i gledala isti kamion od malopre kako joj se
približava. Kamion se zaustavio i ovog puta je mogla da vidi čoveka na svetlu
koje se uključilo kada je otvorio vrata. Imao je grubo lice, sedu kosu i široka
ramena, i nosio je teški kaput od ovčije kože koji je privio uz sebe.
“Je li ono tvoj auto tamo?”
Klimnula je glavom i nervozno se osmehnula, primetivši, dok je vadio ruke
iz džepova, koliko su ogromne i snažne. Obuze je isti strah kao malopre, ali je
primorala sebe da ne beži od njega. Ako je pristojan čovek, pomisliće da je
luda. A ako nije, bilo je kasno da mu pobegne. Morala je da se nosi sa onim
što će uslediti, šta god to bilo. Osmehnula se, ali su joj oči bile oprezne:
“Jeste.”
“Jesam li te prošao malopre?”, delovao je zbunjeno dok ju je posmatrao
odozgo. “Mislio sam da sam video nekoga na putu, ali kada sam stao, nije bilo
nikoga. Kada sam video auto, shvatio sam da sam te sigurno mimoišao.” Činilo
se da njegove oči razumeju nešto što ona nije htela da zna, a glas mu je bio
dubok, hrapav i nežan. “Pukla osovina, je li? Mogu li da te povezem? Užasno
je hladna noć za šetnju.” Stajali su tako neko vreme, ona ga je gledala u oči, a
onda klimnula glavom.
“Volela bih to zaista. Hvala.” Nadala se da je pomislio da je drhtanje u
njenom glasu prouzrokovano hladnoćom, a sad više ni sama nije bila sigurna.
Zaledila se do kosti i nije mogla da otvori vrata svojim otupelim prstima. Zato
ih on otvori, a Dafne uđe unutra. Trenutak kasnije, otišao je do svoje strane i
seo za volan, bacivši površan pogled na nju.
“Imaš sreće što nisi išla pedeset na sat na glavnom putu. Da li te je bar
upozorila?”
“Ne, samo je nešto puklo i prednji deo je utonuo. To je sve.” Osećala se
bolje sada, a unutrašnjost malog kamiona je bila magično topla. Duvala je u
prste koji su je boleli dok su se kravili. Dao joj je, bez ikakvog komentara, par
debelih uloženih rukavica od ovčije kože, a ona ih je navukla dok su se vozih
ka njenoj vikendici.
Prošlo je skoro pet minuta pre nego što joj se opet obratio istim nežnim,
hrapavim glasom. Sve u vezi sa njim je isijavalo grubu snagu planina: “Jesi li
povređena?”
Odmahula je glavom: “Ne. Samo je hladno. Trebalo bi mi nekoliko sati da
stignem kući.” Onda se setila da mu kaže gde živi.
“To je stara Lankasterova kućica, zar ne?” bio je znatiželjan.
“Nisam sigurna. Valjda jeste. Iznajmila sam je od žene koja se zove Dorsi,
ali se nismo upoznale. Uradila sam sve preko posrednika.”
Klimnuo je glavom: “To je njena ćerka. Stara gospođa Lankaster je
preminula prošle godine. Mislim da joj ćerka nije dolazila dvadeset godina.
Živi u Bostonu. Udata je za nekog advokata.” To je bio deo čari malog grada.
Svi su znali sve detalje. Dafne se nasmejala svom strahu od napada. Ovaj
čovek je samo želeo da joj ispriča lokalne tračeve. “I ti si iz Bostona?”
“Ne. Iz Njujorka.”
“Došla si na odmor?” To je bilo beznačajno čavrljanje dok su se vozili, ali
je Dafne tiho uzdahnula. Nije bila sigurna da li želi da mu kaže, a on je izgleda
odmah razumeo. Podigao je ruku i osmehnuo joj se, izvinjavajući se, a onda
vratio pogled na put: “Nije bitno. Ne moraš da odgovoriš. Ovde sam toliko
dugo da sam zaboravio na manire. Svi u gradu postavljaju takva pitanja, ali
nije moj posao da znam šta ti radiš ovde. Izvini što sam pitao.”
Bio je jako ljubazan pa se i ona njemu osmehnula: “U redu je. Došla sam
da budem blizu svog sina. Ubacila sam ga u... školu Hovart.” Htela je da kaže
u školu za gluve, ali reči su joj se zaglavile u grlu i nije mogla. Čovek se
okrenuo ka njoj tada, kao da je i rekla, jer je znao šta je škola Hovart. Svi u
gradu su znali. Nije bila sramota ni tajna.
“Koliko ti sin ima godina?” A onda je uz zabrinuti pogled dodao: “Opet
zabadam nos u tuđa posla?”
“Ne, nikako. Ima četiri godine.”
Namrštio se i gledao je kao da razume. “Mora da ti je teško da ga ostaviš.
Baš je mali.”
Bilo je čudno, ali je želela i ona njemu da postavlja pitanja. Kako se zove?
Ima li on dece? Odjednom su postali drugari saputnici na mračnom seoskom
putu. Trenutak kasnije, zaustavio se ispred njene kuće i izašao da bi joj
pomogao. Umalo je zaboravila da mu vrati rukavice i osmehnula mu se,
gledajući ga u oči: “Hvala ti puno. Ne bih stigla kući satima da nije bilo tebe.”
I on se tada osmehnuo. U očima je mogla da mu vidi humor koji ranije nije
naslutila: “Mogla si sebi da uštediš barem kilometar da si mi verovala prvog
puta.” Lice joj se zacrvenelo u mraku i nasmejala se.
“Žao mi je. Umalo nisam izašla”, mucala je, osećajući se kao devojčica
pored ovog ogromnog čoveka. “Sakrila sam se iza drveta, i umalo nisam
izašla, ali osećala sam se kao kreten što sam se uopšte krila.”
Osmehnuo se široko njenoj ispovesti i ispratio je do vrata: “Bila si u
pravu. Nikad ne znaš koga možeš da sretneš, a ima lude dece u gradu. Svuda ih
ima danas, ne samo u Njujorku. U svakom slučaju, drago mi je što sam te našao
i spasao od hodanja.”
“I meni.” Pitala se nakratko da li da ga pozove unutra na kafu, ali nije
delovalo pametno. Bilo je devet sati uveče, bila je sama, a nije ga zaista
poznavala.
“Javi mi ako ti nešto zatreba dok si ovde.” Pružio joj je snažnu ruku, a ona
oseti snažan stisak dok su se rukovali. “Zovem se Džon Fauler.”
“Ja sam Dafne Filds.”
“Drago mi je što smo se upoznali.” Otvorila je vrata ključem, a on je
mahnuo rukom dok se vraćao do kamiona. Trenutak kasnije je otišao, a Dafne
je ostala u praznoj kućici žaleći što ga nije pozvala unutra. Bar bi imala sa
nekim da razgovara.
Čak je ni njen dnevnik nije preterano zanimao te noći. Razmišljala je o
grubom licu, sedoj kosi, moćnim rukama, i shvatila da je začuđujuće
zainteresovana za njega.
 Sedmo poglavlje
Jutro posle Dana zahvalnosti, Dafne je otišla u austrijsku gostionicu i
razmenila uobičajene pozdrave sa gospođom Obermajer. Jela je slaninu, jaja i
kroasan, a posle doručka je razgovarala sa Francom i pitala ga šta da radi sa
automobilom. Uputio ju je na jednu od lokalnih garaža. Tamo je pitala da joj
došlepaju auto do grada i otišla kamionom sa čovekom da mu pokaže gde je.
Ali kada su stigli, automobila nije bilo; ostali su samo tragovi gume na zemlji
pored puta, kao dokaz da je tu ikada bio, zapravo, kao dokaz da je odvučen.
“Neko Vas je prestigao, gospođo”, dečko koji ju je dovezao na lice mesta
je delovao zamišljeno. “Jeste li zvali još nekoga da ga pokupi?”
“Ne”, Dafne je bila zapanjena dok je zurila u mesto gde je automobil bio.
Očigledno je automobil odavde nestao. “Nisam. Misliš da bi ga neko ukrao?”
“Možda. Ali valjalo bi da proverite u drugim garažama prvo. Možda ga je
neko odvukao do grada za Vas.”
“Nije niko mogao. Niko nije znao gde je.” A nije poznavala nikoga u
gradu. Osim... ali to je bilo malo verovatno. Nije ga poznavala uostalom.
“Koliko garaža ima u gradu?”
“Dve.”
“U redu. Bolje da proverim pa ću posle da obavestim policiju.” Setila se
šta joj je Džon Fauler rekao prethodne noći o “ludoj deci” u gradu. Možda ga
je neko ukrao, mada nije da je bio vredan krađe, posebno sa polomljenom
osovinom.
Dečak sa paukom ju je odbacio do prve od dve garaže. Pre nego što je
stigla da uđe i da postavi bilo kakva pitanja, videla je svoj auto, na kom su već
radila dva momka u vetrovkama, plavim farmerkama, teškim čizmama i sa
rukama prljavim od ulja. “Ovo je Vaše?”
“Da.” I dalje je bila malo zapanjena. “Jeste.”
“Svakakvih problema ovde ima”, gledao ju je osmehujući se dečački. “Ali
sredićemo ga do sutra ujutru. Džek Fauler je rekao da Vam je potreban do
podne, ali ne možemo tako brzo, ako ćete nas pustiti da sredimo i ostalo.”
“On je to rekao?” Dakle, ipak je bio on. “Kada ga je dovazao?”
 “Oko sedam sati jutros. Došlepao ga je svojim kamionom.”
“Da li znate gde mogu da ga nađem?” Mogla je barem da mu se zahvali... a
onda je pocrvenela jer se setila da je prošle noći pomislila da bi mogao da je
siluje. A ispostavilo se da je izuzetno pristojno ljudsko stvorenje.
Dečaci odmahnuše glavama umesto odgovora. “Radi tamo u
Andersonovom kampu za seču drveća, ali ne znam gde živi”, odgovorio je
riđokosi sa pegicama. Zahvalila im se i ubacila ruke u džepove zaputivši se
pešice ka svom kraju grada. Bila je na pola puta kada je čula iznenadno
trubljenje i videla njegov plavi kamion kako se zaustavlja pored nje.
Pogledala je u njega široko se osmehujući.
“Dugujem ti ogromnu zahvalnost. Bio si toliko divan da...”
“Ma nema veze. Hoćeš da te povezem?” Oklevala je samo na delić
sekunde, a onda je klimnula glavom i on je širom otvorio vrata. “Uskači.”
Kada se uvalila u prostrano sedište, bacila je pogled na njega. Oči su mu se
smešile: “Sigurna si da se ne bi radije sakrila iza drveta?”
“Nije fer!” bila je posramljena, a njegov smeh je bio duboki kikot.
“Uplašila sam se da bi mogao...”
“Znam šta si pomislila i zapravo je bilo pametno to što si uradila. Ipak”,
osmehnuo joj se, “pomalo je uvredljivo. Zar sam toliko strašan?” Ali kada je
video kolika je ona, sam je odgovorio: “Verovatno jesam za maleno stvorenje
kao što si ti.” Glas mu je iznenada bio nežan, a oči blage: “Nisam želeo da te
uplašim.”
“Nisam te ni videla kada sam se sakrila iza drveta.” I dalje se blago
rumenela, ali se i osmehivala. Dok su se vozili ka njenoj vikendici, ispustila je
mah uzdah. “Mislim da sam postala pomalo čudna... od kada sam sama sa
svojim sinom. To je ogromna odgovornost. Ako se meni nešto desi...” Glas joj
se izgubio, a onda je opet usmerila pogled ka njegovom licu, pitajući se zašto
mu je to rekla, ali bilo je nečeg utešnog u njemu.
Ćutao je neko vreme, a onda je pitao: “Razvedena si?
Odmahnula je glavom lagano: “Ne. Udovica.” Pet godina je mrzela tu reč.
Udovica. Kao pauk. “Žao mi je.”
“I meni.” Osmehnula se da se ne bi osećao loše. Zaustavili su se ispred
njene kuće. “Hoćeš li da uđeš na kafu?” Dugovala mu je bar toliko.
“Naravno, rado. Slobodan sam do ponedeljka i imam vremena na pretek.”
Pratio ju je unutra. Okačili su kapute na čiviluk iza vrata, a ona je onda žurno
otišla u kuhinju da podgreje kafu koja je ostala od tog jutra.
“Dečaci u garaži kažu da radiš u kampu za seču drveća”, rekla je preko
ramena dok je vadila šoljice.
“Tako je, tamo radim.” Okrenula se ka njemu i videla ga kako stoji na
kuhinjskim vratima, posmatrajući je, i iznenada se osetila veoma čudno.
Pokupio ju je na putu prethodne noći, a sad joj je već bio u kuhinji. Drvoseča,
potpuni stranac, a opet, u njemu je bilo nečega što ju je teralo da poželi da
ostane. U isto vreme ju je privlačio i plašio, ali kada se okrenula opet, shvatila
je da se ne plaši njega, nego sebe. Kao da je osetio njenu nelagodu, izašao je
iz kuhinje i otišao da je čeka u dnevnom boravku na kauču. “Hoćeš da upalim
vatru?”
Reagovala je naglo, a on je video nešto potresno u njenim očima: “Ne!”
Osetivši se kao da mu je otvorila deo sebe koji nije planirala da pokaže, rekla
je: “Postane pretopio ovde. Obično ne...”
“U redu je” Bio je skoro neverovatan. Kao da je razumeo stvari pre nego
što bi ih ona izgovorila, kao da je video stvari koje drugi nisu mogli. Postalo
joj je pomalo neprijatno kada je to shvatila o njemu, a opet je u isto vreme
osetila olakšanje. “Plašiš se vatre?” Pitanje je bilo postavljeno jednostavno, a
glas mu je bio nežan kada je ona počela da odmahuje glavom negirajući. Onda
je stala i klimula glavom potvrdno. Spustila je šoljice sa kafom na sto i stajala
ispred njega.
“Izgubila sam muža i ćerku u požaru.” Nikada ranije nikome nije ovo rekla.
Pogledao ju je kao da će krenuti ka njoj. Njegove nežne sive oči su tonule u
njene.
“Jesi li i ti bila tamo?” glas mu je bio tako mekan. Klimnula je glavom dok
su joj se oči punile suzama. Pogledala je u stranu i dodala mu šolju s kafom,
ali njegove oči su i dalje ispitivale. “I dečak?”
Uzdahnula je: “Bila sam trudna tada, ali nisam znala. Davali su mi gomilu
lekova u bolnici tokom naredna dva meseca... zbog opekotina i infekcija...
sedativi, antibiotici... kada sam saznala da sam trudna, bilo je prekasno. Zato
se Endrju rodio gluv.”
“Srećni ste što ste živi.” Razumeo je bolje zašto se osećala toliko
odgovornom za Endrjua i koliko joj je teško palo da ga ostavi u školi. “Život
je čudan ponekad.” Zavalio se na kauču, a šolja je u njegovim rukama delovala
sićušno. “Dešavaju se stvari koje uopšte nemaju smisla, Dafne.” Bila je
iznenađena što joj se setio imena. “Ja sam pre petnaest godina izgubio ženu u
saobraćajnoj nesreći u ledenoj noći. Bila je tako dobra žena. Svi u gradu su je
voleli.” Glas mu je omekšao dok se prisećao, a oči su mu izgledale kao
jutarnje nebo. “Nikada neću razumeti. Ima toliko pokvarenih ljudi. Zašto ona?”
“Ja sam isto osećala za Džefa.” Prvi put je razgovarala o njemu sa nekim.
Odjednom je morala da priča ovom strancu o njemu, nakon pet dugih,
usamljenih godina. “Bili smo tako srećni.” Nije bilo suza u očima dok je to
govorila, samo zamagljen pogled koji je Džon pažljivo posmatrao sa svog
mesta.
“Bili ste dugo u braku?''
“Četiri i po godine.”
Klimnuo je glavom. “Sali i ja smo bili venčani devetnaest godina. Imah
smo osamnaest kad smo se uzeli”, osmehnuo se, “još uvek deca. Radili smo
naporno zajedno, gladovali neko vreme, a posle toga nam je bilo dobro.
Navikli smo se jedno na drugo. Kao da je postala deo mene. Bilo mi je
prokleto teško kad sam je izgubio.”
Ovog puta su ga Dafnine oči utešile: “I meni, kad sam izgubila Džefa.
Mislim da sam skoro godinu dana bila sasvim otupela. Dok nije stigao
Endrju.” Osmehnula se. “Zabavljala sam se oko njega, nisam mislila puno o
tome... osim ponekad... na primer noću.” Uzdahnula je tiho. “Jeste li vi imali
dece, Džone?” Bilo je nečeg novog i čudnog u izgovaranju njegovog imena i
slušanju njenog sa njegovih usana.
“Ne. Nikada. Prvo nismo želeli. Nismo želeli da budemo kao ostali, kao
druga deca koja se venčaju odmah posle srednje škole i imaju četvoro dece za
tri godine, a onda sede i žale se kako mrze jedno drugo. Prvih nekoliko godina
ih nismo dobili samo da isteramo svoje, ali onda nam se tako dopalo. Nije mi
smetalo... dok nije umrla. Srećna si što imaš Endrjua.”
“Znam”, oči su joj sijale dok je mislila na voljeno dete, “ponekad mislim
da mi znači još više jer je... takav kakav je.”
“Plašiš se da izgovoriš to?” Glas mu je bio tako nežan, tako blag, skoro da
ju je naterao da želi da zaplače, ili da zaroni lice u njegove grudi i da mu
dopusti da je drži u naručju.
“Ponekad. Mrzim šta će to njemu značiti.”
 “Značiće da mora da se potrudi malo više, da provlačenje neće biti
dovoljno za njega. Može ga učiniti boljim i snažnijim. Nadam se da hoće.
Mislim da je ono kroz šta si prošla učinilo isto za tebe. Jednostavni putevi nisu
uvek i najbolji, Dafne. Mislimo da jesu, ali pogledaj ljude koje ceniš u životu.
To su uglavnom ljudi koji su uspeli kada nije išlo sve kako treba, ljudi koji su
preživeli i prerasli bol. Oni kojima je sve lako, ne mogu ni da im priđu. To su
oni koji se penju na planinu izubijane glave, izgrebanog lica dok im se krv
sliva sa udova - oni koje vredi znati. Nije lako gledati, ali možda bude tako i
sa tvojim detetom.”
“Nisam to želela za njega.”
“Naravno da nisi. Ko želi? Ali uspeće on. Ti jesi. A sigurno nije bilo lako.
Mora da ti je bilo zaista teško.”
Gledala ga je zamišljeno. Pogledi su im se sreli preko kauča. “Ponekad je i
dalje teško.”
Klimnuo je glavom: “Šta radiš kad ne živiš u brvnari?”
Oklevala je na trenutak, sećajući se proteklih pet godina; “Brinem o
Endrjuu”
“A sada kada je u školi?”
“Ne znam još uvek. Radila sam u časopisu, ali to je bilo davno.”
“Da li ti se to sviđalo?”
Razmislila je malo, pa klimnula glavom: “Da, jeste. Ali bila sam mlađa.
Nisam sigurna da bi mi se sada dopalo. Bio je to zabavan posao kada sam bila
udata za Džefrija, ali to je bilo tako davno...” Osmehnula mu se, osećajući se
staro deset hiljada godina. “Imala sam dvadeset četiri.”
“A koliko sada imaš?” Osmehnuo se zabavljajući se: “Dvadest pet?
Dvadeset šest?”
“Dvadeset devet”, rekla je svečano, a on se nasmejao.
“Naravno. Nisam znao da si toliko matora. Ja imam, prijateljice moja,
pedeset i dve. Spram mene si kao beba.” Izgledao je tako, ali i nije. Bilo je
nečeg veoma mudrog, starog i retkog u vezi sa njim. Kao kod dobrog konjaka.
Ispili su kafu, a on je ustao i pogledao po sobi: “Da li si srećna ovde,
Dafne? Ovo je udobno mestašce.”
“Sviđa mi se. Ponekad pomislim da ću ostati ovde zauvek.” Osmehnula mu
se i gledala ga. Bio je prelep muškarac čak i sa pedeset dve.
“Zašto bi ostala? Zbog sebe ili Endrjua?”
Želela je da kaže da nije sigurna, ali je bila. Zbog njega, a on je video
odgovor u njenim očima: “Trebalo bi da se vratiš u Njujork ovih dana, lepa
damice. Ne traći život ovde u brvnari živeći samo za svoje dete. Trebalo bi da
ce vratiš svojim ljudima, svojoj sorti, da budeš zauzeta, zaposlena, da viđaš
prijatelje. Imam osećaj da si bila u zimskom snu svih ovih godina i znaš šta?
Bolje da ne traćiš vreme. Jednog dana ćeš se probuditi i biti stara kao ja, i
pitaćeš se šta si uradila sa svojim životom. Svašta tebe još čeka, vidim ja”
Oči su mu se susrele sa njenim i sav bol od gubitka i vremena je bio tu.
“Nisam sigurna. Nemam neke ciljeve, nikakav poriv da uradim nešto za
pamćenje, nemam snove o slavi. Zašto ne bih mogla da budem srećna ovde?”
“Šta bi radila? Posećivala Endrjua? Držeći se za njega umesto da ga pustiš
da bude slobodan? Da hodaš po mračnim putevima kada ti se auto pokvari? Da
ideš u gostionicu subotom uveče? Hajde, damo, ne znam šta si radila u životu,
ali mogu da ti kažem da zaslužuješ mnogo više od toga!”
“Stvarno? Zašto?”
“Zato što si pametna kao pčelica i prokleto lepa. Želela to da prihvatiš ili
ne.” Pocrvenela je, a on joj se osmehnuo uzimajući jaknu. “Pošto su ti od moje
priče uši otpale, i pošto sam se zgadio sam sebi držeći govore, izaći ću sam da
proverim šta ona dva momčića rade u garaži sa tvojom osovinom.”
“Ne moraš.” Na jedan ludi trenutak nije želela da je ostavi. Osećala se
prijatno tu sa njim. I bezbedno. I srećno. A sada će opet biti sama. Pet godina
joj to nije zaista smetalo, ali sada odjednom jeste.
Osmehnuo joj se sa vrata: “Znam da ne moram, ali želim. Sviđaš mi se,
Dafne Filds.” A onda, kao da se naknadno setio: “Hoćeš li da večeraš sa
mnom nekad tamo u gostionici? Obećavam da ti neću držati predavanja i
govore. Samo mi je oduvek smetalo da gledam kako mlade lepotice traće svoje
živote.”
“Volela bih da večeram sa tobom, Džone.”
“Dobro je. Uradimo to.” Delovao je zamišljeno na trenutak, a onda joj se
osmehnuo: “Da li je sutra uveče prerano?” Odmahnula je glavom polako,
pitajući se šta radi. Ko je ovaj čovek, i zašto je osećala potrebu da ga upozna
bolje i da bude sa njim.
 “To bi bilo u redu.”
“Doći ću po tebe u pola sedam. Seosko vreme.” Klimuo joj je glavom,
osmehnuo se, a onda izašao lagano napolje zatvarajući nežno vrata za sobom
dok je ona stajala i gledala ga kroz prozor. Mahnuo joj je jednom dok se
kamionom odvozio sa prilaza, i otišao uz zvuk rasturanja šljunka. Stajala je tu
nakratko gledajući prazan put, pitajući se kuda joj je život išao i ko je zaista
bio Džon Fauler.
 Osmo poglavlje
U subotu uveće Džon je stigao tačno u pola sedam. Nosio je isti kaput od
ovčije kože, ali ovog puta preko sivih pantalona, sakoa, košulje i kravate.
Odeća nije bila posebnog kroja, niti skupa, ali je na njemu imala stila.
Njegova upadljiva mačo grada je činila da sve na njemu bude lepo. Dafne je
dirnulo to što se sredio za večeru sa njom. Bilo je u njemu nekog staromodnog
kavaljerstva koje je moralo da joj se dopadne.
“Kako lepo izgledaš, Dafne.” Nosila je belu suknju i plavu rolku koja je
skoro savršeno odgovarala boji njenih očiju, a preko toga je nosila vuneni
prsluk koji je činio da izgleda kao mala francuska pudla. Sve u vezi sa njom
bilo je nežno i majušno, a opet bilo je nečeg instinktivno moćnog u toj ženi, pa
je njena veličina ponekad samo zavaravala. Kosu je vezala u jednostavnu
punđu koju je on posmatrao zainteresovano i uz osmeh: “Da li ikada nosiš
puštenu kosu?”
Oklevala je na trenutak, a onda odmahnula glavom: “Nisam nosila u
skorije vreme.” Nosila ju je puštenu preko ramena često za Džefa. Ali to je sve
bio deo nekog drugog vremena, drugog života i deo žene koja je ona bila sa
drugim muškarcem.
“Voleo bih nekad tako da je vidim.” Zakikotao se tiho za sebe dok ju je
gledao u oči. “Slab sam na plavokose lepotice, upozoravam te.” Uprkos
zadirkivanju i očiglednom interesu u njegovim očima, osećala se bezbedno dok
su napuštali kuću. To je vrlina koju je i ranije primetila kod njega. Možda zbog
njegove veličine, ili njegovog skoro očinskog stava, uvek se osećala bezbedno
pored njega, kao da će brinuti o njoj bez obzira na sve. Ali i ona je bila
drugačija sada. Znala je da može da vodi računa o sebi. Nije to znala kada je
bila udata za Džefa. Ovaj čovek joj nije bio potreban. Dopadao joj se.
Odvezao ju je do austrijske gostionice na večeru, a Obermajerovi su se
iznenadili što ih vide zajedno, pa su se posebno posvetili njima. Oboje su im
bili među omiljenim gostima, a kada se u kuhinji malo smirila panika oko
pripreme hrane, Hilda se zagledala u muževljeve oči znatiželjna i sa
pobedničkim osmehom. “Šta misliš kako ga je upoznala?”
“Ne znam, Hilda. Nije to tvoj posao da znaš”, progunđao je nežno, ali
njena radoznalost i iznenađenje se nisu mogli zaustaviti.
 “Shvataš li da ga nisam videla na večeri od kad mu je žena umrla?”
“Da li ti shvataš da ne bi trebalo tako da govoriš, Hilda? Odrasli su ljudi,
šta rade je njihova stvar. Ako želi da izvede lepu ženu na večeru, zašto ne bi?”
“Jesam li rekla nešto loše? Mislim da je to divno!”
“Dobro je. Onda im odnesi kafu i ćuti.” Nežno ju je udario po zadnjici, a
onda izašao da proveri da li svi gosti imaju šta im je potrebno. Trenutak
kasnije je video kako Džon i Dafne razgovaraju uz kafu. Pričao joj je nešto
smešno, a ona se smejala kao devojčica.
“Šta si mu onda rekao?” i dalje je bila znatiželjna.
“Da, ako mogu da vode kamp za sečenje šume, mogu da vode i balet. I znaš
šta, nek sam proklet ako šest meseci kasnije nisu prodali posao i kupili neku
plesnu trupu u Čikagu.” Odmahnuo je glavom i dalje se smejući: “Proklete
budale.” Pričao joj je o neka dva prevaranta iz Njujorka koji su pre nekoliko
godina želeli da kupe posao i vode ga zbog smanjenja poreza. “Dodavola,
nisam ja to mesto sredio tako da bi mi došla dva magarca iz Njujorka i uništila
ga. Ne na taj način.”
“Da li ti se sviđa taj posao, Džone?” Bila je znatiželjna u vezi sa njim. Bio
je inteligentan, načitan, svestan svega što se dešava u svetu, a celog života je
ipak živeo u ovom malom selu Nove Engleske, izdržavajući se od svojih
snažnih pleća i ruku.
“Da, sviđa mi se. Odgovara mi. Nikada ne bih bio srećan u kancelariji. A
mogao sam. Salin otac je vodio banku ovde i želeo je da me ubedi da radim sa
njim, ali to ne bih bio ja. Ovo mi više odgovara. Po ceo dan sam na vazduhu,
radim sa ljudima i sa svoje dve ruke.” Osmehnuo joj se. “Ja sam fizikalac u
srcu, gospođo Filds.” Bilo je jasno da je on mnogo više od toga. Naporan rad
mu je doneo prizemnost, snagu, osećaj za realnost i šansu da po smatra ljudsku
prirodu. Bio je mudar čovek, i kako je veče odmicalo, shvatila je da joj se to
dopada kod njega. Tokom deserta ju je dugo posmatrao, a onda uzeo njenu ruku
u svoju: “Oboje smo mnogo toga izgubili. I ti i ja. A opet smo tu, snažni i živi.
Preživeli smo.”
“Nisam bila sigurna da hoću” bilo je olakšanje priznati to nekome.
“Ali hoćeš. Uvek. Nisi sigurna i dalje?”
“Ponekad sumnjam. Ponekad se pitam da li ću dočekati sledeći dan.”
“Hoćeš”, rekao je prilično ubeđen u to, “ali možda ćeš vremenom prestati
da biješ sama sve bitke.” Osetio je odmah da u njenom životu dugo nikoga nije
bilo. Nosila je sa sobom blagu tugu žene koja je skoro zaboravila nežni dodir
ljubavi. “Da li je bilo nekoga u tvom životu od kada ti je muž umro, Dafne, ili
ne bi trebalo da to pitam?”
Osmehnula se i delovala stidljivo, krupne oči boje različka postadoše još
krupnije: “Pitaj slobodno. Nije. Zapravo”, pocrvenela je, a on dobi nedoljiv
poriv da je poljubi, “ovo je prvi izlazak koji sam imala od... od kad je...” Nije
morala da kaže ništa više. Razumeo je.
“Kakva protraćena lepota”, ali ovog puta je previše rekao i ona okrenu
glavu u stranu.
“Bolje je tako. Mogla sam da se posvetim Endrjuu.”
“A sad?”
“Ne znam...” Delovalo je kao da se muči zbog nečega dok je to izgovarala.
“Ne znam šta ću da radim bez njega.”
“Mislim”, suzio je oči i nastavio da gleda u nju, “da ćeš uraditi nešto jako
važno.”
Nasmejala se i odmahnula glavom. Zabavljale su je njegove reči. “Na
primer? Kandidovati se za Kongres?”
“Možda, ako to želiš. Ali nije to. Ima nečeg duboko u tebi, Dafne, što
pokušava da izađe. I možda oslobodiš to ovih dana.” Iznenadile su je njegove
reči. I sama je često mislila isto, a jedino mesto na kom je oslobađala ideje
bili su njeni dnevnici. Želela je da mu priča o njima, ali se onda osetila
blesavom zbog toga.
“Hoćeš li da prošetamo?” Ustali su nakon večere, a on ju je ispratio
napolje, dok je gospođa Obermajer sve posmatrala sa očiglednim
zadovoljstvom. “Stekla si prijatelje u gradu, malena.” Smešio joj se odozgo
dok su hodali. “Sviđaš se gospođi Obermajer.”
“I ona se meni sviđa.” Hodali su jedno pored drugog u tišini, pustim
ulicama, a onda je on uzeo njenu ruku u rukavici i ušuškao je u svoje naručje.
“Kada ću upoznati Endrjua?” Nije pitao da li će ga upoznati, samo kada.
Kao da je za dva dana ovaj čovek postao deo njenog života, i nije bila sigurna
kuda sve to vodi, ali joj se sviđalo. Osetila se oslobođenom od svih stega koje
su je sputavale godinama. Imala je osećaj kao da se prepušta slučaju, ali bio je
to prijatan osećaj.
 Okrenula je lice ka njegovom dok su hodali i pogledala u moćni profil
pored sebe. Nije znala šta će joj on biti u životu, ali je bila sigurna da će joj
biti prijatelj: “Sutra? Idem da ga posetim po podne. Hoćeš sa mnom?”
“Voleo bih.”
Odšetali su polako do njegovog kamiona i odvezao ju je kući. Ispratio ju je
do vrata, a ona ga nije pozvala unutra. Činilo se da to nije ni očekivao. Mahala
mu je dok je zatvarala vrata, a on je ušao u kamion i odvezao se okupiran
mislima o Dafne.
 Deveto poglavlje
Endrju je čekao ispred sa dva vaspitača i nekom drugom decom kada su
Dafne i Džon stigli u školu. Prepoznala je odmah sumnju u sinovljevim očima.
Nije bio siguran ko je taj čovek, a možda ga je uplašila i Džonova visina. Ali
Dafne je bila sigurna da mu se ne sviđa to što vidi drugog muškarca sa svojom
majkom. Imao je instinktivni osećaj da mu ona pripada, a ona je dozvolila tom
osećaju da se razvije.
Uzela ga je u naručje i poljubila u obraz i vrat. Oslonivši svoje lice uz
njegovo, osećala je poznatu toplinu deteta koje je bilo deo nje. Zatim se
odmakla i rekla da je našla prijatelja, kao što on ima prijatelje u školi, i da mu
je ime Džon. Džon je kleknuo na zemlju pored njega. Nije znao ni jedan znak
koji je Dafne već naučila, ali je izgledalo kao da komunicira sa dečakom
pomoću svojih očiju i ogromnih, nežnih ruku. Za nekoliko minuta mu je Endrju
prišao oklevajući, kao oprezno štene. Bez ijedne izgovorene reči, Džon mu je
pružio ruku i uzeo Endrjuovu malenu šaku u svoju. Počeo je da razgovara sa
njim svojim dubokim nežnim glasom, a Endrju ga je gledao. Dečakove oči su
ostale prikovane za Džonove. Jednom ili dva puta je klimnuo glavom kao da ga
razume. Izgledalo je kao da su potpuno prihvatili jedan drugoga što je Dafne
oduševilo. Zatim je, bez obraćanja njoj, Endrju poveo Džona ispod drveta gde
su “razgovarali,” Dete je komuniciralo znakovima, a čovek je govorio, i činilo
se da razumeju jedan drugoga kao da su oduvek bili prijatelji. Dafne je stajala
po strani i posmatrala ih potpuno oduševljena, osećajući kako je emocije
obuzimaju. Osećala je tugu jer je izgubila još jedan delić Endrjua, ali je
osećala i radost jer je Džon uspeo da dopre do deteta koje je volela svom
svojom dušom. Bilo je i malo ozlojeđenosti u svemu tome, jer je videla kako
Endrju za Džona širom otvara vrata ka svom svetu, a ona se toliko mučila da ih
otvori. Ali iznad svega osećala je nežnost prema Džonu i Endrjuu kada su se
na kraju vratili do nje držeći se za ruke i smeškajući se. Počeli su onda da se
igraju, a malo kasnije, sve troje su se smejali. Sati do večere su proleteli kao
minuti, a Dafne je pokazala Džonu školu, iznenada ponosna što je uradila
pravu stvar za Endrjua. Dok su se spuštali niz stepenice iz Endrjuove spavaće
sobe, Džon ju je gledao toplinom koja ju je obuzimala kao mediteransko leto.
“Da li ti je neko rekao koliko si divna, malena?” Zarumenela se, a on joj je
stavio ruku preko ramena i privukao je sebi. Po prvi put joj je bio tako blizu.
Osećaj je bio tako snažan, dok je zatvarala oči u njegovom naručju. “Hrabra
si, i divna si. Uradila si prelepu stvar za Endrjua i to će biti dobro za oboje”, a
onda joj je tihim glasom, koji ju je potpuno iznenadio, rekao, “i volim te zbog
toga.” Stajala je zureći u njega nakratko, nesigurna šta da kaže, a on se
osmehnuo i sagnuo se da je poljubi u čelo: “U redu je, Dafne. Neću te
povrediti.”
“Hvala ti.” Nije bila sigurna zašto je to rekla, ali je iznenada obavila ruke
oko njegovog struka i zagrlila ga. Očajnički joj je bio potreban neko da joj
kaže ono što je upravo čula od njega - da nije napustila Endrjua, da je sve u
redu, da je uradila pravu stvar. “Hvala ti puno.”
Stisnuo ju je jako na trenutak, a onda su se spustili u prizemlje gde su ih
Endrju i ostali čekali spremni za večeru. Bilo je vreme da krenu. Ovog puta se
Endrju rasplakao što idu, a Dafne ga je privila uz sebe sa suzama u očima i
rekla mu dišući u njegov obraz: “Volim te.” Onda ga je odmakla od sebe kako
bi mogao da joj čita reči sa usana, ali on joj se opet bacio u naručje i zakrkljao
nešto što je bilo njegovo Volim te. Gospođa Kurtis je tada prišla i dotakla ga
po obrazu sa nežnim osmehom, što je bio znak da ga pita da li je spreman za
večeru. Bio je nesiguran nakratko, ali onda je klimnuo glavom i osmehnuo se,
signalizirajući da je spreman. Mahnuo im je brzo i poslao poljubac. Pogledao
je u Džona prijateljski, a onda je otišao da se pridruži ostalima.
“Spremna za polazak ili da sačekamo malo?” Džon nije želeo da je
požuruje. Skoro je mogao da oseti u svojoj utrobi svež bol koji je osećala.
Klimnula je sporo glavom, očiju i dalje prikovanih za dete. Onda se okrenula i
pogledala u Džona, zahvalna što je tu. “Jesi li dobro?”
“Da. Hajdemo.”
Izašli su napolje, a ona se oduševljavala koliko je dobro za promenu imati
nekoga ko vodi računa o njoj. Kada ju je hladan noćni vazduh udario u lice,
poželela je da trči. Bol što je ostavila Endrjua skoro je nestao, i osećala se
življom nego što je bila godinama. Smejala se i skakutala do kamiona, kao
devojčica, dok je Džon hodao pored nje.
“On je divan mališan, znaš.” Gledao ju je, dok je pokretao automobil, kao
da je i on ponosan. “Dobar si posao odradila.”
“Takav je on oduvek. Nisam sigurna da sam imala ikakve veze sa tim.”
“Jesi. Ne zaboravi to.” Zvučao je ozbiljno dok su se odvozili od škole, ali
je sa zadovoljstvom primetio da je ona i dalje bila srećna. “Hoćeš da idemo
opet u gostionicu na večeru? Osećam kao da bi trebalo da proslavimo, a ne
znam ni sam šta.” Bacio je pogled ka njoj i pogledi im se sretoše. Između njih
se stvarala snažna veza. Upravo je sa njim podelila izuzetno značajan deo svog
života. Bio je dirnut i zadovoljan što mu je dopustila da upozna Endrjua. “A da
ja napravim večeru?”
“Umeš da kuvaš?” Šalio se sa njom. Oboje se nasmejaše. “Jedem puno.”
“Šta kažeš na špagete?”
“To je sve?” Delovao je šokirano, a ona se smejala, osećajući se kao dete.
Iznenada se, bez razloga, setila kada je prvi put spremala večeru za Džefa u
stanu. Bilo je to tako davno, a nju je bilo sramota što se svega sećala kao kroz
maglu. Činilo joj se tako dalekim, davnim i nestvarnim. Imala je trenutke kada
je osećala da uspomene na Džefrija blede. “Samo špagete?” Džonov glas ju je
vratio u stvarnost.
“Dobro. A biftek? I salata?”
“Prihvatam. Sa zadovoljstvom”, dodao je, dok se ona smejala.
“Mora da košta pravo bogatstvo tebe hraniti, Džone Fauleru,”
Zabavljao se njenim izrazom lica: “Bez brige. Zarađujem dobru platu od
seče drveća.”
“Zar nije taj posao opasan?” Obrva joj se izvila.
Bilo mu je drago što je zabrinuta.
“Ponekad. Retko kad. Većina nas zna šta radi. Moramo da pazimo na
novajlije. Na mladiće koji se prijave preko leta. Mogu i da te ubiju ako ne
paziš.”
Tiho je klimala glavom ne govorivši ništa kada su se zaustavili ispred
njene kuće i ušetali unutra. Sledećih pola sata je bila zauzeta kuvanjem. On je
seo za sto i napravio bifteke. Ona je napravila špagete i salatu, a on je
čežnjivo gledao u kamin i odmah je znala o čemu razmišlja: “U redu je, Džone.
Ako hoćeš, samo napred. Ova soba bi bila lepa uz vatru.”
“Nije nam potrebna. Lepo je i bez nje.” Ali Dafne je želela da upali vatru.
Želela je da ostavi prošlost iza sebe. Bila je umorna od strahova, užasa i
agonija iz prošlosti.
“Samo napred. Upali vatru.” Džon ju je učinio hrabrom.
“Ne želim da te uznemirim, Dafne.”
 “Nećeš. Mislim da je vreme da se oslobodim prošlosti.” Bilo joj je čudno
što to izgovara, ali ipak nije delovalo kao izdaja.
Ustao je od stola kako bi ubacio nekoliko cepanica i potpalu. Vatra se brzo
razgorela, a ona je se dela neko vreme zureći u nju, razmišljajući ne toliko o
sudbonosnoj Badnjoj noći, koliko o trenucima koje su ona i Džef provodili
sedeći kod kuće nedeljom uveče, čitajući nedeljne novine i uživajući u vatri.
Bez reči, Džon je posegnuo za njenom rukom, a ona je počela da razmišlja o
njegovoj ruci na svojim ramenima u školi i koliko je lepo bilo stajati pored
njega.
“O čemu si sad razmišljala? Delovala si baš srećno,”
Oči su joj sijale od vatre iz kamina, a on je pomislio da je razmišljala o
Džefriju.
“Razmišljala sam o tebi. Drago mi je što si me pokupio na putu pre neko
veće.”
I on se osmehnuo sećajući se toga. “Pokupio bih te i ranije da se nisi
krila.” Oboje su se smejali na tu pomisao, a ona je zatim iznela dve šolje vrele
kafe. “Dobar si kuvar.”
“Hvala. I ti si. Biftek je bio odličan.”
Osmehnuo se skoro tužno: “Imao sam vremena da vežbam. Petnaest godina
sam kuvam.”
“Zašto se nisi ponovo oženio?”
“Nisam želeo. Nisam sreo nekoga do koga mi je stalo toliko.” Hteo je da
kaže “do sad”, ali nije želeo da je uplaši time a znao je da bi. “Ne želim da
počinjem sve ispočetka. Ali ti si mlada, malena. Trebalo bi to da uradiš.”
Odmahnula je glavom zamišljeno, gledajući ga. “Ne verujem da ću. Ne
možeš da uradiš to tek tako, još jednom. Ne možeš da ponoviš ono što je bilo.
To se dešava samo jednom u životu.”
“To je neponovljivo iskustvo. Ali uslediće druga iskustva koja će biti
podjednako važna. Samo, su drugačija.”
“Vidi ko mi kaže. Ne razlikuješ se od mene.”
“Razlikujem se. Ti imaš više sreće.”
“Stvarno? Zašto?”
“Imaš Endrjua.” Oboje se osmehnuše. “Nekad upoznam decu koja me
nateraju da zažalim što nisam imao svoje.”
“Nije kasno.” Nasmejao se na to. “Ja sam star čovek, Dafne Filds. Imam
pedeset dve godine. Dođavola, dovoljno sam star da ti budem otac.” Ona se
samo osmehnula na to. Nije ga gledala na taj način, a ni on nije osećao to
prema njoj. Bili su prijatelji na više nivoa. Nikada nije imala prijatelja kao što
je on. Možda zato što nikada nije bila žena kakva je sad. Ojačala je tokom
godina. Bila je snažnija nego što je ikada sanjala da će biti. Mogla se nositi sa
bilo kojim muškarcem. Čak i sa muškarcem kao što je Džon.
Sedeli su na kauču posmatrajući vatru neko vreme i bilo je neverovatno
koliko se prijatno osećala pored njega. Bilo je tako lako sa njim. Nije osećala
nikakvu žurbu, kao da je večnost pred njim i dovoljno vremena da uživa u svim
dragocenim trenucima. Oštre crte njegovog lica su izgledale prelepo na
svetlosti vatre.
“Džone...” Nije znala kako tačno da izrazi ono što oseća. Možda će kasnije
lakše moći, u svom dnevniku.
“Da, malena?”
Nije mogla da pronađe prave reči. Na kraju je nežnim, hrapavim glasom
rekla ono jedino što je mogla: “Drago mi je što sam te upoznala.”
Klimnuo je glavom sporo, osećajući isto što i ona. Osećao je mir i
razumevanje koje je postojalo među njima. Stavio je tada jednu ruku preko
njenih ramena, a ona je osetila istu tihu snagu koja joj je prijala ranije te
večeri. Dopadala joj se težina njegove ruke, dodir njegove ruke, njegov miris
pored nje. Bila je to bogata mešavina briona, vune, svežeg vazduha i duvana.
Mirisao je kako je i izgledao, kao snažan, privlačan muškarac koji je ceo život
proveo u šumi i na planini. Pogledavši u Dafne, Džon je video suzu koja joj se
slivala niz obraz. Iznenadila ga je, pa ju je privukao bliže. “Jesi li tužna,
ljubavi?” Glas mu je bio tako dubok i nežan, ali ona je odmahnula glavom.
“Ne... toliko sam srećna... ovde, ovako.” Pogledala ga je: “Možda misliš
da sam luda, ali ja sam oživela. Osećam kao da sam toliko dugo bila
polumrtva. Mislila sam...” Bilo joj je teško da izgovori, ali morala je:
“Mislila sam da bi trebalo da sam mrtva kao i oni. Preživela sam samo zbog
Endrjua. Živela sam samo zbog njega.” Sada je opet živela zbog sebe.
Napokon.
Činilo se da je ćutao čitavu večnost držeći lice tako blizu njenom,
posmatrajući je: “Imaš pravo na sopstveni život, Dafne. Odužila si se.”
Poljubio joj je usne nežno. Kao da ju je strela pogodila. Osećala je njegov
dodir do srži i nije mogla da diše dok su im se usne dodirivale i dok ju je
držao. Zatim joj je rukama držao lice i gledao je: “Gde si bila celog mog
života, Dafne Filds?” Opet ju je poljubio. Ovog puta je ona stavila ruku oko
njegovog vrata i privukla ga bliže sebi. Osećala je kao da želi da se zakači za
njega do kraja života i da se nikada ne pusti, a on ju je držao kao da želi da
ona uradi upravo to.
Njegove ruke su, nakon nekog vremena, počele polako da se kreću preko
njenih ramena, a onda su lagano stigle do njenih grudi, a zatim i ispod
džempera. Ispustila je nežan uzdah, a on je privio uz sebe osećajući rastuću
strast u njoj. Zaustavio se i izmakao posle nekog vremena, zagledavši se u
njene oči: “Ne želim da uradim bilo šta što ti ne želiš, malena. Ja sam star
čovek. Ne želim da te iskoristim.” Odmahnula je glavom i poljubila ga dok joj
je on izvlačio ukosnice iz kose puštajući je iz punde da se rasipa preko njenih
leđa i ramena. Prstima je prolazio kroz nju, dodirivao joj lice i grudi, a onda
su snažne ruke stigle do njenih nogu. Nije mogla da se suzdrži i počela je da se
izvija od zadovoljstva dok ju je dodirivao.
“Dafne... Dafne...”, šaputao je njeno ime dok su ležali na kauču pored
vatre. Celo telo mu je podrhtavalo od želje za njom, a onda je ona ustala i
uzela ga za ruku kako bi ga povela do kreveta u spavaćoj sobi. “Jesi li
sigurna?” Znao je koliko je vremena prošlo, a jedva ga je poznavala. Sve se
desilo tako brzo između njih. Nije želeo da uradi nešto zbog čega bi se kajala
ujutru. Želeo je da je ima dugo, ne samo za jednu noć ili za trenutak.
“U redu je” glas joj je bio jedva čujan šapat dok je lagano skidao odeću sa
nje, dok na kraju nije stajala pred njim naga, sićušna, savršeno građena. Koža
joj je blistala na mesečini, a plava kosa postala skoro srebrna. Podigao ju je i
nežno spustio na krevet. Pažljivo je skinuo odeću sa sebe, bacio je na pod i
spustio se pored nje. Dodir njene satenske kože je bio skoro nepodnošljiv.
Osećao je želju koju nije mogao da kontroliše dok je ležao pored nje. Ali ona
je uhvatila rukama njegovo lice, držala ga je blizu i izvila telo ka njegovom.
Lagano, kao da je zaboravljena uspomena oživljena, osetila ga je u sebi i
uzdigla se u visine koje ni sa Džefrijem nije poznavala. Džon je bio umešan i
izuzetan ljubavnik. Na kraju su ležali umorni jedno pored drugoga. Njeno sitno
telo je bilo isprepletano sa njegovim dok mu je šaputala u vrat da ga voli.
“I ja tebe volim, malena. O, Bože, koliko te volim...” Kada je to izgovorio,
ona ga je pogledala sanjivo se osmehujući, privukla ga čvršće uz sebe,
zatvorila oči i otplovila u san u njegovom naručju. Ponovo je bila žena, žena
koja nije bila nikada pre. Njegova, ali i svoja žena. Bio je u pravu kada je reč
o njoj. Godine je jesu učinile snažnijom. Bila je snažnija nego što je očekivala.
 Deseto poglavlje
“Šta je ovo”, pitao je Džon držeći u ruci dva Dafnina dnevnika s kožnim
povezom, dok je go stajao u njenoj kuhinji u šest sati sledećeg jutra. Ustala je
da mu napravi doručak pre nego što ode na posao, ali ih je zadržao još jedan
snažni nalet strasti.
Pogledala je preko svog golog ramena sa osmehom i dalje iznenađena
koliko je opuštena sa njim: “Koje? Ah, to su moji dnevnici.”
“Mogu li nekad da ih pročitam?”
“Naravno.” Delovala je pomalo postiđena dok je stavljala pržena jaja i
slaninu na sto. “Možda ti budu delovali malo blesavo. Ispraznila sam dušu u
njih.”
“Nema tu ničeg blesavog”, a onda se nasmešio na prizor njene nage
zadnjice. “Imaš prokleto dobru guzu, da li si svesna toga?”
“Umukni i jedi ta jaja.”
“I tako se romansa završila.” Ali njihova romansa je tek počela. Uspeli su
čak i da odrade jedan “na brzaka” pre nego što je Džon otišao na posao.
“Nisam siguran da imam snage da radim danas posle ovolikog vođenja
ljubavi.”
“Dobro, onda ostani. Ja ću se pobrinuti za tebe.”
“Kladim se da bi!” Smejao se glasno dok je zakopčavao tešku vetrovku za
posao koju je držao u kamionu. “Ti baš znaš kako da razmaziš čoveka, Dafne
Filds.”
Dok se privijala uz njega pre nego što je otišao, šapnula je tiho: “Ti si
razmazio mene. Činiš me srećnijom nego ikada i želim da znaš to.”
“Pamtiću to čitavog dana. Pokupiću neke namirnice kad se budem vraćao i
imaćemo finu, mirnu večeru. Šta kažeš?”
“Zvuči odlično.”
“Šta ćeš ti da radiš?”
Oči su joj zasvetlele na trenutak i ona se osmehnula: “Možda ću zabeležiti
nešto novo u dnevnik.”
“Dobro. Proveriću to kad se vratim kući. Vidimo se kasnije, malena.”
Otišao je posle toga. Šljunak je krckao pod kamionom dok je mahala, golih
grudi, sa kuhinjskog prozora.
Dan se činio beskrajnim nakon što je otišao. Pitala se šta je radila bez
njega. Razmišljala je da ode u posetu Endrjuu kako bi joj prošlo vreme, ali
bilo je prerano za novu posetu. Ostala je kod kuće, čistila, i počela da piše u
dnevnik, ali nešto drugo joj se motalo po glavi celog jutra i zatekla je sebe
kako piše kratku priču nakon ručka. Zapisala ju je u jednom dahu, nekim
sopstvenim tokom, a kada ju je završila, sedela je zureći sa zaprepašćenjem u
desetak stranica koje je napisala. Po prvi put je uradila tako nešto.
Kada je došao kući, dočekala ga je u sivim pantalonama i svetlocrvenom
džemperu. “Prelepa si, malena. Kako si provela dan?”
“Divno. Ali si mi nedostajao.” Kao da je oduvek bio deo njenog života i
kao da ga je čekala svake večeri. Opet su zajedno spremili večeru od
namirnica koje je on kupio, a on joj je pričao anegdote sa posla. Posle toga mu
je pokazala svoju kratku priču, a on ju je čitao oduševljeno dok su sedeli
pored vatre.
“Ovo je fenomenalno, Daf”, gledao je u nju ponosno i sa zadovoljstvom.
“Hajde, reci istinu. Da li je bezveze?”
“Ne, nikako. Odlična je.”
“Po prvi put sam nešto tako napisala. Ne znam ni kako se to dogodilo.”
Dodirnuo je svilenkastu, plavu kosu na njenoj glavi i osmehnuo se:
“Odavde, malena. A verujem da se tu krije još mnogo sličnih priča.” Otkrila je
resurs koji nije ni znala da poseduje i osećala je još veće olakšanje nego kada
bi pisala u svoje dnevnike.
Vodili su te noći ljubav ispred vatre, a onda još jednom u krevetu i
sledećeg jutra u pola šest. Otišao je na posao pevušeći nešto, a ona ovog puta
nije čekala podne. Sela je čim je on otišao i napisala još jednu priču.
Razlikovala se od priče koju je sastavila prethodnog dana, ali kada ju je Džon
pročitao te noći, misho je da je još bolja: “Imaš moćan stil u svom pisanju,
Daf” Nakon toga je proveo nekoliko sedmica čitajući njene dnevnike.
Do Božića su počeli da vode prijatan život. On se skoro preselio kod nje u
vikendicu, Endrju je bio sve samostalniji u školi, a ona je imala više
slobodnog vremena nego ikada. To joj je omogućilo da piše kratke priče
svakog dana. Neke su bile bolje od drugih, ali su sve bile zanimljive, i sve su
imale njen poseban stil. Kao da je otkrila deo svoje ličnosti koji nije znala da
poseduje, i morala je da prizna da joj se dopada.
“Osećaj je tako dobar, Džone. Ne znam, teško je objasniti. Kao da je sve
ovo već bilo tu, ali nisam bila svesna da postoji.”
“Možda bi trebalo da napišeš roman”, delovao je ozbiljno dok je to
izgovarao.
“Ne budi blesav. O čemu?”
“Ne znam. Šta ti dođe. Znam da imaš to u sebi.”
“Nisam baš sigurna. Drugačije je to od pisanja kratih priča.”
“To ne znači da ne možeš da napišeš roman. Probaj. Zašto da ne,
dođavola?! Imaš vremena. Nema šta drugo da se radi ovde preko zime.” I
zaista nije imalo, osim poseta Endrjuu. Provodila je sa njim dva popodneva
nedeljno, a Džon je išao sa njom jednom svakog vikenda. Do Božića se lako
moglo primetiti da je Endrju srećan, i da je prihvatio Džona s lakoćom,
govoreći mu smešne stvari znakovnim jezikom sada kada je i Džon pomalo
naučio njegov jezik. Rvali su se napolju, i često je Džon završavao tako što bi
mu na jednom ramenu bio Endrju, a na drugom neki od njegovih prijatelja.
Zavoleo je dečaka, a Dafne ih je ponosno posmatrala, zahvaljujući se na
darovima koje joj je život doneo. Kao da je sav boi iz prošlosti konačno
izbrisan. Bilo je sada lakše živeti sa uspomenom na Džefa. Jedino ju je
jednako bolelo kada bi videla devojčice koje su bile Emino godište. Ali i to je
bilo bolje sada. Džon je imao načine kako da ublaži svaku bol i da učini Dafne
smirenom i srećnom.
Ponekad su čak dovodili Endrjua sa njima kući na nekoliko sati. Džon mu
je davao da obavlja sitne poslove po kući. Nosili su zajedno drva za potpalu, a
Džon mu je rezbario male životinje od drveta. Pravili su kolačiće sa Dafne, i
jednom prilikom ofarbali staru stolicu za ljuljanje koju je Džon našao u
napuštenoj štali. Svima je bilo jasno da Endrju postaje neverovatno
nezavistan. Bilo mu je lakše da komunicira sa njima, Dafne je tečno koristila
znakovni jezik, pa je napetost među njima nestala. Endrju je bio strpljiviji
kada je grešila, i kikotao se jednom ili dva puta kada je pogrešno pokazala
neku reč, a onda je sa širokim osmehom objasnio na znakovnom jeziku Džonu
da je njegova majka rekla da će spremiti žabu za večeru. Njegova tiha
komunikacija sa Džonom i dalje je ostala dirljiva. Njih dvojica su postali
prijatelji kao da su oduvek bili deo istog života. Hodali su u tišini jedan pored
drugog po poljanama, zastajkivali da gledaju zečeve ili jelene dok su im se
pogledi sretali. Nije bilo potrebe da išta kažu. Kada je dolazilo vreme da se
vrate u školu, Endrju je sedeo u Džonovom krilu u kamionu i stavljao svoje
majušne ruke na volan pored ogromnih Džonovih, a Dafne ih je posmatrala sa
osmehom. Uvek se radovao da se vrati ostalima u školi. Nije više bilo
srceparajuće ostavljati ga. Ona i Džon su imali svoj mali život, a ona je
zaključila da nikada nije bila zadovoljnija životom. To se odrazilo i na njeno
pisanje.
U februaru je skupila hrabrosti da započne knjigu. Radila je na njoj
naporno svakoga dana dok je Džon bio na poslu, a uveče je on čitao šta je
napisala toga dana, uz komentare i pohvale. Nikada nije posumnjao da ona to
ne može.
“Znaš da ne bih mogla da uradim ovo da nije bilo tebe.” Ležala je na kauču
u plavim farmerkama i čizmama sa nagomilanim radovima na krilu dok je on
sekao jabuke za njih.
“Mogla bi. Nemam ja ništa sa tim. Sve dolazi iz tebe. Sve je tu. I niko
nikada neće moći to da ti oduzme.”
“Ne znam... i dalje ne razumem odakle sve to dolazi.”
“To nije ni važno. Samo je važno da znaš da je sve unutar tebe. Niko drugi
ne može da utiče na to.”
“Ne.” Uzela je parče jabuke i nagnula se kako bi ga poljubila. Volela je
osećaj njegovog lica na svojim usnama, posebno na kraju dana kada je bilo
grubo od brade koja je počinjala da raste. Sve na njemu je bilo tako muževno i
seksi. “I dalje mislim da si ti kriv. Da nije bilo tebe, ne bih ništa napisala.”
Oboje su se prisetili uz osmeh da je prvu priču napisala nakon što su vodili
ljubav po prvi put. Poslala ju je u Kolins početkom godine da vidi da li bi
želeli da je objave i još uvek je čekala odgovor.
Odgovor je stigao u martu od stare šefice, Alison Bajer. Želeli su da je
otkupe za petsto dolara. “Vidiš li ovo, Džone? Kupili su moju priču! Ludi su!”
Čekala ga je na vratima to veče sa bocom šampanjca, čekom i pismom od
Alison.
“Čestitam!” Bio je zadovoljan koliko i ona i proslavljali su to u krevetu do
sitnih jutarnjih časova. Zadirkivao ju je kako nikako ne može da se naspava,
ali je bilo više nego očigledno da oboje uživaju u tome.
Prodaja priče Kolinsu ju je dodatno motivisala. Radila je na knjizi
predanije preko proleća i konačno ju je završila u julu. Sedela je zureći u nju,
držeći je u rukama, osećajući težinu rukopisa, i više nego zadivljena onime što
je uradila. U isto vreme je bila tužna jer je izgubila ljude koji su joj postali
stvarni tokom dugih meseci dok je pisala o njima.
“Šta sada da radim?” kao da je izgubila posao, bilo joj je skoro žao što je
gotovo.
“To je, ljubavi moja, zanimljivo pitanje.” Gledao je u nju, pun ponosa,
golih grudi. Lice i ruke su mu pocrneli; pio je pivo nakon napornih sati na
poslu. Bilo je prelepo leto. “Nisam siguran, ali valjda bi trebalo da nađeš
agenta. Probaj da se vidiš sa starom šeficom u Kolinsu. Pozovi je sutra.”
Dafne je mrzela da razgovara sa njom. Stalno je vrtela istu priču kako Dafne
ne živi normalno. Dafne joj nikada nije rekla za Džona, pa je ona
pretpostavljala da ostaje u Nju Hempširu da bi bila blizu Endrjua. Stalno je
navaljivala da se Dafne vrati u Njujork i nađe posao, a Dafne je koristila
izgovor da je iznajmila svoj stan nekome do septembra. Nakon toga je
planirala da nađe novi razlog. Nije nameravala da ode. Bila je srećna sa
Džonom, i želela je da ostane u Nju Hempširu zauvek. Čak se i Džon
raspravljao sa njom oko toga. I on je tvrdio da ona pripada Njujorku gde je
“njena vrsta” i gde može da nađe zanimljiv posao. Nije smatrao da bi trebalo
da provede ostatak života sa drvosečom. Ali nije želeo da zaista ode, kao što
ni ona nije nameravala da ga napusti, ni tada, ni ikada. “Kako se nalazi agent?”
“Možda bi trebalo da odneseš knjigu u Njujork i otkriješ.”
“Ako ćeš ti sa mnom.”
“To je ludost, ljubavi. Nisam ti ja potreban za to.”
“Jesi.” Izgledala je kao srećna devojčica dok je sedela pored njega.
“Potreban si mi za sve. Zar nisi to do sad shvatio?” Shvatio je, ali su i jedno i
drugo znali da je sposobna i sama za mnogo veće podvige.
“Šta bih ja radio u Njujorku?” Nije bio tamo dvadeset godina, i nije mu se
baš išlo. Bio je srećan u planinama Nove Engleske. “Zašto sutra ne bi pozvala
Alison da čuješ šta ona ima da ti kaže?” Ali Dafne to nije uradila sutradan.
Odlučila je da čeka do jeseni. Nije bila spremna da podeli knjigu sa nekim, a
tvrdila je da želi da je pročita još nekoliko puta kako bi napravila neke sitne
izmene. “Kukavice”, zadirkivao ju je, “ne možeš da se kriješ zauvek, malena.”
“Zašto?”
“Zato što ti ja neću dopustiti. Bolja si od toga.” Činio je da se oseća kao
da nema nečega što ne bi mogla da uradi. Zadivljujuće je koliko je došla sebi
provodeći te mesece sa njim.
I Endrju se promenio. Imao je skoro pet godina i nije više bio beba. U
avgustu je Dafne planirala da ode sa njim i još nekom decom i roditeljima na
kampovanje pod nadzorom gospođe Kurtis. Bila je to posebna prilika za sve
koji su bib umešani. Dafne je želela da i Džon pođe sa njima na četvorodnevno
putovanje kako bi podelio svoja iskustva sa Endrjuom, ali nije mogao da
dobije slobodne dane. Imali su dvadeset studenata u kampu i svi stariji radnici
su morali da budu tu kako bi nadzirali novajlije.
“Zar ne možeš da se izvučeš?” Bila je razočarana.
“Ne mogu stvarno, ljubavi. Voleo bih da mogu. Divno ćete se provesti.”
“Nećemo bez tebe”, skoro se nadurila, a on se nasmejao. Voleo je to dete u
njoj.
Treće sedmice avgusta otišli su sa vrećama za spavanje, šatorima i
konjima. Za decu je putovanje kroz šumu bilo novo iskustvo. Svuda oko njih su
bila uzbuđenja i otkrića. Dafne je ponela jedan od svojih dnevnika kako bi
zapisala sve za Džona, sve smešne stvari koje je Endrju uradio, i sitne
doživljaje koje se plašila da će zaboraviti. Ali uglavnom je pisala o Džonu, i
razmišljala je o noći koju su proveli zajedno pre nego što je otišla. Ovo je bio
prvi put da su se rastali nakon devet meseci, a nju je bolela sama pomisao na
mogućnost da nekada ostane bez njega.
Nakon što je izgubila nekoga koga je volela, plašila se da ostavi Džona.
Imala je čak i košmare zbog straha da će ga jednog dana izgubiti.
“Nećeš me se tako lako rešiti, malena”, šaputao joj je u vrat kada je
podelila sa njim svoje strahove. “Ja sam ti starog čvrstog kova.”
“Ne bih mogla da živim bez tebe, Džone.”
“Mogla bi. Ali nećeš morati da pokušavaš. Bar neko vreme. Lepu se
provedi sa decom i spremi se da mi pričaš o svemu.”
Ležala je pored njega u zoru, nakon što su vodili ljubav osećajući njegovu
glatku mušku kožu na svojoj butini. To je uvek izazivalo isto uzbuđenje u njoj.
“Možda padnem u depresiju za četiri dana.” Razmazio ju je kad je reč o
vođenju ljubavi. Možda je nazivao sebe starcem, ali nije bilo ničeg staračkog
u njegovoj strasti. Imao je žar muškarca koji je duplo mlađi od nje pomešan sa
iskustvom koje ju je naučilo mnogo čemu što nije znala. Pitala se ponekad da li
je bilo tako dobro prosto zato što ga je volela. O takvim stvarima je pisala u
svom dnevniku dok je bila odsutna i kad se nije igrala sa Endrjuom. Uživala je
u ovim posebnim danima sa njim, posmatrala ga je sa prijateljima, živeli su
zajedno u šumi i budila se ujutru uz to malo veselo lice uz koje se toliko dugo
nije budila.
Vratili su se kući posle četiri dana, kao bilo koja ugledna gomila kampera,
prljavi, umorni, ali opušteni i zadovoljni onim što su uradili. Roditelji su
uživali u putovanju koliko i deca. Ostavila je Endrjua u školi, stavila svoju
vreću za spavanje i ranac u automobil i zevnula dok je sedala za volan. Jedva
je čekala da vidi Džona, ali kada je stigla do vikendice, nije ga zatekla tamo. U
sudoperi je bilo sudova, krevet nije bio raspremljen, a ona se osmehnula dok
je zahvalna ulazila pod tuš. Htela je da sredi sve pre nego što se on vrati kući.
Dok je stajala u kuhinji perući sudove u farmerkama, začula je nepoznato
kucanje na vratima. Otišla je da otvori vrata sa sapunjavim rukama i
osmehnula se kada je videla jednog od Džonovih prijatelja, čoveka kog su
ponekad viđali, ali je znala da je Džonu zaista drag.
“Ćao, Hari, šta ima novo?”, preplanula od sunca, bila je odmorna i srećna,
ali Džonov prijatelj je delovao napeto.
“Kada si se vratila?” Lice mu je bilo bezizražajno, a oči tužne, kao i uvek.
Džon ga je uvek zadirkivao da izgleda kao da mu je najbolji prijatelj umro, ali
imao je debelu ženu i šestoro dece što je bilo dovoljno da deprimira svakoga,
govorio je Džon. “Kako je Gledis?”
“Dafne, možemo li da porazgovaramo?” Ovog puta je delovao zaista tužno.
Iznenada je negde iza sebe čula otkucavanje kuhinjskog sata.
“Naravno.” Obrisala je ruke o farmerke, spustila peškir i došla do mesta
gde je on stajao. “Nešto nije u redu?” Klimnuo je glavom. Nije znao kako da
joj saopšti ovo. Nije mogao da prevali reči preko jezika i između njih je
nastala jeziva tišina.
“Hajde da sednemo.” Nervozno je krenuo prema kauču, a ona ga je pratila
kao da je u snu.
“Hari? Šta je? Šta nije u redu?”
Oči su mu bile kao dva tužna kamena dok je gledao u nju: “Džon je mrtav,
Dafne. Umro je dok si bila odsutna.”
Osećala je kako se soba okreće oko nje dok je gledala Harijevo lice u
daljini... Džon je mrtav... Džon je mrtav... reči su bile iz lošeg sna, ne iz
stvarnosti, to se nije desilo, ne njoj... opet. Iznenada je u tišini koja je vladala
oko njih čula ženu kako se smeje, histerično, promuklim tonom.
“Ne! Ne! Ne!” Kreštavi smeh se pretvorio u jecanje dok ju je Hari
posmatrao. Želeo je da joj objasni kako je umro, ali ona nije želela da čuje.
Nije bilo bitno. Već je ovo doživela. Ali bez obzira na to što je osećala, Hari
je počeo da priča. Htela je da stavi prste u uši, da vrišti i trči. “Desila se
nesreća u kampu onog dana kada si otišla. Zvali smo školu, ali rekli su da
nemaju načina da te kontaktiraju. Neki od onih prokletih studenata je izgubio
kontrolu nad čekrkom i stabla su se sručila na njega...” Hari je počeo da plače,
a Dafne je zurila u njega širom otvorenih očiju, “polomila mu leđa i vrat. Nije
ništa osetio.”
Nije ni Džef. Ili bar tako kažu. Kakva je razlika? Zašto je to sad važno?
Sedela je zureći u Harija i mogla je da misli samo na Endrjua. Šta će reći
svom sinu?
“Svima nam je prokleto žao. Decu su poslali kući, a telo smo mu zadržali u
mrtvačnici. Nema porodicu ovde, ili bilo gde, mislim. Nema nikoga. A nismo
znali šta bi ti želela... Gledis je mislila...”
“U redu je”, skočila je napeto i bleda u licu. “Nema veze.” Preskočila je
ovo i prethodnog puta. Tek kada je Hari otišao, stigle su je suze, reke tihih suza
punih bola. Gledala je po sobi i sela opet. Džon Fauler se nikada neće vratiti
kući.
“Možeš ti to i sama, malena”, sećala se njegovih reči. Ali nije želela da
bude sama. Želela je život sa njim.
“O, Džone...” Bio je to nežan, slomljeni šapat u tišini vikendice. Sećala se
svega što su izgovorili, on o smrti svoje žene, a ona o gubitku Džefa. Ovo nije
imalo smisla kao ni to, i nije razumela ništa bolje, ali bilo je drugačije. Znala
je da nema smisla držati se sećanja. Odšetala je u šumu u vreme zalaska sunca
i suze su opet krenule dok je gledala u letnje nebo i mislila o njemu, o
njegovim širokim ramenima, krupnim šakama i dubokom glasu čoveka koji je
voleo nju i Endrjua.
“Proklet da si!”, vikala je u nebo boje sleza i narandže. “Proklet da si!
Zašto si morao to da uradiš?” Stajala je tu dugo. Suze su joj se slobodno
slivale dok je nebo postajalo tamnije, a onda je obrisala obraze rukavima
majice sa znakom kampa za seču drveća, koju je nosila. Klimnula je glavom i
rekla: “U redu, prijatelju. U redu. Uspećemo. Samo zapamti da sam te volela.”
Zatim je, i dalje plačući, pogledala ka mestu iznad brda, gde je sunce bilo
samo malo ranije, i šapnula: “Zbogom.” A onda je, pognute glave, otišla kući.
 Jedanaesto poglavlje
Dafne se probudila pre zore sledećeg jutra. Krevet joj se odjednom učinio
prevelikim, pošto je u njemu spavala sama. Ležala je i razmišljala o Džonu
prisećajući se zajedničkih jutara. Bili su jedno pored drugoga, a njihova tela bi
se često sjedinjavala pre zore.
Ležala je tu dok se sunce polako šunjalo kroz prozore. Osećala se olovno
teškom i nije želela da ustane. Nije bilo straha i panike koje je osećala kada je
Džef umro. Osećala je samo prazninu i gubitak, tugu koja je bila beskrajna i
pritiskala je kao nadgrobna ploča dok je prelazila prstima svog sećanja preko
rane, iznova i iznova... reči su joj u ritmu prolazile kroz um... Džon je mrtav...
mrtav... mrtav... nikada ga više neću videti... nikada ga videti... a najgore od
svega je bilo što ga ni Endrju više neće videti. Kako da mu kaže?
Bilo je skoro podne kada je primorala sebe da ustane iz kreveta. Zavrtelo
joj se u glavi kad je ustala. Osećala je bolesnu prazninu pošto uopšte nije jela
od prethodnog jutra, a ni sad nije mogla da jede dok su joj u glavi odjekivale
iste reči... Džon je mrtav... Džon je mrtav...
Stajala je pod tušem pola sata zureći u prazno, dok je voda padala na nju
poput kiše, a potrošila je još sat vremena kasnije dok nije navukla na sebe
farmerke, Džonovu majicu i cipele. Zurila je u njihov ormar kao da je čuvao
čitav život dragocenih tajni, ali već je prošla kroz ovo i nije mogla sebi da
dopusti da je to uništi još jednom. Kada je Džef umro, saznanje da nosi
njegovo dete ju je na kraju izvuklo, ali to ovog puta nije imala, nije bilo čuda
rođenja nasuprot smrti. Ovog puta je imala samo Endrjua. Znala je da mora da
nađe put do njega za svoje, i za njegovo dobro. I dalje je imala njega.
Odvezla se do škole izgledajući ošamućeno i osećajući se i dalje otupelo i
čudno. Kada ga je videla kako se veselo igra loptom, počela je opet da plače.
Stajala je dugo posmatrajući ga, pokušavajući da preispita svoje misli i da
spreči suze, ali one su nastavljale da teku. Konačno, okrenuo se i kad ju je
video, namrštio se, ispustio loptu i polako došao do nje, sa izrazom
zabrinutosti. Ona je sela na travu i pružila ruke prema njemu, osmehujući se
kroz suze. Bio je sada, kao i oduvek, centar njenog života.
“Ćao”, pokazala mu je kada je seo pored nje.
 “Šta nije u redu?” sva ljubav i zaštitnički stav koji su imali jedno prema
drugom ogledala mu se u očima.
Nastala je ogromna pauza, a su ruke počinjale da joj drhte. Nije mogla da
se natera da znakovima objasni to što ima da kaže.
Na kraju, ipak, jeste: “Imam nešto veoma tužno da ti kažem.”
“Šta?”, delovao je iznenađeno. Štitila ga je od tuge i nesreća. Ovako nešto
se nije desilo u njegovom životu ranije. Ali nije mogla da krije od njega.
Dečak se zbližio sa Džonom. Dafnina brada je podrhtavala, a oči su joj se opet
ispunile suzama kada je jednom rukom zagrlila sina, a onda ga pustila kako bi
mu pokazala reči koje su je užasavale: “Džon je umro dok nismo bili tu, dušo.
Saznala sam juče. Više ga nećemo videti.”
“Nikada?” Endrjuove oči su se raširile u neverici.
Klimnula je glavom i pokazala mu: “Nikada. Ali sećaćemo ga se zauvek i
voleti ga, kao što ja volim tvog tatu.”
“Ja ne poznajem mog tatu”, malene ruke su drhtale dok su objašnjavale. “I
volim Džona.”
“I ja.” Suze su se kotrljale niz Dafnino lice. “I ja...”, a onda, “a volim i
tebe.” Zagrlili su se snažno, a dečačić je počinjao da jeca. Snažni isprekidani
gutajući zvuci su joj cepali dušu dok su se držali čvrsto zagrljeni. Činilo se da
su prošli sati pre nego što su rešili da je vreme da puste jedno drugo. Prošetali
su nakon toga u tišini, držeći se za ruke, a s vremena na vreme bi Endrju
pokazao znakovima nešto o Džonu, o stvarima koje su radili i kakav je bio.
Dafne je pogodilo kako je ogromni drvoseča uspeo da očara njenog sina bez
ijedne reči. On je bio čovek kojem reči nisu bile potrebne. Imao je nešto retko
i snažno u srži što je prevazilazilo sve drugo, čak i Endrjuov hendikep i
Dafnine strahove.
Iznenadilo ju je kada ju je Endrju pitao kasnije: “Hoćeš li ostati ovde bez
njega, mama?”
“Da. Ovde sam zbog tebe, znaš.” Ali oboje su znali da u poslednjih šest
meseci to nije bilo potpuno tačno. Endrju je postao nezavisniji, a Dafne je
ostala u Nju Hempširu zbog Džona. Nije mogla da ode sada. Bila je potrebna
Endrjuu više nego ikada. Bio je i on njoj potreban.
Ostatak letnjih sedmica se prošunjao, a Dafne je u tišini patila za Džonom.
Prestala je da plače nakon nekog vremena i nije više pisala u svoje dnevnike,
fedva da je nešto jela i nije viđala nikoga osim Endrjua. Gospođa Obermajer
je na kraju svratila i bila šokirana onim što vidi: Dafne je izgubila preko pet
kilograma od svoje sićušne građe, a lice joj je delovalo ispijeno i namučeno.
Stara Austrijanka ju je uzela u naručje, ali Dafne ni tada nije plakala, samo je
stajala. Prevazišla je bol i samo se držala preživljavanja. Nije ni bila sigurna
zašto, osim za Endrjua. Čak ni njemu nije bila potrebna sada. Imao je školu, a
gospođa Kurtis je predložila da bi bilo pametno da smanji svoje posete.
“Zašto se ne vratiš u Njujork?” gospođa Obermajer je predložila ovo u
vreme čaja, koji je Dafne jedva pila. “Svojim prijateljima. Preteško ti je ovde.
Vidim to.” I Dafne je videla i razumela, ali nije želela da se vrati. Želela je
zauvek da ostane u vikendici, sa njegovom odećom, njegovim čizmama,
njegovim mirisom i njegovom aurom oko sebe. Dugo je sa njom živeo tu pre
nego što je umro.
“Želim da budem ovde.”
“Nije pametno da budeš ovde, Dafne.” Mudra starica je delovala strogo.
“Ne možeš se držati prošlosti.” Dafne je želela da je pita zašto, ali već je
znala odgovore. Već je prošla kroz to. Ali vremenom je postajalo gore.
Njena priča je objavljena u Kolinsu u oktobru, a Alison joj je poslala
primerak sa pohvalama uz poruku: “Kada se, dođavola, vraćaš? Voli te, Ali.”
U Dafninom umu je odgovor bio: nikada. Ali je krajem meseca dobila poruku
od svoje gazdarice iz Bostona. Njen najam je istekao i vikendica je prodata.
Morala je da se iseli pre prvog novembra.
Više nije imala izgovor da je neko bio u njenom stanu u Njujorku. Njen
stanar se iselio u oktobru. Mogla je da nađe drugu vikendicu ili stan tu gde je,
ali to nije imalo smisla. Viđala je Endrjua samo jednom sedmično, a on je
jedva obraćao pažnju na nju. Bio je samostalniji sve više i više, a gospođa
Kurtis je istakla kako je došlo vreme da se potpuno posveti školi. Na neki
način su ga Dafnine posete u tome sprečavale, dozvoljavale mu da se i dalje
drži nje. Zapravo se Dafne držala njega.
Spakovala je sve svoje stvari, kao i Džonove, stavila ih u autobus za
Njujork i bacila još jednom pogled po stvarima u vikendici. Osećala je knedlu
u grlu i konačno se strašan zvuk oteo iz nje. Jecala je sat vremena, dok je
sedela na kauču tiho plačući. Bila je sama. Džona više nije bilo. Ništa ga nije
moglo vratiti. Nestao je zauvek. Nežno je zatvorila vrata za sobom, naslonila
na trenutak lice na njih osećajući drvo na obrazu i sećajući se zajedničkih
trenutaka, a onda je polako otišla do automobila. Džonov kamion je dala
Hariju.
Endrju je u školi bio zauzet svojim aktivnostima i prijateljima. Poljubila ga
je dok su se pozdravljali i obečala da će se vratiti za nekoliko sedmica, na
Dan zahvalnosti. Tada će odsesti u austrijskoj gostionici, kao i ostali roditelji.
Gospođa Kurtis nije pomenula Džona dok je Dafne odlazila, mada ga je
poznavala i bilo joj je žao.
Vožnja do Njujorka je trajala sedam sati, a Dafne nije osetila uzbuđenje
kada je stigla u grad i uhvatila prve obrise Empajer stejt bildinga. To je bio
grad koji nije želela da vidi. Mesto na koje nije želela da se vrati. Tu više nije
imala dom. Samo prazan stan.
Stan je bio u pristojnom stanju. Stanar ga je očistio. Uzdahnula je dok je
bacala kofer na krevet. I tu je bilo duhova. Tu je bila prazna Endrjuova soba s
kojom je morala da živi, igrice kojima se više nije igrao, knjige koje više nije
čitao. Većinu stvari koje je voleo poneo je sa sobom u školu, ostalo je
prerastao.
I Dafne se osećala kao da je prerasla stan. Imao je sumoran gradski izgled
koji ju je dodatno deprimirao nakon meseci provedenih u kolibi iz koje
posmatrala brda Nju Hempšira. Odavde je mogla da vidi samo druge zgrade.
Kuhinja je bila mala spram prostrane na koju se navikla, u dnevnom boravku
su bile prljave zavese, stari tepih izlizan od Endrjuovih igračaka, i nameštaj
koji je počinjao da pokazuje znakove dotrajalosti. Nekada je toliko vodila
računa o njemu i želela da ga učini srećnim i veselim domom za sebe i sina.
Sada joj ništa nije značio bez njega. Tepih je očistila prvog vikenda po
povratku, promenila je zavese, donela nove biljke, ali za ostalo je nije bilo
briga. Najviše vremena provodila je u šetnji navikavajući se na Njujork i
izbegavajući povratak u stan.
Bilo je prelepo doba godine, najbolje moguće u Njujorku, ali čak ni
hladno, zlatno, sunčano vreme nije moglo da je oraspoloži. Nije je bilo briga.
U njenim očima je bilo neko mrtvilo dok je ustajala svakog jutra pitajući se šta
da radi sa sobom. Znala je da mora da izađe napolje i da potraži posao, ali
nije želela. Imala je još dovoljno novca da preživi bez posla. Obećala je sebi
da će posle prvog u mesecu razmisliti o tome. Stavila je svoj rukopis u fioku i
nije se ni potrudila da zove Ali, međutim, naletela je na nju jednog dana u
gradu, u radnji gde je tražila pidžamu za Endrjua. Porastao je za dve veličine u
protekloj godini, a gospođa Kurtis joj je poslala spisak potrebnih stvari.
“Šta radiš ovde, Daf?”
 “Kupujem za Endrjua.” Zvučala je prazno, a izgledala gore nego prethodne
godine. Alison Bajer nije mogla da se ne zapita šta se njoj, dođavola, desilo.
“Da li je on dobro?” u očima joj je bila briga. “On je dobro.”
“A ti?”
“Uglavnom.”
“Dafne”, stara prijateljica joj je dodirnula ruku zabrinuta onim što je
videla, “ne možeš se zauvek držati deteta.” Da li je moguće da je žalila do te
mere što je ostavila dete u školi? Nije bilo zdravo. “Znam. Dobro je. Sviđa mu
se zaista,”
“A ti? Kada si se vratila?”
“Pre nekoliko nedelja. Htela sam da te pozovem, ali sam bila zauzeta.”
“Pisala si?”, Ali se ponadala. “Ne baš,” Nije želela ni da razmišlja o tome
sad. To je bio deo njenog života sa Džonom, a taj deo se završio, pa samim tim
i njeno pisanje.
“Šta je bilo sa knjigom koju si rekla da pišeš? Obećala si da ćeš mi je
poslati. Jesi li je završila?” Htela je da kaže da nije, ali ipak nije rekla to.
“Da. Završila sam je letos. Ali nisam znala šta da radim dalje. Htela sam da te
zovem zbog potrage za agentom.”
“Pa?” Alison je odisala brzinom njujorškog života, ali Dafne se nije
osećala tako. Bila je umorna nakon pet minuta. “Mogu li da je vidim?”
“Što da ne. Doneću je.”
“Šta kažeš na ručak sutra?”
“Nisam sigurna da mogu... ja...” pogledala je u stranu, nervozna zbog gužve
u radnji i pritiska od Ali.
“Slušaj, Daf”, nežno je uhvatila Dafne za ruku, “iskreno govoreći, izgledaš
gore nego kada si otišla prošle godine. Izgledaš užasno, zapravo. Moraš da se
sabereš. Ne možeš da izbegavaš ljude do kraja života. Izgubila si Džefa i Emi,
Endrju je zatvoren u toj školi, zaboga, moraš nešto da uradiš sa sobom. Hajde
da ručamo i da porazgovaramo o tome.” Izgledi za to su bili užasni.
“Ne želim da razgovaram o tome.” Ali dok je pokušavala da se otrese Ali,
kao da je začula Džonov glas negde u daljini: “Hajde, malena, dođavola...
možeš ti to... moraš...” Sva ta nada koju je gajio za nju, uzbuđenje zbog njene
knjige... Kao da mu je odbijala poslednju radost ostavljajući knjigu zakopanu u
stolu. “Dobro, dobro. Ručaćemo. Ali ne želim da razgovaram o tome. Možeš
da mi kažeš kako da nađem agenta”
Sastale su se sutradan u Vu d'Oru1, a Ali je bila puna korisnih saveta. Kao
da je pokušavala da dopre do Dafne, ali Dafne se strogo držala teme. Ali joj je
dala spisak agenata koje može da pozove, uzela rukopis u ruke i obećala da će
ga vratiti posle vikenda, a kada jeste, bila je oduševljena. Smatrala je da je to
najbolja stvar koju je pročitala poslednjih godina. Uprkos svemu, Dafne je
bila zadovoljna njenim pohvalama. Bila je stroga kada je kritika u pitanju i
retko koga je počastila svojim aplauzom. Dafninoj knjizi je apaludirala.
Rekla je Dafne koga da pozove sa spiska, što je ova i uradila u ponedeljak.
I dalje je osećala da to radi zbog Džona, ali je ubrzo počelo da je hvata Alino
uzbuđenje. Ostavila je rukopis u kancelariji svog novog agenta, Ajris, i
očekivala da joj se javi za nekoliko sedmica. Četiri dana kasnije, dok se
pakovala da poseti Endrjua za Dan zahvalnosti, Ajris ju je pozvala u četiri sata
i pitala da li mogu da se vide u ponedeljak.
“Šta mislite o knjizi?” odjednom je morala da zna. Polako se vraćala u
život i knjiga joj je postajala bitna. To joj je bila poslednja veza sa Džonom i
jedina slamka spasa.
“Šta mislim? Iskreno?” Dafne je zadržala dah, “Obožavam je. Alison je u
pravu. Zvala me je čim si je ostavila. Ovo je najbolja stvar koju sam pročitala
u poslednjih par godina. Imaš ovde zlatnu koku, Dafne.” Po prvi put nakon
nekoliko meseci Dafne se osmehivala iskreno i suze su joj ispunile oči. Suze
uzbuđenja i olakšanja, ali i starog bola zbog želje da podeli to sa Džonom, pre
nego što bi shvatila da njega više nema. “Mislila sam da se vidimo u
ponedeljak na ručku.”
“Idem iz grada...” Nije želela da ruča, ali je znala i da će se vratiti do
nedelje. “Dobro. Gde?” Alison je upozorila Ajris da nije lako sa Dafne, da ju
je istraumirala muževljeva i ćerkina smrt pre nekoliko godina, da ima sina koji
je u nekoj “instituciji” i da se nije potpuno oporavila. Alison je pretpostavljala
da je to što je Endrju gluv automatski značilo da nije mentalno potpuno
“normalan.”
“ Le Sinj2 u jedan sat?”
“Biću tamo.”
“Dobro. Dafne?”
 “Da?”
“Čestitam.”
Sela je na krevet nakon poziva. Kolena su joj klecala, a srce tuklo. Svidela
im se njena knjiga... knjiga koju je napisala za Džona... to je bila neverovatna
misao. Još neverovatnija, ako je i izdavač bude prihvatio.
 Dvanaesto poglavlje
Večera na Dan zahvalnosti sa Endrjuom bila je posebna vrsta radosti, ali je
te noći u krevetu u austrijskoj gostionici ležala budna, dok joj je mozak lutao
sa jednog mesta na drugo. Bilo je teško zaboraviti da ju je pre tačno godinu
dana Džon pokupio na mračnom putu i da je njihov život tada otpočeo, a sada,
samo godinu dana kasnije, sve je bilo gotovo. Sada je mrzela još jedan
praznik. Uz Božić, i Dan zahvalnosti. Znala je da je ove godine to osetio i
Endrju. Primetila je da gleda sanjivo, a jednom ili dva puta je imao čežnjiv
pogled. Pričao joj je znakovnim jezikom o Džonu. Imali su mnogo uspomena sa
kojima su živeli. Previše, mislila je u sebi dok je pažljivo izbegla da prođe
pored njihove kolibe. Ali nije mogla sebi da dopusti da sada misli na Džona.
Morala je da misli na Endrjua i njegov napredak u školi.
Opraštanje od Endrjua ovog puta nije bilo tako dramatično. Vraćala se
opet za božićni raspust.
Nakon što se odvezla, prošetala se sama po brdu na kom je rasula Džonov
pepeo. Zatekla je sebe kako mu se obraća naglas, znajući da je niko neće čuti.
Rekla mu je za knjigu, i za Endrjua, a onda je, gledajući u dubinu šume i gore u
zimsko nebo, šapnula: “Mnogo mi nedostaješ.” Mogla je da čuje odjek
njegovih misli i znala je da i ona njemu nedostaje. Možda je, na neki način,
imala sreće što je volela njega. Možda je to sve što je trebalo da se zna, kad je
bilo gotovo.
Vratila se u automobil i odvezla do Njujorka. Bacila se na krevet te noći,
iscrpljena. Sledećeg dana je ustala i obukla belu platnenu haljinu, težak crni
kaput i čizme. Bilo je ledeno hladno, a činilo se da je prošlo hiljadu godina od
kad je bila na takvom ručku. Bilo joj je čudno što ide da vidi neku ženu i
razgovara o svojoj knjizi. Sećala se ručkova sa autorima iz Kolinsa, ali
zanimljivo je bilo to što je sada ona bila autor.
“Dafne? Ja sam Ajris Makarti”, agentkinja je bila doterana crvenokosa
žena. Kolekcija elegantnog prstenja svetlucala je sa njenih negovanih ruku.
Otišle su do stola.
Tokom ručka, sve vreme su razgovarale o njenoj knjizi, a uz kafu i
čokoladni mus Dafne je počela da priča o ideji koju je imala za sledeću. To je
bila ideja o kojoj je razgovarala sa Džonom, i njemu se svidela. Dopala se i
Ajris, a Dafne se zadovoljno osmehivala. Skoro da je mogla da čuje Džona
kako joj šapuće na uho: “Tako je, malena... možeš ti to.” Do kraja ručka su
smislile naslove za obe knjige. Dafne je bila oduševljena. Prva, Jesenje
godine, koju je napisala u Nju Hempširu, govorila je o ženi koja je u četrdeset
petoj izgubila muža i kako je to preživela. Ta oblast joj je bila izuzetno poznata
i Ajris ju je uveravala da za nju postoji “široko tržište.” Druga knjiga o mladoj
ženi u Parizu nakon rata, jednostavno bi se zvala - Agata. To je priča koja je
originalno napisana kao kratka priča, ali je želela da se širi, a Dafne je
planirala da joj to ovog puta dozvoli. Obećala je da će odmah početi da radi
na nacrtu, i da će onda o tome razgovarati sa Ajris. Do podneva je sedela za
svojim stolom, zureći u beli komad hartije. Kada su ideje za knjigu počele da
se javljaju, pustila ih je. Do ponoći je već imala solidnu osnovu, a do vremena
kada se vratila sa božićnog odmora sa Endrjuom, osnova nije bila samo
gotova, već i dorađena. Nacrt je dostavljen Ajris i ona je dala zeleno svetio
Dafne. Naredna tri meseca Dafne se skrivala u stanu i radila dan i noć. Nije
bilo lako napisati takvu knjigu, ali uživala je. Nekad je bila toliko okupirana
da se nije javljala ni na telefon. Ali kada je zazvonio jednog aprilskog dana,
ustala je, protegla se uz stenjanje i otišla u kuhinju da se javi.
“Dafne?”
“Da.” Uvek je bila u iskušenju da odgovori: “Ne, Drakula je.” Ko bi se
drugi javio na telefon? Služavka u dvosobnom stanu? Bila je to Ajris.
“Imam novosti za tebe.” Dafne je bila preumorna da bi obraćala pažnju.
Radila je na knjizi do četiri sata ujutru prethodne noći i bila je iscrpljena.
“Pozvali su nas Harbor i Džouns.”
“I?” Dafnino srce je odjednom počelo da lupa. U poslednja četiri meseca,
ovo joj je postalo veoma bitno. Zbog nje, zbog Džona, zbog Endrjua. Želela je
da se to desi, a činilo se kao da traje predugo. Ajris ju je ubeđivala da su
četiri meseca sitnica. “Da li im se dopala?”
“Može se reći.” Ajris se smešila na drugom kraju. “Verujem da ponuda od
dvadeset pet hiljada dolara znači da im se svidela.” Dafne je stajala u kuhinji
otvorenih usta zureći u telefon.
“Stvarno?”
“Naravno da je stvarno”
“Moj Bože... o, moj Bože! Ajris!” Lice joj se pretvorilo u osmeh dok je
gledala u prolećno sunce kroz prozor svoje kuhinje. “Ajris! Ajris! Ajris!” Ipak
se desilo. Džon je bio u pravu. Mogla je to! “Šta sada da radim?”
“Imaš ručak sa urednikom u utorak. U For Sizons3. Otišla si se u svet,
gospođo Filds.”
“Prokleto jesam.” Imala je skoro trideset jednu godinu i trebalo je da izda
prvu knjigu, a sastajala se sa urednicom Izdavačke kuće Harbor i Džouns. To
je ručak koji ne bi propustila ni za šta na svetu. I nije. Stigla je po planu u
utorak u podne, u novom ružičastom Šanelovom kompletu koji je kupila za ovu
priliku. Urednica je bila zmijolika žena sa mesožderskim osmehom, ali je do
kraja ručka Dafne shvatila da će dobro saradivati i da će od nje mnogo naučiti.
Počela je da razgovara o svojoj drugoj knjizi dok su sedele pored bazena u
sredini bele mermerne prostorije, a konobari trčkarali oko njih. Urednica
Harbora i Džounsa je pitala da li bi mogla da pogleda šta je Dafne imala od
te nove knjige. Mesec dana kasnije, stigla je druga ponuda. Kada je završila
knjigu krajem jula, otišla je u Nju Hempšir da bude mesec dana sa Endrjuom.
Prva knjiga joj je izašla tog Božića, posvećena Džonu, i doživela je
skroman uspeh, ali druga ju je proslavila. Izašla je sledećeg proleća i završila
skoro istog trenutka na listi najčitanijih knjiga Njujork Tajmsa. Prava za nju
prodala je za sto hiljada dolara.
“Kakav je osećaj doživeti uspeh, Daf?”, Ali je osećala majčinski ponos
tokom Dafninog napretka, i pozvala ju je na ručak za njen trideset i drugi
rođendan. “Prokletstvo, trebalo bi da te nateram da platiš ručak.” Bilo je jasno
da joj nije zavidela zbog svega što se desilo. Ovo ju je vratilo u svet živih na
način o kom Alison nije ni sanjala. Svi koji su znali šta je sve proživela, bili
su oduševljeni. “Na čemu sada radiš?” Njena treća knjiga je bila na putu i
otkupio ju je Harbor i Džouns pre nego što je završena, a najavljena je za
sledeće leto.
“Na nečemu što se zove Otkucaj srca”
“Sviđa mi se naslov.”
“Nadam se da će ti se svideti i knjiga.”
“Hoće, kao i svim tvojim čitaocima.” Ali nikada nije sumnjala u nju ni na
trenutak.
“Nervozna sam zbog ove. Teraju me da idem na turneju da bih je
promovisala.”
“Krajnje je vreme.”
 “Drago mi je da to misliš. O čemu da pričam u emisijama u Klivlendu?”
Dafne je i dalje izgledala jako mlado i pomalo stidljivo, a ideja o televiziji ju
je činila izuzetno nervoznom.
“Pričaj o sebi. To ljudi žele da znaju. Uvek me pitaju.”
“Šta da kažem?” Alison je odugovlačila taman koliko treba da bi Dafne
shvatila. “Da sam imala tragičan život? To je upravo ono što ne želim da im
kažem.”
“Reci im onda kako pišeš knjige, i tako nešto.” Zakikotala se onda. “Reci
im sa kim se zabavljaš.” Dafne je izgledala veoma dobro u poslednje dve
godine da je Ali poverovala da su pratioci nagrnuli. Nije znala da u Dafninom
životu nije bilo nikoga te dve godine, od Džonove smrti. Dolazila je do
zaključka da je najbolje da tako i ostane zauvek. Nije mogla da se suoči sa još
jednim gubitkom i nije to planirala. “Ko je muškrac u tvom životu, uzgred?”
Dafne se osmehnula: “Endrju.”
“Kako je on?” Ali se nikada nije zaista zanimala. Volela je odrasle sa
karijerama i uspešne ljude. Nije se udavala i nije naročito volela decu.
“Dobro je. Veliki je, i prelep, i veoma, veoma zauzet.”
“I dalje je u školi?”
“Biće još neko vreme.” Nešto tužno se pojavilo u Dafninom oku i Alison je
zažalila što je pitala. “Nadam se da ću za nekoliko godina moći da ga dovedem
kući.”
“Da li je to dobra ideja?”, Alison je bila šokirana. I dalje je mislila da je
lud. Ali Dafne je to znala o svojoj prijateljici i nije joj uzimala za zlo.
“Zar ti to neće smetati da radiš?” Alison nikada ne bi razumela i Dafne je
to znala. Kako bi dete koje voh moglo da joj smeta da radi? Dafne je znala da
bi je to samo ohrabrilo. Možda bi malo zakomplikovalo stvari, ali žudela je za
tom komplikacijom, “Pričaj mi o turneji. Gde ideš?”
“Ne znam još uvek. Srednji zapad, Kalifornija, Boston, Vašington...
Uobičajena ludost, kako mi svi govore. Dvadeset gradova u isto toliko dana,
bez sna, bez obroka, i užasan osećaj što se ne sećaš gde si, kada se probudiš
ujutru.”
“Meni zvuči divno.”
“Tebi bi i bilo divno. Meni zvuči kao noćna mora.” I dalje je žudela za
životom koji je nekada imala u Nju Hempširu. Ali to je davno prošlo i nikada
se neće vratiti. Razmišljala je da kupi stan u Istočnoj šezdesetoj.
Nakon ručka je otišla kući da radi na novoj knjizi kao i svakog dana, svake
noći i svakog sata kada nije bila u poseti Endrjuu. Našla je nešto čime je
ispunjavala prazninu. Fantastičan svet na papiru, ispunjen ljudima koji su
živeli i umirali u njenoj glavi, stotine hiljada oduševljenih čitalaca i preko
milion kopija. Nije bilo ničega u njenom živom osim posla, ali se isplatilo.
Baš pred trideset i treći rođendan, knjiga Dafne Filds Apači završila je na
prvom mestu Njujork Tajmsove liste bestselera. Uspela je.
 Trinaesto poglavlje
“Kako je ona?” Barbarine oči su gledale umorno u sestru koja je opet
proveravala monitore. Bilo je besmisleno pitati. Očigledno nije bilo promene.
Bilo je neverovatno razmišljati o njoj kako leži tu, tako mirna, beživotna, bez
energije koju je tako srdačno delila sa onima kojima je bila potrebna. Barbara
je bolje od bilo koga znala kolike je planine ona mogla da pomeri. Pomerala ih
je zbog Endrjua, zbog sebe, i zbog Barbare već godinama.
Kada je sestra izašla iz sobe, Barbara je zatvorila oči na trenutak,
razmišljajući o počecima, o prvom putu kada ju je videla, dok je Barbara još
uvek živela sa majkom u tim davnim košmarnim danima. Otišla je da kupi
namirnice i vratila se iscrpljena i bez daha nakon penjanja uz stepenice
sumornog, zapuštenog stana na Vest sajdu gde je Barbara bila zarobljena,
godinama, sa svojom jedva pokretnom majkom.
Dafne ju je pronašla preko agenta koji je znao da je Barbara prekucavala
tekstove kod kuće kako bi dodatno zaradila pored svoje oskudne plate
sekretarice, ali i kako bi bežala od sveta koji je očajnički prezirala i stvarnosti
koju je jedva podnosila. Rad na rukopisima za nju je predstavljao magičan
trenutak, pogled u druge svetove, čak i kada je imala puno posla oko njih.
Barbara se doteturala kroz vrata sa namirnicama u obe ruke, uvređena
mirisom kupusa i mesa koje se raspada. A tu je sedela Dafne, ozbiljna, tiha,
lepo obučena, i bilo je u njoj nečeg svežeg. Gledajući u nju, Barbara se
osećala kao da je otvorila prozor i udahnula čist vazduh. Oči su im se odmah
srele, a Barbara je pocrvenela. Niko nikada nije dolazio tu. Uvek je išla u
agenciju da pokupi posao.
Barbara je taman htela da se obrati Dafne, kada je čula poznato žalosno
jadikovanje: Jesi li mi kupila pirinač?” Barbara je poželela da vrišti dok ju je
Dafne gledala kako sve zadržava u sebi. “Uvek uzmeš pogrešnu vrstu.” Glas
njene majke je kao i uvek bio odvratan, plačan i uvek ljutit i piskav.
“Jesam. Uzela sam pirinač. Majko, zašto sad ne uđeš unutra i ne legneš dok
ja...”
“A kafu?”
“Uzela sam.” Starica je počela da kopa po dve kese, praveći sitne
coktajuće zvuke, a Barbarine ruke su se tresele dok je skidala jaknu. “Majko,
molim te...” Gledala je, izvinjavajući se, u Dafne, koja se osmehivala i trudila
da je prizor ne uznemiri. Bilo je nečeg klaustrofobičnog u samom boravku tu.
Osećala se zarobljenom dok je samo gledala Barbaru i njenu majku. Na kraju
je starica otišla u drugu sobu i Dafne je mogla da objasni šta želi. Rukopis joj
je stigao natrag dve sedmice kasnije savršeno otkucan, bez ijedne greške.
Dafne je pomislila kako je vredno divljenja što je uspela sve da uradi pored
starice koja je bez sumnje izluđuje. Takav život joj se činio groznim i pitala se
zašto je Barbara odlučila da živi sa majkom.
Donela joj je još posla nakon toga. Prekucavala je prepravke, grube nacrte,
a ponekad i osnovnu zamisao. Vremenom je pitala Barbaru da se preseli kod
nje u stan i nastavi tu da radi. Tada joj je Barbara ispričala svoju priču. Otac
joj je umro kad je imala devet godina, a majka se mučila da je izdržava,
ubacila je u najbolje škole i na kraju joj pomagala na koledžu. Barbara je išla
na Smit i diplomirala je uz počasti, ali do tad je njena majka doživela šlog i
nije više mogla da joj pomaže. Sada je Barbara počela da izdržava nju, ali sa
mukom, jer je bila bez prebijene pare dve godine. Prihvatila je posao
sekretarice kod dva advokata, a noću je negovala svoju majku. Nije bilo
vremena ni za šta drugo i bila je stalno izmorena, kako je rekla Dafne.
Romansa sa koledža joj se raspala pošto mladić nije mogao da se izbori sa
njenim problemima, a kada ju je zaprosio, ona je uplakana odbila jer nije
mogla da ostavi majku. Nisu mogli da priušte da je stave u dom, a i majka ju je
molila da to ne radi. Nije mogla tek tako da je ostavi, ne nakon svih tih godina
koje je Eleonora Džarvis provela na nogama, dan i noć radeći dva posla da bi
se Barbara školovala. Morala je da vrati dug, a majka ju je stalno podsećala
na to: “Nakon svega što sam uradila, ti bi me ostavila...” Optuživala ju je i
žalila se, svaljujući krivicu na Barbarina pleća. Barbara nije nameravala da je
ostavi. Nije mogla. Provela je dve godine radeći u pravnoj firmi i negujući
majku dok se nije oporavila. Te dve godine su se završile kada je Barbarin šef
napustio ženu i počeo da joj se udvara. Znao je kako živi i bilo mu je žao. Bila
je vedra i pametna devojka, i nerviralo ga je da gleda kako traći svoj život. U
dvadeset petoj je počela da izgleda, da se ponaša i zvuči kao starica.
On ju je ubedivao da izlazi kad god je imala priliku. Dolazio bi po nju i
razgovarao sa njenom majkom. Ona se bunila kad god bi ova izašla, ali šef je
bio strog prema Barbari kada je u pitanju bilo nešto što bi morala da učini za
sebe. Uspevala je da provodi nešto vremena sa njim, a da ujedno ne zapostavi
majku. Afera je potrajala šest meseci i bila je jedini zrak sunca koji je Barbara
imala do Božića. Tada joj je rekao da se vraća ženi koja je imala problema,
prolazila kroz životne promene, a deca su joj zadavala muke.
“Imam obaveze, Barbara. Moram da se vratim i da joj pomognem. Ne
mogu da joj dopustim da se muči sama...” Izvinjavao se, a Barbara ga je
gledala sa zajedljivim smeškom, dok su joj suze svetlele u oku.
“A tvoj život? Šta je sa onim što si mi rekao?! Da moram da se borim za
ono što želim, a ne samo da igram kako drugi sviraju.”
“Sve je to istina. Verujem u sve što sam rekao. Ali Barb, moraš da
razumeš. Ovo je drugačije. Ona mi je žena. U tvom slučaju, guši te naporna,
zahtevna i nerazumna majka. Imaš pravo na svoj život. Moj život je i
Džordžijin takođe... ne mogu tek tako da odbacim dvadeset dve godine života.”
A šta je trebalo ona da uradi sa majkom? Da pobegne i ne vrati se nikada?
Pričao je gluposti i ona je znala. Vratio se ženi sledećeg dana i afera se
završila iznenada. Napustila je posao posle Nove godine, a dve sedmice
kasnije otkrila je da je trudna. Premišljala se oko toga sedam dana, zaključala
se u sobu i jecala tiho u svoje jastuke. Mislila je da ga voli, da će on biti
slobodan, da će se možda venčati jednog dana... da će se osloboditi majke. A
šta je trebalo da radi sada? Nije mogla sama da odgaja dete, a abortus je bio
protiv svega u šta je verovala. Nije to želela. Na kraju je rešila da ga pozove.
Sreli su se na ručku. Delovao je poslovno i distancirano.
“Dobro si?” Klimnula je glavom delujući namrgođeno i osećajući užasnu
mučninu. “ A majka?”
“Ona je dobro. Doktor brine zbog njenog srca.” Bar je to bilo ono što je
govorila Barbari čak i kad bi htela da izađe samo u bioskop. Nije uopšte
izlazila. Nije bilo svrhe, a i nije joj bilo do toga. Stalno joj je bilo muka.
“Moram nešto da ti kažem.”
“O?” odmah je podigao zid jer je predosetio šta je u pitanju. “Zar nisi
primila poslednju platu?” Rešili su da je najbolje da napusti firmu, a on joj je
sredio poveliku otpremninu kako bi umirio svoju savest. Jesam, prokletniče,
mislila je... nije sve novcu. U pitanju je bio moj život. I tvoja beba.
“Trudna sam”, nije mogla da smisli bezbolniji način da to kaže, a nije ni
želela. Neka ide dođavola Džordžija i njene životne promene. Ovo je bilo
važnije. Barem Barbari.
“To predstavlja problem.” Pokušao je da deluje smireno, ali mu je Barbara
u očima videla nervozu. “Jesi li sigurna? Bila si kod doktora?”
 “Da.”
“Da li si sigurna da je moje?” nije ni trepnuo dok ju je to pitao, iako je
znao kako živi, a njene oči su se ispunile suzama koje su potekle niz obraze.
“Znaš šta, Stene? Pravo si govno! Misliš da sam spavala sa još nekim?”
“Izvini. Pomislio sam...”
“Ne, nisi. Samo želiš da se izvučeš.”
Nije odgovorio odmah, a kada je progovorio, glas mu je bio malo nežniji,
ali nije čak ni ruku pružio ka njoj dok je sedela i plakala sa druge strane stola:
“Znam nekoga ko...” Trgla se na ono što je želeo da kaže.
“Ne znam da li mogu to da uradim... jednostavno ne mogu.” Počela je da
jeca, a on je nervozno gledao preko ramena.
“Budi realna, Barb. Nemaš izbora.” Izgovarajući ostatak, napisao je neko
ime na parčetu papira, a zatim i ček na hiljadu dolara i oba joj predao: “Zovi
ovaj broj i reci im da sam te ja poslao.”
“Zašto? Dobijaš neki specijalni popust?” Očigledno mu se ovo desilo i
ranije. Sa očajem u očima je pogledala preko stola u njega. To nije bio čovek
kog je poznavala, u kog je verovala... čovek za kog je mislila da će je spasiti.
“Poslao bi njemu i Džordžiju?”
Gledao ju je skamenjenog lica neko vreme. “Poslao sam mu ćerku prošle
godine.”
Spustila je pogled i odmahnula glavom: “Žao mi je.”
“I meni.” To su bile poslednje ljubazne reči koje joj je uputio dok je
ustajao i gledao odozgo u nju. “Barb, obavi to brzo. Završi sa tim. Osećaćeš se
mnogo bolje.” Pogledala je gore u njega sa mesta na kom je sedala:
“A ako ne uradim?”
“Kako to misliš?”, skoro da je pljunuo te reči na nju.
“Šta ako odlučim da rodim dete? Imam izbora, znaš. Ne moram da
abortiram.”
“Ako ne abortiraš, to je samo tvoja odluka.”
“Znači, da te ne zovem?” Mrzela ga je.
“Znači da čak ne znam ni da li je to dete moje. A hiljadu dolara je
poslednje što ćeš dobiti od mene.”
 “Je li?” Uzela je ček, pogledala ga i iscepala na pola pre nego što mu ga je
vratila. “Hvala ti, Stene.
Mislim da mi neće biti potreban.” Ustala je, prošla pored njega i otišla iz
restorana.
Plakala je do kuće, a te noći joj je majka upala u sobu na silu. “Ostavio te
je, zar ne? Vratio se ženi.” Bila je toliko zlobna da je skoro likovala: “Znala
sam... rekla sam ti da ne valja... verovatno je nije nikada ni ostavio.”
“Majko, ostavi me na miru... molim te...” Legla je na krevet i zatvorila oči.
“Šta nije u redu sa tobom? Jesi li bolesna?” A onda je shvatila. “O, moj
Bože... trudna si? Jesi li?” nastavljala je dalje sa opakim pogledom dok je
stajala ispred Barbare.
Barbara je sela kako bi se suočila sa majkom i tužno je pogledala:
“Jesam.”
“O, moj Bože... vanbračno dete... da li si svesna šta će ljudi pričati o tebi,
kurvo?” Majka krenu prema njoj i ošamari je. U Barbari su iznenada
eksplodirale sve frustracije i usamljenost
“Dođavola, ostavi me na miru! I tebi se desilo isto s mojim ocem!”
“Nije... bili smo vereni... nije bio oženjen. Oženio je mene.”
“Oženio je tebe samo zato što si bila trudna. I mrzeo te je jer si ga
zarobila. Čula sam šta ti je govorio dok ste se svađali. Mrzeo te je. Bio je
veren sa nekom drugom...” Majka ju je opet ošamarila, a Barbara je utonula u
krevet jecajući
Naredne dve sedmice su jedva govorile osim kada ju je majka mučila
pričom o vanbračnom detetu. “Uništena si... osramoćena... nikada nećeš naći
novi posao.” I ona je, uistinu, strahovala od istog. Nije mogla da nađe posao
od kako je napustila Stenovu kancelariju. Nezaposlenost je rasla od prošlog
leta, pa ništa nije mogla da nađe čak ni sa svojom diplomom sa Smita. A sad je
još bila i trudna.
Na kraju nije mogla da uradi ništa drugo. Previše ponosna da zove Stena
zbog doktora, zvala je prijateljicu koja joj je dala ime nekog lekara i nelegalno
je izvršila abortus u Nju Džersiju. Vratila se podzemnom železnicom
ošamućena, obilno krvareći na sedište. Onesvestila se na peronu. Iz hitne
službe u bolnici Ruzvelt pozvali su njenu majku, ali ona je odbila da dođe.
Kada se tri dana kasnije vratila kući, majka je stajala na vratima dnevne sobe i
promrmljala samo: “Čedomorko.”
Mržnja između njih rasla je iz dan u dan i Barbara je htela da se odseli, ali
joj je majka doživela još jedan šlog i nije mogla da je ostavi. A želela je samo
svoj život i stan. Dobila je umesto toga primanja za nezaposlene i to zato što
joj je Sten dopustio da kaže da je otpuštena. Majka je imala penziju i živele su
od toga, ali jedva. Negovala je majku narednih šest meseci, a ova joj nikako
nije dopuštala da zaboravi na abortus. Krivila je nju za šlog, i tvrdila kako se
razočarala u Barbaru kao ljudsko biće. Ni ne shvatajući kada je sve počelo,
Barbara je živela u stalnoj izmaglici depresije. Srećom, našla je, konačno,
novi posao u drugoj pravnoj firmi. Ovog puta nije bilo afera, nije bilo
muškaraca, samo njena majka. Izgubila je kontakt sa svim prijateljima sa
Smita, a kada su je zvali, ona se nije trudila da im uzvrati poziv. Šta je mogla
da im kaže? Svi su bili venčani, ih vereni, ili su imali decu. Ona je imala aferu
sa oženjenim čovekom, abortus, radila je kao sekretarica i medicinska sestra
svojoj majci. Majka joj je uvek zakerala kako im je potrebno još novca. Druga
sekretarica u njenoj firmi joj je predložila da se raspita kod književnih
agenata.
Mogla je da prekucava dodatno noću, a zarada je bila pristojna. Zapravo,
ponekad je bila baš dobra. Barbara je to i uradila i tako ju je našla Dafne
Filds, deset godina nakon što je počela da prekucava rukopise kod kuće u
slobodno vreme, uvelu, usamljenu, nervoznu usedelicu u trideset sedmoj
godini. Nekada zgodna, atletski građena devojka, koja je bila predsednica
seniora na Smitu i diplomirala uz sve počasti na političkim naukama,
prekucavala je rukopise na četvrtom spratu u zgradi bez lifta na Vest sajdu, dok
je negovala svoju majku, zlobniju nego ikada. Mrzela je sve što je Barbara
bila, mrzela je njen nedostatak duha i plamena. A zapravo je ona bila ta koja
ga je ugasila. Delimično njenom krivicom, Barbara se nikada nije oporavila
od tragične ljubavne afere i abortusa.
Barbaru je Dafne fascinirala, ali se nikada nije usudila da je pita o
privatnom životu. Dafne je bila zatvorena kao da krije brojne tajne. Jednom
kada je, kasno uveče, Barbara donela rukopis do njenog stana, godinu dana
nakon što je počela da prekucava za nju, dve žene su počele da se otvaraju
jedna drugoj. Barbara joj je rekla za abortus i da je zarobljena sa majkom
invalidom. Dafne je slušala u tišini tu dugu i nesrećnu priču, a onda je i ona
ispričala Barbari za Džefa i Emi, i Endrjua. Sedele su na podu njenog stana,
pile vino i razgovarale do ranih jutarnjih sati. Barbari se činilo kao da je juče
bilo, dok ju je gledala kako leži beživotna na bolničkom krevetu... a pre
nekoliko dana je bila tako živa.
Dafne je bila nepopustljiva. Kada je čula Barbarinu priču, ubeđivala ju je
da mora da napusti majku.
“Slušaj, dođavola, to je pitanje opstanka!” obe su bile pomalo pijane, a
Dafne je uperila kažiprst ka njoj.
“Šta da radim, Daf? Jedva hoda. Ima srčane probleme, imala je tri šloga...”
“Smesti je u dom. Ili, možda, ne možeš to da priuštiš?”
“Radila bih po ceo dan da bih mogla to da platim, ali ona kaže da će se
ubiti. A dugujem joj toliko...” Barbarine misli su odlutale u prošlost.
“Školovala me je. Čak mi je plaćala Smit.”
“A sada ti uništava život. Ne duguješ joj to. Šta je sa tobom?”
“Šta sa mnom? Nema mene više.”
“Ima.” Barbara ju je gledala sa željom da joj poveruje, ali prošle su
godine od kad se usudila da misli na sebe. Majka ju je skoro uništila. “Možeš
da uradiš sve što poželiš.” To je njoj rekao Džon u vikendici u Nju Hempširu.
Onda je ispričala Barbari i o njemu. Bila je prva osoba kojoj je ikada rekla za
njega. Kad je svanulo, nije ostala nijedna tajna. Iznova i iznova su se vraćale
na priču o Endrjuu. On je bio najvažniji za Dafne. Bio je sve što joj je bilo
bitno i unosilo život i svetlost u njene oči.
“Srećna si što ga imaš.” Barbara ju je pogledala sa zavišću. Njeno dete bi
sad imalo deset godina. I dalje je često mislila na to.
“Znam da jesam, ali nemam ga u potpunosti.” Tuga joj je preletela preko
lica. “On je u školi. A ja imam svoj život, takav kakav je.” Barbari se učinilo
kako i Dafne nije u puno boljem stanju od nje same. Imala je svog sina i posao,
ali ništa više. Nije bilo muškarca u njenom životu od kada je Džon umro, a ona
se postarala da ga i ne bude. Nekoliko ljudi ju je tokom godina pitalo da izađu,
stari Džefovi prijatelji, pisac kog je upoznala preko agenta, ljudi koje je
upoznavala na izdavačkim pozicijama, ali sve ih je odbila. Na svoj način je
bila usamljena, kao i Barbara. I baš to je napravilo vezu između njih dve.
Uzdala se u nju više nego u bilo koga drugog. Nakon što je Barbara počela da
dolazi u njenu kuću da radi, izlazile su na ručak s vremena na vreme ili u
kupovinu nedeljom po podne.
“Znaš šta, Dafne? Mislim da si luda.”
 “To nije ništa novo”, osmehnula se svojoj visokoj prijateljici, dok su
razgledale odeću. Barbara je uspela da pobegne od majke na celo popodne i
odlučile su da ga provedu zajedno.
“Ozbiljna sam. Mlada si, i prelepa si. Možeš da imaš bilo kog muškarca na
ovom svetu. Šta radiš u šopingu sa mnom?”
“Ti si mi prijateljica i dopadaš mi se. A ne želim muškarca.”
“Eto, to je ludilo.”
“Zašto? Neki ljudi nikada neće imati ono što sam ja imala.” Trgla se kad je
to rekla, znajući kakva praznina postoji u Barbarinom životu.
“U redu je”, Barbara ju je pogledala odozgo toplo se osmehnuvši,
odjednom delujući mlađe. “Znam na šta misliš. Ali nema razloga da
odustaneš.”
“Ima. Nikada neću opet imati ono što sam imala sa Džefrijem i Džonom.
Zašto da se zadovoljavam nečim manje dobrim?”
“To nije razumna pretpostavka.”
“U mom slučaju jeste. Ne nalaze se takvi muškarci opet u jednom životnom
veku.”
“Možda ne baš kao oni. Ali neko drugi. Zaista ćeš da digneš ruke u
narednih pedeset godina?” Barbaru je užasavala ta pomisao. “To je stvarno
ludilo.” Nije joj delovalo toliko ludo što je digla ruke od svog života zbog
majke koju je mrzela. Ali sebe nije videla u istom svetlu. Dafne je bila prelepa
i sita, a Barbara je odmah osetila da će biti i uspešna. Njihovi životi su, po
Barbarinom mišljenju, bili dva različita sveta.
Dafne je videla nadu za svoju prijateljicu i stalno joj je zvocala da uradi
nešto povodom toga: “Zašto se ne iseliš, dođavola?”
“Gde? U šator u Central parku? I šta da radim sa majkom?”
“Stavi je u dom za stare.” To je postao uobičajen razgovor između njih
dve, ali je plan Dafne razradila tek kada je kupila stan na Istočnoj šezdeset
devetoj ulici. Oči su joj bile pune uzbuđenja.
“Isuse, Dafne, ne mogu.”
“Možeš.” Želela je da se Barbara useli u stari stan.
“Ne mogu tako da izdržavam i majku, i sebe.”
“Slušaj ostatak moje ideje.” Ponudila joj je puno radno vreme i lepu platu
koju je mogla da priušti.
“Da radim za tebe? Ozbiljna si?” Barbari ne oči su zasijale kao letnje
nebo. “Stvarno to misliš?”
“Mislim, ali nemoj da misliš da ti činim uslugu. Potrebna si mi. Ti si
jedina zaslužna što mi sve ide po planu. I ne prihvatam ne kao odgovor.”
Barbara je osećala kako joj se srce cepa, ali je u isto vreme bila i prestrašena.
Šta će sa majkom?
“Ne znam, Daf. Moram da razmislim,”
“Već sam ja razmislila umesto tebe”, Dafne joj se nacerila. “Ne možeš da
dobiješ posao dok se ne iseliš. Da li je to dovoljno usiljen dogovor?” Bio je, i
obe su to znale, ali je tek nakon što se mesec dana mučila razmišljajući o
Dafninom predlogu, konačno skupila hrabrosti da to i uradi. Dafne joj je dala
dva jaka pića, i odvezla je taksijem do stana. Ostavila je nakon što su se
zagrlile i poljubile i rekla joj da ona to može. “To je tvoj život, Barbara. Ne
uništavaj ga. Nije nju briga za tebe, a dug si davno otplatila. Ne zaboravi to.
Koliko još možeš da joj daš? Koliko još želiš da joj daš?” Barbara je već
znala odgovor. Prvi put nakon mnogo godina videla je svetio na kraju tunela, i
trčala je ka njemu što je brže mogla. Popela se gore i rekla majci da se seli.
Odbila je da sluša pretnje osvetom, uvrede i ucene.
Njena majka se preselila u dom sledećeg meseca i mada nikada nije
priznala Barbari, dopalo joj se tamo. Bila je sa ljudima svojih godina i imala
čitav krug drugara kojima je mogla da se žali na svoju sebičnu ćerku. Kada je
Dafnin novi stan bio spreman, Barbara se uselila u njen stari stan i osetila se
kao da je konačno pobegla iz zatvora. Budila se svakog jutra rasterećena, uz
osećaj slobode. Kuvala je kafu u osunčanoj maloj kuhinji, izležavala se u
krevetu, osećala se kao da poseduje svet. Koristila je ono što je bila
Endrjuova soba kao kancelariju svaki put kada je donosila posao kući, a to je
bilo često. Radila je svakog dana za Dafne od deset ujutru do pet, a onda je
išla kući i uvek nosila gomilu posla sa sobom.
“Zar nemaš ništa drugo da radiš, zaboga? Zašto to ne ostaviš ovde?”, ali
dok je to izgovarala, Dafne je sedela za svojim stolom i spremala se da radi
do ranih jutarnjih časova. Njih dve su bile savršen tim, ali ni jedna nije imala
normalan život, a Barbara je samo želela da joj se oduži za sve što je učinila.
Pomogla joj je da se oslobodi majke. Ali Dafne je shvatila da je na pomolu
nova opasnost. Barbara je svoju naviku da bude nekome potpuno posvećena,
sada mogla da usmeri na Dafne.
 “Samo me ne tretiraj kao majku!”, gunđala je, zadirkujući Barbaru kada bi
se pojavila sa ručkom na tacni, dok je Dafne radila. “Umukni.”
“Ozbiljna sam, Barb. Ceo život brineš o nekome. Vodi računa o sebi, za
promenu. Učini sebe srećnom.”
“Radim to. Uživam u svom poslu. Bez obzira što si ti pravi davež od
poslodavca.” Dafne bi joj se zamišljeno osmehnula i vratila se poslu, radeći
za svojom pisaćom mašinom od podneva do tri ili četiri po ponoći,
“Kako možeš da radiš tako?”, Barbara ju je posmatrala sa divljenjem.
Nikada nije prestajala, osim ponekad, kada je ispijala kafu, ili da ode do
toaleta. “Uništićeš svoje zdravlje radeći tako.”
“Neću. Čini me srećnom.” Ali srećna nije reč koju bi Barbara ikada
iskoristila da je opiše. U Dafninim očima je uvek bilo nečega što je odavalo
da nije bila srećna godinama, osim nakon susreta sa Endrjuom. Događaji iz
života su joj bili duboko urezani u očima. Bol za ljudima koje je izgubila
nikada nije zaista prestala. Radost koju je osećala radeći, stavila je između
sebe i duhova sa kojima je živela, ali oni su uvek bili tu, i to se pokazivalo,
mada je retko o tome govorila sa Barbarom.
Kada je bila sama u kancelariji, sedela bi ponekad i gledala kroz prozor, a
um bi joj odlutao... u Nju Hempšir kod Džona ili na neko mesto gde je bila sa
Džefom... ili bi joj se, uprkos čeličnoj kontroli koju je imala nad sobom, oči
zamaglile dok se sećala Emi. To je bila njena strana koju niko nije poznavao, a
ona se pažljivo starala o tome da je niko i ne upozna. Najdublja osećanja je
priznala Barbari, o njenom životu u nekim drugim vremenima i kako joj je to
nedostajalo, o ljudima koje je izgubila, kao što su Džon, Džef i Emi. Uvek je,
uvek, pričala o Endrjuu i koliko joj nedostaje. Ali imala je drugačiji život u
odnosu na onaj koji je imala kada je Endrju bio kod kuće. Život ispunjen
poslom, dostignućima, izdavačima i agentima. Imala je dara za posao, što je
otkrila ranije i uvežbala je svoju veštinu, spretnim perom i dobrim osećajem
za ono što čitaoci žele. Jedino što je mrzela u svom poslu bila su promotivna
pojavljivanja na koja je nekada morala da ide. Nije želela da joj se neko mota
po privatnom životu ili da se raspituje za Endrjua. Želela je da ga zaštiti od
svega toga. Nije bilo ničega u privatnom životu što je Dafne želela da podeli
sa svetom. Osećala je da knjige govore za sebe, ali je shvatila i da njeni
izdavači smatraju da je publicitet važan. Problem se opet javio kada su je
pitali da gostuje u Konrojevom šou u Čikagu. Oklevala je, grickajući olovku.
 “Šta da im kažem, Daf? Hoćeš li da ideš u Čikago sutra?” Celog jutra su
dosađivali Barbari i morala je da im odgovori.
“Jednom rečju?”, osmehnula se, trljajući vrat. Radila je do kasno
prethodne noći na novoj knjizi i tog jutra je bila baš umorna. Ali taj umor je
volela, knjiga je lepo nepredovala, a bio je prisutan i osećaj zadovoljstva koji
je uvek imala zbog onog što je uradila. Nije joj smetao bol u vratu, ili
neizbežni bol u ramenima. “Ne želim da idem u Čikago. Zovi Džordža
Murdoka u Harboru i pitaj ga da li misli da je to važno.” Ali već je znala
odgovor. Mada su bili u periodu između knjiga, publicitet je bio podjednako
važan. Konrojev šou u Čikagu je bio bitna stvar.
Barbara se vratila nekoliko minuta kasnije sa tužnim osmehom: “Da li želiš
da znaš šta je rekao?”
“Ne, ne želim.”
“I mislila sam.” Barbara ju je gledala kako tone u udobnoj fotelji uz uzdah,
dok je spuštala glavu na mekano jastuče. “Zašto radiš toliko puno, Daf? Ne
možeš zauvek da bežiš.” I dalje je izgledala kao devojčica dok je sedela tu, ali
je imala neporecivu auru zrele žene, bez obzira koliko se trudila da je porekne.
Bila je ljubazna prema svakome ko bi joj ušao u život: izdavačima, agentkinji,
sekretarici, nekoliko odabranih prijatelja, sinu, ljudima iz škole, drugoj deci.
Bila je ljubazna prema svima, osim prema sebi. Sebi je postavljala ubitačne
ciljeve i skoro nepodnošljive standarde. Radila je petnaest sati na dan, a bila
strpljiva, zanimljiva, blaga. Jedino je sebi uskraćivala blagost i toplinu. Nije
nikoga pustila da se približi. Bilo je previše bola u njenom životu, previše
gubitka. Oko nje su sada bili zidovi. Barbara je opet mislila o tome dok je
gledala nepokretno obličje u bolničkom krevetu, a Dafnine reči su joj
odjekivale u glavi.
“Ne bežim, Barb. Gradim karijeru. Nije isto.”
“Je li? Meni izgleda isto.”
“Možda.” Sa Barbarom je bila neobično iskrena: “Ali cilj je plemenit.”
Stvarala je bogatstvo za Endrjua. Biće mu potrebno jednoga dana, a želela je
da njegov život bude lak. Sve što je radila bilo je vezano za Endrjua.
“Čula sam tu priču ranije. Ali zaradila si dovoljno za Endrjua do sad, Daf.
Misli na sebe za promenu.”
“Mislim.”
 “Stvarno? Kada?”
“Bar deset sekundi dok se umivam ujutru”, osmehnula se svojoj poverenici
i prijateljici. Imalo je stvari o kojima nije volela da priča sa njom. “Žele da
idem u Čikago, znači?”
“Možeš li da ostaviš knjigu?”
“Ako moram.”
“Dakle, idemo?”
“Ne znam.” Namrštila se i pogledala kroz prozor pre nego što je bacila
pogled na Barbaru: “Brine me taj šou. Nikad nisam bila u njemu i ne želim.”
“Zašto?” Ali Barbara je naslutila razlog. Bob Konroj je skretao sa teme i
bio je istraživač. Imao je izuzetan tim koji je iskopavao detalje iz ljudske
prošlosti i suočavao ih sa njima na nacionalnoj televiziji. Znala je da se Dafne
plaši da će se to dogoditi. Prošla je kroz pakao da bi njena priča ostala
privatna. Nikada nije pričala o Džefu i Emi, a bila je nasilna kada se pominjao
Endrju. Nije želela da on ikada bude predmet radoznalosti ili tračeva. Živeo je
srećnim životom, udaljen od sveta u školi Hovart u Nju Hempširu, i nije imao
pojma da mu je majka poznata. “Plašiš se Konroja, Daf?”
“Iskreno? Da. Ne želim da se pominju stare stvari.” Oči su joj bile krupne,
plave i tužne dok je gledala u Barbaru. “Nikog ne treba da se tiče šta se meni
desilo u životu. Znaš šta mislim o tome.”
“Da, ali ne možeš sve da kriješ zauvek. Šta ako se sazna? Da li bi bilo
toliko užasno?”
“Za mene bi. Ne želim ničije sažaljenje, a ne želi ni Endrju. Ne treba nam
to.” Uspravila se u fotelji, delujući nervozno i prkosno.
“A čitaoci bi te sigurno voleli još više.” Znala je bolje od bilo koga koliko
je već vole. Odgovarala je na pisma fanova umesto Dafne. Dafne je znala kako
da isprazni dušu u knjige, pa su čitaoci verovali da je poznaju. Zapravo,
poznavali su je bolje nego što je želela da prizna. Tajne u njenoj duši su
učinile knjige stvarnima, ali ih je proturala kao fikciju.
“Ne želim da mene više vole. Želim da vole knjige.”
“Možda nema razlike.”
Dafne je tiho klimnula glavom sedeći, a onda je ustala i uzdahnula.
“Izgleda da nemam izbora. Ako ne odem, Džordž Murdok neće prestati da me
gnjavi. Pokušavaju već godinu dana da me ubace u taj šou.” Pogledala je
Barbaru, osmehnuvši se. “Hoćeš da pođeš sa mnom? Imaju dobre radnje u
Čikagu.”
“Prenoćićeš tamo?”
“Naravno.” Imala je omiljeni hotel u Čikagu, kao i u svakom drugom
većem gradu. Bili su to uvek najtiši, najkonzervativniji, ali ipak najelegantniji
hoteli u gradu. Hoteli gde su udovice nosile bunde od samurovine, a ljudi
pričali prigušenim šapatom. Naručila bi hranu u sobu i uživala u onome što joj
posao donosi. Navikla se na to i morala je da prizna da postoje one strane
uspeha koje su joj izuzetno prijale. Više nije morala da brine o novcu i znala je
da je Endrjuova budućnost osigurana. Pametno je ulagala i kupovala skupu
odeću, antikvitete i slike kad god je bila u mogućnosti. Ali u isto vreme nije
bilo ničega razmetljivog kod Dafne. Nije koristila novac da bi se razmetala
uspehom, nije priređivala raskošne zabave ili pokušavala da impresionira
prijatelje. Sve je bilo tiho, mirno i solidno. Na neki čudan način je znala da bi
i Džefri i Džon to prihvatili. Odrasla je kako valja i to ju je činilo
zadovoljnom.
“Nastupaš u deset sati. Hoćeš li da krenemo ujutru ili po podne? Trebalo
bi da se malo odmoriš i večeraš pre odlaska u studio.”
“Da, majko.”
“Umukni.” Barbara je nažvrljala neke beleške u svoj notes i nestala dok se
Dafne vraćala do svog stola, zabrinuta i namrštena, i zurila u tastaturu. Rekla
je Barbari da ima čudan osećaj o ovoj emisiji, čudan, nesrećan predosećaj.
Barbara joj je rekla da je blesava. Sećala se toga dok je sada sedela i
posmatrala Dafnino lice, izubijano od automobila koji ju je udario. Činilo se
kao da su u Čikagu bile pre hiljadu godina.
 Četrnaesto poglavlje
Barbare i Dafne su stigle u studio tačno u devet i trideset. Dafne je nosila
jednostavnu svilenu bež haljinu, a kosa joj je bila stilizovana u elegantnu
punđu. U ušima je imala biserne minđuše, a na ruci veliki topazni prsten koji je
kupila kod Kartijea ranije te godine. Delovala je elegantno i uspešno, ali ne
imućno i razmetljivo. Tipična Dafne. Kao i uvek, Barbara je nosila jedno od
svojih mornarskoplavih odela. Dafne ju je uvek zadirkivala da ima četrnaest
istih kompleta, ali izgledala je uredno i doterano, a njena prava, crna kosa
padala joj je preko ramena glatka i sjajna. Izgledala je mlađe sada, nego kada
je napustila majku. Dafne je primetila da je u proteklih godinu dana postala i
privlačnija. Ličila je više na devojku sa fotografija kakva je bila na Smitu, a u
očima joj je titrao osmeh dok je gledala u Dafne.
Nagnula se i šapnula joj dok su ih uvodili u standardnu čekaonicu sa
udobnim foteljama, barom i pomoćnicom koja ih je usluživala: “Nemoj da
deluješ tako nepeto. Neće da te ujede.”
“Kako ti to znaš?”, uvek je bila nervozna pred snimanje emisije. Zato je i
povela Barbaru sa sobom. Bilo je lepo imati prijatelja uz sebe, da razgovarate
u avionu, i da pritekne u pomoć u hotelima kada se stvari zakomplikuju sa
rezervacijama. Barbara je imala neverovatnu sposobnost da sve drži pod
kontrolom. Sa Barbarom u blizini, prtljag se nikada nije gubio, obroci su
stizali u sobu na vreme, bilo je časopisa, novina i knjiga za čitanje, reporteri
su bili ispraćeni napolje kada bi joj bilo dosta, a odeća joj je uvek bila
ispeglana pre intervjua. Sa njom je sve delovalo magično jednostavno. “Hoćeš
li piće?”
Dafne je odmahnula glavom. “Samo mi još to treba, da odem kao
tempirana bomba. Onda bih mu svašta rekla.” Osmehnule su se, a Dafne se
uvalila u fotelju. Čak ni u ovakvim trenucima nije volela da pije.
“Gospođice Filds?” Asistent produkcije je pomolio glavu kroz vrata. “Vi
ste prvi.”
“Oh, gospode.”
“Gospodin Konroj nije želeo da ga čekate.”
Ovo je bilo najteže. Nije imala vremena da se opusti za šou i da gleda
kako drugi izlaze na kraj, ali je znala i da je ona zvezda večeras. “Volela bih
da mi ne čini tako veliku uslugu”, Dafne je šapnula Barbari dok je osećala
kako joj se dlanovi znoje. Barbara je uzvratila nečim što je trebalo da je
opusti:
“Biće sve u redu.”
“Koliko dugo sam u programu?” kao da je navijala unutrašnji sat za
popravku zuba kod zubara... dvadeset minuta... mogu da podnesem dvadeset
minuta bola... ili ne mogu? Kod zubara je barem dobijala anesteziju da ne
oseća bol. Ovo je bilo na živo.
“Nisu mi rekli. Pitala sam juče. Devojka je rekla da on želi 'da stvari idu
svojim tokom'. Ali ne verujem da će biti duže od petnaest minuta.” Dafne je
klimnula glavom, pripremajući se, a nekoliko trenutaka kasnije se asistent
ponovo pojavio i dao joj znak da krene sa njim.
“Zbogom, mala”, pogledala je Barbaru preko ramena pomišljajući na onu
staru: Pozdravljaju te oni koji će umreti.4
“Bićeš odlična.”
Prevrnula je očima i nestala, a Barbara se smestila sa čašom vina da je
gleda na monitoru.
Asistent je odveo Dafne do seta, pokazao joj na koju stolicu da sedne i
zakačio mikrofon na kragnu njene haljine, a šminkerka je pritrčala i
napuderisala joj lice. Kosa joj je bila savršena, a i šminka je bila u redu. Žena
je klimnula glavom i nestala dok je asistent klimao glavom i nameštao
slušalice pre nego što je šapnuo Dafne: “Sada dolazi gospodin Konroj. On će
ovde da sedi.” Pokazao je na stolicu. “Biće sam na snimku devedeset sekundi,
a onda će Vas predstaviti.” Klimnula je glavom i primetila dve svoje najnovije
knjige na stolu. Obično je dobijala neke naznake o onome o čemu će se pričati,
ali Konroj nije tako funkcionisao. Upravo zato se brinula. “Želite li čašu vode
na setu?”
“Hvala.” Oči su joj se činile prevelikim u odnosu na lice, usta suva i
mogla je da oseti reke znoja koje se slivaju niz nju dok se Bob Konroj
pojavljivao u tamnom odelu i svetloplavoj košulji, sa crvenom kravatom. Bio
je u kasnim četrdesetim i neporecivo zgodan. Ali je imao nešto oštro u oku, i
bilo je nečeg ljigavog i plastičnog u vezi sa njim.
“Dafne?” Ne. Mata Hari.
 “Da.” Osmehnula se, moleći se da joj se ne zavrti u glavi.
“Dobro nam došla u šou. Kakvo je vreme u Njujorku?”
“Lepo.”
Seo je i bacio pogled na ugao kamera. Pre nego što je išta mogao da kaže,
asistent je počeo da odbrojava, crveno svetio se upalilo i kamera se pomerala
ka Konrojevom licu, dok je on nabacivao seksi osmeh na koji su padale
Amerikanke. Rekao je gledaocima koga mogu da očekuju u emisiji te večeri.
Bilo je kao i u svim drugim emisijama u kojima je Dafne gostovala. Neko je
doveden kao pas koji pleše od kog se zahtevalo da odradi šta ume, a onda su
ga slali dalje uz jedva čujno hvala, dok je domaćin izvodio svoje egocentrične
piruete kako bi očarao gledaoce.
“Naš prvi gost za večeras je žena čije ste knjige čitali skoro svi, barem što
se dama tiče”, zastao je kako bi se osmehnuo kameri, a onda podigao knjigu sa
stočića za kafu, pa opet pogledao u kameru, “ali verujem da je većina vas
čitala jako malo o njoj. Prema svim izveštajima, Dafne Filds je veoma
tajanstvena osoba.” Osmehnuo se opet, pa se okrenuo ka Dafne dok je kamera
počinjala da snima i nju, a druga kamera se polako pomerala. “Lepo je imati te
ovde u Čikagu.”
“Lepo je biti ovde, Bobe” stidljivo mu se osmehnula znajući da će je
kamera snimiti u celosti čak i da se ne okrene ka njoj. To je uvek bilo tako
osim ako u pitanju nije bio šou u nekoj zabiti gde je jedini ugao kamere bio
prema voditelju. Jednom je provela sat vremena u emisiji u Santa Feu ne
shvatajući da su gledaoci uspeli da vide samo pozadinu njene frizure.
“Živiš u Njujorku, zar ne?”, bilo je to klasično, neškodljivo pitanje.
“Da”, osmehnula se. “Pišeš li knjigu trenutno?”
“Da. Zove se Ljubavnici”
“E, to je naslov za vas”, pogledao je duboko u oči ženskih gledalaca.
“Čitaocima će se sigurno dopasti. Kako ide istraživanje?”, sugestivno se
osmehnuo, a Dafne je pocrvenela ispod šminke.
“Moj rad je uglavnom fikcija.” Glas i osmeh su joj bili blagi. Bilo je nečeg
neverovatno osetljivog u vezi sa njom, što je istovremeno činilo da on zvuči
drsko i grubo dok joj postavlja pitanja. Ali platiće mu ona zbog toga, kao i svi.
To je bio njegov šou i planirao je da tako ostane još dugo. Dafne je bila tu
samo za jedno veče. Njegova glava je bila u torbi, ne njena i uvek se toga
sećao.
“Ma hajde, tako lepa dama kao ti... mora da imaš armiju ljubavnika.”
“Ne u poslednje vreme.” Ovog puta je imala nešto nestašno u oku i nije
pocrvenela. Pomislila je da će možda preživeti.
Humora iz Konrojevog glasa je nestalo kada se okrenuo ka njoj. “Koliko
sam shvatio, Dafne, ti si udovica.” To nije očekivala i umalo nije pokazala
čuđenje. Dobro je odradio svoje istraživanje, pa je klimnula glavom. “To je
šteta. Ali” glas mu je postao saosećajan, “možda zato pišeš tako dobro. Pišeš
često o preživljavanju gubitaka, a ti svakako to jesi preživela. Rečeno mi je i
da si izgubila ćerkicu, takode.” Oči joj se ispuniše suzama dok je slušala kako
on raspravlja o Džefu i Emi, a ona je sedela tu kao da je žrtveno jagnje na
njegovom stočiću za kafu. “Ne govorim o svom privatnom životu kada je u
pitanju posao, Bobe.” Pokušavala je da se sabere.
“Možda bi trebalo.” Lice mu je bilo ozbiljno, a glas željan da pomogne:
“To bi te približilo čitaocima.” Tras. Imao ju je u šaci.
“Dok god su moje knjige realne...”
Presekao ju je: “Ali kako da budu, kada ne znaju ko si?” Pre nego što je
mogla da odgovori, nastavio je: “Da li sam u pravu kad kažem da su ti muž i
ćerka poginuli u požaru?”
“Da, jesi.” Duboko je udahula, a Barbara je sedela i gledala na monitoru
kako joj se oči pune suzama. Kakav smrad. Prokletnik... Dafne je bila u pravu
što se dolaska ovde ticalo.
“Da li je tvoj muž muškarac o kom si pričala u Apačima?” Odmahnula je
glavom. To je bio Džon. Odjednom se uspaničila, pitajući se da li zna i za
njega. Ali nije imao načina da sazna. “Kakav je to izuzetan karakter. Mislim da
se svaka žena u Americi zaljubila u njega. Znaš, ta knjiga bi bila izvrstan
film.”
Počela je da se oporavlja, moleći se da se intervju završi. “Drago mi je da
to misliš.”
“Ima li nekih izgleda za to?”
“Nema još uvek, ali moj agent smatra da će ponude uskoro stići.”
“Dafne, reci nam, koliko imaš godina?” Dođavola. Nije bilo načina da ga
izbegne, ali ona se nasmejala nežno.
“Da li moram da kažem istinu?” Ali nije krila svoje godine: “Napredujem
ka trideset trećoj.”
“Gospode”, gledao ju je kao da joj se divi, “ne deluje tako. Lako bih
pomislio da imaš dvadeset.” Njegov šarm je toliko oduševljavao gledateljke.
Dok se Dafne smešila, on se opet ustremio na nju svojim saosećajnim
pogledom kojem je prestala da veruje, i opet je bila u pravu. “I nikad se nisi
preudala? Koliko dugo si udovica?”
“Sedam godina.”
“Mora da je to bio težak udarac.” Sa izgledom nevinašceta je pitao: “Imaš
li trenutno muškarca u životu?” Htela je da vrišti, da ustane i ošamari ga.
Nikada nisu takva pitanja postavljali muškim piscima, ali kod žena je to tako
moralo. Nekako se pretpostavljalo da je život ženskog pisca deo njenog posla,
pa samim tim pripada javnosti. Muškarac bi mu rekao da ide dođavola, ali
njemu ne bi ni postavio to pitanje.
“Ne trenutno. Bobe”, rekla je s nežnim osmehom.
Osmehnuo se slatko. “Nisam siguran da verujem u to. Previše si lepa da
budeš sama. A još radiš na toj knjizi... kako beše, Ljubavnici?” Klimnula je
glavom. “Kada će izaći? Siguran sam da je tvoji čitaoci iščekuju bez daha.”
“Nadam se ne bez daha. Knjiga neće izaći do sledeće godine.”
“Čekaćemo.” Razmenili su opet plastične osmehe dok je Dafne čekala na
svoje pomilovanje. Znala je da će uslediti uskoro, i jedva je čekala da ode sa
seta i daleko od njegovih pitanja. “Znaš, ima još nešto što sam želeo da te
pitam.” Čekala je, verujući da je moguće da će je pitati o veličini grudnjaka.
“Naš sledeći gost je isto pisac, ali ne iz tvoje branše. Njegova knjiga nije
fikcija. Piše izvanredne knjige o deci sa autizmom.” Dafne je osetila kako je
prebledela i videla je šta se sprema... ali ne bi sigurno... “Jedan moj dobri
prijatelj iz Njujorka, iz Kolinsa gde si ti radila, kaže mi da ti imaš autistično
dete. Možda bi mogla nešto da nam kažeš sa pozicije roditelja i da nas
prosvetliš o toj temi.” Posmatrala ga je sa neskrivenom mržnjom, ali je
pomislila na Ali... kako je mogla tako nešto da mu kaže? Kako je mogla?
“Moj sin nema autizam, Bobe.”
“Razumem... možda se nismo razumeli...” Mogla je da zamisli uzbuđenje
njegovih gledalaca. Za deset minuta su saznali da je izgubila muža i ćerku u
požaru, da je radila u Kolinsu, da nema muškarca trenutno, a sada misle da joj
je preživelo dete autistično, “Da li je zaostao?”
 “Ne, nije.” Glas joj se povisio, a oči se zapalile. Da li je ovaj čovek
mislio da postoji granica za njega? “Moj sin ima problem sa sluhom. U školi
je za gluve, ali osim problema sa sluhom, on je čarobno i normalno dete.”
“Drago mi je zbog tebe, Dafne.” Kreten. Dafne je ključala u sebi. Osećala
se kao da su je skinuli golu. Ali gore od toga, mnogo gore. Ogolio je i Endrjua.
“I drago mi je da čujemo o Ljubavnicima, ali bojim se da je našem druženju
došao kraj. Nadamo se da ćemo te opet videti u Čikagu.”
“Bilo bi mi drago.” Smešila se kroz stisnute zube, za dobrobit gledalaca.
Usledila je pauza za reklame. Oslobodivši svoj bes, skinula je mikrofon sa
haljine i dala mu ga tokom pauze: “Ne znam kako živiš sam sa sobom.”
“Zašto? Zato što osećam strast prema istini?” Nije se smešio više. Nije ga
bilo briga za nju. Brinuo je samo o sebi, gledaocima i sponzorima,
“Kako to pravi razliku? Odakle ti pravo da me pitaš sva ona pitanja?”
“To su stvari koje ljudi žele da znaju.”
“To su stvari koje ljudi nemaju pravo da znaju. Zar nema u tvom živom
stvari koje ne želiš da se otkriju? Ništa ti nije sveto?”
“Nisam ja na ispitaničkom mestu, Dafne”, rekao je to opušteno dok je
sledeći gost dolazio na njeno mesto. Stajala je kratko gledajući u njega i nije
mu pružila ruku.
“Imaš sreće.” Okrenula se na peti i napustila binu. Odjurila je do
čekaonice i dala znak Barbari da je prati.
Bile su u avionu za Njujork dva sata kasnije. Bio je to poslednji let i stigle
su na La Gvardiju u dva sata ujutru. U pola tri je bila u stanu. Barbara je otišla
taksijem. Na Šezdeset devetoj ulici Dafne je zatvorila vrata svog stana iza
sebe i otišla pravo u spavaću sobu ne paleći svetla. Bacila se na krevet i
počela da jeca. Osećala se kao da joj je ceo život razotkriven za jedno veče,
sav bol i sva tuga. Jedina stvar o kojoj se ništa nije znalo, bio je Džon. Dobro
je da nikad nije rekla Ali... i recite nam, gospođice Filds, da li je istina da ste
se povalili sa drvosečom u Nju Hempširu? Okrenula se i ležala gledajući u
plafon i misleći o Endrjuu. Možda je dobro što je u školi. Možda bi mu se
život pretvorio u cirkus da je sa njom u stanu u Njujorku. Ljudi kao Ali bi ga
smatrali nakazom... autističnim... zaostalim... trgla se na te reči. Ležala je tako
dok nije zaspala na krevetu u bež haljini koju je nosila, sa mrljama od suza na
licu i srcem koje se osećalo kao da je kamenovano. Sanjala je Džefrija i
Džona te večeri i probuda se sledećeg jutra na zvuk telefona, osećajući kako je
zapljuskuje talas straha... uplašena da se nešto desilo Endrjuu.
 Petnaesto poglavlje
“Dafne, da li si dobro?” bila je to Ajris. Videla je emisiju.
“Preživeću. Ali neću opet to da radim. Reci to Murdoku, ili ću ja da mu
kažem. Neka odluči šta će, ali ja sam rešila. Sa mojim javnim životom je
gotovo.”
“Mislim da ne bi trebalo tako da se osećaš, Dafne. To je samo jedna loša
emisija.”
“Možda tebi. Ali ja neću da prolazim kroz to još jednom, a i ne moram.
Moje knjige se prodaju dovoljno dobro. Nema potrebe da se prostituišem i
podajem nekim kretenima koji bi da okače moj donji veš u svoju kolekciju.”
Ali pre svega, najgore je bilo ono što su uradili Endrjuu. Toliko se trudila da
ga zaštiti od sveta, a u jednom trenutku oni su uništili svaku zaštitu i proglasili
ga autističnim. I dalje se ježila na ono što su rekli. I svaki put kad je pomislila
na to, želela je da ubije Ali. Morala je da primora um da se vrati na ono što je
Ajris rekla. Insistirala je da jedu u For sizons-u, ali Dafne nije želela.
“Nešto nije u redu?”
“Ne. Imamo zanimljivu ponudu, ali želim sa tobom da razgovaram o tome,
da je malo prečešljamo. Hoćeš da dođeš u kancelariju?”
“Zašto ti ne dođeš ovde? Ne izlazi mi se.” Istina je bila da je želela da se
skriva. Ili da ode u školu i zagrli Endrjua.
“Dobro. Doći ću u podne. To je u redu?”
“Savršeno. I ne zaboravi da zoveš Murdoka.” Ali Ajris je planirala da
pričeka malo sa tim. Publicitet je za Dafnine knjige bio previše važan da bi ga
naglo prekinula, a postojala je mogućnost i da će se Dafne smiriti. Mada,
znajući Dafne, bilo je verovatnije da neće. Bila je previše tvrdoglava, a
privatnost joj je bila izuzetno važna. To što se desilo na nacionalnoj televiziji,
za nju je sigurno bilo poražavajuće iskustvo.
“Vidimo se ubrzo.” Bilo je već deset sati, a Dafne je čula Barbarin ključ u
vratima dok je hodala ka kuhinji u čarapama i haljini koju je nosila prethodno
veče. Izgledala je kao da je popila malo više na nekoj zabavi.
“Jao, što lepo izgledamo jutros.” Barbara je nosi la sive pantalone i crveni
džemper uz vedri osmeh, a Dafne joj se smešila dok je stavljala kafu da se
kuva. Ušla je u kuhinju i spustila torbu. Ovo je bio jedan od retkih momenata
kada nije imala rokovnik u ruci. “Jesi li spavala uopšte sinoć?” Barbara je
bila istinski zabrinuta za nju, ali se nije usudila da je pozove. Nadala se da
Dafne spava, i naslućivala je da želi da bude sama. Ali jutros je Dafne bila
bolje i Barbara se nije ustručavala: “Izvini što moram ovo da kažem, ali
izgledaš kao strašilo. Jesi li spavala?”
“Malo.”
Barbara je srknula vrelu kafu. “Žao mi je zbog onoga što se desilo sinoć,
Daf.”
“I meni. Ali se neće ponoviti. Upravo sam rekla Ajris da pozove
Murdoka.”
“Neće to uraditi”, delovala je kao da pouzdano zna, a Dafne se osmehnula.
“Sve si prokljuvila, zar ne? Možda si u pravu. Ali ako ona to ne uradi, ja
ću.”
“Šta ćeš da radiš sa Alison Bajer?”
U Dafninim očima se pojavi ružan pogled: “Iskreno, volela bih da je
ubijem. Ali biće mi dovoljno da joj saspem sve u lice i da nikada više ne
progovorim sa njom.”
“Baš je jadno to što je uradila.”
“Mogla bih sve da joj oprostim, ali ne mogu ono što je rekla za Endrjua.”
Obe su se nakratko ućutale. Dafne je uzdahnula i zavalila se u fotelju. Delovala
je iscrpljeno, kao da joj je bio potreban neko da joj pomogne da se svuče, da
je okupa, da je očešlja i Barbari je bilo žao što nije imala muža koji bi to
radio. Ona je bila tip žene koja bi bila dobra supruga, i bio joj je potreban
neko da vodi računa o njoj. Radila je previše, brinula previše i nosila sav teret
na svojim krhkim ramenima. Bio joj je potreban muškarac, kao i Barbari, ali
nije bilo izgleda da će ga ijedna naći. Posebno ne Dafne. Nije dozvoljavala
nikome da joj se približi koliko da pridrži kaput, a kamoli da je oženi.
“Uzgred, šta hoće Ajris?”
“Ne znam. Pominje neku zanimljivu ponudu. Ako je turneja”, Dafne se
mučno osmehnula i ustala, “reći ću joj da se tera.”
“To bih volela da čujem. Hoćeš li da ja nekoga pozovem?” predala je
spisak Barbari, a onda otišla da se istušira. Kada je njena agentkinja stigla pet
minuta pre podneva, Dafne je nosila bele pantalone od gabardena i beli
džemper od kašmira.
“Jao, što si lepa.” Imala je eleganciju koja je uvek oduševljavala Ajris.
Većina uspešnih autora je pre ili kasnije počinjala da se razmeće, ali ne i
Dafne.
Imala je stila i nečeg posebnog u sebi. Ponekad je delovala starije, ali to i
nije bilo čudo posle svega što je proživela. Izborila se sa najbolnijim
trenucima u životu i stekla mudrost i pribranost, kao i saosećanje.
“Šta ima novo?”, sele su da ručaju, a Dafne je sebi sipala čašu belog vina
dok ju je Ajris posmatrala prodorno. “Nešto nije u redu?”
“Radiš previše.” Rekla je to kao stroga majka, ali poznavala je Dafne
dovoljno dugo da bi mogla da joj čita iz očiju šta se dešava. Sada je to radila i
mogla je da vidi da je Dafne umorna.
“Zašto to misliš?”
“Postaješ previše mršava, a oči ti izgledaju kao da imaš sto pedeset
godina.”
“Zapravo, imam. Sto pedeset dve, da budem precizna. Sto pedeset tri u
septembru.”
“Ozbiljna sam, Dafne.”
“I ja sam.”
“U redu, gledaću svoja posla. Kako napreduje knjiga?”
“Nije loše. Trebalo bi da je privedem kraju za mesec dana.”
“A onda? Imaš neke planove?”
“Razmišljala sam da provedem malo vremena sa Endrjuom. Znaš”,
pogledala je zajedljivo u svoju agentkinju, “mojim autističnim sinom.”
“Dafne, ne primaj to k srcu. Stalno govore takve stvari u tim emisijama i u
novinama.”
“E pa neće ih govoriti o meni i mom sinu! Tako stvari stoje. Jesi li zvala
Murdoka?” Oči su joj bile stroge dok je gledala u Ajris.
“Nisam još. Ali hoću.” Barbara je bila u pravu i ona je to znala. Ajris je
odugovlačila.
“Ako ti nećeš, ja ću. Mislila sam stvarno ono što sam rekla jutros.”
“Dobro, dobro.” Ispružila je ruku kao da traži milostinju: “Moramo prvo o
nečemu drugom da razgovaramo. Dobila si veoma zanimljivu ponudu.”
“Da radim šta?” Dafne nije delovala zainteresovano. Bila je sumnjičava.
Gadno se opekla prethodne večeri.
“Da snimaš film na Zapadnoj obali.” Ajris je delovala neverovatno
zadovoljno, a Dafne ju je posmatrala. “Žele da otkupe prava za Apace.
Kamstok studios je zvao juče pošto si otišla. Žele da kupe knjigu, ali bi voleli
da ti pišeš scenario.”
Dafne je sedela u tišini nekoliko trenutaka. “Misliš da bih mogla? Nikada
nisam to radila.” U očima joj se videla zabrinutost.
“Nema ničega što ne možeš da uradiš, ako to želiš.” Još jednom je čula
Džonov eho i Dafne se osmehnula.
“Volela bih da verujem u to.”
“E pa ja verujem, a veruju i oni. Ponudili su prilično dobru svotu za sve to.
Morala bi tamo da boraviš, a oni bi ti platili i troškove stanovanja, u razumnim
okvirima.”
“Šta to znači?”
“Kuća, hrana, zabava, posluga, automobil i vozač.”
Sedela je zureći u tanjir, a onda je pogledala u Ajris: “Ne mogu ja to.”
“Zašto ne možeš?”, bila je šokirana. “Dafne, to je odlična ponuda.”
“Sigurna sam da jeste, i volela bih da im prodam knjigu. Ali ne mogu da
pišem scenario.”
“Zašto?”
“Koliko dugo bih morala da budem tamo?”
“Verovatno godinu dana da napišeš, a žele te i kao savetnika na snimanju.”
“Najmanje godinu dana. Možda i duže.” Uzdahnula je dok je trezveno
gledala u svoju agentkinju: “Ne mogu da ostavim Endrjua toliko dugo.”
“Ali on i ne živi ovde.”
“Ajris, posećujem ga barem jednom sedmično kad sam u prilici. Nekad
sam sa njim tokom vikenda. Ne mogu da odem da živim u Los Anđelesu.”
“Povedi ga sa sobom.”
“Nije spreman da napusti školu. Volela bih da jeste, ali nije.”
“Prebaci ga u neku školu tamo.”
 “To bi mu palo teško. Ne bi bilo fer”, odmahnula je glavom odlučno. “Ne
mogu. Možda za nekoliko godina, ali ne sada. Žao mi je. Možda možeš da im
objasniš.”
“Ne želim da im objašnjavam, Dafne. Što se tiče karijere, strašno grešiš.
Možda je ovo žrtva koju oboje morate da podnesete. Razmisli o tome. Barem
do ponedeljka.”
“Neću se predomisliti.” Poznajući Dafne, Ajris se plašila da je to istina.
“Napravićeš ozbiljnu grešku ako ovo ne uradiš. Ovo je zaista važan korak
u tvojoj karijeri. Možda ćeš žaliti zauvek ako to ne učiniš.”
“A kako to da objasnim sedmogodišnjaku? Da mu kažem da mi je posao
važniji od njega?”
“Možeš da mu objasniš i možeš da dolaziš na dan ili dva kad budeš imala
pauzu.”
“Šta ako ne budem mogla? Šta onda? Da ga pozovem telefonom i da mu
objasnim?” prekinula je Ajris. Naravno da ga ne bi zvala. To je bilo nešto što
Ajris nije mogla da razume. “Jednostavno ne mogu, Ajris.”
“Pričekaj malo sa odlukom.” Ali Dafne je već znala kakav će biti njen
odgovor u ponedeljak. Nakon što je Ajris otišla, raspravljala je o tome sa
Barbarom. Sedela je sklupčana u velikoj, udobnoj, beloj fotelji.
“Da li bi želela da ideš da možeš?”
“Nisam sigurna, da ti iskreno kažem. Nisam sigurna da li mogu da napišem
scenario, a život u Holivudu godinu dana zaista nije moj stil.” Prelazila je
pogledom po svom lepom, malom stanu, uzdahnula, a onda slegnula ramenima.
“Ali ne vredi da razmišljam o tome. Ne mogu da ostavim Endrjua toliko dugo,
a možda neće uvek biti lako da dolazim u posete.”
“Zašto on ne bi dolazio da poseti tebe, ako ti ne možeš? Mogla bih ja da ga
dovodim ako želiš.” Mada se nikada nisu upoznali, osećala je kao da već
poznaje dete. Dafne se osmehnula toj velikodušnoj ponudi.
“Volim te zbog toga. Hvala ti.”
“Zašto ne porazgovaraš sa gospođom Kurtis o tome kad ih posetiš ovog
vikenda, Daf?”
Ali o čemu je imala da razmišlja? Niko nije razumeo. Ne znaju kako joj je
bilo da otkrije da je gluv kada je imao nekoliko meseci, da se trudi da
komunicira sa njim, da se bori sa svakim doktorom koji je savetovao da ga
smesti u neku instituciju. Nisu znali kako je bilo spakovati njegove stvari i
odvesti ga u Nju Hempšir... i kazati mu da je Džon mrtav. Niko nije znao kako
se ona osećala zbog svega toga, ili šta bi za nju značilo da bude tri hiljade
milja daleko ako bi mu se nešto desilo. Nisu znali i nikada neće ni saznati.
Dafne nije imala o čemu da razmišlja, shvatila je još jednom dok je uzimala
kofer, stavljala ga u automobil i kretala na put ka Nju Hempširu da bi ga
videla.
 Šesnaesto poglavlje
Dafne je stigla za pet sati i parkirala se na prilazu škole Hovart u tami
zimske večeri. Srce ju je vuklo da se uvek vraća tu, ne samo zbog Endrjua, već
i zbog Džona. Misli su joj uvek putovale do zajedničkih dana u vikendici.
Škola je bila blistavo osvetljena i znala je da će uskoro videti Endrjua. Bacila
je pogled na sat i shvatila da je stigla taman na vreme da mu se pridruži za
večerom.
Gospođa Kurtis je bila u ulaznom holu kada je ušla i bila je iznenađena i
srećna što je vidi.
“Nisam znala da dolaziš ove sedmice, Dafne.” Tokom godina su postale
prijateljice, i ona je zvala Dafne imenom, mada se Dafne nikada nije osećala
prijatno da nju zove Helen iz poštovanja prema njenim godinama. Poslala joj
je sve svoje knjige i Helen je priznala da su joj se dopale.
“Kako je mali?” Dafne je skinula kaput u hodniku i osećala se kao da je
kod kuće. U Hovartu je bilo uvek prijatno toplo i uvek se osećala
dobrodošlom. Škola je imala puno donatora, pa se prelepo održavala. Preko
leta je sve renovirano i sada su u hodniku bili murali koji su oduševljavali
decu, a na plafonu su bili naslikani oblaci.
“Nećeš prepoznati Endrjua!” gospođa Kurtis joj se smešila.
“Opet je skratio kosu?” Žene su se smejale prisećajući se kako je izgledao
prethodne zime kada su se on i prijatelj dokopali makaza. Zapravo, i nije
izgledao toliko loše kao dve devojčice koje su posle dugih plavih pletenica
ostale skoro ćelave kada je sve bilo gotovo i izgledale kao ružni pačići.
“Ne, nije to u pitanju”, odmahnula je glavom gospođa Kurtis uz osmeh.
“Porastao je barem pet centimetara ovog meseca. Odjednom je ogroman
Moraćeš opet u kupovinu.”
“Hvala Bogu na mojim finansijama!” Zatim je nestrpljivo pitala: “Gde je?”
Gospođa Kurtis joj je odgovorila pokazujući prstom prema stepenicama.
Silazio je u bež somotnim pantalonama i crvenoj flanelskoj košulji. Na nogama
je imao nove kaubojske čizme koje mu je kupila prošlog puta. Lice joj se
ozarilo širokim osmehom, a oči su titrale. Krenula mu je polako u susret.
“Zdravo, dušo. Kako si?” Izgovorila je reči uz objašnjavanje rukama. On
joj je čitao sa usana široko se osmehujući, a onda ju je iznenadio progovorivši.
“Dobro sam, mama... kako... si ti?” Reči su bile nespretne i nije ih
izgovarao jasno, ali svako bi ga razumeo. “Nedostajala si mi!” Zatim joj se
bacio u naručje, a ona ga je podigla boreći se sa suzama koje su tako lako
navirale kada bi ga prvi put videla. Navikli su se na svoje živote, a dani
njihove samoće u stanu su delovali kao daleki san. Video je i novi stan, ali joj
je objasnio da mu se stari više dopadao. Ubeđivala ga je da će se navići i na
ovaj novi, pokazala mu je njegovu sobu, i rekla mu da će jednoga dana živeti
tamo za stalno, kao što je nekada u starom. Ali sada je mogla da razmišlja
samo o tome da drži njegovo toplo, malo telo uz svoje dok ga je ljuljala u
naručju, a on se držao za nju.
“I ti si meni nedostajao.” Odmakla ga je malo da bi mogao da joj vidi lice
dok to izgovara. “Šta si radio?”
“Uzgajam povrće u bašti!” bio je oduševljen. “I napravio sam dva
paradajza.” Pokazivao je znakovnim jezikom, ali kada je ona pričala, čitao joj
je sa usana i činilo se da nema problema sa tim. “U sred zime? Kako si to
uspeo?”
“U velikoj kutiji u podrumu sa posebnim svetlima, a kada dođe proleće,
svi ćemo da sadimo cveće napolju.”
“To zvuči divno.”
Otišli su do trpezarije držeći se za ruke, a onda je sedela sa njim i sa
drugom decom dok su jeli pečenu piletinu, kukuruz na klipu i pečene krompire.
Smejali su se i pričali viceve. Svi su govorili znakovni jezik.
Ostala je dok nije otišao u krevet, ušuškala ga je, a onda sišla dole da se
vidi sa gospođom Kurtis, pre nego što ode.
“Kako si provela sedmicu?” bilo je nečeg čudnog u njenom oku dok je to
pitala, a Dafne je instinktivno znala da je videla emisiju. Ko nije?
“Onako. Bila sam u Čikagu juče”, oklevala je da kaže bilo šta, ali nije ni
morala.
“Znam. Baš je pokvareno ono što je uradio.”
“Gledala si emisiju?”
“Jesam. Ali neću ga više nikada gledati. Baš je đubre.” Dafne se
osmehnula zbog tog grubog jezika koji nije karakterističan za nju.
“U pravu si. Rekla sam agentu da sam završila sa javnim životom. Dosta
mi je. Nervira me što muškarcima nikada ne postavljaju takva pitanja. Ali je
najgore, naravno, bilo ono što je rekao za Endrjua.”
“Nije bitno uopšte, znaš. Ti i on znate istinu, a ostatak sveta će zaboraviti.”
“Možda”, Dafne nije bila sigurna, “a možda i neće. Izazivači skandala su
fenomenalni. Neko će za deset godina iskopati taj snimak i izmisliće priču od
toga.”
“Nije tvoj posao lak, draga. Ali mora da ima i dobrih strana.”
“Ponekad.” Osmehnula se, ali ju je nešto brinulo i starija žena je to
primetila.
“Nešto nije u redu?”
“Ne... ne zaista... ali... potreban mi je savet. Mislila sam da bismo mogle
da porazgovaramo za vikend.”
“Mora li da čeka? Možemo odmah da razgovaramo. Hoćeš da sednemo?”
pokazala je rukom ka svojim privatnim prostorijama i Dafne je klimnula
glavom. Bilo bi olakšanje porazgovarati o tome.
Stan gospođe Kurtis u školi je bio mali i uredan, kao što je i ona. Bio je
pun antikviteta iz ranog američkog perioda koje je kupila sama, a bilo je tu i
nekoliko slika pejzaža u Nju Hempširu i tepih koji je kupila u antikvarnici u
Bostonu. Na niskom stočiću nalazila se vaza sa svežim cvećem. Izgledala je
kao kuća jedne učiteljice, ali je imala dodatnu toplinu i neke od stvari su bile
jako lepe. Uglavnom, bila je primamljiva. Dafne je razgledala i soba joj se
činila poznatom kao i sve u školi. Helen Kurtis je razgledala takođe, skoro sa
nostalgijom, ali Dafne to nije primetila.
U maloj, odvojenoj kuhinji sipala im je po šolju čaja i pružila je Dafne
finu, cvetovima ukrašenu, porcelansku šoljicu i malu čipkanu maramicu: “Pa,
šta te muči, draga? Nešto nije u redu sa Endrjuom?”
“Da, posredno.” Rešila je da odmah pređe na stvar: “Dobila sam ponudu
da snimam film. Kamstok studios želi da otkupi Apače, što je jako lepo. Ali to
bi značilo da ja moram da budem u Los Anđelesu godinu dana. Mislim da to ne
mogu.”
“Zašto ne?” starica je delovala u isto vreme i zadovoljno, i iznenađeno.
“Šta ću sa Endrjuom?”
“Šta sa njim? Želiš da ga premestiš u neku tamošnju školu?” izgovorivši
ovo, gospođa Kurtis se zabrinula. Znala je da bi mu u ovom trenutku promena
teško pala. Hovart mu je dugo bio dom i sigurno bi patio.
“Mislim da bi neka druga škola bila prevelika promena za njega. Ako bih
išla, ja bih ga ostavila ovde. Ali bio bi deprimiran.”
“Ne bi ako bi mu objasnila kako valja. Bio bi kao i svako drugo dete
njegovih godina. Mogla bi da mu kažeš da moraš da radiš i da je to samo na
određeno vreme. Mogao bi da dolazi da te vidi, mogli bismo da ga pošaljemo
avionom. Ili bi ti dolazila ovde?”
“Verovatno ne bih često. Koliko sam razumela, kad počne snimanje, teško
ću nalaziti vremena. Stvarno misliš da bi mogao da putuje?”
“Ne vidim zašto ne bi mogao.” Izgledala je nežno i ljubazno dok je
spuštala svoju šoljici čaja. “Postaje stariji, Dafne, nije više beba, i naučio je
mnogo toga što bi mu pomoglo. Da li je nekada leteo avionom?” Dafne je
odmahnula glavom. “Verovatno će mu se dopasti.”
“Ne misliš da bi mu sve to preteško palo? Ne bi me viđao često kao do
sad.”
“Većina roditelja ne posećuje decu tako često kao ti. Imaš sreće što možeš
da dođeš, neki roditelji nemaju. Imaju supružnike, drugu decu, poslove koji ih
ograničavaju... ti i Endrju imate sreće.”
“A ako odem?”
“Naviknuće se. Moraće.”
Bilo bi prokleto teško ostaviti Endrjua. Osećala je krivicu. “Znam da neće
biti lako isprva, ali možda bude dobro za oboje. Bilo bi to magično iskustvo za
tebe. Kada bi morala da odeš?”
“Uskoro. Za mesec dana.”
“Ostaje ti dovoljno vremena da ga pripremiš.” Uzdahnula je i pogledala u
svoju mladu prijateljicu. Dafne joj je postala veoma draga tokom godina.
Imala je toliko hrabrosti, a opet bila tako nežna. Oba kvaliteta su se pokazivala
u njenim knjigama, i to je bila dobitna kombinacija. “Bojim se da ja nisam
imala dovoljno vremena da tebe pripremim.”
“Da me pripremiš za šta?” Dafne je bledo gledala. Um joj je i dalje bio
opterećen odlukama o tome da li bi trebalo da ostavi Endrjua i da ode u Los
Anđeles.
“Napuštam školu, Dafne. Idem u penziju.”
 “Stvarno?” Dafne je osetila kako joj kamen pada na srce. Imala je
problema sa promenama i gubljenjem ljudi za koje je marila. “Ali zašto?”
Sedokosa žena se nasmejala nežno.
“Hvala što pitaš. Mislila sam da se razlog vidi. Starim, Dafne. Vreme je da
idem kući i da prepustim Hovart nekome mlađem i dinamičnijem.”
“To je užasno!”
“Neće biti užasno uopšte. Biće bolje za školu. Dafne, ja sam starica.”
“Nisi!” bila je razjarena.
“Jesam. Imam šezdeset i dve godine. To je dovoljno. Ne želim da dočekam
ovde da morate svi da me izgurate u kolicima. Veruj mi, vreme je.”
“Ali ti nisi bolesna...”, Dafne je izgledala kao dete koje gubi majku... kao
što će se osećati Endrju kad mu kaže. Kako je mogla da ga ostavi sada kada
gospođa Kurtis odlazi? Osećao bi se kao da ga napuštaju svi koje zna. Dafne
ju je gledala skoro očajna: “Ko će te zameniti? Kao da bi iko mogao.”
“Ne budi tako sigurna. Žena koju sam ja zamenila je mislila da je
nezamenljiva, a za petnaest godina je se više niko nije ni sećao. Tako i treba.
Škola je snažna koliko ljudi koji je vode, a takvi ljudi moraju biti mladi,
snažni i puni novih ideja. Divan čovek će preuzeti mesto ove godine. Trenutno
je u njujorškoj školi za gluve, i uzeće odsustvo godinu dana da vidi kako sve
funkcioniše kod nas. Vodi školu u Njujorku već osam godina i misli da su mu
potrebne nove ideje kako ne bi stagnirao. Upoznaćeš ga. Doći će sutra. Dolazi
već sedam dana.”
“Zar to neće biti prevelika promena za decu?”
“Ne verujem. Komisija direktora se složila sa tim. Radiće godinu dana. O
Metjuu Dejnu svi u našoj struci imaju dobro mišljenje. Zapravo, prošle godine
sam ti dala knjigu koju je on napisao. Napisao je tri. To će vam biti
zajedničko.” Dafne se setila knjige, i pomislila je da to ima smisla. Ali ipak...
“Upoznaću vas sutra.” Onda je uz blagi osmeh ustala: “Oprosti mi ako budem
zvučala kao majka, ali mislim da ti treba dobar san. Izgledaš premoreno.”
Dafne je ustala i došla do nje, a onda je uradila nešto što nije nikada
ranije. Stavila je ruke oko nje i zagrlila je: “Nedostajaćeš mi, gospođo
Kurtis.”
U očima su joj bile suze kada se uspravila iz
Dafninog zagrljaja: “I ti meni. Ali posećivaću ovo mesto često.”
 Dafne je onda otišla i odvezla se do poznate male gostionice gde joj je
gospođa Obermajer pokazala njenu sobu i ostavila je sa termosom tople
čokolade i tanjirom kolačića. Ljudi u gradu su voleli Dafne. Bila je slavna
ličnost koju su poznavali i poštovali. Imalo je onih koji su se sećali Džona i
voleli su da je vide dok se šeta sa Endrjuom. Za njih je ona bila divno ljudsko
biće.
Uvukla se u krevet zevajući, sipala šolju tople čokolade i ispila je sanjivo.
Iznenada je bilo toliko promena. Ugasila je svetio i spustila glavu na ogromni
mekani jastuk, a pet minuta kasnije je zaspala. Nije se ni mrdnula sve dok se
sunčevi zraci nisu ujutru probili kroz prozor.
 Sedamnaesto poglavlje
U subotu ujutru, nakon doručka u gostionici, Dafne je stigla u školu na
vreme da gleda kako se deca igraju šuge u bašti. Endrju se smejao i igrao se sa
prijateljima. Posmatrala ga je, a on je jedva primetio da je stigla. Nije bilo ni
traga od privrženosti i depresije koju je zamišljala, ako ga ostavi. Razumeo je
njihove živote sada, kao i ona, a nekada i bolje od nje. Povremeno se pitala
kako će mu biti kada konačno napusti školu. Bio bi usamljen bez stalnog
druženja sa ostalom decom. Ponekad ju je brinulo kada bi razmišljala o
dalekoj budućnosti i njegovom izlasku iz škole. Do tada će biti stariji i život
će biti drugačiji. Išao bi na studije i imao nove prijatelje, decu koja čuju, ne
decu kao što je on.
Stajala je posmatrajući neko vreme, nesvesno čekajući gospođu Kurtis
kako bi nastavile razgovor od sinoć. Kada ju je opet videla, bila je
zaokupirana razgovorom sa visokim, vitkim, zgodnim čovekom sa dečačkim
osmehom. Shvatila je da bulji u njega. Delovao joj je poznato. Gospođa Kurtis
se okrenula tada i uhvatila njen pogled, dajući joj znak da im se pridruži.
“Dafne, volela bih da ti predstavim novog direktora, Metjua Dejna. Metju,
ovo je Endrjuova majka, gospođica Filds.” Godine uspeha su “gospođa”
pretvorile u “gospođica” čak i ovde,
Dafne je pružila ruku, ali joj se pogled promenio od prijateljski
nastrojenog ka ispitivačkom: “Drago mi je. Dopala mi se Vaša poslednja
knjiga.”
Osmehnuo se komplimentu. Taj široki dečački osmeh činio je da izgleda
kao da ima mnogo manje od četrdeset godina. “I meni su se dopale sve Vaše.”
“Čitali ste ih?”, bila je zadovoljna, ali i iznenađena, a on se zabavaljao.
“Kao i deset miliona drugih ljudi, pretpostavljam.” Nekako se uvek pitala
ko čita njene knjige. Sedela je za stolom satima, stvarala likove i događaje,
okvire, radila danima, a opet je bilo teško zamisliti prave ljude koji ih tamo
negde čitaju. Uvek ju je iznenađivalo kada ljudi kažu da čitaju njene knjige.
Najviše ju je iznenađivalo kada vidi nepoznatu osobu koja žuri ulicom noseći
pod miškom njenu knjigu. Hej... stani... ja sam to napisala... dopada ti se? Ko
si ti? Opet mu se osmehnula. Oči su im se srele pune pitanja.
 “Gospođa Kurtis mi kaže da dolazite u Hovart na godinu dana. To će biti
velika promena za decu.” U očima joj se videla briga kada je to rekla.
“Biće velika promena i za mene.” Bilo je nečeg umirujućeg u čoveku koji
je stajao i posmatrao je odozgo sa svoje visine. Imao je dečačke osobine, ali,
u isto vreme, i auru koja je isijavala snagom. “Verujem da će mnoge roditelje
zabrinuti što je moje zaposlenje ovde samo privremeno, ali gospođa Kurtis će
biti tu da pomogne”, bacio je pogled ka njoj, osmehnuvši se prvo njoj, pa opet
Dafne, “ali mislim da će svima značiti ovo iskustvo. Imamo puno toga da
naučimo jedni od drugih.” Dafne je klimnula glavom. “Želimo da isprobamo
neke nove metode i razmene sa njujorškom školom.”
“Program razmene?”
“Recimo. Kao što znate, deca tamo su starija, a ova ovde su mlađa. Ali
gospođa Kurtis i ja smo razgovarali i verujem da bi učenicima iz Njujorka
koristilo kada bi došli ovde na sedam dana ili dve sedmice. Da vide kako
izgleda život na selu ili da uspostavimo neki program - stariji brat ih starija
sestra - sa decom ovde. A onda bismo mališane odveli tamo na sedmicu ili
dve. Ovde postaju izolovani, a to bi mogao da bude veliki pomak za njih, dok
su još uvek u relativno poznatoj sredini. Videćemo kako će se ta ideja razviti.”
Dečački osmeh se opet pojavio: “Imam nekoliko trikova u rukavu, gospođice
Filds. Najvažnije je da pazimo na svoje ciljeve u vezi sa decom i da ih
vratimo u svet onih koji čuju. U njujorškoj školi posebnu pažnju posvećujemo
čitanju sa usana baš iz tog razloga, više nego znakovnom jeziku, jer ako moraju
da se vrate jednom u svet koji čuje, moraju da razumeju šta se dešava oko njih.
Uprkos novim pokušajima širenja svesti, činjenica je da malo ljudi poznaje
znakovni jezik. Ne možemo da osudimo ovu decu na život u izolaciji.” O tome
je Dafne često razmišljala i sada je gledala u njega osećajući olakšanje. Što
pre nauči Endrjua veštinama koje mora da zna, to će se pre on vratiti kući kod
nje.
“Dopada mi se kako razmišljate, gospodine Dejn. Zato mi se dopala Vaša
knjiga. Imala je smisla u realnim okvirima i nije bila puna ludačkih snova.”
“O”, oči su mu sevnule, “imam ja i neke ludačke snove. Recimo osnivanje
internata za gluve i nagluve. Ali na to ćemo još dugo čekati.”
“Možda i nećemo.” Stajali su pogledavši nakratko jedno drugo. Između
njih se javljalo neko poštovanje, a onda su mu se oči raznežile dok ju je
gledao, skoro zaboravljajući da Helen Kurtis stoji tik uz njih.
 Video je Dafne pre dva dana u Konrojevom šou u Čikagu i to je objasnilo
mnogo toga što je već naslućivao. Ono što je saznao iz emisije činilo mu se
nasilnim i nije želeo da ona zna da je gledao. Ali ona je videla oklevanje u
njegovim očima, a njene oči su bile iskrene.
“Gledali ste me u Konrojevom šou pre neko veče, gospodine Dejn?” glas
joj je bio blag i tužan, oči širom otvorene, a on je klimnuo glavom,
“Jesam. Mislim da ste dobro izašli na kraj sa svim tim.”
Uzdahnula je i odmahnula glavom: “Bila je to noćna mora.”
“Nemaju pravo da to rade.”
“Ali rade. Zato više neću nikada gostovati opet, kao što sam rekla i
gospođi Kurtis sinoć.”
“Nisu svi kao on, zar ne?”
“Većina jeste. Ne žele da slušaju o pisanju. Žele da zadru u nešto što je
privatno - srce, osećanja, dušu. A ako mogu da izvuku uz to i neku prljavštinu,
oduševe se.”
“To nije bila prljavština. To je bio bol, život i tuga” Glas mu je bio kao
zagrljaj na hladnom vazduhu. “Znate, čitajući Vaše knjige, ljudi mogu da
saznaju mnogo više od onoga što bi moglo da se otkrije na drugi način. To sam
želeo da kažem. Saznao sam o Vama nešto iz Vaših knjiga, ali i više od toga.
Naučio sam ponešto o sebi. Nisam imao takve gubitke kao Vi”, diveći joj se u
sebi kako je sve to preživela i još uvek je tako potpuna, “ali svi imamo svoje
gubitke koji su nam važni i koji nam deluju kao najveća tragedija na svetu.
Čitao sam prvu knjigu kad sam se razveo pre nekoliko godina, i značila mi je
puno. Uspeo sam da prođem kroz sve to.” Bio je posramljen. “Pročitao sam je
dva puta, a onda sam poslao primerak ženi.” Njegove reči su je duboko
dirnule. Bilo je neverovatno saznati da njene knjige toliko nekome znače. U
tom trenutku je Endrju dotrčao do njih, i ona ga je pogledala srećno, a onda
opet Metjua Dejna prebacivši se sa govornog jezika na znakovni.
“Gospodine Dejn, ovo je moj sin. Endrju, ovo je gospodin Dejn.”
Kada mu se Metju Dejn obratio znakovnim jezikom, govorio je normalnim
tonom u isto vreme, pomerajući usne tako da može lako da čita sa njih, i
proizvodeći normalne zvuke. “Drago mi je, Endrju. Dopada mi se tvoja škola.”
“Da li si ti prijatelj moje mame?” Endrju ga je pitao znakovima sa
izraženom radoznalošću. Metju se osmehnuo, bacivši brzi pogled ka njoj.
 “Nadam se da ću biti. Došao sam da posetim gospođu Kurtis.” Opet je
pokazivao i govorio u isto vreme. “Biću ovde svakog vikenda.”
Endrju ga je zainteresovano posmatrao: “Prestar si za školu.”
“Znam.
“Da li ti učitelj?”
“Ja sam direktor, kao gospođa Kurtis, u školi u Njujorku.” Endrju je
klimnuo glavom. Saznao je dovoljno pa je usmerio pažnju na svoju majku.
Zagrlio ju je oberučke dok mu se zlatna kosa vijorila na vetru.
“Hoćeš li da ručaš sa mnom, mama?”
“Volela bih.” Pozdravila se sa Metjuom i gospođom Kurtis, a onda otišla
unutra sa Endrjuom, dok je on poskakivao, pozdravljajući svoje prijatelje i
razgovarajući znakovnim jezikom. Njene misli su bile ispunjene novim
direktorom. Bio je zanimljiv čovek. Videla ga je opet kasnije dok je sa
gomilom papira hodao niz hodnik. Prema rečima gospođe Kurtis, čitao je sve
što bi mu palo pod ruke, svako pismo, svaki fajl, svaki izveštaj i zapis, kao i
beleške o deci. Bio je predan poslu.
“Da h ste lepo proveli dan sa Endrjuom?”, tamnosmeđe oči bile su
zainteresovane i ljubazne.
“Jesam. Izgleda kao da imate puno domaćeg zadatka.” Osmehnula se, a on
je klimnuo glavom.
“Moram mnogo da naučim o ovoj školi.”
Glas joj je bio nežan dok su stajali u hodniku: “I mi moramo mnogo da
naučimo o Vama.” Bila je zainteresovana za njegovo isticanje značaja čitanja
sa usana i primetila je da je govorio sa svakim detetom dok je objašnjavao
znakovima, i ponašao se kao da mogu da ga čuju. “Kako ste završili u ovom
poslu, gospodine Dejn?”
“Moja sestra je rođena gluva. Blizanci smo. Uvek smo bili posebno bliski.
Zanimljivo je to što smo mi smislili neki naš jezik. Bio je to neki znakovni
jezik koji je funkcionisao. Ali moji roditelji su je poslali u neku školu”,
delovao je iznervirano dok je to govorio, “ne u ovakvu školu. U neku od onih
koje su postojale pre trideset godina, gde se ostajalo do kraja života. Nikada
nije naučila ono što joj je potrebno, nisu je naučili ništa što bi joj pomoglo u
stvarnom svetu.” Kada je zaćutao, Dafne se plašila da pita šta joj se desilo, ali
onda se on dečački osmehnuo: “Svejedno, tako sam završio u ovom poslu.
Zahvaljujući sestri. Nagovorio sam je da pobegne iz škole kada sam završio
koledž i otišli smo u Meksiko na godinu dana. Imali smo novac koji sam
uštedeo radeći preko leta na građevini. Naučio sam je da priča, naučila je da
čita sa usana, i vratili smo se i rekli to roditeljima. Bila je punoletna tada i
mogla je da radi šta god želi. Pokušali su da je proglase neuračunljivom, čak
su jednom pokušah i mene da uhapse... bila su to luda vremena, ali uspela je.”
Usudila se da pita: “Gde je ona sada?”
Osmeh mu je postao još širi: “Predaje u školi u Njujorku. Preuzeće moje
mesto dok nisam tamo. Udata je i ima dvoje dece, oboje čuju, naravno. Muž joj
je doktor, i naravno, sad naši roditelji tvrde da su oduvek znali da će ona
uspeti. Divna je devojka, dopala bi Vam se.”
“Sigurna sam da bi.”
“Sviđaju joj se Vaše knjige, jedva čekam da joj kažem da sam Vas
upoznao.”
Dafne se zacrvenela. Bilo je to blesavo. Žena koja je prebrodila sve to
bila je zadivljena Dafninim osrednjim pokušajem fikcije. Dafne se osećala
sitno u poređenju s njom. “Volela bih i nju da upoznam.”
“Hoćete. Dolaziće ovde, a gospođa Kurtis mi kaže da često posećujete
školu.”
Dafne se iznenada zabrinula, a on se zagleda u nju. “Posećujem...
posećivala sam...” Uzdahnula je nežno, a on pokaza rukom na dve fotelje u
uglu.
“Želite li da sednemo, gospođice Filds?” Stajali su u hodniku skoro pola
sata. Klimnula je glavom i krenuli su prema foteljama.
“Zovi me Dafne, molim te.”
“Hoću, ako ćeš ti mene zvati Met.”
Osmehnula se i seli su.
“Nešto mi govori da imaš neki problem. Mogu li nekako da pomognem?”
“Ne znam. Gospođa Kurtis i ja smo razgovarale sinoć.”
“Nešto vezano za Endrjua?”
Klimnula je glavom. “Da. Dobila sam ponudu da snimam film u Holivudu.
To bi značilo da se preselim tamo na godinu dana.”
“I vodiš ga sa sobom?” odjednom je delovao razočarano, ali ona je
odmahnula glavom.
“Ne. Verujem da bi trebalo da ga ostavim ovde. Ali to je problem. Jedva
će me viđati... ne znam kako će to podneti, i iskreno, ne znam kako ću ja...”
Onda ga je pogledala. Njene krupne plave oči su se srele sa njegovim smeđim:
“Ne znam šta da radim.”
“Teško je to. Za tebe više nego za Endrjua. On će se navići.” A onda je
rekao nežno: “Ja bih mu pomogao. Svi bismo. Možda se bude malo ljutio, ali
razumeće. A i planiram da budu zauzeti ove godine. Želim da ih vodim na
izlete, da ih vratim u svet što je više moguće. Ovde su malo izolovani.”
Klimnula je glavom. Bio je u pravu. “Šta misliš o tome da te posećuje tokom
raspusta?”
“Misliš da bi mogao to?”
“Uz odgovarajuću pripremu. Na kraju, to je život koji želiš da vodi. Želiš
da može da putuje avionom, da bude nezavistan, da vidi više sveta od ovoga
ovde.”
Klimnula je glavom. “Ali tako je mali”
“Dafne, Endrju ima sedam godina. Da čuje, ne bi oklevala da ga pošalješ
avionom, zar ne? Zašto da ga tretiraš drugačije? On je veoma pametan dečak.”
Dok ga je slušala, osetila je kako je preplavljuje olakšanje, a zidovi koje je
izgradila oko Endrjua u svom umu, polako su počinjali da se ruše. “Ne samo
to. Za njega je bitno da vidi da si srećna i da vodiš ispunjen život. Ne možeš
da se držiš njega zauvek.” Nije bilo prigovaranja u njegovom glasu, samo
nežnost i razumevanje. “Bićeš daleko samo sedam ili osam sati u bilo kom
trenutku. Ako bude problema, pozvaćemo te i ti ćeš uskočiti u avion za Boston.
Ja ću te čak pokupiti na aerodromu i za dva sata si ovde. Nije mnogo dalje od
Njujorka, ako tako posmatraš.” Imao je odličan metod za rešavanje problema,
za nalaženje rešenja, i da učini sve jednostavnim. Lako je razumela da kako je
uspeo da izvede sestru iz škole i da pobegne sa njom u Meksiko. Osmehnula se
na tu zamisao.
“Činiš da sve zvuči tako jednostavno.”
“Može da bude. Za tebe i Endrjua, ako dozvoliš. Moraš da zasnivaš odluku
na onome što ti želiš da uradiš. Jednog dana će on morati da donosi svoje
odluke. Nezavisne odluke, da bude snažan i slobodan i da odlučuje za sebe, ne
za tebe. Nauči ga tome odmalena. Želiš li da snimaš film? Želiš li da ideš u
Holivud na godinu dana? To su pitanja. Nije Endrju problem. Ne želiš da se od
rekneš bitnog dela svog života zbog njega. Takve prilike se ne pružaju često,
ili se možda tebi pružaju. Ali ako ti je bitno, i ako to želiš, uradi to. Reci mu,
dozvoli mu da se navikne. Pomoći ću ti.” Znala je da hoće.
“Razmisliću o tome.”
“Razmisli. Razgovaraćemo sutra. Verovatno ćeš morati da se pripremiš za
malo Endrjuovog besa. Ali tako bi svako dete njegovih godina reagovalo kad
bi mu rekla da odlaziš. Bes i takve reakcije su normalne. Nije uvek lako biti
roditelj.” Osmehnuo se opet. “Vidim kroz šta mi sestra prolazi. Ima blizance.
Devojčice joj imaju četrnaest godina. Ako misliš da je sedmogodišnjak
naporan, probaj da se izboriš sa duplo toliko godina i devojčicama!” Prevrnuo
je očima. “Ja ne znam kako bih preživeo.”
“Ti nemaš dece?”
“Ne” delovao je kao da mu je žao. “Osim sto četrdeset i šest njih koje
ostavljam u Njujorku u školi sa Martom, sestrom. Moja žena nije želela decu.
Bila je gluva”, Dafne je klimnula glavom, naviknuta na reakcije nekoga ko ne
bi bio upoznat sa problemom, “a razlikovala se puno od moje sestre. Plašila se
da njena deca neće čuti. Imala je puno problema sa svojom gluvoćom. Na
kraju” sa žaljenjem je rekao, “to je stalo između nas. Bila je model u Njujorku
i izuzetno bistra devojka. Učio sam je neko vreme i tako smo se upoznali. Ali
njeni roditelji su je stalno čuvali pod staklenim zvonom, a nije imala kao moja
sestra ludog brata dok je odrastala. Povukla se u svoju gluvoću. Ona je savršen
primer zašto moraš da tretiraš Endrjua kao bilo koje drugo dete. Nemoj to da
mu radiš, Dafne. Oduzećeš mu na taj način sve što će mu ikada značiti.” Sedeli
su u tišini neko vreme, zadubljeni svako u svoje misli. Dao joj je puno tema za
razmišljanje u poslednjih sat vremena. Podelio je sa njom bitan deo svog
života, a ona je shvatila da je stekla prijatelja.
“Mislim da si u pravu, Mete. Ali se užasno bojim da ga ostavim.”
“Mnoge stvari u životu su strašne. Sve dobre stvari uglavnom jesu.
Razmisli o svim dobrim stvarima koje si uradila u životu. Koliko njih je bilo
lako? Verovatno nijedna, ali je bilo vredno truda. Kladim se u to. Verujem da
je snimanje filma ogroman korak u tvojoj karijeri. Koja knjiga je u pitanju,
uzgred?”
“ Apači”, osmehnula mu se, ponosna na sebe, i iznenada je nije bilo
sramota da on to primeti. “To mi je omiljena.”
“I meni.”
 Onda je pokupio gomilu papira i ustao: “Ostaješ na večeri?” Klimnula je
glavom. “Pridružiću ti se na kafi posle večere. Odneću sendvič gore u
međuvremenu kako bih mogao da uradim domaći.” Razmišljala je opet o
svemu što je rekao. Dobre stvari u životu nisu lake. Nisu bile lake ni njemu, ni
njoj.
“Vidimo se kasnije, Mete,” Razdvojili su se kod stepeništa. Posmatrala ga
je na trenutak. Osetivši to, pogledao je u nju odozgo dok ga je posmatrala, “I
hvala ti.”
“Uvek. Od mene uvek možeš očekivati istinu, Dafne, o onome što mislim i
osećam. Seti se toga u Kaliforniji. Javljaću ti kako je i javljaću ti ako si mu
potrebna. Možeš da dođeš ti ili ću ga ja poslati avionom.” Klimnula je glavom,
a on joj je mahnuo i onda nestao na gornjem spratu. Bilo je zanimljivo kako je
on pretpostavio da će ići. Čitao joj je misli? Kako je mogao da zna šta će
odlučiti pre nje? Da li je već odlučila ili je potajno to želela? Nije bila sigurna
dok je odlazila u veliku igraonicu da nađe Endrjua. Osetila je kako entuzijazam
popušta kada ga je videla. Kako je mogla da ga ostavi? Bio je tako mali i mio.
Ali te noći, dok je ležala u krevetu u gostionici, razmišljala je opet o tome.
Naginjala je na jednu stranu, pa na drugu. Na jednoj strani su bile dužnosti,
obaveze i ljubav. Na drugoj oduševljenje, znatiželja, ambicija i karijera. Bio
je to težak izbor. Telefon je odjednom zazvonio i bio je to Metju. Iznenadila se
što ga čuje i zabrinula se da li je sve u redu.
“Naravno da jeste. Da je nešto loše, zvala bi te gospođa Kurtis. Nisam još
zvanično zaposlen. Barem ne još nekoliko sedmica. Razmišljao sam o tvojoj
odluci, i dobio sam ludu ideju. Ako budeš previše zauzeta u Los Anđelesu u
nekom trenutku, a on ne bude mogao da dođe kod tebe, mogao bih da ga
odvedem kući da bude sa mojom sestrom i njenom decom. Bila bi potrebna
posebna dozvola od tebe za to, ali mislim da bi uživao. Moja sestra je stvarno
posebna, a ćerke su joj sjajne. Kako ti se to čini?”
“Ne znam šta da kažem, Metju. Oduševljena sam.”
“Nemoj biti. Prošle godine sam imao četrdeset i tri učenika na božićnoj
večeri kod mene u kući. Marta je kuvala, a njen muž ih je učio kako da igraju
fudbal u parku. Bilo je divno.” Htela je da mu kaže da je on divan, ali nije se
usudila.
“Ne znam kako da ti se zahvalim.”
“Nemoj. Poveri mi Endrjua.”
 Ućutala je nakratko. Bilo je kasno, a on je bio otvoren prema njoj. Želela
je da mu uzvrati: “Mete, teško mi je da ga ostavim... on je sve što imam.”
“Znam to. Ili sam bar naslutio”, glas mu je bio nežan. “Biće on dobro, a i ti
ćeš” Dok ga je slušala, znala je da je tako. Donela je odluku u tom trenutku.
“Mislim da ću da uradim to.”
“Mislim da bi trebalo.” Bilo joj je lakše jer je on to rekao. Bilo je
neverovatno to što ga je upoznala tek tog jutra, a već se oslanjala na njegov
sud i poverila mu je svog sina. “Kada se vratiš u Njujork, upoznaću te sa
sestrom. Možda bi htela da dođeš u školu sledeće sedmice da je upoznaš, ako
budeš imala vremena.”
“Naći ću vremena.”
“Odlično. Vidimo se ujutru. I čestitam.”
“Na čemu?”
“Na tome što si donela tešku odluku. Pored toga, imam sebične motive u
celoj ovoj stvari. Želim da vidim film koji je snimljen po mojoj omiljenoj
knjizi.” Nasmejala se tada i prekunuli su vezu. Te noći je konačno spavala
mirnim snom.
 Osamnaesto poglavlje
“Znam da se čini kao da je to predugo, dušo, ali možeš da me posećuješ
tokom odmora, i možemo da se zabavljamo u Kaliforniji. Obećavam ti da ću
dolaziti”, očajnički je pokušavala da mu objasni znakovnim jezikom, ali je
Endrju odbijao da je gleda. Oči su mu bile pune suza. “Endrju... dušo... molim
te...” I njene oči su zasuzile dok je sedela u bašti i pokušavala da se suzdrži i
da ga ne zagrli i zaplače. Stajao je okrenut leđima ka njoj, ramena su mu bila
pogrbljena i tresao se; glavu je savio, a kada je pokušala da ga privuče sebi,
ispustio je užasan mali grgoljavi zvuk i srce joj se slomilo. “Endrju... dušo...
žao mi je.” Bože, nije mogla to da uradi. Nije mogla njemu to da uradi.
“Prilagodiće se”, rekli su joj. Gospode, bilo je kao da se navikava na
dvostruku amputaciju, a zašto je to morao? Zato što je ona želela da snimi film.
Osećala se pokvareno i sebično dok je sedela pored njega, mrzeći sebe zbog
odluke koju je donela i onoga što je njemu činila. Nije mogla to da radi svom
detetu. Bila mu je potrebna. Nakon svega... Htela je da ga zagrli, ali joj nije
dopustio. Gledala ga je, očajna, kada je Metju Dejn izašao. Posmatrao ih je
nakratko, ne govoreći ništa, a onda je shvatio po Endrjuovom izgledu lica da
mu je rekla. Prišao im je polako i pogledao Dafne blago se osmehujući.
“Biće mu bolje ubrzo, Dafne. Seti se šta sam ti rekao. Bila bi ista reakcija
kod bilo kog deteta, bez obzira da li čuje ili ne.”
“Ali on ne čuje.” Oči su joj se vale, a glas joj je bio grub. “On je
poseban.” Htela je da opsuje, ali nije. Bila je sigurna da je loše procenio
situaciju, da joj je dao pogrešan savet i da mu je ona to dopustila. Pogrešila je
što je uopšte razmišljala da ode na godinu dana. Ali činilo se da Met nije
promenio svoje mišljenje, čak ni sada.
“Naravno da je poseban. Sva deca ovde su posebna. Posebno je u redu,
drugačije nije. Ti govoriš da je drugačiji, zapravo. Nemoj da ga sažaljevaš
zbog hendikepa, Dafne. To mu neće pomoći. Bilo koje sedmogodišnje dete bi
se uznemirilo da mu majka odlazi. To je normalno. Drugi roditelji imaju
situacije na koje moraju da se naviknu, braća i sestre, razvod, smrt, selidba,
ekonomski problemi. Ne možeš da mu stvaraš savršen svet zauvek. Bilo bi
nemoguće da to stalno radiš, a na kraju bi on bio povređen. Ne možeš to
očekivati od sebe. Da li to želiš?”
 Želela je da viče na njega. Nije razumeo ništa, ponajmanje obavezu koju je
imala prema svom detetu. Gledao ju je u oči i znao šta misli pa se osmehnuo.
“U redu je. Samo napred. Mrzi me. Ali u pravu sam. Ako se držiš svog
stava još malo, on će biti u redu.” Oboje su znali da ih Endrju posmatra i čita
sa usana. Dafne se onda okrenula ka sinu sa tugom u očima. Ovog puta je
govorila dok mu je objašnjavala znakovima.
“Ni ja nisam srećna, dušo. Ali mislim da je ovo bitno za mene. Želim da
idem u Holivud da snimim film po jednoj od mojih knjiga.”
“Zašto?” pitao je znakovima.
“Zato što bi bilo uzbudljivo i pomoglo bi mi u poslu.” Kako objasniti
sedmogodišnjaku životni san na poslovnom planu? “Obećavam da ćeš moći da
dolaziš kod mene, a i ja ću tebe posećivati. Neću te viđati svake sedmice, ali
to neće trajati zauvek...” Glas joj se izgubio, a u njegovom oku je sevnulo
interesovanje.
“Mogu li da dolazim avionom?”
Klimnula je glavom. “Da, velikim.” Ovo ga je dodatno zainteresovalo.
Pogledao je dole i šutnuo zemlju. Kad je opet pogledao gore, Dafne nije bila
sigurna šta misli, ali nije delovao očajano kao ranije.
“Možemo li da idemo u Diznilend?”
“Da”, Dafne se nasmešila. “Mogli bismo da radimo svašta. Mogao bi da
gledaš kako snimaju film kad me posetiš.” Zatim je kleknula pored njega i
zagrlila ga pre nego što se opet odmakla kako bi joj čitao sa usana: “Endrju,
mnogo ćeš mi nedostajati. Volim te svim srcem. Čim završim posao u
Kaliforniji, dolazim da ostanem ovde sa tobom, obećavam. Gospodin Dejn
kaže da će te voditi u Njujork da posetiš njegovu sestru i njenu decu... možda
će vreme brzo proleteti ako oboje budemo što više zauzeti i ako budemo učili
što više možemo...” Želela je to. Želela je da sve bude gotovo odmah. Nije
želela da ga napusti, ali je znala da mora. Zbog sebe. Po prvi put u mnogo
godina radila je nešto što je silno želela, čak iako nije jednostavno, i iznenada
se setila svega što je Met sinoć rekao. Dobre stvari u životu nikada nisu
jednostavne i lake. Ni za nju, ni za Endrjua. Nešto na Endrjuovom licu joj je
reklo da će biti dobro, mada nije želeo da ona ode. “Endrju... da li znaš koliko
te volim?” Gledala je u njega pitajući se da li će se setiti igre koju su igrali
često kada je bio mlađi.
“Koliko?” Pokazao je rukama, a njene oči su zablistale od neprolivenih
suza. Ipak se sečao.
“Ovoliko.” Raširila je ruke što je više mogla, a onda ga zagrlila i šapnula
mu u kosu: “Više od celog svog života.”
Metju ih je ostavio same. Proveli su mirnih sat vremena razgovarajući o
stvarima koje su bile bitne za Endrjua, o njenom putu, i kada će se vratiti.
Rekla mu je da neće ići još mesec dana, i da će dolaziti često u međuvremenu.
Onda su pričali o tome kad bi on mogao da dođe u Kaliforniju, o stvarima koje
bi mogli da rade, i kako bi to sve bilo.
“Hoćeš li mi pisati?” pogledao ju je tužno, a njeno srce se opet steglo. Bio
je mali i Kalifornija je delovala kao druga planeta.
“Da. Obećavam da ću ti pisati svakog dana. Hoćeš li i ti meni pisah?”
Ovog puta joj se osmehnuo široko: “Pokušaću, ako se setim.” Zadirkivao
ju je pa se osetila bolje.
Kada se vratila u Njujork te večeri, imala je osećaj kao da se popela na
planinu. Raspakovala je kofer i šetala po stanu. Misli su joj na kraju skrenule
sa Endrjua dok je gledala u sjajna svetla Menhetna. Odjednom je bila
uzbuđena zbog toga što radi i po prvi put u tri dana je shvatila da se to zaista
dešava. Ide u Kaliforniju da snima film Apači! Stajala je tu, sama, smejući se...
to se dešavalo! Stvarno je uspela. “Aleluja!” Šapnula je tiho, a onda je otišla u
spavaću sobu, legla na krevet i ugasila svetla.
 Devetnaesto poglavlje
“Mala”, Dafne se smešila dok je Barbara ulazila sledećeg jutra, “drži se
da ne padneš.”
“Šta je bilo?”
“Idemo.”
Barbara je delovala iznenađeno: “Gde?”
“U Kaliforniju, ludo.”
“Uradićeš to, Daf?” Barbara je bila potpuno zaprepašćena. “Hoću.”
“A Endrju?” nije želela da pita, ali je morala.
“Rekla sam mu ovog vikenda. Nije bio preterano oduševljen, ali mislim da
ćemo oboje preživeti.” Rekla joj je šta joj je rekla gospođa Kurtis, a onda joj
ispričala o novom direktoru. “Endrju će dolaziti da me posećuje, a ja ću
dolaziti kad mogu. Metju kaže da će ga dovoditi u Njujork da poseti njujoršku
školu i njegovu sestru...” Glas joj je odlutao uz napad smeha, a Barbara ju je
zbunjeno posmatrala. “On je novi direktor u Hovartu.”
“Metju? Baš ste bliski!” Barbara ju je zadirkivala. “Da li ja to osećam
prisustvo zgodnog muškarca?”
“Veoma zgodnog za prijatelja, gospođice Džarvis. Ništa više, uveravam
te.”
“Kako da ne. Upravo si ga citirala kao da je Bog u pitanju, a još odvodi
Endrjua da upozna njegovu sestru? Dođavola, mene nisi upoznala sa detetom, a
poverićeš ga strancu? Taj tip mora da je divan, Daf, ili mu ne bi to dopustila.”
“U pravu si, divan je, i najpametnije je ljudsko biće koje sam ikada
upoznala kada je u pitanju problem sa sluhom, ali to ne znači da me zanima kao
muškarac, zaboga.” I dalje se smejala.
“Zašto? Ružan je?”
“Ne”, i dalje se kikotala, “zapravo je jako lep. Ali to nije poenta. Pričajmo
o nama.”
“Nama?”, Barbara je opet bila zbunjena. Jutros je vladala neka pometnja.
“Hoću da podeš sa mnom.”
 “Šališ se?” Sela je sa punim naručjem pisama fanova. “Šta da radim
tamo?”
“Da mi upravljaš životom, kao i ovde”, Dafne se smešila.
“To radim?” Barbara je uzvratila osmeh. “Upravljam ti životom? I mislila
sam da sam dobra u još nečemu pored odgovaranja na pisma fanova.”
“Znaš ti dobro da jesi.” Znala je da je neprocenjiva za Dafne i to joj je
puno značilo. Nikada nije zaboravila da joj je Dafne pomogla da se oslobodi
starog života. “Hoćeš li poći sa mnom?”
“Kad počinjem da se pakujem? Da li je sutra u redu?” Blistala je, a Dafne
se smejala.
“Mislim da možeš da pričekaš nekoliko sedmica. Prvo, moramo sve da
organizujemo ovde i želim da pođeš sa mnom kod Ajris Makarti danas
popodne, kako bi i ti čula o čemu je reč. Mislim da bismo krenule sledećeg
meseca. To bi trebalo da bude dovoljno vremena da sve pripremimo.”
“Šta ćeš sa stanom?”
“Ostaviću ga kako jeste. Koristiću ga kad budem dolazila da se vidim sa
Endrjuom, a Kamstok mi tamo plaća kuću, tako da neću imati duple troškove.
Pored toga, ne želim da mi neki stranac spava u krevetu.” Napravila je smešan
izraz lica, a Barbara joj se osmehnula tužnjikavo.
“Slušaj, mislim da ponekad i ne bi bilo loše...” Razmenile su osmehe.
Otišle su tog popodneva zajedno do Dafnine agentkinje, nakon što je Dafne
izvela Barbaru na ručak u Plazi i pošto su nazdravile Zapadnoj obali i
Kamstoku. Počinjale su da se osećaju uzbuđeno, a kada su napustile Ajrisinu
kancelariju u pola pet, Dafne je jedva čekala da počne. Okrenula se nervozno
ka Barbari u taksiju dok su se vraćale u stan, zabrinuta i namrštena: “Stvarno
misliš da mogu to da uradim, Barbara? Nemam pojma kako da napišem
scenario za film.”
“Shvatićeš. Ne može se toliko razlikovati od knjige. Vodi se osećajem, a
oni će ti reći šta oni žele.”
“Nadam se.” U stomaku je nešto počelo da joj se nervozno komeša.
Barbara je potapša po ruci.
“Možeš ti to. Biće fantastično.”
“Nadam se.” Ali bilo tako ili ne, znala je da mora da pokuša.
 Otišla je da poseti Endrjua opet sledeće nedelje, a on se izgleda potpuno
privikao na ideju o njenom odlasku. Požalio se samo jednom, i to jedva.
Ostatak vremena je pričao o Diznilendu i njenom filmu. Delovao je srećno i
opušteno, a ona se čudila koliko brzo je sve to prihvatio. Deca su zaista
neverovatna, shvatila je, i sve je to rekla Metjuu kada ga je opet videla za
večerom u glavnoj trpezariji Hovarta u subotu uveče.
“Hoćeš li me udariti ako ti kažem da sam ti rekao, Dafne?” Nasmešio joj
se preko ostataka večere, a ona se nacerila. Ova sedmice je bila opuštena i
srećna i, dok joj se plava kosa prosipala preko ramena, delovala je mlađe, u
plavim farmerkama i kaubojskoj košulji boje persimona.
“Možda hoću, pazi se.”
“Baš sam se uplašio”, između njih je postojalo prijatno začikivanje. Pričao
joj je o dešavanjima u njujorškoj školi te sedmice, a ona mu je pričala o ranim
planovima za film. Večera je proletela dok su čavrljali, a Helen Kurtis ih je
ostavila same posle večere. Rekla je da ima posla, a Metju je konačno bio
slobodan. “Ne znam kako uspevaš da napišeš te knjige na taj način, Dafne.”
Protegao je svoje duge noge prema vatri nakon što su deca otišla u krevet, a
oni su sedeli u udobnoj dnevnoj sobi škole. Nije joj se išlo u gostionicu, a i
bilo je rano još uvek. Pored toga, on je bio dobro društvo i dopadao joj se.
Bilo je lepo razgovarati sa njim, i osetila je kako imaju mnogo toga
zajedničkog. Delili su Endrjua i interes za njene knjige. “Zaista ne znam kako ti
uspeva”, mislio je na Apače, a ona ga je veselo posmatrala.
“Zašto to kažeš? I ti si napisao tri knjige.”
“I nijedna nije fikcija. One su o hrani, snu, disanju. To nije baš vredno
pažnje.” Osmehnuo joj se iz svoje fotelje.
“Meni deluje teže od onoga što ja radim. Moraš da budeš precizan, a
pomažeš velikom broju ljudi kroz te knjige, Metju. Moje su sve izmišljene
priče rođene ni iz čega, i nisu korisne nikome, osim da zabave.” Bila je uvek
skromna kada je njen rad u pitanju, i to mu se sviđalo kod nje. Niko ne bi
pomislio razgovarajući sa njom da je ona jedan od najprodavanijih autora u
zemlji. Bila je vesela, pametna i zabavna, a nije bila razmetljiva.
“Grešiš, Dafne. One su mnogo više od puke zabave. Tvoje knjige su mi
jednom puno pomogle, rekao sam ti to, i sve su me naučile nečemu”, delovao
je zamišljeno na trenutak, “o ljudima... vezama... ženama.” Pogledao ju je
znatiželjno. “Kako znaš toliko o tome, a vodiš usamljenički način života?”
 “Zašto misliš da vodim... usamljenički način života?” Zabavljalo ju je to
pitanje.
“Rekla si mi to prošle nedelje.”
“Jesam li?” Slegnula je ramenima i osmehnula se. “Pričam previše. Valjda
nemam vremena ni za šta drugo. Radim kao pas cele sedmice, a onda je tu i
Endrju...”
Met ju je gledao sa neodobravanjem, a onda mu se lice raznežilo na
svetlosti vatre: “Ne koristi njega kao izgovor.”
Gledala ga je iskreno: “Uglavnom ga ne koristim.” Onda se osmehnula:
“Samo kad me neko primora, kao ti.”
“Žao mi je. Nisam mislio tako.”
“Jesi. A ti? Da li je tvoj život ispunjen?”
“Ponekad.” Nije se lako vezivao. “Dugo sam se plašio da opet uđem u
vezu, nakon moje žene.”
“A sada?” Bilo je čudno ispitivati ga na ovaj način, kao da su stari
prijatelji. Ali on je imao to u sebi, bio je prijatan i otvoren, i lak za razgovor.
Osećala je kao da se znaju godinama, kao da su bili na pustom ostrvu i ostatak
sveta je bio nebitan. Sedeli su pored vatre, sami i bilo im je prijatno tako.
Oboje su bili radoznali da upoznaju ovo drugo.
“Ne znam.” nemam puno vremena za ozbiljne veze ovih dana. Mnogo toga
mi se dešava na poslovnom planu”, a onda joj se opet osmehnuo. “A ne
verujem da ću naći ženu svog života ovde u predstojećoj godini.”
“Nikad ne znaš. Gospođa Obermajer možda odluči da napusti muža.”
Oboje su se nasmejali toj ideji, a onda ju je Metju pogledao uozbiljivši se.
Čuo je priču o Džonu Fauleru od Helene Kurtis, ali nije bio siguran da li bi
smeo da pokrene tu temu sa njom ili je bila zabranjena.
“Zar ne bi volela da probaš opet, Dafne?” Naslućivao je da je veoma
usamljena, ali da nije imala nameru da potraži muškarca, posebno ne da načini
korak ka njemu. Podsećala ga je na neki način na njegovu sestru. Imale su istu
vrstu topline i bile su prijatne na sličan način. Osećao je da je zaboravila da je
žena, i kao da nije želela da se priseti ikada više. Očigledno je bila povređena.
Ali dok ga je posmatrala na svetlosti žara, video je neizmernu tugu u
njenim očima i naslutio priče koje nikada neće biti ispričane. “Ne, ne želim da
probam opet, Mete. Imala sam sve što sam želela. Dva puta, zapravo.” Dafne
se iznenadila kako je lako odala tajnu. “Bilo bi pogrešno da tražim još... i
glupo... i pohlepno... i veoma blesavo. Mislila sam da nikada neću naći ono što
sam imala prvog puta, sa svojim mužem, ali sam ipak našla nekog drugog. Bilo
je drugačije, jedinstveno. Imala sam dva izuzetna muškarca u svom životu,
Mete. Ne mogu da tražim više.”
Bila je spremna da priča o Fauleru.
“Dakle, odustala si? A šta ćeš narednih pedeset, šezdeset godina?”
Pomisao na njenu samoću ga je bacala u depresiju. Zaslužila je više od toga...
mnogo više... zaslužila je nekoga da je voli. Bila je previše dobra, mlada i
mudra da bi provela ostatak života sama. Ali ona mu se filozofski osmehnula.
“Uspevam da nađem zabavu. A Endrju će jednom doći kući...”
“Opet ga koristiš kao izgovor”, zvučao je nežnije ovog puta, bez previše
neodobravanja. “Biće sjajan i potpuno nezavistan kad poraste. Ne računaj da
ćeš život da zasnivaš na njemu.”
“Ne radim to, stvarno, ali moram da priznam da često razmišljam o
njegovom povratku kući.”
Metju joj se osmehnuo na prigušenom svetlu: “To će biti lep dan za oboje,
Dafne, a i nećeš predugo čekati.”
Uzdahnula je tiho. “Volela bih da znam to sigurno. Ponekad sve deluje kao
večnost.”
Oči su mu se ispunile setom dok je razmišljao o godinama koje je proveo
bez sestre dok je bio mladi. “I ja sam to osećao zbog Marte. Nije je bilo
petnaest godina, a nije bila na mestu kao što je Hovart. Bilo joj je užasno.
Hvala Bogu što takva mesta više ne postoje.” Dafne je klimnula glavom
složivši se sa njim, a malo nakon toga je ustala i odlučila da je vreme da krene
kući. “Uživao sam u razgovoru sa tobom, Dafne.” Oči su mu bile nežne dok ju
je pratio do vrata, a onda je rekao nešto neočekivano što ih je oboje
iznenadilo. Nije zaista planirao to da joj kaže, ali nije mogao da izdrži:
“Nećeš samo Endrjuu nedostajati narednih godinu dana.”
Da je svetio u hodniku bilo jače, video bi kako se zacrvenela, ali nije bilo,
i ona ispruži majušnu krhku ruku. Uhvatio ju je svojom i držao par trenutaka.
“Hvala ti, Metju. Drago mi je što znam da ćeš biti ovde sa Endrjuom. Zvaću te
često da vidim kako napreduje.”
Klimnuo je glavom osećajući se pomalo razočarano. Ali nije imao prava
da očekuje više. On je bio samo direktor u školi u kojoj njen sin živi. Ništa
više. A znao je koliko je usamljena i nešto mu je govorilo da ona to ne želi da
promeni. Bila je žena snažne volje i skrivala se iza svojih zidova. “Slobodno,
Zovi kad god želiš. Ja sam tu.” Osmehnula mu se i otišla poželevši mu laku noć
kroz šapat.
Dok je polako vozda ka gostionici, uhvatila je sebe kako razmišlja o
njemu. Bio je divan čovek i imali su sreće što je došao u Hovart. Morala je da
prizna, makar samo sebi, da je osećala još nešto prema njemu. Neko blago,
mučno, dublje interesovanje, kao da je želela da zna sve o njemu i da
razgovara sa njim u nedogled. Nije se tako osećala od kad je upoznala Džona
Faulera, ali je znala i da neće sebi dopustiti da se oseća tako opet. Ne, kada je
muškarac u pitanju. Dva gubitka su dovoljna. Metju Dejn je bio osoba koja bi
joj bila važna, i u Endrjuovom životu. On je mogao da je nauči kako da
pomogne Endrjuu da se vrati u svet onih koji čuju. Ali to je bila njegova jedina
uloga u njenom životu. Znala je to bez obzira koliko joj se dopadao. Te stvari
više nisu bile bitne. Nije smela to da dopusti. Bilo joj je dosta ljubavi i
ostajanja bez nje. Nije imala želju da voli na taj način ponovo. Ikada. A bilo je
tako lako zamisliti ljubav sa Metjuom Dejnom. Bilo je lako voleti ga, bio je
dopadljiv i zadivljujuć čovek. Iz tog razloga je morala svoj štit da podigne
više. Da se osigura da je bezbedna. Na Endrjua je usmerila svu svoju ljubav,
svaki osećaj, svaki trenutak, svaku misao. Živela je svoj život samo za njega. I
možda malo za sebe. Put u Kaliforniju je bio prvi dokaz toga.
 Dvadeseto poglavlje
Dafne je jedino ostalo da zaključa stan svog poslednjeg petka u Njujorku.
Sve je spakovala. Koferi za Kaliforniju su čekali u hodniku, sve je bilo
spremno, i samo je još trebalo da provede poslednji vikend sa Endrjuom.
Planirala je da se vrati u nedelju uveče, da ostavi automobil u garaži u
skladištu, i da odleti za Los Anđeles sa Barbarom u ponedeljak ujutru. Odsele
bi u hotelu Beverli Hils, u bungalovu, dok ne bi našle odgovarajuću kuću tamo.
Nedelju dana nakon dolaska u Los Anđeles, trebalo je da počne sa radom na
scenariju. Navodno je imala samo dva meseca da ga napiše, i zbog toga ju je
mučila nesanica.
Razmišljala je o tome do Nju Hempšira i zabeležila je u podsetnik sve
čega se setila uveče kada je stigla u gostionicu. Sledeće jutro je provela sa
Endrjuom, i, kao i obično, pridružila mu se za ručkom, bila sa njim po podne, a
onda i na večeri. Tek uveče je videla Metjua, koji je delovao umorno kao i
ona.
“Izgledaš kao da si imao napornu sedmicu”, osmehnula mu se preko kafe, a
on je prošao rukom kroz svoju gustu smeđu kosu i zastenjao.
“O, Bože, imao sam. Četiri ozbiljna problema su izbila u njujorškoj školi
od ponedeljka, a ovo mi je poslednji vikend da sam ovde samo kao posmatrač.
Počinjem zvanično da radim sledećeg petka. Gospođa Kurtis odlazi u
ponedeljak ujutru i ako ne doživim nervni slom do tad, sve će biti u redu.”
“Dobro došao u klub - imam dva meseca da napišem scenario i počinjem
da paničim. Nemam pojma šta radim i svaki put kad sednem ispred praznog
parčeta papira, um mi se isprazni.” Osmehnuo se saosećajući sa njom.
“To mi se dešavalo svaki put kad mi se približavao rok za knjigu. Na kraju
sam iz čistog očaja uspevao da ubedim sebe da se izborim sa problemom. I ti
ćeš. Kad stigneš tamo, sve će se uklopiti na svoje mesto.”
“Moram prvo da nađem kuću.”
“Gde ćeš biti u međuvremenu?”
“Ostavila sam gospođi Kurtis sve svoje brojeve. Biću u Beverli Hils
hotelu dok ne nađem kuću.”
Prevrnuo je očima i pokušao da napravi saosećajan izraz lica: “Kakav
težak život živiš, damo.”
“Jelda?” osmehnula se.
Porazgovarala je sa njim samo nekoliko minuta pre nego što se vratila u
gostionicu. Morao je da razgovara sa Helenom Kurtis ovog poslednjeg
vikenda pre nego što počne da radi, a Dafne je bila iscrpljena zbog poslova
koje je obavda tokom sedmice.
Sledećeg jutra je, kao i obično, otišla u crkvu sa Endrjuom, a onda se
vratila u školu da provede dan sa njim. Svaki trenutak sa njim bio je dragocen.
Bio joj je privrženiji ovog vikenda nego inače, ali to se moglo i očekivati.
Osećala je potrebu da bude uz njega koliko god je mogla, da ga dodiruje, da ga
drži, da oseća njegovu kosu između svojih prstiju kako bi zapamtila taj
svilenkasti osećaj kada bude daleko, da priljubljuje usne uz njegov vrat dok ga
je ljubila, da oseća miris sapuna na njegovoj detinjoj koži dok su se grlili. Sve
u vezi sa njim joj je bilo posebnije i nekako draže. To joj je bio najteži vikend
do sada. Osetivši to, Metju se držao po strani. Tek kada se spremala da ode, on
joj je prišao, gledajući sa razumevanjem kako drži Endrjua. Želeo je da ih
zagrli oboje kada je video prve suze u njenim očima. Znao je da ovo neće biti
lako za njih. Endrju će se lakše oporaviti. Dafne je ta koja će patiti, brinuti o
detetu, misliti o njemu svakog slobodnog trenutka, pitajući se kako je on, i
čeznuti za njim iz daleka.
“Kako ide?” rekao je to preko Endrjuove glave, pretvarajući se da ne vidi
njene suze. “On će biti dobro, znaš to, Dafne, za nekoliko sati, bez obzira
koliko bude plakao kad odeš.”
Klimnula je glavom, jecaj joj se oteo iz grla, a onda je duboko udahnula:
“Znam. Biće dobro. Ali hoću li ja?”
“Hoćeš. Obećavam.” Dodirnuo joj je nežno ruku. “Zovi me kad god
poželiš. Preneću ti sve informacije. Dobićeš detaljan izveštaj.”
“Hvala.” Osmehnula se kroz suze i dodirnula dečakovu glavu nežno rukom.
Tada je rekla Endrjuu da je vreme za spavanje. Sedela je dugo sa njim te
večeri, razgovarala sa njim o Kaliforniji, o tome kako će se zabavljati, i koliko
će joj nedostajati. A onda je, tužno, uz prigušen, čudan zvuk koji je pravio
svaki put kada bi bio tužan, počeo da plače. Raširio je ruke i zagrlio čvrsto
majku. Na kraju joj je znakovima objasnio:
“Nedostajaćeš mi puno.”
“I ti meni”, niz obraze su joj se slivale suze.
 Možda je dobro što ih je video. Tako je znao koliko će joj nedostajati. “Ali
videćemo se uskoro.” Osmehnula mu se kroz suze, a onda se i on osmehnuo.
Ostala je dok nije zaspao, a onda je sišla dole kao da je izgubila najboljeg
prijatelja i zatekla Metjua kako je čeka u fotelji u dnu stepeništa. “Zaspao je?”
“Da.” Oči su joj bile krupne i tužne. Nije pokušala da se osmehne. Nije
rekao ništa dok ju je pratio sa ulaznih vrata. Već se pozdravila sa gospođom
Kurtis pre nego što je odvela Endrjua u krevet, odjavila se iz gostionice, a
kofer joj je bio u automobilu. Preostalo joj je samo da ode. Osećajući da joj je
potrebna tišina, Metju ju je ispratio do automobila i gledao dok je otključavala
vrata. Okrenula se ka njemu gledajući ga tim krupnim očima, a on je pružio
ruke i uhvatio je za oba ramena.
“I mi ga volimo i vodićemo računa o njemu, kunem se.” I do sad su, uvek,
ali sada je bilo drugačije jer će ona biti tako daleko. Osećala je bol kakav nije
osetila godinama, i osetila se kao da ima hiljadu godina, dok je gledala u
Metjuove smeđe oči.
“Znam.” Izgubila je mnogo toga u živom, toliko ljudi koje je volela, i ostao
joj je samo ovaj dečačić. “Ne ide mi ovo. Trebalo bi da sam se dosad
izvežbala. Čitav život se pozdravljam sa nekim.” Klimuo je glavom. Sve joj je
pisalo u očima.
“Nije ovo isto, Dafne. Sada ti je teško, ali neće biti dugo. Godina deluje
kao večnost, ali nije.”
Osmehnula se. Život je tako čudan: “Kada se vratim, odradićeš svoju
godinu ovde i spremaćeš se da odeš.”
“I naučićemo toliko toga. Razmišljaj o tome.” Suze su opet krenule dok je
odmahivala glavom:
“Ne mogu... na pameti mi je samo kako je izgledao kada sam ga prvi put
dovela ovde.”
“To je bilo davno, Dafne.” Klimnula je glavom. To je bio početak njene
godine sa Džonom. Zašto sve mora da se završi pozdravljanjem? Metju se tada
sagnuo i poljubio je u obraz: “Srećan put. I javi se.”
“Hoću.” Pogledala je opet u njega i na jedan trenutak ludosti je želela da
se privije u njegovo naručje, da se oseća bezbedno kao nekada i da je štiti
muškarac. Tiho je čeznula za vremenima kada nije morala da bude sama, kada
nije morala stalno da bude hrabra. “Čuvaj se... i Endrjua čuvaj.” Onda je sela
u auto i pogledala ga kroz otvoren prozor. “Hvala ti na svemu, Mete. Srećno.”
 “Biće mi potrebna sreća”, lice mu se ozarilo dečačkim osmehom.
“Napravi mi dobar film. Znam da hoćeš.” Smešila se i pokrenula automobil.
Dok se odvozila, mahnula mu je, a on je uzvratio. Kada se odvezla u noć, on je
ostao da stoji tu još dugo, dugo.
 Dvadeset prvo poglavlje
Avion je sleteo u Los Anđeles uz blagi potres i činilo se da lebdi iznad
piste dok se konačno nije zaustavio i doklizao do kapije. Barbara je uzbuđeno
gledala kroz prozor, a Dafne joj se smešila. Putovati sa njom je bilo kao
putovati sa devojčicom. Sve ju je oduševljavalo i bila je uzbuđena od
Njujorka do Los Andelesa. Dafne je bila ćutljivija nego inače i napisala je već
tri razglednice za Endrjua. Ali više nije mislila samo o njemu. Konačno je
shvatila da joj počinje jedan potpuno novi život.
Na kapiji ih je dočekao vozač kog je Kamstok unajmio za nju: visoki
čovek, koji nije delovao najbolje, neodređene starosti, u crnom odelu, sa
kapom i dugim, čudnjikavim brkovima. Stajao je držeći tablu sa njenim
imenom ispisanim crvenim mastilom: Dafne Filds.
“Baš suptilno”, pogledala je u Barbaru veselo, a saputnica joj se
nasmešila.
“Ovo je Holivud, Daf. Ništa ovde nije suptilno.” Ispostavilo se da je to
bila proročka izjava, što su otkrile kada su stigle do hotela Beverli Hils koji je
stajao u raskoši ružičaste fasade, okružen palmama, i s imenom ispisanim
drečavozelenom bojom. U holu je vladao haos. Žene pored njih su užurbano
prolazile - plavuše sa zlatnim lancima, u uskim farmerkama, svilenim
košuljama i cipelama sa visokim potpeticama. Muškarci su bili u skupim
italijanskim odelima, ili uskim pantalonama i košuljama raskopčanim do
pojasa. Miris hotela je bio mešavina skupih parfema, nosači su posrtali pod
teretom cvetnih aranžmana, svuda su bile gomile Gučijevih kofera, a hotelski
spisak gostiju se čitao kao da je u pitanju dodela Oskara.
“Gospođice Filds? Naravno. Vaš bungalov je spreman.” Nosač je svečano
gurao u kolicima njen prtljag pored starleta i producenata u pokušaju koji su se
izležavali oko bazena, a Dafne je bila fascinirana kožom koja je sevala i
zlatnim lancima. Svi su pili belo vino ili martini u sred bela dana. Bungalov je
imao četiri spavaće sobe, tri kupatila, frižider pun kavijara i šampanjca, i
pogled na još palmi. Unutra su zatekle buket ruža i bombonjeru od Kamstoka
sa porukom: “Vidimo se sutra.” Odjednom se okrenula ka Barbari,
prestravljena.
“Ne mogu ja ovo.” Glas joj je bio napet. Nosač ih je upravo napustio, a
one su stajale u ogromnoj, cvetnoj dnevnoj sobi svog bungalova. Dafnine oči
su bile krupnije nego ikada ranije: “Barb, ne mogu.”
“Šta? Da pojedeš čokoladice?” jedina nada joj je bila šala, jer je videla
da Dafne paniči.
“Ne. Pogledaj sve ovo. To je Holivud. Šta radim ja ovde? Ja sam pisac.
Ne znam ništa o ovome.”
“I ne moraš. Samo je potrebno da sedneš za svoju pisaću mašinu i da radiš
isto što radiš kod kuće. Ignoriši ove gluposti. To je samo fasada.”
“Ne, nije. Jesi h videla tamo napolju? Oni svi veruju da je ovo stvarno.”
“Ovo je hotel, zaboga. Oni su svi iz Sent Luisa. Opusti se.” Sipala je sebi
čašu šampanjca, a Dafne je sela na ružičasto-zeleni cvetni kauč, kao siroče.
“Hoču kući.”
“E, pa, ja ti neću dozvoliti. Umukni i uživaj. Nisam još uvek videla Rodeo
drajv.”5 Dafne joj se osmehnula setivši se života koji je Barbara vodila sa
svojom majkom. Toliko se razlikovao od svega ovoga. “Hoćeš nešto da
jedeš?”
“Povratila bih.”
“Zaboga, Daf. Zašto se ne opustiš malo i ne uživaš?”
“Da uživam u čemu? U činjenici da sam potpisala ugovor da uradim nešto
u šta se ne razumem uopšte, na mestu koje izgleda kao druga planeta, tri hiljade
milja daleko od mog jedinog deteta... zaboga, Barbara, šta ja radim ovde?”
“Zarađuješ novac za svoje dete.” Barbara je znala da će taj odgovor barem
dopreti do nje. “Razumeš me?”
“Da.” Ali to je nije puno utešilo. “Osećam se kao da sam se prijavila za
Legiju stranaca.”
“I jesi. Što pre počneš sa poslom, to ćeš se pre izbaviti iz svega ovoga.”
Ne da je Barbara to želela, bar ne ubrzo. Već joj se dopalo ovde.
“E, to ti je dobra ideja.” Otišla je da se raspakuje i pola sata kasnije je
izgledala bolje. Barbara je pozvala Kamstok i javila da su stigle bezbedno, a
nakon toga su otišle do bazena i plivale. Te večeri su jele u tišini, a onda
zavirile u Polo Lonž6 koji je bio pun glumaca, modela, biznismena i sumnjivih
likova koji su lako mogli biti dileri droge. Do deset su bile u krevetu. Barbara
je bila uzbuđena i nestrpljiva, a Dafne pomalo uplašena onim što je pred njom.
 Sledećeg jutra su otišle na sastanak sa Kamstokom, a kada su se u podne
vratile u raskoš svog hotela, Dafne se osećala kao da će možda i preživeti.
Imala je neku ideju o tome šta žele od nje i knjige Apači, pohvatala je beleške i
planirala da počne da radi istog dana. I Barbara je imala posla. Našla je imena
desetak agenata za nekretnine. Tražila je kuću koju bi iznajmile. Planirala je i
da pozove Dafninu agentkinju, i čuje šta joj Ajris poručuje. Do podneva, stvari
su počele da se odvijaju bez problema. Dafne je donela pisaću mašinu iz
Njujorka, odgurala sto i stolicu u ćošak, i počela da radi kada je Barbara
otišla na bazen.
Kada se vratila sat vremena kasnije, Dafne je i dalje radila, a Barbara joj
je uključila svetio. Toliko se unela u posao da nije ni primetila kada je
dnevnog svetla nestalo.
“Hm?” pogledala je ka Barbari zaneseno, kao i uvek kada je radila. Kosa
joj je bila uvezana olovkom, a na sebi je imala majicu i farmerke. “O, zdravo.
Kako je bilo na plivanju?”
“Lepo. Hoćeš li da jedeš nešto?”
“Hmm... ne... možda kasnije.” Barbara je volela da je posmatra dok radi,
toliko bi se unela u svoj posao. Lako se moglo primetiti kako napreduje. U
osam sati je naručila hranu u sobu, a kada je stigla, kucnula je Dafne po
ramenu. Nikada se nije setila da jede dok radi. U Njujorku bi joj Barbara samo
spustila tacnu sa hranom ispred nje i podsećala je da jede.
“Vreme je za klopu.”
“U redu. Odmah ću.” Što je obično značilo sat vremena. I ovog puta je.
“Hajde, mala. Moraš da jedeš.”
“Hoću.” Konačno je prestala da kuca, zavalila se uz uzdah dok se protezala
i trljala ramena. Osmehnula se Barbari. “Čoveče, ovo prija.”
“Kako napreduje?”
“Nije loše. Osećam se kao devica.”
Posle večere je nastavila da radi i ostala je do dva sata ujutru. Sledećeg
jutra ustala je u sedam sati i kucala uveliko kada se Barbara probudila.
“Ti nisi spavala sinoć?”, znala je da se i to dešavalo, ali ne ovog puta.
“Jesam. Mislim da je bilo oko dva.”
“Baš si se zahuktala, je li?”
 “Hoću da radim dok mi je još sveže ono o čemu smo juče razgovarali.”
Radila je ceo dan. Barbara je obišla tri kuće, ručala sama i sedela pored
bazena. Onda se vratila poslu u svojoj sobi odgovarajući na pisma
obožavatelja, a uveče su jele u sobi. Na neki smešan način je bila Dafne kao
majka, ali joj nije smetalo. Imala je dugogodišnje iskustvo sa majkom, a Dafne
je bila jednostavna za saradnju. Bila je zabavna, posao joj je bio zanimljiv, i
bilo je nečeg divnog samo u provođenju vremena kraj takvog genija. Dafne to
nikada nije tako posmatrala, ali Barbara jeste.
Četvrtog dana je Dafne pozvala gospođu Kurtis da pita za Endrjua. Kao što
je obećala, svakog dana mu je slala pisma. Gospođa Kurtis je rekla da je bio
dobro i da je srećan, kao i da se oporavio odmah nakon njenog odlaska.
Podsetila je mladu prijateljicu da se više neće čuti sve dok se Dafne ne vrati u
Nju Hempšir i ne poseti je u njenom novom stanu. Sutradan joj je bio poslednji
dan u Hovartu. Dafne joj je poželela sreću još jednom i spustila slušalicu,
razmišljajući iznenada o Metjuu, pitajući se kako je on. Znala je da je
verovatno zauzet pripremajući njujoršku školu za svoj odlazak.
“Kako je Endrju?” Barbara je ušla noseći hranu za Dafne, a ona ju je
pogledala sa osmehom.
“Gospođa Kurtis kaže da je dobro. Kako je prošla potraga za kućom?”
Barbara se nasmejala: “Napreduje, ali sve do sada nisu valjale. Nešto će
se pojaviti uskoro. Želiš li bazen u obliku pisaće mašine ili je dovoljno dobar
oblik knjige?”
“Jako duhovito.”
“Slušaj, danas sam videla jedan u obliku srca, jedan ovalan, jedan u obliku
ključa i jedan u obliku krune.”
“Zvuči veoma egzotično.”
“I jeste. I užasno napadno. Što je najgore, sviđa mi se. Otkrivam potpuno
novu stranu svoje ličnosti.”
Dafne joj se nasmejala veselo: “Ako mi budeš ušetala ovde sa košuljom
raskopčanom do struka, noseći zlatan lanac, znaću da je gotovo.” Sledećeg
dana je, čisto zabave radi, to i uradila. Dafne je frknula.
“Ovde smo samo pet dana i već si podlegla uticaju.”
“Ne mogu da se borim protiv toga. Jače je od mene.”
“Ništa nije jače od tebe, Barbara Džarvis.” Bio je to iskreni kompliment,
ali Barbara je odmahnula glavom.
“To nije istina, Daf. Ti si. Ti si najsnažnija žena koju poznajem, u
pozitivnom smislu.”
“Volela bih da je istina.”
“Jeste.”
“Zvučiš kao Metju Dejn.”
“Opet on.” Barbara ju je pažljivo osmotrila, “I dalje mislim da si
propustila životnu šansu. Videla sam sliku na poleđini knjige. Zanosan je.”
“Pa? Šta sam propustila? Šansu da imam aferu za jedno veče pre nego što
napustim Njujork na godinu dana? Molim te, Barbara, kakvog bi to smisla
imalo? Pored toga, nije se ni ponudio.”
“Možda bi, da si mu pokazala da ima bar malo šanse. Vratićeš se tamo na
kraju.”
“On je direktor u školi mog sina. Nije prikladno”
“Gledaj na njega kao na drugog pisca.” Ali Dafne je pokušavala da ne
misli uopšte na njega. Bio je dobar čovek i dobar prijatelj. Ništa više.
Kao i obično, nakon večere je nastavila sa poslom, a Barbara je sedela u
svojoj sobi čitajući knjigu. Tek je ujutru postala nervozna i otišla je na Rodeo
drajv da razgleda. Uradila je sve što je trebalo za Dafne, nije imala nijednu
kuću da obiđe tog dana, pa je odlučila da se malo izgubi.
Limuzina ju je ostavila ispred Beverli Vilšajra,7 a ona je stajala,
posmatrajući sve potpuno očarana. Duga, lepa ulica protezala se pred njom
nekoliko blokova, puna butika koji prodaju odeću, nakit, torbe i slike vredne
nekoliko stotina miliona dolara. Bilo je neverovatno, a ona se setila,
oduševljena, svog prljavog stana na Vest sajdu koji je delila sa majkom.
Prvo je svratila u Đorđo. Čim je ušla, dočekale su je radnice koje su
nosile cipele boje lavande sa visokom potpeticom, bisere i Norel odela
ružičaste ili boje slonovače, koja su koštala oko dve hiljade dolara. Cene koje
je videla na izloženoj odeći bile su u istom rangu. Rekla je da će samo da
razgleda, što je i uradila, pokušavajući da se ne kikoće. U radnji je bilo i
muško odeljenje koje je u ponudi imalo krznene kapute i prsluke, prelepe
košulje od kože i prevrnute kože, i gomile predivnog kašmira. Isprobavala je
šešire, razgledala cipele, i na kraju kupila sebi kišobran na kom je pisalo
Đorđo. Znala je da će je Dafne zadirkivati zbog toga, ali nije ponela kišobran
iz Njujorka i želela je da kupi bilo šta. Odatle je nastavila da luta ulicom, u
Hermes, Selin, čak i Gučijevu ogromnu radnju sa mirisom kože i zidovima
koji su bili puni izvrsnih dobara od italijanske kože u svakom dizajnu koji su
imali. Stajala je oduševljena ispred kolekcije torbi napravljenih od crne
gušterove kože. Sa jedne torbe nije mogla da skine pogled. Bila je velika,
jednostavna, u obliku pravougaonika sa jednostavnom, zlatnom kopčom i
kaišom za rame. Osim što je bila napravljena od kože preskupog reptila, nije
bilo ničeg napadnog u vezi sa njom. Dopala joj se jer nije razmetljiva, i bila je
baš kako ona voli, ali nije se usudila da pita koliko košta. Znala je da je
neverovatno skupa.
“Da li biste voleli da pogledate torbu, gospođo?” Prodavačica u
jednostavnoj crnoj, vunenoj haljini, kakve su nosile sve radnice, raspakovala
ju je i pružila Barbari. Htela je da odbije, ali je torba mamila titrajući joj
ispred nosa, pa nije mogla da odoli iskušenju i uzela ju je. Bila je divna na
dodir. Stavila ju je na rame, ogledajući se. Osećaj je bio rajski. “Ima odlične
proporcije za Vašu visinu”, pevušila je svojim nežnim italijanskim glasom, a
Barbara je skoro balavila. Zatim je, kad je već počela, otvorila torbu da vidi
cenu. Koštala je sedamsto dolara.
“Prelepa je”, žaleći ju je skinula sa ramena i pružila je natrag.
“Razgledaću još malo.”
“Naravno, gospođo”, lepa plava devojka se osmehnula dok je Barbara
odlazila dalje primetivši visokog, privlačnog muškarca kako je pažljivo
posmatra. Bacila je pogled ka njemu, posramljena što je video da je vratila
torbu, i na trenutak je poželela da može da se vrati da je kupi. Bilo je sramota
šetati ovim nagizdanim carstvom i ne biti u mogučnosti da priuštiš sebi nešto.
Nije prestajao da joj posmatra lice dok je izlazila i razgledala neke ešarpe.
Razmišljala je da kupi jednu za Dafne. Ta žena je toliko uradila za nju. Bilo bi
zabavno doneti joj poklon dok se ubijala od posla radeći na scenariju u
bungalovu. Kada je jednu crno-crvenu ešarpu predala jednoj od uniformisanih
devojaka, primetila je da je prati čovek koji ju je ranije posmatrao. Okrenula
se i pravila se da ga nije primetila, ali ga je videla kako se približava dok se
ogledala u jednom od velikih ogledala. Stao je iza nje. Nosio je sive
pantalone, plavu košulju dobrog kroja sa otkopčanim dugmetom na vratu i
tamnoplavi džemper od kašmira koji mu je bio ležerno vezan preko ramena.
Da je pogledala dole, primetila bi da su mu braon mokasine bile Gučijeve.
Nije delovao kao da je iz Los Andelesa, više kao da je iz Njujorka, Filadefije
ili Bostona. Imao je plavkastu kosu i plave oči. Pretpostavila je da je u kasnim
tridesetima ili ranim četrdesetima. Kad je Barbara opet bacila pogled ka
njegovom odrazu, dobila je osećaj da ga je već videla negde. Primetio je da ga
vidi u ogledalu, a onda joj je, posramljeno se osmehujući, konačno prišao.
“Jako mi je žao... zurim u Vas, ali pomislio sam...” Evo ga, pomislila je za
sebe, stara fraza, Da li smo se već sreli? rečenica, dok joj da je broj telefona u
ruku. Barbarine oči su delovale manje prijateljski nego što se sećao dok je
hodao ka njoj. Ali gledajući u nju sada, bio je siguran. Promenila se puno, ali
osnovno je ostalo isto. Lice joj je imalo dalek, skoro nepoverljiv izraz. Život
nije bio nežan prema Barbari Džarvis. “Barbara?”
“Da.” Glas i oči joj nisu odisali prisnošću, ali se on tada osmehnuo,
siguran da je to ona.
“Ja sam Tom Harington. Ne verujem da me se sećaš. Upoznali smo se na
mom venčanju... oženio sam Sendi Mekenzi.” Iznenada se setila, oči su joj se
raširile i ona je zurila u njega oduševljeno.
“O, Bože... kako si me se setio? Prošlo je...” Mrzelo ju je da pomisli na to
kad je izračunala. Nije je video od kad je imala dvadeset godina, dakle, skoro
već dvadeset godina. Oženio je njenu cimerku sa treće godine na Smitu.
Napustila je školu jer je zatrudnela i venčali su se u Filadelfiji. Barbara je
otišla na venčanje i upoznala ga tada. Ali nije videla ni jedno od njih nakon
toga. Bio je student prava tada, a nakon što se dete rodilo, preselili su se u
Kaliforniju. “Kako si? Kako je Sendi?” Slali su joj božićne čestitke godinama,
a onda su prestali. Bila je uvek previše zauzeta brigom o majci da bi
odgovorila, ali sećala se Sendi i Toma. Osmehnula mu se toplo: “I ona je
ovde?” Bilo bi lepo videti je, posebno sada kad radi za Dafne. Nije želela
tada da im piše jer nije bilo ničega što bi želela da znaju o njoj. Šta? Da živi
sa majkom, kupuje namirnice, kuva i radi kao sekretarica u firmi? Čime je
mogla da se ponosi? Ali stvari su bile drugačije sada. “Kako su deca?” Setila
se da su četiri godine kasnije dobili još jedno.
“Odlično. Robert je na Univerzitetu Kaliforniije, završna godina na glumi,
što nas ne raduje preterano, ali on je dobar u tome, i to je ono što želi...”
Uzdahnuo je, osmehnuvši se. “Znaš kakva su deca. A Aleks je sa majkom još
uvek, napuniće petnaest u aprilu.”
“Bože dragi” Barbara je bila iskreno šokirana. Univerzitet i petnaest
godina? Kako se to desilo? Zar je tako davno bilo? Ali jeste. Bila je toliko
iznenađena da nije ni primetila način na koji je oblikovao odgovor.
 “ A ti? Živiš ovde?” Bacio je pogled na njenu levu ruku, ali tu nije bilo
ničega.
“Ne, ovde sam poslovno. Žena za koju radim piše scenario. Bićemo ovde
godinu dana.”
“Zvuči zabavno. Neko poznat?”
Barbara se osmehnula, očigledno ponosna: “Dafne Filds.”
“Mora da ti je posao zanimljiv. Koliko dugo si ovde?”
Osmehnula se: “Sedam dana. Odsele smo u hotelu Beverli Hils. Težak
život.” Oboje su se smejali, a onda im se pridružila neverovatno lepa
crvenokosa žena u belim farmerkama i beloj svilenoj majici. Odmerila je
Barbaru prodornim zelenim očima. Nije mogla biti starija od dvadeset pet
godina. Imala je porcelanski ten, a crvena kosa joj je padala skoro do struka.
Bila je prelepa. “Ništa mi ne odgovara”, namrgođeno je dobacila Tomu,
procenivši da Barbara nije vredna brige. “Sve mi je preveliko.”
Barbara se iskreno osmehnula diveći se tome kakav su par njih dvoje.
Pitala se ko je ona. “Volela bih da ja imam taj problem.”
U Tomovim očima je bilo nečeg ljubaznog i inteligentnog dok je gledao u
Barbaru. “Izgledaš divno. Jedva si se promenila nakon svih ovih godina.” Bila
je to prijateljska laž, ali je pomislila kako je lepo s njegove strane što to kaže,
a nije delovao preterano zabrinuto za mišljenje mlade lepotice koja je stajala
pored njega. Barbara je primetila da je nosio kesu punu skupocenih stvari.
Nije mogla da shvati kakva je uloga te devojke u njegovom životu sa Sendi, ali
kada ju je predstavio, postalo joj je jasno: “Eloiza, ovo je Barbara.”
Osmehnuo se Barbari, a onda Eloizi: “Barbara je prijateljica moje bivše
žene.” Tada je razumela. Razveli su se. To mu je, znači, bila devojka.
“Barbara Džarvis”, dopunila ga je i pružila joj ruku. Pogledom je tražila
njegov želeći da mu postavi još pitanja o Sendi, ali nije bilo vreme za to.
“Drago mi je što se upoznajemo.” Mlada crvenokosa nije puno rekla. Otišla je
da gleda velike bež torbe od guštera dok ju je Tom posmatrao, a onda opet
pogledao u Barbaru, zabavljajući se.
“Jedno moram da priznam. Ima odličan ukus.” Nije se činilo da mu je
preterano stalo ili da brine previše o njoj.
“Žao mi je zbog tebe i Sendi.” Barbara je iskreno saosećala. Prošlo je
osam ili devet godina od kada čestitke nisu stizale. “Koliko dugo?”
 “Pet godina. Preudala se”, a nakon kratke pauze, “za Ostina Viksa.” To je
Barbaru trglo.
“Glumca?” Bilo je to glupo pitanje. Koliko Ostina Viksa uopšte može da
postoji? Bio je veoma poznat britanski glumac, ali bar duplo stariji od nje. Bio
je pravi Romeo dok je bio mlad, a Barbara je znala na osnovu poslednjeg
filma da je i dalje oduzimao dah svojom pojavom. “Kako se to dogodilo?”
“Sređivao sam mu neke pravne poslove i postali smo prijatelji...” Slegnuo
je ramenima, ali u očima mu se još uvek videla ogorčenost dok je to govorio, a
onda se na silu osmehnuo Barbari. “Ovo je Holivud. Sve je to deo igre. Sendi
se to dopada. Potpuno joj prija.”
“A tebi?” I pre dvadeset godina ga je jedva poznavala, ali dopao joj se na
dan venčanja. Bila je deveruša i smatrala je da je on inteligentan, dovidjiv i
pristojan. Rekla je Sendi da je prava srećnica. Sendi se složila, ali je uvek
bilo nečega pored toga... bila je nezadovoljna, nemirna, pohlepna. Bila je
nesrečna na koledžu, a Barbara je uvek sumnjala da je zatrudnela samo da bi
mogla da se uda. Tom je bio iz bogate porodice u Filadelfiji, ali to nikako nije
bilo sve. Kada se Barbara vratila u školu, razmišljala je o njima puna zavisti.
“Dopada ti se ovde, Tome?”
“Uglavnom, ali moram da priznam da sam ostao ovde zbog dece poslednjih
pet godina. Ovde radim već dugo, bilo bi teško vratiti se.” Bavio se filmskim
pravom, setila se Barbara, pa je ovo bilo pravo mesto za njega, ali nije
delovalo kao da voli Los Anđeles. “Sve postane plastično posle nekog
vremena.” Osmehnuo se upozoravajući i nije delovao ni dan starije nego na
venčanju. “Pazi da ti se to ne desi. Zarazno je.”
“Znam”, odgovorila mu je osmehom. “Već počinje da mi se dopada.”
“O ne. Loš znak.” Tada se Barbarina prodavačica vratila sa umotanim
poklonom, a i Eloiza se vratila do Toma; shvatila je da joj torba od guštera od
tri hiljade dolara ipak ne odgovara.
“Bilo je lepo videti te, Tome.” Barbara je pružda ruku. “Pozdravi Sendi
ako je vidiš.”
“Hoću. Posećujem Aleks nekoliko puta sedmično i viđam ih obe.” Opet mu
je sevnuo bol u očima. Izdala ga je žena koju je voleo i čovek kog je smatrao
prijateljem. To je bio ožiljak koji nikada neće nestati. “Reći ću joj da si je
pozdravda. Mogla bi da je pozoveš nekad, ako budeš imala vremena.” Barbara
je oklevala. Udata je za Ostina Viksa, zašto bi Sendi želela da je vidi?
 “Reci joj da sam u hotelu Beverli Hils sa Dafne Filds. Ako bude htela,
može da me pozove. Ne bih da smetam.” Klimnuo je glavom, a Barbara je
trenutak kasnije otišla razmišljajući o tome kako je život zanimljiv i čudan.

“Jesi li osvojila Rodeo Drajv?” Dafne se istezala na kauču čitajući šta je

napisala kada je Barbara ušla. Izgledala je kao da je imala naporan radni dan
za sobom. “Kako je bilo?”
“Divno.” Lunjala je još dva i po sata, šetala do DŽordana, Van Klija i
Arpelsa, Bidžana i mnogih drugih radnji, a na kraju je sela u restoran da
pojede sendvič. To je bio jedan potpuno drugačiji svet i bila je oduševljena
kako je provela popodne. Čak je sebi kupila i kupaći kostim, šešir, i dva
džempera. “Mnogo mi se sviđa to mesto, Daf.”
Dafne se osmehnula: “Oduvek sam mislila da si luda. Šta si kupila?”
Pokazala joj je svoje, a onda joj bacila malu Guči kesu na krilo. “A to je
za tebe, gospođo šefice. Donela bih ti krzneni kućni ogrtač koji sam videla u
Đorđu, ali nisu imah tvoju veličinu.” Osmehnula se veselo.
“Bezveze. Nisi mogla da naručiš?”
Obe su se smejale, a Dafne je otvorila paket i bila dirnuta i zadovoljna.
Crvena i crna su bile njene omiljene boje.
“Nisi morala ovo da radiš, bleso”, gledala je u prijateljicu sa toplinom u
očima. “Razmazila si me na druge načine, Barb. Bez tebe ništa ne bih mogla da
uradim.”
“Gluposti, super bi ti išlo i bez mene.”
“Drago mi je što te imam.”
“Kako ide?”
“Dobro. Ali stvarno je nova veština koju moram da usvojim. Osećam se
tako nespretno.”
“Nećeš posle nekog vremena, a kladim se da se lako čita, kao i bilo šta
drugo što napišeš.”
“Nadam se da će tako misliti i u Kamstoku”
“Hoće.” Prekinuo ih je telefon. Barbara je otišla u svoju sobu da se javi.
Umesto Dafne se javljala telefonska centrala hotela kada Barbara nije bila tu.
Kada je bila tu, pozive od raznih agenata je primala u svojoj sobi da ne bi
ometala Dafne. Podigla je slušalicu i sela na krevet. Barem jedan dan nije
morala da razgleda kuće. Želela je da nađe nešto ubrzo. Znala je da bi za
Dafne bilo lakše da radi u okruženju koje Uči na dom. “Halo?”
“Mogu li da razgovaram sa Barbarom Džarvis?”
“Ja sam.” Iz navike je uzela notes i olovku.
“Ovde Tom Harington.” Iznenadila se, a srce joj je poskočdo. Zašto bi je
on zvao? Bilo je glupo što se obradovala. Bio je bivši muž prijateljice i hteo
je da bude pristojan.
“Drago mi je što te čujem, Tome.” Htela je da ga pita šta može da učini za
njega. Možda je, kao i većina drugih koji su zvali, želeo da stupi u kontakt sa
Dafne.
“Lepo si provela popodne?”
“Veoma. Obišla sam svaki delić Rodeo drajva.”
“To je skupa razonoda.” Pogledao je u svoju čekovnu knjižicu koja je
ležala na krevetu pored njega. Eloiza ga je oštetila fino, ali se nije razlikovala
od drugih. U poslednjih pet godina je u životu imao bezbroj Eloiza i nikoga
kao što je Barbara. Ikada. “Šta si kupila?”
Barbara je bila posramljena i pitala se kuda ovo vodi. Zašto ju je zvao?
“Neke sitnice. Ništa u tvom rangu.”
“Ona torba koju si gledala u Gučiju je bila baš lepa.” Dakle, ipak je
primetio. Činilo se da sve upija, a posmatrao ju je dugo pre nego što je prišao
da joj se obrati.
“Bojim se da je ona nedostižna za mene. Malo je preskupa.” A i šta bi ona
radila sa crnom torbom od guštera? Nosila olovke i notese?
“Reci šefici da ti da povišicu.” Negodovala je u sebi. Nije morala da
govori Dafne takve stvari. Dafne ju je već razmazila. “Ili nadi nekog finog
muškarca da ti je kupi.”
“Bojim se da to nije moj stil”, iznenada je zvučala hladno.
“Nisam ni mislio da jeste”, glas mu je bio dubok i nežan. Da je mislio, ne
bi je zvao. Imao je Eloizu za to. Barbara je bila drugačija. “Nismo mogli da
porazgovaramo danas. Jesi li se udavala?”
“Nisam. Nikada. Majka mi je bila bolesna kad sam završila Smit pa sam
njoj posvetila vreme”, rekla je to kao činjenicu. Nije se žalila. Tako je prosto
bilo.
“Mora da ti je bilo teško.” U glasu mu se čulo divljenje. Sendi nikada ne bi
uradila tako nešto, a nije bio siguran ni da bi on. Zapravo, bio je siguran da ne
bi. “Kad si počela da radiš za Dafne Filds?”
“Pre oko četiri godine, honorarno, a kasnije puno radno vreme.”
“Dopada ti se?”
“Obožavam svoj posao. Dafne mi je najbolji prijatelj, a i divno je raditi za
nju.”
“To je neobično za uspešnu ženu.” Poznavao ih je mnogo i uglavnom nisu
bile divne.
“Ne, kad je u pitanju Dafne. Ona je najnetipičnija žena koju sam upoznala.
Samo radi i tiho vodi svoj život, zaista je neverovatno ljudsko biće.”
“Blago tebi.” Nije ga preterano zanimala Dafne. “Slušaj, nismo baš mogli
da razgovaramo. Šta kažeš na piće kasnije? Moram da se vidim sa partnerom
kako bismo raspravili neke ugovore za večerom, ali trebalo bi da budem
slobodan od devet. Mogli bismo da se nađemo u Polo Lonžu, ako ti to
odgovara...”, glas mu je utihnuo i zvučao je pomalo nervozno. Osetio je da je
Barbara prilično povučena. “Kako ti se to čini?”
Na njenoj strani je vladala tišina. Nije želela da izađe, a sumnjala je da mu
je partner za večerom verovatno crvenokosa devojka, ali sa druge strane nije
imala šta da radi. Dafne će pisati i neće joj biti potrebna, a on je bio fin čovek.
Nije dopustila sebi da se premišlja oko toga pa je pristala: “Dobro. Zašto da
ne?
“Vidimo se u Lonžu u devet. Ako budem kasnio, javiću ti. Hoćeš li biti u
sobi do tad?” nekako je znao da hoće.
“Da, naručiću večeru za Dafne.”
“Zar ona ne izlazi?” Slika koju je imao o piscima bilo je pijančenje i
zabavljanje po žurkama.
“Retko kad, a gotovo nikad kad radi. Trenutno piše scenario i nije
napustila sobu od kako smo došle,”
“To mi ne deluje zabavno.”
“Nije. To je posao. Radi više nego bilo ko koga znam.”
“Čini se kao da se priprema da bude svetica”, rekao je s osmehom.
 “Za mene je već.” To mu je bilo upozorenje da nikada ne vređa Dafne.
Barbara ju je branila kao sveštenica oltar svog privatnog boga. Bilo razumno
ili ne, to je osećala prema Dafne. “Vidimo se kasnije, Tome.
“Radujem se.” Dok se tuširao i brijao za sastanak sa partnerom u kući na
Bel Ejru, začudio se koliko je to bila istina. Bila je privlačna, ali nije bila
spektakularno lepa. Bila je više zanimljiva, nego što je bila seksi, više
inteligentna, nego lepa, a opet je bila tako primamljiva, stabilna i stvarna.
Delovala je kao žena sa kojom si mogao da razgovaraš, da računaš na nju i da
se smeješ sa njom. Tom Harington nije nikada poznavao ženu kao što je ona.
Primetio je Barbarine kvalitete, koji su bili sušta suprotnost Sendinim, još pre
dvadeset godina. Sendi je bila lepa, mala, plava debitantkinja iz Njujorka, sa
blistavim plavim očima i osmehom koji je obarao s nogu. Ali su je roditelji
razmazili do srži, a kasnije i on. Svaki put bi ga izneverila, a naročito je bilo
bolno poslednji put kada je pobegla sa Ostinom. Odvela je decu i javila mu se
posle dve nedelje. Razmišljao je da se bori za starateljstvo nakon razvoda, ali
to bi decu uništilo. Shvatio je da nema srca za to. Od tad nije bilo nikoga
važnog u njegovom životu. Nije znao zašto, ali osetio se iznenadno očaranim
Barbarom. Znao je čim ju je video da želi da je vidi opet. Ako ništa drugo, bar
da porazgovaraju.

“Daf, jesi li jela?” Barbara je ušla u njenu sobu i pogledala u tacnu.

Odmah je shvatila da nije. Ali Dafne je bila namrštena za pisaćom mašinom, i
jedva ju je čula. “Daf... hej, mala, hrana.” Dafne ju je pogledala, blago se
osmehnuvši.
“Šta? Ah. Da, u redu. Uskoro. Samo da završim ovu scenu.” A onda je
dobacila, gledajući je preko ramena: “Izlaziš?”
“Neću dugo. Mogu li da uradim nešto za tebe pre nego što odem?”
“Ne, u redu je sve. Izvini što nisam zabavnija.”
“Mogu da se snađem i sama.” Krenula je da joj priča o Tomu, ali je Dafne
već kucala. “Vidimo se kasnije. Ne zaboravi da jedeš.” Dafne nije odgovorila.
Bila je miljama daleko, radeći na sceni. Barbara je tiho zatvorila vrata za
sobom.
 Dvadeset drugo poglavlje
Tom je Barbari dao ime svog agenta za nekretnine. Prvo popodne kada je
otišla sa njim da pogleda kuće po Bel Ejru i Beverli Hilsu, našla je ono što im
je potrebno na Bel Ejru. Bila je to prelepa mala kuća na Sijelo drajvu sa tri
spavaće sobe koje su gledale na ogromnu, lepo uređenu baštu. Kuća i dvorište
su bili ograđeni visokim zidom od cigala oko kojih je rasla loza i živa ograda
tako da nije izgledalo kao zatvor, ali je štitilo privatnost. Bio je tu prostrani
travnjak i bazen, sauna, đakuzi, a kuća je bila jako lepa. Podovi su bili u
svetlobež mermeru, svuda su bile bele sofe, kolekcija vredne moderne
umetnosti i kuhinja kao iz magazina Kuća i bašta. Svuda u kući je bilo
dovoljno sunčano i mirno. Postojala je i biblioteka u svetloj borovini koja je
gledala na bazen i bila divno nameštena kako bi Dafne mogla u njoj da piše.
Imale su sve tu što im je bilo potrebno. Mada je najamnina bila visoka, to ne bi
trebalo da predstavlja problem za Kamstok. Pripadala je uglednom glumcu i
njegovoj ženi koji su bih u Italiji na snimanju filma.
Barbara je razgledala osmehujući se ushićeno, dok ju je agent za nekretnine
posmatrao. Otvorila je svaki ormar i fioku, svaku sobu pažljivo osmotrila za
svoju poslodavku. “Šta mislite, gospođice Džarvis?”
“Mislim da ćemo se useliti sutra, ako je to u redu.”
Razmenili su osmehe. “Moji klijenti će biti zadovoljni. Nisu tu već mesec
dana.” Čudo je da to mesto već nije izdato, ali oni su postavili stroge uslove o
stanarima koje žele. “Mislite li da će Vaša poslodavka želeti prvo da je vidi?”
“Ne verujem.” Kako je Dafne radila naporno, bila je potpuno izgubljena i
ne bi primetila ni da im iznajmi kolibu od trske. “Veoma je zauzeta.”
“Onda bismo mogli u kancelariju da potpišemo dokumenta?”
Barbara je sat vremena kasnije potpisala ugovor o iznajmljivanju na
godinu dana, a ona i Dafne su se uselile sledećeg dana.
Te noći je Dafne šetala po kući, privikavajući se na novo okruženje.
Ponekad joj je bilo teško da radi na nepoznatom mestu, pa je pokušavala da se
navikne. Raspakovala je sve svoje stvari i stavila pisaću mašinu u lepi mali
kutak. Sve je bilo spremno i čekalo je, a Barbara je izašla, pa je Dafne
iznenada palo na pamet da ne zna gde je. U poslednje vreme je postala
zainteresovana za Los Anđeles. Činilo se kao da je procvetala od kada su
došli i Dafne je bilo drago zbog toga. Barbarin život nikada nije bio uzbudljiv,
i ako je bila srećna u Los Anđelesu, Dafne je bila srećna zbog nje. Ali dok je
sedela u kuhinji, sama, i jela omlet, iznenada se osetila usamljenom, što nije
bio slučaj već dugo. Mogla je da razmišlja samo o Endrjuu dok je sedela tu, o
zajedničkim obrocima u stanu, svim trenucima i danima pre nego što ga je
upisala u školu. Onda je razmišljala o njemu, o Hovartu, i želela da ga drži u
naručju, da ga dodirne i vidi. Dok je razmišljala o tome, oteo joj se jecaj.
Odmakla je tanjir sa omletom i osetila se kao da je i sama dete. Spustila je
glavu na šank i plakala, čeznući za Endrjuom.
Obećala je sebi, da bi se utešila, dok je izduvavala nos, da će poslati po
njega čim bude mogla, ali do tad je morala da izdrži. Još gore joj je bilo da
razmišlja kako se on osećao. Strah od mogućnosti da on sedi sam u svojoj sobi
i plače takođe, vratio joj je suze. Skoro da se uspaničila od očaja koji ju je
ispunjavao, od osećaja da ga je izneverila i da je dolazak u Kaliforniju možda
bio greška. Znala je da joj je potrebno ohrabrenje, neko da joj kaže da će sve
biti u redu, i setila se samo jedne osobe. Metju. Ne gledajući na sat da proveri
koje je doba na istoku, požurila je do telefona u kuhinji. Drhtavim prstima je
izabrala poznati broj, nadajući se da je budan. Morala je da razgovara sa
nekim. Odmah.
Pozvala je stari privatni broj gospođe Kurtis i, trenutak kasnije, duboki,
hrapavi glas je odgovorio. Čim ga je čula, osećala se manje usamljenom.
“Met? Ovde Dafne Filds.” Grlo joj se steglo kada je čula njegov glas, a
oči joj se opet napuniše suzama, mada je pokušavala da se kontroliše. “Nadam
se da nije previše kasno.”
Tiho se nasmejao: “Šališ se? Sedim ovde i očekuju me još dva, tri sata
posla na radnom stolu. Lepo je ćuti tvoj glas. Kako je u Kaliforniji?”
“Ne znam. Nisam još uvek ništa videla. Samo hotelsku sobu, i sada kuću.
Danas smo se uselile. Hoću da ti dam novi broj telefona.” Zabeležio ga je, a
ona se konačno pribrala i pokušala je da zvuči manje uznemireno nego što je
zaista bila kada ga je pitala kako je Endrju.
“Dobro je. Naučio je da vozi bicikl danas, sa dva točka. Jedva čeka da ti
kaže. Planirao je da ti napiše pismo večeras.” Sve je zvučalo tako zdravo i
normalno, pa je odjednom osećaj krivice počeo da se povlači. Glas joj je ipak
bio tužan kada je rekla: “Volela bih da sam tamo.”
 Nastao je trenutak tišine dok ju je Metju slušao, saosećajući sa njom.
“Bićeš.” Nastao je trenutak prijatne tišine među njima. “Da li si dobro,
Daf?”
“Mislim da jesam... jesam”, uzdahnula je, “samo sam užasno usamljena.”
“Pisanje je usamljenički posao”
“Kao i napuštanje sina”, uzdahnula je duboko, ali nije bilo više suza.
“Kako je u Hovartu?”
“Za mene haotično, ali počinjem da se uklapam. Mislio sam da sam bio
spreman pre nego što sam došao ovde, ali nekako se uvek pojavi još jedna
tona materijala koji se mora pročitati, ili dete sa kojim moraš da porazgovaraš.
Pravimo neke sitne izmene, ali ništa potresno još uvek. Bićeš obaveštena o
svemu.”
“Volela bih to, Mete.” Mogao je da čuje koliko je umorna. Podsećala ga je
na devojčicu koja je poslata daleko od kuće i koja je bila očajnički
nostalgična.
Ponovo je nastala tišina dok je on pokušavao da je zamisli u tako dalekoj
Kalifroniji. “Kakva ti je kuća?”
Pričala mu je o njoj, a on je delovao zadivljeno, posebno kad je čuo kome
pripada. Razgovor joj je malo skrenuo misli sa bola. Met je bio dobar u tome.
Bio je osećajan, mudar i snažan. Ali i dalje je osećala poznatu čežnju za
Endrjuom. “Svi mi nedostajete.” Bilo mu je drago što je uključen.
“I ti nama nedostaješ, Dafne.” Glas mu je bio topao u njenim ušima.
Osetila je komešanje u duši.
Dok je sedela u kuhinji, u tišini, u osam sati uveče, potražila je ovog
čoveka kog tako kratko zna, ali koji joj je postao prijatelj pre nego što je
otišla.
“Nedostaju mi razgovori sa tobom, Mete”
“Znam... nekako sam očekivao da te vidim ovde prošlog vikenda.”
“Volela bih da sam bila tu. Deluje mi kao da sam milion milja udaljena od
kuće i nije mi važno koliko je lepo.”
“Vratićeš se brzo.” Godina pred njom joj je iznenada delovala kao
večnost. Pokušala je da se izbori sa suzama dok je on nastavljao da govori:
“Razmišljaj kako je ovo odlična šansa za tebe. Oboje pred sobom imamo
izuzetno važne lekcije da naučimo.”
“Da, valjda je tako... Kako je tebi u Hovartu?” Polako se vraćala lakoća sa
kojom su razgovarali u školi i ona se osetila manje usamljenom. “Da li je to
ono što si očekivao?”
“Trenutno jeste. Moram da priznam da se osećam udaljeno od Njujorka,
koliko i ti u Kaliforniji.” Osmehnuo se i protegao leđa u fotelji. “Nju Hempšir
je užasno miran.”
Nasmejala se tiho na stolici za šankom u svojoj kuhinji, “Znam to veoma
dobro! Kada sam prvi put tu došla da upišem Endrjua u školu, postajala sam
nervozna samo slušajući tišinu.”
“Šta si uradila da se navikneš na to?”, osmehivao se, sećajući se njenog
pogleda, i osećao je kako kilometri nestaju između njih.
“Vodila sam dnevnik. On mi je bio stalni prijatelj. Mislim da sam tako
počela da pišem. Dnevnici su postali eseji, pa sam počela da pišem kratke
priče, a onda i prvi roman, a sada”, razgledala je aerodinamićnu belu kuhinju,
“vidi šta se desilo. Na Zapadnoj sam obali, pišem scenario za film i nemam
pojma kako se to radi. Kad bolje razmislim, možda je dobro da se prosto
navikneš na tišinu i da sve ostaviš kako jeste.”
Nasmejali su se oboje: “Gospođice Filds, da li se Vi to žalite?”
“Ne”, razmislila je uz nežan osmeh. “Možda se malo prenemažem jer sam
se osećala strašno usamljeno večeras kada sam te pozvala.”
“Nije to sramota. Pozvao sam sestru pre neko veče i skoro sam plakao.
Jedna od sestričina joj je prenela sve moje žalbe, u nadi da ću dobiti malo
sažaljenja od Marte.”
“Šta je rekla?”
“Da sam nezahvalni kreten, da me plaćaju duplo više nego u Njujorku i da
bi trebalo da sam prokleto zahvalan i da umuknem.” Smejao se sećajući se reči
koje mu je sestričina prenela u slušalicu. “To je moja sestra. U pravu je,
naravno, ali bio sam ljut. Želeo sam sažaljenje, a ona me napljuvala. Valjda
sam zaslužio. Takve stvari sam ja govorio njoj pre nego što smo pobegli za
Meksiko.”
“Kako je to izgledalo?”, nije više želela da radi. Želela je da sluša Metov
glas dok je sedela u kuhinji.
“Gospode, Dafne, Meksiko je bio najluđa stvar koju sam ikada uradio i
uživao sam. Živeli smo neko vreme u Meksiko Sitiju. Tri meseca smo proveli
u Puertu Vajarti, usnulom gradiću sa popločanim ulicama, gde niko nije
govorio engleski. Marta nije samo naučila da čita sa usana, nego je naučila da
čita sa usana na španskom.” Glas mu se ispunio divljenjem i ljubavlju dok se
prisećao.
“Mora da je ona divna žena.”
“Jeste”, glas mu je bio nežan, “stvarno jeste. Liči na tebe, znaš. Ima i petlju
i dušu u isto vreme, a to je retka kombinacija. Većina ljudi koja preživi teškoće
u životu postane gruba. Ona nije, nisi ni ti.” Pitala se opet koliko je on znao,
koliko više od onoga što mu je rekla. On je odlučio da joj prizna: “Gospođa
Obermajer mi je pričala o tvom prijatelju odavde. Onom kojeg si pomenula
prošli put u razgovoru.” Met se plašio da izgovori njegovo ime, kao da nema
prava na to. “Mora da je bio izuzetan čovek.”
“Jeste”, uzdahnula je tiho i pokušala da ne oseti bol zbog gubitka, ali bilo
je teško ne osetiti. “Pitala sam se noćas koliko bi moj život bio drugačiji da je
on još uvek živ, ili Džef. Verujem da ne bih bila ovde, razbijajući mozak o
pisaću mašinu.”
“Ne bi bila ni upola osoba koja si sada, Dafne. Sve je to deo tebe. Deo
onoga što te čini posebnom.” Pitala se da li je u pravu. “Ne bih baš rekao da si
imala sreće, ali na neki čudan način jesi. Užasne stvari su ti se desile u životu,
ali ti si ih pretvorila u alat koji koristiš, i u prelepe delove svoje ličnosti. To je
svojevrsna pobeda.” Nije razmišljala o sebi kao o pobednici, samo kao o
preživelom. Znala je da i drugima tako deluje. Pobedila je: bila je uspešna.
Ali život nije čindo samo to, znala je. Bilo je potrebno mnogo više. Sada to
nije imala. Ali imala nešto u svom životu, ih ne, Metju Dejn je činio da se
oseća bolje svaki put kada je razgovarala sa njim.
“Ti si prokleto dobar prijatelj, Metju Dejne. Teraš me da odem i opet
osvojim svet.”
“Ima toliko toga lepog u tom svetu za osvajanje.”
“Ko je naučio Endrjua da vozi bicikl?”, znala je i da nije pitala.
“Ja sam. Imao sam slobodnog vremena danas po podne, a on nije imao šta
da radi. Video sam ga kako gleda neku stariju decu pre neki dan, video sam mu
pogled u oku, pa smo se oprobali i bio je odličan.” Osmehivala se zamišljajući
to. “Hvala ti, Mete.”
“On je moj prijatelj, znaš.”
 “Baš ima sreće.”
“Ne, Daf” Oči su mu bile blage i mudre dok je sedeo u fotelji. “Nema on
sreće, nego ja. Deca kao što je Endrju čine moj život vrednim življenja.”
Činilo se da nije imalo šta više da se kaže. “Mislim da bi trebalo sad da te
ostavim na miru. Imamo posla oboje.” Bilo je na neki način utešno što je znao
da će kada ona ode za sto, on sedeti za svojim, i oboje će raditi još nekoliko
sati.
“Pozdravi mi sutra Endrjua i poljubi ga umesto mene.”
“Hoću. Dafne”, zaćutao je nakratko, uvek nesiguran koliko sme da kaže,
“drago mi je što si zvala.”
“I meni.” Učinio je da se oseća toplo i srećno i kao da je imala prijatelja
negde. “Zvaću te opet uskoro.”
Pozdravili su se, a ona je i kasnije mogla da oseti njegovo prisustvo u
kuhinji pored sebe. Otišla je do stola i pogledala u svoj rad. Zatim je otišla u
spavaću sobu, skinula odeću, navukla crni kupaći kostim, i skoknula do bazena.
Topla voda joj je prijala na koži. Preplivala je nekoliko krugova razmišljajući
o Metjuu. Kada je izašla, osećala se osveženo, pa se vratila za sto nakon što se
presvukla. Pola sata kasnije je opet bila hiljadama milja daleko, izgubljena u
scenariju. A u Nju Hempširu je Metju Dejn ostavio svoj posao po strani,
ugasio svetla i sedeo, gledajući u vatru i razmišljajući o Dafne.
 Dvadeset treće poglavlje
“Kakva je, Barb?” Barbara i Tom su se izležavali pored bazena. Prošle su
dve sedmice od kad su se uselile u novu kuću, a ona je jedva viđala Dafne.
Bila je udubljena u svoj posao i jedva primećivala šta se oko nje dešava.
Barbara je ispunjavala sve zadatke koje je za nju imala, a potom svako veče
odlazila da vidi Toma. Životi su im se radikalno promenili u poslednje dve
sedmice jer su postali ljubavnici. Držao ju je za ruku dok su posmatrali
zalazak sunca pored bazena. Uvek su ga fascinirale priče o Dafne.
“Vredna, nežna, saosećajna, tužna.”
“Mora da jeste. Desilo joj se dovoljno ružnih stvari u životu da ubije
desetoro.”
“Ali to nije ubilo nju. Zato je neverovatna. Nežnija je, toplija i otvorenija
od bilo koje osobe koju poznajem.”
“Ne verujem u to.” Odmahnuo je glavom i pogledao Barbaru u oči. “Zašto?
Istina je.”
“Niko nije topliji i nežniji od tebe.” Kada je to izgovorio, ona je shvatila
koliko ima sreće. Zapravo, bila je srećnija od Dafne. Ćutala je, a Tom ju je
posmatrao, a onda se nadvio nad njom i nežno je poljubio. Nije nikada bio
srećniji u životu. Gledao je Barbaru kako se otvara pred njim u poslednje dve
sedmice, kao letnji cvet. Smejala se i bila srećna, a oči su joj bile življe nego
kad ju je sreo dok je bila na koledžu. “Pogledaj sebe, ljubavi, I ti si patila.
Niko ne može da bude toliko usamljen, a da bude srećan. Ja nisam bio sam, a
bio sam očajan.”
“Nisi mi delovao očajno onog dana u Gučiju? Volela je da ga zadirkuje
zbog toga. Elioza je nestala pre dve sedmice i već su čuli da živi sa nekim
mladim glumcem.
Barbara je znala da je on u braku bio očajnički usamljen. Slušanje Toma
dok je govorio o tome, učinilo je da mu veruje i da i sama postane otvorenija.
Bio je povređen kao i ona kada je pre nekoliko godina zatrudnela sa onim
advokatom. Rekla mu je i za to, a on ju je držao u naručju dok je plakala i
oslobađala se krivice i tuge, koje je krila u sebi sve te godine. Priznala je i da
žali što je sada prestara da ima decu.
 “Ne budi smešna. Koliko imaš godina?”
“Četrdeset.” On je imao četrdeset dve i pogledao ju je nežno i odlučno.
“Žene danas imaju decu i sa četrdeset pet, četrdeset sedam i pedeset,
zaboga. Četrdeset više nije ni čudno. Da li postoji medicinski razlog zašto ne
bi mogla?”
“Ne, koliko znam.” Osim što se pitala da li ju je abortus oštetio na neki
način i tako je sprečio da ima decu. Godinama se nije to pitala. Bilo je,
očigledno, nevažno. Ali Tom se nije slagao. “Zaista je prekasno. Smešno je
imati decu u mojim godinama.”
“Ako ih želiš, nije uopšte smešno. Moja deca su mi najveća radost u
životu. Nikada nemoj sebi to da uskratiš, Barbara.”
Upoznao ju je sa Aleksandrom i ona je shvatila zašto mu deca donose
toliko radosti. Bila je prelepa, srećna, jednostavna devojka, imala je majčin
očaravajući izgled i očevu nežnu narav. Nije upoznala Boba, Tomovog sina, ali
koliko je čula, liči na oca, i bila je sigurna da bi joj se i on dopao.
Šest sedmica je Barbara krila svoj tajni život od Dafne. Jednog jutra je
Barbara došla kući i zatekla Dafne kako sedi u dnevnoj sobi gotovo pijano se
osmehujući.
“šta je tebi?”
“Uspela sam!”
“Šta?”
“Završila sam scenario!”, eksplodirala je od energije i ponosa, a oči su joj
sevale od uzbuđenja. Radovala se obavljenom zadatku više od bilo čega, a
ovog puta je imala i dodatni razlog. Što pre završi posao, to će pre moći da
vidi svog sina.
“Ura!” Barbara ju je snažno zagrlila i otvorila bocu šampanjca. Kada su
pile treću čašu, Dafne joj je uputila nestašan pogled
“Zar ne planiraš da mi kažeš?”
“Šta da ti kažem?” Barbarin mozak se u tom trenutku ispraznio.
“Gde ideš svake noći dok se ja ubijam od posla.” Dafne se smešila, a
Barbara je buknula od crvenila. “I nemoj mi reći da ideš u bioskop.”
“Htela sam da ti kažem, ali...” Pogledala ju je sanjalački, a Dafne je
zastenjala.
 “Bože, znam! Zaljubljena si!” Uperila je prst u nju: “Nemoj mi samo reći
da se udaješ. Bar ne dok ne završimo film.” Barbari srce poskoči. Tom joj je
pomenuo brak po prvi put te noći, a njen odgovor je bio sličan Dafninoj
primedbi. Povredila ga je odanost poslodavki, ali se složio da je bolje da
sačekaju pravi trenutak.
“Ne udajem se, Daf. Ali moram da priznam... luda sam za njim” osmehnula
se široko i izgledala kao da ima četrnaest umesto četrdeset godina.
“Hoću h ga ikada upoznati? Da li je ugledan? Hoću li ga odobriti?”
“Da, kao odgovor na sva pitanja. Divan je i volim ga ludo... oženio se
mojom cimerkom na koledžu, srela sam ga u Gučiju sa nekom neverovatno
lepom i glupom crvenokosom, i...” Iz nje je sve izletelo odjednom, a Dafne se
smejala.
“Baš sam propustila svašta, zar ne? Čime se bavi? I nemoj mi reći da je
glumac.” Želela je najbolje za Barbaru, i nije htela da opet bude povređena.
Namrštila se zabrinuto, setivši se da je Barbara pomenula da se oženio njenom
cimerkom. “Da li je i dalje oženjen?”
“Naravno da nije. Razveden je i advokat je. On je deo Bakster, Šegli,
Harington i Rou tima.” Dafne se iznenada iskezila.
“Znaš ih?”
“I ti ih znaš, ludice, ili bi trebalo. Nismo još imali posla sa njima, ali Ajris
ih je pomenula pre nego što smo otišle iz Njujorka. Oni su Kamstokovi
advokati na ovom filmu. Nisi znala?”
“Bio je zauzet nekim slučajem vezanim za porez za nekog klijenta”
“Šta je sa njegovom ženom?”
“Pobegla je sa Ostinom Viksom.”
“Glumcem?” Dafne je delovala šokirano, ali je onda shvatila, kao i
Barbara pre dva meseca, da je glupo što to uopšte pita. “Nema veze, to je
glupo pitanje. To mora da je bio pravi udarac za tvog prijatelja. Ostin Viks ima
sigurno dvesta godina.”
“Najmanje, ali je bogat kao đavo i još bolje izgleda.” Dafne je klimnula
glavom.
“Kako ti se zove prijatelj, uzgred?”
“Tom Harington.”
 Razmenile su osmehe, a Dafne je delovala zadovoljno. “Srećna sam zbog
tebe, Barb.” Podigla je čašu šampanjca i nazdravila njenoj sreći sa Tomom.
“Nadam se da ćete oboje živeti srećno do kraja života”, a onda se osmehnula,
“ali ne pre nego što završimo ovaj film.” U očima joj se pojavio žar koji je
Barbara imala od kad je stigla u Kaliforniju. Želela je samo da radi ludačkom
brzinom, da obavi sve i da se vrati kući. Ali to je plašilo Barbaru. Njoj se nije
odlazilo iz Kalifornije.
Upoznala je Toma sa Dafne sutradan. Popili su piće pored bazena i
Barbara je videla, dok su odlazili, da se svideo Dafne. Razgovor je bio
opušten. Poljubila ga je u obraz dok su se pozdravljali i rekla mu da čuva
Barbaru. Dafne je mahala dok su izlazili, a onda se polako vratila do bazena i
pokupila naočare. Bila je srećna zbog Barbare. Dafne je imala osećaj kao da
se dragoceni ljudi otiskuju na dalek put. Osećala se kao da je ostavljena na
obali usamljena.
Te noći je rešila da pozove Metjua dok je pravila sendvič sebi za večeru.
Radila je dva meseca bez prestanka i nije znala nikoga u Los Andelesu, pa je
zvala Meta s vremena na vreme. Postao joj je još draži prijatelj i njen jedini
pravi kontakt sa Endrjuom. Ali kada ga je pozvala noćas, bio je napolju, i
pitala se gde je. Nikada ranije nije izlazio pa se zapitala da nije upoznao neku
ženu. Činilo joj se da svi na svetu imaju nekoga osim nje, a ona je imala samo
dečaka koji je bio tri hdjade milja udaljen od nje u školi za gluve. To je bio
užasan osećaj usamljenosti da čak ni osećaj pobede zbog završenog scenarija
nije ublažio bol. Otišla je u krevet odmah posle večere i ležala boreći se sa
suzama. Svim srcem je čeznula za Endrjuom.
 Dvadeset četvrto poglavlje
Ljudi iz Kamstok studija su bili oduševljeni Dafninim scenarijom. Rekli
su joj da je snažniji od knjige i svi su jedva čekali da počnu. Glumci su
odavno izabrani i setovi postavljeni. Trebalo je da počnu za tri sedmice.
Nakon ćestitiki, Dafne se vratila kući, zadovoljna sobom i veoma uzbuđena.
Unajmili su Džastina Vejkfilda za glavnu ulogu, i mada je mislila da je možda
previše zgodan, bila je impresionirana njegovim talentom.
“Kakav je osećaj, mlada damo?”, Barbara joj se smešila dok su zajedno
ulazile u kuću.
“Ne znam. Mislim da sam u šoku. Očekivala sam da mi kažu da im se ne
sviđa.” Sela je na beli kauč i posmatrala okruženje osećajući se pomalo
dezorijentisano.
Barbara se osmehnula prijateljici: “Ti si luda, Daf. Uvek misliš i da se
Harboru neće svideti tvoje knjige, a uvek im se dopadnu.”
“Dobro, luda sam”, slegnula je ramenima uz osmeh, “imam valjda pravo.”
“Šta ćeš da radiš tri sedmice?” Snimanje nije moglo da počne ranije.
Dafne je jedva uspevala da se udalji od radnog stola na tri dana, kamoli na tri
sedmice. Barbara je posumnjala šta joj je na umu dok joj se Dafne osmehivala.
“Šališ se? Pozvaću Meta večeras i reći ću mu da pošalje Endrjua
avionom.”
“Nećeš da ideš u Njujork?”
Dafne je odmahnula glavom i pogledala ka bazenu. “Mislim da bi mu se
dopalo ovde, a možda je vreme da vidi malo dalje od Hovarta.” Barbara je
klimnula složivši se i pitala se kakav je on. Nije ga nikada upoznala. Dafne ju
je onda pogledala i pitala, toplo se osmehujući: “Hoćeš li u Diznilend sa
nama?”
“Volela bih.” Tom je išao na poslovni put u Njujork, a ona je već bila
usamljena dok je samo pomišljala na to. Počela je da strahuje kako će se
osećati kad na kraju godine bude morala da se vrati u Njujork. Još uvek nije
prihvatila prosidbu, uz izgovor da ne može da ostavi Dafne. Ne još uvek.
Pola sata kasnije je Dafne ustala i otišla do telefona. Pozvala je Metjua
Dejna u Hovartu.
 “Ćao, Mete. Kako si?”
“Dobro. Kako napreduje scenario?”
“Sjajno. Završila sam ga i danas sam saznala da im se dopada. Počinjemo
za tri nedelje. Čekali su samo da ja završim.”
“Mora da si silno uzbuđena.” Zvučao je iskreno srećan zbog nje.
“I jesam. Želim da provedem sledeće dve ili tri sedmice sa Endrjuom.
Kada bi mogao da krene avionom ka meni?”
Na svom kraju veze, Met je pogledao u kalendar na stolu i razmišljao o
tome. “Mogao bih da ga odvedem u Boston u subotu ako hoćeš. Da li je to
dovoljno brzo?”
Osmehnula se: “Ne, ali može. Jedva čekam da ga vidim.”
“Znam.” Znao je bolje nego što je pretpostavljala koliko je ona usamljena.
Mogao je to da zaključi jer je često zvala njega. Uvek ga je čudilo što je žena
koja izgleda kao ona, pametna je i uspešna kao ona - i dalje sama. Trebalo bi
da ima armiju ljudi pred vratima, posebno muškaraca, ali je znao da ih ona i ne
želi. “Kako ostatak života, Daf?”
“Koji ostatak? Samo sam radila od kako sam stigla ovde. Sad sam završila
i samo spavam. Danas sam po prvi put izašla u svet da odem do Kamstoka, i
činilo mi se da me je neko bacio na novu planetu.”
“Dobro došla na Zemlju, gospođice Filds. Šta ćete ti i Endrju da radite dok
je on tamo?”
“Da idemo u Dizniled, za početak.”
“Srećnik mali.” Metju se osmehnuo pomislivši kako će Endrju da se hvali
drugima zbog toga, ali ne iz zle namere. On je bio dobro dete.
“Razmisliću šta ćemo posle. Možda ćemo samo uživati ovde u bazenu,
mada me to ubija, iskreno da ti kažem. Osećam da moram što više i brže da
radim kako bih što pre otišla odavde.”
“Da li ti ikada jednostavno uživaš?”
“Ne, ako se ja pitam. Nisam došla ovde da se provodim. Ovde sam da bih
radila.” Ponekad mu se činilo da je proganjaju demoni, a on je znao i kakvi.
Uvek je sebe pritiskala kako bi mogla da vidi Endrjua. “Mete...” iznenada je
zvučala zabrinuto i zamišljeno. “Misliš da će stvarno da bude dobro dok bude
u avionu? Mogu da dođem po njega ako treba?” Ali morala je da prizna da je
mrtva umorna od dva meseca neprestanog posla. Svejedno bi učinila to za
Endrjua.
“Biće dobro. Pusti ga, Daf. Pusti ga da oproba svoja krila. Ovo je veliki
korak za njega.” Šta ako se nešto desi? “Veruj mu. Veruj meni. Biće dobro.”
Umeo je da je uteši i verovala mu je.
Pozvao ju je sledećeg dana da joj kaže kad Endrju stiže. Let je bio od
Bostona do Los Anđelesa bez presedanja i po planu je stizao u tri po podne.
Pitala se šta će da radi naredna dvadeset i četiri sata. Odjednom je silno želela
da ga zagrli i svaki trenutak se činio kao večnost. Metju se osmehnuo:
“Nervozna si koliko i on.”
“Jesam.” A onda se opet uozbiljda. “Da li se plaši da putuje sam?”
“Ne, uopšte. Misli da će biti uzbudljivo.”
Dafne je uzdahnula u slušalicu: “Nisam sigurna da sam spremna za ovo,
čak i ako on jeste.” Godinama je bio tako zaštićen, a sada je, na Metjuov
nagovor, isprobavao svoja krila. Plašdo ju je čak i nešto tako jednostavno kao
što je put do Kalifornije.
“Čega se plašiš, Daf? Da će postati nezavistan?” glas mu je bio nežan, ali
je to, po njenom mišljenju, bio nizak udarac i iznenada se u očima boje
različka pojavio bes.
“Kako možeš to da kažeš? Znaš da mu to želim.”
“Onda ga pusti da to i ima. Ne dozvoli mu da se oseća kao da je drugačiji
celog života. Ne mora da bude, ako ti od njega to ne napraviš.”
“U redu, u redu. Čula sam već taj govor. Shvatila sam poentu.” Dugi
razgovori telefonom su ih doveli do tog stadij uma prijateljstva da je mogla i
da se naljuti na njega. I ranije se ljutila, ali nikada nije trajalo. Kao i obično,
Metju je bio u pravu.
“Dafne, biće ponosan na sebe, a i ti ćeš biti ponosna.” Znala je da je to
istina. “Znam da sada nije lako misliti o letu, ali sutra u ovo vreme ćete oboje
likovati. Ne zaboravi da me pozoveš kad stigne.” Ovog puta je Metju zvučao
kao zabrinuta majka.
“Neću. Zvaćemo te sa aerodroma.”
“I ja ću tebe sutra iz Bostona.”
Kada je to uradio, za Dafne je počelo šestočasovno sedenje na iglama.
Gledala je na sat, sedela pored telefona, prestrašena da nešto može krenuti po
zlu, ili još gore, da u avionu Endrju neće moći ni sa kim da komunicira, ili da
će ga neko dete u avionu maltretirati kao na igralištu, kada je bio mali. Činilo
se da je užasno pogrešno što mora da se suoči sa svetom opet, sam, a opet,
možda je tako trebalo. Možda je Metju bio u pravu kada je govorio da je to
Endrjuova borba, da mora da pobedi sam, da ima pravo na tu pobedu i da ne
deli ni sa kim drugim taj osećaj.
“Dobro si?”, Barbara je pomolila glavu u Dafninu radnu sobu i videla
napetost na njenom licu. “Ima li vesti?”
“Samo da je u avionu. Ništa od tad,” Barbara je klimula glavom. “Hoćeš
na ručak?” Dafne je odmahnula glavom. Nije mogla da jede. Samo je mogla da
misli na Endrjua koji je putovao ka njoj iz Bostona. Išla je sama na aerodrom
da ga dočeka, a Barbara će ga upoznati kod kuće. Spremile su malu žurku za
njega, sa papirnim šeširićima, tortom, balonima i znakom na kom je pisalo:
“Volimo te, Endrju! Dobro došao u Kaliforniju!”
Kada je došlo vreme da krene na aerodrom, Dafne se istuširala i obukla
bež pantlone i belu svilenu košulju, sandale i beli svileni sako koji joj je
Barbara kupila na Rodeo drajvu. Bio je savršene veličine i divno je izgledao
dok je uzimala torbicu i izlazila. Barbara ju je posmatrala. Okrenula se jednom
na vratima, pogledi su im se sreli, a onda je sa osmehom nestala. Barbara se
pitala šta je videla u njenom oku. Bila je to ljubav na kojoj joj je Barbara
zavidela, ljubav prema detetu koje je bilo deo njene duše. Kakve god
probleme imao, bio gluv di ne, bio je njen dečačić i ona ga je volela svim
srcem, svim što ima da mu pruži.
Na aerodromu je Dafne pogledala u veliku tablu na kojoj su bila prikazana
vremena polazaka i dolazaka. Ispustila je zvuk olakšanja. Avion je stizao na
vreme pa je požurila ka kapiji. Imala je da sačeka još pola sata. Došla je
ranije, za svaki slučaj. Stajala je tu i posmatrala kroz prozor avione kako sleću
i poleću. Činilo joj se da minuti postaju eoni. Konačno, deset minuta pre
predviđenog dolaska, otišla je do telefona i pozvala Metjua.
“Stigao je bezbedno?”, u glasu se osećalo da se osmehuje, ali Dafne je i
dalje bila napeta.
“Avion neće stići još deset minuta, ali nisam mogla da izdržim. Morala
sam da te pozovem.”
“Poslednja priprema, je li? Biće on dobro, Dafne. Obećavam ti.”
“Znam da hoće. Ali shvatila sam da su prošla dva i po meseca od kad ga
nisam videla. Da li se promenio? Šta ako me mrzi jer sam ovde?” Uplašila se
da vidi sopstvenog sina, ali Metju je znao da je to normalno.
“On te ne mrzi, Daf. Voli te. Jedva čeka da te vidi. Samo o tome priča već
dva dana.”
“Jesi li siguran?” bila je previše nervozna.
“Potpuno. Ma hajde, mala, drži se. Uskoro stiže.” Pogledao je na sat, a ona
je na aerodromu videla ljude koji se okupljaju oko kapije. “Još pet minuta.”
Odjednom se nasmejala i osećala se blesavo. “Izvini što sam zvala, samo
sam nervozna...”
“I ja se isto osećam. Opusti se. Čuj, ne morate me zvati dok ne stignete
kući. Ako se ne čujemo, znaću da je sleteo bezbedno. Nemoj da izgubiš prve
trenutke sa njim žureći ka telefonu.”
“U redu” Iznenada je primetila avion koji je polako klizio ka njima. Oči su
joj se napunile suzama i nije više mogla da priča. “O, Mete... vidim avion...
ovde je... ćao.” Spustila je slušalicu, a on se osmehnuo osećajući emocije koje
nadiru i u njemu.
Dafne je stajala mirno dok se avion zaustavljao pred kapijom. Uhvatila se
jednom rukom za ogradu kada se zaustavio. Trenutak kasnije ljudi su počeli da
izlaze, umorni biznismeni sa aktovkama, bake sa štapovima, modeli sa
portfolijima, ali ni traga od Endrjua. Stajala je tu ne govoreći ništa,
pretraživala je gomilu pogledom, a onda ga je ugledala. Smejao se dok je
držao stjuardesu za ruku i onda iznenada pokazao ka Dafne i rekao skoro
razgovetno: “To je moja mama!” Dok su joj se suze slivale niz obraze, Dafne
je potrčala ka njemu i podigla ga u naručje. Zatvorila je oči čvrsto i grlila ga, a
onda ga je malo odmakla da bi mogao da joj čita sa usana: “Volim te puno!”
Smejao se, presrećan, i zaglio ju je opet. Kada ga je pustila, pomerao je svoje
usne i progovorio:
“I ja tebe volim, mama.”
Bio je očaran limuzinom koja ih je čekala na trotoaru, kao i pažnjom koju
su mu ukazale kod kuće, tortom, bazenom... Pričao je Barbari o letu,
pomerajući usne i govoreći čudno, ali je ipak mogla da ga razume. Nakon
večere su otišli da plivaju, a onda na spavanje. Dafne ga je ušuškala, milovala
po kosi i poljubila nežno u čelo dok je tonuo u san. Te večeri ga je dugo
posmatrala dok je, nakon mnogo vremena, ležao tako blizu nje. Endrju je bio
kod kuće. Samo je o tome mogla da misli dok je stajala u njegovoj sobi.
 Prošlo je neko vreme pre nego što je izašla i zatekla Barbaru u kuhinji
kako odlaže ostatke torte.
“Imaš fantastično dete, Daf.”
“Znam.” Nije mogla puno da govori. Činilo se da joj noćas sve izaziva
suze. Opet su krenule dok se osmehivala Barbari. Zatim je otišla u kancelariju
da pozove Meta, a kada se javio, govorila je usplahireno: “Uspeo je, Mete...
uspeo je!” Pokušala je da mu priča o putovanju, ali je u pola priče počela da
plače, ispuštajući snažne jecaje olakšanja koje je on razumeo dok je čekao.
“U redu je, Daf... u redu je... u redu je...” Glas mu je bio nežan i umirujuć.
Bio je na tri hiljade milja od nje, ali se osećala kao da je drži u naručju i jecaji
su prestali. “Uspevaće i dalje. Biće uspona i padova u njegovom životu, ali
biće on dobro. Dala si mu sve što mu je potrebno, a to je najbolje što si mogla
da uradiš za njega.” Ali ona je znala da su mu Metju i drugi dali nešto takode,
nešto što ona nije mogla. Ona je samo bila dovoljno pametna da im to dopusti.
“Hvala ti.” Znao je zbog čega, i po prvi put je nakon dugo vremena osetio
kako se i njegove oči pune suzama. Ulažući ogroman napor, uspeo je da joj ne
kaže da je voli.
 Dvadeset peto poglavlje
Odlazak u Diznilend je bio pun pogodak, a Barbara i Dafne su uživale
koliko i Endrju. Jedan dan su proveli na Nots Beri farmi, išli su na ranč La
Breja jedno popodne, i obilazili Kamstok studios, a svako popodne su plivali
u bazenu. Dve sedmice posete su proletele veoma brzo, i činilo se da je samo
trenutak kasnije stigao njihov poslednji zajednički dan. Sedeli su pored bazena
govoreći znakovnim jezikom u tišini. Oči su joj bile tužne dok joj je pričao o
najboljim doživljajima i koliko mu se svidela Barbara. Dafne se smešila i
rekla mu da se i on njoj svideo, a onda se iznenadila pitanjem koje joj je
postavio.
“Hoćeš li ti nekada da budeš kao ona, mama?”
“U kom smislu”, pokazala je rukama. Nikad joj nije palo na pamet da bude
kao Barbara.
“Znaš, sa nekim ko te voli.” Upoznao je Toma i voleo ga je skoro kao
Metjua, kako joj je objasnio, što je bila najveća pohvala koja se od Endrjua
može dobiti. Ali postavio joj je izuzetno teško pitanje. Shvatila je da ranije
nisu mogli da vode ovakav razgovor. Sada je uspevao da se izrazi znakovnim
jezikom, a sa preciznošću je čitao sa usana svaki vid konverzacije. Nije više
bilo prepreka između nje i deteta; sve su bile porušene zahvaljujući ljudima
koji su ga voleli u Hovartu. Dok je na trenutak razmišljala o njima, Endrju je
ponovio pitanje.
“Ne znam, Endrju. Ne mogu tek tako da nađem nekoga. To je retka i
posebna stvar.”
“Ali se desilo ranije.”
“Jeste”, u očima joj se ogledala čežnja kakvu pre nije video, “sa tvojim
ocem.”
“I Džonom”, i dalje je bio veran uspomeni na svog prijatelja, a ona je
klimnula glavom potvrđujući.
“Da.”
“Voleo bih da imam oca kao što je Metju.”
“Stvarno?” Osmehnula se nežno, pola tužno, pola se zabavljajući. Bez
obzira koliko se trudila, uvek je bilo nečega što ona nije mogla da mu pruži,
nešto što nije mogla da uradi. Sada je to bio otac. “Zar ne bi mogao da budeš
srećan samo sa mnom?” Bilo je to ozbiljno pitanje. Gledala ga je u oči i u ruke
dok joj je objašnjavao.
“Da. Ali pogledaj kako je Barbara srećna sa Tomom.” Kikotala se na ovo
pridikovanje u pokušaju, ali je imao pravo i nije joj bilo lako da prizna.
“Ono što oni imaju je veoma posebno, Endrju. Ne zaljubljuju se ljudi svaki
dan. Ponekad se to dešava samo jednom u životu.”
“Radiš previše”, delovao je ljutito. “Nikad ne izlaziš.” Kako je moguće da
je tako mlad, a da zna toliko puno?
“To je zato što želim da završim posao da bih mogla da dođem kući kod
tebe.” Čindo se da ga je to zadovoljilo, ali kada su ušli na ručak, ona je i dalje
razmišljala o onome što joj je rekao, začuđena. Počinjao je da je vidi u
pravom svetlu, sa njenim strahovima, manama i vrlinama. Rastao je i bio
sposoban za mnogo više od leta avionom. Počinjao je da razmišlja svojom
glavom. Sada je bila još ponosnija.
“Možda mi nije potreban muškarac kao Barbari”, ponovo je pokrenula
temu za ručkom kako bi ga ubedila.
“Zašto?”
“Imam tebe”, osmehnula mu se dok su jeli desert.
“To je blesavo. Ja sam samo dečak”, gledao ju je kao da je glupo to što je
rekla, a ona se nasmejala.
“Dobar si u pregovorima.”
Delovao je zbunjeno, pa je ona pokazala: “Nema veze. Bolje da se
spremimo inače ćemo propustiti let.”
Ovog puta je rastanak bio težak. Nisu znali kada će se videti opet, a on ju
je zaglio uplakan dok se Dafne borila da ostane pribrana.
“Obećavam ti da ćeš doći opet uskoro, dušo. A ako budem mogla, doći ću i
ja u Njujork na nekoliko dana.”
“Ali bićeš prezauzeta snimanjem filma”, bio je to mali, tužan, izopačen
jauk. Govorio je dosta od kad je tu.
“Trudiću se zaista. A ti probaj... da ne budeš tužan i da se provodiš u školi.
Seti se kakve sve fantastične doživljaje imaš da im prepričaš.” Nijedno nije
mislilo o tome dok ga je stjuardesa vodila u avion. Odjednom je bio samo
sedmogodišnjak koji pati za majkom, a ona je osećala kako se najvažniji deo
njenog bića ponovo odvaja od nje. Koliko je samo često osećala tu bol! A
svaki put bi joj se činilo kao da je prvi put.
Barbara nije rekla ništa dok je Dafne plakala, zureći izgubljeno u avion.
Jednostavno je prebacila ruku preko njenih ramena i držala je uz sebe. Mahale
su mahnito dok je avion odlazio, ali nisu znale da li ih je on video. Put do kuće
je bio tih i turoban. Dafne je otišla u svoju sobu kada su stigle kući. Ovog puta
nije ona pozvala Metjua, nego on nju. Mogao je da ćuje u njenom glasu kako se
osećala, ali znao je da će tako biti. Zato ju je i pozvao.
“Kladim se da se osećaš užasno, Daf” Osmehnula se kroz suze: “Da, Ovog
puta je bilo teže nego ikada pre. Drugačije je kad ga ostavim u školi.”
“Posmatraj to ovako: ni to nije zauvek. Uskoro će biti sa tobom kod kuće
za stalno.”
Izduvala je nos i duboko udahnula. “Teško mi je da zamislim da će taj dan
ikada doći.”
“Ali hoće. I nije tako daleko. Narednih nekoliko meseci ćeš biti strašno
zauzeta snimanjem filma.”
“Volela bih da nikada nisam potpisala prokleti ugovor. Trebalo bi da sam u
Njujorku sa Endrjuom.” Oboje su znali da nije zaista tako mislila. To je bio
samo deo reakcije na njegov odlazak.
“Onda požuri i završi to da bi mogla da se vratiš kući. Ni meni ne bi
smetalo. Ti si jedini roditelj kom mogu da se požalim.” Smejala se u slušalicu
i legla na krevet.
“Gospode, Met, život je ponekad tako težak.”
“Preživela si i gore.”
“Hvala ti što me podsećaš”, ali se i dalje smejala.
“Sa zadovoljstvom. Uvek.” Zadirkivali su jedno drugo, a ona mu je pričala
sve svoje probleme. Svi su bili vezani za Endrjua. Nije imala šta drugo da mu
kaže. “Kad počinje snimanje?”
“Prekosutra. Glumci isprobavaju kostime, kako oni to zovu, već dve
sedmice. Ali neće početi sa snimanjem do prekosutra. Ne moram da budem na
setu do tad. Od sad sam samo savetnik. Režiseri i glumci odrađuju sve.
Verovatno ću samo posmatrati šta se dešava i pomalo prepravljati scene.”
“Jesi li upoznala glumce?”
 “Da, sve osim Džastina Vejkfilda. On je bio na snimanju u Južnoj Americi,
i mislim da se vratio pre nekoliko dana.”
“Moraš da mi ispričaš kakav je”, u glasu mu je bilo nečeg novog, ali ona to
nije primetila.
“Verovatno je kreten. Bilo ko sa takvim izgledom mora biti razmažen do
srži.”
“Možda nije. Možda je dobar čovek.”
“Samo da odradi posao na filmu kako valja, to mi je jedino važno.” To je
bila priča o modernom čoveku koji je delom Apač, o tome šta to za njega
znači, o obavezama, problemima i radostima koji ga prate kroz život zato što
je okrenuo leđa onome što jeste, a na kraju se tome vratio. Bila je to priča o
sazrevanju, prihvatanju samoga sebe nezavisno od rasnih tema. Svi su bili
iznenađeni da je tako moćnu priču napisala žena. Ako bi Džastin Vejkfild
odradio ulogu kako bi trebalo, mogao je da dobije i Oskara, a Dafne je
sumnjala da on to zna. Bio je spektakularni heroj plavušan o kom su. maštale
skoro sve žene u zemlji, pa bi tako doprineo da Apači postanu pravi hit. “Bar
znamo da ume da glumi.”
“Ako budeš imala malo vremena, javi se da mi kažeš kako ide.”
“Hoću, a i želim da znam kako je Endrju, bez obzira koliko sam zauzeta.
Trebalo bi da imam broj u studiju na koji možeš da me dobiješ. Zvaću te čim
ga saznam.” Trebalo je na kraju da idu na set u Vajomingu, ali to je sledilo tek
za nekoliko meseci. Prvo bi trebalo da snimaju scene u Los Anđelesu.
“Zvaću te i kasnije, kad Endrju stigne.”
“Hvala ti, Mete.” Kao i uvek, doneo joj je utehu. Osećala se manje
potresena sinovljevim odlaskom. “Mete?”
“Da?”
“Ko ovo radi za tebe?”
“Šta?” nije razumeo.
“Teši te. Ti si uvek tu za mene, nije fer.” On je bio jedina osoba na koju se
oslanjala poslednjih nekoliko meseci i ponekad je osećala krivicu zbog toga.
“Plaćaš cenu za ljude koje voliš u živom, Daf. Ne moram tebi o tome da
pričam.” Klimnula je glavom na svom kraju veze. Bio je u pravu. A ona je
plaćala. “Zvaću te kasnije.”
 “Hvala ti,” Spustili su slušalice, a ona se pitala šta je radila pre nego što je
upoznala Metjua.
 Dvadeset šesto poglavlje
Snimanje filma Apači je počelo u utorak ujutru, u pet i petnaest, na
zatvorenom setu na zvučnoj pozornici A Kamstok studija. Trebalo je da počne
u ponedeljak, ali nije zbog glavne ženske uloge, Morin Adams, koja je dobila
grip. Na osnovu menadžerovih proračuna, odlaganje je koštalo studio nekoliko
hiljada dolara, ali to je sve bilo uračunato u budžet i dalo je Džastinu Vejkfildu
još jedan dan da prouči scenario i da se posavetuje sa producentom Hauradom
Sternom, starim holivudskim profesionalcem, koji je stalno pušio cigare, nosio
čizme i bio bez dlake na jeziku, ali je i snimao brilijantne filmove, i bio
prepoznat kao genije od strane svojih kolega. Dafne je bila izuzetno
zadovoljna kada je saznala da je on producent.
Dafne je ustala u pola četiri tog jutra, istuširala se, obukla, napravila
kajganu za sebe i Barbaru i bila je spremna da napusti kuću u petnaest do pet.
Limuzina je čekala. Stigle su na set tačno u zakazano vreme i zatekele većinu
ekipe koja se polako okupljala, a producent je već pušio cigare i jeo krofne sa
kamermanom. Morin Adams su šminkali. Džastina Vejkfilda nije bilo nigde.
Dafne je poželela dobro jutro zaposlenom u studiju koji je došao da proveri da
li sve teče po planu. On ju je predstavio producentu koji je ubacio kromu u
džep na košulji i nekoliko trenutaka gledao Dafne prodorno pre nego što joj je
pružio ruku, široko se osmehujući.
“Baš si mala. Ali baš dobro izgledaš, baš dobro.” Onda joj se primakao i
šapnuo uz osmeh: “Trebalo bi da si u filmu.”
“O, Bože, ne!” podigla je ruku u znak protesta i smejala se. Taj čovek je
izgledao neverovatno. Zašao je duboko u šezdesete, imao je lice puno bora
koje su zarađene napornim radom, ali je ono baš zbog toga izgledalo nekako
bolje. Nije bio lep čovek, a verovatno nije bio ni kad je bio mlad, ali Dafne ga
je odmah zavolela. Osetila je i da se ona njemu dopala.
“Uzbuđena si zbog svog prvog filma, gospođice Filds?” pokazao je na dve
stolice i one sedoše pored njega. Svojom krupnom građom je ispunjavao
svoju, a Dafne je izgledala kao dete kada ga je pogledala i opet se osmehnula.
“Da, veoma, gospodine Stern.”
“I ja sam. Dopala mi se knjiga. Zapravo, baš mi se dopala. Biće to
prokleto dobar film! I dopada mi se scenario.” A onda je neodređenog izraza
lica rekao: “I Džastinu Vejkfildu se dopada. Da li si ga upoznala ranije?”
Posmatrao je Dafne koja nije mogla da prokljuvi o čemu razmišlja.
“Ne, nisam još uvek.”
Klimnuo je glavom, “Zanimljiv čovek. Pametan za jednog glumca. Ali ne
zaboravi šta je.” Gledao ju je procenjujući. “Svi su isti. Znam iz višegodišnjeg
iskustva. Svakome od njih fali nešto, ali zato imaju nešto dodatno, nešto
dečije, slobodno i divno. Teško im je odoleti. Ali su sebični, razmaženi i
egocentrični.
Nije ih briga kako si, većinu njih. Samo im je bitno kako je njima. Šokiraće
te kad to prvi put primetiš, ali ako pažljivo posmatraš, videćeš sličnost. Ubrzo
sve postane jasno. Ima izuzetaka, naravno”, naveo je nekoliko imena koja je
čula ih videla na ekranu, “ali su retkost. Ostali su...” Oklevao je i osmehnuo se
kao da je znao tajnu koju ona nije, ali je planirao da joj je uskoro oda. “Pa...
oni su glumci. Zapamti to, gospođice Filds, to će ti pomoći da sačuvaš razum
narednih nekoliko meseci. Izludeće te, kao i mene. Ali na kraju ćemo imati
odličnu sliku, i biće vredno toga, svi ćemo plakati, držati se za ruke i ljubiti se
na rastanku. Svađe će biti zaboravljene, kao i ljubomore i razmirice.
Sećaćemo se šala, smeha i izuzetnih trenutaka. Ima magije u svemu ovome...”
Zamahnuo je rukom pokazujući celu binu. Onda je ustao i naklonio se, a oči su
mu se osmehivale njenima. Zatim je otišao da nastavi dogovore sa
kamermanom. Dafne je njime bila zadivljena, kao i čitavom scenom. Sedela je
i u tišini posmatrala kako tehničari, statisti, kostimografi, snimatelj i zvuka i
zaduženi zaosvetljenje dolaze i odlaze, obavljajući svoje misteriozne zadatke,
dok konačno u pola osam nije nastalo iznenenadno komešanje, a tenzija između
njih porasla. Osetila je da bi trebalo da počnu.
Skoro istog trenutka kada je užurbanost kulminirala, ona je primetila
muškarca koji je izlazio iz garderobe u majici, dukserici sa kapuljačom i u
patikama bez čarapa. Gusta plava kosa mu je padala preko čela, dečački.
Kretao se ka njoj izgledajući kao da ispituje teren i stidljivo, a onda seo u
stolicu u kojoj je do malopre sedeo Hauard Stern. Pogledao je u Dafne, potom
ka setu, pa opet u nju, delujući napeto i nervozno, a ona mu se osmehnula pošto
je razumela kako mu je i pitajući se ko je to.
“Uzbudljivo, zar ne?”, to je jedino čega je mogla da se seti da kaže, a on ju
je pogledao zainteresovano dok je ona tonula u tamne morskizelene oči. Činio
joj se poznatim, ali nije znala zašto.
“Da, valjda. Uvek mi bude loše pred početak. Opasnosti profesije,
pretpostavljam.” Slegnuo je ramenima i u džepu pronašao čokoladicu, strpao
je u usta, a onda, delujući posramljeno jer je bio nepristojan, potražio i drugu u
džepu i pružio je njoj.
“Hvala.” Pogledi su im se opet sreli, a ona je osetila kako se zacrvenela
od njegovog ispitujućeg pogleda.
“Ti si statista?”
“Ne.” Odmahnula je glavom ne znajući šta da kaže. Nije želela da mu kaže
da je ona napisala scenario kako ne bi zvučala previše nadobudno, a on nije
ispitivao dalje. Delovao je previše zauzeto gledajući pripreme na setu, a onda
je nervozno ustao i odšetao.
Kada se vratio, pogledao je u nju, osmehujući se dečački: “Mogu li da ti
donesem nešto za piće?” Bila je dirnuta. Barbara je nestala pre dvadeset
minuta u potrazi za dve šolje kafe. Trenutno ih je nestalo na setu, a ona se
osećala beskorisno, dok je stajala tu besposlena. Dafne je klimnula glavom.
“Naravno. Hvala. Dala bih desnu ruku za šolju kafe.” Na setu je bilo
hladno, osećala se promaja, a ona je bila umorna.
“Doneću ti. Mleko i šećer?” Klimnula je glavom, a on se pojavio trenutak
kasnije noseći dve ogromne vrele šolje. Ništa nije bolje izgledalo od toga.
Uzela je svoju i polako srknula, pitajući se kada će početi. Kada je pogledala
opet u svog dobročinitelja, on ju je posmatrao svojim prodornim zelenim
očima. “Da li si svesna koliko si prelepa?” Pocrvenela je opet i osmehnula se.
“I stidljiva. Volim takve žene.” Onda je prevrnuo očima i nasmejao se samome
sebi. “To je baš glupo reći. Zvuči kao da mi dolazi stotine žena na audiciju
svakog dana.”
“Zar to ovde nije normalno?” oboje su se nasmejali, a on se zainteresovao
za nju. Video joj je u očima da je bila pametna i promućurna; nije bila tip žene
koju bi mogao, ili želeo da prevariš. Svidela mu se i pitao se ko je ona.
“Ne, ne rade to svi ovde. Ima pristojnih ljudi u ovom gradu i ovom poslu...
možda.” Osmehnuo se, srknuo kafu, a onda spustio šolju. “Radoznao sam,
gospođice. Šta radiš ti ovde na setu?”
Bilo je vreme da kaže istinu: “Ja sam napisala scenario, ali to je prvi koji
sam ikada napisala. Sve mi je novo”
Sada je bio još zainteresovaniji. “Dakle, ti si Dafne Filds.” Bio je
oduševljen. “Pročitao sam sve tvoje knjige, a ova mi se najviše dopala.”
 “Hvala.” Delovala je zadovoljno. “Sad ja moram da postavim isto pitanje.
Šta ti radiš ovde?” Kada je zabacio glavu i nasmejao se neverovatnim zvonkim
zvukom, a onda je opet pogledao i jednom rukom sklonio plave uvojke sa lica,
odmah je shvatila i bila je zaprepašćena. Bio je lep koliko i na filmu, ali je
ovde delovao tako drugačije. Nije pripadao ovom mestu, nije ga očekivala u
dukserici i izlizanim farmerkama. “O, moj Bože!”
“Nisam baš on.” Oboje su se nasmejali. Znao je da je shvatila. Bio je to
Džastin Vejkfild. Pružio je ruku kako bi se rukovali. Ruke su im se dodirnule,
pogledi sreli, a ona je osetila magiju iz tog čoveka, dečiju razdraganost,
magnetizam iz njegovog oka koji ju je očarao pre nego što mu je pustila ruku.
“Ja glumim u Vašem filmu, madam. I nadam se da ćete biti veoma zadovoljni
mojom izvedbom,”
“Sigurna sam da hoću”, osmehnula mu se. “Bila sam jako srećna kada si
prihvatio ulogu.”
“I ja”, priznao je iskreno. “To je najbolja uloga koju sam imao godinama
unazad.” Ona je likovala. “Pišeš kao luda.”
“Ni ti nisi loš.” Video joj je u očima da ga zadirkuje, a glasić u glavi joj je
rekao da se igra sa najpoželjnijim Amerikancem. Bio je opijajuć osećaj sedeti
tu pored njega. Iz nekog razloga se po prvi put nakon dugo vremena osećala
kao žena, ne radoholičar ili pisac, ili, čak, Endrjuova majka. Kao žena. Osetila
je njegovu pažnju u načinu na koji joj se obraćao. Dugo nije razgovarala sa
muškarcem, osim sa Metjuom kada je raspravljala o Endrjuu, da nije bila
sigurna šta da kaže. Kad je bila nervozna, vraćala se poslu gde je bila sigurna.
Nije se osećala potpuno bezbedno sa ovim čovekom. Posmatrao ju je previše
pažljivo pa se uplašila da ne kaže previše. Možda bi video usamljenost koju je
uvek tako dobro prikrivala, ili zjapeću prazninu u njenoj duši od kada je Džon
umro.
“Šta misliš o scenariju?”
“Sviđa mi se. Zapravo, veoma mi se sviđa. Hauard i ja smo imali sastanak
o tome juče. Samo mi jedna scena trenutno ne odgovara.”
“Koja?”, pogledala ga je zabrinuto, ali njegove oči su bile blage dok je
posezao ka njenoj stolici i uzimao kopiju scenarija koji je Barbara ostavila tu.
“Ne brini. To je mala scena.” Okretao je stranice. Očigledno je dobro
poznavao scenario. Pokazao je deo koji mu se nije dopao. Pogledala je,
klimnula glavom, a onda se namrštila posmatrajući ga.
 “Možda si u pravu. Ni ja nisam bila sigurna.”
“Videćemo šta će Hauard da kaže. Obojica ćemo morati da menjamo
svašta i da se prilagođavamo pre nego što završimo. Jesi li videla nekad ranije
kako radi?” Odmahnula je glavom, a on se nasmejao. “Onda će ovo biti
poslastica za tebe. Ne daj starom kopilanu da te uplaši. Ima zlatno srce”,
nevaljalo joj se osmehnuo, “ali jezik mu je kao britva. Navići ćeš se. Svi smo
se navikli. Vredi, jer je čovek genije. Naučićeš svašta od njega. Radio sam sa
njim već dva puta i oba puta je bio drugačiji doživljaj. Imaš sreće što je on
producent. Svi imamo sreće.” A onda, dok joj je pogledom mazio lice, šapnuo
je: “Ali smo još srećniji što imamo tebe.” Uz osmeh koji je osetila kao da je
poljubac, napustio ju je da bi se presvukao u garderobi. U tom trenutku se
pojavila Barbara. “Ne mogu da nađem prokletu kafu.”
“Nema veze. Neko mi ju je već doneo.” Dafne je i dalje bila zbunjena.
Džastin Vejkfild je bio neverovatan čovek. Nije bila sigurna da li joj se sviđa
di ne. Očigledno je bio pametan, izuzetno vragolast, zgodan kao sam đavo,
zabavan ponekad, ali nije mogla da shvati da li je stvaran. Kako je iko toliko
lep mogao biti stvaran?
“Izgledaš kao da si imala priviđenje.”
“Možda i jesam. Razgovarala sam sa Džastinom Vejkfildom.”
“Kakav je?” Barbara je sela u praznu stolicu pokušavajući da deluje kao
da nije impresionirana, ali je bila. Umirala je od želje da ga upozna, ali ga još
nije primetila na setu. “Da li je divan kao na ekranu?” Dafne se nasmejala:
“Nisam sigurna. Neverovatno je lep, ali nisam ga čak ni prepoznala kad je seo
pored mene”. “Kako to?”
“Delovao je kao neki klinac. Očekivala sam nešto drugačije.” Dafne se
osmehnula svojoj sekretarici i prijateljici.
“Kažeš mi da ću se razočarati?” delovala je skrhano.
“Ne bih rekla.” Teško, s obzirom na njegov izgled. Dok je sedela
zadubljena u svoje misli o njemu, videla ga je kako izlazi iz garderobe u beloj
rolci i uskim pantalonama od prevrnute kože boje karamela, kakve su zahtevale
scene iz filma. Izgledao je kao mladi, plavi Marlon Brando, a Dafne je čula
Barbaru kako pokušava da dođe do daha.
“O, Bože, prelep je”, Barbara je šapnula, a Dafne se osmehnula dok ga je
posmatrala. Zaista je i bio u tom odelu. Oduzimao je dah dok su mu se mišići
ocrtavali kako je hodao ka njima. Kosa mu je bila zabačena kao što ju je Dafne
videla u filmovima, i sada je izgledao kao Džastin Vejkfild, glumac, a ne
razdragani dečak koji joj je ponudio šolju kafe na setu.
Došao je pravo do Dafne i stao pored njene stolice uz topli osmeh:
“Zdravo, Dafne.” Usne su mu milovale njeno ime.
“Zdravo.” Dafne se osmehnula pokušavajući da deluje pribranije nego što
je bila. “Ovo je moja asistentkinja, Barbara Džarvis. Barbara, ovo je Džastin
Vejkfild.” Rukovao se sa Barbarom ljubazno se osmehujući, a onda se okrenuo
i pozdravio Dafne pre nego što je otišao da se pridruži Hauardu Stern u i
počne sa snimanjem. Barbara je sedela zureći u njega, a Dafne se nagla ka njoj
sa kezom na usnama: “Zatvori usta, Barb. Balaviš.”
“Isuse. Kako taj čovek izgleda!” Nije mogla da prestane da gleda u njega,
a Dafne je prvo gledala u njega, pa u Barbarinu reakciju. Ostavljao je utisak na
žene. U to je bila sigurna. Morala je da prizna da je i sama pod utiskom. Bilo
je teško odoleti.
“Istina. Ali ima važnijih stvari u životu od lepote.” Zvučala je veoma staro
i mudro, a Barbara se nasmejala.
“Me nemoj? Šta, na primer?”
“Tom Harington, ili moram da te podsećam?” Barbara se zacrvenela dok
se osmehivala.
“U redu, u redu.”
“Kako to ide, uzgred?”
Barbara je uzdahnula, delujući, na trenutak, sanjalački: “On je najdivniji
čovek na svetu, Daf! Volim ga i volim njegovu decu.” Ali bilo je nečega što je
prećutala.
“Pa? U čemu je problem?”
“Nema ga.” Barbara se osmehnula. “Nikad nisam bila srećnija u životu, ali
se onda setim da ću jednom morati da se vratim u Njujork.”
“Nećeš morati još dugo. Uživaj u tome što imaš. Ne uništavaj zabavu
razmišljajući šest meseci unapred, zaboga. Ne dešavaju se takve stvari svakog
dana.” Osmehnula joj se nežno. Barbari se to nije desilo nikada ranije. Sa
četrdeset godina je, po prvi put u životu, bila zaljubljena u pravog čoveka.
“To mi Tom govori od početka. Ovako nešto se dešava samo jednom u
životu, i da bi trebalo da ugrabimo priliku dok je imamo.”
 Dafne je bila tužna i daleka na trenutak. “Džef mi je to jednom rekao, kad
smo se tek upoznali...” Um joj je odlutao dok je razmišljala o mužu, a onda je
opet pogledala u Barbaru. “Bio je u pravu. Bude i drugih stvari koje naiđu u
životu. Svaki momenat, svako iskustvo je drugačije. Svaki se dešava samo
jednom. Ako pustiš da trenutak prođe, otišao je zauvek.” Umalo to nije uradila
sa Džonom, i bila je zauvek zahvalna što nije. Naterala je sebe da se vrati u
sadašnjost. “Čak i ovo Barb. Čak i ovo ludo snimanje filma. Nikada više neće
biti prvog filma za mene, neće biti drugog prvog puta u Kaliforniji za tebe...
možda bi trebalo da uživamo, jer je zaista jedinstveno. Nikada ne znaš šta se
krije iza ugla, ili ko.” Iz nekog razloga je pogledala u Džastina Vejkfilda kada
je to rekla, a on se okrenuo kao da je osetio njen pogled. Prekinuo je to što je
radio i pogledao je. Osetila je kako joj niz kičmu prolaze žmarci koje nije
mogla da kontroliše. Pogled mu se izgubio u njenom, a ona je osetila kako je
očarana privlačnom silom koja je izbijala iz njega.
Snimanje filma je počelo u devet i petnaest, a do podne je prva scena
snimljena dva puta. Hauard Stern je urlao na tehničare i nazvao Džastina
plamtećim seronjom, Morin Adams je prasnula u plač i tvrdila da je i dalje
bolesna, a zaposleni u studiju je nestao dok su Dafne i Barbara fascinirano
posmatrale čitavu produkciju. Frizer ih je uveravao da je sve to normalno, a
kada je stiglo vreme za ručak, svi su opet bili prijatelji. Hauard Stern je
obgrlio Džastina rukom i rekao mu da je zadovoljan i uštinuo u prolazu Morin
Adams za zadnjicu. Nije joj smetalo. Poslala je Hauardu poljubac i dala
Džastinu džoint pre nego što je otišla u svoju garderobu da prilegne. Dafne je
stajala sama jer je Barbara otišla da pozove Toma.
“Šta misliš o prvom jutru?” Džastin joj je prišao i stajao u svoj svojoj
neverovatnoj lepoti i u pantalonama od prevrnute kože ispred nje. Pokušala je
da spreči sebe da se prepusti privlačnosti koju je osećala prema njemu.
“Počinjem da verujem da ste svi ludi”, osmehnula mu se pokušavajući da
deluje rezervisano, ali ne odbojno. Taj čovek je bio prokleto prelep!
“Mogao sam to da ti kažem ranije. Ali kako ti se dopala scena?”
“Delovala mi je dobro i prvi put”, iskreno je to rekla. Izgledala joj je
dobro.
“Nije bila. Hauard je bio u pravu. Trebalo je da budem ljut, a nisam bio.
Probaćemo je opet na kraju dana, a sada ćemo da počnemo scenu sa Morin u
njenom stand.” To je bila scena u kojoj su oboje goli, a Dafne je to šokiralo,
mada je ona napisala scenu. Ona je dolazila mnogo kasnije i čindo se kao da bi
je teško snimili odmah nakon uvodne, potpuno bez konteksta. “Ne budi tako
šokirana, mala. Ti si je napisala.” Činilo se da ga to zabavlja.
“Znam. Ali kako će to da bude bez konteksta?”
“Čitavo snimanje je van konteksta. Radimo scenu po scenu, po zapovesti i
ludom planu u Hauardovoj glavi, a onda oni sve to iseku kao špagete,
smućkaju sve zajedno i nekako ispadne dobro. Lud je to posao.” Nije se činilo
kao da mu smeta puno. I činilo se da ga je više interesovala Dafne nego njegov
posao. “Dobar si posao uradila, Dafne.” Njegove oči su je opet milovale.
“Hvala.”
“Mogu li da te zainteresujem za neki budavi ručak u bifeu?”
Htela je da mu kaže da će ručati sa svojom asistentkinjom, ali je onda
shvatda da bi Barbara umrla od sreće ako bude sedela u blizini Džastina
Vejkfilda tokom celog obroka.
“Da, ako mogu da povedem i svoju asistentkinju.”
“Naravno. Idem da se presvučeni. Vraćam se za minut.” Nestao je u
garderobi, i dalje noseći džiont koji mu je dala Morin i pitala se da li će ga
popušiti sada ili kasnije, kad se Barbara vratila.
“Upravo sam nam ugovorila ručak” Dafne je delovala kao da je spremila
neki nestašluk.
“Sa kim?”
“Sa Džastinom. Ne smeta ti?”
Barbara je uzdahula iznenađeno, a Dafne se nasmejala naglas. “Šališ se?”
“Ne.” Čim je to izgovorila, Džastin je išetao iz svoje garderobe u plavim
farmerkama i patikama. I dalje je nosio šminku i kosa mu je bila začešljana
unazad. Ovog puta bi ga Dafne prepoznala, za razliku od njihovog prvog
susreta jutros. Bio je lep koliko i u pantalonama od prevrnute kože i belom
džemperu.
“Spremne, dame?” Dafne je klimnula glavom, a Barbara je zurila. Pratili
su ga do ogromne zgrade bifea gde su zatekle Indijance i kaubojce, dve
južnjačke lepotice, armiju nemačkih vojnika, kao i dva patuljka i gomilu
dečaka.
Barbara je razgledala, a onda je počela da se smeje. “Znate šta? Ovo
izgleda kao cirkus!” I Dafne i Džastin su počeli da se smeju. Jeli su
hamburgere koji su bili kao kamen, a kečap je izgledao kao crvena farba. Posle
toga im je Džastin doneo pitu od jabuke i kafu. Samo trenutak kasnije su bili
opet na setu i Džastin je nestao u garderobi.
Barbara je primakla stolicu do Dafne i dok su sedele čekajući da snimanje
počne, Barbara je razmišljala o Džastinu. Bilo joj je jasno da je zainteresovan
za Dafne, ali uprkos njegovom izgledu, njoj se nije dopao. Bio je pomalo
detinjast i egocentričan. To se primećivalo svaki put kada bi prošli pored
ogledala ili prozora u kom bi mogao da se ogleda. Prošao bi rukom kroz kosu,
ili pogledao sebe u oči. To ju je nerviralo, ali je imala i nepogrešiv osećaj da
se dopao Dafne.
Pre nego što je bilo šta mogla da kaže Dafne, Džastin se pojavio iz
garderobe u belom kućnom mantilu sa kapuljačom i klompama. Bio je lep i
misteriozan, skoro kao monah pod kapuljačom mantila koju je zbacio
zamahnuvši svojim plavim uvojcima, osmehujući se. Trenutak kasnije je u
potpunosti zbacio sa sebe i frotirski mantil i ušetao na set noseći samo svoje
mišićavo telo i udove. Morin Adams je stigla trenutak kasnije skinuvši svoj
ružičasti satenski ogrtač na ivici seta. Šetala se okolo, držala scenario i
provlačila prste kroz kosu. Ali nije ona svima privlačila pažnju, već Džastin.
Pored očigledne fizičke lepote, bilo je neke struje i nekog uzbuđenja koje je taj
čovek izazivao. Dafne se trudila da ne deluje oduševljeno, ali toliko dugo nije
videla golog muškarca da je bila potpuno očarana njegovom sirovom lepotom
i dugim atletskim udovima. “Teško mi je da priznam” rekla je Barbara, “ali on
zaista neverovatno izgleda.” Kada je bacila pogled ka svojoj poslodavki,
shvatila je da je Dafne nije čula. Zurila je u Džastina na način koji je Barbaru
učinio nervoznom. Ali, ko bi mogao da je krivi? Bio je takav kakav je. Džastin
Vejkfild sa ekrana.
Scena je bila očaravajuća i ubrzo su i Barbara i Dafne zaboravile da je
nag. Dafne je bila prikovana gledajući kako oživljava scena koju je ona
napisala. On se menjao, kretao i umotavao u scenu kao u bogati brokatni
ogrtač, prekrivajući svoju golotinju svojom genijalnošću, a nekoliko puta su
joj krenule i suze. Scena je očarala sve koji su posmatrali. Ovaj čovek nije
samo bio prelep, bio je i umetnik u svom poslu. Onda je, kao što ga je i zbacio,
podigao svoj beli ogrtač, navukao ga opet na sebe i stavio kapuljaču na glavu
dok se polako okretao ka Dafne. Delovao je starije nego za ručkom, veoma
umorno, veoma otvoreno, a njegove krupne zelene oči su potražile njene, kao
da ga je zanimalo šta ona misli više od bilo koga drugog.
“Savršeno. To je ono što sam zamišljala dok sam je pisala, i mnogo više.
Kao da si uzeo ono što mi je bilo na umu i otišao još dublje i dalje.” Bilo mu
je veoma drago što je ona bila zadivljena.
“To ja radim, Dafne.” Zvučao je ljubazno i mudro, a njoj se dopalo ono što
mu je sada videla u očima. “To je gluma.” Klimnula je glavom, i dalje
zadivljena njegovim nastupom. Oživeo je njenu knjigu.
“Hvala ti.” Biće to senzacionalan film. A on je bio senzacionalan čovek.
Osetila je kako u njoj nešto treperi od uzbuđenja dok ga je samo posmatrala.
 Dvadeset sedmo poglavlje
Narednih nekoliko sedmica Dafne je posmatrala Džastina Vejkfilda
potpuno fascinirana, dok je on oko njih pleo magičnu mrežu. Ona i Barbara su
ručale sa njim svakog dana u bifeu, a jednom ili dva puta im se još neko
pridružio. Ubrzo je postalo očigledno da Džastin Vejkfild želi da se približi
Dafne. Pričali su o njenim knjigama i njegovim filmovima, njenim dubljim
namerama prema nekim likovima, njenim idejama o radnji u knjigama.
Razgovarali su puno o knjizi Apači, a on je tvrdio kako mu je pomagalo
svakodnevno na setu sve što bi mu ona rekla, da je ona zaslužna za sve, i da je
ona iz njega izvlačila nešto za šta on nije znao da postoji.
“Za to si ti zaslužna, Daf.” Sedeli su na setu i delili limenku soka od
jagode, užasnu mešavinu, kako su oboje tvrddi, ali je to bila jedina stvar koju
je automat imao, a oni su umirali od žeđi. “Ne bih mogao ovo bez tebe. Ovo mi
je najbolja izvedba. Pitaj Hauarda, on će ti reći. Nikada nisam mogao ovoliko
da uđem u lik ranije, ne dan za danom kao sad.” Posmatrao ju je tim napetim,
ogromnim, zelenim očima. “Zaista to mislim. Učinila si nešto divno za mene,
Dafne.” Nije bila sigurna šta da kaže.
“I ti činiš nešto divno za moju knjigu.”
“To je sve?!” delovao je razočarano, kao da je želeo da čuje još nešto. Ali
nije poznavao Dafne, nije znao koliko je pažljiva i koliko su visoki zidovi oko
nje. Iznenadio ju je kada je rekao: “Pričaj mi o svom sinu.” Kao da je osetio
da će pričom o detetu možda spustiti malo svoj štit. Nije pogrešio. Osmehnula
se i pomislila na Endrjua koji je bio tako prokleto daleko.
“On je divan i bistar, veoma poseban. Visok je otprilike ovoliko”, podigla
je ruku da pokaže koliko je visok, a Džastin se osmehnuo, “i vodila sam ga u
Diznilend kada je bio ovde pre nekoliko sedmica.”
“Gde je on inače? Sa ocem?” činilo mu se neobičnim da se žena kao što je
Dafne odrekne starateljstva nad sinom, i u glasu mu se pokazalo iznenađenje.
“Ne. Otac mu je umro pre nego što se rodio.” Bilo je lakše da to kaže sada.
“On je u Nju Hempširu u školi.”
Džastin je klimnuo glavom kao da je to imalo smisla, a onda je pogledao u
Dafnine oči opet: “Bila si sama kada se rodio?”
 “Da.” Nešto u utrobi joj se steglo. Vratio se osećaj usamljenosti koji je
potisnula tako davno.
“Mora da ti je bilo teško.”
“Jeste, i...”, nije želela da mu priča o tome, da mu otkrije da je Endrju
gluv, ili da zna nešto o tim usamljenim godinama. “Bio je to težak period.”
“Da li si tada pisala?” bio je to prvi put da ju je Džastin ispitivao o njoj.
Cele sedmice su pričali samo o Apačima, njenim drugim knjigama i njegovim
filmovima.
“Ne, počela sam tek kasnije. Kada je Endrju krenuo u školu.”
“Da. Kladim se da je teško pisati ako se deca motaju okolo. Dobro je što
si ga poslala u školu.” Nešto se opet steglo u njenoj utrobi kada je to rekao.
Nije mogao da razume šta je ona osećala prema detetu i koliko joj je bilo teško
da se odvoji od Endrjua. Njegov komentar je bio ogledalo njegove sebičnosti
koju je ona prezirala.
“Poslala sam ga u školu jer sam morala.”
“Zato što si bila sama?”
“Iz drugih razloga.” Nešto joj je govorilo da razloge ne treba da mu
otkriva. I dalje je imala duboku potrebu da štiti Endrjua. Imala je osećaj da
Džastin ne bi razumeo. Ne bi ni pokušao, možda, a ona nije želela da
proverava. “Nisam imala izbora.” Odjednom se osetila veoma staro i umorno.
Šta je ovaj čovek znao o takvoj vrsti bola? “Ti nemaš decu, Džastine?”
“Ne. Nikada nisam osetio potrebu za takvim produžetkom sebe. Mislim da
je to vrsta hranjenja ega za većinu ljudi.”
“Deca?” delovala je veoma iznenađeno.
“Da, ne budi tako šokirana. Većina ljudi želi da se razmnoži i nastavi svoju
lozu. Imam svoje filmove za to. Ne moram da pravim decu.” Pomislila je kako
je to čudan ugao posmatranja, ali je njemu možda imao smisla. Pokušala je da
gleda sa njegove tačke. Nije bio bezosećajan čovek. Nije mogao da bude jer je
tako dobro oživeo Apače u proteklih sedam dana. Ako im se mišljenja nisu
slagala, morala je da ih poštuje. Dugovala mu je toliko.
“Jesi li se ženio nekada?” Zanimao ju je. Ko je bio? Šta ga je učinilo
takvim, tako sposobnim da prikaže tuđa osećanja kao što je mogao njena koja
su se nalazda u knjizi?
Odmahnuo je glavom. “Ne. Barem ne legalno.
 Živeo sam sa dve žene. Sa jednom sedam, sa drugom pet godina. Na neki
način, to se nije razlikovalo od braka. Samo nismo imali papire. To, na kraju, i
ne znači puno. Kada neko želi da pobegne, to i uradi, sa papirima ili bez njih.
A ja sam ostao da ih izdržavam obe pošto su otišle.” Klimnula je glavom. Na
kraju krajeva, tako je njoj bilo sa Džonom, Ali je verovala da bi se na kraju
venčali. Možda bi imali i decu jednog dana, mada ni Džon nije imao silnu
potrebu za njima. Želeo je samo nju. I Endrjua, naravno.
“Da li sada živiš sa nekim?”, osetila se nepristojno jer ga ispituje, ali već
su toliko toga znali jedno o drugome. Skoro da su živeli zajedno po petnaest
sati dnevno poslednjih sedam dana. Počeli su da se osećaju kao da su na
pustom ostrvu ili na brodu, gde su zajedno zatočeni na intiman način.
Džastin je odmahnuo glavom. “Nisam živeo dugo ni sa kim. Sa nekim sam
na prekide u vezi poslednjih godinu dana, ali uglavnom nisam, jer ona ne
razume probleme ovog posla, a trebalo bi. Glumica je, iz Ohaja, ima dvadeset
dve godine, i ona prosto ne razume u kom sam ja fazonu.”
“ A kakavjeto fazon? Da li zadirem u privatnost?” Dafnin glas je bio
obazriv, ali on se osmehnuo. Nije mu smetalo pitanje, dopalo mu se. Ona mu se
dopadala i želeo je da ga upozna.
“Ne zadireš u privatnost, Daf. Dok se snimanje ne završi, poznavaćemo
jedni druge uzduž i popreko.” Oklevao je na trenutak razmišljajući o pitanju.
“Ne znam kako da ti to objasnim, ali ne želim da se vezujem opet za nekoga ko
ne razume ovaj posao. Naporno je kad moraš stalno da se pravdaš. Ona je
ludački ljubomorna, a ja ne mogu da se pravdam nekome dan i noć. Potrebna
mi je sloboda. Potrebno mi je vreme da razmišljam o onome što radim, kuda
idem, ko sam, šta mislim i osećam. Bolje mi je da sam sam, nego sa nekim ko
me guši.” Bilo je lako složiti se sa onim što je govorio i Dafne je klimnula
glavom. Onda se on nasmejao i odmahnuo glavom: “U prevodu, to ti je kao da
sam rekao 'ona me ne razume'. Čula si to i ranije?”
“Da”, srknula je njihov zajednički soki nasmejala se, “jesam. Mislim da je
to razlog zašto sam ja sama. Bilo bi naporno nekome stalno objašnjavati zašto
radim osamnaest sati na dan, a onda se uvlačiti u krevet u šest sati ujutru mrtav
umoran. To me održava, ali ne veruj em da bi to nekom drugom tako delovalo.
Ne bih mogla drugačije. A opet, normalan čovek to ne bi trpeo.”
“Sumnjam.” Osmehnuo se osetivši sličnost sa njom. “Razumeo bi samo
neko sa istim navikama. Ponekad čitam cele noći dok sunce ne izađe. To je
divan osećaj.”
 “Jeste”, i ona se osmehnula. “Volim to. Možda prosto dođemo do tačke u
životu kada je bolje biti sam. Nisam nekada tako mislila, ali sada mislim.
Meni je tako dobro.” Dodala mu je sok, a on ga je ispio do kraja i spustio.
“Mislim da se ne slažem sasvim sa tim. Ne želim da budem sam zauvek, ali
ne želim ni da budem sa pogrešnom osobom. Čini mi se da sam došao do tačke
kada mi je bolje da sam sam nego sa pogrešnom ženom. Ipak, i dalje verujem,
moram, da tamo negde postoji neka osoba koja bi mi odgovarala i koja bi me
usrećila. Samo je nisam još uvek pronašao.”
Dafne mu je nazdravila praznom konzervom: “Srećno.”
“Misliš da je to nemoguće?”, bio je iznenađen.
Njeno pisanje nije ukazivalo na to. Činilo se da veruje u ljubav i srećne
veze. Ali je jasno razumela i nesreću, i gubitak.
“Ne mislirn da je nemoguće, Džastine. Imala sam to dva puta.”
“I? Šta se desilo?”
“Obojica su umrli.”
“Sranje”, delovao je kao da razume.
“Jeste. Ne dobijaš više prilika od toga.”
“Dakle, odustala si?”
Bili su iskreni, pa je nastavila tako. “Manje-više. Imala sam sve što želim,
sada imam posao i svog sina. To je dovoljno.”
“Stvarno?”
“Za mene jeste. Zasad. Bilo je tako već dugo i nemam nameru da menjam
bilo šta.” To nije bilo potpuno istinito. Imalo je trenutaka kada je čeznula za
nekim ko bi je držao, ali je očajnički strahovala od mogućeg gubitka.
“Ne verujem”, gledao ju je u oči, ali nije mogao da nađe odgovore koje je
tražio.
“Šta ne veruješ?”
“Da ćeš tako biti srećna.”
“Jesam. Uglavnom. Niko nije srećan stalno, ne, ako je istinski zaljubljen.”
“Ne možeš biti srećna zauvek ako si sama, Daf. Nije zdravo. Izgubila si
dodir sa stvarnošću.”
“Jesam li? To si pročitao u mojim knjigama?”
 “U tvojim knjigama sam čitao o patnji, o nesreći i usamljenosti. Neki deo
tebe vrišti.”
Osmehnula se nežno tada. “Zvučiš kao muškarac, Džastine, koji ne veruje
da žena može da preživi sama. Rekao si mi da si srećan sam, zašto ne bih
mogla i ja da budem?”
“Za mene je to trenutno”, bio je iskren. “Za mene nije.”
“Ti si luda.” Ta ideja ga je nervirala. Bila je prelepa, živa, inteligentna
žena. Šta je radila pokušavajući da se osami do kraja života? “Sve to je
glupost.” Ali je bilo i izazov. Nije mogao da posmatra šta radi od svog života.
“Ne uznemiravaj se. Savršeno sam srećna.”
“Nervira me pomisao da traćiš svoj život. Prelepa si, dođavola, Dafne, i
prijatna i nežna, i imaš neverovatan um. Zašto isključuješ sebe?”
“Izvini što sam ti rekla”, ali nije bila preterano uznemirena. Prihvatila je
svoj život i bila je relativno srećna.
Tada ih je Hauard Stern pozvao sve da se vrate na set na još šest sati
posla. Kada su napustdi set tog dana, Džastin je morao na piće sa prijateljem,
a Dafne je otišla sa Barbarom i nije ga videla. Vratile su se kući, Dafne se
istuširala, a onda otišla da pliva u bazenu na prijatnom noćnom vazduhu.
Barbara je došla da joj kaže da ide da se vidi sa Tomom.
“Možda se vratim, a možda i ne.”
“Blago tebi.” Dafne se smejala dok je plutala u bazenu. “Pozdravi Toma”
“Hoću. Ne zaboravi da večeraš. Izgledaš iscrpljeno.”
“I jesam. Ješću nešto pre nego što legnem”, a želela je i da zove Metjua to
veče pre nego što bude prekasno. Sa čudnim radnim vremenom na setu i
vremenskom razlikom između Kalifornije i Nju Hempšira, bilo je sve teže i
teže zvati ga. “Lepo se provedi, Barb!”
“Hvala, hoću”, dobacda je preko ramena dok je odlazila, a Dafne je
plutala u bazenu još malo, potom se umotala u peškir i otišla do frižidera da
uzme nešto za jelo pre poziva. Spustila je peškir na šank i stajala u kuhinji u
malenom crvenom bikiniju dok se voda slivala na kuhinjski pod. Kada je pošla
rukom ka telefonu da pozove Metjua, čula je zvono na vratima, i pitala se ko li
je to. Pomislila je da se možda Barbara vratila po nešto, ali je zaboravila
ključeve.
Dafne je otišla do ulaznog hodnika i pokušala da kroz prozor vidi ko je to
bio. Ali ko god da je bio, stajao je leđima okrenut i preblizu vratima da bi
mogla da ga vidi. Mogla je samo da vidi deo jednog ramena, pa je stala uz
vrata i pitala ko je.
“Ja sam, Džastin. Mogu li da uđem?”
Otvorila je vrata iznenađena i stajala posmatrajući ga. Nosio je bele
leviske, belu košulju i sandale. Njegov zlatni ten je delovao još tamnije noću,
dok je stajao tu kao dečak, osmehujući se. “Ćao. Kako si me pronašao?”
“Studio mi je dao tvoju adresu. Da li je to u redu?”
“Šta je bilo?” nije se čula sa njim i bila je više nego iznenađena. Bila je
umorna, gladna i mokra, a ovo je bilo njeno slobodno vreme i bila joj je
potrebna samoća.
“Mogu li da uđem?”
“Naravno. Hoćeš nešto da popiješ? Sačekaj samo da se obučem.” Iznenada
je postala svesna da nosi samo crveni bikini i postalo joj je neprijatno pred
njim.
“Ne moraš. Ti si mene videla i sa manje odeće”, osmehnuo se dečački, a
ona se nasmejala.
“To je drugačije. To je bilo zbog posla. Ovo nije.”
“Kakav mi je to posao! Jesi li se ti nekada skidala gola da odeš na posao?”
“Mogu da se setim nekih drugih koji jesu.”
Dopadao mu se njen smisao za humor. “Da li ti to želiš da kažeš da je
gluma kao prostitucija?”
“Ponekad” rekla je preko ramena dok je nestajala u svojoj spavaćoj sobi, a
on se borio sa porivom da je prati.
“U pravu si.”
Kada se vratila nosila je svetloplavi kaftan koji je odgovarao boji njenih
očiju, očešljala je kosu i obula sandale. Posmatrao ju je odobravajući i
klimnuo glavom.
“Izgledaš divno, Daf.”
“Hvala. Šta mogu da učinim za tebe? Mrtva sam umorna. Upravo sam htela
da večeram, pa da legnem.”
“Shvatio sam i deluje ozbiljno. Krenuo sam na žurku pa sam pomislio da bi
htela da mi se pridružiš. Kod Tonija Tria. Možda ti se dopadne.” Toni Tri je
dobio nekoliko Gremija za pet godina i bio je verovatno jedan od najboljih
pevača u zemlji. Bila bi zainteresovana da ga upozna bilo kad, ali ne večeras.
“Zvuči zabavno, ali iskreno, ne mogu.”
“Zašto?”
“Jer sam iscrpljena. Zaboga, danas si se ubio od posla, zar nisi umoran?”
“Ne. Volim svoj posao, pa se ne umaram.”
“I ja volim svoj, ali me i dalje iscrpljuje.” Osmehnula mu se jer nije želela
da zvuči grubo. “Zaspala bih stojeći.”
“To je u redu. Pomislili bi da si naduvana. Uklopda bi se.” Smejala se
njegovom brzom odgovoru i odolela porivu da mu razbaruši savršeno
začešljanu plavu kosu.
“Ne budi tvrdoglav. Mrtva sam. Hoćeš sendvič pre nego što odeš? Pravim
sebi. Nemam sok od jagode, ali možda imam pivo.”
“To zvuči super. Gde je Barbara?”
“Napolju sa društvom.” Dala mu je pivo iz frižidera i počela da pravi
sendviče. Džastin se smestio na barsku stolicu za šankom i posmatrao je.
Mogao je da vidi njenu golu siluetu ispod kaftana i dopalo mu se to što je
video. Više bi mu se dopala u bikiniju, ali i ovo je moralo da posluži.
“Barbara izlazi?”
“Da. Verovao ili ne, i ona je ljudsko biće.” Pre nekoliko dana su njih dvoje
odlučili da se ne dopadaju jedno drugom. Barbara je verovala da je on ispod
svog tog šarma bezdušno kopile, a Džastin je verovao da je ona matora
vestalka. “Ti si kao neka matora učiteljica”, rekao joj je konačno kada se po
ko zna koji put isprečila između njega i Dafne. Osetila je koliko je Dafne bila
slaba na njegov šarm, mada je Dafne to poricala. Barbara je u njemu videla
nešto ružno, što Dafne nije mogla da vidi.
“Ima li Barbara dečka?” Džastin se pretvarao da je iznenađen, govoreći
istim tonom za šegačenje koji je uvek koristio za nju.
“Da, izuzetno dobrog, zapravo.” Sela je na barsku stolicu za šankom preko
puta njega. Možda nije loše što je svratio. Bilo je lepo imati društvo uz jelo,
mada je to značilo da neće moći da pozove Metjua, jer će već biti kasno kad
on ode. “Njen prijatelj je advokat.”
“To ima smisla. Verovatno poreski zakon.”
 “Filmski, mislim.”
“Gospode, verovatno nosi poslovna odela i zlatne lance.”
“Hajde, Džastine, budi fin.”
“Zašto? Mislim da je uštogljena gadura. Ne sviđa mi se.”
“Ona je divna žena. Ti je ne poznaješ.”
“Ne želim da je upoznam.”
“Uzajamno je, što nije tajna. Mislim da se oboje ponašate kao deca.”
“Ona me mrzi”, žalio se, a Dafne se nasmejala. “Ne mrzi te. Ne odobrava
te i ne poznaje te. Bila je povređena u prošlosti i to je učinilo da bude
nepoverljiva prema muškarcima.”
“U to verujem,” Osetio je nepoverenje koje je gajila prema njemu i to ga je
nerviralo. “Ne mogu ni kafom da je ponudim, a da me ne napadne.” Dafne je
znala za to i već je rekla Barbari da se malo smiri. “Drago mi je što si sama.
Štiti te kao stražar iz Vatikana, kad god sam blizu.”
“Posesivna je, to je sve. Mnogo toga smo prošle zajedno.”
“Ponaša se kao da ti je majka.” Dafne se osmehnula. “Ponekad mi to dobro
dođe.” Imala je toliko toga na plećima, sama, toliko dugo. Barbara je bila
jedina osoba u životu na koju je svalila deo tereta.
Dok je govorila, on je skliznuo sa stolice i obišao oko šanka. Stao je
ispred nje i uzeo joj lice među svoje ruke. “Dafne. Tako si lepa i poželjna
žena. Želim te.” Osetila je šok kako je protresa, ali istovremeno i dugo
zaboravljenu glad među nogama.
“Džastine, ne budi blesav”, glas joj je bio tih i uplašen.
“Nisam blesav”, izgledao je uvređeno. “Pao sam na tebe kao tona cigala, a
ti se igraš ove glupe igre i kriješ se iza tih zidova. Zašto? Zašto mi ne dopustiš
da te volim, Daf?” Oči su mu skoro zasuzile, a njene su bile širom otvorene.
“Džastine, molim te... moramo da radimo zajedno... bila bi ogromna greška
da...”
“Da šta? Da se zaljubimo? Toga se plašiš? Zašto? Oboje smo snažni,
inteligentni, talentovani ljudi. Ne mogu da smislim bolju kombinaciju. Nikada
nisam upoznao nekoga kao što si ti, a ti verovatno nikada nisi upoznala nekoga
kao što sam ja. Zašto bi to propustila? Ko zna koliko si stroga prema sebi!?
Jednog dana ćeš se probuditi kao starica i biće sve gotovo, i moći ćeš sebi da
kažeš da si bila verna uspomeni na dva muškarca. Zašto, Dafne... zašto?” Onda
joj se primakao i poljubio je, prekrivajući njena usta svojima i primoravajući
njene usne da se razdvoje, dok svojim jezikom nije ušao u nju. Osetila je kako
joj se dah ubrzava, dok ju je držao u svom naručju. Bez daha, izvukla se iz
zagrljaja i ustala. Bila je majušna spram njega, ali ga je preklinjala pogledom.
“Džastine, molim te... nemoj...”
“Želim te, Daf. I neću te pustiti da mi pobegneš. Ne mogu da verujem da ne
osećaš ništa prema meni. Previše dobro se razumemo. Razumem svaku reč
koju si ikada napisala, a ja mogu da vidim u tvom pogledu, dok radim, da i ti
moj posao razumeš.”
“Kakve to veze ima?” I dalje je bila pola besna, a pola uplašena. Pojavio
joj se na pragu, poljubio je i sada pokušavao da joj okrene svet naglavačke.
Nije želela to da dopusti. Bilo je opasno. Snimali su film zajedno, to je sve.
Nije želela da spusti štit. “Šta želiš od mene, zaboga? Seks na brzinu? Aferu
od šest meseci? Imaš deset miliona starleta u ovom gradu, Džastine. Idi kresni
neku.” Oči su joj bile pune suza pa je skrenula pogled. “I ostavi me na miru,
dođavola.”
“To želiš?”
Klimnula je glavom i dalje okrenuta leđima.
“U redu. Ali razmisli o ovome što sam rekao. Neću ništa na brzaka, Daf.
Mogu to da imam kad god želim i gde god želim. Ali ne mogu da imam ženu
kao što si ti. Nema nikoga kao što si ti. Znam. Tražio sam.”
Okrenula se ka njemu: “Onda nastavi da tražiš. Naći ćeš nekoga.”
“Ne, neću.” Oči su mu bile tužne. Konačno je našao ono što želi, ali ona
nije želela njega. To nije bilo pravedno, a želeo ju je tu, u njenoj kuhinji. Nije
hteo da je primorava. Znao je da bi je tako zauvek izgubio. Možda bi dobio
šansu, ako bi Čekao. “Želim da razmisliš o ovome što sam ti rekao večeras,
Dafne. Razgovaraćemo opet.”
“Ne, nećemo.” Dugim koracima je odmarširala do vrata i širom ih otvorila
za njega. “Laku noć, Džastine. Vidimo se sutra na setu, i ne želim da
raspravljamo o ovome. Ikada. Da li je to jasno?”
“Ne postavljaš ti granice, Dafne. Ne za mene”, u oku mu se na trenutak
video bes, ali onda se dečački sjaj vratio na površinu.
Dafne se nije dala poljuljati. ,Ja postavljam svoje granice. Možeš da ih
poštuješ ili da me se kloniš. Neću da imam posla sa tobom ako ne poštuješ
kako se osećam.”
“Sve što osećaš je pogrešno.”
“Ne možeš ti da mi pričaš o tome. Donela sam svoje odluke, i živim sa
njima. Smislila sam davno šta želim.”
“I pogrešila si.” Očešao joj je usne svojima, još jednom. Kada je otišao,
zalupila je vrata iza njega i oslonila se na njih. Celo telo joj se treslo. Najgore
je bilo to što je mislila istinski sve što mu je rekla, godinama je verovala u to,
a opet je njeno telo vrištalo za njim svaki put kada bi je poljubio. Nije želela
da opet bude povređena, da voli opet i opet izgubi. Nije to želela bez obzira
šta joj on rekao. Kada se vratila u kuhinju pogledala je mesto na kom su sedeli
i osetila kako joj celo telo podrhtava sećajući se poljupca. Mučno je
zastenjala, uzela njegovu praznu pivsku flašu i bacila je o zid.
 Dvadeset osmo poglavlje
“Kako je bilo na zabavi sinoć?” Dafne je pokušala da se ponaša normalno
dok su sedeli za praznim stolom u bifeu. Svi su završili ranije i vratili se na set
pa su njih dvoje ostali sami. Džastinove oči su izgledale namučeno kada su se
srele sa njenim.
“Nisam išao.”
“Ah. Šteta.” Pokušala je da promeni temi: “Mislim da snimanje ide dobro
danas.”
“Ja ne mislim” odgurnuo je tanjir i pogledao je. “Ne mogu da razmišljam
trezveno. Izludela si me sinoć.” Nije mu rekla da je i ona ležala budna skoro
pola noći, boreći se sa svojim osećanjima, i pitajući se da li će je pozvati.
Imala je ludački pomešane emocije prema njemu, a njihova žestina ju je
uznemiravala. Nije želela da oseća to što je osećala. Nije želela da oseti to
ikada više. “Kako možeš ovo da nam radiš?” Izgledao je kao dečačić kom su
oteli Božić. Spustila je sendvič i zagledala se u njega.
“Ne radim ništa 'nama', Džastine. Nema 'nas' zaboga. Ne stvaraj nešto što
će nam na kraju zakomplikovati živote.”
“O čemu ti to dođavola pričaš? Šta je kompikovano? Ti si slobodna, ja
sam u potrazi. U čemu je problem? Reći ću ti ja”, govorio je siktavim šapatom,
a ona se nadala da niko neće čuti. Bilo je puno aktivnosti oko njih, a nije
izgledalo kao da ih neko posmatra, na njeno olakšanje. “Tvoj problem je što ne
želiš da dopustiš sebi da osećaš opet. Nemaš petlje za to. Mora da si nekada
imala jer to vidim u tvojim knjigama. Sada, odjednom, nemaš hrabrosti da
izađeš iza tog zida i da budeš žena. Znaš šta? To će se pokazati i u tvom
pisanju, ako ne budeš pazila. Ne možeš da vodiš takav život i da očekuješ da
ostaneš ljudsko biće. Nećeš. Možda već nisi. Možda sam zaljubljen u iluziju...
fikciju... san.”
“Ne poznaješ me. Kako možeš biti zaljubljen u mene?”
“Misliš da te ne vidim? Misliš da te ne čujem u knjigama? Misliš da ne
razumem Apače? Šta misliš da radim svakog dana tamo? Proživljavam šapate
tvoje duše. Dušo, poznajem te. O, da, poznajem te. Ti sebe ne poznaješ. Ne
želiš. Ne želiš da se setiš ko si, ili šta si. Da si žena i to baš dobra, sa stvarnim
potrebama, sa srcem i dušom, čak i telom koje je gladno za mojim, kao što je
moje za tvojim. Ali ja sam barem iskren. Znam šta želim i ko sam, ne bojim se
da se borim za to. Hvala Bogu na tome.” Ustao je i otišao od stola, zalupio
vrata bifea i besno odmarširao do seta. Kada je nekoliko minuta kasnije
krenula i Dafne, morala je da se osmehne. Nema puno žena u zemlji koje imaju
petlju da odbiju Džastina Vejkfilda. Bilo je i tužno i smešno u isto vreme.
Gledala ga je kako radi na istoj sceni iznova i iznova tog popodneva, i
večeri, i do kasno u noć. Hauard Stern je urlao na sve; čak ju je naterao da
napravi neke izmene u sceni da vidi da li bi to išlo. Problem nije bio u njenom
scenariju nego u Džastinovom raspoloženju. Bio je očajnički nesrećan, i želeo
je da ceo svet to zna.
Na kraju, u deset sati, sedamnaest sati nakon što su se svi pojavili na poslu
tog jutra, Hauard Stern je bacio svoj šešir uz gađenje. “Nemam pojma šta je sa
vama kopilanima danas, ali ceo ovaj dan je bio mlaćenje prazne slame.
Vejkfllde, reši se slinavog ponašanja i tih žalosnih izraza lica. Želim da se svi
vratite ovde sutra u pet sati ujutru, i šta god da je problem, bolje bi vam bilo
da ga prokleto rešite” To su poslednje čuli od njega pre nego što je otišao, a
Džastin se zatvorio u svoju garderobu ne dajući Dafne drugu šansu. Ali se
postarao da prođe pored nje, kako bi mogla da vidi koliko se jadno osećao.
Tiho je otišla do limuzine sa Barbarom, naslonda se na sedište uzdahnuvši
iscrpljeno.
“Lep dan, je li?” Barbara se smešila dok su odlazile kući, ali Dafne nije
bila raspoložena da priča. Razmišljala je o Džastinu i pitala se da li greši.
Sledeći dan je bio malo bolji, ali ona i Džastin uopšte nisu govorili.
Hauard ih je pustio kući u pola osam. Rekao je da mu je dosta svih njih za
godinu dana.
Sledećeg dana se osetila neka magija u vazduhu. Kada je Džastin stigao na
set, bilo je neke gladi, besa i vatre u duši, koja mu se videla u očima, i sve je
oduvao svojom glumom. Na kraju četvoro satnog snimanja, skoro bez
ponavljanja scena, Hauard je pojurio ka njemu i poljubio ga u oba obraza, a
cela ekipa je klicala. Iz nekog razloga je Džastin živnuo, a Dafne se osećala
manje krivom dok je hodala ka bifeu na ručak. Iznenadila se kada je seo za
njen sto. Pogledala ga je, stidljivo se osmehujući.
“Divan si bio danas, Džastine.” Nije pitala šta mu je promenilo
raspoloženje. Šta god da je bilo, drago joj je da se desilo.
 “Morao sam. Osetio sam da to dugujem Hauardu. Svi su ispaštali zbog
onoga što sam osećao.”
Klimnula je glavom, gledajući u svoj tanjir, pa u njega. “Žao mi je što sam
te uznemirila.”
“I meni. Ali mislim da si vredna toga.” Htela je da plaće kad je to
izgovorio. Nadala se da je odustao. “Ali ako je ovo to što želiš, Daf, moraću
to i da prihvatim. Mogu li da ti budem prijatelj?”, rekao je to tako ponizno i sa
toliko nežnosti da su joj se oči napunile suzama. Uzela ga je za ruku.
“Već si mi prijatelj, Džastine. Znam da me je teško razumeti, ali mnogo
bolnih stvari mi se desilo u životu. Ne mogu drugačije. Prihvati me kakva
jesam. Biće lakše oboma.”
“Teško mi je, ali ću pokušati.”
“Hvala ti.”
“Ne mogu da prestanem da osećam to što osećam.” I dalje je mislila da je
ne poznaje, i bila je nesrećna što je tako uporan, ali je možda on prosto bio
takav. Ako su stvarno prijatelji, mora i ona njega da prihvati.
“Pokušaću da poštujem to.”
“A ja ću poštovati tebe”, a onda se zakikotao i šapnuo, “ali i dalje mislim
da si luda.” Smejala se izrazu njegovog lica i nije mogla da odoli da mu ne
kaže o čemu je mislila pre neki dan.
“Shvataš li da sam ja verovatno jedina žena u Americi koja te ne želi u
svom krevetu?”
“Hoćeš orden za to?”, delovao je veselo i ona se smejala.
“Da li ih dodeljuješ?”
“Što da ne, ako će te to učiniti srećnom.” Zatim su nastavili da pričaju o
snimanju filma, a te noći se pojavio na njenim vratima sa plaketom koju su mu
napravili rekviziteri. Bila je to bronzana plaketa, pažljivo napravljena i
izvrsno ugravirana. Bio je to orden gospođici Dafne Filds za hrabrost iznad
očekivane u držanju Džastina Vejkfilda podalje od svog kreveta. Prasnula je u
smeh kada ju je videla, poljubila ga u obraz, i pozvala ga na pivo.
“Želela si orden, a ja sam to bukvalno shvatio.”
Spustila ga je na šank i dala mu pivo i čašu. “Jesi li jeo?”
“Jeo sam hamburger posle posla. Šta kažeš na plivanje u tvom bazenu?”
Već je prošlo osam sati, ali noć je bila prelepa i Dafne je pala u iskušenje.
“Mogu li da ti verujem?”
“Šta? Misliš da ću ti piškiti u bazen?” Za čoveka svojih godina, bio je više
dete nego odrasla osoba i ona ga je volela zbog toga. Prijalo joj je to s
vremena na vreme, ali nekad je umelo da je izludi.
“Znaš ti na šta mislim, Vejkfilde”, posmatrala ga je prodornim pogledom.
“Znam, Fildsova”, uzvratio je pogled, zadirkujući je. Onda se nasmejao.
“Da, možeš da mi veruješ. Zaboga, baš si luda, Daf. Baš ulažeš puno truda u
potiskivanje svojih emocija. Da h je vredno toga?”
“Da” osmehnula se, “verujem da jeste.”
“Pa, niko ne može da kaže da si laka. Bar ja ne mogu.” A onda ju je
pogledao tužno i nekako usamljeno: “Ili je možda do mene?”
“Džastine”, nije želela da veruje u to, “naravno da nije, bleso. Ovakva sam
već dugo i srećna sam tako. Ne želim da menjam bilo šta.”
“Shvatio sam.”
“A ja sam dobila orden”, smešila mu se nežno, a onda pokazala rukom ka
spavaćoj sobi. “Idem da obučem kupaći.” Obukla je skromni, mornarskoplavi
bikini, a kada je izašla, on je već bio u bazenu.
“Voda je fantastična.” Zaronio je ka dnu bazena, a ona je mogla da nasluti
da je nosio bele kupaće gaće. I Dafne je zaronila pažljivo i našli su se na dnu
bazena. Tada je shvatila da su bele kupaće gaće zapravo samo deo kože koji
nije osunčan. Kada su izronili, pogledala ga je ne odobravajući.
“Džastine, tvoje kupaće...”
“Ne volim da ih nosim. Smeta ti?”
“Imam li izbora?”
“Ne.” Nacerio se veselo i zaronio opet, golicajući joj pritom stopala.
Zatim je izronio kao delfin i povukao je sa sobom ka dnu. Otimala se, gurajući
ga od sebe. On ju je povukao bliže igrajući se. Tako su se igrali desetak minuta
dok na kraju Džastin nije usporio.
“Uvek imaš ovoliko energije posle posla?”
“Samo kad sam srećan!”
“Za odraslog muškarca, prilično se ponašaš kao dete.”
 “Hvala ti.” Niko ne bi mogao da pogodi da je imao četrdeset godina, ali je
Dafne morala da prizna da se i ona osećala mlade u njegovom društvu.
“Izgledaš divno u bikiniju, Daf. Ali bi bolje izgledala bez njega.”
“Ne budi napast.” Zamahnula je nekoliko puta, a onda se popela
stepenicama i izašla iz bazena. Umotala se u peškir okrenuvši mu leđa, ali je
bila svesna da je i on izašao iz bazena. “Imaš peškir na stolici.”
“Hvala.” Kada se okrenula, nije ga iskoristio. Umesto toga je stajao ispred
nje u svoj svojoj prelepoj nagosti dok je voda kapala sa njega, a mesečina ga
obasjavala sa neba punog zvezda. Zaćutali su na trenutak, ali je delovalo kao
večnost, a onda je on načinio korak napred i uzeo je u naručje. Poljubio ju je
uz svu nežnost njegove detinje duše, i držao ju je, a ona je osetila da drhti kao i
onda, ne znajući da li je od želje ili od hladnoće. Nije mogla sebi da objasni
zašto je stajala tu i dozvoljavala mu da je drži. Osećala je kako njene usne
uzvraćaju, dok su se ljubili. Činilo se da su prošli sati kada se konačno
okrenuo od nje, umotao se u peškir koji je spremila za njega, pokušavajući da
prikrije žar koji se u njemu probudio. “Izvini, Daf.” Bio je to glas dečaka dok
je stajao leđima okrenut, a ona nije znala šta da kaže. Želela ga je silno u tom
trenutku. Nežno mu je dodirnula leđa rukom.
“Džastine... u redu je... ja...” Okrenuo se ka njoj, a pogledi su im se sreli.
“Želim te, Dafne. Znam da ne želiš to da čuješ. Volim te.”
“Ti si lud. Ti si divlji, ludi dečak u telu muškarca.” U tom trenutku se setila
Hauardovog upozorenja... seti se da su svi glumci deca. I Džastin je bio. Ili
nije? Nije izgledao kao dete sada kada je koraknuo ka njoj i obuhvatio joj lice
rukama.
“Volim te. Možeš li da poveruješ u to?”
“Ne želim da verujem.”
“Zašto?”
“Ako poverujem”, oklevala je dok joj je celo telo drhtalo na toplom
vazduhu, “i dopustim sebi da te volim... jednog dana ćemo biti povređeni, a to
ne želim.
“Neću te povrediti. Nikada. Kunem se.” Uzdahnula je i naslonda glavu na
njegove nage grudi dok ju je on privlačio u svoje naručje. “To niko ne može da
obeća.”
“Neću da umrem kao ostali, Daf. Ne možeš da se plašiš zauvek.”
 “Ne plašim se. Plašim se da izgubim ono što volim... da povredim nekoga i
da budem povređena...”
Odmakao ju je od sebe tada i pogledao je u oči da bi mogla da vidi, kao
kada je ona to radila sa Endrjuom da bi joj čitao sa usana.
“Nećeš biti povređena, Daf. Veruj mi.” Htela je da ga pita zašto, ali nije
mogla više da se bori protiv toga i reči su smetale. Čak i njoj. Dopustila mu je
da je poljubi i da je drži, a malo kasnije ju je odneo u spavaću sobu gde su
vodili ljubav do zore. Ustali su zajedno sledećeg jutra, a on joj je skuvao kafu
i napravio tost pa su stajali zajedno pod tušem ljubeći se i smejući se. Dafne
više nije mogla da se seti zašto se borila tako jako i toliko dugo da bude sama.
Kada je Barbara došla od Toma u pet sati da ide u studio sa Dafne,
šokirala se zatekavši Džastina u kuhinji u belim farmerkama i bosonogog.
“Lepo si provela veče, Barb?” Gledali su jedno drugo u oči, dok su stajali
tu. Imala je divljački nagon da zaštiti Dafne od njega, ali znala je da je sada
prekasno.
“Jesam, hvala”, oči su rekle sve što je mislila i on je razumeo.
U pet i petnaest svi su ušli u Dafninu limuzinu i odvezli se do studija.
Džastin je glumio fantastično, a kada su svi otišli na ručak, njih dvoje su se
ušunjali u njegovu garderobu i vodili ljubav do dva sata po podne, kada su se
vratili na set da snimaju film.
 Dvadeset deveto poglavlje
Rad na filmskom setu je kao da si zarobljen u liftu celog leta i nijedna tajna
ne može ostati tajna. Za sedam dana su svi na setu znali da su Dafne i Džastin
ljubavnici, a samo se Hauard usudio da prokomentariše jednog jutra, uz krofne
i kafu.
“Nemoj da kažeš da te nisam upozorio. Svi su oni kao deca. Razmažena
deca.” Ali Dafne je već bila očarana Džastinom.
Slao joj je cveće na set, pekao kolače u njenoj kuhinji u ponoć, kupovao
joj bezbrojne male, značajne poklone, i vodio ljubav sa njom gde god i kad
god je mogao. Noću su ležali pored bazena, a on joj je recitovao ljubavne
pesme koje je naučio kao dete i prepričavao smešne događaje sa snimanja
drugih filmova, koji su je zasmejavali do suza.
Snimanje filma je teklo savršeno, sve su završavali pre roka, na
Hauardovo oduševljenje, i bilo je malo problema na setu. Za poslednje tri
sedmice je Dafne naučila o snimanju filmova više nego što je očekivala da će
naučiti do kraja života.
“A kada završimo ovaj, ljubavi, snimićemo novi, i još jedan posle, i još
jedan... Mi smo nepobediv tim, mala.” Ona se slagala sa tim. Jedina nevolja u
njihovoj aferi je bilo to što je znala da ga Barbara ne voli i to je stvaralo
tenziju koja je stalno lebdela oko njih. Barbara je pokušavala da ne pokreće tu
temu, ali je bilo očigledno i da ništa ne kaže. Noću je kod Toma razgovarala sa
njim o tome, a on je bezuspešno pokušavao da je smiri.
“Ona je odrasla žena, Barb. I dobro procenjuje ljude. Sama si to rekla.
Prosto se nemoj mešati. Imamo svoj život, pusti njoj njen.”
“Njena procena je zakazala ovog puta. Taj tip je koristi, Tome, Znam to.”
“Ne znaš, sumnjaš. Nemaš nikakve dokaze.”
“Prestani da zvučiš kao advokat.”
“Onda prestani da zvučiš kao njena majka.” Pokušao je da je ućutka
poljupcima, ali nije mogao da uguši njene strahove. Plašila se da Džastin
koristi Dafne. Nešto ju je teralo da mu ne veruje ali nije znala šta. Uselio se
kod Dafne, stalno je bio sa njom, na setu, u kući, za večerom, na zabavama. To
je bio novi život za Dafne i činilo se da ona uživa, ali u očima nije bilo
potpunog oduševljenja. Ranije godine su ostavile traga. Bila je nesrećna i zato
što nije imala dovoljno kontakta sa Endrjuom. Ipak, pisala mu je svakog dana,
ali je izgledalo da nema predviđene pauze u snimanju kako bi mogla da ode da
ga poseti. A između njenih poziva Metjuu postojali su veliki vremenski
razmaci. Nikako nije imala dovoljno vremena da ga zove. Činilo se da je
Džastin, svaki put kad kaže da će pozvati školu, ometao poljupcima ili
nežnostima ili nekim problemom.
Konačno ju je jedne večeri Metju uhvatio kod kuće. “Da li ti je Holivud
osvojio srce, gospođice Filds, ili si samo prezauzeta da zoveš?” Osetila je
krivicu kada je on nju pozvao, i uplašila se na trenutak da nešto nije u redu sa
njenim sinom.
“Da li je Endrju dobro?”, srce joj je tuklo, ali on ju je brzo umirio.
“On je dobro. Moram da priznam da sam ja bio usamljen. Kako napreduje
snimanje?”
“Fino. Divno, zapravo.” U glasu joj je čuo još nešto, nesiguran šta je to.
Između njih je postojala distanca koje nije bilo ranije. Postao je nervozan zbog
toga. Možda je u pitanju bio samo film, ali nije zaista poverovao u to. Kada ju
je pozvao drugi put, javio se Džastin.
“Koja škola?” Džastin je zvučao odsutno. Čitao je tekst za sledeći dan, a
Dafne je bila u kadi. “Kako?”
“Hovart. Znaće ona.” Bilo mu je žao što ju je pozvao.
“A”, Džastin se jedva setio, “njeno dete. Ne može sad da se javi. U kadi
je.” Metju se slomio u sebi. To je bio razlog njene distanciranosti i tišine.
Imala je muškarca u svom životu. Bilo mu je žao, ali se barem nadao da je u
pitanju dobar muškarac. Zaslužila je nekoga divnog, jer je ona bila divna.
“Mogu li da joj prenesem poruku?”
“Recite joj da joj je sin dobro.”
“Hoću.” Spustio je slušalicu i pogledao na svoj sat. Bilo je pola dvanaest
u Nju Hempširu. To je bio čudno vreme za pozive iz škole. Ušao je u kupatilo i
rekao Dafne da je neko zvao iz škole njenog sina. “Rekao je da ti kažem da ti
je sin dobro,” A onda ju je pogledao čudno: “Prdično je kasno da zovu. Ko je
to?”
“Metju Dejn. Direktor.” U očima joj se videlo kajanje, kao da joj je žao
što se on javio na telefon. Nasmejao joj se i seo na ivicu kade.
 “Nemoj mi reći da je moja mala vestalska device imala aferu sa
direktorom škole u koju joj dete ide?” Ideja ga je zabavljala, ali ona je
delovala iznervirano.
“Neću ti to reći, Džastine, jer nije istina. Mi smo prijatelji.”
“Kakvi prijatelji?”
“Oni koji razgovaraju. Što bismo bili i mi da si imao obzira.” Glas joj se
raznežio. “On je dobar čovek, i pomaže puno Endrjuu.”
“Zaboga, svi ti tipovi u internatima su pešovani, Daf. Zar to ne znaš?
Verovatno mu se sviđa guza tvog sina.”
U očima joj je iznenada sevnuo bes kada ga je pogledala: “To je odvratno,
a nemaš pojma o čemu pričaš. Ovo je specijalna škola, i ljudi u njoj su
apsolutno fantastični prema toj deci.”
“Kladim se da jesu.” Nije delovao ubeđeno, a onda je pogledao u nju
pitajući se: “Kako to misliš 'specijalna' škola? Ima li nekakav problem?”
Setila se da mu je već rekla da je morala da ostavi Endrjua tamo, i sad nije
imala izbora. Njega je preplavio osećaj užasa dok se pitao da li joj je sin
retardiran, a ona ga je gledala u oči, pitajući se koliko može da mu veruje.
Nastala je duga pauza, a onda je klimnula glavom.
“Da, ima. Endrju je rođen gluv. U školi je za gluve u Nju Hempširu.”
“Isuse Hriste. Nisi mi to rekla.”
“Ne pričam o tome.” Delovala je tužno dok je sedela u kadi.
“Zašto, Daf?”
“Jer je to samo moja stvar.” Delovala je prkosno dok je sedela tu.
“Mora da je baš sranje imati gluvo dete.”
“Nije”, posmatrajući mu pogled, znala je da nije razumeo, ali ako mu je
stalo do nje, moraće da razume. “On je divno dete, i uči sve što mu je potrebno
da funkcioniše u normalnom svetu.”
“To je lepo”, rekao je, ali je izgledalo kao da ne želi da zna više o tome.
Nagnuo se da je poljubi, a onda otišao natrag u spavaću sobu da nastavi da čita
svoj tekst.
Dafne je izašla iz kade, osušila se, i otišla da pozove Metjua iz radne sobe.
Kada se javio, preterano se izvinjavao što je zvao.
“Ne budi lud, Mete. Zvala bih ja, ali sam tako prokleto zauzeta.” Nije
objašnjavala Džastinovo prisustvo, niti je znala kako bi, ali ju je bilo sramota
što je saznao za to. A Džastin joj je preneo da mu je rekao da je ona u kadi, što
nije smatrala pristojnim načinom da se vode telefonski razgovori. Šta da su
novinari zvali? Ali Džastina nije puno bilo briga za to. Navikao je na
uznemiravanje od strane novinara mnogo bolje od nje, i mnogo manje je brinuo
o svojoj reputaciji. Već ju je narušio prethodnih godina. “Kako je Endrju?”
“Dobro je.” Metju joj je preneo sve novosti, ali između njih je vladala
neprijatnost, a razgovor ni u jednom momentu nije ličio na one koje su vodili
ranije. Pitala se da li je razgovarala sa njim toliko jer je bila usamljena, i
iznenada se osetila krivom što ga je koristila da ispuni usamljene noći na
Zapadnoj obali. Sada je tu bio Džastin i stvari su se promenile, ali se osetila
da je nešto izgubila kada je spustila slušalicu.
“Jesi li zvala prijatelja?” Džastin ju je zadirkivao kada se vratila u
spavaću sobu.
“Da. Endrju je dobro.” U očima joj je video da ne nastavlja razgovor u
tom smeru, što je mudro poslušao. Umesto toga je nežno odmotao peškir u koji
je bila zamotana, i prevlačio rukom nežno preko njene noge dok nije stigao do
unutrašnjosti njenih butina. Privukao ju je nežno sebi, i oboje su zaboravili na
njen telefonski poziv, dok ju je on polako premestio na svoje gladno telo i
postali su jedno. Ali nakon što su vodili ljubav, i pošto je on zaspao, hrčući
meko pored nje, ona je ležala budna i razmišljala o Metjuu,
 Trideseto poglavlje
Snimanje Apača se nastavilo nemilosrdno sledeća dva meseca, bez pauze
na vidiku, ali Hauard im je dao četiri slobodna dana da se odmore.
“Aleluja, lutko!”, Džastin je bio oduševljen. “Idemo u Meksiko na nekoliko
dana.” Ali Dafne je imala druge planove.
“Ne mogu. Moram da vidim Endrjua. Nisam ga videla skoro tri meseca.”
“Endrjua? Zaboga. Mali može da čeka. Može li?” Dafne je bila šokirana.
“Ne, ne može. Htela sam da dođe ovde.” Zvučala je u isto vreme
povređeno i besno. Ništa između nje i Endrjua nije moglo da se ispreči. Čak ni
Džastin. Do sad je očekivala da se zainteresuje za njenog sina, ali nije. Neke
stvari mu uopšte nisu bile bitne, a deca su bila jedna od njih. Nisu ga zanimala
ničija deca, pa čak ni njeno. A opet, njihov odnos je bio izdašan, nekada su
mogli da pričaju do ranih jutarnjih časova, i bila je sigurna da se zaljubila u
njega. Ponekad je osećala da je zaljubljen samo u jedan njen deo, a da je bilo
drugih delova o kojima nije imao pojma. Uglavnom o Endrjuu, koji je bio
najvažniji u njenom životu. “Džastine, šta misliš? Da li bi želeo da ga
upoznaš?” Pomislila je da bi reagovao, ako bi ga sama ubacila u planove.
“Možda. Ali da ti iskreno kažem, potreban mi je odmor, a na osnovu mog
iskustva, deca nisu baš za to.” Niti je bio oduševljen, niti se izvinjavao. Ona
nije mislila da je pametno da Endrju dolazi. Bio je to predug put da bi se
ostalo samo četiri dana. Na kraju je pozvala Meta i pitala ga šta on misli.
“Iskreno, Daf. Mislim da je to preveliki put za njega da bi ostao samo
četiri dana. Za bilo koje dete njegovih godina.” Dafne je mislila isto. Samo je
želela da on upozna Džastina, ali je možda bilo prerano. Možda ni on ni
Džastin nisu bili spremni. Možda je bilo najbolje da pusti Džastina da radi šta
hoće u naredna četiri dana. Mogli su da prežive jedno bez drugoga četiri dana,
a Endrjua bi tako imala samo za sebe. Ta ideja joj nije smetala, ali je bila
pomalo razočarana u Džastina.
“Mislim da si u pravu, Mete. Doleteću do Njujorka, pa ću kolima tamo.”
“To je glupo.” Bila je iznenađena. Nije ga videla skoro tri meseca. On je
odmah razumeo njenu tišinu i nasmejao se. “Nisam mislio na tvoj dolazak.
Mislim na let do Njujorka i vožnju. Dođi do Bostona, a ja ću te pokupiti.”
 “Ne mogu to da ti tražim. Imaš ti dovoljno posla i kad ne izigravaš mog
vozača.”
“A ti radiš skoro bez prestanka već pet meseci. Mogu li da učinim uslugu
prijateljici?” Morala je da prizna da bi njoj tako bilo lakše, ali nije mislila da
je to fer. Metju je uvek pazio na nju. “Ozbiljan sam. Nije mi problem uopšte.”
Znala je da jeste, ali ju je ponuda dirnula.
“Onda prihvatam.” Proverila je raspored letova koji je dobila unapred,
rekla mu je na kom će letu biti sutradan i otišla u spavaću sobu da se spakuje.
Odjednom je bila uzbuđena što će ih videti obojicu i jedva je čekala da opet
zagrli Endrjua. Imala je osmeh od uveta do uveta kada je ušla u spavaću sobu,
a Džastin ju je gledao uz svoj seksi dečački kez.
“Baš si luda za tim detetom, je li, Daf?”
“Jesam.” Sela je na krevet pored njega i nežno mu poljubila dlan pre nego
što je pogledala ka njegovom licu. “Volela bih da ga upoznaš “
“Biće prilike.” A onda je dodao nakon kratke pauze: “Može li da govori?”
Klimnula je glavom: “Da. Ne uvek razgovetno, ali uglavnom može.” U
Džastinovim očima je bio pogled koji ju je zabrinuo, pa je morala da pita:
“Plašiš se toga? Brige o gluvom detetu, mislim?”
“Ne plašim se. Samo ne volim nešto decu, normalnu ili nenormalnu.”
“Nije on nenormalan. Gluv je.”
“Isto je to.” Želela je da plane na njega tada, ali se suzdržala.
“Doći će ovde na jesen kad se snimanje završi. Tada ćeš ga upoznati.”
“To zvuči u redu.” Jer je bilo tek za tri meseca? Nisu joj se dopadale
njegove reakcije na njeno dete, ali je bio mnogo drugih stvari koje je volela.
Verovala je da će njegove odbojnosti nestati jednom kada upozna Endrjua.
Endrjuu je bilo teško odoleti, bio gluv ih ne.
“Šta ćeš da radiš dok nisam tu?” Svima je bio potreban odmor, njemu
najviše. Gledala ga je toplo se osmehujući.
“Ne znam. Hteo sam da idem u Meksiko sa tobom.” Dodirnuo joj je
unutrašnjost butine. “Jesi li sigurna da ne mogu da te nateram da se
predomisliš?” Osmehnula se. Zaista nije razumeo. Odmahnula je glavom.
“Ne. Nema šanse. Čak ni tako.”
“Mora da je baš posebno dete.”
 “Jeste.”
“Reci mu da sam mu lud za majkom.”
“Hoću”, ali je znala da mu neće pominjati Džastina još uvek. Ne bi on to
razumeo. U Endrjuovim očima je ona bila njegova, zauvek. “Ostaćeš ovde,
ljubavi?”
“Ne znam. Možda odem u San Francisko na nekoliko dana kod prijatelja.”
“Javi mi gde si da bih mogla da te pozovem.” Nisu se rastajali ni na dan,
čak ni na sat vremena, skoro tri meseca. Rastužila ju je pomisao da će biti tako
daleko od njega. “Nedostajaćeš mi.”
“I ti meni, Daf.” Uzeo ju je u naručje i vodili su ljubav skoro do zore, a
onda je ona odspavala nekoliko sati pre nego što je otišla na aerodrom.
Otišla je sama limuzinom do aerodroma. Barbara je bila kod Toma i nije
bilo razloga da pođe sa njom, a Džastin je rekao da ima posla. Svi iz ekipe su
koristili dragocena četiri slobodna dana. Ušla je u avion u deset sati i
očekivalo se da stigne u Boston u sedam sati uveče, po vremenu Istočne obale.
Avion je sleteo na vreme, a Dafne je izašla među prvima, tražeći Metjua.
Nije ga odmah videla, ali onda ga je spazila kako stoji tri metra dalje od nje
pretražujući gomilu svojim tamnim očima. Pogledi su im se tada sreli, a ona je
osetila trzaj u svom srcu koji nije razumela. Za šest kratkih meseci joj je
postao prijatelj, uglavnom preko telefona, ali je iznenada shvatila koliko je
srećna što ga vidi. Blagi osmeh mu je obasjao oči i on joj polako priđe.
“Zdravo, Daf. Kakav je bio let?”
“Predug”, a zatim je, ne znajući zašto, zakoračila ka njemu i zagrlila ga.
“Hvala ti što si došao. Mete.” Nastao je neprijatan trenutak.
“Divno izgledaš.” Primetio je i da je omršala. Radila je previše i to se
pokazivalo, ali je delovala jako srećno. U očima joj je bio osmeh, ali i još
nešto. Nešto što ga je mučilo. Bila je drugačija, nekako više ženstvena i
otvoreno seksi. Misli su mu odmah odlutale do muškarca koji se javio na
telefon. Pokušao je da ne razmišlja o tome, ali nije mogao, dok su išli da uzmu
prtljag. “Šta radiš tamo, osim posla?” Bila je lepša nego ikada, a nešto u
njemu je želelo da zna zašto, mada je znao da nema prava. Dok je gledala u
njega, osmehnula se, shvativši koliko je on odvojen od sveta u Nju Hempširu i
koliko je okupiran poslom. U novinama se često pisalo o njoj i Džastinu, ali on
očigledno nije znao. Pošto je poznavala Metjua, znala je da je ne pita u šali.
 Osmehnula se još jednom, dok je podizao njenu torbu. Njene oči su ga
izazivale, pa je stao i zagledao se u nju. “Deluješ previše ozbiljno, Mete.”
Nije želela da mi priča o Džastinu.
“Samo se radujem što te vidim, Daf... nisam siguran šta da kažem...”
Očima joj je nežno prelazio preko lica, a ona je klimnula glavom.
“Pričaj mi o Endrjuu.” Videla je šta želi da je pita iz njegovog pogleda, a
nije želela da mu odgovori. Njen život u Kaliforniji je bio potpuno odvojen od
ovoga. Ovo je bio drugi život za nju. Život koji je delila sa svojim sinom. Svet
sa Džastinom Vejkfildom je delovao daleko deset hiljada milja, i na neki način
se osetila kao da je kod kuće. Došla je sama kući i želela je da uživa u tome.
Dok su napuštali aerodrom i kretali ka severu, Metju joj je pričao o
promenama u školi, i o dve osobe koje su unajmili, izletima na koje su išli, i o
kampovanju na koje će ići svi u julu. Želela je očajnički da može da bude tu.
Uzdahnula je, dok je sedela pored njega u kolima: “Osećam se kao da sam
tamo čitavu večnost, Mete.” Želeo je da joj kaže da se oseća isto tako, ali mu
nije delovalo u redu.
“Koliko će još dugo trajati po tvom mišljenju?”
“Volela bih da znam. Još tri meseca, možda šest. Do sad sve teče po planu,
ali svi mi govore da moram da očekujem da će trajati duže nego što se planira.
Hauardu se ne sviđa ta ideja, nikome se ne sviđa, ali protiv toga se ne može.
Pretpostavljam da će se pre ili kasnije pojaviti neki problem. Biću kući do
Božića, sigurno.”
Klimnuo je glavom. U očima mu se videlo razočaranje. “Ja ću do tada biti
spreman da odem. Novi direktor iz Londona dolazi prvog januara.”
“Ne misliš da ćeš ostati, Mete?” Gledala ga je tužno kao što je i zvučala.
“Ne. Hovart je divno mesto, ali želim da se vratim u njujoršku školu”,
osmehnuo se tada, “a i nisam siguran da je seoski život za mene. Ponekad
mislim da ću poludeti tamo.”
Nasmejala se i posmatrala mu lice. Bilo je to tako snažno, lepo lice, toliko
drugačije od Džastinove zlatne lepote. Met je imao sopstvenu lepotu, neki
grubi, stabilni kvalitet koji ga je činio više čovekom nego idolom. “Razumem
te. Kada sam bila tamo godinu dana, ponekad mi je nedostajala prašina i buka
Njujorka...” Pomislila je na Džona i oči su joj se zamaglile.
“Moram da ti kažem” uputio joj je osmeh, “da mi nedostaju resursi koje
možemo da ponudimo deci u Njujorku. Muzeji, balet...” Glas mu je utihnuo:
“Moja luda sestra.”
“Kako je ona?”
“Marta? Dobro je. Bliznakinje su napunile petnaest prošle nedelje i obe su
dobile kasetofone. Kaže da je sada konačno istinski zahvalna što je gluva.
Može da oseća kako nameštaj poskakuje dok ih slušaju, a Džek kaže da će
poludeti.” Dafne se nasmejala, želeći da je to problem koji bi jednog dana
imala sa Endrjuom. “I dalje želim da je upoznaš kad budeš imala vremena.”
Oboje su se zapitali kada će to biti. U tom trenutku se činilo da se to nikada
neće desiti.
Onda joj je rekao da gospođa Kurtis ponekad posećuje školu, da je dobro i
da je uvek tražila da je pomenu kad Dafne dođe.
“Volela bih da imam vremena da je vidim ovoga puta, ali imam samo četiri
dana.” Osetio je kako ga obuzima tuga još jednom.
Činilo se da se vožnja ubrzava dok su razgovarali i ubrzo su, nešto malo
posle devet, stigli u školu. Znala je da Endrju spava, ali je želela da ga vidi,
samo da baci pogled na njegovo lice, poljubi ga u obraz, ili mu dodirne kosu.
Pojurila je unutra i uz stepenice. Mirno je spavao u svom krevetu, a ona je
dugo stajala u njegovoj sobi, posmatrajući ga. Dugo nije primetila kako Met
stoji iza nje u hodniku. Nasmešila se i sagnula se da poljubi Endrjua u obraz.
Promeškoljio se, ali se nije probudio. Zatim je sišla niz stepenice sa Metjuom.
“Izgleda dobro. Mislim da je porastao.”
“Jeste. Trebalo bi da vidiš kako vozi bicikl koji si mu poslala.” Osmehnula
se i pogledala u Metjua.
“Osećam se kao da propuštam puno toga.”
“Nećeš još dugo, Daf...” Pogledi su im se sreli i zadržali. Iznenada Džastin
Vejkfdd nije delovao stvarno. Bio je deo nekog dalekog sna. Metju je bio
stvaran, sada, dok je stajao ispred nje.
Iznenada je, uprkos svim obećanjima koja je dao sebi, Metju pogledao u
nju ispitivački i morao je da pita: “Imaš nekoga, Dafne, zar ne?” Oklevala je,
dok je njemu srce tuklo, a onda polako klimnula glavom.
“Da. Imam.”
Dete u njemu je želelo da zaplače, ali u očima mu se ništa nije pokazalo
osim zabrinutosti za nju. “Drago mi je zbog tebe. To ti je bilo potrebno.”
 “Valjda jeste.” Želela je da mu priča o svojoj zabrinutosti zbog Džastina i
Endrjua. Šta ako Džastin ne bude mogao da prihvati gluvo dete? Plašila se da
pita. Pogledala je Metjua opet u oči. “To ništa ne menja ovde, Met.” Pitao se
šta to znači, ali je samo klimnuo glavom i otvorio vrata male dnevne sobe koju
je nasledio od gospođe Kurtis.
“Imaš li vremena za šolju kafe ili želiš da te odvezem u gostionicu
odmah?”
“Ne. Ne spava mi se.” Bacila je pogled na sat. “Za mene je tek sedam
sati.” U Nju Hempširu je bilo deset sati i škola je bila veoma tiha jer su svi
spavali. “Volela bih da popijem kafu sa tobom. Lepo je što možemo da
razgovaramo uživo.” Osmehnuo joj se dok je sipao kafu iz svoje stalno
uzavrele džezve. Pitao se koliko je ozbiljna njena veza u Kaliforniji i da li je
to neki dobar čovek. Nadao se. Nadao se puno da je tako. Više nego što je ona
ikada mogla da zamisli. Pružio joj je šolju i seli su. Posmatrao joj je lice,
tražeći prećutane odgovore.
Pričala mu je o snimanju filma, o scenama koje su već snimili, i delovima
koji su ostali da budu snimljeni kada se vrate. “Mislim da ćemo sledećeg
meseca ići u Vajoming.” Lokacija koju su izabrali je bio grad Džekson, koji je
Metju oduvek želeo da vidi.
“Zavidim ti na tome”, govorio je sporo i blago se osmehujući dok su mu
duge noge bile ispružene ka vatri. “Čuo sam da je to mesto prelepo.”
“I meni su rekli.” Nije razmišljala o filmu dok su razgovarali, čak ni o
Džastinu. Pitala se da li je razlog tome Endrjuova blizina. Bilo je olakšanje ne
biti tri hiljade milja daleko od njega, nego ovde, ispod njegove spavaće sobe.
A možda nije bilo zbog Endrjua. Bilo je čudno kako ga je Metju potiskivao iz
njenog mozga. Nije mogla da razume, ali taj čovek je imao neke osobine zbog
kojih se osećala bezbedno, sigurno i udobno, uljuljkana u neku vrstu topline.
Nije bila umorna, napeta ili opterećena poslom. Osećala je samo mir i radost,
dok je sedela pored vatre. Možda se zato osećala tako zadovoljnom i srećnom.
“A ti, Mete? Hoćeš li ti imati odmor ovog leta?”
“Sumnjam. Možda se pridružim Marti, Džeku i devojčicama na jezeru
Džordž, ali nisam siguran da li ću moći da uzmem slobodne dane.” Osmehno
joj se tužnjikavo dok je gurao unazad pramen crne kose. “Nisam siguran ni da
li želim. Uvek sam zabrinut kad ostavim decu. Gospođa Kurtis kaže da će me
menjati par dana, ako želim da odmorim, ali ne želim da joj smetam.”
 “Trebalo bi. I tebi je potreban odmor.” Primetila je da su mu oči bile
umornije nego kada je otišla, i imao je nove bore kojih nije bilo ranije.
Delovao je mlado, ali odgovorno i zrelo. To joj se sviđalo kod njega. Nije
imao savršenu Džastinovu lepotu, ali ponekad ju je umaralo što stalno gleda u
izvanredno lice. Bilo je zapanjujuće kako taj čovek može da izgleda zanosno,
dan za danom. Njegova sjajna pojava je bila kao zemlja bez kiše i sunca. Samo
sunce. “Teško je poverovati da si ovde već šest meseci, Mete.” Još teže je bilo
poverovati u sve što se njoj izdešavalo za to vreme.
Ali Metju se blago osmehnuo: “Ponekad deluje kao više od šest meseci.”
Nasmejala se: “Tako se ja osećam posle četrnaest sati na setu.”
“Kako se Barbara drži?” nisu se upoznali, ali on se osećao kao da je
poznaje na osnovu svega što mu je Dafne ispričala. Rekla mu je da je
zaljubljena u Toma. “Da li će da se uda i ostane tamo? To bi tebi teško palo.”
Znao je koliko se Dafne oslanjala na nju godinama unazad.
“Ne znam da li je toliko ozbiljno.” Ali je razmatrala tu mogućnost.
A onda ju je iznenada pitao: “A ti?”
Dafne je bila začuđena njegovim pitanjem, ali onda je razumela i nije bila
sigurna šta da odgovori. Pogledala je u Metjua zamišljeno. “Ne znam, Mete.”
Srce mu je zadrhtalo dok je to izgovarala. “Teško je objasniti.” Nije bila
sigurna šta oseća prema Džastinu. Volela ga je do određene mere, ali i dalje je
bilo mnogo toga što nije znala o njemu. Mada su bili zajedno po ceo dan, svaki
dan, osećala je da ima još puno tajni koje mora da otkrije, a tu je bio i problem
njegove nezainteresovanosti za Endrjua. Odlučila je da kaže Metu. Možda je
on mogao da joj pomogne da se izbori sa tim. “Nisam sigurna, Mete. Nije
preterano zainteresovan da upozna Endrjua.”
“Daj mu vremena. Zna li da je gluv?” Klimnula je glavom, zamišljena. “Šta
misli o tome?”
“Nije mi priznao, ali mislim da ga to plaši. Zbog toga se ponaša kao da
Endrju ne postoji, zaboravlja mu ime i zamišlja da ga nema...” Glas joj se
izgubio, a Metju je odmahnuo glavom.
“Tako neće ići, Daf. Endrju ti je previše bitan da ga muškarac u tvom
životu ne bi prihvatio.” Želeo je da bude iskren prema njoj i da joj da najbolji
mogući savet. “Zato ga nisi pozvala kod sebe ovog puta?”
“Delimično. Takode sam smatrala da bi to za Endrjua bio prenaporan put
da bi ostao samo tri, četiri dana.” Met je i sam to rekao kada su se čuli
telefonom. “Ali je bilo i zbog Džastina.” Metju je odjednom bio šokiran.
Nemoguće. Ali imalo je smisla. Osetio se još gore, dok ju je pitao:
“Džastin?”
Pocrvenela je jer ju je bilo sramota da prizna da se zabavlja sa glumcem
koji igra u njenom filmu. Zvučalo je tako holivudski, tako tipično, nestvarno,
ali je bilo više od toga i ona je znala. Desilo se da su se upoznali tamo i dobili
su priliku da se zbliže zbog filma, a iz toga je stvorena romansa... “Džastin
Vejkfild”, glas joj je bio tih, a oči sjajne od svetlosti kamina.
“Razumem. To je dobar ulov, Daf.” Uzdahnuo je duboko i lagano. Nije ni
pomišljao na to. Mislio je da je u pitanju običan smrtnik, a ne zlatni bog iz sna
svake žene. “Kakav je?”
Sedela je i zurila u vatru, posmatrajući Džastinovo lice kao da je bio sa
njima u sobi. “Lep, naravno. Veoma lep, veseo, duhovit i ponekad veoma
ljubazan.” A onda je opet pogledala u Metjua i morala je da bude iskrena: “I
potpuno egocentričan, često veoma sebičan i nesvestan sveta oko sebe. Ima
četrdeset dve godine, a ponekad se ponaša kao da ima petnaest. Ne znam,
Mete, on je dobar čovek i ponekad me čini veoma srećnom... a ponekad se
osećam kao da razgovaram sa nekim ko me ne čuje. Kao, na primer, kada
razgovaramo o Endrjuu. Nije tu.” Zato ga je i dalje zvala s vremena na vreme,
da je uteši, da razgovaraju o njenom sinu i drugim stvarima. O tome je često
razmišljala. Bilo je delova njenog života u kojima Džastin uopšte nije imao
udela. “Razume moj posao odlično, što mi je važno, stalo mu je do toga, ali za
drugo”, odmahnula je glavom, “prosto nije tu. Ponekad se pitam da li bi to
funkcionisalo.” Uzdahnula je tiho. “Moram da priznam da ponekad nisam
sigurna. Zanimljivo je to što on i Barbara apsolutno mrze jedno drugo. Ona
vidi u njemu nešto što ja ne vidim. Insistira na tome da Džastin poseduje
hladnu, praznu i proračunatu stranu, ali mislim da ga ne razume. Ne poznaje ga
dobro kao ja. Nije proračunat, samo ponekad nepromišljen. Ne možeš mrzeti
čoveka zbog toga.”
“Ne, ali može biti teško, ako planiraš da živiš sa njim.”
“Da, može.” Morala je da se složi sa tim, a onda se osmehnula i sneno
pogledala u vatru. “Ali me ponekad čini veoma srećnom. Odnosi sve loše
uspomene, sav bol i samoću sa kojima sam živela tako dugo.”
“Onda je možda vredno toga.”
 “Trenutno mislim da jeste.”
Klimnuo je glavom i uzdahnuo opet. “Shvatio sam da imaš nekoga kada se
javio jednom prilikom.” Desilo se samo jednom, ali osetio je, a ona nije bila
tip žene koji se uvaljivao u veze za jednu noć. Ako se javio na telefon, to je
zato što je živeo tu, a ona se nije plašila da svet to zna. “Nisam znao da je on u
pitanju.”
“Džastin?” Klimuno je glavom, a ona se nasmejala. “Srećom, novinari nam
nisu posvetili previše vremena, poneki članak, tu i tamo, ali ne preterano.
Nismo nigde viđeni zajedno, jer oboje radimo bez prestanka. Jednog dana će
shvatiti da živimo zajedno i biće svuda u štampi.” Nije delovala zadovoljno.
“Kako se osećaš zbog toga?”
“Nisam baš srećna, a moji čitaoci će biti šokirani, ali moraću da se suočim
sa tim pre ili kasnije.” Oboje su se setili Konrojevog šou-a. u kom je bila pre
nekoliko meseci i pogledi su im se sreli. “Ne bih da se bavim time dok ne
budem sigurna.” Sigurna u šta? Bio je prestravljen da čuje odgovor na to.
Možda će se udati za Džastina i ostati u Kaliforniji. Morao je da joj kaže ono
što je znao, za Endrjuovo dobro. To je bila njegova uloga u njenom životu, na
kraju krajeva, uprkos prijateljstvu između njih koje se razvilo u poslednjih šest
meseci.
“Ako odlučiš da ostaneš tamo, postoji sjajna škola za Endrjua u Los
Anđelesu.” Pričao joj je o tome, a ona je slušala. Nakon nekog vremena se
osetila pospano. Ustala je.
“Nisam još došla do toga, ali ako odlučim, razgovaraću sa tobom o školi.”
Ta pomisao ju je deprimirala. Nije bila spremna da planira udaju za Džastina,
a ni on to nije pominjao, ali pre ili kasnije bi se postavilo to pitanje. Na kraju
bi morala da odluči da li se vraća u Njujork ili ostaje u Los Anđelesu. “Sada
samo moram da završim film. Onda ću da mislim o svom životu.”
“Radi ono što je najbolje za tebe, Daf. I za Endrjua.” Glas mu je bio tužan i
nežan. U tom trenutku je postala znatiželjna. Jednom ili dva puta kada je zvala,
bio je napolju, pa se pitala da li je upoznao neku ženu koja mu se dopala. Ali,
nije osećala da je pravo vreme da ga pita o tome. Otpratio ju je do automobila
i odvezao do gostionice. Ostavili su joj ključ na recepciji sa porukom
dobrodošlice, a on se spremao da krene zamišljeno se osmehujući. “Drago mi
je što si došla da posetiš Endrjua.”
“I meni, Mete.” Poželeli su jedno drugom laku noć, on je otišao, a ona se
onda popela na sprat do svoje sobe i razmišljala o njihovom razgovoru,
pitajući se zašto se iznenada oseća tako nezadovoljna Džastinom. Zašto nije
mogao da bude malo više kao Met? Zašto nije mogao da sluša o Endrjuu?
Možda će vremenom početi. Na kraju krajeva, to je bio Metov posao - da
brine o deci kao što je Endrju, ali u njemu se krilo mnogo više i ona je to
znala. Mnogo, mnogo više.
 Trideset prvo poglavlje
Poseta Endrjuu je prošla jako brzo. Bio je uzbuđen što je sa njim, vozio je
bicikl dok je ona gledala, pokazivao joj svoju baštu, upoznao je sa novim
prijateljima i hvalio se njenim novim filmom. Šetali su dugo preko dana i
izlazili opet napolje posle večere. Bili su prelepi junski dani, a ona je živnula
zbog njegove blizine. Činilo se kao da je duh napustio njenu dušu u poslednja
tri meseca, a da ona nije ni primetila. Bila je toliko zauzeta u Kaliforniji sa
Džastinom i filmom. Ali sada je opet znala koliko joj očajnički treba sin i
koliko joj je on bitan. Zapitkivao ju je kada će opet moći da dođe kod nje u
Kaliforniju, kada će se ona vratiti kući i kada će biti zajedno.
Ušao je da se okupa pre večere, kada ju je Metju zatekao kako gleda
zalazak sunca iz udobne starinske ljutjaške.
“Mogu li da ti se pridružim, Daf?” Delovala je smireno i zamišljeno. Bilo
mu je žao što je prekida. Video ju je tu i nije mogao da odoli.
“Naravno, Mete”, potapšala je rukom mesto pored sebe. “Endrju je upravo
otišao da se okupa.”
“Znam. Sreo sam ga na stepeništu. On mi je i rekao da si ovde.” Razmenili
su duge, spore osmehe, a sunce je nestalo iza brda zapalivši nebo. “Prija mu
što te je video. Potrebna si mu više nego inače, ovih dana. Usmerava pažnju ka
spoljašnjem svetu, a ti si značajan deo tog sveta.”
“I meni je prijalo.” Primećivao je to. Nestalo je brige iz njenih očiju, a
lice joj je bilo opušteno i srećno. Delovala je kao devojčica dok je sedela na
ljuljašci u plavim farmerkama i staroj dukserici. Duga, plava kosa joj je
padala niz leđa, a plava traka boje njenih očiju sklanjala ju je sa lica. Ali
video je i zabrinutost u njenim očima, zabrinutost zbog Endrjua. “Osećam kako
bi trebalo da budem ovde sa njim, Mete.”
“Ne možeš trenutno. Razume on to.”
“Razume li? Nisam sigurna da ja uvek razumem.” Ućutala je, a on ju je
posmatrao.
“Danas izgledaš kao detence.” Oči su mu bile nežne. “Niko ne bi pomislio
da si najprodavaniji autor.” Ili ljubavnica filmske zvezde koja je živela u
snovima svake žene.
 Pogledala je veselo u Metjua: “Ovde sam ja samo ja. I Endrjuova mama.”
To je bio važan deo njenog života i oboje su to znali. “Pokušaću da dođem
opet ubrzo.”
“Kada?”
“Ili pre Vajominga, ili odmah nakon Vajominga. Zavisi šta će Hauard reći.”
“Nadam se pre.” Morao je da bude iskren prema njoj, kao što je uglavnom
i bio: “Ne toliko zbog Endrjua, koliko zbog mene.” Pogledala ga je u oči i
osetila neko komešanje duboko u sebi. Nije bila sigurna šta oseća prema Metu
i da li bi smela sebi da dozvoli da razmišlja o tome. Prijalo joj je ovo što su
imah. Bilo je čudno koliko joj je važan postao, koliko je morala da zna da je
on tamo negde i da može da razgovara sa njim, ako bi joj bilo potrebno. Nije
mogla da zamisli život bez njega, posebno za Endrjuovo dobro, ali i zbog
sebe. “Značiš mi puno, Dafne”, glas mu je bio šapat u sumraku, a ona je
klimnula glavom gledajući u njegove nežne smeđe oči. “I ti meni značiš.”
“Nema puno smisla, zar ne? Nikada nismo proveli previše vremena
zajedno. Nekoliko razgovora noću ispred vatre, ovde u školi, i puno sati preko
telefona...” Glas mu je utihnuo.
“Možda je to dovoljno. Osećam kao da te poznajem bolje od ikoga.” To je
bilo neverovatno kod njega. Poznavala ga je, a znala je da i on poznaje nju,
onakvu kakva je, sa svim njenim ožiljcima, i strahovima, i privatnim užasima,
kao i sa njenim pobedama i njenom snagom. Dozvolila mu je da je upozna više
nego bilo kome drugom, čak i Džastinu. Džastin je poznavao njenu svetlu,
zabavnu stranu, stabilnu i snažnu, ali nije znao ono što Metju zna, a ona nije
znala da li mu još uvek veruje dovoljno. Znala je da veruje Metjuu i da može
da mu poveri sve svoje tajne i svoju dušu. A živela je ipak sa Džastinom.
Džastin je spavao na drugoj strani prostranog kreveta na Bel Ejru.
“Možda jednog dana, Daf...” Metju je krenuo da kaže nešto, a Dafne ga je
pogledala uznemireno, skoro uplašeno. Predomislio se. Nije bilo pravo vreme.
“Možda ćemo provoditi više vremena zajedno.” Bilo je bezbedno da to kaže,
ali ništa nije činilo da se oseća više bezbednim. Oboje su tapkali u mraku na
nepoznatoj teritoriji i ona je to osetila. Posmatrala ga je, a on se primakao i
poljubio je u obraz. “Budi dobra prema sebi u Kaliforniji, Dafne. Budi srećna.
Nadam se da će stvari izaći na dobro sa tvojim prijateljem.
Ako ti zatrebam, tu sam, uvek.”
“Ne znaš koliko je to utešno, Mete.” Zaista je to mislila. “Da znam da
mogu uvek da te pozovem, ako mi zatrebaš”, a onda se osmehnula. “Ako ja tebi
zatrebam, možeš i ti mene da pozoveš.”
“Šta tvoj prijatelj misli o tome?” videla mu se blaga zabrinutost u oku.
“Jednom me je zadirkivao zbog toga”, smejala se. Sada je to delovalo
blesavo. “Optužio me je da smo ljubavnici, ali nije bio uznemiren zbog toga
On je vodio...” tražila je blaži izraz jer nije želela da vređa Džastina,
“slobodan živct, recimo, dok me nije upoznao. Ne verujem da ga zanima
prošlost.” Metju je osetio žiganje slično razočaranju. “Ne strahuj da me
pozoveš, Mete.”
“Neću”, osmehnuo se, ali se osećao kao da mu je srce iščupano iz grudi.
Ušli su zatim unutra, a ona je otišla na sprat do Endrjua. Kada se spustila niz
stepenice sat vremena kasnije, Metju je mogao da vidi suze u njenim očima.
“Čoveče, što je teško živeti ovako.” Osmehnula mu se hrabro, a on je
obrglio rukom preko ramena. “Vrati ću se ubrzo.”
“Računamo na to. A znaš da će Endrju biti u redu.” Klimnula je glavom, a
on ju je nekoliko minuta kasnije odvezao do gostionice da se presvuče i uzme
torbe kako bi produžili na aerodrom. Ubeđivala ga je da može da uzme taksi
do Bostona, ali Metju nije želeo ni da čuje. Insistirao je da je on vozi, baš kao
i pre nekoliko dana kada je stigla u Nju Hempšir. Stajali su dugo na kapiji. Oči
su joj bile fiksirane na njega, a on je pogledom tražio njene oči.
“Pazi mi na bebu, Mete”, bio je to usamljeni šapat, dok se trudila da ne
zaplače. Tada je bacio oprez niz reku - privukao je sebi i držao je u naručju
dugo, kao da će tako ona moći da upije svu njegovu snagu i prijateljstvo. Nije
mu rekla ništa dok je odlazila. Kada je bila na vratima aviona, znakovnim
jezikom mu je rekla: “Volim te.” Osmehnuo se široko i uzvratio na isti način, a
onda je ona odletela natrag u Los Anđeles, natrag Džastinu. Dok je Metju
hodao ka automobilu, govorio je sebi da je lud. Njen život je bio toliko
drugačiji od njegovog, i zauvek će tako biti. On je bio samo učitelj za gluvu
decu, a ona Dafne Filds. Na trenutak je mrzeo Džastina Vejkfilda zbog svega
što je bio, i svega što on, Met, nije. Zatim je, uzdahnuvši, seo u automobil i
otišao kući, razmišljajući celim putem o Dafne.
 Trideset drugo poglavlje
Avion je sleteo u Los Anđeles u pola dva ujutru, a Dafne se jedva
probudila kada su počeli da se spuštaju. Za nju je bilo pola pet. Probudila se
sa teškim osećajem usamljenosti. Sanjala je Meta i Endrjua, kako se igraju u
dvorištu u Hovartu, a onda je shvatila koliko je daleko od njih. U trenutku je
osetila isti, nepodnošljivi bol kao kada je prvi put ostavila Endrjua u Hovartu.
Ali kada su sleteli, naterala je sebe da misli na Džastina. Morala je da se
natera da se usredsredi na sadašnjost i ono što sledi, ili ne bi mogla dalje. Ali
sećanje na Endrjua i Metjua ostalo je uz nju. Bilo je još sveže u glavi, a ona
nije bila spremna da ga se reši. Još uvek se nije stvarno vratila. A opet,
podsetila je sebe, vraća se kući u Džastinovo naručje i sva uzbuđenja koja uz
to idu. Čudno je bilo kako se osećala kao da je bila odsutna ne tri dana, već tri
meseca. Njena dva života toliko su bila različita, da nije mogla da vodi oba u
istoj sedmici. Pomisao na Džastina je bila kao da misli o nekom strancu.
Nije rekla vozaču limuzine da je sačeka na aerodromu, a Barbari je rekla
da ne brine i da će se snaći. Nije mogla da dobije Džastina tri dana jer nije
znala kod koga odseda u San Francisku. Znala je da će nekoliko sati nakon što
stigne taksijem do kuće, ponovo biti zajedno. Bilo je dva ujutru. Svi su morali
da budu u studiju do pola šest. Shvatda je, dok je ulazila u kuću, da nema svrhe
spavati dva sata. Morala je da se zadovolji dremanjem u avionu.
Kuća je bila osvetljena jer su se svetla palila automatski svake noći da bi
kuća delovala kao da je neko u njoj, čak i kada nema nikoga, bezbednosti radi.
Ušla je unutra razmišljajući kako sve to izgleda čudno. Kuća je delovala kao
tuđa, ne njena, i opet je shvatila koliko daleko je stigla. Ušla je u dnevnu sobu
i sedela zureći u osvetljeni bazen u mraku. Pitala se kada će Džastin doći kući.
Izašla je lagano napolje i razmišljala da se okupa u bazenu. Pogledala je dole i
videla gornji deo plavo-belog kupaćeg kostima, dve prazne čaše i bocu
šampanjca. Pitala se ko ih je ostavio tu, da li su Barbara i Tom koristili bazen,
dok je nije bilo. Ali on je imao svoj bazen, a kada je podigla kupaći, shvatila
je da je preveliki za Barbaru. Držala ga je na trenutak, srce je počelo da joj
lupa kao ludo, a onda je odmahnula glavom. Nemoguće. Ne bi valjda ovde
uradio tako nešto. Ostavila ga je na stolici pokušavajući da ne razmišlja o
tome. Uzela je čaše i flašu i odnela ih u kuhinju, gde je spazila belu čipkanu
bluzu, prebačenu preko jedne od kuhinjskih stolica. Osmehnula se ironično u
sebi i osetila se kao u priči o tri medveda. “Ko je koristio moj bazen? Ko je
spavao u mom krevetu?” Ušla je u spavaću sobu s tom mišlju, i tamo našla
njega, zlatnog boga, ispruženog preko kreveta, nagog, i prelepog u njihovom
krevetu. Delovao je duplo mlade nego što je zaista imao godina. Opet se divila
njegovom izgledu dok je spavao, a on se nije pomerao. Možda je pravio žurku
pre nego što se vratda i bio previše umoran da počisti poslednje ostatke
nereda. Osetila se loše odjednom zbog onoga što je pomislila i pitala se da li
su je njena nejasna osećanja prema Metjuu naterala da poželi da misli najgore
o Džastinu. To je bilo pogrešno. Bila je zaljubljena u Džastina, zlatnog boga.
Dok je skidala odeću u kojoj je putovala, osetila je rastuću želju za njim.
Ležala je na krevetu pored njega neko vreme, ali nije mogla da spava, a nije
želela da ga probudi prevrćući se. Na kraju je ustala, stavila sebi kafu u četiri
sata, a pola sata kasnije stigla je i Barbara.
“Dobro došla kući.” Zagrlila je Dafne uz ogromni osmeh. “ Kako je mali
?”
“Savršeno. Trebalo je da vidiš kako vozi bicikl, i još je porastao.
Pozdravio te.” Delovala je tužno na trenutak dok je sedala na stolicu preko
koje je i dalje bila prebačena čipkana bluza. “Bilo je tako teško otići, Barb.
Volela bih da ne radimo tako puno da bi mogao da dođe u posetu. A znam da,
ako radim puno, mogu brže da se vratim u Njujork. Kontradiktorno, zar ne?”
Barbara je klimunula glavom. Razumela je kroz šta Dafne prolazi. “Možda
pre ili posle Vajominga, Daf.”
“To sam rekla Metu.”
“Kako je on?” Barbara ju je gledala pravo u oči, ali nije videla ništa što
nije bilo u njima i ranije, toplina, dragost, interesovanje, ali ništa više. I dalje
je bila zaljubljena u Apolona, na Barbarinu silnu žalost.
“Dobro je. Divan kao i uvek.” Ništa više nije rekla, a Barbara im je obema
sipala kafu. Kada je Dafne ustala, bacila je pogled na stolicu.
“Da li je to tvoje?” oči su joj iznenada bile razjarene.
“Nije. Mora da je Džastin dovodio prijatelje da plivaju.” Tišina između
njih je pritiskala sobu. “Jeste li ti i Tom dolazili?”
Barbara je odmahnula glavom. “Dolazila sam svaki dan po poštu. Stigla su
ti dva čeka od Ajris juče, a ostalo su bile samo neke gluposti i računi”
“Novi ugovor još nije stigao?” potpisivala je ugovor sa Harborom za još
jednu knjigu.
“Ne. Rekli su da ga ne očekujemo do sledeće sedmice.”
“Ne žuri mi se, svejedno ne mogu da počnem, dok ne završimo film.”
Barbara je opet klimnula glavom i borila se sa sobom po stoti put. Tom joj je
rekao da drži jezik za zubima kad se Dafne vrati, ali svaki put kad bi pomislila
na Džastina, želudac joj se prevrtao. Rekla je Tomu da tom prepredenjaku ne
duguje ništa.
“Zašto pitaš da li smo bili ovde?” Barbara je izbegla da je pogleda u oči i
sipala još kafe za Dafne.
“Radoznalost. Neko je koristio bazen. Našla sam čaše i praznu bocu
šampanjca.” Nije pomenula grudnjak.
“Možda bi trebalo da pitaš Džastina o tome”, glas joj je bio neobično
jednoličan. Dafne je pogledala u nju. Bila je previše umorna da bi se igrala.
“Da li bi trebalo da znam nešto?” srce je opet počelo da joj udara kao
ludo. Nije se više osećala kao u priči o Zlatokosi. Ali Barbara nije rekla ništa,
i nije skidala pogled sa svoje prijateljice.
“Ne znam.”
“Bio je ovde? Mislila sam da je otputovao.”
“Mislim da je ostao.” Ali to je bilo previše neodređeno. Barbara bi
sigurno znala da li je ostao u Los Anđelesu, jer je kupila poštu svakog dana.
“Barb...”
Podigla je ruku pokušavajući još jednom da se izbori sa naletom besa. “Ne
pitaj mene, Daf!” A onda je kroz zube dodala: “Pitaj njega.”
“Šta tačno da ga pitam?”
Barbara nije mogla više. Podigla je bluzu sa stolice. “O ovome... i o
grudnjaku kod bazena”, i Barbara ga je videla, “i o gaćicama u hodniku...”
Bila je spremna da nastavi, ali je Dafne ustala, osećajući kako joj kolena
klecaju.
“Dosta je!”
“Da li je?! Koliko ćeš još da mu gledaš kroz prste, Daf? Nisam ništa htela
da ti kažem jer mi je Tom rekao da me se to ne tiče, ali tiče me se”, oči su joj
se ispunile suzama, “jer te volim, dođavola. Ti si mi najbolji prijatelj kog sam
ikada imala.” Okrenula je nakratko leđa Dafne, a onda se opet okrenula ka
njoj, a oči su joj bile puste. “Dafne, neka žena je ovde bila sa njim.” U sobi je
zavladala tišina dok je Dafne slušala kako joj srce bije i sat otkucava, a onda
joj se pogled sreo sa Barbarinim. Barbara nije nikada ranije videla takav izraz
u njenim očima.
“Ja ću se postarati za ovo, ali da se razumemo nešto. Bila si u pravu što si
mi rekla, Barb, i cenim to što osećaš, ali ovo je između Džastina i mene. Sama
ću to da rešim. Šta god da se desi, ne želim o tome da raspravljam sa tobom
ikada više. Razumeš li?”
“Da. Izvini, Daf...” suze su joj se skotrljale niz obraze, a Dafne joj se
primakla i zagrlila je.
“U redu je, Barb. Zašto ne odeš do studija svojim automobilom?” Tom joj
je dozvoljavao da koristi jedan od njegovih automobila. Bilo je skoro pet.
“Naći ćemo se tamo malo kasnije. Ako zakasnim, reci im da sam upravo stigla
sa Istočne obale.”
“Hoćeš li biti u redu?”, obrisala je oči, uplašena iznenadnom Dafninom
smirenošću.
“Dobro sam”, pogledala je Barbaru u oči značajno, a onda je izašla iz
kuhinje i zatvorila vrata na spavaćoj sobi. Prišla je uspavanom Džastinu i
dodirnula ga drhtavom rukom po ramenu. On se pospano promeškoljio, trepnuo
očima, pogledao na sat, a onda shvatio da je ona u sobi.
“Zdravo, mala. Vratila si se.”
“Jesam.” Gledala ga je odozgo i nije bilo ničeg prijateljskog u njenom
glasu ili na licu. Sela je u fotelju naspram kreveta jer više nije mogla da stoji i
zurila u njega. “Šta se tačno dešavalo dok me nije bilo?”, prešla je odmah na
stvar, a on se uspravio u krevetu, tek probuđen iz noćnog sna, delujući nevino i
znatiželjno.
“Na šta tačno misliš? Kako ti je dete, uzgred?”
“On je dobro. Ali sada me trenutno zanimaš ti. Šta si radio ovde?”
“Ništa. Zašto?”, protegao se i zevnuo, a zatim se osmehnuo izazovno,
pružajući se da joj dodirne nogu. “Nedostajala si mi, mala.”
“Jesam li? A šta je sa ženom koja je bila ovde dok mene nije bilo? Moram
reći da ima prilično velike grudi. Njen grudnjak mi staje na glavu.” Koliko god
smešno zvučalo, nije se zabavljala, oči su joj bile hladne kao kamen.
Odgurnula je njegovu ruku sa svoje noge.
 “Neki prijatelji su mi bili tu, to je sve. Čemu frka?” Iznenada se zapitala da
li je Barbara pogrešila. Osećala bi se kao kreten, ako se ispostavi da on
govori istinu i da ga je lažno optužila. Oči joj se ublažiše na trenutak, a onda je
primetila jedan od njegovih iskorišćenih kondoma na podu. Sagnula se, uzela
ga i držala ga u vazduhu kao da je trofej.
“Šta je ovo?”
“Nemam pojma. Možda je neko spavao ovde.”
“Kažeš da nije tvoj?” nije skretala pogled sa njega.
“O, zaboga.” Ustao je savršen kao i uvek i provukao prste kroz svoju
zlatnu kosu. “Šta je s tobom? Bio sam sam ovde četiri dana i neki prijatelji su
mi svraćali. U čemu je problem, Daf?” oči su mu zlokobno sijale, “nemam
pravo da koristim bazen ako ti nisi tu?”
Nije bilo drugog načina da sazna. “Barbara mi je rekla da je neko boravio
ovde.” Odgovorio joj je, ne znajući da je svraćala:
“Ta gadura! Kako ona to može da zna? Nije ni bila ovde.”
“Kupila je poštu svakog dana.”
“Stvarno?!”, prebledeo je. “O, Bože!” Seo je opet na krevet i gledao u
svoje ruke. Nije govorio ništa neko vreme, a onda je pogledao Dafne u oči: “U
redu, u redu. Malo sam poludeo. To mi se dešava kad radim previše. Ne znači
mi ništa, Daf... zaboga... moraš mnogo toga da naučiš o ovom poslu... poludiš
posle nekog vremena.” Bile su to prazne priče i on je to znao. Nije imao šta da
joj kaže.
“Očigledno. Poludiš dovoljno da spavaš sa nekim drugim u mojoj kući, u
mom krevetu.” Oči su joj se ispunile suzama. “Da li ti to deluje u redu?”
Osetila se izdanom i povređenom. Ranije je doživela gubitke, ali nikada ovo...
grudnjake pored bazena... mrlje po kauču... kondome pod krevetom... i sve za
tri bedna dana. “Šta nije u redu sa tobom, dođavola?” Ustala je i šetala po
sobi. “Možeš li da se suzdržiš tri dana? Da li ti ja značim samo to?
Odgovarajuće parče mesa, a kad me nema spavaš sa drugima?” Stajala je pred
njim, iz očiju joj je sevalo, a on je delovao tužno.
“Žao mi je, Daf... nisam hteo...”
“Kako si mogao?” počela je da jeca. “Kako si...?”, nestalo joj je reči. Lice
je zarila u krevet dok je jecala, a on joj je nežno prešao rukom preko kose i
leđa. Želela je da mu kaže da se nosi dođavola, ali nije imala snage. Nije
mogla da poveruje šta je uradio. A to što je sve uradio u njenoj kući, i nije ni
pokušao da sakrije, učinilo je sve još gorim. Nije ovo bio seks na brzinu sa
nekim koga je pokupio u baru, to je devojka koju je uselio u njenu kuću i njen
krevet. Poniženje je jedva mogla da podnese. A ono što je saznala o njemu bilo
je veoma bolno.
“Dafne, mala... molim te... napio sam se, ušmrkao malo koke... Poludeo
sam. Rekao sam ti da ne želim da ideš. Hteo sam da idem u Meksiko sa tobom,
ali ti si navalila da letiš na Istočnu da vidiš dete. Nisam mogao to da
podnesem. Ja...” i on je počeo da plače. Okrenuo ju je nežno ka sebi. Osećala
se kao da su joj se sve kosti istopile na krevetu. Nije imala snage da se opire.
Skoro da je poželela da je mrtva. “Volim te mnogo. Ovo mi ništa ne znači.”
Obrisao je suze. “Bio sam lud. Neće se ponoviti, kunem se.” Njene oči su
govorile da mu ne veruje ni reč, dok su joj se suze slivale niz lice. Nije
prozborila ni reč. “Dafne...” spustio je glavu na njene vitke butine. “O, Bože,
dušo... molim te... ne želim da te izgubim...”
“Trebalo je da misliš o tome pre nego što je tvoja prijateljica ostavila
grudnjak u mom bazenu.” Glas joj je zvučao poraženo. Uspravila se i sela na
krevet. Osećala se kao da ima hiljadu godina, ali ga i dalje nije mrzela. Bila je
previše povređena da bi osećala bes. Osećala je samo bol. “Ovako se uvek
ponašaš tokom snimanja?” Ili se tako ponašao uvek? Počela je da se pita. I
osećala se užasno.
“Ovo je bilo naporno snimanje. Ne znaš koliko sam sebe uložio u ovo,
Daf... koliko sam očajnički želeo da te zadovoljim... da učinim tvoj film
velikim hitom. O, Daf,.,” Oči su mu izgledale kao dečije, i toliko tužne, kao da
mu je najbolji prijatelj umro. Činjenica da ju je lično ubio nije mu dopirala do
mozga dok je jadikovao. “Dušo, možemo li da počnemo iz početka?”
“Ne znam.” Pogledala je opet u kondom koji je bacila na krevet, a on ga je
pokupio i bacio u toalet. Kada se vratio, gledao je u nju.
“Možda mi nikada nećeš oprostiti, ali kunem se da neću nikad više.”
“Kako ja to da znam? Ne mogu da te čuvam do kraja života.” Zvučala je
umorno i tužno, a on se osmehnuo po prvi put od kada ju je video u sobi.
“Voleo bih da hoćeš.”
“Želim da se vratim i da vidim svog sina opet. Šta onda? Ubijam se od
brige tri dana dok me nema da ti možda ne švrljaš opet okolo?” Preplavilo ju
je stanje bez misli, bez reči. Stanje beskrajne usamljenosti. Ko je on? Šta mu
je ona značila? Da li je mario za nju? Bilo je sada teško verovati da jeste.
“Ako želiš, poći ću sa tobom.” Odjednom nije znala da li to želi. Želela je
da upozna Endrjua, ali je u Nju Hempširu bio još neko. Met. Nije želela da
Džastin bude deo tog života, posebno ne sad. Nije mu više verovala. Ne
dovoljno da izloži Endrjua njegovom prisustvu.
“Ne znam. Ne znam šta želim trenutno. Mislim da želim da se iseliš.” Znala
je da ako ode, nikada ovo neće rešiti. Odmahnuo je glavom lagano, a onda je
uhvatio za ruke.
“Nemojmo još uvek o tome. Molim te, Daf.
Daj mi šansu.” Kao da je dete molilo da mu se vrate privilegije koje je
izgubio, ali ovo je bilo mnogo važnije. “Potrebna si mi.”
“Zašto?”, bilo je čudno slušati ga dok je to izgovarao. Mislila je da je on
potreban njoj. “Zašto ja? Zašto ne neko drugi, recimo, tvoja prijateljica sa
velikim grudima?”
“Znaš li ko je ona? Dvadesetdvogodišnja konobarica iz Ohaja, Daf. To je
sve. Ona nije ti. Nijedna nije.” Dafne je skupila oči. Setila se nečega.
“Zar to nije devojka sa kojom si izlazio i ranije?” Oklevao je nakratko, a
onda je klimnuo glavom i opet spustio pogled ka rukama.
“Da. Načula je da smo na pauzi pa je nazvala.”
“Ovde? Kako je znala gde si?” Pitanje mu je ulilo strah u srce. Uhvaćen je.
Ili je znala od ranije gde je bio, ili je on nju zvao.
“U redu, dođavola! Kad si toliko pametna! Ja sam nju zvao.”
“Kada? Nakon što sam otišla ih pre toga?” Ustala je sa kreveta i okrenula
se ka njemu: “Šta se tačno dešava između vas?”
“Ništa, dođavola! Bio sam sa tobom dan i noć u poslednja tri meseca. Znaš
da nisam viđao nikoga. Kako sam mogao? Kada?” To je bila istina.
“Rekao si mi da je glumica.” Bila je to sitnica, ali sve je bilo bitno.
“Jeste. Nema posla, pa konobariše. Dafne, dođavola, ona je niko i ništa,
dete. Ti vrediš kao pedeset hiljada takvih ili bilo kojih drugih žena u ovom
gradu. Znam to. Ali ja sam ljudsko biće. Nekad pravim gluposti. Uradio sam
to, priznajem. Očajnički mi je žao, neće se ponoviti. Šta još da ti kažem? Šta
da uradim da se iskupim za svoje grehove? Da odsečem jaja?”
“Nije loša ideja.” Sela je opet u fotelju i razgledala po sobi. Iznenada je
mrzela tu sobu i celu kuću. Zatrovao ih je dok nije bila tu. Opet je pogledala u
njega: “Ne znam da li mogu da ti verujem ikada više.”
Seo je preko puta nje na krevet, pokušavajući da umiri glas: “Dafne, svaki
par prolazi kroz ovakve stvari. U nekom trenutku jedno uvek zabrlja. Možda
ćeš jednoga dana i ti. Svi smo ljudi i u nekom trenutku postanemo slabi. Možda
je bolje da se to desi sad, da se srce pocepa, da ga ušijemo i da bude jače
posle toga. Bićemo bolji nakon ovoga, ako prebrodimo, a znam da možemo,
ako nam ti dopustiš. Daj mi šansu. Kažem ti, neće se ponoviti.”
“Kako da znam?”
“Pokazaću ti. Vremenom ćeš početi da mi veruješ. Znam kako se osećaš,
ali ne mora da bude kraj.” Dodirnuo joj je obraz nežno, svojim prstima.
Popustila je samo na trenutak, a on je to iskoristio i privukao je u svoje
naručje. “Volim te, Daf, više nego što možeš da zamisliš. Želim da se venčamo
nekad.” Za njega je to bio vrhunac izjave - početak i kraj - ali Dafne je i dalje
bila tužna.
“Ovo je baš dobar način da se počne.” Nikad joj se to nije desilo sa
Džefom di Džonom. Možda je trebalo da ostane iza svojih zidova. Džastin je
osetio o čemu razmišlja.
“Ne možeš da budeš poluživa celoga života, Daf. Moraš da budeš sa nama
ostalima, da budeš povređena, da praviš greške, da se oporaviš i preživiš.
Inače si samo pola ljudskog bića, a ti to nisi. Ti si mnogo više. Izvini. Žalim
više nego što možeš da zamisliš.”
“I ja”, ali nije delovala tako žestoko kao pre.
“Hoćeš li pustiti sve da malo odleži? Kunem ti se, nećeš zažaliti.” Nije
odgovorila. “Volim te. Šta još da ti kažem?” Nije imao šta. U poslednjih sat i
po vremena, rekao je sve što je imao. Da je voli, da je bio budala, da želi da
je oženi jednog dana. Prvi put je to čula. Posmatrala ga je sa hiljadu pitanja u
očima.
“Ozbiljan si što se venčanja tiče?”
“Da. Nikada to nikome ranije nisam rekao. Ali nikada nisam ni upoznao
nekoga kao što si ti.” Oči su mu bile nežne, a njeno srce je i dalje bilo
prelomljeno na pola.
“Nisi upoznao mog sina još uvek”, bilo je van konteksta, ali i nije.
“Hoću. Možda sledećeg puta odletim sa tobom na Istok.” Nije odgovorila.
Posmatrao ju je. Nije želeo da je podseća da kasne preko sat vremena na
posao. Znao je da je bio budala i da mora ovo sa njom da sredi pre svega.
Nije želeo da joj daje previše vremena za razmišljanje. “Pred nama je život,
ljubavi.” Bila je to lepa misao. “Hoćeš li mi dati još jednu šansu?”
Potražila je pogledom njegove oči, ali mu nije odgovorila. Nagnuo se i
poljubio je nežno u usne, kao nekada davno kada su se zaljubili. “Volim te,
Daf. Svim srcem.” Suze su joj opet potekle. Zagrlila ga je snažno, pateći zbog
onoga što je uradio, dok nije bila tu. Džastin ju je grlio dok je jecala, tepao joj,
umirivao je, tešio i milovao je po kosi. Znao je da ju je ponovo pridobio kada
je konačno prestala da plače. Nije mogla da kaže šta oseća, ali je znao da će
mu vremenom oprostiti to što je uradio. Uzdahuo je tiho za sebe, ustao i poveo
je lagano dalje od kreveta. “Mrzi me da to pomenem, ali moramo na posao,
mala.” Zastenjala je na tu misao. Posao joj je bio poslednja stvar na umu, ali
je znala da se mora.
“Koliko je sati?”
“Šest i petnaest.
Trgla se. “Hauard će da poludi.”
“Da.” Džastin se konačno osmehnuo. “Ali kad je već besan, neka bude
vredno toga.” Ne rekavši više ništa, položio ju je na krevet opet i počeo da
vodi ljubav sa njom.
Želela je da se buni, nije to imala na umu, ne nakon onoga što je uradio...
ne tako brzo... ne još uvek... ali njegovo umeće je bilo bolje od njene
rešenosti. Trenutak kasnije je utonuo u nju, a ona je jauknula od tuge i radosti.
Znala je da je opet njegova. Možda je bio u pravu, rekla je sebi nakon toga.
Možda svi dožive ovako nešto. Možda će biti jači od bola.
 Trideset treće poglavlje
Kada su se Dafne i Džastin pojavili na setu u osam i petnaest, Hauard je
bio blizu nervnog sloma. Zurio je u njih u neverici kada su ušli.
“Ne mogu da verujem... ne mogu da verujem!” urlao je na sav glas, a Dafne
ustuknu. Džastin je delovao kao da ga se to ne tiče. “Šta nije u redu sa vama?
Ne možete da se izvučete iz kreveta i dođete na posao? Da li je ikoga briga
ovde? Tri sata kasnite na set, a ulazite kao da ste stigli na čajanku? Idite
dođavola!” Zgrabio je kopiju scenarija i bacio je dok je Džastin odlazio da se
presvuče, a Dafne panično tražila Barbaru.
“Dobro si?” Barbara je sela pored nje, posmatrajući umorno lice i oči koje
ništa nisu odavale. Dafne je izbegavala njen pogled i klimnula glavom. I dalje
se borila sa suzama. Između emocija i manjka sna, bila je iscrpljena i uzrujana.
“Dobro sam” pogledala je u prijateljicu umorno se osmehujući. “Sve je u
redu.” Ili će barem biti. Barbara je shvatila da joj je Džastin sigurno prodao
gomilu šarenih laža.
“Hoćeš li kafu?”
“Da, ako si sigurna da mi Hauard nije sipao arsenik u šolju.”
Barbara se osmehnula i dalje je posmatrajući. Mrzela je što vidi tugu na
njenom licu i mrzela je Džastina što ju je doveo u takvu situaciju. “Ne muči
sebe toliko, Daf, Pola ekipe je kasnilo, zato je toliko besan. Izgleda da je
potrebno uvek nekoliko dana da se stvari vrate u normalu nakon pauze.”
“To je eufemizam”, prvi put od kako je stigla kući, Dafne se nacerila. To je
jedino što je rekla o haosu koji je zatekla u kući. Barbara joj je donela kafu i
ona je počela da se oporavlja. Nakon dugog leta prethodne noći, manjka sna i
traume koju je doživela sa Džastinom pre posla, osećala se kao zombi čitavog
dana. Otišli su sa posla u šest sati to veče, a Džastin ju je doveo kući i smestio
je u krevet. Zatim joj je doneo šolju čaja i večeru na tacni. Osećala se kao
invalid. Znala je zašto on to radi, ali joj nije smetalo. Posle toga je otišao u
kuhinju da bi rasklonio nered. Tada je pozvao Metju, a Dafne je utonula u
jastuke uzdišući. Bilo je pravo olakšanje čuti njegov glas.
“Zdravo, Mete”, govorila je tiho i bilo joj je drago što su vrata sobe bila
zatvorena.
 “Mora da si imala naporan dan. Zvučiš iscrpljeno.”
“I jesam.” Osetio je da se još nešto dešava.
“Jesi li dobro?”
“Manje-više”, borila se sa sobom da mu ne kaže šta se desilo. Nije želela.
To se njega nije ticalo, ali bio joj je potreban. Morala je da zna da joj je ostalo
nešto stabilno, negde, čak iako je udaljeno tri hiljade milja. Nije verovala
Džastinu i dalje, bez obzira koliko se kajao. Znala je sigurno da joj je barem
Metju prijatelj. “Kako je Endrju danas?”
“Nije loše, s obzirom da si otišla tek juče. Kako je prošao let?”
“U redu. Spavala sam.” U tom trenutku se setila kako ju je Džef zvao dok
je bio na poslovnim putovanjima. Bilo je nečeg utešnog u svakodnevnim
sitnicama. Sve je bilo tako mirnije nego ovo što se dešavalo njoj i to joj je
bilo olakšanje. Ovo u Kaliforniji joj je bilo previše. Opet je utihnula, a Metju
se namrštio na drugoj strani. Znao je čim joj je čuo glas da nešto nije u redu.
“Daf? U čemu je problem, malena?” Niko je nije tako zvao od kada je
Džon umro. Osetila je kako joj suze naviru na oči. Borila se sa emocijama
sakupljanim u poslednjih osamnaest sati. “Mogu li nekako da pomognem?”
“Volela bih da možeš.” Mogao je da čuje kako plače. “Nešto se desilo
ovde... dok nisam bila tu...”
“Tvoj prijatelj?”
Klimnula je glavom i gušila se u suzama. Bilo je glupo da plače sad,
govorila je sebi. Pomirili su se. Ali i dalje je bolelo. I dalje je đavolski
bolelo. Želela je sve da kaže Metu, kao da bi njegov utešni zagrljaj mogao išta
da promeni. “Zatekla sam nered kad sam se vratila.” Čekao je da nastavi.
“Neka žena je bila ovde sa njim dok me nije bilo.” Bilo je šokantno što mu
priča o tome, ali ona nije bila šokirana. Bila je tužna. “Duga je to priča, a on
se sad oseća stvarno loše zbog toga, ali je to bio baš bedan doček”, šmrknula
je, a u njemu je nešto planulo.
“Jesi li izbacda kopile iz kuće?”
“Ne. Htela sam, ali... ne znam, Mete. Mislim da mu je žao. Mislim da je
malo poludeo od pritiska na poslu u poslednja tri meseca.”
“A ti? Ti si radila više od njega. Prvo si pisala scenario. Da li to zvuči kao
razumno objašnjenje?”
Bio je besan kao đavo. I još ga je više naljutilo što ona nije bila ljuta. Bila
je spremna da da toj osobi još jednu šansu.
“Ne. Ne postoji razumno objašnjenje, ali se desilo. Saćekaću da vidim šta
će se desiti dalje.” Hteo je da je prodrma i izviče se, ali znao je da nema
pravo. Nije želeo da opet bude povređena. Bio je bespomoćan. Bila je
zaljubljena u nekog drugog, a on je bio samo prijatelj.
“Misliš li da je vredan toga, Daf?”
“Ne znam. Jutros nisam bila sigurna.” Metjuu je bilo žao što se nije javio
ranije, ali je znao da to ne bi mnogo promenilo. Nije bila spremna da se
odrekne Džastina Vejkfilda, a Vejkfild je bio snažan protivnik. Svako ko je iole
normalan, rekao bi mu da je lud što se nada da će ga napustiti. “Ne znam...”,
zvučala je tako krhko da mu se srce slamalo. “Ja... izgubila sam toliko puno u
prošlosti, Mete...” Slušao ju je kako plače.
“Nemoj da unižavaš ono što si imala, prihvatajući ovo.”
Njegova reakcija ju je šokirala. “Ne razumeš. Možda je u pravu. Možda
ljudi greše. Možda su glumci drugačiji.” Plakala je jače. “Dođavola, koliko
puta misliš da mogu da krećem iz početka.”
“Koliko god puta moraš. Ti imaš snage. Ne zaboravi to.”
“Možda mi je dosta toga. Možda sam je potrošila.”
“Ne verujem u to.”
“Uzgred, imamo obavezu jedno prema drugom. Rekao je to sam.”
“Obavezu? Da li je razmišljao o tome dok si bila ovde.?”
“Znam, Mete, znam. Ne mogu da ga opravdavam.” Zažalila je što mu je
rekla bilo šta. Nije htela da brani Džastina od bilo koga, ali je osećala da
mora. “Znam da nema smisla, ali trpeću malo.” Uzdahnula je i obrisala oči.
“U redu je, Daf, razumem. Moraš da uradiš ono što je najbolje za tebe.
Molim te samo da ne budeš povređena” Ali već je bila, i pošto su prekinuli
vezu, počela je da plače opet. Džastin ju je zatekao na krevetu kako jeca u
jastuke i nije bio siguran zašto. Bila je uznemirena i dalje zbog druge žene, ali
je bilo još nečega. Odjednom je bila usamljena i čeznula je za Endrjuom i
Metom. Želela je da ide kući.
“Nemoj, dušo... sve će biti u redu...” Ali nije, i nije mogao da je ubedi.
Ležala mu je u naručju, jecala i na kraju zaspala na njegovim grudima, a on je
ugasio svetlo. Ležao je posmatrajući je dok je spavala i pitao se da li je
ispravno postupio. Bilo mu je stalo do te žene više nego do bilo koje druge
ikada, ali nije bio siguran da je mogao da ispuni njena očekivanja. Želeo je,
stvarno jeste, ali je osetio kako ga obuzima strah dok je razmišljao o prošlosti.
Ona je bila toliko ozbiljna, neiskvarena, i proživela je svašta. Njegov život je
bio izgrađen na drugim stvarima - uzbuđenju, novim ljudima, glumi i zabavi.
Znao je i da mu ne ide obavezivanje.
U Nju Hempširu je za to vreme Met sedeo u mraku, zurio u vatru i
razmišljao kakva je budala. Mrzeo je kakvu petlju ima Džastin Vejkfild i, dok
je patio za Dafne, pitao se da li ima ikakve nade za njega.
 Trideset četvrto poglavlje
Snimanje Apača je teklo po planu i trebalo je da krenu za Vajoming
četrnaestog jula. Hauard je odlučio da neće imati pauzu dok ne snime
poslednje scene na setu u Holivudu. To je značilo da Dafne neće moći da
odleti da vidi Endrjua, ali Met ju je ubedio da je to u redu, da se Endrju
radovao izletu koji su planirali, i da će ga posetiti kada se vrati iz Džeksona.
Bila je skoro previše zauzeta da oseća krivicu zbog toga. Morala je mnogo
toga da preradi na scenama za Džekson. Činilo joj se da je svaki budan
trenutak provodila na setu ili je kucala do kasno u noć. Džastin joj je bio divna
podrška, čitao je sve što bi napisala, govorio joj je kad je dobro, a kad ne, i
zašto. Naučio ju je više nego što je očekivala o pisanju scenarija i kako da
razvija likove. Sedeo je uz nju svako veče, donosio joj kafu i sendviče,
masirao joj vrat, a onda bi se bacili na krevet i vodili ljubav. Jedva da su
spavali, ali je ona bila srećnija nego ikada u svom životu. Imala je uspešnu
vezu sa njim o kojoj nije ni sanjala, i sada je znala da je bila u pravu što nije
raskinula nakon fijaska u junu. Čak je i Barbara morala da prizna da se on
ponaša kao anđeo, ali i dalje mu nije verovala, što je govorila Tomu dok su
bili sami.
“Nisi ga volela od početka, Barb. Ali ako je dobar prema njoj, u čemu je
problem?”
“Ako joj je uradio tako nešto jednom, uradiće opet.”
“Možda neće. Možda je to samo bilo prisećanje na stari život, na onaj koji
je vodio pre nje. Možda je naučio lekciju.” Tom nije imao ništa protiv
Džastina, pošto ga je upoznao, ali Barbara je bila toliko protiv njega da je Tom
pomišljao da je samo ljubomorna jer neko drugi ima toliko uticaja na Dafne.
Njih dve su bile izuzetno bliske tokom svog samačkog života, pa je Barbari
možda bilo teško da se toga okane, mada je sada imala Toma. Nije to zaista
razumeo, ali ju je uvek terao da drži jezik za zubima ako joj je stalo do posla.
“Ako je ona vezana za njega, Barb, najbolje je da se toga okaneš.” Pomišljao
je, kao i holivudska štampa, da bi se Džastin i Dafne mogli venčati.
“Ako se uda za njega, bacaću kamenje umesto pirinča”, Barbara je frktala.
“Taj čovek će je povrediti. Znam to.”
“U redu, bako, samo se opusti. Dođavola, nadam se da će se venčati. Tako
će morati da ostane ovde u Los Andelesu.” To je sada bila česta tema između
njih. Želeo je da Barbara ostane i uda se za njega, ali ona je odbijala da se
odluči pre nego što Apači budu snimljeni. “Nakon toga, ljubavi, neće biti više
izgovora. Ne podmlađujem se, a ni ti. Ako misliš da ću čekati još dvadeset
godina da te ponovo vidim, luda si. Želim da te oženim, da zatrudniš, i da te
gledam kako lenčariš pored bazena i troškariš moj novac narednih pedeset
godina. Kako ti to zvuči, gospođice Džarvis?”
“Previše dobro da bi bilo istinito.” Kao i sve u vezi sa njim, od dana kada
ga je srela u Gučiju. Bila je to ljubav iz bajke od samog početka. Odavno ju je
iznenadio poklonivši joj onu crnu torbu od gušterove kože za kojom je žudela
prvog dana. Bilo je i drugih poklona: zlatni Pijažeov sat, prelepi bež sako od
jelenske kože, dve narukvice od žada, i bezbroj drugih sitnica koje su je
zadivile. I dalje nije mogla da veruje koliko je imala sreće što je našla Toma, i
stalno se iznenađivala koliko je on voli. I ona je njega podjednako volela.
Kada su se rastali dok je odlazila za Džekson, u očima su joj bile suze, ali on
je planirao da dolazi svakog vikenda dok su na lokaciji.
Dafne i Džastin su odleteli do lokacije privatnim letom, a ostatak ekipe je
putovao u autobusima koje je studio iznajmio. Snimanje je imalo auru letnje
romanse kada su stigli tamo. Parovi su stvarali u romantičnom okruženju, ljudi
su sedeli uveče napolju, posmatrali planine i pevali pesmice sa kampovanja
kojih su se sećali iz detinjstva. Čak je i Hauard omekšao. Džastinova i Dafnina
ljubav je procvetala. Kada su imali pauze na snimanju, šetali su, brali cveće, i
vodili ljubav u visokoj travi. Sve je bilo kao neki prelepi san i svi su bili tužni
kada su morali da se vrate u Los Anđeles. Dafne je žalila malo manje, pošto je
znala da će videti Endrjua. Planirala je put za Boston za nekoliko dana.
Džastin nije odlučio da li će poći sa njom ili ne. Tek se dan pred polazak
pojavio na vratima spavaće sobe sa nervoznim izrazom lica i seo na ivicu
kreveta.
“Ne mogu ja ovo, Daf.”
“Šta ne možeš?”
“Da idem u Boston sa tobom”, bio je očajan, a ona je postala sumnjičava
istog trenutka.
“Zašto ne? Zbog gospođice iz Ohaja”, po prvi put je ovo pomenula od
kada se dogodilo, a on je delovao slomljeno.
“Nemoj biti takva. Rekao sam ti. To se neće ponoviti.”
 “Zašto onda ne želiš da pođeš sa mnom?”
Uzdahnuo je i bio očajnički nesrećan: “Ne znam kako da ti objasnim, a da
ne zvučim kao potpuni kreten. Ih bih mogao prosto da prihvatim činjenicu da
jesam to, ali... Daf... škola puna gluve dece... ja... ja... imam problem sa
hendikepima, slepilom, gluvoćom, bogaljima... ne mogu da podnesem to.
Fizički se osećam loše.” Osetila je kako joj se srce cepa. Ako je to istina,
imali su ozbiljan problem pred sobom. Endrju je gluv. Morali su se suočiti sa
tim.
“Džastine, Endrju nije bogalj.”
“Znam. Verovatno mi ne bi smetao samo on... ali svi oni...” Ubledeo je
zaista i Dafne je videla da drhti. “Znam da je glupo da se odrastao čovek
oseća tako, ali oduvek to osećam. Dafne, žao mi je.” Suze su mu se pojavile u
očima i spustio je pogled. Šta je trebalo sada da uradi? Sinula joj je ideja.
Morali su da upoznaju jedan drugog. To je bilo važno. Čindo se da će veza sa
Džastinom potrajati i zato je morao da upozna Endrjua.
“U redu, dragi, slušaj... neka on dođe ovamo.”
“Misliš da će moći tako?” boja je počela da mu se vraća u obraze i na licu
mu se ukazalo olakšanje. Izbegavao je da joj kaže danima, ali je znao da ne
može.
“Naravno. Zvaću Metjua i reći ću mu da ga pošalje avionom. Radio je to
prošlog proleća i Endrjuu se dopalo.”
“Divno.”
Kada je Dafne pozvala Meta, rekao joj je da je Endrju imao blagu upalu
uveta prošle sedmice i da ne bi mogao da leti avionom. Nije imala izbora.
Morala je sama da ode do Istočne obale i da ostavi Džastina u Kaliforniji.
Kada mu je rekla, delovao je nesrećno, a u njenom pogledu se pojavila nejasna
sumnja. Iznenada se pitala da li je on zakuvao celu tu priču o strahu samo da bi
mogao da ostane u Los Andelesu kako bi divljao kao prošlog puta. Sama
pomisao na to ju je razbesnela.
“Daf, ne gledaj me tako. Ništa se neće desiti ovog puta.” Nije odgovorila.
“Kunem se. Zvaću te pet puta na dan.”
“Šta to dokazuje? Da ti je gospođica iz Ohaja izabrala broj?”, zvučala je
ogorčeno, a on je delovao povređeno.
“To nije fer.”
 “Nije bilo fer ni to što si vodio ljubav sa njom u mom krevetu.”
“Slušaj, dođavola, možemo li to da zaboravimo?”
“Ne znam, Džastine. Jesi li ti uspeo?”
“Da, zapravo, jesam. Proveli smo tri divna meseca od tad. Ne znam za
tebe, gospođice, ali ja nikad nisam bio srećniji. Zašto moraš to da mi nabijaš
na nos?” Oboje su znali odgovor. I dalje mu nije verovala, a odlazak na Istok
je bolni podsetnik na ono što se desilo kada nije bila tu u junu.
Uzdahnula je i utonula u fotelju gledajući bledo u njega. “Žao mi je,
Džastine. Volela bih da ideš sa mnom.” To bi rešilo problem. Ali da li bi? To
bi značilo da mora da ga drži na oku, nije značilo da mu veruje.
“Ne mogu da pođem sa tobom, Daf. Jednostavno ne mogu.”
“Onda ću morati da ti verujem, zar ne?” Sva sreća iz prethodna tri meseca
je izbledela.
“Nećeš zažaliti, Daf. Videćeš.” Ali ona se pitala dok se pakovala i dok su
putovali do aerodroma.
U Nju Hempširu je lišće požutelo rano, u vazduhu je vladala ledena
čarolija, a seoski pejzaži nikada nisu bili lepi kao ove godine. Ona i Metju su
se vozili u tišini neko vreme, a misli su joj odlutale ka Džastinu. Pitala se šta li
radi i da li će održati reč. Met je primetio da je ćutljivija nego inače, i bacio
je pogled na nju jednom ili dva puta pre nego što se ona okrenula ka njemu i
osmehnula mu se. Delovala je mirnije nego ranije, ali je i dalje bila umorna.
Čak je i u Vajomingu snimanje bilo naporno. Hauard Stern je radio žučnije
nego bilo koji drugi producent u gradu.
“Kako napreduje moj omiljeni film?” plašio se da pita za Džastina. Jedva
je pričala o njemu u poslednje vreme, a on je znao šta to znači. Znao je da će
mu reći kada bude želela. Čekao je. Ali je imao i duge misli na pameti.
“Film fino napreduje. Skoro smo gotovi. Hauard misli da je ostalo još šest
ili osam nedelja posla u studiju na setu i to je to. Privodimo kraju.” Naučila je
sve izraze uposlednjih devet meseci, a on je pokušavao da ubedi sebe da ona
nije bila drugačija nego kada su se upoznali. Promenila se na neki suptilan
način. Bila je nervoznija, i tenzija je bila prisutnija nego ranije, kao da je uvek
čekala, posmatrala, ali nije bio siguran šta. Pitao se da li joj je život sa
Džastinom to uradio, posao na filmu, ili udaljenost od Endrjua. Ali bila je
drugačija nego kada se njen usamljenički život vrteo oko knjiga. Činilo se da
joj je i ovde bilo teško da se otarasi užurbanosti, ali je podsetio sebe da je
upravo izašla iz aviona. “Endrju će da dođe kod mene za Dan zahvalnosti.”
Već je to isplanirala. Planirala je staromodnu večeru u kući na Bel Ejru i
želela je da Barbara dovede Toma i njegovu decu. Tako nešto nije radila deset
godina, od kada se udala za Džefrija.
Nekako je znala da je sada pravo vreme da počne opet. Njene godine
usamljenosti su bile gotove, na bolje ili na gore, i želela je da ima pravi život
sa Džastinom. Definitivno je bilo vreme da upozna Endrjua. Bilo joj je žao što
nije uspeo ovog puta. Kada je pogledala u Metjua, osetila je oštricu kajanja
kako je preseca. Osetila je da se u njihovom odnosu nešto promenilo.
“Šta se dešava za Dan zahvalnosti, Daf?” gledao je u nju dok su se vozili
kroz Novu Englesku, a Dafne se zamislila.
“Nisam sigurna.” Nije bila još uvek, ali je počinjala da veruje da će se ona
i Džastin venčati, ako se ništa odvratno ne desi u međuvremenu. Na neki način
je ovo putovanje bilo test.
“Hoćeš li ostati tamo?” očima joj je ispitivao lice. Bio mu je potreban
odgovor. Bilo je vreme.
“Možda. Znaću više za nekoliko meseci.” Pogledala je nežno u njega,
dugovala mu je neko objašnjenje. Rekla mu je najgoru stvar koja se desila pre
tri meseca, a sada mu je dugovala i ostatak priče. Prijateljstvo koje su imali je
bilo čudno, bilo je platonsko, ali je uvek postojala naznaka još nečega. “Stvari
sa Džastinom su se sredile letos. Možda sam pogrešila što sam ti rekla šta se
desilo u mom odsustvu.” Nije joj delovalo fer. Džastin nije to ponovio, ali je
obeležilo Metjuovo mišljenje o njemu. Dafne je to znala. Čak i sada.
“Nema problema.” Osmehnuo se dok je vozio. “Neću reći novinarima.”
Uzvratila mu je osmeh. “Mislim da se neće ponoviti.” Sklopila je oči i
uzdahnula. “Gospode, bilo je užasno. Tada, kada sam razgovarala sa tobom,
mislila sam da ću umreti.” Sećao se, ali nije rekao ništa.
“Da... znam. Jesi li potražila školu za Endrjua?”
“Nisam još. Trebalo bi čim završimo snimanje filma. Nisam imala
vremena ni za šta. Osećam se kao da sam zamrznula život na nekoliko meseci.”
“Da.” Opet se osmehnuo. “Znam taj osećaj. I kod mene je tako.” Bilo mu je
čudno da shvati da će napustiti Hovart za tri meseca i da će se vratiti u
njujoršku školu. Teško mu je da se seti vremena kada nije bio u Hovartu,
vremena kada ga ona nije zvala, vremena kada nisu bili prijatelji.
Nešto tužno se dogodilo između njih ovog puta i Dafne nije mogla to
potpuno da razume dok je bila u poseti Endrjuu. Videla je da je Metju
posmatra sa prozora svoje kancelarije, a onda bi se brzo okrenuo. Tek kada ju
je kasnije odvezao na aerodrom, pitala ga je.
“Metju, nešto nije u redu?”
“Ne, malena. Proslavio sam rođendan. Mislim da starim.”
“Moraš da se vratiš u Njujork.”
Sestra mu je rekla isto, ali je ona znala više od Dafne. Ona je znala da joj
je brat zaljubljen.
“Možda.” Bio je neobično neobavezan.
“Previše si usamljen u Hovartu. Bilo je drugačije za Helen Kurtis. Ona je
stara žena, ne smeta joj da bude izolovana.”
“Nije ni tebi smetalo do skoro, a ti si duplo mlađa od nje.”
“Nisam bila sama dok sam bila tamo.” Kao i uvek, glas joj se obojio
nežnim uspomenama na Džona.
“Nisam ni ja sam uvek.” Po prvi put je rekao tako nešto. Dafne se
iznenadila. On je znao toliko o njenom životu da se nije ustručavala da ga pita.
“Viđaš se sa nekim, Mete?” Nekako je uvek pretpostavljala da je sam.
Odjednom je bila šokirana, jer je shvatila nije imala pojma. Zašto joj nije
rekao?
“Ne zaista. S vremena na vreme.”
“Ništa ozbiljno?” Nije znala zašto, ali smetalo joj je. Govorila je sebi da
je to apsurdno. Razmišljala je da se uda za Džastina. Zašto Met ne bi imao
ženu u svom životu? Ipak joj je bio samo prijatelj.
Delovao je zamišljeno. “Bilo bi ozbiljno da ja to želim. Ali ne želim još
uvek.”
“Zašto ne?” Plave oči su ga posmatrale nevino, a on se okrenuo ka njoj
pitajući se kako je moguće da je toliko slepa.
“lz nekih budalastih razloga, Dafne. Veoma glupih.”
“Ne plaši se, Met. Ja sam se plašila. I grešila sam.”
“Jesi li? Da li si sada srećna?” zvučao je tužno.
 “Nisam uvek, ali uglavnom jesam. Možda je to dovoljno. Bar sam živa.”
“Kako znaš da je to bolje? Da li je dovoljno da budeš samo živa?”
“Ne postoji savršenstvo, Met. Digla sam ruke od toga kada je Džon umro
jer sam znala da neću to pronaći opet. Ali otkud znam da bismo zauvek bili
toliko srećni. Možda bismo i Džefri i ja imali probleme nekad kasnije. Moja
karijera bi bila previše za bilo kog muškarca. Uzmi ovu godinu za primer.
Kako bih ovo izvela da sam udata, i da sam u tradicionalnom braku?” Često je
sebi postavljala to pitanje.
“Mogla bi da izvedeš nešto ako je to ono što želiš, a tvoj suprug bi
razumeo. Nisi ni morala da pišeš scenario.” Nije bilo prigovora u njegovom
glasu, samo je razmišljao naglas.
“Drago mi je što jesam.”
“Zašto? Zbog Džastina?”
“Delimično. Ali uglavnom jer sam naučila puno dok sam ga pisala. Ne
verujem da bih to opet uradila. Oduzima mi previše vremena od pisanja knjiga.
Ali je divno iskustvo. U pravu si što si me ohrabrio da to uradim.”
“Ja sam to uradio?” delovao je iznenađeno.
“Jesi” osmehnula se, “prvi put kad smo se sreli, kao i gospođa Kurtis.”
Met ju je čudno pogledao: “Možda smo oboje bili budale.”
“Zašto to kažeš?” Nije razumela o čemu priča. Možda zato što nije želela.
“Nema veze. Marta mi kaže da počinjem da ludim. Verovatno je u pravu.”
Razmenili su osmehe dok je vozio dalje.
“Pričaj mi o svojoj novoj prijateljici. Ko je ona?”
Mogao je i da joj kaže. Nije bilo štete. “Učiteljica iz grada. Ona je iz
Teksasa, veoma je lepa i mlada.” Osmehnuo se Dafne bojažljivo. Prijateljstvo
među njima je bilo veoma čudno. “Ima dvadeset pet godina, i iskreno, osećam
se kao pokvareni matorac.”
“Gluposti. To je dobro za tebe. Zaboga, ovde nema šta da se radi osim da
se čita. Nije ni čudo što svi ovde vole moje knjige.”
“I ona ih voli. Sve je pročitala.”
Dafne je bila oduševljena. “Kako se zove?”
“Harijeta. Harijeta Bato.”
 “To zvuči egzotično.”
“Ne bih je tako opisao, ali je fina devojka, pametna i sa dobrim
vrednostima.”
Dafne ga je posmatrala sa znatiželjnim izrazom na licu. “Misliš da ćeš se
oženiti, Mete?” Bilo je teško zamisliti da joj više neće uzvraćati pozive, ali
nije ni mogao zauvek. Ono što su oni imali je bio slučaj dva usamljenika i
srodnih duša. Ovo drugo bi ostalo isto zauvek, ali njen život se već promenio,
a njegov se menjao. Pozivi neće trajati zauvek. Oboje su znali. I sada su se
suočili sa tim.
Ali on je odmahnuo glavom. Nije bio spreman da misli o braku. “Nisam ni
razmišljao o tome još uvek. Izašli smo samo nekoliko puta.” Bilo je više od
toga, ali ne u njegovom umu, mada je znao koliko je Harijeta zaljubljena. Nije
želeo da se igra sa njom, a verovao je da ona zna zašto je drži na distanci.
Ponekad se pitao da li to znaju svi osim Dafne.
Osmehnula mu se. “Obavesti me.”
“Hoću. I ti mene.”
“O Džastinu?”
Klimnuo je glavom.
“Hoću.”
Stajao je posmatrajući je pre nego što je ušla u avion. “Vodi računa o sebi,
malena.” Više nego ikada ranije, njegove reči su zvučale kao “zbogom.”
Popela se na prste i zagrlila ga, a on joj je uzvratio zagrljaj, pokušavajući da
je ne stegne previše. U sebi joj je poželeo sreću.
“Poslaću ti Endrjua za Dan zahvalnosti,”
“Čućemo se pre toga.” Ali on nije bio tako siguran. Kada joj je mahnuo
poslednji put, morao je da se okrene kako mu ne bi videla suze u očima zbog
njenog odlaska.
 Trideset peto poglavlje
Kada je Dafne izašla iz aviona u Los Anđelesu, zatekla je Džastina kako je
čeka na kapiji. Bacila mu se razdragano u naručje. Četiri osobe su ga
prepoznale pre nego što su stigli do limuzine, ali on se kao i uvek pravio da su
pogrešili. Dafne je sela smejući se na zadnje sedište limuzine. Delovao je
presrećno što je vidi, a kada su stigli kući, sve je zatekla u besprekornom redu
i Džastin je bio veoma ponosan na sebe.
“Vidiš! Rekao sam ti da sam se promenio.”
“Izvinjavam se zbog svojih zlih misli.” Sijala je od sreće. Možda je ovog
puta bio ozbiljan. Osetila je kako je obuzima osećaj olakšanja kao hladna,
sveža voda. Sad je opet mogla da se opusti i da mu veruje. Obožavala ga je.
Sve je bilo u redu, ali je on bio previše ozbiljan dok ju je posmatrao.
“Ne, Dafne, ja se izvinjavam zbog svoje užasne prošlosti.”
“Nemoj tako, dragi... sve je u redu.” Poljubila ga je nežno u usta, a on ju je
podigao u naručje i spustio je na krevet. Vodili su ljubav do jutra. Nisu ni otišli
do automobila da pokupe njen prtljag di da ugase svetla u dnevnom boravku
koja su, kao i njihova strast, gorela do jutra.
Na snimanju filma se sve vratilo u normalu već sledećeg jutra i narednih
devet nedelja je proletelo kao magijom odneseno. Dafne je jedva imala
vremena da se javi Metjuu, a u poslednje vreme ju je i mrzelo da ga zove.
Počela je da se oseća kao da izdaje Džastina otvarajući dušu Metu. Njemu nije
smetalo, i nikad nije ni primećivao kada bi zvala, ali i dalje nije bilo u redu, a
nekoliko puta kada je zvala, Met je bio napolju. Pretpostavljala je, i bila je u
pravu, da je bio sa Harijetom Bato.
Završili su snimanje poslednje scene Apača u prvoj sedmici novembra, a
kada je Džastin išetao sa seta po poslednji put, svima su im oči bile pune suza.
Ljubili su se i grlili, a Hauard ju je zgrabio i zagrlio. Šampanjac je tekao, a svi
su ostavljali jedni druge žaleći, i osećajući se kao da gube deo duše. Bilo je
nemoguće zamisliti život bez snimanja Apača. Trajalo je sedam meseci. Za to
vreme su postali braća i sestre, ili ljubavnici. A sada je sve bilo gotovo, i sve
ih je preplavio osećaj gubitka. I dalje je bilo puno posla za Hauarda i
tehničare. Oni će provesti mesece u obradi, isecanju i spajanju, a i na muzici i
tonu će se raditi još dugo vremena. Ali za Dafne i glumce je sve bilo gotovo.
San koji je ponekad bio noćna mora bio je okončan, ali sada je sav bol nestao.
Kao kada se rađa dete, sve je izbledelo osim radosti na kraju. Sledećeg dana
na zabavi povodom završetka snimanja svi su se ponapijali i bili nestašni.
Nisu morali da razmišljaju o dolasku na posao sutradan ujutru na vreme, u pet
sati, ih da li će Hauard vrištati na njih. Sve je bilo gotovo. Finito. Kraj. Dafne
je stajala držeći čašu šampanjca i osmehujući se Džastinu, dok je Hauard
držao govor povodom rastanka. Osetila je kako joj suze naviru na oči.
“Prelep film, Daf. Dopašće ti se.” Viđala je svakodnevno delove, ali
morala je da prizna da će najveće uzbuđenje u njenom životu biti kada bude
videla gotov film. Pogledala je veselo u Džastina.
“Odradio si odličan posao!”
Svuda su, u svakom kutku, stajali ljudi, čestitali jedni drugima i ljubili se.
Bilo je tri ujutru kada su otišli kući.
Sledećeg jutra je Dafne sedela u kancelariji sa Barbarom osećajući se
izgubljeno i pomalo tužno, kada se osmehnula. “Bože, znaš, kao Džastin sam.
Ne znam šta da radim sad.”
“Smislićeš nešto”, Barbara se osmehnula. “Da ne pominjem novu knjigu.”
Ostala su joj još tri meseca da je napiše. Nakon Dana zahvalnosti morala je da
se baci na posao. “Kada Endrju dolazi?”
“Noć pred Dan zahvalnosti. Što me podseti”, dala je Barbari spisak, “ti,
Tom i deca dolazite, zar ne?” Odjednom se zabrinula. Znala je da. Barbara
nikako nije prihvatila Džastina, i plašila se da će se povući u poslednjem
trenutku.
“Ne možemo to da propustimo.”
“Dobro je.”
Ona i Džastin su proveli sledeću sedmicu radeći ono što rade ljudi u
filmovima kada su besposleni. Igrali su tenis jednom ili dva puta, išli na
nekoliko zabava, večerali u Ma Mezonu, Bistrou i Kod Mortona. Novine su ih
pomenule nekoliko puta, a njihova romansa više nije bila tajna. Dafne se
osećala srećno i opušteno. Džastin je delovao sve mlađe, svakim satom. Četiri
dana pre nego što je Endrju trebalo da stigne, čitao je jutarnje novine i
osmehnuo se Dafne.
“Pogodi šta ima novo? Pao je sneg na Sijera Nevadi.”
“Da li bi trebalo da se radujem tome?”, bila je vesela. Ponekad ju je još
uvek podsećao na malog dečaka.
“Naravno, mala. To je prvi sneg ove godine. Šta kažeš da odemo na
skijanje ove sedmice?”
“Džastine” u ovakvim trenucima mu se obraćala kao da mu je izuzetno
strpljiva majka, “mrzi me što moram da te podsećam, ljubavi, ali Dan
zahvalnosti je sledećeg četvrtka, a Barbara, Tom i njihova deca, kao i Endrju,
biće ovde na večeri.”
“Reci im da ne možemo.”
“Ne mogu.”
“Zašto.”
“Jer Endrju stiže u sredu i to će biti nešto posebno za njega. Hajde, dušo,
ovo mi je važno. Nisam imala pravi Dan zahvalnosti u kući poslednjih deset
godina”
“Imaćeš sledeće godine”, bio je mrzovoljan dok je to izgovarao.
“Džastine, molim te...”, rekla je sve pogledom, a on je bacio novine i
ustao.
“Dođavola! Koga uopšte briga za večeru na Dan zahvalnosti, zaboga?! To
je za sveštenike i njihove žene. Pao je najlepši sneg u Tahou koji su videli u
poslednjih trideset godina, a ti želiš da sedimo ovde sa gomilom dece i jedemo
ćurku. Gospode!”
“Zar je to toliko užasno?”, povredile su je njegove reči.
Pogledao ju je sa svoje ogromne visine: “Ekstremno je buržujski.”
Nasmejala se izrazu koji je iskoristio i uhvatila ga za ruke. “Žao mi je što
sam dosadna, ali ovo je veoma važno svima nama. Posebno Endrjuu i meni.”
“U redu, u redu. Odustajem. Očigledno sam u manjini kad se skupe svi ti
tvoji uštogljeni ljudi.” Poljubio ju je i nije više pominjao ništa. Obećala mu je
da će ići na skijanje čim se Endrju vrati u školu, čak iako bi to značilo da mora
da odloži knjigu. Džastin nije imao novo snimanje u narednih nekoliko meseci,
pa su imali dovoljno vremena za skijanje. A Endrju je ostajao samo sedam
dana.
Ali u utorak uveče, dok su ležali u krevetu, Džastin se okrenuo ka njoj i
poljubio je. Primetila je da nešto smera i okoliša. Očigledno se spremao da joj
kaže nešto.
 “Šta je bilo, ljubavi?” pretpostavila je da želi da je pita nešto o Endrjuu.
Znala je da je još uvek bio nervozan zbog njegove gluvoće. Pokušavala je da
ga ubedi da je lako razgovarati sa Endrjuom, i da će mu ona pomoći. “O čemu
razmišljaš?”
Uspravio se u krevetu i pogledao je, snebivljivo se osmehujući. “Previše
dobro me poznaješ, Daf.”
“Pokušavam.” Ali nije ga zaista poznavala. Spremalo joj se veliko
iznenađenje. “Pa?”
“Idem u Taho ujutru. Nisam mogao da odolim, Daf. I da ti iskreno kažem,
moram da pobegnem.”
“Sada?” ležala je zureći u njega, a onda sela i ona. Nije se šalio. Nije
mogla da poveruje. “Ozbiljan si?”
“Da. Verujem da ćeš me razumeti”
“Odakle ti ta ideja?”
“Pa... vidi... moram da budem iskren. Porodične večere i ćurka nisu moj
fazon. Nisam radio te gluposti od srednje škole, a malo je kasno da počnem
sad.”
“A Endrju? Ne mogu da verujem da radiš ovo.” Ustala je iz kreveta i šetala
po sobi, rastrzana između neverice i besa.
“U čemu je problem? Upoznaću ga za Božić.”
“Hoćeš li? Ili ćeš i tada da odeš na skijanje?”
“Zavisi kakav bude sneg.” Zurila je u njega u potpunoj neverici. Čovek
koji se pretvarao da je voli poslednjih osam meseci, i konačno je ubedio,
uprkos problemima, išao je na skijanje, umesto da ostane kod kuće na Dan
zahvalnosti kako bi se upoznao sa njenim sinom. Šta mu je, dođavola, bilo u
glavi? Opet se našla u situaciji da se pita ko je on.
“Shvataš li koliko mi je ovo važno?”
“Mislim da je to glupo.” Čak nije delovao kao da mu je žao. Sasvim mu je
bilo prijatno da uradi to što je planirao. Setila se Hauardovog upozorenja o
tome kako su glumci razmažena deca. Bio je u pravu, čak i o plakanju na kraju
snimanja filma. Možda je bio u pravu i za ovo.
“Nije glupo, dođavola! Želiš da se nekad venčamo, a teško ti je da upoznaš
moje dete. Nisi mogao da ideš na istok u septembru sa mnom, a sad ovo!?”
Zurila je u njega ošamućena od besa, ali uz bes je išla i bezgranična bol. On
nije želeo od života ono što je želela ona, ali još važnije od toga - nije želeo
Endrjua. Bila je sada u to sigurna, i to je menjalo sve među njima.
“Potrebno mi je vreme da razmislim, Daf Ućutao se.
“O čemu?” bila je iznenađena. Prvi put je to čula.
“O nama.”
“Nešto nije u redu?”
“Ne. Ali ovo je ogromna obaveza. Nikad se nisam ženio i pre nego što se
vežem za sva vremena, želim da budem malo sam.” Skoro da je zvučalo u
redu, ali ne potpuno, i nije poverovala u tu priču.
“E pa, tajming ti je bezbeze. Zar ne možeš da čekaš do sledeće sedmice?”
“Ne verujem.”
“Zašto?”
“Jer nisam siguran da sam spreman da upoznam tvog sina.” Bilo je bolno,
ali je bio iskren. “Ne znam šta da kažem gluvom detetu.”
“Mogao bi da počneš sa pozdravom.” Oči su joj bile hladne, povređene i
prazne. Bilo joj je muka od njegovih neurotičnih igara, kada je Endrju bio u
pitanju. Možda je Endrju bio samo izgovor. Možda zapravo nije želeo nju.
Možda je u životu želeo samo konobarice i starlete. Možda je samo tome
stremio. Opadao joj je u očima neverovatnom brzinom, kao balon koji na sebi
ima rupu veličine pesnice.
“Ne znam kako da razgovaram sa tvojim detetom. Viđao sam takve ljude i
čine me nervoznim.”
“Čita sa usana i govori.”
“Ali ne kao normalno ljudsko biče.” Odjednom ga je mrzela zbog toga što
govori, okrenula mu je leđa i gledala kroz prozor. Mogla je da misli samo na
Endrjua. Nije joj bio potreban ovaj čovek. Bio joj je potreban njen sin i niko
drugi. Okrenula se ka njemu.
“U redu. Nema veze, dođavola! Idi.”
“Znao sam da ćeš razumeti” bio je potpuno srećan, a ona je odmahnula
glavom u neverici. Uopšte nije razumeo kako se osećala. Nije primetio
razočaranje, mržnju ili bol koje je pokrenuo u njoj.
Onda se, iznenada, zapitala: “Kada si ti sve to isplanirao?”
 Pomalo je delovao posramljeno, ali ne puno: “Pre nekoliko dana.”
Zurila je dugo u njega. “I nisi mi rekao?” Odmahnuo je glavom. “Kakav si
ti kreten!” Zalupila je vrata spavaće sobe i spavala te noći u Barbarinoj. Ona
je više nije koristda. Preselila se kod Toma i dolazila svakog dana, kao u
Njujorku.
Sledećeg jutra je Dafne ustala i čula kako Džastin sprema doručak. Ušla je
u kuhinju i zatekla ga već obučenog. Sedela je zureći u njega dok im je on
sipao kafu. Delovao je opušteno i srećno, a ona je gledala u neverici.
“Znaš da ne mogu da verujem da radiš ovo?”
“Ne pravi od komarca magarca, Daf. Nije toliko bitno.”
“Meni jeste.” Znala je da će i drugima delovati tako. Kako da objasni
njegov nestanak? Smorio ga je Dan zahvalnosti pa je otišao da se skija umesto
toga? Bila je zahvalna što ništa nije rekla Endrjuu. Planirala je da razgovara sa
njim o tome dok budu dolazili sa aerodroma. Ali sada nije morala. Moraće da
čeka da se upoznaju do Božića, ako Džastin ne izvede neki trik sa nestajanjem
opet. Počela je da se pita. Gledajući ga kako jede jaja i tost, palo joj je nešto
neprijatno na pamet.
“Ideš sam?”
“To je čudno pitanje.” Zadržao je pogled na jajima.
“Onda je prikladno, Džastine, jer si ti čudan čovek.” Podigao je pogled ka
njoj i video nešto neprijatno u njenim očima. Nije bila samo ljuta, već
pomodrela od besa. Tražila je sve što bi moglo biti protiv njega. Iznenadio se
kada je to shvatio. Ali on nije razumeo koliko ju je duboko povredio.
Odbacujući Endrjua, odbacio je i nju, ali je bilo i gore od toga.
“Da, idem sam. Rekao sam ti da mi je potrebno malo samoće u
planinama.”
“I meni je potrebno neko vreme da razmislim.”
“O čemu?” bio je iznenađen.
“O tebi.” Uzdahnula je. “Ako nećeš da se potrudiš da upoznaš Endrjua,
ovo neće moći da se nastavi.” Da ne pominje kako joj ne bi odgovaralo ni ako
bude uvek bežao i radio šta mu padne na pamet svaki put kad mu dođe. Nije
imala prilike da vidi tu njegovu stranu još uvek. Bili su previše zauzeti radom
na filmu, ali sada su te osobine izbijale na površinu. Sumnjala je da može da
živi na taj način. Nestajao bi na nekoliko sati ponekad, nije se pojavljivao na
vreme, i živeo je brzo i nepromišljeno, insistirajući na tome da je to jedini
način da izbalansira disciplinu i tenziju koju je osećao dok radi. Opravdavala
ga je, ali iznenada više nije bila sklona da to radi.
Pokušao je da je poljubi dok je odlazio, ali se ona okrenula i ušla natrag u
kuću. Kada je Barbara stigla, zatekla je Dafne u radnoj sobi, izgubljenu u
sopstvenim mislima. Dafne je delovala milionima milja daleko, i Barbara je
morala da joj se obrati dva puta kako bi je čula.
“Upravo sam kupila ćurku. Najveću koju si ikada videla!” Osmehnula se.
Dafne prvo nije odgovarala, ali je onda sebe primorala da se vrati u
sadašnjost.
“Ćao, Barb.”
“Ti si odlutala. Već razmišljaš o novoj knjizi?”
“Recimo.” Barbara nije dugo videla to neodređeno stanje slično transu.
“Gde je Džastin?”
“Napolju”, još uvek nije imala snage da joj kaže, ali pre nego što je
krenula na aerodrom po Endrjua, odlučila je da mora. Nije mogla da krije
zauvek, a i zašto bi? Nije bila dužna da ga brani. “Barb, Džastin ne dolazi na
večeru na Dan zahvalnosti.” Dafne je bila namrgođena.
“Ne dolazi?” posmatrala ju je kao da nije razumela. “Jeste li se vas dvoje
posvađali?”
“Recimo. Ali tek nakon što mi je rekao da ide na skijanje narednih sedam
dana, umesto da ostane na Danu zahvalnosti.”
“Šališ se?”
“Ne. Ali ne bih da raspravljam o tome.” Po njenom izrazu, Barbara je
shvatila da je ozbiljno to mislila. Zatvorila se nakon toga u radnoj sobi, dok
nije bilo vreme da krene na aerodrom.
Dafne se odvezla sama do aerodroma. I dalje je imala namrgođen izraz na
licu. Parkirala se u garaži, otišla do kapije, a po mozgu joj se i dalje motalo
Džastin ovo ponašanje. Jednostavno je, bez premišljanja, otišao da radi šta je
želeo, zadovoljan, i nije ga uopšte bilo briga šta je njoj bilo važno. I dalje je
razmišljala o tome, iznova i iznova, kada su najavili Endrjuov let, pa je čekala
da sleti ispred kapije. Kada se avion zaustavio, sasvim je nestalo svih misli o
Džastinu, i sve se vratilo u normalu. Samo je Endrju bio bitan.
Osećala je kako joj srce lupa brže dok su ljudi izlazili iz aviona, a onda ga
je usred gužve spazila. Držao je stjuardesu za ruku, pogledom je tražio nju, a
ona je nakratko bila previše uzbuđena da bi se pomerila. Ovo dete je Džastin
odbacio. Krenula je tada ka njemu i ništa nije moglo da joj se ispreči na putu.
Video ju je dok mu se približavala, oslobodio se od stjuardesinog stiska, i
uleteo joj u naručje ispuštajući zvukić kao kada je bio izuzetno srećan. Život
joj se popravio i suze su potekle. On je jedino što joj je ostalo od životnog
veka punog gubitaka; zapravo je on bio jedino ljudsko biće koje ju je zaista
volelo. Držala ga je čvrsto kao pojas za spasavanje u rulji. Kada joj je
pogledao u lice, ono je bilo natopljeno suzama, dok mu se osmehivala.
“Tako je dobro što si se vratio”, izgovorila je pažljivo, a on se osmehnuo
zauzvrat.
“Biće još bolje kad ti dođeš kući.”
“Mnogo”, složila se. Sumnjala je da bi se to moglo desiti pre nego što je
planirala. Otišli su po njegove torbe držeći se za ruke, a ona nije želela da ga
pusti ni na trenutak.
Svašta joj je pričao dok su se vozdi kući, čak je pomenuo i Metjuovu novu
devojku, što ju je, iz nekog razloga, pogodilo. Nije želela da sluša o tome.
“Dolazi u školu da ga viđa svake nedelje. Lepa je i dosta se smeje. Ima
crvenu kosu i donosi nam slatkiše.”
Dafne je želela da bude srećna zbog Metjua, ali nekako nije mogla. Nije
odgovarala dok su se vozili, a razgovor je prešao na druge stvari. Imali su
puno posla kada su stigli kući, plivali su, pričali i igrali karte, a Dafne je
počela da oseća kako se vraća u zemlju živih. Ispekli su pile na roštilju u bašti,
a onda je konačno legao da spava. Zevao je i jedva držao oči otvorene, ali ju
je gledao znatiželjno pre nego što je isključila svetla.
“Mama, da li još neko živi ovde?”
“Ne. Zašto? Tetka Barbara je živela.”
“Mislim na nekog muškarca.”
“Zašto to pitaš?” Osetila je kako joj srce preskače otkucaj.
“Našao sam neku mušku odeću u tvom ormaru.”
“To pripada ljudima koji su vlasnici ove kuće.”
Klimnuo je glavom, naizgled zadovoljan, a onda: “Jesi li ti ljuta na Meta?”
“Naravno da nisam.” Bila je iznenađena. “Zašto me to pitaš?”
 Pogledom joj je ispitivao lice. Endrju je bio veoma pametno dete. Imao je
osam godina, nije više bio mali. “Učinilo mi se da si se naljutila kada sam
pričao o njegovoj novoj devojci.”
“Ne budi blesav. On je dobar čovek, trebalo bi da ima finu damu.”
“Mislim da mu se ti sviđaš.”
“Mi smo dobri prijatelji.” Ali je umirala od želje da ga pita zašto to misli.
Kao da joj je pročitao misli, odgovorio je pospano objašnjavajući
znakovnim jezikom: “Stalno priča o tebi, i uvek je srećan kad ti zoveš. Srećniji
nego kad Harijeta dođe da ga poseti nedeljom.”
“To je blesavo”, osmehnula se, odbacivši to, ali je duboko u srcu bila
zadovoljna. “Hajde sad na spavanje, dušo. Sutra nas očekuje važan dan,”
Klimunuo je i zatvorio oči pre nego što je pogasila svetla. Otišla je u svoju
sobu i mislila o Metjuu. Shvatila je da bi trebalo da ga pozove i kaže mu da je
Endrju stigao. Kao i obično, odgovorio je nakon drugog zvona.
“Kako je naš prijatelj? Stigao je bezbedno?”
“Veoma. I veoma vragolast.”
“Ništa novo.” Metju se osmehnuo. “Isti je kao majka. Kako si ti?”
“Nisam loše. Spremam se za Dan zahvalnosti.” Razgovori su bili mnogo
uopšteniji sada. Stvari su se promenile od kada su se pojavili Džastin i
Harijeta, posebno u poslednje vreme,
“Praviš veliku večeru sa ćurkom kod kuće?”
“Da.” U glasu joj se osetilo oklevanje na trenutak, ali je odlučila da mu ne
kaže. Nije bio njegov problem to što je Džastin šmugnuo, i možda više nije ni
bilo bitno što je odbio da se upozna sa Endrjuom. Nije želela da uvlači Metjua
u svoju odluku, i počela je da razmišlja o povratku kući, “Šta je sa tobom,
Mete?”
“Biću tu.”
“Nećeš biti kod sestre?”
“Ne želim da ostavim decu.” A Harijeta? Ali se nije usudila da pita. Da je
želeo da zna više, rekao bi joj. A nije. “Vraćaš li se u Njujork uskoro, Daf?”
Zvučao je kao stari Met kada je to rekao, a u glasu mu se čula usamljenost i
nežnost. Dafne je uzdahnula.
“Ne znam. Razmišljam o tome puno.” Bilo je vreme da donese odluke i
znala je. “Razmišljam da posetim sa Endrjuom školu u Los Andelesu” Bar je
tako ranije planirala. Ali to je bilo pre nego što je Džastin pokazao svoje
pravo lice i otišao u Taho.
“Dopašće ti se. Divno je to mesto”, ali zvučao je tužno, ipak. “Svima će
nedostajati ovde.”
“I ti odlaziš, zar ne, Mete?”
Iznenada je zvučao nejasno. “Nisam siguran.” Ostajao je u Nju Hempširu?
Da li je to sa Harijetom Bato ipak bilo ozbiljno? Osetila je kako je obuzima
tuga dok je shvatala da je verovatno to u pitanju. Šta je Endrju znao? Imao je
samo osam godina. Možda je Metju planirao da se ženi.
“Javi mi šta ćeš da radiš.”
“I ti.”
Poželela mu je srećan Dan zahvalnosti tada i, primoravajući sebe da ne
misli na Džastina, legla da spava. Telefon je zazvonio u ponoć i probudio je.
Bio je to Džastin. Udobno se i srećno smestio u dolini Skvo, ali mesto gde je
odsedao nije imalo telefon. Pričao joj je o snegu i koliko mu nedostaje, ali joj
je iznenada tokom razgovora rekao da se smrzava u otvorenoj govornici i da
mora da prekine. Dafne je sedela na krevetu i zurila u telefon, zbunjena ovim
pozivom. Zašto ju je uopšte zvao? Ako se smrzavao, zašto je bio tako pričljiv
ranije? Shvatila je da ga uopšte ne razume, i primorala sebe još jednom da ne
razmišlja o njemu. Vratila se da spava i te noći je, za neko čudo, sanjala
Metjua.
 Trideset šesto poglavlje
Zahvaljujući Barbari i Tomovoj ćerki Aleks, večera na Dan zahvalnosti je
ispala bolje nego što je Dafne mogla i da zamisli. Tri žene su radile u kuhinji
razgovarajući, smejući se, a Tom i dečaci su razbacivali loptice za golf po
travnjaku. Iznenadila se koliko je Endrju pametan, i koliko je duhovit mogao
da bude, čak i otežano govoreći. Otkrila je da ima odličan smisao za humor.
Dok je Dafne izgovarala molitvu u znak zahvalnosti, bila je zahvalnija nego što
je bila godinama. Svi su pojeli puno hrane i sedeli su pored vatre nakon toga, a
Haringtonovi su se izvinjavali što moraju da idu kada je došlo vreme za to.
Oba tinejdžera su poljubila Dafne i zagrlila Endrjua, a on je obećao da će doći
sutradan da vidi njihov bazen, što se i desilo. Bio je to prijatan, opušten
vikend. Džastin ju je pozvao da se javi gde je, ali je opet iznenada prekinuo
što ju je nerviralo. Nije razumela zašto je zove samo da bi prekinuo nekoliko
minuta kasnije. Nije imalo smisla, barem njoj nije, ali je razmišljala o tome
noću kada bi Endrju zaspao, i iznenada je razumela. Kao da mu se neko
približavao, a on je prekidao pre nego što bi se razotkrio. Odjednom je
shvatila i sedela je u krevetu razjarena. Satima nije mogla da zaspi. Ujutru je
bila zauzeta oko Endrjua. Ubacila ga je u avion i pozvala Meta, a onda se
vratila kući. Pokušala je naredna tri dana da radi na svojoj novoj knjizi, ali
ništa nije mogta da smisli. Razmišljala je samo o Džastinu.
Stigao je oko dva ujutru. Otvorio je ulazna vrata svojim kljućem, prislonio
skije na zid, a onda otišao do spavaće sobe. Očekivao je da će Dafne spavati,
ali se iznenadio kada ju je video kako sedi u krevetu sa knjigom. Podigla je
pogled ka njemu ne govoreći ništa i posmatrala ga.
“Ćao, lutko, zašto si budna?”
“Čekam tebe.” U njenom glasu nije bilo topline.
“To je baš lepo. Dete ti je dobro?”
“Jeste, hvala. I zove se Endrju.”
“O, Bože!” znao je šta mu se spremalo. Još jedan govor o Danu
zahvalnosti. Ali nije bio u pravu. Ona je na umu imala nešto drugo.
“Sa kim si bio u dolini Skvo?”
“Sa gomilom ljudi koje ne poznajem.” Seo je i izuo čizme. Nakon dvanaest
sati vožnje, nije bio raspoložen za ispitivanja. “Da li možemo da ostavimo to
za ujutru?”
“Ne. Ne možemo.”
“E, pa, ja ću da spavam.”
“Stvarno? Gde?”
“Ovde. Koliko znam, i ja živim ovde” Zurio je u nju sa drugog kraja sobe.
“Ili se moja adresa promenila?”
“Nije još uvek, ali mislim da hoće ako mi ne odgovoriš. Iskreno, za
promenu.”
“Slušaj, Daf, rekao sam ti... morao sam da razmislim...” Dok je govorio,
telefon je zazvonio, a Dafne se javila. Uplašila se da se možda nešto desilo
Endrjuu. Zašto bi inače bilo ko zvao u pola tri ujutru? Ali nije bio Met na
drugom kraju, već neki ženski glas i pitala je da li može da dobije Džastina.
Bez reči Dafne je predala slušalicu Džastinu. “Za tebe.”
Zalupila je vratima i napustila sobu. Zatekao ju je u radnoj sobi nekoliko
minuta kasnije. “Slušaj, Dafne, molim te, znam kako izgleda, ali...”
A onda je, dok je stajao tu umoran od puta, shvatio da je pretvaranje
previše naporno. Bio je umoran od laži. Glas mu je bio tih dok je sedao. “U
redu, Dafne. U pravu si. Bio sam na skijanju sa Alis.”
“Ko je to dođavola?”
“Devojka iz Ohaja.” Zvučao je premoreno. “Ništa previše bitno. Ona voli
da skija kao i ja. Nisam hteo da ostanem ovde na tvom malom porodičnom
događaju, pa sam je odveo tamo na sedam dana. To je sve što se desilo.”
Njemu je sve to bilo normalno.
Nije više bilo smisla raspravljati se. Neće uspeti nikada. Bilo je gotovo.
Pogledala ga je očima koje su bile pune suza. Nestalo je iluzija, osećala se kao
da je odstranjen deo nje - deo koji ga je voleo. “Džastine, ne mogu više
ovako.”
“Znam. A ja ne mogu to da ti radim više. Nisam ja za ovo, Daf.”
“Znam.” Počela je da plače, a on joj je prišao.
“Nije da te ne volim. Volim te, ali na svoj način, a moj način se razlikuje
od tvog. Previše. Mislim da nikada neću moći da budem ono što ti želiš da
budem. Želiš vernog, običnog muža. To nisam ja.” Klimnula je glavom i
okrenula lice u stranu.
“U redu je. Razumem. Ne moraš da objašnjavaš.”
“Hoćeš li biti dobro?”
Klimnula je glavom, dok su suze tekle i dok je gledala u njega. Bio je još
lepši jer je pocrneo na planini, ali to je bilo sve, sve što je ikada tu postojalo -
bio je lep na oko. Hauard Stern je bio u pravu, bio je prelepo, razmaženo dete,
koje je u životu radilo ono što poželi, bez obzira na to koga povreduje, ili
kolika je cena.
Kada je videla da odlazi, htela je na jedan trenutak ludosti da ga preklinje
da ostane, da probaju još jednom, ali je znala da ne bi uspelo. “Džastine?”,
čitavo pitanje stalo je u jednu reč.
Klimnuo je glavom. “Da. Mislim da odlazim.”
“Sada?” glas joj je drhtao. Osećala se usamljeno i preplašeno. Podnosila
je jedva do sad, ali je znala da nema drugog načina.
“Bolje je ovako. Doći ću sutra po stvari.”
Moralo je nekad da se završi, a to vreme je došlo. Pogledao ju je, tužno se
osmehujući. “Volim te, Daf.”
“Hvala ti.”
To su od njega bile samo prazne reči, bio je prazan čovek. Tada su se vrata
zatvorila i on je otišao. Sedela je sama u svojoj radnoj sobi i plakala. Po treći
put u životu je osetila gubitak, ali sada iz potpuno drugih razloga. Izgubila je
nekoga, ko je ne voli zaista. On je mogao da voli samo sebe. Nikada nije voleo
Dafne. Cele noći je žalila i pitala se da li će joj biti bolje ili gore.
Sledećeg dana, kada je Barbara stigla, izgledala je slomljeno, a ispod
očiju su joj bili crni krugovi, dok je sedela u radnoj sobi, radeći. “Jesi li
dobro?”
“Manje-više.” Nastala je poduža pauza dok joj je Barbara posmatrala lice.
“Džastin se sinoć iselio.”
Nije znala šta da odgovori na to. “Da pitam zašto ili da gledam svoja
posla?” previsoka cena, čak i kad je Dafne u pitanju. “Slušaj, obećavam,
vratiću se. Samo mi daj vremena da budem sa njom dok se ne navikne opet na
Njujork, a onda ću joj reći.”
“Kada?” Reči su je pogodile kao meci. “Reci mi dan i držaću te za reč.”
 “Reći ću joj sedam dana posle Božića. Obećavam.”
“Koliki otkazni rok ćeš joj dati?” nije popuštao.
Htela je da kaže mesec dana, ali ju je zagrcnulo ono što je videla u
njegovom pogledu. Bio je kao ranjena zver. Bilo joj je teško da ostavi Toma,
koliko i Dafne. “Dve nedelje.”
“U redu. Dakle, vraćaš se za šest sedmica?”
“Da.”
“Hoćeš li se udati za mene tada?”, njegov ozbiljni izraz lica se nije
menjao. “Da.”
Tada se polako osmehnuo. “U redu, dođavola. Dozvoliću ti da odeš u
Njujork sa njom, onda. Ali nemoj opet ovako nešto da mi radiš. Ne mogu to da
podnesem,”
“Ni ja”, privila se u njegovo naručje.
“Dolaziću u Njujork vikendima.”
“Hoćeš?” pogledala ga je širom otvorenih očiju i delovala duplo mlađe.
“Hoću. Uz malo sreće, zatrudnećeš pre nego što se vratiš ovamo, tako da
ćeš morati da održiš reč.” Smejala se tom radikalnom predlogu, ali ideja joj je
bila primamljiva. Odavno je sebe ubedila da ipak nije prestara za decu. Jedno,
ili dvoje.
“Ne moraš to, Tome.”
“Zašto? Uživao bih.”
Proveli su zajedno svaki trenutak koji su mogli, a on je došao na aerodrom
da ih isprati, dok su odlazile. Dafne je delovala veoma njujorški u crnom
odelu, bundi i šubari, a Barbara je nosila bundicu koju joj je on kupio. “Vas
dve ste baš moderne.” Nije bilo ni traga Los Anđelesa na njima. Poljubio je
Barbaru šapnuvši joj: “Vidimo se u petak.” Osmehnula se, čvrsto ga zagrlila, a
onda su se ukrcale na avion i zauzele svoja mesta. Dafne je bacila pogled ka
Barbari.
“Ne deluješ mi previše uznemireno. Da li osećam neki plan na pomolu?”
Barbara se zacrvenela, a Dafne se nasmejala istini. “Kada on stiže u Njujork?
Sledećim letom?”
“U petak.”
“Blago tebi. Da sam upola pristojna, ovog trenutka bih te izbacda iz
aviona.” Barbara ju je posmatrala i znala je da ne misli ozbiljno. Dafne je bila
veoma bleda ispod svoje šubare, a Barbara je znala da je videla Džastina veče
pre toga i da sastanak uopšte nije bio prijatan. Na kraju, nakon ručka, Dafne joj
je ispričala o tome.
“Već živi sa tom devojkom.”
“Onom iz Ohaja?” Dafne je klimnula glavom. “Možda će se venčati.” Ali
čim je to rekla, zažalila je: “Izvini, Daf.”
“Zbog čega? Možda si u pravu, ali sumnjam. Mislim da čovek kao što je
Džastin nikada nikoga neće oženiti. Nisam bila dovoljno pametna da to
shvatim.” Razgovarale su onda o Endrjuu, a Dafne je rekla da ide da ga poseti
za vikend. “Htela sam da te pitam da pođeš sa mnom, ali sad znam da imaš
bolje planove.” Razmenile su osmehe, a onda je Barbara rešila da pita nešto o
čemu je već dugo razmišljala.
“Šta je s Metjuom?”
“U kom smislu?”, Dafne je odmah podigla štit.
“Znaš ti šta ja pitam.” Previše dugo su zajedno da bi se pretvarale.
“Znam. On je samo prijatelj, Barb. Tako je bolje.” Onda se osmehnula.
“Pored toga, Endrju kaže da ima devojku. I znam da je u pravu. Met mi je
rekao za nju u septembru.”
“Imam osećaj da bi je šutnuo za deset minuta, kada bi znao da si
slobodna.”
“Sumnjam, ali nije ni važno. Endrju i ja imamo mnogo toga da
nadoknadimo kada se vratim, a želim da počnem novu knjigu pre Božića.”
Barbara je htela da joj kaže da to nije dovoljno, ali je znala da ne vredi da se
raspravlja sa Dafne. Obe su sedele zadubljene u sopstvene misli. Barbari je
prijala tišina. Nije joj bilo prijatno da laže Dafne zbog Toma, ali nije bila
spremna ni da joj kaže da će se njih dvoje venčati.
Stigle su u Njujork, a Dafne se široko osmehivala dok su se vozile kroz
grad. “Dobro došla kući!” Ali Barbari dom već dugo nije bio tu. Već joj je
nedostajao Tom. Dafne je mislila samo o Endrjuu. Pričala je samo o njemu
narednih nekoliko dana, a na kraju sedmice je uzela svoj automobil iz skladišta
i odvezla se da ga vidi. Jedva je čekala dok se vozila, pevala je i smešila se.
Sneg je bio svuda, duž celog puta i vožnja je bila jako naporna, ali joj nije
smetalo. Morala je da stane i da stavi lance na gume, ali nijednog trenutka nije
zažalila za osunčanom Kalifornijom. Samo je želela Endrjua. Stigla je u grad
nešto posle devet, odvezla se pravo do gostionice, i pozvala Meta kako bi mu
rekla da je stigla i da će svratiti ujutru. Jedan od učitelja se javio umesto njega
i rekao da on nije tu. Neka bude tako, rekla je sebi dok je gledala kroz prozor.
Nije više mogla da misli o njemu, imao je svoj život sada, a ona je imala
Endrjua. Sledećeg jutra kada je stigla u školu, bilo je to pravo okupljanje.
“Sada se nećemo rastati nikad.” Bilo je divno što se godina završila.
“Doći ću za dve sedmice po tebe i provešćemo božićni raspust zajedno u
našem stanu.” Posete Kaliforniji su dokazale da je bio sposoban da napušta
školu na duže vremenske periode, ali on ju je pogledao i odmahnuo glavom.
“Ne mogu, mama.”
“Ne možeš?”, bila je šokirana. “Zašto?”
“Idem na izlet.” Barbara je bila u pravu. Imao je svoj život, već sada.
“Gde?”, Dafne se rastužda. Planirala je da provedu Božić sami.
“Idem na skijanje.” Onda joj se široko osmehnuo. “Ali vraćam se pre
Nove godine. Mogu li tada da dođem?”
“Naravno da možeš”, tiho se nasmejala. Kako se život promenio za godinu
dana.
“Možemo li da duvamo u pištaljke za Novu godinu?”
“Da.” Bio joj je to čudan zahtev jer on nije mogao da ih čuje.
“Volim kakav je osećaj, golicaju mi usta, a ostali će čuti buku.” Definitivno
je u njemu čučao osmogodišnjak, bez obzira na samostalnost.
Metju im se pridružio tada, a Dafne se osmehnula. “Zdravo, Mete. Čujem
da vodiš Endrjua na skijanje.”
“Ne vodim ga ja. Ostajem ovde da završim poslove. Ali mnogo njih će ići
u Vermont sa učiteljima.”
“To zvuči zabavno.” Ali on je primetio tugu u njenim očima.
“Želela si da dođe u Kaliforniju za Božić?” Nije mu još uvek rekla da se
preselila. Samo je rekla Barbari da pozove školu i da javi da je Dafne trenutno
u Njujorku.
“Ne. Ja ću biti u Njujorku.” Gledala ga je u oči, ali nije videla promenu u
njima. “Endrju kaže da će doći za Novu godinu.”
“To zvuči odlično.” Pogledi su im se sreli preko dečakove glave i hiljadu
misli je ostalo neizgovoreno.
“Kada ti odlaziš, Mete?”
“Dvadeset devetog. Neko vreme sam mislio da ću ostati ovde, ali previše
sam im potreban u njujorškoj školi.” Osmehnuo se. “To ne zvuči skromno, ali
Marta kaže da će podneti ostavku ako se ne vratim, a ne mogu da priušte da nas
izgube oboje. Ona im je zaista bitna.”
“Ne budi toliko skroman. Nedostajaćeš puno svima ovde.”
“Neću. Novi direktor stiže iz Londona sledeće sedmice, a na osnovu
prepiske, rekao bih da je sjajan. A ja ću svraćati često vikendom da posetim
ekipu.” Dafne je shvatila da je Harijeta Bato i dalje u opticaju. Tako je znala
koje korake sme da napravi i bila je veoma pažljiva. Pitala se da li je Barbara
u pravu, i da li bi trebalo da mu kaže da je slobodna, ali nije imala pravo da
radi to sada, a nije ni imala razloga da poveruje da bi to nešto promenilo kod
njega.
“Zašto ne ideš na skijanje sa decom?” pitala je, iako je već pretpostavljala
odgovor.
“Ostaću ovde sa decom koja ne mogu da idu.” Klimnula je glavom, ali je
razumela pravi razlog. Vratio se svom poslu nakon toga, a ona ga je videla
nekoliko puta na blic, dok je bila u poseti. Bio je izuzetno zauzet pripremajući
sve za novog direktora. Kao što se i ranije dešavalo, našli su slobodnog
vremena da sednu i porazgovaraju tek veče pred njen odlazak, kada je Endrju
otišao da spava. Odlučila je da se uhvati u koštac sa putevima i da ode kući u
nedelju uveče. Po prvi put nakon dugo vremena boravak u Nju Hempširu ju je
deprimirao.
“Kako je u Kaliforniji ovih dana, Daf?”, dodao joj je šolju kafe i seo u
svoju fotelju.
“Bilo je sve u redu kada sam otišla. U Njujorku sam od ponedeljka”
“Dobro je za Endrjua da ostaješ tokom Božića. Verujem da tvoj prijatelj
nije preterano željan da ga upozna i dalje. Ili je tu sa tobom?” Bila je to
savršena prilika da mu kaže, ali nije.
“Nije. Moram da počnem novu knjigu.”
“Da li se ti ikada odmaraš?”, osmeh mu je bio nežan, ali je bio delom
odsutan.
“Koliko i ti. Na osnovu onoga što sam videla u poslednja dva dana, polako
ideš ka nervnom slomu.”
“Znam. Ali nemam vremena za odmor.”
“Znam kakav je osećaj. Poslednje dve sedmice snimanja Apača su bile
ludnica, ali je kraj bio divan.” Pričala mu je o poslednjem danu na snimanju i
o zabavi povodom završetka snimanja, a on se osmehivao dok je slušao. Znala
je kako da ispreda priču i održavala je razgovor. I dalje ju je previše bolelo da
se otvori nekome, čak i njemu. Nije joj toliko nedostajao Džastin koliko se
osećala poraženom. Od strane Džastina i dvadesetdvogodišnje devojke iz
Ohaja. Nikad joj se nije desilo nešto slično ranije. Niti će opet, obećavala je
sebi svakog dana.
“Šta ćeš raditi za Božić, pošto Endrju nije tu?” U očima mu se videla
zabrinutost, ali možda je Džastin dolazio da bude sa njom. Kada je poslednji
put razgovarao sa njom o njemu, rekla je da će se verovatno venčati.
“Imaću puno posla.” To je njemu bio prihvatljiv odgovor, pa je klimnuo
glavom. Nastala je duga pauza dok su oboje sedeli izgubljeni u sopstvenim
mislima. Počeo je da razmišlja o Harijeti. Bila je dobra devojka, ali nije bila
za njega i oboje su to znali. Počela je da se viđa sa nekim drugim pre nekoliko
sedmica, a on je verovao da će uskoro čuti i da se verila. Bila je spremna za
udaju, a mnogi su želeli da iskoriste priliku. On nije bio jedan od njih. Nije je
voleo. A zaslužila je bolje od toga, rekao joj je to kada su se videli poslednji
put. Dafne ga je posmatrala dok je sedeo zadubljen u svoje misli. “Deluješ
previše ozbiljno, Mete.”
Bacio je pogled ka vatri, a onda ka njoj. “Razmišljam kako se vremena
menjaju.” Dafne se pitala koliko je ozbiljna bila veza sa tom devojkom. Možda
je planirao brak. Ali nije želela da ga pita. Bilo joj je dovoljno ono kroz šta je
sama prolazila, a kad bude hteo, reći će joj.
“Istina. Ne mogu da verujem da je prošlo godinu dana.”
“Rekao sam ti da neće trajati zauvek.” Delovao je ćutljivo i mudro.
Primetila je da mu je u kosi bilo više sedih nego prošle godine. “A Endrjuu je
dobro”, osmehnuo se. “Ni tebi nije loše.”
“Endrjuu je dobro zahvaljujući tebi, Mete.”
“Nije istina. Endrjuu je dobro zbog njega samog.” Klimnula je glavom, a
onda je ustala nakon nekog vremena.
“Bolje da krenem, ako planiram da putujem večeras.”
 “Da li si sigurna da bi trebalo?” zabrinuo se, a ona se osmehnula. Toliko ju
je tešio tokom prošle godine, i bilo je teško ne posegnuti za njim sada, ali je
znala da to ne bi bilo u redu. Delovao je zadovoljno, a i sam je rekao da su se
vremena promenda. Bolje da ostane tako.
“Biću dobro. Neuništiva sam, znaš.”
“Verovatno, ali na putu je puno snega, Daf” Dok ju je pratio do vrata,
rekao je: “Pozovi me kad stigneš kući.”
“Ne budi lud, Mete. Biće tri ili četiri sata ujutru. To je moje doba dana, ali
nije i drugim ljudskim bićima.”
“Nema veze, samo me pozovi. Odmah ću se vratiti na spavanje. Želim da
znam da si dobro. Ako me ne pozoveš, ostaću budan i zvaću te bez prestanka.”
To je bila ponuda koja nije imala veze sa pukom pristojnošću i sećanje na
njihovo staro prijateljstvo.
“U redu, zvaću te. Ali mi je žao da te budim.” Razmišljala je o tome dok se
polako vozila na jug po ledenim putevima. Trebalo joj je više nego što je
mislila, i stigla je kući tek u pet ujutru. Delovalo je kao zločin pozvati ga, ali
je morala da prizna sebi da želi to. Okrenula je njegov broj sedeći za stolom, a
trenutak kasnije, on se javio. Zvučao je pospano.
“Met? Stigla sam kući”, šaputala je.
“Jesi li dobro?” pogledao je na sat, dok je pitao. Bilo je pet i petnaest
ujutru.
“Dobro sam. Spavaj sad.”
“U redu je.” Okrenuo se u krevetu, pospano se osmehujući. “Ovo me
podseća na vremena kada si me zvala iz Kalifornije.” I ona se osmehnula. Bilo
je to čudno doba dana i bilo je lakše spustiti svoje zidove. “Nedostajala si mi.
Ponekad je čudno kad se pojaviš ovde. Zauzat sam i svuda je još deset hiljada
ljudi.”
“Znam. I meni je neprijatno.” Sedeli su u tišini nekoliko trenutaka, a ona je
pomislila kako bi trebalo da ga pusti da spava. “Da li si srećan ovih dana,
Mete?” Htela je da ga pita o Harijeti, ali se nije usudila.
“Uglavnom. Previše sam zauzet da sebi postavim to pitanje. A ti?”
Na trenutak je popustila, ali je opet podigla gard. “Dobro sam.”
“Udaješ se?” Morao je da pita.
 “Ne” Ali nije ponudila dodatno objašnjenje. “Ali mislim da se Barbara
udaje.”
“Za momka iz Los Anđelesa?”
“Da. Divan je on. Zaslužuje nekog takvog.”
“Kao i ti...” reči su se otele i odmah je zažaho zbog njih. “Izvini, Daf. To
nisu moja posla.” Zašto ne?
“U redu je. Plakala sam ti na ramenu mnogo puta tokom prošle godine.”
“Nisi u skorije vreme.”
“Drago mi je zbog toga. Zaslužuješ samo lepe stvari u životu.”
“Kao i ti.” Oči su joj se napunile suzama i osetila se glupo. Imao je pravo
da bude srećan sa tom devojkom, ali znala je da će joj nedostajati. Kada ode iz
Hovarta, neće imati izgovor da ga vida. Možda nekad odu na ručak, ali to bi
bilo sve, a možda ni to, ako se oženi. “Vrati se u krevet, Mete. Baš je kasno.”
Zevnuo je i pogledao na sat. Bilo je skoro šest sati, i morao je da ustane.
“Spavaj i ti. Mora da si premorena posle te vožnje.”
“Pomalo.”
“Laku noć, Daf. Čujemo se uskoro.”
Zvala je da ostavi poruku za Endrjua kada je otišao na skijanje, ali je Met
bio napolju. Planirala je da ga zove na Badnje veče, ali nije imala prilike.
Automobil ju je udario na Medison aveniji na Badnje veče, i umesto da
pozove Meta, ležala je u Lenoks hilu dok ju je Barbara posmatrala. Suze su joj
tiho tekle niz obraze. Nije mogla da veruje da se ovo desilo Dafne. Šta da kaže
Endrjuu? Obećala je Dafne da neće zvati, ali pre ili kasnije je morala. A
posebno ako... nije mogla da podnese pomisao na to kada joj je Liz Votkins
dala znak da je vreme da se vrati u hodnik. Kada joj je proverda puls,
primetila je da je Dafne u groznici.
“Kako joj je sada?”
Liz Votkins je gledala Barbaru u oči pitajući se da li bi mogla da podnese
istinu, a onda su izašle u hodnik. “Nije dobro, biću iskrena prema Vama.
Groznica može svašta da znači.” Barbara je klimnula glavom, su joj opet
zasuzile. Otišla je da pozove Toma koji ju je celog dana čekao u njenom stanu.
Bio je to užasan način da se provede Božić, ali morala je da bude pored
Dafne.
 “O, dušo...” Pomislio je da je došlo do najgoreg, ali Barbara ga je brzo
razuverila. Zvala ga je već deseti put, a on se zabrinuo, jer je čuo da plače.
“Ima groznicu, a sestra deluje zabrinuto.”
Sedeo je ćuteći na drugom kraju, dugo. “Da li bi trebalo da pozoveš
nekoga, Barb?” To je bila prevelika odgovornost da bi bila zadužena za nju.
“Jedina porodica koju ima je Endrju.” Počela je tiho da plače,
razmišljajući o njemu. Ubilo bi ga da izgubi majku. Znala je da bi ga povela sa
sobom u Kaliforniju da živi sa njom i Tomom, ali to ne bi bilo isto. Bila mu je
potrebna Dafne. Kao i svima njima. “Ne mogu da zovem njega. On je na
skijanju. A i ima samo osam godina. Ne bi mogao da gleda ovo.”
“Da li izgleda loše?”
“Ne, ali”, Barbara se zagrcnula, “možda se neće izvući.”
Onda mu se javila ideja. “A šta je sa onim tipom iz škole, direktorom koji
joj je prijatelj iz Endrjuove škole.”
“Šta s njim?”
“Ne znam, Barb, ali možda njemu bude značilo. Uvek sam imao utisak na
osnovu onoga što si mi pričala da se dešavalo nešto više, nego što je ona htela
da prizna.” Jedno je bilo sigurno - neće zvati Džastina.
“Ne verujem da jeste.” Razmislila je nakratko o tome. “Ali možda bi
trebalo da ga pozovem.” Čak ni Barbara nije shvatila koliko su bliski bili, ali
je možda on imao neko mišljenje o tome da li bi trebalo da kontaktiraju
Endrjua dok je na skijanju. “Zvaću te kasnije.”
“Hoćeš li da dođem tamo?” Htela je da kaže da ne mora, ali se opet
slomila. Nije mogla da podnese više. Bio joj je potreban tu. “Nema veze.
Dolazim za deset minuta.” Rekla mu je na kom su spratu, a on je rekao da će
joj doneti nešto za jelo. Nije bila gladna, ali je znao da će joj biti potrebna
hrana da bi pregurala noć. Hrana, i mnogo crne kafe. Imao je osećaj da stvar sa
Dafne neće izaći na dobro, a Barbara će teško podneti ako ona umre.
Barbara je sedela u govornici, dugo razmišljajući da li da pozove ili ne,
Dafne joj je u jednom od svesnih trenutaka rekla da ne zove, ali nešto snažnije
joj je sada govorilo da zove. Kod nje je bila Dafnina torbica, pa je potražila
broj u malom rokovniku koji je nosila. Privatni broj je bio tu pored imena
Metju Dejn.
Zvučao je odsutno, kao da je radio.
 “Gospodine Dejn, ovde Barbara Džarvis iz Njujorka.” Osetila je kako joj
srce brže lupa, a dlanovi se znoje. Ovo neće biti lako.
“Da?” zvučao je iznenađeno. Dafnini poslovni pozivi se nikada nisu
događali ovako kasno, a kamoli na Božić. Prepoznao je odmah sekretaričino
ime. Možda je samo zvala da ostavi poruku za Endrjua.
“Ja... gospodine Dejn, ovo je težak poziv. Gospođica Filds je doživela
nesreću. Ja sam u bolnici sa njom...”
“Ona je tražila da me pozovete?” zvučao je šokirano, ali Barbara je
odmahivala glavom, dok se borila sa suzama.
“Ne, nije.” Mogao je da čuje po glasu da plače. “Udario ju je automobil,
na intenzivnoj nezi je...”, jecaji su joj se oteli.
“Oh, Bože. Koliko je loše?” Rekla mu je sve što je znala, i mogla je da
čuje kako mu glas podrhtava dok je odgovarao.
“Nije želela da javim Vama ili Endrjuu, ali sam pomislila...”
“Da li je pri svesti?” osetio je olakšanje.
“Bila je nakratko, ali sada nije.” Barbara je uzdahnula duboko i rekla mu
je ono što je rekla i Tomu. “Upravo je dobila groznicu.” Rekla mu je i šta bi to
moglo da znači. Morao je da kontroliše glas kada je postavio sledeće pitanje.
Iznenada je bolje nego ikada ranije razumeo kako je njoj bilo kada je izgubila
Džefrija, a onda i Džona. Nije želeo da otkriva više od ovoga. Nije mogao da
podnese to.
“Da li je neko sa njom, Barbara, osim Vas?”, nije bio siguran kako da pita
drugačije.
“Ne, ali moj... moj verenik će biti tu uskoro. On je iz Los Anđelesa...” A
onda je shvatila da to nije ono što je želeo da zna. Odlučila je da mu kaže bez
okolišanja. “Gospodine Dejne, raskinula je sa Džastinom pre mesec dana.”
“Zašto mi nije rekla?”, bio je još iznenađeniji, nego ranije.
“Mislila je da ste Vi zaljubljeni u neku devojku tamo, i mislila je da nije
fer da Vam kaže za Džastina.”
“O, moj Bože!” A on je sedeo pored vatre i pričao joj kako su se vremena
promenila. Umalo nije zarežao dok se prisećao razgovora doslovce.
Pretpostavljao je da su ona i Džastin pred brakom.
“Mislite li da bi trebalo da kažemo Endrjuu?”
 “Ne. On ništa ne može da učini. Premlad je da se bavi ovim, ako ne mora.”
Pogledao je na sat i ustao. Počeo je da šeta po sobi sa slušalicom u rukama.
“Biću tamo za šest sati.”
“Dolazite?” bila je začuđena. Nije znala šta da očekuje.
“Niste mislili da bih?” zvučao je uvređeno.
“Ne znam. Ne znam šta sam mislila. Prosto sam znala da moram da Vas
pozovem.”
“I bili ste u pravu. Ne znam da li je to sada bitno, ali da se zna da sam
zaljubljen u nju od kad smo se upoznali. I bio sam toliko glup što nisam skupio
hrabrosti da joj kažem.” Osetio je kako mu knedla raste u grlu i mogao je čuje
kako Barbara tiho plače u slušalicu. “Neću da je izgubim sad, Barbara.”
Klimnula je glavom. “Nadam se da nećeš nikad.”
 Trideset sedmo poglavlje
Metju se dovezao u Njujork što je brže mogao, misleći bez prestanka na
Dafne. Svaki poziv, svaki susret bio je neizbrisivo urezan u njegovom umu, i
sada je sve prolazdo pred njegovim očima kao film. Ponekad bi se nasmejao
setivši se nečega što je rečeno, ali mu je uglavnom lice bilo namršteno. Nije
mogao da veruje da se to desilo. Ne njoj. Ne Dafne. Toliko se toga već desilo
u njenom životu, toliko tuge i bola, toliko događaja koju su zahtevali
neograničenu hrabrost. Nije joj se moglo događati i ovo sada. Nije mogla
ovako da završi, ali je znao da postoji mogućnost. Pomisao da bi mogla da
umre pre nego što on stigne, naterala ga je da vozi brže.
Nakon brze vožnje do Njujorka po snegu, Metju je stigao u Lenoks hil u
pola tri ujutru. Svetla u lobiju su bila uglavnom pogašena, a hodnici su bili
pusti dok se peo gore. Otišao je pravo do recepcije intenzivne nege. Tada ga je
Barbara videla. Poslala je Toma davno kući i insistirala da ona mora da
ostane. Sestra im je malo pre toga rekla da će ova noć biti prekretnica. Dafne
nije još dugo mogla da bude u tom stanju. Ili će joj biti bolje, ili neće
preživeti.
“Mete?” Okrenuo se na zvuk Barbarinog glasa poželevši da je to Dafne.
Nije mogla da veruje koliko je brzo došao. Mora da je leteo preko zaleđenih
puteva. Imao je sreće što nije završio u istom stanju kao Dafne.
“Kako je ona?”
“Isto. Bori se svom snagom za život.”
Klimnuo je glavom smrknuto, a ogromni tamni krugovi su mu bili ispod
očiju. Radio je kao lud, a sad ovo. I dalje je nosio iste pantalone i teški
džemper koje je imao na sebi kad ga je Barbara pozvala. Ostavio je užurbano
poruku za noćno osoblje, istrčao na vrata i zgrabio kaput, ključeve i novčanik.
“Mogu li da je vidim?” Barbara je pogledala u poznatu sestru, a ova na sat.
“Sačekajmo par minuta.”
“Sestro”, okrenuo se ka njoj i zgrabio sto svojim snažnim rukama, “vozio
sam sedam sati iz Nju Hempšira da je vidim.”
“U redu.” Nije bilo bitno više. Možda bi sat kasnije bilo prekasno. Liz
Votkins ih je odvela niz hodnik do otvorenih vrata, a ona je tu ležala,
nepokretna, ulepljena gazom i flasterima, zakačena za mašine u blještavom
svetlu. Metju je osetio fizički bol kada ju je video. Prošle su samo dve
sedmice od njene posete Hovartu, a izgledala je toliko drugačije. Pažljivo je
ušao u sobu, seo u praznu fotelju pored nje i nežno joj pomilovao bledu kosu,
dok je Barbara posmatrala. Okrenula se i napustila sobu prateći Liz. Nije
želela da smeta, a sestra je pokušala da uhvati njen pogled. Osećala se bolje,
jer je tamo bio muškarac. Nije bilo u redu da žena kao što je Dafne bude sama.
Taj muškarac sa nežnim smeđim očima je delovao savršeno za nju.
“Zdravo, malena.” Dodirnuo je nežni obraz jednom rukom, a onda je seo i
gledao dugo u nju, pitajući se zašto mu nije rekla za Džastina. Možda je bilo
ludo da se nada nečemu sad, možda je nije bilo briga za njega, i nikada ne bi.
Ali ako se ikada bude probudila, reći će joj da je voli. Sedeo je tu i posmatrao
joj lice skoro sat vremena, a onda se Liz vratda u sobu da je obiđe. “Ima li
promena?” Odmahnula je glavom. Groznica se blago pojačala. On nije
napuštao sobu, a ona mu to nije ni tražila. Sedeo je tu dok se smena nije
promenda u sedam sati, a Liz je rekla sestri iz jutarnje smenešta se dešava.
“Ostavi ga unutra, Ana, Ne nanosi joj štetu, a šta znaš, možda joj bude
značilo. Bori se za svoj život.”
Druga sestra je klimnula glavom. One su znale da su ponekad preživljavali
ljudi za koje nisu verovali da imaju šanse. Ako će joj pomoći to što u sobi ima
nekoga koga poznaje, one nisu htele to da spreče. Liz je svratila da se
pozdravi, i bacila poslednji pogled na Dafne. Činilo joj se da izgleda manje
bledo, ali bilo je teško reći. On je izgledao užasno. Brada se pojavljivala na
njegovom licu, a podočnjaci su mu bili tamniji nego ranije.
“Mogu li da ti donesem nešto?”, šapnula je. Bilo je protiv pravila, ali je
mogla da mu donese šolju kafe. Odmahnuo je glavom. Kada je otišla, videla je
da Barbara spava na kauču. Otišla je kući pitajući se hoće li Dafne biti tu i
dalje, kada se vrati. Nadala se da hoće. Razmišljala je o njoj po ceo dan i
ponovo čitala delove Apača koji su joj bili omiljeni. Kada se vratila u
jedanaest sati uveče, plašila se da pita. Ali sestra joj je rekla da je on još uvek
tu, kao i Dafne. Barbara je otišla kući to popodne da se odmori. Dafne se i
dalje držala, ali jedva.
Liz je šetala hodnikom dok nije stigla do njenih vrata i pogledala unutra.
Videla ga je kako stoji iznad Dafne, posmatra joj lice i skoro je preklinje
očima da ne odustaje.
“Želite li šolju kafe, gospodine Dejn?”, prošaputala je ime koje su joj
rekli. Nije ništa jeo celog dana, samo je ispijao kafu za kafom.
“Ne, hvala.” Osmehnuo se ka vratima. Brada je bila još jača, a pogled mu
je bio snažan i živ. Imao je nežan osmeh. “Bolje joj je, mislim.” Groznica je
nestala, ali se nije pomerila celog dana. Gledao je kako menjaju cevčice, i nije
ni trepnuo. Stajao je tamo i milovao je po kosi, kao i sada dok ga je Liz
posmatrala.
Polako je došla do kreveta. “Neverovatno je, znate, kako ponekad ljudi
kao što ste Vi zaista pomažu.”
“Nadam se.” Razmenili su osmehe. Ona je otišla, a on je posle nekog
vremena seo, posmatrajući Dafnino lice. Sunce je izlazilo nad Njujorkom,
kada se konačno pomerila. Sedeo je napet u fotelji i gledao. Nije bio siguran
kakav je to znak, ali onda je ona otvorila oči i razgledala po sobi. Delovalo je
kao da se zbunila kada je videla njega, a onda je opet izgubila svest, ali samo
na kratko. Hteo je da pozove sestre, ali se plašio da se pomera; na trenutak se
toliko uplašio, jer je pomislio da je zadremao i sve to sanjao, ali ona je opet
otvorila oči i gledala dugo u njega.
“Mete?”, glas joj je bio šapat.
“Dobro jutro.”
“Ti si tu?”, glas joj je bio slab i isprekidan. Činilo se da ne razume, ali se
osmehivala i on je uhvatio za ruku.
“Jesam. Spavala si dugo.”
“Kako je Endrju?”
“Dobro je”, obraćao joj se šapatom. “I ti ćeš da budeš dobro. Znaš li to?”
Osmehnula mu se slabašno. “Ne osećam se baš najbolje.” Zakikotao se, jer
je bilo preblago to reći. Bdeo je nad njom dvadeset osam sati, plašeći se za
njen život. “Recimo da se može reći da ti nije baš najbolje.”
“Dafne...” Sačekao je da opet otvori oči. “Moram nešto da ti kažem.”
Osetio je knedlu u grlu i pomilovao ju je po slobodnoj ruci, dok je gledala u
njega i klimnula glavom usporeno.
“Već znam.”
“Stvarno?” bio je razočaran. Znala je sve vreme, ali nije želela da čuje.
“Ti... se... ženiš.” Oči su joj bile krupne, plave i tužne dok je gledala u
njega, a on zurio u nju zapanjen.
 “Da li zaista misliš da sam sedeo ovde i čekao da se probudiš kako bih ti
rekao da se ženim?”
Majušni osmeh joj se pojavio na licu. “Oduvek si veoma ljubazan.”
“Nisam toliko ljubazan, ludice.” Mali osmeh se pojavio, a onda je
zatvorila oči i odmorila minut. Kada ih je ponovo otvorila, posmatrao ju je
pažljivo. “Volim te, Daf. Oduvek i uvek ću. To sam želeo da ti kažem.”
“Ne, ne voliš me.” Pokušala je da odmahne glavom, ali se zgrčila umesto
toga. “Voliš Harijetu... Batu... ili kako se već zove...”
“Harijeta Bata, kako je ti zoveš, ništa mi ne znači. Prestali smo da se
viđamo pošto sam joj rekao da je ne volim. Zna istinu. Samo je ti nisi znala.”
Posmatrala ga je dugo, upijajući sve. “Osećala sam krivicu zbog osećanja
prema tebi, Mete”
“Zašto?”
“Ne znam... mislila sam da nije fer prema tebi... ili Džastinu.” Gledala ga
je opet neko vreme. “Ostavila sam ga.”
“Zašto mi nisi rekla?”
“Mislila sam da si zaljubljen u drugu.” Oboje su govorili šapatom i dalje.
“A ti si rekao...”
“Znam šta sam rekao. Mislio sam da se ti i tvoj grčki bog venčavate.”
Osmehnula mu se. U očima joj se ocrtavao čitav život. “On je kreten.”
“I mi smo. Volim te, Daf. Hoćeš li se udati za mene?”
Dve krupne suze su joj se iskrale iz oka. Zakašljala se kad je počela da
plače. Poljubio ju je u oba oka i prislonio lice uz njeno. “Ne plači, Daf...
molim te... sve je u redu... nisam želeo da te uznemirim...” Nije ga volela,
dakle. I njemu je došlo da plače, ali ju je samo pomilovao po kosi, dok je
pokušavala da se sabere. “Žao mi je...” Ali onda je opet čuo njen glas i
zaledio se u mestu.
“I ja tebe volim... mislim da sam se zaljubila u tebe čim sam te upoznala...”
Gledala ga je u oči, a suze su mu se slile nežno niz obraze.
“Volim te više nego što mogu da izrazim rečima.
Liz Votkins je ušla da se pozdravi sa njim pre nego što ode, i ukočila se
pred vratima. Čula je Dafnin glas i videla je kako su im glave blizu. Kucnula
je tiho i ušla u sobu. Želela je da pita Dafne kako je, ali je videla kad je prišla
krevetu. Oboje su plakali, a Dafne se osmehivala.
“Ovo deluje kao srećno okupljanje.”
“Jeste” odgovorio je umesto svoje buduće žene. “Upravo smo se verili.”
“Mogu li da vidim prsten?”, oči su joj sijale. Mogla je da kaže, gledajući
Dafne, da će ova preživeti. Kriza je bila gotova i najgore je prošlo. “Gde je
prsten?”, zadirkivala ih je svojim nežnim glasom.
“Pojela ga je. Zato je ovde.” Liz se nasmejala i ostavila ih je opet same, a
Metju je pogledao u Dafne, osmehujući se. “Da li je prebrzo da se venčamo
sledeće sedmice?”
“Hoću li imati ovu glavobolju i tada?” bila je veoma umorna, ali
neverovatno srećna.
“Nadam se da nećeš.”
“Onda sledeće sedmice. Hoće li Endrju biti kod kuće?”
“Da. I hteo sam još nešto da ti kažem. Šta misliš da ga upišeš u njujoršku
školu?”
“I da živi kod kuće?”
“Mislim da je spreman.”
I dalje se osmehivala kada je sestra iz prve smene ugurala pomoćni krevet
i rasklopila ga pored njenog, odlučno se osmehujući. “Doktorovo naređenje.
Rekao je da će Vam dati anesteziju, gospodine Dejn, ako ne odspavate malo.”
Kada je sestra otišla iz sobe, on se ispružio na pomoćni krevet, i uhvatio
Dafninu ruku. Ona je opet zaspala, ali to više nije bio zloslutni znak. Znao je
da će biti dobro. Dok je tonuo san, osmehivao se za sebe. Kakve su budale
bili. Trebalo je da joj kaže pre godinu dana, ali to sad nije bilo važno... ništa
nije bilo... osim Dafne.
 Napomena
[1] franc. Le Veau d'Or - Zlatno tele (restoran u Njujorku), prim. prev.

[2] franc. Le Cygne - Labud (restoran u Njujorku), prim. prev.

[3] eng. Four Seasons - Četiri godišnja doba (restoran u Njujorku), prim.
prev.

[4] Reči kojima su gladijatori pozdravili Cezara pred jednu borbu.

[5] Rodeo Drive - dve milje duga ulica na Beverli Hilsu sa čuvenim radnjama,
hotelima, restoranima...

[6] Polo Lounge - restoran u okviru hotela Beverli Hils

[7] Beverly Wilshire (A Four Seasons Hotel)