You are on page 1of 2

Mostovi, bombe i ljudi

Oni koji me znaju špotaju se sa mojom rečenicom „ničeg se ne bojim osim da se nebo sruši
". A onda se u Novom Sadu, marta 1999. to i dogodilo.

Nebo nam se srušilo na glave. I srušilo nam mostove.

Mogu da oprostim, ne mogu da zaboravim.

Odbili smo da živimo u podrumu, odbili smo da menjamo način života, tri puta su nam polu
pali sve prozore, naš stan je na Dunavu, za bombe na idealnoj sredokraći između rafinerije, m
ostova i bivše televizije. I svaki put smo ih pendžetirali.

Gledao me komšiluk “ispod oka” k’o “lokatora, domaćeg izdajnika i stranog plaćenika”, a ja im
uzvraćala osmehom, šta ću. Zla vremena i od dobrica pravi hulje, prođe ih to zlo brže ako s
am odoliš, pa se ne zaraziš zlom, ako znaš koliko su uplašeni dok te tako “procenjuju sumnjič
avo”, pa se njihovom strahu obratiš s osmehom i s “proći će”. Jer prođe, mada nije “nada u t
ome da sve prođe”, nada je u tome da umemo da ljudujemo i kad nas zlo od ljudovanja po
kušava da odvikne.

Kazali su mi da nisam normalna, da stavim najlone „kao sav normalan svet", a ne da zastaklju
jemo kad će oni ponovo da lupaju. U Novom Sadu se živi iza staklenih prozora i kibic-fenster
a, kažem, a ne iza najlona.

To leto, posle bombi, pamtim po neopisivo snažnoj grmljavini zbog koje su me deca upitno p
ogledavala, a ja odogovarala „nesebrigajte, to je bački grom, običan, dobar...".A još kasnije sam
došla u priliku da pitam „gde treba" da li mogu da upoznam pilota koji mi je srušio varadin
ski, onako, da malo popričamo, kao ljudi. Ali, to je sasvim druga priča.

19 godina kasnije stasala su neka deca tada tek rođena, a ja nisam sigurna da smo svi mi, k
ao ljudi, društvo, narod, stanovništvo, stasali i odrasli s razumevanjem 1999 i kako smo svi mi
svojim životima “poslužili svrsi” kao sitan kusur u jednom vremenu koje politikom nismo razum
eli, u jednom dobu ispunjenom ratovima, stradanjima, nasiljem, zlom, mrtvim, ranjenim, nestali
m i raseljenim ljudima zbog potpuno pogrešne devetnaestovekovne politike propagande i zabl
uda, zbog iluzija da posle 1989 još postoji svet u kojem je postojala SFRJ i sve što je ona so
bom stvarala. Visoka cena politike “dobrih namera”, užasno visoka cena.

I dan-danas većina ljudi smatra da smo imali jako “dobre namere” s tim ratovima, misle da “s
mo naterani, prisiljeni” da u stvari nismo ni hteli svo to zlo. Opravdavaju se donosioci odluka
o ratovima svojim “dobrim namerama” žmureći pred strahotama zla koje su sve te “dobre na
mere” proizvele svima nama, poričući i mrvu sopstvene odgovornosti za jedan strašan promaša
j politike koja je mnogim ljudima uništila živote.

Pre tridest godina , u proleće i jesen u Novom Sadu 1987-88. živela sam vreme svoje istovre
mene velike sreće i velike nesreće. Obično se to ljudima dešava jedno po jedno, ali meni se
desilo u isto vreme. I ne pamtim nesreću jače i više, ali je spominjem zato što smo je podelil
i - svi. A sreća je ostala samo meni. Neće mi niko verovati, ja bih više volela da je bilo obrn
uto, ali - nije. Videla sam tada, pre 30 godina, da će mi se u krvi, nesreći, razaranjima i ogro
mnoj patnji raspasti svet koji sam do tada poznavala, da je odlučeno da bude rata, da se spu
ste crne, blatnjave, krvave zavese na taj jedan jedini red u budućim čitankama koji će nas opi
sivati i kojem ćemo svi zajedno pripadati.
Dobro, rekoh, ne dam vam sve to bez borbe, bez otpora, bez protesta. Za život.

Čuo me je jedan kojeg sam srela 1990. i tako su moje novosadske devedesete obeležene privi
legijom da podelim nadu, volju, strategije, viziju, ljudskost u vremenima kad je to bila retkost.

Gledala sam moj grad koji se menja, siromaši, postaje siv na mestima gde je nekada bilo šare
nilo dobrih boja. I opet - ne dam Novi Sad, rekoh. „Nada je gora svodilja od smrti" šaptao
mi je pesnik, a drugi iz mene mu odgovarao: „Nesrećni su moja braća".

Mostove ćemo izgraditi, kuće, puteve, sve se to može ponovo izgraditi, ali to neće biti oni m
ostovi, jer nedostaju ljudi koji su njima prelazili, to neće biti oni putevi jer ljudi koji bi njima
hodili žive zarobljeni samo u sećanju, nema ih.

“Zeman ziđe, zeman raziđuje” rekla bi moja baba koja se nagledala ratova i stradanja i poučil
a me “vazda životom protiv smrti, vazda, nikad drukče”.

Zapamtila, baba, zapamtila. Život je samo jedan. Mostova je vazda.

P.S. deo mog teksta je iz posta Vlastimira Stanković Ruškuc pisan o Novom Sadu zajedno sa
JelenaKosovac

“Kažu da albatros spava u letu”