Prevela:

Jelena Ljumović Aleksić



Život je oblik umetnosti.
Dvoje ljudi beznadežno nisu bili jedno za drugo.
Da li je moguće da je u pitanju ljubav?
Nemoguće... ili, možda, nije?


Svojoj izuzetnoj, divnoj deci,
Beatris, Trevoru, Todu, Niku,
Samanti, Vanesi, Maksu i Zari,
koji ne samo da su mi učinili život mogućim, već
radosnim i punim ljubavi u svakom smislu.
Toliko sam blagoslovena i srećna što vas imam,
što uživam u vašem smehu, ljubavi i
trenucima nežnosti koje bezrezervno delimo.
Slavim vas, zahvaljujem vam,
cenim više nego što ću ikada moći da objasnim.
Možda ćete i vi jednog dana biti blagosloveni
kao ja - decom poput vas.


Svom svojom ljubavlju,
mama


Šta znači to „pripitomiti“?
To je nešto što se davno zaboravilo...
To znači stvoriti veze.
Ti si za mene samo mali dečak sličan stotinama hiljada drugih dečaka. I nisi
mi potreban. A ni ja tebi nisam potrebna...
Ali, ako me pripitomiš, bićemo potrebni jedno drugom. Ti ćeš za mene biti
jedini na svetu. Ja ću za tebe biti jedina na svetu...
Ako me pripitomiš, moj život će biti kao obasjan suncem. Upoznaću korake
koji će se razlikovati od svih ostalih. Drugi koraci me teraju pod zemlju. Tvoji će
me kao muzika pozivati da izađem iz rupe... Zamisli kako će to biti divno kada
me pripitomiš!...
Molim te - pripitomi me!
Čovek poznaje samo one stvari koje pripitomi... Ljudi kupuju gotove stvari u
radnjama. A kako se u radnjama ne prodaju prijatelji, ljudi više nemaju
prijatelja. Ako hoćeš prijatelja, pripitomi me...
Šta treba da učinim da bih te pripitomio?
Treba da budeš veoma strpljiv... Najpre ćeš šesti malo dalje od mene - eto
tako - na travu. Gledaću te krajičkom oka, a ti nećeš ništa govoriti. Reči su izvor
nesporazuma. Ali, svakog dana sešćeš malo bliže...
Ti ništa ne značiš. Niko te nije pripitomio, ni ti nikoga nisi pripitomio... Ali ja
sam ga učinila prijateljem i sada je on poseban i jedini na celom svetu.

Antoan de Sent-Egziperi
Mali princ


Ako ti pripitomiš mene, a i ja pripitomim tebe,
nećeš izgubiti svoju nesputanost i divotu,
svoju slobodu
niti vazduh koji udišeš,
nećeš ih izgubiti, već ćeš ih naći.

Kad jednom tiho postaneš pripitomljen i vezan,
naći ćeš me...
I ja ću, konačno, naći tebe.


D. S.
 1.

Galerija Suveri u Parizu bila je smeštena u impresivnom zdanju, elegantnoj

kući iz osamnaestog veka u Ulici Fobur Sent-Onore. Kolekcionari su tamo
dolazili u zakazano vreme kroz ogromna bronzana vrata koja su vodila u
dvorište. Pravo se nalazila glavna galerija, sa leve strane kancelarije Simona de
Suverija, vlasnika. Sa desne strane nalazilo se krilo u savremenom stilu, koje je
bilo doprinos njegove ćerke galeriji. Iza kuće se prostirao veliki, elegantan vrt u
kome su se nalazile skulpture, uglavnom Rodenove. Simon de Suveri je tu
boravio više od četrdeset godina. Njegov otac, Antoan, bio je jedan od
najznačajnijih kolekcionara u Evropi, a Simon je završio studije renesansnog i
holandskog slikarstva pre nego što je otvorio umetničku galeriju. Sada ga
pozivaju iz muzeja širom Evrope radi konsultacija, a privatni kolekcionari
osećaju strahopoštovanje prema njemu - izaziva divljenje kod svih koji ga
poznaju, mada ga se istovremeno i boje i zaziru od njega.
Simon de Suveri je ostavljao zastrašujući utisak, onako visok, snažne građe,
izražajnih crta lica i tamnih očiju, sa pogledom koji je umeo da prodre do dubine
duše. Nije žurio sa ženidbom. U mladosti je bio suviše zauzet poslom da bi
gubio vreme na romantiku. U četrdesetoj godini oženio se ćerkom uticajnog
američkog kolekcionara. Bila je to srećna i uspešna zajednica. Mardžori de
Suveri se nikada nije direktno mešala u poslovanje galerije koja je već bila na
glasu kada se ona udala za Simona. Bila je očarana njome i divila se delima koja
su se u njoj nalazila. Simona je volela bezgranično i pokazivala je strastveno
zanimanje prema svemu čime se bavio. Mardžori je bila umetnica, ali nikada joj
nije prijalo da pokazuje svoja dela. Slikala je pejzaže i portrete i najčešće ih je
poklanjala prijateljima. Istina je bila da se Simonu dopadao njen rad, ali nije bio
impresioniran njime. Bio je nemilosrdan u svojim izborima i odlukama u vezi sa
galerijom. Imao je čeličnu volju, um oštar poput dijamanta, pronicljivost u vezi
sa poslom, a negde duboko ispod spoljašnjosti, vešto skrivano sve vreme,
nalazilo se njegovo toplo srce. Ili je barem Mardžori tako govorila. Mada, nisu
joj svi verovali. Bio je pravičan prema svojim zaposlenima, iskren prema
klijentima i nezaustavljiv u naporima da dobije ono što je mislio da galerija mora
imati. Ponekad su mu bile potrebne godine da dođe u posed pojedine slike ili
skulpture, ali nije se smirivao dok ne bi postale njegove. Pre nego što su se
venčali, prema svojoj supruzi se slično ponašao. Kada ju je dobio, ponašao se
prema njoj kao prema dragocenosti - čuvao ju je samo za sebe. Vodio je
društveni život samo onda kad je osećao da je primoran, zabavljajući svoje
klijente u jednom krilu kuće.
Tek nakon nekoliko godina braka rešili su da se ostvare kao roditelji. U
stvari, bila je to Simonova odluka. Zato su i čekali deset godina da dobiju dete.
Znajući koliko je Mardžori želela decu, Simon je konačno popustio pred njenom
željom. Bio je pomalo razočaran kada mu je Mardžori rodila ćerku, a ne sina.
Simonu je bilo pedeset godina kada je Saša rođena, a Mardžori je imala trideset
devet. Saša je istog trena postala majčin centar sveta. Nisu se odvajale. Mardžori
je sate provodila sa njom igrajući se u vrtu, smejući se i tepajući joj. Skoro je
pala u očaj kada je Saša krenula u školu i kada su morale da se razdvoje. Bila je
lepo i umiljato dete. Saša je bila zanimljiva 'mešavina' svojih roditelja:
tamnoputa poput svog oca, ali sa eteričnom nežnošću svoje majke. Mardžori je
bila plavuša sa plavim očima anđeoskog lika i ličila je na Madonu sa slika
italijanskih umetnika. Saša je posedovala majčine prefinjene crte lica, ali je
imala tamnu kosu i oči, kao njen otac. Ali za razliku od oba svoja roditelja Saša
je bila krhka i sitna. Otac je imao običaj da je začikava i često joj je govorio da
je minijatura od deteta. Međutim, kada je u pitanju bila Sašina duša, reč sitna se
nije mogla upotrebiti ni u kom kontekstu. Posedovala je snagu i čeličnu volju
svog oca, kao i direktnost koju je od njega vrlo rano naučila, a toplinu i nežnu
ljubaznost svoje majke. Imala je četiri ili pet godina kada joj se ozbiljno obratio.
Otada joj je pričao samo o umetnosti. U slobodno vreme šetao je galerijom sa
njom upoznajući je sa slikama i slikarima, pokazivao joj je njihova dela u
knjigama o umetnosti i očekivao je od nje da ponovi njihova imena, čak i da ih
napiše, onda kada je dovoljno sazrela za pisanje. Radije nego da se pobuni i
usprotivi, Saša je uronila u ceo taj svet, upijajući svaku informaciju koju bi joj
otac pružio. S druge strane, on se veoma ponosio njom. I još više je voleo svoju
ženu, koja se razbolela tri godine nakon Sašinog rođenja.
Mardžorina bolest je isprva bila misterija i lekari su bili zbunjeni. Simon je u
potaji verovao da je psihosomatska. On nije trpeo slabost i bolest i smatrao je da
svaka fizička poteškoća može biti prevaziđena. Ipak, umesto da je vremenom
prevaziđe, Mardžori je postajala sve slabija. Prošla je cela godina pre nego što
joj je u Londonu uspostavljena dijagnoza, koja je zatim potvrđena u Njujorku.
Imala je retku degenerativnu bolest koja je napadala nerve i mišiće, ali i uticala
na rad srca i pluća. Simon je izabrao da ne veruje lekarskim prognozama, a
Mardžori se tome povinovala. Radila je sve što je mogla dokle god je bila u
stanju i provodila je sa mužem i ćerkom sve trenutke u kojima se osećala bolje.
Bolest joj nije uništila duh, ali, kao što se i moglo predvideti - telo jeste. Pala je u
krevet kad je Saši bilo sedam godina i umrla nedugo nakon što je Saša napunila
devet. Uprkos svemu što su mu lekari rekli, Simon je bio zapanjen. Ali i Saša.
Nijedno od roditelja nije je pripremilo za majčinu smrt. Saša i Simon su navikli
da Mardžori pokazuje interesovanje za sve što su radili i da učestvuje u njihovim
životima, čak i kada je bila u bolesničkoj postelji. Iznenadno shvatanje da je
zauvek nestala iz njihovih života oboje ih je pogodilo poput bombe i učinilo
Sašu i njenog oca bližim nego što su ikada bili. Pored galerije, Saša je postala
centar Simonovog sveta.
Saša je legala, budila se, jela i pila uz umetnost. Jedino je za nju znala i bila je
sve što je volela, pored oca. Bila mu je privržena, kao i on njoj. Iako je još bila
dete, o galeriji i složenom i zanimljivom poslu u vezi sa umetničkim delima
znala je podjednako kao oni koji su u njoj radili. Ponekad je Simon mislio kako
je Saša, mada još devojčica, bila daleko pametnija i kreativnija od svih njegovih
zaposlenih, jedino što mu je smetalo, mada joj nije prigovarao, bila je njena sve
veća strast prema modernoj i savremenoj umetnosti. Savremena umetnost
posebno ga je iritirala i nije oklevao da je naziva smećem, i privatno, i u javnosti.
On je voleo i poštovao velike umetnike i remek-dela i ništa više.
Saša je, kao i njen otac, studirala na Sorboni i diplomirala istoriju umetnosti,
a doktoratom na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku ispunila je obećanje dato
majci. Zatim je dve godine stažirala u Metropoliten muzeju, što je upotpunilo
njeno obrazovanje. U tom periodu često je dolazila u Pariz, ponekad samo na
vikend, a i Simon ju je posećivao u Njujorku kad god je bio u prilici. Izgovarao
se time da dolazi da poseti svoje klijente, kao i muzeje i kolekcionare u SAD.
Međutim, on je samo želeo da vidi Sašu i koristio se svakim izgovorom kojim je
mogao. Više od svega je želeo da se Saša vrati kući. Bio je nepodnošljiv i
nestrpljiv dok mu je ćerka boravila u Njujorku.
Ono što Simon ni u snu nije očekivao jeste pojava Artura Bordmena u
Sašinom životu. Upoznala ga je u toku prve nedelje doktorskih studija na
Kolumbiji. Tada joj je bilo dvadeset dve godine i, nakon šest meseci, udala se za
njega uprkos snažnom protivljenju svog oca. Simon je bio prestravljen njenom
udajom u tim godinama, ali ono što ga je delimično umirilo bila je činjenica da
je Artur uveravao svog tasta da će se, kad Saša završi studije, njih dvoje preseliti
u Pariz. Skoro ga je naterao da mu to potpiše krvlju. Međutim, i pored svega,
nije mogao da odoli Sašinoj sreći. Simon je konačno priznao da je Artur
Bordmen bio dobar čovek i pravi za njegovu ćerku.
Artur je imao trideset dve godine, bio je deset godina stariji od Saše. On je
bio na Prinstonu, a magistrirao je na Harvardu. Imao je ugledan položaj u jednoj
investicionoj banci na Vol stritu, koja je imala svoje predstavništvo u Parizu.
Čim su se venčali, on je počeo da lobira da postane rukovodilac tog
predstavništva. Nakon godinu dana rodio im se sin Havijer. Dve godine kasnije
stigla je Tatjana. I pored toga, Saša nije zapostavila studije. Nekim čudom, obe
bebe su stigle u leto, odmah nakon završetka predavanja. Unajmila je dadilju da
joj pomogne oko beba dok je bila na fakultetu i radila u muzeju. Naučila je kako
da se organizuje dok je u ranom detinjstvu posmatrala oca kako vodi galeriju.
Volela je svoj dinamičan život i obožavala Artura i njihovo dvoje dece. Iako je
Simon u početku bio uzdržan deda, brzo je smekšao. Bili su predivna deca.
Saša je svaki slobodan trenutak provodila s njima. Pevala im je iste pesmice i
igrala sa njima iste igre kao nekada njena majka sa njom. U stvari, Tatjana je
toliko ličila na svoju baku da je to u početku uznemiravalo Simona, ali kako je
devojčica rasla, on je našao uživanje u tome da samo sedi i posmatra je, sećajući
se svoje pokojne žene. Imao je osećaj kao da se ponovo rodila, da je sad gleda
kroz devojčicu.
Kao što je i obećao, Artur se sa porodicom preselio u Pariz kada je Saša
završila dvogodišnje stažiranje u Metropolitenu u Njujorku. Investiciona banka
mu je na upravljanje dala predstavništvo u Parizu. Imao je trideset šest godina i
imali su puno poverenje u njega. Saša će u Parizu imati više obaveza nego u
Njujorku, jer u muzeju nije provodila puno radno vreme. Sve slobodno vreme
posvećivala je deci. Radiće sa svojim ocem u galeriji. Sada je bila spremna za to.
Simon se složio da joj radno vreme bude do tri sata, kako bi mogla da bude sa
decom. Znala je da će imati vremena i za provod sa mužem. Vratila se u Pariz
obrazovanija, uzbuđena i neustrašiva, presrećna što je ponovo kod kuće. Srećan
je bio i Simon jer se vratila i konačno radi sa njim. Čekao je taj trenutak
dvadeset šest godina i na kraju ga dočekao, na njihovo obostrano zadovoljstvo.
I dalje je bio krut kao kada je bila dete, ali je čak i Artur primetio da je Simon
skoro neverovatno smekšao otkad su se preselili u Pariz. Povremeno je i
razgovarao sa unucima, mada je, kad im dođe u posetu, više voleo da sedi i samo
ih posmatra. Nikada nije umeo sa malom decom, čak ni sa Sašom dok je bila
mala. Kada su se vratili u Pariz, njemu je bilo sedamdeset šest godina. A Sašin
život je od tog trenutka postao ozbiljan.
Prvo su morali da odluče gde će živeti, a Simon ih je iznenadio tako što je on
tu dilemu rešio umesto njih. Saša je nameravala da potraži stan na levoj obali
Sene. Njihova porodica je bila velika za stan koji im je banka ustupila. Simon je
ponudio da se iseli iz svog krila kuće, elegantnog trospratnog zdanja u kome je
živeo decenijama. Tvrdio je da je prostor prevelik za njega i da njegova kolena
nisu više za stepenice, mada mu Saša i nije baš poverovala. Njen otac je i dalje
šetao kilometrima. Predložio je da se preseli na poslednji sprat krila na drugoj
strani vrta, koji je služio za pomoćne kancelarije i skladišni prostor. Brzo je
organizovao preuređenje i izabrao šarmantne okrugle prozorčiće za mansardu,
kao i pokretnu stolicu za kretanje uz i niz stepenice, koja je posebno oduševila
njegove unuke. Peo bi se stepenicama pored njih dok bi oni vrištali od
zadovoljstva. Saša mu je pomagala oko preuređenja, što joj je dalo ideju, koja se
njemu u početku nije uopšte dopala. Taj plan je godinama kovala i o njemu
sanjala celog života. Želela je da proširi galeriju i doda dela savremenih
umetnika. Krilo koje je ranije korišćeno za skladištenje bilo je savršeno za njen
plan. Nalazilo se na kraju vrta suprotnom od njihovih kancelarija i novog doma
njenog oca. Morala je da prizna da bi otvaranje prizemlja smanjilo skladišni
prostor, ali se već konsultovala sa arhitektom oko gradnje magacinskog prostora
na spratu. Kada je prvi put spomenula prodaju dela savremene umetnosti, Simon
je bio van sebe. Nije nameravao da ukalja ime galerije prodajom đubreta
anonimnih autora koje se Saši dopadalo, tvrdeći da ti nazovi-umetnici nisu
nimalo talentovani. Bilo joj je potrebno skoro godinu dana i nebrojeno žučnih
rasprava da ga konačno ubedi u to.
Prelomila je njena pretnja da će napustiti galeriju i otvoriti svoju. Tada je
Simon konačno popustio - ipak, uz mnogo gunđanja. Iako je bila nežna, Saša je
bila uporna i snažna koliko i on i čvrsto se držala svog stava. Kada je konačno
uspela u svojoj nameri, ipak se nije usuđivala da se sastane sa umetnicima u
centralnim kancelarijama, jer je njen otac umeo da bude neprijatan prema njima.
Ali Saša je bila tvrdoglava koliko i on. Godinu dana nakon što su se vratili u
Pariz, otvorila je krilo galerije sa delima savremene umetnosti. Na zaprepašćenje
svog oca postigla je veliki uspeh, ali ne zato što je bila Saša de Suveri, već zato
što je imala oko za dobra i vredna dela savremene umetnosti i, poput svog oca,
bila predana onome što najbolje zna da radi.
Saša je odlično plivala na obe strane. Bila je stručna i izvanredna i sa
savremenom umetnošću koliko i sa delima starih umetnika. Kad je napunila
trideset godina, tri godine nakon što je otvorila krilo savremene umetnosti u
okviru galerije svog oca, ono je postalo najuglednije i najznačajnije u Parizu, a
verovatno i u Evropi. I nikada se u životu nije više zabavljala, kao ni Artur.
Dopadalo mu se ono što je radila i podržavao ju je u svemu - u svakom koraku,
odluci, investiciji, čak i više od njenog oca koji je ostao nepoverljiv, mada je
poštovao uspeh koji je njegova ćerka postigla u svetu savremene umetnosti. U
stvari, savršeno je osavremenila njegovu galeriju.
Arturu se dopadao kontrast između njenog i njegovog posla. Dopadala mu se
zabava koju je umetnost sa sobom nosila, a koju je Saša umela da otkrije,
nasuprot suvoparnom bankarskom poslu kojim se on bavio. Često je putovao sa
njom kada je odlazila da upoznaje nove umetnike i voleo je da zajedno posećuju
sajmove. Trospratno krilo kuće u kojoj su živeli skoro da su pretvorili u muzej
savremene umetnosti. I dela koja je prodavala u Suveri suvremenoj bila su
mnogo finansijski isplativija od impresionista i starih majstora koje je prodavao
njen otac. Posao im je cvetao.
Saša je vodila svoj deo posla skoro osam godina kada su se suočili sa prvom
krizom. Rukovodstvo banke u kojoj je Artur bio partner već godinama,
insistiralo je da se vrati na Vol strit i preuzme rukovođenje. Dva partnera su
poginula u avionskoj nesreći i smatralo se da je sasvim prirodno da upravljanje
preuzme Artur. I njemu je karijera bila važna, a iz banke su ga pritisli. Bio im je
potreban u Njujorku.
Saša je neutešno plakala dok je ocu objašnjavala novonastalu situaciju. I u
njegovim očima caklile su se suze. Svih trinaest godina koliko su bili u braku,
Artur ju je bezrezervno podržavao u svakom aspektu njene karijere i znala je da
ona sada mora isto da učini za njega i preseli se u Njujork. Bilo je previše
očekivati od njega da ostavi svoju karijeru zbog njene, kako bi ostala da vodi
galeriju sa ocem koji je, evidentno, sve više stario. Saša je tada imala trideset pet
godina, mada se to nije videlo ni po njenom izgledu, niti po ponašanju, a Simonu
je bilo osamdeset pet. Imali su sreće da je Artur i toliko mogao da ostane u
Parizu, a da ne našteti svojoj karijeri. Ipak, bilo mu je vreme da se vratili kući, a
i Saši da pođe sa njim.
Očekivano, Saši je trebalo punih šest nedelja da se pomiri sa tom idejom.
Preseliće se u Njujork za mesec dana. Otac joj je bio prestravljen. Bio je sasvim
protiv toga, baš kao i onda kada se protivio njenoj ideji da prodaje dela
savremene umetnosti. Međutim, ovog puta mu nije pretila, preklinjala ga je. Saša
je želela da u Njujorku otvore ogranak svoje galerije i sa delima savremene i sa
delima tradicionalne umetnosti. Njen otac je tu ideju smatrao suludom. Galerija
Suveri bila je najuglednija u Parizu. Amerikanci su ih svaki dan pozivali zbog
značajnih nabavki, kao i muzeji širom sveta. Nije bilo potrebe da otvaraju
ogranak u Njujorku. Jedini razlog je bio što će Saša biti tamo i što je želela da
radi sa svojim ocem za galeriju koju je volela.
Bio je to prelomni trenutak za sve njih. Artur ga je smatrao sjajnim i u
potpunosti je podržao njenu ideju. Na kraju je on ubedio Simona, mada ovaj nije
odustao od svog stava da je ta ideja suluda. Saša je predložila da projekat
finansira svojim novcem, a i Artur se pridružio. Međutim, na kraju je njen otac,
kao i uvek, legao na rudu. Kad je otišla u Njujork, našla im je stan na Park
aveniji, a u zgradi od fasadne cigle u Šezdeset četvrtoj ulici, između Medisona i
Pete avenije, mesto za njujorški ogranak Suveri galerije. Uobičajeno, kad bi se
Saša namerila na nešto i u to uložila neverovatnu količinu energije i rada,
ispostavilo bi se da je ideja izvanredna. Njen otac je nekoliko puta dolazio da
obiđe galeriju i nevoljno je priznao da je prostor savršen. Devet meseci kasnije
kada je galerija otvorena, već joj se radovao. Sašino ime je bilo ugledno u
krugovima umetnika u Njujorku. U trideset petoj postala je jedan od
najznačajnijih trgovaca umetničkim delima u svetu, kao što je njen otac bio, a
nedavno je postala i član upravnih odbora Metropolitena i Muzeja savremene
umetnosti, što je bila izuzetna čast za nju.
Havijer je tada imao dvanaest, a Tatjana deset godina. On je voleo da crta, a
ona bi zgrabila svaki fotoaparat koga bi mogla da se dočepa i pravila bi zaista
neverovatne fotografije sa licima odraslih ljudi. Tatjana je ličila na malu plavu
vilu, a Havijer na svog oca, samo je imao kao ugalj crnu kosu, poput majke i
dede. Bili su lepa i dobra deca i oboje su odlično govorili dva jezika. Saša i Artur
dogovorili su se da ih daju u francusku školu u Njujorku, a Tatjana je neprestano
govorila da želi da se vrati u Pariz. Nedostajali su joj drugari. Havijeru se
Njujork svideo na prvi pogled.
Sledeće dve godine, Saša je uživala radeći u svojoj galeriji u Njujorku. Često
je putovala u Pariz, otprilike dvaput mesečno. Ponekad bi konkordom sa svojim
ocem putovala na važne sastanke i istog dana se vraćala u Njujork, mužu i deci.
Preko leta je decu vodila u Francusku. Provodila je vreme u kući koju je njen
otac godinama iznajmljivao u Primorskim Alpima, u Sen-Žan-Kep-Fera, ali je sa
decom odsedala u „Eden Roku“. Iako ih je Simon voleo, unervozio bi se ako bi
dugo vremena proveo sa decom. Sem toga, mada Saša to nije rado priznavala,
otac joj je stario. Imao je osamdeset sedam godina i postajao je sve nemoćniji.
Teška srca razgovarali su o tome kako bi Saša trebalo da se postavi kad
preuzme celokupan posao. Ona to nije mogla ni da zamisli, ali on jeste. Imao je
dug i ispunjen život i nije mu bilo žao da ga napusti. Sem toga, dobro je obučio
svoje radnike, pa će Saša bez problema moći da rukovodi poslom bilo da se
odluči da živi u Njujorku ili Parizu. Naravno, moraće da obilazi obe galerije i
nadzire posao, ali zahvaljujući svom ocu, imala je mogućnost da izabere mesto u
kome će živeti; Imali su sjajne direktore na oba mesta. Ali u Parizu je, ipak, bio
njen dom, mada je volela život i rad u Njujorku. Bilo je jasno da je Artur suviše
angažovan u banci da bi mogao da živi na nekom drugom mestu osim u
Njujorku. Znala je da će ostati tu sve do penzije. Pošto mu je bilo tek četrdeset
sedam godina, penzija je bila predaleko. Saša je imala sreće što joj je otac još
uvek pomagao u poslu, iako je bio star. Bio je neverovatan, mada su ga godine
usporile. Uprkos tome, a možda i upravo zbog toga, Saša je bila potpuno
nepripremljena kada je iznenada umro u osamdeset devetoj godini. Očekivala je
da će on večno živeti. Simon je umro upravo onako kako je želeo - doživeo je
srčani udar dok je sedeo za svojim radnim stolom. Lekari su rekli da nije patio.
Otišao je iznenada, neposredno nakon što je zaključio posao sa kolekcionarom iz
Holandije.
Saša je iste noći otputovala u Pariz. Bila je u potpunom šoku. Nervozno je
šetala po galeriji ne verujući da njega više nema. Sahrana je bila dostojanstvena i
mnogi izuzetno značajni ljudi došli su da na poslednji put isprate njenog oca. Bio
je prisutan predsednik Republike Francuske, kao i ministar kulture. Svako ko je
iole značio u svetu umetnosti došao je da oda poslednju počast Simonu de
Suveriju - njegovi prijatelji, klijenti, Artur i unuci. Bio je hladan novembarski
dan i kiša je pljuštala dok su ga sahranjivali na prestižnom pariškom groblju, u
istočnom predgrađu. Oko njega su počivali Šopen, Balzak, Prust.
Posle sahrane, Saša je nekoliko nedelja provela u Parizu. Završavala je
obaveze sa advokatima, organizovala posao, razvrstavala očeva dokumenta i
stvari. Ostala je duže nego što je bilo potrebno, ali ovog puta joj je bilo teško da
ode. Prvi put nakon što je napustila Pariz, želela je da ostane kod kuće i bude tu
gde je njen otac živeo i radio. Kada je posle mesec dana konačno otputovala za
Njujork, osećala se kao siroče. Božićna dekoracija koja je šljaštela svuda oko
nje, samo ju je još više podsećala na gubitak dragog bića. Bila je to duga i teška
godina za nju. Uprkos tome, posao u obema galerijama je cvetao. Sledeća godina
je bila mirna, srećna i produktivna. Nedostajao joj je otac, ali kako su joj deca
rasla, lagano je puštala korenje u Njujorku. I dalje je dvaput mesečno odlazila u
Pariz da nadzire rad galerije.
Osam godina nakon smrti oca, obe galerije su bile izuzetno ugledne i
prosperitetne. Artur je razmišljao da se penzioniše u pedeset sedmoj godini.
Imao je uspešnu i uglednu karijeru, ali je priznao Saši da mu je posao dosadio.
Havijeru je tada bilo dvadeset četiri godine, živeo je i slikao u Londonu i izlagao
u maloj galeriji u Sohou. lako su se Saši dopadale njegove slike, još uvek nije
bila spremna da ih izlaže u galeriji Suveri. Ljubav prema njemu nije je zaslepela
u pogledu njegovog umetničkog napretka. Posedovao je talenat, ali je još bio
nedovoljno razvijen kao umetnik. Voleo je posao kojim se bavio. Obožavao je
umetnički život u Londonu kome je i sam pripadao, a Saša se ponosila njime.
Smatrala je da će jednog dana postati veliki umetnik. I doći će vreme kada će
ona u svojoj galeriji izlagati njegove radove.
Tatjana je diplomirala na Braunu pre četiri meseca oblast lepih umetnosti i
fotografije i nedavno se zaposlila kao šegrt kod uglednog fotografa u Njujorku,
što je značilo da će mu menjati film u aparatu, donositi kafu i brisati pod. Majka
ju je uveravala da je svaki početak takav. Nijedno od njene dece nije pokazivalo
interesovanje da radi sa njom u galeriji. Dopadalo im se ono što je ona radila, ali
su želeli da samostalno krče svoj put. Saša je shvatila koliko je bilo dragoceno
sve ono što ju je otac naučio i mogućnost koju joj je pružio - izuzetno
obrazovanje, a zatim i razrađen posao. Žalila je što nije mogla da učini isto za
svoju decu.
Saša se pitala hoće li Havijer jednog dana pokazati želju da radi sa njom u
galeriji, ali joj se trenutno činilo da je to malo verovatno. Sada kad je Artur
pominjao penziju, osećala je da može da se vrati svojim korenima u Parizu.
Koliko god da je volela uzbuđenje i užurbanost koje je Njujork pružao, mnogo
više joj je prijao život u Parizu. On je za nju i dalje bio dom, uprkos činjenici da
je imala dvojno državljanstvo, zahvaljujući majci, i što je šesnaest od svojih
četrdeset sedam godina, praktično trećinu života, provela u Njujorku. Ona je u
duši bila Francuskinja. Artur se nije protivio njenoj ideji da se vrate u Pariz kad
se on penzioniše i te jeseni su ozbiljno diskutovali o toj mogućnosti.
Bili su poslednji topli dani oktobra kada je Saša, jednog sunčanog petka,
nakratko pogledala slike koje su nameravali da prodaju muzeju u Bostonu. Stare
majstore i klasična dela čuvali su na trećem spratu svoje galerije, a dela
savremene umetnosti po kojima su postali čuveni nalazila su se na prvom i
drugom spratu. Sašina kancelarija nalazila se u ćošku u prizemlju.
Nakon obilaska gornjeg sprata, stavila je dokumenta u aktovku i zagledala se
u vrt sa skulpturama iza svoje kancelarije. Poput većine izabranih savremenih
dela, i on je bio ogledalo Sašinog ukusa. Volela je da posmatra skulpture u vrtu,
posebno kad je padao sneg. Ipak, do snega je bilo još dva meseca, pomislila je
kad je podigla svoju tešku aktovku. Naredne nedelje neće biti u galeriji. U
nedelju ujutru odlazi za Pariz da proveri kako posao tamo funkcioniše. Nastavila
je da dva puta mesečno putuje u Francusku, baš kao i onda kad joj je, do pre
osam godina, otac bio živ. Već je odavno navikla na takav život. Nije joj bilo
teško. Uspela je da izgradi život, sačuva prijatelje i stekne klijente u oba grada.
Ipak, Saši je mnogo lepše bilo u Parizu nego u Njujorku.
Razmišljala je o predstojećem vikendu, i baš u trenutku kad je krenula iz
kancelarije, zazvonio je telefon. Bio je to Havijer, zvao ju je iz Londona.
Pogledala je na sat shvativši da je tamo bila skoro ponoć. Osmehnula se istog
trena kad je čula njegov glas. Deca su joj bila najvažnija na svetu, ali nekako je
bila bliža sa Havijerom. Sa njim se oduvek dobro slagala. Tatjana je bila bliža sa
ocem, kao nekada Saša sa svojim. Ona je bila oštra i kritična prema Saši i manje
sklona kompromisima od svog starijeg brata. Havijer i njegova majka bili su
srodne duše - podjednako nežni, podjednako ljubazni, uvek spremni da oproste i
pomognu porodici i prijateljima. Tatjana je bila kritičnija prema svima.
„Plašio sam se da si otišla“, kazao je Havijer i zevnuo. Zažmurila je da bi mu
u mislima videla lice. Oduvek je bio lepo dete, a sada je bio prelep mladić.
„Zatekao si me na vratima. Šta radiš kod kuće u petak uveče?“ Havijer je
aktivno učestvovao u društvenom životu Londona i bio je slab na lepe žene, na
mnogo njih. Majka ga je često zadirkivala zbog toga.
„Sad sam se vratio“, objasnio je, braneći svoju reputaciju.
„Sam? Baš si me razočarao“, našalila se. „Jesi li se lepo proveo?“
„Otišao sam sa prijateljem na otvaranje jedne galerije, a zatim na večeru. Svi
su se napili i stvari su se pomalo otrgle kontroli, pa sam mislio da je bolje da
krenem kući dok me ne uhapse.“
„Zvuči zanimljivo.“ Saša je ponovo sela za svoj radni sto, pogledala u vrt i
pomislila koliko joj nedostaje sin. „Šta su radili, pa da ih hapse?“ Osim njegove
sklonosti ka ženama, Havijerovi ispadi bili su neškodljivi i bezopasni. Bio je
mladić koji je voleo da se zabavlja i ponekad se ponašao kao da je još uvek
dečak, praveći nestašluke. Njegova sestra je imala običaj da tvrdi da je mnogo
ozbiljnija od njega i da su žene sa kojima se viđao bile odvratne. Nikada nije
propuštala priliku to da naglasi, ne samo majci, već i bratu, koji ih je strasno
branio, bez obzira na to koliko su mu te devojke bile nevažne.
„Otišao sam na otvaranje sa čovekom koga poznajem. On je pomalo šašav, ali
je izvrstan umetnik. Želeo bih da ga upoznaš, Lijam Elison. Radi fantastične
apstrakcije. Sinoć je izložba bila fenomenalna, mada on ne deli moj utisak. Bilo
mu je dosadno i napio se. Zatim je nastavio da pije i kada smo otišli u klub na
večeru.“ Havijer je voleo da je zove i priča joj o svojim prijateljima. Malo šta je
tajio od nje. A te njegove priče su nju razveseljavale. Nedostajao joj je otkako je
otišao od kuće.
„Šarmantno, mislim to što se napio.“ Pretpostavljala je da je njegov prijatelj
približnih godina kao Havijer. Dva momka su malo preterala, ali su se
zabavljala.
„U stvari, bilo je. On je stvarno zabavan. Skinuo je pantalone dok smo sedeli
u baru. Najsmešnije je što to niko nije primetio sve dok nije pozvao jednu
devojku da plešu. Mislim da je i on zaboravio šta je uradio sve dok se nije
pojavio na podijumu u gaćama i jedna starija gospođa ga udarila tašnom. On ju
je zamolio za ples, zapravo naterao, i otplesao nekoliko koraka sa njom. To je
bilo nešto najsmešnije što sam u životu video. Bila je visoka i neprestano ga je
udarala tašnom. Izgledalo je kao scena iz Monti Pajtona. On sjajno pleše.“ Saša
se smejala dok ga je slušala, zamislivši scenu u kojoj slikar u donjem vešu igra
sa starijom gospođom koja ga sve vreme udara tašnom po glavi. „Bio je izuzetno
ljubazan prema njoj, društvo je vrištalo od smeha, ali je barmen tad zapretio da
će pozvati policiju, pa sam drugara odveo kući, njegovoj ženi.“
„On je oženjen?“ Saša se zaprepastila. „Tvoj vršnjak?“
„Nije on moj vršnjak, mama. Ima trideset osam godina i troje dece. Mnogo su
slatki. I žena mu je fina.“
„Gde je ona bila za to vreme?“ u njenom glasu se osećalo negodovanje.
„Ona ne voli da izlazi sa njim“, rekao je Havijer kao da je to sasvim
normalno. Lijam Elison je bio njegov najbolji prijatelj u Londonu. Bio je
ozbiljan umetnik, koji je neozbiljno shvatao život. Imao je neobičan smisao za
humor i voleo je da zbija šale.
„Jasno mi je zašto njegova žena ne voli da izlazi sa njim“ prokomentarisala je
Saša. „Ni meni ne bi prijalo da izlazim s mužem koji na javnom mestu skida
pantalone i poziva stare dame na ples.“
„I ona je rekla nešto slično kad sam ga doveo kući. On se opružio na kauč, a
ja sam popio vino sa njom pre nego što sam otišao. Ona je zaista dobra žena.“
„Sigurno, kad sve to podnosi. Je li on alkoholičar?“, Saša je na tren zazvučala
ozbiljno, zapitavši se sa kakvim to ljudima on izlazi. Havijerov prijatelj o kome
je pričao nije bio dobro društvo, a zasigurno ne pozitivan primer.
„Nije alkoholičar“, nasmejao se Havijer. „Samo mu je bilo dosadno i
opkladio se sa mnom da niko neće primetiti ako sat vremena bude bio bez
pantalona na javnom mestu. Dobio je opkladu. Niko nije primetio dok nije
krenuo da pleše.“
„Nadam se da ti svoje pantalone nećeš skidati“, rekla je Saša tipično
majčinski, a Havijer se nasmejao. Obožavao ju je.
„U stvari, i nisam. Lijam je smatrao da je to kukavički s moje strane. Kazao
je da će mi dvostruko platiti ako skinem pantalone i pobedim ga, ali ja nisam
hteo.“
„Hvala ti, sine! Lakše mi je što to čujem.“ Pogledala je na sat. Obećala je
Arturu da će se naći sa njim u šest. Već je kasnila deset minuta. Volela je da
razgovara sa svojim sinom. „Mrzim što moram ovo da ti kažem, ali obećala sam
tvom ocu da ću stići kući do šest. Posle večere idemo u Hemptons.“
„Pretpostavljao sam da ćete ići. Hteo sam samo da proverim.“
„Drago mi je što jesi. Jesi li nešto posebno isplanirao za ovaj vikend?“ Voleja
je da zna šta radi, kao i šta radi Tatjana, mada se ona rede javljala. Trudila se da
raširi svoja krila. I češće je zvala oca nego majku. Saša se cele nedelje nije čula
sa njom.
„Ne radim ništa. Vreme je odvratno. Verovatno ću crtati.“
 „Fino. Ja putujem u Pariz u nedelju. Javiću ti se kad stignem. Hoćeš li imati
vremena da dođeš, da se vidimo za vikend?“
„Možda. Čućemo se u nedelju uveče. Lepo se provedi za vikend! Pozdravi
tatu!“
„Hoću. Volim te... i kaži tvom prijatelju da sledeći put ne skida pantalone.
Imali ste sreće što niste završili u zatvoru.“ Havijer se uvek odlično zabavljao, a
posebno kad je bio sa Lijamom u društvu. I ranije ga je spominjao majci i nikad
ne bi izostavio da kaže kako želi da Saša pogleda njegove radove. Ona je uvek
bila u žurbi i kad god bi otišla u London posećivala je umetnike čija je dela
izlagala i prodavala, i provodila vreme sa Havijerom. Rekla mu je da kaže
Lijamu da joj pošalje slajdove onoga što je radio, ali on to nikada nije uradio, što
ju je navelo na zaključak da ili nije bio siguran u svoj rad ili je bio neodgovoran.
Bilo kako bilo, činilo joj se da je zaista neobičan karakter. Već je predstavljala
radove nekoliko umetnika, nije bila sigurna treba li joj još jedan, bez obzira na to
što je Havijer neprestano ponavljao da je izuzetno dobar. Bilo je mnogo lakše
sarađivati sa ljudima koji su se ozbiljno i odgovorno odnosili prema svom poslu
i ponašali kao odrasli. Čovek od približno četrdesetak godina koji skida
pantalone u javnosti može samo da stvori probleme, a njoj to nije trebalo.
„Čućemo se u nedelju.“
„Zvaću te! Zdravo, mama!“ kazao je veselo Havijer, a zatim spustio slušalicu.
Izašla je nasmejana iz kancelarije. Nije želela da je Artur čeka i trebalo je da mu
spremi večeru. Ali, uživala je u razgovoru sa sinom.
Mahnula je svima koje je srela dok je u žurbi odlazila. Zaustavila je taksi da
je što pre odveze do kuće, i dalje misleći na Havijera. Znala je da će je Artur
čekati i da jedva čeka da ode iz grada. Petkom je uvek bila strašna gužva u
saobraćaju, mada će situacija biti neznatno bolja kad krenu posle večere. Vreme
je bilo predivno. Iako je bio oktobar, bilo je toplo i sunčano. Zažmurila je dok se
vozila taksijem. Iza nje je bila duga nedelja i bila je umorna.
Smatrala je da im više ne odgovara stan u kome su živeli. Proveli su u njemu
punih dvanaest godina, otkako su došli iz Pariza, a sada, kada su deca otišla
svojim putem, shvatila je da im je preveliki. Pokušavala je da nagovori Artura da
ga prodaju i presele se u neki manji na Petoj aveniji sa pogledom na park.
Međutim, ako će se preseliti u Pariz nakon što se on penzioniše, složili su se da
sačekaju dok im se planovi ne iskristališu. Ukoliko se presele u Pariz biće im
dovoljna garsonjera u Njujorku. Bio je to jedan od retkih trenutaka u kojima je
imala osećaj da se u njihovom životu nešto događa. Otkako su im deca otišla,
Saša je ponekad imala osećaj da joj je život prazan. Artur ju je zadirkivao svaki
put kad bi rekla nešto na tu temu i podsećao ju je kako je bila jedna od
najzaposlenijih žena u Njujorku, a i šire. Međutim, njoj su nedostajala deca. Bila
su najvažniji deo njenog života, osećala se nepotrebno i beskorisno sada kad više
nisu živeli sa njom. Bila je srećna što je Artur voleo da putuje i da provode
vreme zajedno. Sada su čak bili bliži i zaljubljeniji nego ikada. Dvadeset pet
godina nije ugasilo njihovu ljubav i strast. Vreme i porodica su ih zbližili još
više.
Artur ju je čekao kad je stigla i osmehnuo joj se čim ju je ugledao. I dalje je
bio u beloj košulji u kojoj je otišao na posao, samo su joj rukavi bili zavrnuti.
Sako je opušteno prebacio preko naslona stolice. Već je stavio nekoliko stvari u
torbu koje će mu biti potrebne preko vikenda u kući koju su imali u
Sauthemptonu. Saša je nameravala da spremi salatu i posluži hladnu piletinu.
Voleli su da pobegnu iz grada i čekali da se saobraćaj smanji jer je leti i u jesen
preko vikenda bila ludnica na izlascima iz grada.
„Kako si provela dan?“, pitao ju je i poljubio u glavu. Crna kosa bila joj je
vezana, uglavnom ju je tako nosila. Međutim, vikendom u Hemptonsu nosila ju
je upletenu u dugu pletenicu. Tamo je volela da nosi i staru odeću, farmerke,
izbledele džempere i košulje. Prijao joj je predah od svakodnevnog spremanja za
galeriju. Artur je voleo da igra golf i šeta po plaži. Bio je strastan mornar dok je
bio mlad, kao i njihova deca, i voleo je da igra tenis sa Sašom. Ona je preko
vikenda uglavnom radila u vrtu ili čitala knjigu. Trudila se da zaboravi na posao,
mada je ponekad nosila dokumenta sa sobom.
Poput stana u gradu i kuća u Hemptonsu im je sada bila prevelika, ali to joj je
ovde manje smetalo. Zamišljala je kako će jednog dana unuci trčkarati unaokolo,
a i deca su dolazila sa prijateljima. Kuća u Hemptonsu uvek joj se činila živom,
možda zbog njenog pogleda na okean, a stan u gradu sada joj je bio prazan i
mrtav.
„Izvini što kasnim“, kazala je dok je žurila u kuhinju pošto ga je poljubila.
Nakon toliko godina još su se voleli i zabavljali. „Zvao me je Havijer upravo kad
sam kretala.“
„Kako je?“
„Malo se napio, čini mi se. Izašao je u društvu osobe koja se grozno ponaša.“
„Žensko?“ zainteresovano je pitao Artur.
„Ne, neki umetnik. Skinuo je pantalone na javnom mestu.“
„Havijer je skinuo pantalone?“, Artur se zapanjio.
„Ne, već taj njegov prijatelj. Još jedan ludi umetnik!“, odmahnula je glavom
dok je piletinu stavljala na tanjir.
Artur je ustao da bi pričao sa njom dok je spremala večeru i postavljala sto sa
pamučnim čaršavom i salvetama. Uživala je da mu ugađa, a on je to primećivao i
delio joj komplimente.
„Donela si kući prepunu aktovku, Saša“, kazao je. Bio je opušten i srećan.
Uživao je u njihovim vikendima na plaži. Bili su posvećeni jedno drugom. Nisu
dozvoljavali da im išta kvari to uživanje, osim neke ozbiljnije bolesti ili
neizbežnih događaja. Svakog petka bi, bez obzira da li pada kiša ili je sunčano
vreme, oko sedam sati kretali za Sauthempton.
„Putujem u Pariz u nedelju“, podsetila ga je dok mu je stavljala u tanjir parče
piletine koju je spremila kućna pomoćnica.
„Zaboravio sam. Koliko ostaješ?“
„Četiri dana. Možda pet. Biću kod kuće za vikend.“
Bili su primer bračnog para koji je dugo bio u braku. Ništa značajno nije
imalo da se kaže, samo su uživali u društvu onog drugog. Rekao joj je da je neki
njegov kolega otišao u penziju i da im je propao neki manji poslovni plan. Ona
mu je ispričala o novom umetniku sa kojim su potpisali ugovor o saradnji vrlo
talentovanom umetniku iz Brazila. Spomenula je i to da je Havijer kazao da će je
možda posetiti u Parizu narednog vikenda. On je umeo sebi da organizuje vreme
za sve, za razliku od Tatjane koja je bila prepuštena na milost i nemilost
fotografu za koga je radila. Nakon dugog radnog vremena volela je da se opusti
u društvu prijatelja. Bila je dve godine mlađa od brata i još uvek se borila da
bude nezavisna,
„Sa kojom devojkom je ove nedelje?“ pitao je Artur jer je odlično poznavao
svog sina, kao i Saša. Pogledala je Artura s osmehom, primetivši, što se često
dešavalo, koliko je još uvek bio lep. Visok, vitak, u formi, izražajnih crta lica i
jake brade. Bila je zaljubljena u njega od trenutka kad je ušao u njen život. U
stvari, sada više nego ikada. Znala je koliko je srećna. Mnoge njene drugarice iz
Njujorka bile su razvedene i nijedna nije mogla da nađe muškarca koji bi joj
odgovarao. Neprestano su joj govorile koliko je srećna. Svakako je toga bila
svesna. Artur je bio ljubav njenog života otkad su se sreli.
„Poslednji put kad sam ga pitala viđao se sa nekom devojkom koja im je bila
model na časovima crtanja.“ Saša se nasmejala. Havijer je bio poznat po tome
što je neprestano menjao devojke i tvrdio da je u svaku zaljubljen do ušiju. Bio
je izuzetno lep, a pored toga, bio je zaista divna osoba, pa je devojkama bio
neodoljiv. I one su njemu bile podjednako neodoljive. „Više i ne pitam kako se
zovu“, kazala je Saša dok je sklanjala sto posle večere, a muž je sa obožavanjem
posmatrao. Stavila je prljavo posude u mašinu za sudove. Otkako su deca otišla,
nisu više spremali obilnu hranu. Večerali su lagane obroke, što je Saši bilo
jednostavnije.
„Zapravo ga već odavno ne pitam kako se zove svaka nova devojka.“ Artur
se nasmejao njenom komentaru. „Svaki put kad bih je nazvala imenom,
ispostavilo bi se da je posle nje promenio još pet. Naučila sam lekciju.“ Otišli su
da se presvuku u udobniju odeću.
Nakon dvadeset minuta bili su spremni da krenu Sašinim karavanom.
Zadržala ga je iako su deca otišla, jer je bio praktičan za prevoz umetničkih dela.
Pozadi su stavili korpu sa namirnicama i dva mala kofera. Imali su odeću u kući
u Sauthemptonu, pa nisu morali da nose više stvari. Saša je ponela i kofer koji će
nositi za Pariz i prepunu aktovku koju je Artur spomenuo. Nameravala je da iz
Sauthemptona ode na aerodrom u nedelju ujutru, ranom zorom, kako bi u Pariz
stigla u pristojno vreme. Kad je bilo potrebe išla bi i noćnim letom. Međutim, to
sada nije bio slučaj i želela je da provede što više vremena sa Arturom.
Stigli su u Sauthempton u deset sati. Saša se iznenadila kad je shvatila da je
umorna. Artur je vozio, kao i uvek, a ona je odremala u kolima i bila je srećna
kad se uvukla u krevet pre ponoći. Pre toga su sedeli na tremu i posmatrali okean
na mesečini. Bilo je toplo i prijatno, a vazduh kristalno čist. Zaspali su čim su
spustili glave na jastuk.
Kao što su često imali običaj kad su bili na plaži, vodili bi ljubav čim bi se
probudili. Posle toga bi ležali pripijeni jedno uz drugo. Njihova ljubav nije patila
od dosade, već je samo dobijala na kvalitetu. Volela je njihova lenja jutra u
Sauthemptonu. Pošto bi se izležavali, zajedno bi otišli u kupatilo. Ona bi se
umivala, dok se on tuširao. Nakon toga bi sišli u kuhinju, ona bi spremila
doručak i otišli bi u dugu šetnju po plaži. Taj dan je bio prelep, topao i sunčan,
vetrić jedva da je pirkao. Bila je prva nedelja oktobra i jesen će uskoro ohladiti
vazduh. Ipak, leto još nije prošlo.
Artur je u subotu izveo Sašu na večeru u mali italijanski restoran koji su
oboje voleli. Posle toga su sedeli na tremu kuće, pili vino i razgovarali. Život je
bio miran i prijatan. Te noći su rano legli jer je Saša sutradan morala da porani
da bi stigla na let za Pariz. Nije volela što ga ostavlja, ali to je bila uobičajena
pojava u njihovom životu. To što je odlazila na nekoliko dana nije bilo ništa
značajno. Te noći se šćućurila u krevetu pored njega i zagrlila ga. Tako su
zaspali. Ustala je u četiri sata, a iz kuće otišla u pet. Na aerodromu je trebalo da
bude u sedam, jer je avion kretao u devet. Po pariškom vremenu biće u svojoj
kući do deset i imaće vremena da se naspava pred naporan radni dan.
Kada se alarm oglasio u četiri, brzo ga je isključila, privila se uz Artura, a
zatim ustala. U mraku je na prstima otišla u kupatilo i obukla farmerke i crni
džemper. Obula je udobne stare mokasine. Odavno se više nije posebno oblačila
za putovanje avionom. Udobnost joj je bila važnija. Obično je spavala u avionu.
Dugo je posmatrala Artura, a zatim se sagla i poljubila ga, pazeći da ga ne
probudi. Protegao se i osmehnuo u snu. Nakon nekoliko sekundi, ugledao ju je
kroz poluotvorene trepavice i osmeh mu je postao širi. Ispružio je ruku i
povukao je do sebe.
„Volim te, Saš“, pospano je prošaputao. „Brzo se vrati! Nedostajaćeš mi.“
Uvek joj je to govorio, a ona ga je zbog toga još više volela. Poljubila ga je u
obraz, a zatim ga ušuškala kao što je nekada decu.
„I ja tebe volim“, prošaputala je. „Spavaj! Zvaću te kad stignem u Pariz.“
Uvek je tako radila. Znala je da će ga zateći u kući pre nego što krene nazad u
grad. Volela bi da može da ostane tu sa njim.
Biće divno kad se penzioniše. Tada će moći svuda da putuje s njom. Ta ideja
joj se nikad nije više dopadala nego u trenutku kad je zatvarala vrata njihove
spavaće sobe i izlazila iz kuće. Sinoć je rezervisala taksi. Vozač ju je čekao
napolju. Nije zvonio, kao što je naglasila. Kazala mu je na koji aerodrom da je
odveze. Dok se vozila, gledala je kroz prozor i smešila se. Bila je svesna koliko
je srećna. Imala je muža koga je volela i koji je voleo nju, dvoje predivne dece i
dve galerije koje su je ispunjavale radošću i pružale joj lagodan život. Ništa više
od toga nije želela. Saša de Suveri Bordmen znala je da je imala sve.
 2.

Let do Pariza protekao je uobičajeno. Saša je ručala, pogledala film,

odspavala tri sata i probudila se kad je avion sleteo na Šarl de Gol. Poznavala je
osoblje u avionu, a i oni su poznavali nju i njene navike. Bila je zahvalan putnik
i prijatna osoba koja je tokom leta pila samo vodu. Odlično je znala šta treba da
radi kako bi izbegla umor izazvan letom i kako bi dobro podnela promenu
vremenske zone - malo hrane i vode tokom leta, a čim stigne kući legla bi da
spava. Ujutru bi bila kao nova. Već dvanaest godina je živela na relaciji Njujork
- Pariz.
U Parizu je bilo hladno i kišovito. Iako je u Njujorku bilo miholjsko leto,
ovde je bila zima. Ponela je jaknu koju je obukla izašavši iz aviona, a kola i
vozač su je čekali. Dok su se vozili ka Parizu, ćaskali su o vremenu. Kada je
stigla, kuća ju je dočekala hladna i prazna. Žena koja je održavala kuću očistila
ju je i ostavila hranu u frižideru, kao što je uvek radila. Čim je ušla, Saša je uzela
telefon i pozvala Artura. Kod njega je bilo pet sati po podne i bio je radostan što
je čuje. Upravo je zatvarao kuću i spremao se da krene za grad.
„Nedostaješ mi“, rekao je nakon što mu je saopštila kakvo je vreme u Parizu.
Ponekad je zaboravljala kako su tu depresivne zime. „Možda bi trebalo da
otvoriš galeriju u Majamiju“, zadirkivao ju je. Znao je da uprkos lošem vremenu,
Saša u najskrivenijem delu svoje duše želi da se vrati u Pariz. Bio je spreman da
ode sa njom naredne godine, kad se penzioniše. I njemu je bilo lepo u Parizu
prvih godina njihovog braka. Voleo je oba grada. Bilo mu je važno samo da bude
sa njom i uživao je u njenom društvu.
„U utorak idem u Brisel, da upoznam novog umetnika i obiđem stare“,
spomenula je Saša.
„Samo budi kod kuće za vikend.“ Trebalo je da idu na rođendansku zabavu
jedne od njenih najbližih prijateljica. Slavljenica je prošle godine ostala udovica
i sada se zabavljala sa novim muškarcem koji se, izgleda, nikome nije dopadao.
Izlazila je sa nekoliko njih i nijedan nije naišao na odobravanje prijatelja. Svi su
je mnogo voleli i nadali se da će i najnoviji muškarac uskoro nestati iz njenog
života. Njen pokojni suprug bio je jedan od Arturovih najboljih prijatelja i dugo
je bio bolestan od raka. Preminuo je u pedeset drugoj godini, a njegova udovica
je imala isto toliko godina. Pravila je neslane šale o tome kako je to ponovo se
muvati sa nekim nakon tolikih godina braka. I Saši i Arturu je bilo žao nje, pa su
joj gledali kroz prste. Saši se poveravala i ona je najbolje znala koliko je bila
usamljena.
„Potrudiću se da dođem kući u četvrtak, najkasnije u petak. Želim da se
vidim sa Havijerom, pa zavisi od njegovog vremena“, Saša ga je upoznala sa
svojim planovima.
„Pozdravi ga“, rekao je Artur. Nakon što su završili razgovor, spremila je sebi
salatu, pregledala dokumenta koja joj je ostavio direktor pariške galerije i
otvorila mejlove. Bile su tu pozivnice za nekoliko zabava, obaveštenja o
otvaranjima galerija i poruka od prijateljice. Retko je posećivala zabave u
Parizu, osim onih koje su priređivali njeni značajni klijenti. Osećala se
obaveznom da ih posećuje. Nije volela da izlazi bez Artura i uživala je u mirnom
životu koji su vodili.
Pozvala je Havijera kao što je obećala, ali on nije bio kod kuće. Ostavila mu
je poruku na telefonskoj sekretarici. Legla je pre ponoći i ubrzo zaspala. Ujutru
ju je probudio alarm u osam. Padala je kiša i spustila se magla kao usred zime.
Ogrnula je kabanicu kako bi u pola deset pretrčala do galerije. U deset je imala
sastanak sa svojim upravnikom. Galerija ponedeljkom nije radila, pa su na miru
mogli da se prepuste poslu. Ona i Bernard, upravnik, pravili su planove za
izložbe i raspored rada za narednu godinu.
Ručala je za radnim stolom i radni dan joj je proleteo. Bilo je skoro šest sati
kada joj je sekretarica kazala da je na vezi njena ćerka, koja zove iz Njujorka.
Havijer ju je mnogo češće zvao od Tatjane. Sa njim se tog dana čula dva puta. U
sredu će doći da se vide i večeraju zajedno, pa će Saša moći da se vrati Arturu u
četvrtak. Sa osmehom je podigla slušalicu, očekujući paljbu po fotografu za
koga je njena ćerka radila. Nadala se samo da Tatjana nije dala otkaz. Ponekad je
umela da bude tvrdoglava i nije volela da je drugi ponižavaju niti da budu nefer
prema njoj. Saša je znala da se njen šef ne ponaša kako bi trebalo. Pošto je imala
diplomu sa Brauna, očekivala je više od toga da mu kuva kafu i briše studio
nakon njegovog odlaska.
„Bonjour, cheriet,“ kazala je Saša na francuskom. Iznenadila se kad ju je sa
druge strane dočekala tišina. Pomislila je da se veza prekinula i da će je Tatjana
ponovo zvati. Pošla je da spusti slušalicu kad je začula glasan zvuk koji kao da je
dolazio od životinje, a ne od ljudskog bića. „Tati? Cest toi? Jesi li to ti? Draga,
šta se desilo?“ Shvatila je da njena ćerka plače i guši se u jecajima. Trebalo joj je
dugo da progovori.
„Mama... dođi kući...“ Jedva je izgovorila. Zvučala je kao kad je imala pet
godina.
 „Šta se desilo? Otpuštena si?“ Bilo je to jedino što je Saša uspela da pomisli.
Tatjana nije imala momka i nisu mogli biti u pitanju ljubavni jadi.
„Tata...“ jedva je izustila i ponovo krenula da jeca. Sašu je nešto probolo u
grudima i skočila je sa stolice. Šta bi se, zaboga, moglo njemu desiti?
„Tatjana, odmah mi kaži šta se desilo, plašiš me.“
„On... Zvali su me iz njegove kancelarije pre nekoliko minuta...“ U Njujorku
je bilo podne. Saša je znala da bi je neko već zvao da je imao udes dok se sinoć
vraćao u grad. Imao je uz sebe sve njene brojeve telefona, kao i ona njegove.
„Je li dobro?“ Saša je osetila kako joj se srce steže u grudima kad ju je to
pitala, a Tatjana nije prestajala nekontrolisano da plače.
„Imao je srčani udar... u svojoj kancelariji... zvali su hitnu pomoć...“
„Gospode...“ Saša je zažmurila dok ju je slušala, čekajući šta ćerka još ima da
joj kaže, dok je drhtavom rukom držala slušalicu.
„Mama... on je umro.“ Za Sašu je ceo svet stao kad je Tatjana to izgovorila.
Prostorija se okrenula naopako. Sasvim nesvesno se držala za radni sto koji je
nekada pripadao njenom ocu kako se ne bi srušila. Imala je osećaj da se pred
njom otvorio ponor.
„Nije, to je neka greška“, rekla je Saša kao da će poricanjem promeniti istinu.
„To nije istina!“, povikala je dok su joj se niz lice slivale suze. Imala je osećaj da
ju je udarila struja. Borila se za vazduh.
„Istina je“, tužno je zajecala Tatjana. „Zvala me je gospođa Dženkins. Odneli
su ga u bolnicu, ali bio je mrtav. Mama... dođi kući...“
„Dolazim“, rekla je i uspaničeno se osvrnula po prostoriji kao da očekuje da
će se tu stvoriti neko ko će joj pomoći i kazati joj da to nije istina. Ali nikoga
nije bilo. Bila je sama. „Gde si ti?“
„Na poslu sam.“
„Idi kući... Ne, ne idi kući, idi u galeriju. Ne želim da budeš sama. Kaži im
šta se desilo. Razumeće.“ Tatjana je neprestano plakala dok ju je slušala. Saša je
znala da ima avion u devet te večeri i da će posle osam sati leta stići u Njujork,
znači u devet uveče po nj morskom vremenu, a u pet ujutru po pariskom. Znala
je da će njena odana sekretarica odvesti Tatjanu kod svojih roditelja. „Ostani tu
gde si, Tati. Pozvaću Marsi da dođe po tebe.“ Marsi je radila za Sašu otkako je
otvorila galeriju. Bila je divna žena u ranim četrdesetim. Nikad se nije udavala,
nije imala decu i volela je Sašu kao da joj je sestra. Zatim se setila, usred užasa i
haosa: „Volim te, Tati! Stižem kući najbrže što mogu!“ Saša je drhtala od glave
do pete kad je spustila slušalicu. U trenutku opšteg ludila okrenula je broj
Arturovog mobilnog telefona. Javila joj se gospođa Dženkins. Upravo je
nameravala da je pozove, ali Tatjana ju je prva našla. Saša se sasvim nerazumno
ponadala da će se Artur javiti. Umesto njega odgovorila joj je njegova
sekretarica.
„Zaista mi je žao, gospođo Bordmen... zaista mi je žao... bilo je tako
iznenada. Nisam znala... nije me pozvao... Videla sam ga par minuta pre toga.
Ušla sam da mu dam neka dokumenta da potpiše, a on je gornjim delom tela
ležao opružen na sto. Već je otišao... Pokušali su... ali ništa nisu mogli da učine.“
Poštedela je Sašu scene uzaludnog pokušaja oživljavanja njenog supruga. I
sekretarica je plakala. „Učiniću sve što mogu. Treba li nekome da javim? Treba
li da pozovem bolnicu? Pogrebno? Tako mi je žao...“
„Ja ću to da učinim kad stignem kući.“ Ili Marsi, pomislila je. Nije želela da
bilo ko drugi išta odlučuje u vezi sa njenim mužem. Nije želela ni ona da
odlučuje. Pre svega, trebalo je da javi njihovom sinu.
Saša je brzo svojoj sekretarici u Parizu, Judžin, ispričala šta se desilo i
zamolila je da joj rezerviše kartu za prvi let. Sekretarica je bila zaprepašćena.
Isprva nije mogla da poveruje, ali kada je videla Sašin izraz lica, znala je da je
istina. Saša je bila bleda kao krpa i u potpunom šoku, a Judžin je posmatrala
kako su joj se ruke tresle kao prut dok je uzimala slušalicu da pozove Havijera.
Zatim je izašla iz kancelarije i vratila se sa šoljom čaja, a potom otišla da
rezerviše kartu za Sašin povratak.
Saša je jecala dok je razgovarala telefonom sa Havijerom koji je bio potresen
podjednako koliko i ona. Predložio je da dođe u Pariz i da se zajedno vrate u
Njujork. Međutim, ako njegov let za Pariz bude odložen, neće stići na avion
kojim ona putuje. Zato mu je rekla da ode pravo u Njujork. Još te večeri ako
može. Njegovom ocu neće biti važno kad stigne, ali njoj i Tatjani hoće. Havijer
je tiho plakao kad je prekinuo vezu.
Judžin je spakovala Sašin kofer i otkazala sve obaveze koje su je čekale te
nedelje. Put u Brisel moraće da sačeka. U jednom jedinom trenutku srušio joj se
ceo život. Saša nije mogla da misli ni o čemu, a nije ni pokušavala. Sekretarica i
upravnik galerije dovezli su je do aerodroma i, poput brižnih roditelja, smestili je
u avion. Diskretno su službeniku na ulazu objasnili o čemu se radi, nakon što se
Saša ukrcala. Plašili su se kako će se ponašati tokom leta. Bernard, njen
menadžer, ponudio se da putuje sa njom, ali je ona hrabro odbila i zažalila što je
to učinila istog trena kad je avion uzleteo. Obuzela ju je tako snažna panika da se
uplašila da će i sama doživeti srčani udar. Jedna od stjuardesa je primetila da je
Saša pozelenela i da se preznojavala. Pokrili su je ćebadima i zamolili putnika
koji je sedeo pored nje da se premesti na drugo sedište. Nakratko je i medicinska
sestra ostala pored nje. Kada su je pitali ima li neki lek za smirenje, kazala je da
nema i da ih nikada nije pila. Ali nikada pre nije ni ostala bez muža. Nije se tako
osećala čak ni kad joj je otac umro, a bilo joj je i tada strahovito teško. Ipak, on
je imao osamdeset devet godina i sam ju je često upozoravao da će se to jednog
dana desiti. Koliko je bilo moguće, bila je spremna na to. Ali za ovo nikako nije
mogla biti spremna, ne za Artura. Još juče joj je rekao da je voli. Ostavila ga je
da spava u krevetu u Sauthemptonu, a sada ga više nije bilo. To nije bilo
moguće. To se nije desilo. Ipak, jeste. Jedini put kad je bila ovako sasvim
uspaničena i uplašena, bilo je onda kada joj je majka umrla, a tada je imala devet
godina. Ponovo se osećala kao dete. Siroče. Preplakala je ceo put do Njujorka.
Bernard je javio Marsi da je sačeka na aerodromu. Tatjanu je ostavila sa
drugaricom u svom stanu.
Marsi je nije pitala kako je, nije bilo potrebe. Saša nije imala snage da govori.
Bila je najsposobnija žena koju je Marsi poznavala, a sada je bila sasvim utučena
i rastrojena. Marsi ju je bez reči zagrlila i povela sa aerodroma. Saša je plakala, a
nepoznati ljudi su ih posmatrali. Smestila ju je u auto i krenule su ka Njujorku.
Saša je u početku bila suviše uznemirena, da bi mogla da govori. Međutim,
raspričala se i počela je da postavlja besmislena pitanja čiji su odgovori bili
sasvim nevažni. Bilo kako bilo, Artura više nema. Otišao je bez upozorenja, bez
reči i bez pozdrava sa ženom i decom. Otišao je.
Susret Saše i Tatjane bilo je bolno gledati. Marsi je samo tiho stajala i
plakala. Osećala se bespomoćno, ali im je napravila sendviče. Nisu ih ni probale.
Sipala im je vodu i kafu, ali ih nisu pile. Pokušala je da nagovori Sašu da popije
nešto žestoko, ali ona ni to nije želela. U dva sata ujutru stigao je Havijer iz
Londona. Pozvao je druga da ga sačeka na aerodromu. Bio je sa njim kad je
stigao i odmah prišao majci. Zagrlio je Sašu i Tatjanu i ostali su da stoje grleći se
i jecajući. Marsi je bilo suviše teško dok ih je posmatrala. Celu noć su proveli
sedeći i razgovarajući. Jedini ko je nešto stavio u usta od svega što je Marsi
donela bio je Havijerov drug. Niko od ostalih nije ništa nj jeo ni pio.
Ujutru ih je sačekala stvarnost. Saša je otišla u bolnicu. Insistirala je da vidi
svog muža. Želela je da ostane sama sa njim. Kad je, nakon toga, izašla iz
prostorije izgledala je kao duh, ali nije plakala. Oprostila se sa njim. Tada su
otišli u pogrebno i dogovorili detalje oko sahrane. Sveštenik ju je posetio u
njenom stanu. Marsi se nije odvajala od nje. Havijer je otišao sa Tatjanom u njen
stan. Nakon što je ispratila sveštenika, Saša se okrenula ka Marsi.
„Da li se ovo zaista dešava? Ja ne mogu da verujem. Sve čekam da mi neko
kaže kako je ovo jedna grozna šala. Ali nije, je li?“ Marsi je odmahnula glavom.
Prošao je i taj dan. Saša se ponašala i izgledala kao zombi, ali je pokušavala
da uteši decu. Te noći su konačno pojeli picu, ali ništa osim toga. Tatjana je
otišla da spava u svoju staru sobu, a Havijer je izašao sa društvom i vratio se
pripit. Saša je sedela u dnevnoj sobi i gledala u prazno. Nije mogla da se vrati u
njihovu spavaću sobu. Sve što je želela bio je on. Kad je konačno te noći legla,
suviše iscrpljena da bi zaspala, osetila je miris njegovog parfema na jastuku i
jecajući zarila lice u njega. Marsi je ostala sa njima. Spavala je na kauču. Bila joj
je veran i iskren prijatelj. Te večeri je satima pozivala njihove prijatelje da ih
obavesti o sahrani. Pozvala je i galeriju u Parizu. Svi zaposleni su dolazili.
Marsi je naručila cveće, a Saša je izabrala muziku. Počeli su da dolaze
prijatelji i nude pomoć. Kad je trebalo da izabere garderobu koju će mu obući,
Saša je mislila da će umreti. Ipak, svi su nekako stigli na sahranu upristojeni i na
vreme. Posle sahrane, mnogi su svratili njihovoj kući. Dugo posle toga, Saša je
priznala da se ničega nije sećala. Ni muzike, ni cveća, niti ljudi koji su došli.
Nije znala ni ko je sve došao u njihov stan. Ponašala se pristojno i sabrano
koliko je to bilo moguće. Međutim, i ona i deca su bili potpuno šokirani i van
sebe. Oslanjali su se jedno na drugo kao brodolomnici na palubi broda koji je
tonuo. Davili su se.
Najteže je bilo sutradan. Morali su da se suoče sa životom bez Artura. Dani
bez njega su prolazili jedan za drugim, a bol je bio neizdrživ, kao operacija bez
anestezije Saša je jedva ustajala ujutru znajući da ga više nikada neće videti. Sve
što je nekada bilo divno i lepo, sada je bilo sasvim nepodnošljivo i teško. Nije
imala čemu da se raduje, da se nada, bilo je besmisleno ustajati ujutru kad njega
nije bilo, nije bilo razloga da živi, osim zbog svoje dece.
Nakon dve nedelje Havijer se vratio u London. Često je zvao majku. Tatjana
se vratila na posao nakon nedelju dana. Saša ju je svakodnevno zvala, a ona bi se
samo rasplakala kad bi čula majčin glas. Jedinu utehu, osim diskretnog
saosećanja Marsi i ostalih zaposlenih, Saša je pronalazila u razgovoru sa
prijateljima koji su prolazili kroz istu situaciju. Često su je ti razgovori
deprimirali, ali bar je znala šta može da očekuje. Nije imala čemu da se raduje.
Alana Eplbum, supruga Arturovog pokojnog prijatelja čiji je rođendan Saša
propustila jer je dan pre proslave Artur sahranjen, kazala joj je da je prva godina
prava noćna mora. Čak i sada ponekad ume da bude košmar. Međutim, nakon
godišnjice zaista se svojski trudila da se viđa sa drugim muškarcima. Kazala je
da su većina njih bili kreteni i da još nijednog pristojnog čoveka nije upoznala.
Ipak, bar nije sedela sama kod kuće, tugovala i plakala. Njena teorija je bila da
bez obzira koliko bio loš neki muškarac, bolje je da se viđa i sa njim nego da
bude sama.
Jedna od Sašinih najboljih prijateljica u Parizu koja je i sama pre tri godine
izgubila muža u nesreći koja ga je zadesila na skijanju, imala je drugačiji stav.
Kazala je da bi radije bila sama nego sa nekim kretenom. Imala je četrdeset pet
godina, udovica je ostala u četrdeset drugoj i tvrdila je da su svi pravi muškarci
već oženjeni. Smatrala je da joj je lepše samoj. Ali Saša je primetila da je počela
mnogo da pije. Kad god bi je Saša pozvala da joj pruži utehu i podršku,
zanemarujući vremensku razliku, zatekla bi je pripitu. Ni ona se nije najbolje
snalazila.
Saša se poveravala Marsi. „Možda je odavanje alkoholu najbolji način da ovo
prevaziđem.“ Priče njenih prijateljica bile su joj depresivne. Ni razvodi nisu bili
bolji. Posle njih nije ostajala nepodnošljiva pustoš i bol i žene su mogle da se
skrivaju iza mržnje prema muževima, posebno ako su ih ostavili zbog neke
druge, mlade. Ni njih nije mogla da sluša. Stoga se povukla, udaljila i pokušala
da nade utehu u radu. Ponekad je pomagalo. Većinu vremena, nije.
Prvi Božić bez Artura protekao je u manjim ili većim agonijama. Havijer i
Tatjana su proveli sa njom Badnje veče. U ponoć su svi jecali u dnevnoj sobi.
Nijedno od njih nije želelo da otvori poklone, ponajmanje Saša. Tatjana joj je
poklonila prelep ogrtač od kašmira, pošto se Saša neprestano žalila kako joj je
hladno, verovatno jer je malo jela i spavala. Havijer joj je poklonio knjige za
koje je znao da ih želi. Ali bez Artura to nije bio Božić.
Sutradan su i Havijer i Tatjana otišli na skijanje sa prijateljima. Za Novu
godinu popila je pilulu za spavanje u osam sati uveče i probudila se sutradan u
dva po podne, srećna što je sve prespavala. Ona i Artur nisu išli ni u kakav
novogodišnji provod, ali su barem bili zajedno.
Tek se u maju ponovo, bar delimićno, osećala kao ljudsko biće. Od Arturove
smrti prošlo je sedam meseci. Jednom mesečno je putovala u Pariz. Tamo bi
sedela u hladnoj kući, obavila posao što je moguće pre i žurila bi nazad u
Njujork. Sav posao koji je mogla prebacila je na upravnike galerija i bila im je
zahvalna na pomoći. Bez njih bi bila sasvim izgubljena. Nedelja joj je bila
najgori dan jer nije radila. U kući u Hemptonsu nije bila otkako je on umro. Nije
želela da se vraća tamo bez njega, a nije želela ni da je proda. Kazala je deci da
je koriste kad god požele. Ona nije nameravala. Nije znala šta će sa svojim
životom. Predala se poslu koliko je mogla. On više nije bio izbor zadovoljstva za
nju, ali joj je pružao koliku-toliku utehu. Sve ostalo bilo je izvor beskrajnog
očajanja. Nikad u životu nije osećala toliku beznadežnost i besmislenost.
Oba upravnika njenih galerija, kao i Marsi, nagovarali su je da se vida sa
prijateljima. Mesecima nije uzvraćala pozive nikome, osim galeriji. Čak je i to
izbegavala kad god je mogla. Otkako je Artur umro ni sa kim nije želela da
razgovara.
U maju se konačno osećala malo bolje, a u junu je, na svoje iznenađenje,
prihvatila Alanin poziv na večeru. Zažalila je čim je spustila slušalicu, a još više
kad je taj dan došao. Poslednje što je želela bilo je da se oblači i izlazi iz stana.
Marsi joj je kazala da Artur sigurno ne bi želeo da ona neprestano sedi kod kuće.
Mnogo bi ga pogodilo kad bi mogao da vidi u kakvom stanju je bila Saša.
Smršala je skoro deset kilograma. Ljudi koji je nisu odranije znali smatrali su da
odlično izgleda, a pojma nisu imali zašto. Nisu znali da vene od žalosti.
I tako, te sudbonosne večeri u junu, izašla je prvi put posle Arturove smrti.
Obukla je košulju i pantalone od crne svile i obula cipele sa visokim
potpeticama, a kosu je vezala u punđu. Dijamantske minđuše koje je stavila bile
su Arturov poklon za Božić, poslednji koji su proveli zajedno. Plakala je dok ih
je stavljala. A odeća je visila na njoj. Bila je zaista mršava i sva garderoba bila
joj je prevelika.
Večera na koju je otišla počela je mnogo prijatnije nego što se nadala, a
većinu prisutnih je poznavala. Alana je do tada već našla novog pratioca, koji je,
za divno čudo, bio neočekivano fin i pristojan. Nakratko je porazgovarao sa
Sašom. Saznala je da je kolekcionar dela savremene umetnosti i da je jednom ih
dvaput kupovao u njenoj galeriji. Agonija za Sašu je nastala kad je shvatila da ga
je Alana zamolila da povede jednog od svojih prijatelja koji je bio navalentan
prema Saši za vreme večere. Bio je inteligentan, mogao je biti i zanimljiv da nije
bio dosadan. Imala je osećaj da je na ispitivanju, a to joj nimalo nije prijalo.
Znala je da se Alana više puta upoznavala sa muškarcima preko interneta. Saša
bi se prestravila od same pomisli na to. Nije želela da se vida ni sa jednim
muškarcem. Nameravala je da večno žali za Arturom.
„Koliko te dece čeka kod kuće?“, pitao ju je pre nego što su seli za sto. Saša
se premišljala da li da se izgovori na iznenadnu migrenu i nestane, ali bi se
Alana uvredila. Znala je da joj je želela najbolje, ali njene želje se nisu
podudarale sa Sašinim. Ona je samo želela da je ostave na miru. Rane su joj i
dalje bile bolne i nisu ni počele da se isceljuju. I nije imala nameru da traži
zamenu za Artura. Nikada.
„Imam dvoje odrasle dece“, rekla je Saša grubo.
„Odlično“, rekao je i odahnuo. Znala je da je radio na berzi i kazao joj je da
je razveden već četrnaest godina. Imao je pedeset, dve godine je bio stariji od
Saše.
„U stvari, nije odlično“, rekla je iskreno i tužno mu se osmehnula. „Oni su
odavno otišli od kuće. Strahovito mi nedostaju. Volela bih da su mladi i da su još
sa mnom.“ Nije mu se dopao njen odgovor.
„Ne planiraš valjda još da ih imaš?“ Imala je osećaj da ima spreman spisak
pitanja i da joj ih postavlja redom.
„Volela bih, ali udovica sam.“ Za nju je to bio odgovor. Za njega ne.
„Verovatno ćeš se ponovo udati.“ Jednom rečenicom je izbrisao Artura. Tak
tako. Ali Saša nije.
„Neću se ponovo udavati“, rekla je Saša tvrdoglavo. Kad su prišli stolu s
nelagodom je primetila da on sedi pored nje. Alana je sve pažljivo isplanirala.
„Koliko dugo si bila u braku?“, pitao ju je ponovo zainteresovan.
„Dvadeset pet godina“, rekla je ozbiljno. Nije prestajao da je zapitkuje.
„Sad mi je jasnije zašto ne želiš ponovo da se udaješ. Dosadi ti brak posle
toliko godina, zar ne? Ja sam bio oženjen jedanaest, pa mi je dosadio.“ Saša ga je
zaprepašćeno pogledala i nije mu odmah odgovorila.
„Meni moj brak nije dosadio“, rekla je. „Ja sam mnogo volela svog muža.“
„Šteta“, kazao je. To je zaista i mislio. Njemu nije imalo značaja ono što je
Saša cenila. „Verovatno sve lepše izgleda u sećanju. Mnogi udovci i udovice
pate od zavaravanja te vrste. Nakon smrti bračnog druga počinju da veruju da su
bili venčani za svece. Međutim, to uopšte nije bilo tako.“
„Uveravam te“, rekla je Saša i popreko ga pogledala poželevši da ga gada
nečim, „da sam najiskrenije volela svog supruga. To je istina, a ne zavaravanje.“
Glas joj je bio leden.
„Dobro, u redu“, kazao je, mada joj nije verovao. „Prihvatam, ako kažeš da je
tako. Sa koliko si muškaraca izlazila otkako je on umro?“ Alana je u tom
trenutku pogledala u njihovom pravci i primetila izraz na Sašinom licu. Shvatila
je da ne ide sve kako bi trebalo. Saša je prebledela od besa.
„Nisam izlazila ni sa kim, niti imam nameru. Nikada. Moj suprug je
preminuo pre osam meseci i ovo je prvi poziv za druženje koji sam prihvatila.“
Muškarac koji je sedeo do nje zaprepašćeno ju je pogledao.
„Gospode, pa ti si devica!“ Na prvu loptu to mu je bilo čudno, ali shvatio je
da mu predstavlja izazov. Međutim, sa Sašom nije bilo igre.
„Ne, nisam devica. A i nemam nameru da budem deflorisana u smislu koji
insinuiraš. Ja sam četrdesetosmogodišnja udovica koja je mnogo volela svog
muža.“ Kad je to kazala okrenula mu je leda i započela razgovor sa muškarcem
koji je sedeo sa njene suprotne strane i koga su ona i Artur odlično poznavali.
Bio je oženjen, a on i njegova žena Arturu su posebno bili dragi.
„Jesi li dobro?“ stari prijatelj ju je zabrinuto pogledao kad se okrenula ka
njemu. Govorio je tiho. Njene oči bile su prepune suza kad je potvrdno klimnula
glavom. Muškarac sa njene leve strane, ne samo da je bio nepristojan, već ju je i
rastužio. Kao udovica sada je to mogla da očekuje. Pitala se da li ubuduće da
ljudima koje bude upoznavala govori da je udata. Nije nameravala da je iko
naziva devicom'. To ju je lišavalo svakog poštovanja i dostojanstva koje je
prihvatala zdravo za gotovo dok je bila udata za Artura. Sad ne samo da je
izgubila čoveka koga je volela, već je shvatila koliko je postala ranjiva, voljeni
suprug više nije mogao da joj pruži zaštitu u društvu, a ostala je i bez sigurnosti,
prijatnosti i udobnosti koje je brak sa sobom nosio.
„Dobro sam“, rekla je tiho.
„Zaista mi je žao, Saša“, rekao je saosećajno i pomilovao je po ruci zbog čega
su se njene suze skotrljale niz obraze. Potražila je maramicu u tašni. Nikuda nije
išla bez nje. Dok je brisala nos, osećala se jadno i osramoćeno.
Sačekala je da se večera završi i nestala brzinom vetra dok su drugi prelazili u
dnevnu sobu da popiju katu. Nije čak imala snage da se javi Alani. Nameravala
je da je pozove sutradan ujutru.
Ipak, nije bilo potrebe. Alana je pozvala nju u kancelariju. Bila je subota, a
Saša je i taj dan provodila u galeriji. Više nije odlazila vikendom u Hemptons
kao nekada dok je Artur bio živ.
„Šta se desilo?“, Alana je zvučala razočarano. „On je zaista divan čovek kad
ga upoznaš. I dopala si mu se. Misli da si sjajna!“ Saši su te vesti bile još više
deprimirajuće.
„Lepo s njegove strane. Ja nisam želela sastanak s muškarcem, Alana.
Prihvatila sam samo tvoj poziv na večeru.“
„Ne možeš zauvek ostati sama. Saša, pre ili kasnije, moraćeš da izađeš među
svet. Mlada si žena. I pravo da ti kažem, malo je finih muškaraca. A ovaj jeste.“
Barem je Alana tako mislila. Međutim, u prethodnih nekoliko godina pokazala je
koliko se razume u muškarce i koliko joj je rasuđivanje ometeno očajem.
„Ne želim ni finog muškarca“, rekla je Saša tužno. Alana joj je bila draga, ali
nije joj se dopadalo ono u šta se pretvorila. Njen dobar ukus, pravilno
rasuđivanje i dostojanstvo kao da su nestali onog trenutka kad je postala
udovica. Saša je bila sigurna da nisu sve udovice poput nje. Alana je imala i
novčanih problema i očajnički je želela da nađe muža koji bi ih resio. Kao što je
Artur rekao pre nego što je umro - muškarci to očajanje mogu da namirišu.
Kolonjska voda Panika, tako je to Artur zvao. Taj parfem se muškarcima nije
dopadao.
„Ti želiš Artura“, kazala je Alana dodajući so na Sašinu ranu. „Ako te baš
zanima, želim i ja Tobija. Ali njih više nema, Saša. Neće se vratiti, a mi smo
ovde ostavljene same. Moramo da se snađemo u toj groznoj situaciji najbolje što
možemo.“
„Ja na to nisam spremna“, rekla je Saša ljubazno. Nije želela da kaže
prijateljici koliko je smešno izgledala i kako se ponižavajuće ponašala. „Možda
je najpametnije ostati sam. Ja čak ne mogu ni da zamislim da se viđam sa
nekim.“ A to nije ni želela.
„Saša, imaš samo četrdeset osam godina, a ja pedeset tri. Suviše smo mlade
da bismo zauvek ostale same.“ Saša se osećala mladom dok je bila sa Arturom.
Otkako je umro, imala je osećaj da je prestara.
„Ne znam, Alana. Ne znam šta je rešenje. Samo znam da bih trenutno radije
umrla nego se viđala sa nekim.“ Kao i uvek, bila je surovo iskrena.
„Budi strpljiva. Pruži šansu muškarcima. Pre ili kasnije naići će onaj koga ćeš
poželeti.“ Sudeći po muškarcima sa kojima se Alana zabavljala u prethodnih
godinu dana, sa izuzetkom ovog poslednjeg, nijednog od njih razumna žena nije
mogla da poželi, osim zbog novca koji su imali. Alana je imala sasvim drugačije
porive od Saše. Saša se samo trudila da preboli gubitak Artura. „Drugačije ćeš se
osećati za nekoliko meseci. Sačekaj da prođe prva godina. Onda ćeš biti
spremna.“
„Nadam se da neću. Imam svoju decu, galerije i svoje umetnike.“ Sad kad
Artura više nije bilo, jedinu utehu pronalazila je u deci. Teško se koncentrisala i
na posao. Išla je u galerije samo da izađe iz stana u Njujorku ili iz kuće u Parizu.
Ali ničemu se nije radovala.
„To nije dovoljno, i sama znaš“, nije se složila Alana.
„Za mene možda jeste.“
„Za mene nije“, rekla je Alana ozbiljno. „Ja želim da nađem dobrog čoveka i
da se udam.“ Ako ne dobrog, ono bogatog. Sašu nije zanimalo ni jedno ni drugo.
„Daj sebi još šest meseci, pa ćeš se i ti baciti u potragu.“
„Gospode, nadam se da neću“, rekla je Saša užasnuto. Sama pomisao na to
još više ju je oneraspoložila.
„Videćemo“, rekla je Alana, kao da je znala bolje od nje. Ipak, jedno je bilo
sigurno - ni raspuštenicama ni udovicama danas nije bilo lako da nađu dobrog
čoveka. Alana kaže da to sluša od svih svojih prijateljica. Slušala je i Saša, ali
nije marila.
Naredne nedelje otišla je u Pariz i zadržala se dve nedelje. Prvi put posle
nekoliko meseci, posetila je umetnike sa kojima je sarađivala u nekoliko
evropskih gradova: Briselu, Amsterdamu i Minhenu. U povratku kući svratila je
u London da poseti sina. On je bio mnogo raspoloženiji i stvarao je nove,
zanimljive radove. Bila je oduševljena kad ih je videla. Kazala mu je u kojoj
galeriji mogu biti zainteresovani za njegova dela kao i koga da potraži. Bilo mu
je drago. Nije želeo da izlaže u Suveriju. Bio je rešen da sam sebi prokrči put.
Havijer joj je nekoliko puta u prethodnim mesecima spominjao svog druga
Lijama Elisona. Neprestano je ponavljao kako je Lijam najtalentovaniji umetnik
koga je ikada upoznao i želeo je da Saša pogleda njegov rad.
„Rado, ali on prvo mora da mi pošalje slajdove.“ Nije želela da gubi vreme,
pa je procenu vršila putem slajdova. Međutim, koliko god puta da je Havijer to
preneo Lijamu, on Saši nikada ništa nije poslao. Havijer je tvrdio da je stidljiv,
što za jednog mladog umetnika, ali i za starijeg, ne bi bilo ništa čudno da sve
ostalo što je Havijer pričao o njemu nije oslikavalo osobu koja je bila sve, samo
ne stidljiva. Kad god bi Havijer upadao u neku nevolju, otrgao se kontroli, radio
nešto divlje i nerazumno, nekim čudom Lijam je uvek bio prisutan. Skoro su
posle lenjog nedeljnog popodneva u kome su popili previše vina taksijem otišli
na aerodrom, i otputovali za Marakeš u Maroku, gde su ostali četiri dana.
Havijer kaže da se nikad u životu nije bolje proveo. Javio se majci kad se vratio.
Zabrinula se jer joj skoro nedelju dana nije odgovarao na pozive.
„Pogodiću“, kazala je kad joj se konačno javio i kazao gde je bio. „Bio si
zajedno sa onim Lijamom.“ Već je mogla sve da predvidi. Svaki put kad bi
Havijer uradio nešto neočekivano ili pomalo suludo, rekao bi joj da je Lijam bio
sa njim. „On mora da je potpuni luđak. Njegova žena je sigurno svetica.“
„Dobro to podnosi“, složio bi se Havijer, „mada ima trenutaka kada joj je
svega dosta. Ona radi i od njega očekuje da brine o deci.“
„Ona verovatno izdržava i njega i decu“, rekla je Saša iskusno. Poznavala je i
druge umetnike slične njemu koji nisu uspevali da prihvate nikakve obrasce
ponašanja. „Ubila bih ga da sam na njenom mestu.“
„Čini mi se da mu je pretila nekoliko puta. Mislim da je put u Maroko bio
tačka prekretnica u njihovom braku.“
„Nimalo me ne čudi. Da ste mali, zabranila bih ti da se družiš s njim, jer su
takva deca uvek umela da te uvuku u nekakav problem. Jednog dana će se taj
tvoj prijatelj uvaliti u nevolju iz koje neće moći da se izvuče.“
„Nije on loš i nikada se ne izlaže nikakvoj opasnosti. Samo voli da se
zabavlja i provodi. Mislim da je tokom odrastanja bio primoran da poštuje
isuviše pravila. Ne može da podnese da radi nešto što se očekuje od njega.
Voli da bude slobodan.“
„Očigledno. Jedva čekam da ga upoznam“, rekla je oštro Saša. U stvari,
nadala se da joj se neće dopasti njegov rad, ako joj ikada bude poslao slike.
Delovao je kao glavobolja koja joj nije bila potrebna. Premda, nije retko da ljudi
sličnog karaktera i energije poseduju i ogroman talenat. Saša je smatrala da
umetnicima poput Lijama treba prekor, kazna i vraćanje u kolosek jer će
zaboraviti da treba nečim da se bave, mada je Havijer tvrdio da je Lijam vredan i
odgovoran kada je njegovo slikanje u pitanju. Prosto, bio je neodgovoran u vezi
sa svim ostalim. A Havijer je i dalje bio odlučan da ih upozna. Bio je ubeđen da
je Suveri savršena galerija za radove njegovog prijatelja. Međutim, za sada u
tome nije uspevao, na Sašino ogromno olakšanje.
Saša je jul provela u Njujorku i nijednom nije otišla do kuće u Hemptonsu.
Jednostavno, nije mogla. Rekla je Tatjani da je koristi. Saša nije želela da je
proda. U avgustu je na dve nedelje otišla u Sen Trope u posetu prijateljima. U
poslednje vreme osećala se nekako neobično otuđeno. Ostatak meseca provela je
u kući u Parizu. Osećala se kao kamenčić u cipeli. Sve joj je bilo prazno bez
Artura. Život joj se činio kao par starih cipela koje joj više nisu odgovarale.
Nikad u životu se nije osećala toliko nevažnom i usamljenom. Čak i kad joj je
otac umro; tada je imala Artura da je uteši. Sada više nije imala nikoga i ništa,
osim povremenih poseta svoje dece.
Krajem avgusta vratila se u Njujork i konačno skupila hrabrost da ode u
Sauthempton za Praznik rada. Bilo je to prvi put nakon skoro godinu dana da je
ušla u kuću. Osetila je olakšanje. Imala je osećaj da je ponovo našla delić njega,
delić koji joj je strahovito nedostajao. Orman je i dalje bio pun njegovih stvari, a
kada je ogledala njihov krevet setila se poslednjeg puta kad ga je videla. Tog
jutra kad je otišla, prošaputao joj je da - voli. Poljubila ga je, a on je nastavio da
spava. Sećanja su je preplavila i provela je sate misleći na njega dok je šetala po
plaži. Međutim, na tom mestu je, konačno, osećala da se rane zaceljuju.
Mnogo bolje je izgledala kad se vratila u galeriju nakon Praznika rada. Već
mesec dana po glavi joj se vrzmala jedna ideja. Mada, još uvek nije donela
odluku. To je planirala sa Arturom. Činilo joj se da sad ima još više smisla.
Želela je da se vrati kući. Bilo joj je preteško da živi u Njujorku bez njega.
Septembar je proleteo u predstavljanju novog umetnika i nove postavke. Ona
je organizovala sve izložbe, odlučivala koja će se dela izlagati i gde, tražila je
kontraste i kombinacije koji bi istakli sliku na najbolji mogući način. Bila je
talentovana i imala je smisla za to. Sem toga, volela je svoj posao. Sastala se i sa
nekoliko starih, porodičnih klijenata, učestvovala na sastancima upravnih odbora
muzeja čiji je bila član, a imala je posla i oko organizovanja pomena za Artura,
kako bi obeležila godišnjicu njegove smrti. Havijer je obećao da će biti prisutan.
Služba je, očekivano, bila izuzetno bolna za sve njih. Svi njegovi saradnici bili
su prisutni, njihova deca i najbliži prijatelji koji su se iznenadili kad su videli
koliko je bila nesrećna i ucveljena. Kad su napustili crkvu, bilo im je teško da
poveruju da je već prošla godina.
Tatjana joj je te večeri, nakon pomena, rekla da je dala otkaz i da namerava
da na nekoliko meseci otputuje u Indiju s prijateljima. Želela je da fotografiše.
Nameravala je da potraži posao u nekom časopisu kad se vrati, a obećala je da će
se vratiti do Božića. Imala je dvadeset tri godine i želela je da raširi krila, što je
Sašu pomalo brinulo, ali je znala da nema izbora osim da je pusti. Tada je deci
saopštila svoje planove. Resila je da se preseli u Pariz, a Njujork da posećuje
onako kako je prethodnih trinaest godina Francusku. Samo bi obrnula mesta. Od
Arturove smrti sve što je želela bilo je da se vrati svojim korenima. Pošto Tatjana
odlazi, u Parizu će barem biti bliže Havijeru. Tatjanu je zaprepastila njena
odluka, ali Havijeru je bilo drago.
„Mislim da će to biti dobro za tebe“, rekao je ljubazno. Cele godine je brinuo
za nju. Uvek je bila srećnija u Parizu, možda će i sada to biti slučaj. Čitavih
godinu dana je tužna i depresivna.
„Hoćeš li da prodaš stan?“ pitala ju je Tatjana zabrinuto. Retko kad je ostajala
da prespava kod majke, ali prijalo joj je da zna da je stan u kome je odrasla još
uvek njihov. Nije znala za planove njihovog oca nakon penzionisanja, niti za
njihove razgovore o prodaji stana i kupovini garsonjere.
„Još ne. Koristiću ga dok budem boravila u Njujorku.“ Tatjani je laknulo. U
stvari, selidba u Pariz neće biti posebna promena za Sašu. Od Arturove smrti ona
je mesečno tri sedmice provodila u Francuskoj, dok se u Njujorku zadržavala
nedelju dana, ponekad desetak, ako su to obaveze zahtevale. U oba grada je
postavila dobre osnove i tako je živela već trinaest godina. Upravnici obe njene
galerije već su bili savršeno obučeni da izađu u susret svim njenim zahtevima i
neprestano su bili na vezi s njom, gde god da se nalazila. Selidba joj nimalo
teško neće pasti, niti će morati posebno da se prilagođava.
Saša je sačekala novembar da se preseli. U oktobru je uvek bilo mnogo posla
u njujorškoj galeriji. Imala je sastanak upravnog odbora, organizovanje izložbi...
A želela je i da se vidi sa pojedinim prijateljima iz Njujorka pre nego što
otputuje za Pariz. Veliki broj njih nije videla skoro godinu dana. Organizovala je
malu večeru za Alanu koja se u međuvremenu verila. Udavala se za čoveka koga
je upoznala sa Sašom prethodnog juna i oboje su delovali zadovoljno. Kao i
obično, Alana nije mogla da odoli a da je ne pita je li spremna za viđanje sa
muškarcima. Pitala bi to Sašu svaki put kad bi razgovarale. Bila je to mantra
koju je Saša zamrzela.
„Nisam još“, ljubazno bi se osmehnula i prekinula razgovor na tu temu. Niti
ću ikada, kazala bi u sebi. Poslednji vikend pred odlazak provela je u Hemptons i
proslavila Dan zahvalnosti sa prijateljima. Havijer se vratio u London, a Tatjana
je bila u Indiji. Saši je bilo lakše da praznik provede u kući nekog drugog. Tako
je bilo mnogo manje bolno. Prošle godine je bila u svojoj kući i Arturovo
odsustvo je bilo suviše sveže i nepodnošljivo za sve njih. Ove godine je bilo
lakše. Iznenadila se kad je na večeri, na koju je otišla, srela starog prijatelja i
čula da se razveo posle trideset četiri godine braka. Bio je Arturovo godište i
odavno se nisu videli. Diskretno je tokom večere kazao Saši da je njegova
supruga postala alkoholičar i da je poslednjih dvadeset godina braka imala
manjih psihičkih problema. Bio je tužan, ali mu je bilo lakše što je izašao iz
svega toga. Bilo mu je žao kad je čuo da se Saša seli. Uživali su u prijatnom
razgovoru tokom večere, a Saša je primetila da ih domaćica s nadom posmatra.
Pošto ih je oboje pozvala, nadala se da bi iz njihovog susreta moglo da se izrodi
nešto. Bili su jedini prisutni koji nisu imali svoj par. Saša se iznenadila kad ju je
pozvao narednog dana. Bilo je to dok je pakovala kofere za put u Pariz. Sutradan
je odlazila.
„Pitao sam se da li bi izašla sa mnom na večeru“, rekao je oklevajući. Pomalo
mu je bilo neprijatno, Oduvek je cenio Artura i, poput Saše, ni sa kim se nije
viđao od razvoda. Bio je nervozan i nesiguran.
„Drage volje“, rekla je jednostavno. Znala je da odlazi, pa nije tom izlasku
pridavala mnogo značaja. Što se nje ticalo, oni su bili samo stari prijatelji i ništa
više od toga neće biti. „Sutra odlazim za Pariz. Selim se“, rekla je sa olakšanjem.
Znala je da je donela ispravnu odluku. Čak su se i deca sa tim složila.
„Žao mi je što to čujem. Ponadao sam se da bismo ponekad mogli da
izađemo u bioskop ili pozorište. Ili na večeru.“ Bilo mu je drago što ju je ponovo
sreo. Čak je i Saša morala da prizna da je bio izuzetan čovek. Samo, nije bio
Artur, a ona nije imala nameru da se petlja ni sa kim.
„Dolaziću svakog meseca na nekoliko dana. Moraćeš da dođeš na neku našu
izložbu“, rekla je, a on je obećao da će doći.
„Javiću ti se ako svratim u Pariz. Povremeno putujem tamo zbog posla.“
Ipak, on je tražio nekoga ko će mu biti i geografski i emotivno bliže i znala je da
je više neće zvati. Nije joj ni bilo važno. Poželeo joj je sreću, a ona je sutradan
ujutru taksijem otišla na aerodrom. U devet je već poletela, a pola sata kasnije je
spavala. Bio je prelep sunčan dan u Njujorku kada je pošla, a kada je sletela na
aerodromu Parizu dočekali su je hladnoća i kiša koja je sipila. Ponekad je
zaboravljala koliko su depresivne bile pariške zime. Svejedno, bilo joj je drago
što je ponovo tu. Te večeri je zaspala u svom krevetu, uz zvuke kiše.
Kada se probudila u nedelju ujutru, magla se spustila do samih krovova. Sve
je bilo hladno i sivo, a kuća je bila memljiva. Legavši u krevet naredne noći nije
mogla da se zagreje, hladnoća joj se uvukla u kosti.
 Na tren joj je nedostajao njen topli i moderni stan u Njujorku. Shvatila je da,
kuda god pošla, svoju tugu je sa sobom nosila. Nije bilo važno u kom gradu živi
i u kom krevetu spava. Gde god da je bila, u kojoj god zemlji i gradu, krevet joj
je bio prazan, a ona je bila sama.
 3.

U decembru je Sašin život u Parizu postao užurban. Posao u galeriji je

cvetao. Sastala se sa mnogim svojim uglednim klijentima koji su želeli da obave
značajne kupovine ili prodaju nešto iz svoje kolekcije do kraja godine. Sa
Havijerom se čula skoro svaki dan. Organizovala je zimovanje za sebe i decu.
Dan nakon Božića putovaće u Sent Moric, gde je, takođe, imala nekoliko
značajnih klijenata.
Njen društveni život u Parizu bio je mnogo formalniji nego u Njujorku. Njeni
njujorški klijenti bili su uspešniji, ali opušteniji i tokom godina se sa mnogima
od njih sprijateljila. Svi oni su se bavili različitim poslovima i bili su raznog
porekla. Međutim, u Parizu su postojale primetne socijalne razlike koje su
tipične za Evropu. Njeni najugledniji klijenti bili su iz aristokratskih porodica,
često su nosili titule ispred imena i posedovali bogatstvo koje se prenosilo iz
generacije u generaciju, poput Rotšilda i njima sličnih, koji su uživali u raskoši.
Mnogi od njih su bili prijatelji njenog oca. Zabave na koje je pozivana bile su
zvaničnije i formalnije od onih u Njujorku na koje je odlazila dok je Artur bio
živ. Ovde je bilo teže dobiti poziv, a još teže odbiti ga. Pošto su oni koji su je
pozivali, kupovali velika dela u njenoj galeriji, osećala se obaveznom da se
odazove. Čak i u njenim godinama skoro uvek je bila najmlađa na tim prijemima
i često se dosađivala. Ipak, odlazila je zarad posla. I bila je srećna kad bi se
vratila kući.
Sredinom decembra, dok je radila u svojoj kancelariji po još jednom
maglovitom danu, sekretarica ju je obavestila da je došao jedan klijent. Upoznala
ga je prethodne večeri na zabavi. Bio je zainteresovan da kupi jedno značajno
flamansko delo. Bilo joj je drago što se nije sve završilo samo na razgovoru.
Izašla je iz kancelarije da se pozdravi sa njim i pokazala mu nekoliko slika za
koje je smatrala da bi mu se mogle dopasti.
Posle dvoipočasovne posete svima je, osim Saši, bilo jasno da nije
zainteresovan samo za galeriju već i za njenu vlasnicu. Pozvao ju je da sutradan
izađu na večeru u jedan elitni restoran kako bi porazgovarali o eventualnoj
kupovini. Restoran je bio jedan od uglednijih i znala je da će u njemu provesti
najmanje tri-četiri sata, što joj je bilo teško. Ipak, pružala joj se mogućnost da
zaključi prodajni ugovor vredan milion dolara. Sem o Havijeru i Tatjani, mislila
je jedino još o poslu.
 „Možda njega ne interesuju samo slike, mama“, zadirkivao ju je Havijer kada
mu je spomenula večeru na koju je sutradan trebalo da ode.
„Ne budi smešan, moj otac je sa takvim klijentima neprestano išao na večere.
I veruj mi, niko mu se nije udvarao.“ U stvari, znala je da mu se nakon smrti
njene majke nekoliko žena nabacivalo. Ali nikad nije videla da je njen otac
pokazao zainteresovanost za bilo koju.
Poput uje, i on je bio veran uspomeni na svoju suprugu do kraja, ili je to bio
utisak koji je na nju ostavio. Nikada o toj temi nije razgovarala sa njim. Ako je i
bilo žena u njegovom životu, bio je izuzetno diskretan. Ipak, nije verovala da je
to bio slučaj.
„Nikad se ne zna“, rekao je Havijer ponadavši se. Ni on ni njegova sestra
nisu želeli da njihova majka ostane sama. „Ti si lepa žena i još si mlada, mama.“
„Nisam. Imam četrdeset osam godina.“
„Za mene je to mladost. Jedan moj prijatelj se zabavlja sa ženom starijom od
tebe.“
„To je odvratno. To je zlostavljanje deteta“, rekla je i nasmejala se. Sama
pomisao na mlađeg muškarca bila joj je besmislena.
„To ne bi rekla kad bi se muškarac tvojih godina zabavljao sa mladom
ženom,“
„To je drugačije“, rekla je. Ovog puta se Havijer nasmejao.
„Nije, samo si se navikla da je drugačije. Potpuno je isto kada starija žena
izlazi s mladim muškarcem.“
„Ti to pokušavaš da mi kažeš da je tvoja nova devojka duplo starija od tebe?
Ako jeste, ne želim da slušam.“ Saša je znala da će se, čak i ukoliko je tako,
rastati sa njom za nedelju dana, kao i sa svakom drugom. Nijedna nije mogla
dugo da zadrži njegovu pažnju.
„Ne, to još nisam probao, ali ne bih se libio kad bi mi se dopala neka starija.
Ne budi tako zaostala, mama.“ Obično nije bila, u stvari, dopadalo joj se to što je
on bio sasvim otvoren za sva nova iskustva. Ona je po nekim pitanjima bila
prava Francuskinja i nije je brinuo njegov ljubavni život. Bila je mnogo
liberalnija od mnogih majki njegovih školskih drugova u Njujorku. Imala je
naviku da kupuje kondome i njemu i njegovim drugovima i ostavlja ih u velikoj
tegli u njegovoj sobi. Ništa nije pitala, ali je redovno punila teglu. Bila je realna
u vezi sa tim stvarima. U tom smislu bila je Francuskinja.
„Upozoravam te, ako se oženiš ženom duplo starijom od sebe, ja ti neću doći
na venčanje, pogotovo ako to bude neka od mojih prijateljica.“
 „Nikad se ne zna. Mislim da bi što se tiče tvog života trebalo da budeš malo
otvorenija.“ Znao je da se još ni sa kim nije viđala. Bili su toliko otvoreni jedno
prema drugom da je bio siguran da bi mu tako nešto rekla.
„Možda i počnem da izlazim sa nekim iz obližnjeg vrtića. Ako mi se svidi
mogla bih da ga usvojim.“ Nasmejala se pri samoj pomisli da bude sa nekim
muškarcem mlađim od sebe. Sama pomisao joj je bila odvratna. Navikla je da
bude sa nekim starijim od sebe.
„Kad budeš rešila da nađeš dečka, naći ćeš ga, mama“, ozbiljno joj je rekao
Havijer.
„Ne želim“, kazala je tvrdoglavo, a smeh se više nije čuo u njenom glasu. O
toj temi nije želela da razgovara ni sa njim, niti sa bilo kim drugim.
„Znam. Ali nadam se da ćeš jednog dana poželeti.“ Njegov otac je umro pre
četrnaest meseci i on je bolje od bilo koga znao koliko je bila usamljena. Zvala
ga je svake večeri od kuće, a on je osećao tugu u njenom glasu kad god nije bila
na poslu. Nije joj želeo takav život. Tatjana je bila u Indiji i mnogo manje je bila
svesna kako se oseća njihova majka. Osećao je i da je majka prema njemu
otvorenija. Imali su onu posebnu vezu koja ponekad postoji između majki i
sinova - prijateljsku i poverljivu.
Rekla mu je da naredne nedelje putuje u Njujork na sastanak upravnog
odbora i da će se vratiti uoči Badnjeg dana.
On i Tatjana će doći u Pariz na Badnje veče, a dan nakon Božića svi zajedno
putuju u Sent Moric. Sve troje su se radovali tome. Njen novi klijent tamo je
imao kuću. Nadala se da će pre puta uspeti nešto da mu proda.
Sutradan je upravo taj klijent došao po nju da je izvede na večeru u „Alan
Dukas“ na Trgu Ateni. Ona bi radije otišla na jednostavniju večeru u „La
Volter“, ali ovo je bio poslovni izlazak i morala je da ide tamo gde je klijent
želeo. Bilo je jasno da je želeo da je impresionira, ali nju nikad nisu
oduševljavala skupa, komplikovana jela, koliko god zvezdica da je restoran
imao, a „Alan Dukas“ je imao tri.
Očekivano, hrana je bila izvanredna. Razgovor je bio zanimljiv, a prodaja
izvesna kad ju je Gonzago de Sent Melori dovezao kući. Bio je šarmantan,
obrazovan, izuzetno bogat, i neverovatan snob. Grof de Sent Melori se dvaput
ženio, imao je petoro dece koje je priznavao i troje koje nije. Francuska je mala
zemlja, a Pariz mali grad. Njegove afere bile su legendarne, ljubavnice brojne, a
nepriznata deca poznata.
„Voleo bih da vidim sliku u Sent Moricu pre nego što se odlučim da li da je
kupim“, zamišljeno je rekao grof dok ju je vozio kući u svom ferariju. Kola
slična njegovim bila su prava retkost u Parizu gde su veliki automobili bili
nepraktični. Saša je vozila mali reno koji je bilo lakše parkirati. Nije osećala
potrebu da se eksponira u skupim kolima ni u Parizu, niti bilo gde drugo. „Mogli
biste Vi da dođete i pogledate kako bi izgledala“, kazao je kad su stali ispred
građevine u kojoj je bila smeštena galerija i njen dom.
„Neće mi predstavljati problem“, rekla je ljubazno.
„Možemo da Vam pošaljemo sliku u Sent Moric, a ja ću ionako biti tamo dve
nedelje.“ Neprijatno se iznenadio kad mu je to kazala.
„Mislio sam da odsednete kod mene. Mogli biste sa njima da odete neki drugi
put.“ Lako je odstranio njenu decu. Ona se sa tim nije slagala.
„Plašim se da to nije moguće“, rekla je Saša i pogledala ga pravo u oči.
„Odavno planiramo to putovanje. Čak i da nije tako, radujem se prazniku koji ću
provesti sa decom.“ Pokušala je da mu stavi do znanja da bije pogrešnu žicu.
Nije imala nameru da meša posao i zadovoljstvo, posebno ne kad je on bio u
pitanju. Pratio ga je loš ugled. Imao je pedeset četiri godine i bio je poznat po
tome što je jurio mlađe žene.
„Koliko sam shvatio, Vi želite da prodate sliku“, Gonzago je kazao otvoreno.
„Mislio sam da ste me razumeli, madmazel De Suveri.“
„Jesam, msje l konte. Slika je na prodaju, ja nisam! Čak ni za milion dolara!
Rado ću doći da pogledam kako izgleda u Vašoj kući kad budem bila tamo“,
rekla je malo ljubaznije. Njegove oči tada su već zlokobno sjajile. Oboje su
jasno rekli šta su imali. A njemu se nije dopalo ono što je čuo. Nijedna žena mu
tako nešto nikada nije rekla, pogotovo ne žena Sašinih godina. Smatrao je da bi
joj učinio uslugu kad bi spavao sa njom. Delovala mu je kao usamljena,
ucveljena žena. Međutim, izgleda nije bila toliko usamljena kao što je mislio. I
nije očajnički želela da proda sliku.
„Nema potrebe da dolazite“, rekao je hladno. „Ipak sam resio da ne kupim
sliku. U stvari, gajim velike sumnje da bi mogla biti falsifikat.“ Kad je to rekao
izašao je iz kola i krenuo ka njenim vratima da ih otvori. Ona je već stajala na
trotoaru i ljutito ga gledala.
„Hvala Vam na prijatnoj večeri“, hladno je kazala. „Nisam znala da plaćate
žene i to po tolikoj ceni. Smatrala sam da bi čovek Vaše inteligencije i šarma bio
u stanju da ih osvoji. Hvala Vam na divno provedenom vremenu.“ Pre nego što
je stigao išta da kaže, Saša je prišla bronzanim vratima, ukucala šifru i nestala.
Nakon nekoliko sekundi, čula je kako je odjurio. Drhtala je od besa kad je ušla u
kuću. Taj pokvarenjak je pokušao nju da kupi zajedno sa slikom. Mislio je da
toliko želi da je proda da će zbog toga spavati sa njim. To je bilo više nego
uvredljivo. Dok je Artur bio živ niko se nije usudio da se tako ponaša prema
njoj. Nije se smirila ni kad je pozvala Havijera da mu ispriča šta se desilo.
Oduševio se kad je čuo šta mu je na kraju rekla.
„Sjajna si, mama! Dobro si prošla što te nije pregazio ferarijem kad je
odlazio.“
„Verujem da je želeo. On je totalni nikogović“, rekla je, a on se ponovo
nasmejao.
„I ja bih rekao. Ali treba da budeš polaskana. Čuo sam da se vida sa
devojkama mladim od Tatjane. Često je ovde u „Anabelsu“.“
„Nisam iznenađena.“ Bio je to privatni noćni klub u Londonu koji posećuju
izuzetno ugledni ljudi, ali su se u njemu često mogli videti stariji muškarci sa
mnogo mladim devojkama. I ona i Artur su više puta bili tamo. Bili su članovi
kluba, kao i „Harijevog bara“, koji je pripadao istom vlasniku. „Kako
muškarcima prolazi takvo ponašanje?“
„Neke žene to vole. Mnoge vlasnice galerija bi verovatno spavale sa njim
samo da prodaju sliku.“
„Da, ali slika svakako sutradan može da im bude vraćena.“ Otac ju je
upozorio na tu vrstu muškaraca koji se pojavljuju u njihovom poslu. Gonzago de
Sent Melori bio je nepristojan i nevaspitan, bar što se Saše ticalo.
Nije se smirila ni kad je te večeri legla u krevet. Sutradan ujutru rekla je
upravniku galerije da neće prodati sliku grofu.
„Je l'? Mislio sam da si izašla sinoć na večeru sa njim“ prokomentarisao je
Bernard.
„Jesam. Grof se izuzetno loše ponašao i ima sreće što ga nisam ošamarila.
Očigledno je želeo da pored slike kupi i mene. Mislio je da ću da odsednem kod
njega u Sent Moricu i otkažem odmor sa decom.“
„I nisi prihvatila?“ Bernard se pretvarao da je iznenađen. „Kakav si ti loš
prodavač, Saša. Bože, milion dolara! Zar nemaš nimalo odgovornosti prema
poslu svog oca?“, voleo je da se šali sa njom. Nakon petnaest godina
zajedničkog rada, postali su prijatelji.
„Umukni, Bernarde!“ rekla je uz osmeh, ušla u kancelariju i bacila se na
posao. Saša je smatrala da je to bila najnepristojnija ponuda koju je ikada dobila.
Naredne nedelje ispričala je to upravnici svoje galerije u Njujorku, koja je bila
zaprepašćena.
„Amerikanci se ne ponašaju tako“, kazala je Karen, braneći svoje
sunarodnike.
 „Ima ih koji su još gori. Počinjem da verujem da su svi muškarci takvi,
Francuzi posebno, jer ih bije glas da su dobri ljubavnici. Ali smatram da je i
ovde ista priča. Da li je iko ikada od tebe očekivao da spavaš sa njim da bi mu
prodala sliku?“ Konačno joj je to postalo smešno. Karen je odmahnula glavom.
„Ne verujem. Možda mi je promaklo.“
„I šta bi ti uradila?“ Saša se šalila sa njom.
„Spavala bih sa njim i platila mu milion dolara“, dobacila je Marsi, njena
sekretarica. „Videla sam njegovu sliku u novinama. Prelep je, Saša!“
„Jeste“, priznala je Saša nimalo oduševljeno. Smatrala je da je njen pokojni
suprug bio mnogo lepši. Nije volela taj blazirani izgled kakav je grof imao. Više
joj se dopadala Arturova pojava, nalik Gariju Kuperu. Muškarci poput Gonzaga
de Sent Melorija bili su niko i ništa, sa ferarijem ili bez njega. Nije volela takve
tipove.
Tri dana koja je Saša provela u Njujorku bila su radna i brzo su prošla. Našla
se sa mnogim umetnicima, sa važnim klijentima kojima je obećala da će se
videti i prisustvovala je sastanku upravnog odbora zbog kog je došla. Prve dve
večeri u svom stanu pregledala je Arturove stvari. Obećala je sebi da će bar neke
skloniti. Bilo joj je potrebno četrnaest meseci za to. Orman joj je bio tužan i
prazan kad je završila. Ali, bilo je krajnje vreme.
Poslednje večeri svog kratkog boravka u Njujorku otišla je na božićnu zabavu
koju su priređivali njeni prijatelji. Bilo joj je i lepo i tužno u Njujorku pred
Božić. Setila se kako je vodila decu na klizanje u Rokfeler centar dok su bili
mali, a oživele su i slike poslednjeg Božića koji je provela sa Arturom pre dve
godine. Bilo joj je teško. Iako joj je bilo drago što vidi prijatelje, umorila se od
objašnjavanja da u njenom životu ne postoji nijedan muškarac. Izgleda da je to
bilo jedino pitanje koje su joj u poslednje vreme svi postavljali. Kao da nije
postojala ako nema muškarca pored sebe. Na neki čudan način osećala se krivom
što joj je muž umro i što je ostala sama. Dok je posmatrala kako njeni prijatelji
odlaze sa svojim bračnim drugovima, osećala se kao jedini živi stvor na Nojevoj
barci. Bilo joj je drago što se sutradan vraća u Pariz i bila je uzbuđena što joj
prekosutra tamo stižu deca.
Imala je kome da sprema prazničnu večeru, da peče ćurku. Čak je i jelku
okitila i ukrasila kuću. Bila je uzbuđena što će videti Tatjanu nakon skoro dva
meseca. Bila je srećna i zadovoljna i lepo se provela u Indiji. Jedva je čekala da
pokaže majci fotografije koje je snimila tamo. Dok su ih gledali, Havijer je
Tatjani spomenuo Gonzaga.
„Mama umalo da otkaže naš put u Sent Moric“, rekao je bez imalo
okolišanja. Tatjana se iznenadila. „Htela je da ide bez nas da bi prodala sliku
vrednu milion dolara francuskom grofu.“
„Nisam, bezobrazniče jedan!“ Tada je Saša ispričala Tatjani šta se desilo.
Devojka je bila zaprepašćena što je pariški plejboj pokušao da zavede njenu
majku mameći je kupovinom slike od milion dolara.
„To je odvratno, mama“, rekla je Tatjana saosećajući s majkom. Mogla je da
zamisli koliko je ta situacija bila ponižavajuća za Sašu.
„Nije nimalo, ja mislim da treba da joj laska“, ubacio se Havijer.
„Ti si jedan odvratni šovinista“, rekla je Tatjana pogledavši brata. „To je
strašno, mama!“
„Dobro, dobro... Obe ste u pravu. Ići ću da ga isprebijam. Gde on živi,
mama?“, okrenuo se ka majci, a Saša se nasmejala.
„Nije trebalo ništa da ti kažem. Neću moći da živim od tvog zadirkivanja.“
„Moći ćeš. I, da, zaboravio sam da ti kažem. Lijam će ti konačno poslati
slajdove. Pokazao mi ih je. Odlični su“, rekao je ponosan na svog prijatelja.
„Radujem se što ću ih videti.“ Znala je da Havijer ima dobro oko i da ume da
proceni kvalitet, ali bio je sklon i da pomogne prijatelju nauštrb svoje majke.
Nije znala šta može da očekuje, ali nikakva šteta ako pogleda. Odavno sluša o
mladom američkom slikaru iz Londona. Do sada su njegove avanture zasenjivale
njegov rad.
„Mislim da ćeš biti oduševljena njegovim delima“, uveravao ju je Havijer.
Saša je samo klimnula glavom i nije komentarisala. Nadala se da neće biti
oduševljena. Taj Havijerov prijatelj bio je suviše brz, energičan i napadan za njen
ukus.
„Kako si ono rekao da se zove?“ pitala je.
„Lijam Elison. On je iz Vermonta. Ali otkako je završio koledž živi u
Londonu.“
„Setiću se imena. Ako mi se dopadnu slajdovi, videću se sa njim sledeći put
kad dođem.“ S vremena na vreme Havijer je umeo odlično da joj preporuči
nečiji rad. Možda je to slučaj i ovog puta. Uvek je spremna da pogleda, zato je i
uživala ugled koji ima. Saša je posedovala istraživački duh i nepogrešivo oko.
Ipak, unapred je znala da je Lijam bio beznadežan slučaj. To je bio neizbežan
zaključak posle svih Havijerovih priča o njemu.
Te večeri su otišli na ponoćnu misu i sutradan proveli jedan lep dan. Tatjana
je majci poklonila prelep sari iz Indije i zlatne sandale koje su se slagale sa njim.
A Havijer joj je kupio zlatnu narukvicu u antikvarnici u Londonu. Tako nešto bi
joj njihov otac poklonio. Havijeru je bilo drago što joj se lice ozarilo kad ju je
stavila na ruku.
Posmatrala je svoju decu dok su kretala na spavanje, osmehnula se i rekla:
„Ja sam najsrećnija žena na svetu!“ Zaista je tako mislila. Prvi put posle dugo
vremena bila je svesna toga.
 4.

Saša i njena deca predivno su se proveli u Sent Moricu, mada su je

nemilosrdno zadirkivali zbog Gonzaga. Odseli su u hotelu „Palas“ u luksuznom
smeštaju. Saša je volela da ih razmazi i da im ugađa, posebno na odmorima.
Artur i ona su to uvek radili. Bili su srećni što su to mogli da priušte, i zajednički
odmori svima su im ostali u lepom sećanju. Zimovanje u Sent Moricu te godine
bilo je jedna od zajedničkih uspomena.
Saša je skijala sa decom, ali i sama. Havijer je bio izvanredan skijaš,
podjednako i Tatjana, samo što je bila gracioznija i manje se izlagala riziku.
Oboje su upoznali nove ljude sa kojima su izlazili uveče. Saša je često sama
večerala u svojoj hotelskoj sobi. Nije joj smetalo. Ponela je nekoliko knjiga i nije
imala nameru da se pridruži deci u noćnom životu. Bila je smirena, srećna i
opuštena kad su se vratili u Pariz. Tatjana je ostala samo nekoliko dana, želela je
da se vrati u Njujork i potraži posao, a Havijer je ostao dan-dva duže pre nego
što se vratio u svoj stančić u Londonu. Dok je još bio u Parizu, stigli su slajdovi
od njegovog druga Lijama. Na njenu radost i iznenađenje, Lijamovi radovi bili
su još bolji nego što je Havijer govorio. Saša je bila oduševljena, mada je morala
uživo da vidi njegove slike pre nego što se odluči za saradnju sa njim.
„Potrudiću se da dođem naredne nedelje, ako ne tad, onda odmah one
sedeće“, kazala je Havijeru. Zaista je to nameravala. Međutim, tek je poslednjeg
vikenda u januaru uspela da ode do Londona da obiđe tri umetnika i konačno
upozna Lijama. Sa strepnjom ga je smestila u raspored poslednjeg popodneva u
Londonu.
Avanture i ne baš pristojno Lijamovo ponašanje o kojima joj je Havijer pričao
nisu u njoj budile želju da ga zastupa, ali njegov talenat je bilo nemoguće
ignorisati. Osećala je da mora da ga upozna. Kad je otišla u njegov studio, bilo
joj je drago što je došla.
Lijam ju je lično uveo, pomalo nervozan dok joj se osmehivao. Havijer, koji
je došao sa Sašom, potapšao je drugara po ramenu u znak podrške. Znao je
koliko je Lijam bio nervozan. Saša je bila hladna i poslovna kad je ušla, skoro
stroga. Nosila je crne farmerke i džemper i, kao što je imala običaj, svoju crnu
kosu podigla je u punđu. lako je bila sitna i krhka, Lijamu je izgledala prelepo
kad joj je pružio ruku. Znao je da će sve što ona kaže o njegovom radu zauvek
uticati na njegov život. Ukoliko ga bude smatrala nezadovoljavajućim i
nedostojnim da ga predstavlja njena galerija, biće to za njega veliki udarac. Dok
ju je posmatrao kako šeta studiom, osećao se uplašeno i ranjivo. Ljubazno mu se
zahvalila što ju je pozvao da dođe. Nije mogao da zna, pored svega što mu je
Havijer ispričao o svojoj majci, da je ona svojom uzdržanošću i hladnoćom samo
skrivala stidljivost. Sem toga, nju su zanimala njegova dela, a ne on kao osoba.
Međutim, Lijama je bilo teško ne primetiti. Toliko toga je o njemu čula od svog
sina. Znala je da je razuzdan i da se često nepristojno ponaša. Jedina svetla
tačka, nadala se, bili su njegova žena i troje dece. Smatrala je da ne može biti baš
toliko neodgovoran ukoliko je imao porodicu. Havijer joj nikada nije rekao da je
Lijam bio promiskuitetan, već samo da ga je bilo nemoguće obuzdati i da nije
voleo da mu se govori kako treba da se ponaša. Opirao se svakom pokušaju
promene njegovog ponašanja i očekivanjima da se ponaša zrelo i 'kontrolisano'.
Po Havijerovim rečima, čvrsto se držao toga da je umetnik i osećao je da mu to
daje pravo da ne živi po tuđim pravilima i da radi sve što mu se prohte. Takav
stav je njoj bio stran, ali često se u poslu susretala sa ljudima sličnim njemu.
Radili su kad su želeli, zabavljali su se kad nisu radili i uobičajeno su probijali
dogovorene rokove za izložbe. Muškarci poput njega žele da se prema njima
odnose kao prema deci. Očigledno je njegova supruga bila spremna na to. Saša
nije, koliko god on privlačan i šarmantan bio. Ako je bio ozbiljan prema svom
poslu, makar do određene granice, Saša je očekivala da će se ponašati zrelo, ili
se barem pretvarati. Posle svega što je čula o njemu, nije bila sigurna je li
spreman da odraste. Na kraju krajeva, bio šarmantan ili ne, njegova dela će
presuditi.
Lagano je hodala po studiju u kome je visilo nekoliko velikih svetlih slika.
Na štafelajima su stajale tri manje. Lijamova dela bila su zadivljujuća i snažna,
sa izraženim koloritom. Veličina platna na kojima je radio slike samo je
pojačavala utisak o njima. Dugo ih je posmatrala, ćutke je klimala glavom, dok
je on zadržavao dah. Havijer je znao da je njeno ćutanje dobar znak, ali Lijam
nije. Gledajući je kako lagano posmatra njegove slike, imao je osećaj da polako
umire. Bukvalno je ostao bez daha kada se Saša konačno okrenula ka njemu i
rekla: „Ovo je fantastično! Zainteresovana sam.“ Kasnije joj je priznao da se
umalo onesvestio od olakšanja. Ipak, uhvatio ju je za ruku, iznenadno okrenuo u
krug i podigao u naručje. Osmehivao joj se kad ju je konačno spustio.
„Gospode, ne mogu da verujem... Volim te! Bože! Mislio sam da ćeš mi reći
da je odvratno i da je sranje!“
„Nije sranje.“ Osmehnula mu se, uzbuđena zbog njega i zahvalna Havijeru
što je insistirao da pogleda Lijamov rad. „Izvrsno je! Način na koji koristiš boje
naterao je moje srce da zadrhti, a oči da zasuze. Mada, ne možemo da ti
organizujemo izložbu u narednih godinu dana. Svi termini su rezervisani,
prebukirani smo. Želim da se predstaviš u Njujorku, ne u Parizu.“ Predstavljanja
u Parizu uvek su prolazila bez pompe. Više je volela da u Njujorku predstavlja
dela savremenih umetnika. Havijer je znao da je to dobar znak i zapamtio je da
posle to spomene Lijamu. Nije želeo da otkriva sve njene tajne pred njom. Bio je
oduševljen što ih je najzad upoznao. I sam je bio uveren da je Lijamov rad
izvanredan i bio je presrećan što se njegova majka složila sa njegovim
mišljenjem.
„Gospode“, ponovio je Lijam, seo na pod i umalo zaplakao. Čekao je ovaj
trenutak dvadeset godina i konačno ga je dočekao. Imaće izložbu u galeriji
Suveri u Njujorku. To je bilo van njegove moći poimanja. Saša de Suveri lično je
bila u njegovom studiju i dopao joj se njegov rad. Rekla mu je da će morati dosta
da radi da bi bio spreman za izložbu. „Hoću li ikada moći da ti se zahvalim?“
Posmatrao ju je kao priviđenje koje se stvorilo u njegovom studiju. Osećao se
kao dečak koji je sreo devicu.
„Naslikaj mi nešto dobro. Ponela sam ugovor iz Pariza za svaki slučaj. Možeš
da ga pokažeš advokatu ako želiš. Ne moraš da žuriš da mi ga vratiš.“ Nikad
nikoga nije požurivala niti pritiskala da potpiše ugovor.
„Đavola ne moram da žurim! Šta ako se predomisliš?! Gde? Samo mi kaži
gde da potpišem.“ Bio je na sedmom nebu. Dok ga je posmatrala, delovao je kao
vršnjak njenog sina.
Iz biografije koju joj je poslao sa slajdovima znala je da ima trideset devet
godina. Sad, dok ga je gledala, bilo joj je teško da poveruje u to. Studirao je sa
pojedinim već priznatim umetnicima i imao par beznačajnih izložbi u malim
galerijama. Ipak, bio je poput deteta. Sve oko njega činilo se raskalašnim,
opuštenim i mladim. Bio je visok, vitak i lep. Ravna plava kosa padala mu je niz
vrat. Vezao ju je u rep, pripremajući se za susret sa njom. Lice mu je bilo glatko i
mladoliko. Imao je snažna ramena i duge, graciozne ruke. Jurio je kroz svoj
studio poput tinejdžera u patikama, farmerkama i majici umazanoj bojom.
Obigravao je oko nje poput radoznalog deteta dok ju je preklinjao za ugovor.
„U hotelu je“, rekla mu je uverljivo, iznenada zazvučavši kao majka. Ukoliko
će biti jedan od njenih umetnika, ponašala se zaštitnički. „Svratiću ovamo pre
nego što odem ili ću ga poslati po kuriru. Neću se predomisliti, Lijame. To nikad
ne radim“, rekla je ljubazno. Glas joj je bio smiren i dirnulo ju je to što je bio
toliko uzbuđen. Kazao je da je to prekretnica u njegovom životu. Nije smatrala
da jeste, ali bilo joj je drago jer mu je njeno priznanje toliko značilo. To joj se
najviše dopadalo u radu sa neotkrivenim umetnicima. Bila je u mogućnosti da im
da šansu. Taj deo posla je volela - rad sa mladim umetnicima poput Lijama.
Havijer je bio u pravu, nije bio tako mlad, a delovalo je da jeste. Bio je samo
devet godina mladi od nje, ali se ponašao kao da mu je četrnaest i izgledao kao
da je u dvadesetim, a ne na kraju tridesetih. Nije joj se činio starijim od Havijera
i bila je majčinski nastrojena prema njemu. „Hoćeš li da pokažeš ugovor svojoj
supruzi?“ Studio je bio u haosu i bilo je očigledno da nije u njemu živeo. Sem
toga, nije bilo znakova da su tu boravili žena i troje dece koje je Havijer
spomenuo. Pretpostavljala je da žive na nekom drugom mestu, mada je njegova
odeća bila razbacana svuda unaokolo i flekava od boje. To mu je, očigledno, bila
odeća za rad. Mislila je da sa porodicom živi na nekom urednijem i mirnijem
mestu.
„Ona je u Vermontu“, kazao je Lijam kao da se izvinjava. „Poslaću joj kopiju
nakon što potpišem. Ona neće moći da veruje“, rekao je i pogledao Havijera, a
zatim njegovu majku.
Lijam im je sipao vino i sve troje su izgledali srećno. Saša je uzela samo
gutljaj, a Lijam je u roku od jednog minuta ispraznio pola svoje čaše. Bio je na
sedmom nebu, a ona je bila presrećna jer je zaista bio izuzetno otkriće. Više nego
ikada je želela da Havijer radi sa njom, jer je, kao i ona, imao savršeno oko za
talenat. Oboje su ga nasledili od njenog oca. Međutim, Havijer je želeo da živi u
Londonu i bude umetnik, a ne vlasnik galerije u Njujorku i Parizu. Možda
jednog dana otvore i galeriju u Londonu. Prvi put posle toliko vremena
razmišljala je o proširenju posla. Ipak, Havijer je još bio premlad da bi preuzeo
toliku odgovornost. Možda jednog dana. Tek je napunio dvadeset pet, mada je
ona bila samo godinu dana starija od njega kad je počela da radi pod nadzorom
svog oca. „Mogu li oboje da vas povedem na večeru?“, pitao je Lijam pun nade.
„Želim da proslavim.“ Činilo se da će eksplodirati od uzbuđenja.
„Rado bih pošao, ali...“ rekao je vragolasto Havijer, a Saša je znala šta to
znači. Kakva večera sa drugom i majkom, kad ga je čekao život. Nimalo nije bio
raspoložen za posao.
Saša je na trenutak oklevala. Nadala se da će tog dana večerati s Havijerom,
nije znala da je imao drugačije planove. Ipak, to je bilo tipično za njenog sina.
Okrenula se ka Lijamu. „Mogla bih ja tebe da izvedem na večeru, Lijame. Sada
sam tvoj zastupnik, nema potrebe ti mene da pozivaš. Mogli bismo bolje da se
upoznamo“, rekla je ljubazno. Primetio je toplinu kod nje koja mu je isprva
promakla. Posedovala je tihu stidljivost i ozbiljnost koja mu se dopadala. Sve je
kod Saše bilo stabilno i organizovano; svi dela mu se. U početku je bio
prestravljen, međutim, osetio je da se ispod hladne, profesionalne spoljašnjosti
krije toplina. Njen ugled ga je obeshrabrio, ah ličnost ne.
Pitala se da li ima svečano odelo. Mnogi mladi umetnici sa kojima je
sarađivala nisu ga imali. Ni Lijam nije delovao drugačije. U stvari, izgledao je
mnogo gore od drugih, mada je bio izuzetno lep i zgodan.
„Sa zadovoljstvom. Tada bih mogao i da potpišem ugovor“, kazao je uz
osmeh od koga bi se mnogim ženama zavrtelo u glavi.
„Trebalo bi prvo da ga pročitaš“, prekorila ga je. „Treba da proveriš da li ti
uslovi odgovaraju. Nemoj ništa da potpisuješ dok ne pročitaš ili dok ne pogleda
tvoj advokat.“
„Za tebe bih dušu prodao đavolu, ili bih ti dao levi testis kad bi trebalo“,
rekao je iskreno, a Saša je zatreptala. Međutim, bila je naviknuta na slične izjave
od strane svojih umetnika.
„Nema potrebe za tim“, rekla je Saša ozbiljno. „Koliko se sećam, testisa
nema u ugovoru. Možeš oba da zadržiš. Sigurna sam da će tvojoj ženi pasti
kamen sa srca.“ Osmehnuo se, ali joj nije odgovorio. Bilo je prijatno posmatrati
njegovu lepu pojavu. I pored toga što se ponašao neozbiljno, njegov talenat je
bio neosporan. „Gde želiš da večeramo?“ Nameravala je da ode u „Harijev bar“
sa Havijerom, ali njen sin je imao drugačije planove, ali i prigodnu garderobu i
znao je kako treba da se ponaša. Sumnjala je da Lijam ima lepe manire i
pristojniju odeću. Na kraju krajeva, on je bio samo siromašni umetnik i, ukoliko
se ona bude pitala, on to više neće biti. Smatrala je da će postati senzacija u
Njujorku, a možda čak i u Parizu. Lijam je bio zaista veliko otkriće. Nekog
sličnog njemu bilo je izuzetno teško naći - posedovao je nečuven talenat kojim
će jednog dana stvarati remek-dela.
„Ja bih voleo da se upristojim i tebe izvedem u znak zahvalnosti“, rekao je
skromno.
„Kako da se upristojiš?“ nežno ga je pogledala. Probudio je u njoj majčinski
instinkt. Bio je poput dečaka, nimalo nije delovao kao odrastao muškarac.
Iznenada je poželela da ga zaštiti i da mu pomogne. Bila je uzbuđena što će
sarađivati sa njim i što će mu omogućiti sjajnu karijeru. On je bio njeno najveće
otkriće. Bio je to značajan trenutak ne samo za Lijama, već i za Sašu.
„Imam svečano odelo i dve lepe košulje. Jedna od njih je čista. Drugom sam
voskirao kola.“ Nestašno ju je pogledao, a ona se nasmejala. Postojalo je u
njemu nešto neodoljivo. Podsetio ju je na Havijera kad je imao četrnaest godina i
borio se da postane muškarac. Havijer je u tome uspeo, ali Lijam još nije.
„Hajdemo onda u 'Harijev bar'„, rekla je jednostavno. Volela je tamo da
večera. Bio je to njen omiljeni restoran u Londonu.
„Zaboga! Ne mogu da verujem da mi se ovo dešava! A ti?“ okrenuo se
Havijeru, a ovaj je prijatelju odgovorio osmehom. Ispalo je još bolje nego što se
nadao. Bilo mu je drago zbog Lijama i bio je zahvalan majci što mu je pružila
šansu.
„Ja mogu“, jednostavno je kazao Havijer.
„Čoveče, tvoj sam veliki dužnik!“ rekavši to, Lijam ga je potapšao po
ramenu. Saši su izgledali kao dva velika dečaka. Nadala se samo da će se Lijam
te večeri pristojnije ponašati u 'Harijevom baru'. Sa umetnicima se nikad ne zna,
zato je retko tamo sa njima izlazila.
Ali, resila je da rizikuje sa Lijamom. Postojalo je nešto nevino i očaravajuće
kod njega. Ako bude bio preglasan i gestikulirao, opomenuće ga da pazi na
ponaša nje. Njeni umetnici bili su joj kao deca, čak iako su bili stariji, ili kao
njena mladunčad, a ona majka vučica. Iako nije bila mnogo starija od njega,
Lijam je delovao kao da mu je potrebna majka, poput Petra Pana.
„Večerati ćemo u osam. Poslaću vozača po tebe u pola osam, pa svratite po
mene u hotel. Biću u predvorju“, kazala je kad je Havijer otišao.
„Ne zaboravi da poneseš ugovor“, podsetio ju je dok su silazili stepenicama.
Bilo je to plodonosno popodne za oboje, a Lijam je bio uzbuđen zbog večere.
Želeo je da razgovara sa njom o izložbi i njenim očekivanjima. Bio je voljan da
postane 'rob' galerije naredne godine i naslika slike kakve do sada nije. Neće je
izneveriti. Ovo mu je bila velika šansa i Lijam je toga bio odlično svestan. Celog
života je čekao ovaj trenutak. Koliko god da je dozvoljavao sebi da se ponaša
loše u svom privatnom životu ili tokom izlazaka sa Havijerom, Lijam se oduvek
ozbiljno odnosio prema svom poslu. Još od detinjstva je znao da je rođen da bi
slikao. To ga je odvajalo od druge dece, ponekad je bio usamljen, čak i u
tinejdžerskim godinama. Znao je da je drugačiji i postepeno se navikao na to.
Majka ga je oduvek ohrabrivala i podržavala da sledi svoje snove. Ostali članovi
njegove porodice nisu bili ni približno entuzijaste koliko ona. Čak je i njegov
rođeni otac mislio da je čudak. To je među njima stvorilo nepremostiv jaz. Kao
da je samo majka mogla da vidi njegov dar. Ostali - otac, braća, čak i prijatelji -
smatrali su ga čudakom i njegovi rani radovi nisu im značili ništa. Otac ih je
nazivao đubretom, a braća Žvrljotinama. Izopštili su ga iz svega što su radili i u
svojoj usamljenosti utehu je našao u slikanju. Kao i svi ljudi koji su patili, Lijam
je bio sasvim drugačiji od onoga kako se predstavljao. Saša ništa od toga nije
znala, ali je osećala. Svi umetnici koje je poznavala nosili su neki svoj bol. Iako
im je on život činio tužnim, pojačavao je njihovu predanost umetnosti. Pošto je i
sama kao dete ostala bez majke, saosećala je sa njima i razumela njihove patnje.
Tako se stvarala prećutna harmonija među njima.
„Znao sam da će ti se dopasti njegov rad“, zadovoljno je rekao Havijer u
kolima, „Ima talenat“, kazao je ponoseći se svojim prijateljem.
„Ima!“ bila je uzbuđena što ga je Havijer otkrio. Ponosila se što je i njen sin
imao nepogrešivo oko za umetnost.
„I fin je momak“, uveravao ju je Havijer. „Ljubazan je, otvoren i iskren. Voli
svoju ženu i decu. Čak iako se ponekad ponaša suludo, dobar je čovek. Divlji, ali
neškodljiv.“
„Šteta što je ona u Vermontu. Volela bih da je upoznam. O čoveku mnogo
može da ti kaže izbor njegovog bračnog druga“, rekla je tiho Saša. Havijer je
ćutao nekoliko trenutaka.
„Ona je sjajna! Odavno su u braku, ali je ona Vermontu već neko vreme.“
„Šta to znači?“, Saša je upitno pogledala sina. „Jesu li još u braku ili ga je
napustila?“
„Mislim da je na oba pitanja odgovor potvrdan. Još su venčani, ali su se
razdvojili. On neće da priča o tome. Ona svakog leta odlazi u Vermont kod
svojih roditelja. Ove godine se nije vratila u septembru. Rekao mi je da želi da
ostane tamo još nekoliko meseci. Otišla je u julu. On je sjajan tip, ali mislim da
nije lako živeti s njim. Ona ovde radi kao sekretarica. Izdržava i njega i decu i
podnosi sve njegove gluposti. Mislim da se on nikad neće razvesti, ali verujem
da njoj nimalo nije lako. Nadam se da će se vratiti. Ona je dobra žena i znam da
je on voli.“
„Možda će mu ovo pomoći“, kazala je Saša. Bila je to poznata, stara priča.
Mnogi umetnici sa kojima sarađuje izluđuju svoje bračne drugove i samo se
bave slikanjem dok ih drugi izdržavaju. Sve je to već ranije čula. „Mogla bih da
mu dam mali avans, ako će pomoći. Videću šta će mi reći za večerom. Možda bi
mu to pomoglo u odnosu sa njom.“
„Verovatno bi mu mnogo značilo. Njegov najstariji sin sledeće godine kreće
na fakultet. Biće mu potreban novac.“
„Nadam se da ćemo mu pomoći da zaradi dosta. Ali to se ne dešava preko
noći.“ Ipak, oboje su znali da ponekad i može da se desi. Posle onoga što joj je
Havijer rekao, nadala se da će se desiti upravo Lijamu. Novac je potreban
njegovoj porodici koliko i njemu. Pogotovo što mu jedan sin kreće na fakultet.
Lijam nije izgledao kao otac studenta, već kao da je sam student.
Havijer je zagrlio majku i obećao da će ujutru doručkovati sa njom.
Dogovorili su se da se nađu u deset. Imala je da obavi nekoliko poslovnih poziva
ujutru. Nameravala je u podne da krene na aerodrom i htela je to malo slobodnog
vremena da provede sa sinom.
„Pazi kako se ponašaš večeras“, prekorila ga je ozbiljnim tonom, ali
majčinski toplo. Osmehivao se dok je odlazio. Barem ovog puta Lijam neće biti
sa njim, pomislila je Saša. Mada, sada kada je upoznala Lijama, nije više toliko
brinula zbog njegovog uticaja na Havijera. Pretpostavljala je da je Havijer u
pravu. Lijam jeste neozbiljan i nezreo, ali neškodljiv.
„Vidimo se ujutru!“ mahnuo joj je Havijer, ušao u auto i odvezao se. Tog
popodneva su napravili dobar posao. Lijam je bio van sebe od sreće. Njegova
karijera upravo je krenula uzlaznom linijom.
 5.

Sašin vozač došao je po Lijama tačno u pola osam, a u petnaest do osam

stigli su po Sašu do hotela u kom je odsela. Kao što je obećala, čekala je u
predvorju i, kad su došli, sela je pored Lijama. Bio je obučen u pristojno crno
odelo i crvenu košulju koju je sam obojio, a koja je nekada bila bela. Zaboravio
je da se to desilo sa jednom od dve bele košulje koje je imao. Drugom je
voskirao automobil. Ovu košulju je ofarbao jedne noći, pripit. Bilo mu je
zabavno. Međutim, večeras je shvatio da je to bila jedina košulja koju je imao.
Nadao se da će se Saši dopasti. Nije joj se dopala, ali ništa nije komentarisala.
Ipak je on bio umetnik, kao i njen sin. Mada, kada bi se Havijer u nečem sličnom
pojavio u „Harijevom baru“, ona bi ga ubila. Ali, Lijam nije bio njen sin.
Vrlo diskretno mu je osmotrila cipele. Bile su skoro savršene, ali ne sasvim.
Bile su crne, elegantne, ali iz nekog nepoznatog razloga nisu imale pertle. Dok
se oblačio, shvatio je da ih je verovatno upotrebio za nešto, možda da veže
nekakav paket koji je nekuda slao, ali više se nije sećao. Ionako je smatrao da
cipele bolje izgledaju bez pertli i tako su mu bile udobnije. Bio je sveže obrijan,
istuširan, lepo je mirisao, duga, plava kosa mu je bila besprekorno čista, vezana
crnom trakom koju je obmotao oko gumice. Izgledao je lepo i da je imao
drugačiju košulju i pertle na cipelama izgledao bi izvanredno. Ali on je, ipak, bio
umetnik. Lijam nikada nije poštovao tuđa pravila, smatrao je da nema razloga za
to, već samo svoja. Delom je i zbog toga njegova supruga ostala u Vermontu i
nisu se videli još od jula. Uprkos ofarbanoj crvenoj košulji i kosi vezanoj u rep,
u njegovoj pojavi je bilo nečega dostojanstvenog i aristokratskog. Bio je lep
čovek, ali i čovek suprotnosti. Mogao je biti maneken ili glumac, advokat ili
bankar, ali košulja obojena u crveno odavala je da je bio ne samo umetnik, već i
buntovni klinac. Košulja kao da je govorila: „Pogledaj me! Ja mogu sve što hoću
i ti tu ništa ne možeš!“
„Izgledam li kako treba?“, nervozno je upitao Sašu, a ona je klimnula
glavom. Nije želela da povredi njegova osećanja, a košulja je, na kraju krajeva,
bila umetničko delo. Dok su sedeli na visokim barskim stolicama, primetila je da
osim pertli, nije imao ni čarape. Glavni konobar je poznavao Sašu i bez reči je
Lijamu pružio dugu crnu kravatu koja se zaista odlično slagala sa njegovom
košuljom. Pomogla mu je da je zaveže, kao što je pomagala Havijeru kad je bio
mladi. Lijam se pravdao da kravatu nije nosio godinama i da je zaboravio kako
se vezuje. Njemu nimalo nije smetalo kako je obučen. Činjenica da su svi u baru
bili elegantno obučeni - muškarci u prelepim Armiranim odelima i pariškim
košuljama, a žene u koktel haljinama poznatih kreatora - nimalo mu nije smetala.
Lijam nije patio od nedostatka samopouzdanja, osim kad je Saša bila u pitanju.
Želeo je da je impresionira, a pojma nije imao kako. Ona je delovala izuzetno
sposobno i samopouzdano, a bila je tako tiha i elegantna dok je razgovarala sa
njim da se iznenada osetio kao derište.
Ona se i ponašala prema njemu kao prema detetu. Kada ju je pitao kako
izgleda, kazala mu je da izgleda dobro. Dostojanstveno je ušla u restoran sa njim
i ponašala se kao da bi svi muškarci koji su se tu nalazili trebalo upravo tako da
izgledaju. Lijamu je prijalo što se pojavio u njenom društvu i, kad je seo za sto,
osećao se kao Pikaso.
Već dvaput ju je u kolima pitao za ugovor. Kako bi ga spasila nervoze i
neizvesnosti, pružila mu je papire čim su seli za sto. Potpisao je i ne pogledavši
ih, uprkos njenom upozorenju da to ne radi, a zatim se zagledao u nju. Sada je
bio umetnik koga je zastupao Suveri. Bilo je to sve ono što je želeo i o čemu je
sanjao prethodnih deset godina Konačno se desilo i on je želeo da upamti svaki
trenutak svoje životne prekretnice. Znao je da ovo veče nikada neće zaboraviti,
kao ni Sašu. Verovala je da će se jednoga dana smejati ovoj večeri kad je ušao u
„Harijev bar“ u košulji koju je lično obojio. Uprkos njegovom mladolikom
izgledu, postojala je aura nekakve veličanstvenosti koja ga je okruživala.
Nakon što je popio martini u baru, ona je naručila šampanjac za oboje i
nazdravila mu. Potom je on nazdravio njoj. Popila je dve čaše, a zatim je, za
treptaj oka, Lijam popio ostatak. Do tada joj je već poverio da je bio crna ovca
familije. Njegov otac je bio bankar i živeo je u San Francisku, jedan brat je bio
lekar, a drugi pravnik i obojica su bili oženjeni ženama iz visokog društva. Lijam
je tvrdio da se oduvek razlikovao. Braća su ga maltretirala govoreći mu da je
usvojen, a to nije bila istina. Ipak, oduvek se razlikovao. Mrzeo je sve ono što su
oni voleli, nije voleo sport, nije bio dobar u školi, dok su njegova braća bila
izuzetni đaci. Obojica su bili kapiteni timova u kojima su igrali, bilo da je u
pitanju fudbal, hokej ili košarka. A on je sedeo sam u svojoj sobi i slikao. Braća
su pravila neslane šale i bacala njegove slike. Lijam je ispričao Saši da im je otac
jasno stavio do znanja da Lijam za njega predstavlja veliko razočaranje i
sramotu. Kako bi bio kažnjen zbog loših ocena, otac ga je na čitavu godinu dana
poslao u vojnu školu. Jedne večeri se ušunjao u kafeteriju i na zidovima naslikao
karikature svih profesora, pojedine su bile pornografske. Bio je to odličan plan
da ga izbace, rekao je Saši široko se osmehujući. I upalio je. Kada se vratio kući,
nastavilo se mučenje. Na kraju, kad njegov otac i braća više nisu znali šta će s
njim, sasvim su ga ignorisali. Ponašali su se kao da on ne postoji, zaboravljali su
da ga pozovu na večeru i nisu mu se obraćali kad je bio u istoj prostoriji sa
njima. Postao je nepoželjan u svojoj porodici, što su se lošije ponašali prema
njemu i on je bivao lošiji i pravio je sve više nevolja. Pošto se nikako nije
uklapao, niti su oni želeli da naprave mesta za njega, postao je suvišan. Čak je
nekoliko puta čuo oca kako kaže da ima dva, umesto tri sina. I u školi je bila
slična situacija. Jednom je pozvan da uradi scenografiju za predstavu dramske
sekcije. Osim tada, niko na njega nikada nije obraćao pažnju, ni u školi, niti u
kući. Jedan učenik nazvao ga je 'ćaknuti umetnik', što ga je u početku vređalo, ali
mu se kasnije dopalo i sasvim se uživeo u tu ulogu. Ponekad, dok je još bio
tinejdžer, pitao se je li zaista normalan.
„Shvatio sam da ako postanem ono što su tvrdili da jesam - ćaknuti umetnik -
mogu da radim šta god hoću, pa sam se tako i ponašao. Radio sam šta sam hteo.“
Pošto nije učio, neprestano se selio iz jedne u drugu školu. U četvrtoj godini
srednje škole, izbačen je i nikada nije maturirao sve dok ga supruga nije naterala
da donese diplomu. Ipak, njemu škola ništa nije značila. Za njega je to samo bilo
mesto na kome su maltretirali one koji su bili drugačiji. Niko osim Lijamove
majke nikada nije prepoznao njegov talenat, niti mario za njega. Umetnost nije
bila prihvatljivo zanimanje u njegovoj porodici. Bili su važni sport i fakultetsko
obrazovanje, a njega nije zanimalo ni jedno, ni drugo. Saša se zapitala da nije
imao nekakvu neprimetnu smetnju u razvoju zbog koje je imao poteškoće u
školi. Mnogi umetnici sa kojima je sarađivala su je imali i to ih je mnogo
mučilo, iako je bilo kompenzovano umetničkim darom. Međutim, Lijama nije
dovoljno poznavala da bi mogla to da ga pita. Samo je slušala njegovu priču
zainteresovano i saosećajno.
Tvrdio je da je želeo da bude slikar od trenutka kad se rodio. Jednog
božićnog jutra, dok još niko nije ustao, naslikao je mural u njihovoj dnevnoj
sobi, a zatim veliki klavir na kauču. Košulja je očigledno bila novija verzija iste
vrste umetnosti. Tog sudbonosnog jutra imao je sedam godina i nije mu bilo
jasno zašto se ono što je naslikao nikome nije sviđalo. Otac ga je istukao, a
majka mu se, kako je objasnio u pomalo nepovezanom i emotivnom govoru,
posle toga teško razbolela. Umrla je sledećeg leta i otada mu je život bio pravi
košmar. Njegovog jedinog zaštitnika i jedine osobe koja ga je prihvatila i volela,
više nije bilo. Nekih večeri mu čak nisu dali ni hranu, kao da je i on umro sa
njom. Slikanje mu je postalo jedina uteha i jedina veza sa majkom, pošto je ona
volela sve što je on radio. Dok je pričao o tome, u njegovim očima zasjale su
suze. Svi ostali su se prema njemu ponašali kao da je lud. Priznao joj je da oca i
braću odavno nije video. Svoju suprugu, Bet, upoznao je kad je bio u Vermontu
na skijanju, pošto je sa osamnaest godina otišao od kuće i slikao u Njujorku.
Oženio se sa devetnaest, kada je slikao i umirao od gladi u Grinić vilidžu. Prema
Lijamovoj priči, ona je naporno radila i otada ga je izdržavala, na žalost njene
porodice. Bili su konzervativni poput njegovih i ni njima se nije dopadao. Mrzeli
su ga zbog nedostatka odgovornosti i nesposobnosti da izdržava njihovu ćerku.
Sa Bet je dobio troje dece, dva dečaka koja sada imaju sedamnaest i jedanaest
godina i devojčicu koja ima pet. Oni su bili jedina svetla tačka u njegovom
životu, kao i Bet, sve dok se prošlog jula nije vratila u Vermont, svojima.
„Šta misliš, hoće li se vratiti?“, zabrinuto ga je upitala Saša. Imao je u sebi
nešto tako nežno i ranjivo, da je imala želju da ga zagrli i uteši. Ipak, iz iskustva
sa drugim umetnicima, znala je da je nemoguće ispraviti sav haos koji su u svom
životu napravili. Činilo se da njegovom odnosu sa porodicom popravke nema, a
verovatno nije ni vredno truda. Ali srce ju je bolelo dok je slušala o njegovom
samotnom detinjstvu, a sada i o supruzi i deci. Činilo se da je izgubljen bez njih.
Saša je osećala da je mnogo toga prećutao. Lijam ju je pogledao, a zatim
odmahnuo glavom. Oklevao je, ali joj je konačno odgovorio.
„Mislim da neće“, činilo se da je prilično uveren u to. Verovao je da je Bet
zauvek otišla,
„Možda bi bilo drugačije kada bi znala da se tvoja finansijska situacija
promenila.“ Iz nekog nepoznatog razloga, želela je da se Bet vrati Lijamu. Nije
bila tako uverena kao Lijam da se Bet neće vratiti. Činilo se da je tužan zbog
njihovog razlaza, ali i da je prihvatio neizbežno. Bili su u braku dvadeset godina
i očigledno im nije bilo lako, posebno njoj. On je delovao kao čovek koji je
zgrešio i kajao se, ali je znao da ništa ne može da promeni.
„Nije u tome bio problem. U finansijama, mislim“, zvučao je sigurno, a Saša
se pitala u čemu li je onda bio problem. Do tada su već jeli pastu i pili izvrsno
francusko vino.
„A u čemu je?“ Možda se nisu slagali oko dece. Saša se pitala je li u tome
problem. A možda je i vreme učinilo svoje.
„U junu sam spavao sa njenom sestrom“, bio je tužan i zvučao je pokajnički,
a Saša je, i pored sveg truda da izgleda ravnodušno, bila zapanjena. Ako ništa
drugo, to je bilo neverovatno glupo - izdati ženu koja je radila gomilu teških
poslova kako bi izdržavala njega i njihovo troje dece dvadeset godina. Iz
Havijerovih priča je znala da je Lijamova supruga dobra žena. Možda Lijam nije
bio tako dobar čovek. Njegovo priznanje je to nagoveštavalo.
„Zašto si to uradio?“ pitala ga je kao što bi pitala svoje dete.
„Neviđeno smo se napili dok su Bet i deca bili van kuće za vikend. Rekao
sam joj kad se vratila. Smatrao sam da će joj Beki reći. Njih dve su bliznakinje.“
 „Identične?“ Sašu je iznenadila njegova priča, ali zvučala je patetično. Ipak,
nije ostala ravnodušna na nju, kao i na prethodnu - o roditeljima i braći. Nije
znala zašto, niti da li to zaslužuje, ali dopadao joj se. I želela je da mu pomogne.
Međutim, zaprepastilo ju je što je prevario ženu. - Za Sašu je to predstavljalo
manjak morala i mnogo ju je uznemirilo. Ipak, posedovao je i tu dečačku
nevinost i naivnost koja je navodila da mu se oprosti, bez obzira koliko je
zgrešio.
„Nisu identične, ali skoro da jesu. Beki me juri već godinama. Sutradan
ujutru nisam mogao da verujem da sam to uradio, ali uradio sam.“ Delovao je
kao da će se rasplakati. Plakao je kad je priznao Bet.
„Jesi li ti alkoholičar?“ pitala ga je Saša tiho. Popio je popriličnu količinu
vina, ali nije delovao pripito.
„Nisam, samo sam glup. Bet i ja smo se dosta svađali u prethodnih godinu
dana. Htela je da nađem posao. Smučilo joj se više da rmbači i gladuje zbog
umetnosti. Roditelji su joj neprestano ponavljali da me ostavi i vrati se kući.
Njen otac je stolar, a majka učiteljica. Misle da je moje slikarstvo budalaština. I
ja sam počeo tako da razmišljam... Sve do danas.“ Zahvalno se osmehnuo Saši.
Bilo mu je teško odoleti. Čak i posle njegovog poveravanja, bilo je teško biti ljut
na njega. On se, jednostavno, glupo ponašao. AU uprkos svemu, imao je
nekakav dečački, neodoljivi šarm. Nije to mogla razumno da objasni, ali osećala
je da je privlači kao osoba, čak i kao muškarac.
„Čime se Beki bavi?“, pitala ga je sumnjičavo.
„Ona je kelnerica u zimskom odmaralištu. Zarađuje neviđeno i neprestano
menja momke. Mene je oduvek želela. A možda sam i ja želeo nju. Ne znam.
Dvadeset godina je dug period sa jednom ženom. Bio sam nevin kad sam se
venčao sa Bet i nikada je do tada nisam prevario.“ Čak je i on bio svestan da je
pogrešio. „Nema izgovora“, rekao je iskreno. „Odvratno je to što sam učinio.“
„Možda će ti oprostiti.“ Saša se, zbog njega, nadala da bi mu Bet oprostila.
Bio je iskren, poseban momak i napravio je jednu grešku, mada ogromnu, za
dvadeset godina braka. Ali ni Bet nije bilo lako da sama izdržava pet duša.
„Mislim da mi nikada neće oprostiti. Celog života je ljubomorna na Beki.
Ona je oduvek bila okružena momcima, a Bet je imala mene, troje dece i posao.
Ja nikada nisam posebno zarađivao. Bet nas je hranila sve te godine i sve vreme
je verovala u mene. Sve dok nisam spavao sa Beki... Pozvao sam nju i decu za
Božić, a ona mi je kazala da podnosi zahtev za razvod. Ne mogu da je krivim.
Ipak, bar ću sada moći da joj šaljem novac. Zaslužila je.“ Bio je pošten, samo
nekako otuđen od stvarnosti, možda zato što je bio umetnik. Čula je mnogo
strasnije priče pre njegove. Međutim, oboje ih je rastužio način na koji se njegov
brak završio. Bila je to velika šteta i ogroman gubitak. Svi su ispaštali zbog
njegove greške.
„Od kada nisi video svoju decu?“
„Otkako su otišli. Nemam novca da odem kod njih. A i njeni bi me verovatno
ubili. Njen otac je prilično nezgodan lik.“
„Da li im je kazala šta se desilo?“
„Ne, Beki im je rekla. I ona me mrzi. Htela je da ostavim Bet i oženim se
njom. Kazala je da je oduvek bila zaljubljena u mene. Sa blizancima se dešavaju
uvrnute stvari. Bet tvrdi daju je Beki celog života vređala. Ona je prelepa, a
nikad nijedan muškarac nije hteo da je oženi. Zatrudnela je sa petnaest godina i
roditelji su je naterali da da bebu na usvajanje. Mislim da joj je tada nešto
kvrcnulo u glavi. Pokušala je da nade sina kad je napunio osamnaest, pre šest
godina. Saznala je da je preminuo dve godine pre njenog poziva od udarca u
glavu. Od tada je sasvim nepredvidiva. Mislim da krivi sebe. Možda mrzi Bet jer
ima troje divne dece. Ne znam. Sve to je prilično komplikovano.“
„Čini mi se da si u junu zašao sa njom u minsko polje.“
„Jesam. Bet kaže da me je Beki navukla. Dvadeset godina je čekala na to. Tri
flaše jeftinog belog vina i u nepovrat ode dvadeset godina braka sa jednom
divnom ženom.“
„Zašto ne odeš u Vermont da razgovaraš sa njom? Mogu da ti dam avans,
Lijame. Svakako sam to nameravala da učinim.“ Delovao je kao da mu treba
novac, čak i pre nego što joj je ispričao da decu nije video šest meseci.
„Prekasno je“, jednostavno je rekao Lijam. „Smuvala se sa tipom sa kojim se
zabavljala u srednjoj školi. Kaže da će se udati za njega čim se naš razvod
okonča. Njemu je prošle godine umrla supruga i ostao je sam sa četvoro dece.
On ima novca, poseduje zimsko odmaralište i voljan je da izdržava ne samo Bet,
nego i moju decu. Bolje joj je to nego da živi u braku sa ćaknutim umetnikom.
Izgleda da i ona tako misli.“ Nije bio srećan zbog situacije u kojoj se nalazio, ali
prilazio joj je sa filozofskog aspekta.
„Jesi li ti ćaknuti umetnik, Lijame?“, pažljivo ga je upitala Saša. U neku ruku
i jeste bio, ali sa druge strane i nije. Ponajviše je bio nezreo, ali u dnu duše
pošten i dobar. Bilo je skoro nemoguće poverovati da je tako lep muškarac u
životu spavao sa samo jednom ženom, osim jedne noći provedene sa njenom
sestrom bliznakinjom. Havijer je tvrdio da je Lijam dobar momak. Saša mu je
verovala, a to joj je govorio i njen instinkt.
„Ponekad jesam“, odgovorio je. „Ponekad samo želim da budem dete. Može
li to da škodi?“
„Zavisi od toga ko može biti povređen. Bet je bila, u ovom slučaju. I tvoja
deca. A čini mi se i ti. Ali i Beki snosi deo krivice.“
„Ona ne mari ni za koga osim za sebe. Takva je oduvek bila.“
„Očigledno.“ Saša je zaćutala. Razmišljala je, a zatim je shvatila da je Lijam
posmatra.
„A šta je sa tobom? Havijer misli da se svet vrti oko tebe. On te obožava.
Retko je momak njegovih godina toliko pažljiv prema majci. Sad dok
razgovaram sa tobom, uviđam da je u pravu. Srećan je što ima tako divnu
majku.“ I Lijam ju je imao, samo ju je prerano izgubio.
„I ja njega obožavam. On je sjajno dete. Kao i njegova sestra. Ja sam vrlo
srećna žena“, Saša se osmehnula Lijamu.
„Možda i nisi toliko srećna. Znam da ti je muž umro prošle godine“, rekao je
saosećajno.
„Jeste“, rekla je mirno, ali oči su joj se ispunile suzama. Bilo joj je neprijatno.
Njena tuga nije bila Lijamov problem i nije želela da ga opterećuje time, niti da s
njim deli svoj bol. „Umro je pre petnaest meseci. Bili smo u braku dvadeset pet
godina.“ I on je njoj bio jedini muškarac u životu. To im je bilo zajedničko, kao i
to što su rano ostali bez majke, što je na oboma ostavilo velikog traga.
„Sigurno ti je teško što si udovica“, rekao je dok su završavali večeru. Nežno
ju je pogledao.
„Jeste. Bolje je nego što je bilo, ali ima dana kada mi zaista bude teško.“
Klimnuo je glavom, razumeo ju je. Zbog svoje gluposti on je izgubio Bet, a njoj
je sudbina uzela Artura. „Ali život teče dalje. Nemaš izbora. Našla sam utehu u
poslu.“
„Ne možeš celu noć da ležiš sklupčana uz svoje slike. Jesi li izlazila sa
nekim?“ To nije trebalo da ga se tiče, ali ona je bila spremna da mu odgovori.
Nije želela da zna koliko je bila ranjiva i usamljena. Treba da deluje snažno ako
namerava da bude njegov zastupnik.
„Nisam. A ti?“ bila je radoznala u vezi sa njim. A i on u vezi sa njom. Posle
svega što joj je ispričao o svojoj porodici i braku, nekako su se zbližili, mnogo
više nego što je očekivala, i nesumnjivo više nego što je želela. Prvi put je
osećala da je privlači umetnik sa kojim je sarađivala, a nije bilo šanse da to sebi
dozvoli. Otvorili su se jedno prema drugom tokom večere. Bili su dvoje
usamljenih ljudi koji su u detinjstvu doživeli veliki gubitak, a kasnije i gubitak
onih koje su voleli. Ali ona nikada ne bi dozvolila da je za njega veže išta više
od toga. Nije imala nameru da pridaje značaj privlačnosti koju je osećala. Bila je
suviše samodisciplinovana i pažljiva po tom pitanju. A ne bi ni njemu dozvolila
da raspiruje bilo kakva osećanja prema njoj, ukoliko su uopšte i postojala, a ne bi
rekla da jesu.
„Ja sam izlazio sa nekolicinom njih“, priznao je Lijam. „Havijer me je
upoznao sa njima.“ Osmehnuo se majci svog prijatelja koja je sada već bila
njegov zastupnik. Ta povezanost koju su oboje osetili, čak i njemu je delovala
smešno. „Jednostavno, ne mogu. To su još samo deca. I gde je tu poenta?! Ja
sam još suviše uznemiren zbog Bet. Bilo je to prošlog leta, neposredno nakon što
je otišla. Više se ne viđam ni sa jednom. Sad kad sam čuo da se udaje, nije mi
svejedno. A i ja se nisam viđao sa ženama koje su mi prijale. Većina onih koja je
spremna da izađe sa slikarem i sama je ćaknuta“, nasmejao se. Iznenada je
delovao zrelo. „A šta je sa tobom? Šta ti tražiš?“
„Ništa. Ne želim da budem jedna od onih patetičnih žena koje očajnički traže
muža. Smatram i da je zabavljanje u mojim godinama odvratno. Tako je grozno i
ponižavajuće.“
„Nije, ako nađeš pravog momka“ rekao je nežno, a ona je samo odmahnula
glavom.
„Našla sam ga. Ali on je umro. Meni ništa više ne treba.“
„To je glupo“, rekao je. „Suviše si mlada da bi se odrekla života. I suviše
lepa. Koliko imaš godina?“ Pretpostavljao je da joj je najviše četrdeset pet, jer je
znao koliko Havijer ima godina. Možda je bila i dve godine mlada ako se udala
sa osamnaest.
„Imam četrdeset osam godina. Dovoljno. Imala sam dvadeset pet predivnih
godina.“
„Možeš da živiš još pedeset. Hoćeš da ih provedeš sama?“, zaprepastio se
njenim stavom. Njoj je bio sasvim normalan. Prihvatila je i pomirila se s tim da
će zauvek ostati sama.
„Želela sam da ih provedem sa njim. I bih, da je ostao živ. Sada više nemam
tu mogućnost. A druge mi ne odgovaraju. Mislim i da nikada neće. Mnogo je
dostojanstvenije povući se nego jurcati unaokolo ni zbog čega.“
„Sigurno je bio sjajan tip ako si ga toliko volela.“ Lijam je bio očaran njom
nakon večerašnjeg razgovora. Bila je divna žena, iskreno mu se dopala i
zaslužila njegovo poštovanje.
„Bio je predivan“, rekla je tužno. „Mnogo smo se voleli. Velika je nesreća što
je umro.“
„Verujem. Ali to je činjenica, Saša. Ti si živa. Da si ti umrla, a on ostao živ,
verovatno bi našao neku drugu. Svima nam je potreban neko koga ćemo voleti.
Život je suviše težak da bi se čovek sam probijao kroz njega.“ Poslednjih šest
meseci bez Bet i dece bili su pravi pakao za njega.
„Nisam sigurna ni da je mnogo lakše kad završiš sa pogrešnom osobom.
Poput Beki. Imala sam sreće prvi put. Mislim da više ne mogu biti toliko srećna.
Što bih rizikovala?“, rekla je zamišljeno.
„Jer možda ponovo budeš imala sreće. Zaslužila si je. Sigurno ne bi bilo isto.
Ne može biti. Ali različitost ne mora biti loša.“
„Ne mogu ni da zamislim da se viđam sa nekim“, rekla je iskreno, dok je
kelnerica spuštala tri male činije sa slatkišima i tanjir sa kolačima. „I to malo što
sam videla, prestravilo me je.“
„Da, i mene je“, nasmejao se apsurdnosti situacije u kojoj su se nalazili. „I ja
radim isto što i ti. Tražim utehu u poslu. Otkako je otišla, nisam prestajao da
slikam.“
„Kod mene deluje“, Saša se osmehnula. Sve dok bude talentovanih umetnika
poput Lijama, ona će imati šta da radi. „Teško je pošto deca više ne žive sa
mnom. U Parizu sam barem bliža Havijeru, a često putujem u Njujork. Ali noću
mi je najteže“, priznala je. On je samo klimnuo glavom.
„I meni. I strahovito mi nedostaju deca. Mislim da im je trenutno bolje bez
mene, a tu je i budući muž njihove majke. Ona kaže da je sjajan tip i dobar otac.
Verovatno mnogo bolji od mene. On je ugledniji i tradicionalniji. Bet kaže da je
to dobro za decu. Nimalo nije ćaknut.“ Videlo se da ga je to bolelo. Ne samo da
je ostao bez žene, već je ostao i bez dece.
„Ti si njihov otac, Lijame. Ne možeš da ih ostaviš. Treba da odeš da ih vidiš.“
„Da“, rekao je neuverljivo, „hoću.“ Uznemirila ju je njegova nesigurnost.
Saša je pozvala restoran pre nego što su stigli i zamolila da ne donesu račun
za sto. Nije želela da se Lijam oseća neprijatno. Kad su pojeli desert i popili
kafu, napustili su restoran i seli u njen automobil. Kazala je vozaču da je od veze
u hotel, a zatim da odveze Lijama. Međutim, kad su stigli do hotela, Lijam joj je
rekao da do kuće može taksijem. Pozvao ju je na piće, ali ona nije bila
raspoložena. Popili su dosta vina i šampanjca. Ona je retko pila.
„Ispratiću te do sobe, pa idem“ rekao je. Uživala je cele večeri u njegovom
društvu i bilo je lepo što je imao ko da je isprati. Osećala je kako je ponovo
obuzima ona poznata usamljenost, a osećao je i on.
Noći su usamljenima bile najteže, a oboje su bili sami. Osmehnula se i
pogledala u njegove cipele dok su se peli stepenicama i ponovo je primetila da
nema čarape. Nije mogla da odoli da ga ne zadirkuje zbog toga, sada kada su se
bolje upoznali. „Nisam mogao da ih nađem“, rekao je postiđeno. „Sem toga, ja
sam umetnik, ne moram da nosim čarape.“ Rekao je to tako samouvereno da je
morala da se nasmeje.
„Ko je smislio to pravilo?“ pitala ga je.
„Ja sam“, ponosno je rekao. „}a sam ćaknuti umetnik. Mogu da radim šta god
hoću.“ Delovao je kao petogodišnjak kada je to izgovorio, a u očima mu se video
nestašluk. Bio je neizlečivo alergičan na svaki oblik autoriteta i kontrole, čim bi
ih osetio.
„Ne, ne možeš da radiš šta god hoćeš. Svi mi moramo da poštujemo određena
pravila.“ Osećala se kao učiteljica kada je to izgovorila, a on se nasmejao.
„Postoji li pravilo u vezi sa nošenjem čarapa?“
„Naravno.“ Palo joj je na pamet da mu pošalje kutiju punu čarapa i košulja.
Očigledno su mu bili potrebni. A možda i pertle zajedno sa njima. Pitala se da li
bi ih nosio. Verovatno ne. Bilo je očigledno da je voleo da bude
nekonvencionalan i stvarao je neka svoja pravila. Tada se zapitala nosi li uopšte
donji veš. Pocrvenela je istog trena kad je to pomislila.
„O čemu razmišljaš?“ primetio je izraz na njenom licu.
„Ni o čemu“, postidela se.
„Razmišljaš. Pitala si se da li nosim donji veš, zar ne?“ Pogodio je, a ona je
ponovo pocrvenela.
„Nisam“, zakikotala se jer je slagala.
„Jesi. Nosim, ako te baš zanima. Uspeo sam da ga nađem. Hoćeš da ti
pokažem?“
„Nema potrebe“, rekla je i nasmejala se.
„Je li ima o tome reči u ugovoru koji sam potpisao? Ako ima, smesta ću ga
pocepati. Niko ne može da mi određuje šta ću da obučem, niti šta ću da radim.“
Bilo je to klasično tinejdžersko buntovništvo. Lijam Elison celog života ide
protiv pravila i ruši zabrane.
„Sad kad si spomenuo, setila sam se da ima“, nastavila je da se šali sa njim i
uživala je u tome. Tada su već stigli do vrata njene sobe.
„Nema“, rekao je tvrdoglavo dureći se. Poput nevaljalog deteta.
„Ima“, rekla je ozbiljno. „U ugovoru stoji da uvek moraš da imaš na sebi
čarape i veš.“
„Ne možeš da me nateraš!“ povikao je.
„Mogu“, rekla je smireno, ali odlučno. Zatim se nasmejao i, na njeno veliko
iznenađenje, nagnuo se ka njoj i poljubio je da je ućutka. Ključevi i tašna iz
njenih ruku tresnuli su na pod. Prestravljeno ga je pogledala. „Zašto si to učinio,
Lijame?“ pitala ga je tiho, zaprepašćena činjenicom da joj se poljubac dopao. U
stvari, previše joj se dopao. Lijam je podigao ključ i polako otključao vrata njene
sobe. Stajao je i gledao u nju. Ona se bez reči okrenula i ušla, ali i on za njom.
Čim su ušli, ponovo ju je poljubio dok je nogom zatvorio vrata. Bila je
preplavljena suprotnim osećanjima.
Želela je da ga zaustavi. Nameravala je. Svim silama se trudila, ali nije
mogla. Najgore je bilo to što nije želela da on prestane, a nije ni on. Neprestano
ju je ljubio, zatim ju je podigao u naručje i nežno spustio na krevet. U sobi je
gorela jedna sijalica. Pružio je ruku i ugasio je. Ništa joj nije rekao. Poljubio ju
je i svukao. Nakon nekoliko trenutaka ležali su na krevetu, nagi, i vodili su
ljubav. Saša nije znala kako se to desilo. Htela je da ga zaustavi, ali nije mogla.
Nije želela da prestane.
Želela je upravo to što su radili, a želeo je u on. Bili su dvoje gladnih i željnih
koji su našli jedno drugo i nisu mogli da se razdvoje. Snaga koja ih je spajala
bila je suviše velika da bi mogli da joj se odupru. Iako su bili sasvim različiti po
pitanju stila života i izgleda, osetili su da su srodne duše. Bili su potrebni jedno
drugom u samoći koja ih je pritiskala. Privijali su se jedno uz drugo dok konačno
nisu ostali bez daha, ležeći zagrljeni. Ona ga je posmatrala u mraku, u neverici
da se maločas desilo to što se desilo, a on joj se osmehivao nežnošću
zaljubljenog muškarca.
„Mislim da sam zaljubljen u tebe“, rekao je tiho, a u njenim očima su se
pojavile suze. Mislila je da nikada više neće čuti te reči, a on ih joj je rekao, iako
su se malo poznavali. A opet, negde u svom srcu imala je osećaj da ga dobro
poznaje. Osećala je njegovu usamljenost iz detinjstva i mušku ranjivost.
„To je nemoguće, ti me ne poznaješ“, rekla je tiho, a jedna suza joj je lagano
skliznula niz obraz. To je bila suza za Artura, zatim je skliznula sledeća - za
Lijama, a potom za nju.
„Moguće je. Sem toga, poznajem te. I želim da te još bolje upoznam.“ Te
večeri joj je rekao mnogo toga o sebi i želeo je da sazna mnogo više o njoj.
„Ovo je suludo, Lijame.“ Naslonila se na lakat i pogledala ga, a on je nežno
brisao njene suze koje su se presijavale na mesečini. Sve što je radio bilo je
nežno, brižljivo i prijatno.
„Možda jeste suludo“, priznao je, „a možda nam je oboma potrebno. Znam da
meni jeste. A mislim da je i tebi.“
„Šta? Seks?“ zvučala je uvređeno. Nije imala nameru da bude avantura za
jednu noć, poput Beki. Sem toga, to je bilo besmisleno. Ona je bila njegov
zastupnik, a ne devojka. Bili su stranci sve do danas. I još uvek su. Šta se to
dešava sa njom? Prepustila se toku nepoznatih voda, struja jača od nje ju je
nezadrživo vukla ka njemu i nije mogla da joj se odupre.
„Nije u pitanju seks, Saša. I ti to znaš. Ili, nije u pitanju samo seks. Mada je
bio prilično dobar.“ U stvari, bio je sjajan. Izvrstan, ako se uzme u obzir da se
nisu poznavali.
„Nije moguće da je to ljubav. Mi se i ne poznajemo.“
„Nadam se da ćemo se upoznati“, rekao je nežno. On je, pre svega, bio jedna
ljubazna osoba i vrlo privlačan muškarac. I suviše za njegovo dobro, ali i za
njeno. Neodoljivo ju je privlačio. Shvatila je da se to desilo onog trenutka kad su
se sreli. Pokušavala je to da ignoriše, ali bezuspešno.
„Ovo je nemoguće“, ponovila je. „Ja sam tvoj zastupnik i devet godina sam
starija od tebe.“
„Pa šta? Postoje li pravila i u vezi sa tim?“ Njemu godine nisu bile bitne.
„Da, imam pravila i u vezi sa tim. ja ne spavam sa onima sa kojima
saradujem. Nikada nisam, i nemam nameru ni sada“, rekla je ozbiljno, ali više
kako bi podsetila samu sebe.
„Mislim da si upravo to uradila. Sem toga, tada si bila udata. Pravila su sada
drugačija.“
„Pa treba da počnem da spavam sa saradnicima? Ne verujem, Lijame.“ Bila
je ljuta na sebe, ali pre nego što je stigla išta da kaže, on ju je ponovo poljubio i
nežno je milovao. Osećala je jezu svuda gde bi prošao prstima. Činilo joj se da
zbog njega gubi razum. Ovog puta čak nije ni pokušala da ga zaustavi, Želela ga
je više nego prvi put. Posle strasti, legla je u njegovo naručje i zaplakala. Ovog
puta bile su to suze olakšanja. Privio ju je uz sebe i zagrlio. Osećala je kako je
brana u njoj popustila i kako su je preplavile emocije.
„Volim te, Saša. Ne poznajem te, ali te volim. I znam da ću te vremenom
zavoleti još više. Samo mi pruži priliku“, molio ju je. Želeo ju je više nego što je
ikada ikoga želeo. Čak i Bet.
„Ovo više nikad ne sme da se desi“, prošaputala je dok mu je ležala na
grudima, a on se samo nasmejao.
„Obećavam da ću sledeći put nositi čarape“, rekao je, ne puštajući je iz
zagrljaja.
„Ozbiljna sam, Lijame“, kazala je dok je u njegovom naručju tonula u san.
„Znam da jesi, Saša... Znam... Svakako te volim.“ Spustio je poljubac u njenu
kosu razasutu po jastuku, osmehnuo se dok ju je grlio i zaspao. To je bila prva
prijatna noć koju su posle nekoliko meseci oboje doživeli.
 6.

Sunčeva svetlost koja je ušla u hotelsku sobu probudila je Sašu i Lijama oko
devet sati narednog jutra. On se prvi probudio i ostao da leži zagrlivši je. Kao da
je osetila da je posmatra, Saša se trgla. Osećala je njegove ruke kako je grle dok
mu je bila okrenuta leđima i u prvi mah nije znala čije su. Tada se setila.
Zažmurila je i zaječala.
„Dobro jutro, Uspavana Lepotice“, rekao je nežno i privio je bliže. Lagano se
okrenula i pogledala ga. Samo što im se nosevi nisu dodirivah. I ujutru mu je
bila lepa podjednako koliko i sinoć. Srce ju je štrecnulo kad su im se pogledi
sreli. Nije mogla da veruje šta je uradila. Samo dok ga je gledala, tako lepog i
nagog, sa plavom kosom koja mu je padala na ramena i osećala toplinu njegovog
tela pored svog, znala je da je sasvim sišla s uma.
„To se nije desilo“, rekla je ozbiljno. Ali nije mogla da natera sebe da ustane
ili se barem odmakne od njega. Želela ga je još više.
„Jeste“, nasmejao se neverovatno zadovoljan sobom. Pomislila je kako nikad
nije videla lepšeg muškarca.
„Ne možemo ovako, Lijame. Ovo je nemoguće.“ Nikad neće biti moguće. On
će uvek biti devet godina mlađi od nje, što joj je smetalo, bez obzira što njemu
nije nimalo. Sem toga, bio je umetnik koga je ona zastupala. Čak i kad bi odbila
da ga zastupa, opet bi bio suviše mlađi od nje. Ta razlika u godinama više se
ogledala u njegovom izgledu i ponašanju nego u datumima njihovih rođenja. A
nije mogla da odbije da ga zastupa samo zato što je bio lud. I to sasvim. I ona se
sad osećala ludom. Bila je gladna ljubavi, društva, pažnje, čak i seksa. Ipak, to
nije bio izgovor za ono što je uradila. Bila je ljuta na sebe, čak pomalo i na
njega. Ali ne toliko da bi ustala iz kreveta. Ni sada, ni sinoć.
„Nije nemoguće, osim ako ti ne želiš da bude. To si sama rekla sinoć
neposredno pre nego što smo drugi put vodili ljubav.“
„Nisam bila pri sebi. Vadim se na privremenu neuračunljivost“, rekla je, legla
na leđa i ostala da gleda u tavanicu, izbegavajući da ga pogleda. Tako joj je
prijalo samo da leži pored njega i ponovo se oseća kao žena. Ipak, to je bilo
zabranjeno voće, i znala je da više ne sme da ga proba. „Imaš li pojma koliko je
ovo suludo?“, okrenula se ka njemu. Oči su mu bile zelene i ogromne, a crte lica
nesavršene taman toliko da liči na muškarca. Mogao bi da glumi nekog seksi
dasu na filmu. Bila mu je potrebna mlada starleta sa kojom bi glumio, a ne žena
njenih godina. Ona je toga bila svesna, dok on nije, ih nije želeo da bude. Ona je
znala za oboje.
„Nije nimalo, Saša. Ti si žena, ja sam muškarac. Dopadamo se jedno drugom,
oboje smo usamljeni. Imamo ista interesovanja, oboje živimo za umetnost. Šta je
tu pogrešno?“
„Sve. Izgledam i osećam se dovoljno starom da ti budem majka. Ti si prijatelj
mog sina. Ja sam tvoj zastupnik. Je l' dovoljno za početak? Sem toga, ti i dalje
voliš svoju suprugu.“ Ni najmanje nije posumnjala u to prethodne večeri kad joj
je ispričao priču o Bet i njenoj zloj sestri bliznakinji.
„Ne izgledaš kao da bi mogla majka da mi budeš. Izgledaš odlično i samo
devet godina si starija od mene. Pa, šta? I više nisam zaljubljen u svoju ženu.
Sem toga, ona više nije moja žena. Razvodimo se. Ti i ja smo slobodni kao ptice
na grani, usamljeni kao u pustinji i punoletni. Za mene zvuči moguće. U čemu je
tvoj problem?“ Delovao je pomalo nervozno.
„Ja i dalje volim svog supruga“, rekla je tužno, ali se ovog puta nije
rasplakala, Lijam je kratko oklevao pre nego što je odgovorio. Prstom joj je
prešao preko obraza.
„Saša, njega više nema. Ti si živa, on to više nije.“ Ona im je to oboma
dokazala prethodne večeri. „Imaš pravo da budeš srećna s nekim. Sa mnom ili sa
nekim drugim. Ne možeš više da se skrivaš. To nije u redu.“
„Mogu.“ Okrenula mu je leda, ali ipak nije ustajala iz kreveta. Nije mogao da
vidi da li je plakala, ali ju je zagrlio i privio se uz nju.
„Saša, znam da ovo zvuči suludo. Jedva se poznajemo, ali mislim da te
volim. Imam osećaj da sam celog života tebe čekao.“
„Jeste suludo“, prošaputala je i dalje okrenuta leđima. Ipak, zvučalo je istinito
to što je rekao, čak i njoj, iako je smatrala da je sasvim besmisleno. „Previše smo
popili. Sve je to od vina.“ Pokušala je da umanji značaj onome što se desilo, ali
nije ubedila ni njega ni sebe.
„Šta god da je, želim još! Što ne bi pustila da ide svojim tokom, pa ćemo
videti šta će biti dalje?“, pitao ju je.
„I šta onda?“ ponovo se okrenula ka njemu. Zaista ju je mučilo to što su
uradili. „Kuda bi ovo moglo da vodi? Treba ti neko tvojih godina. Ja sam starija
od tebe i zastupnik sam ti. Konzervativna sam, ti nisi. Bili bismo predmet
podsmeha u Parizu.“ Posebno ako bi se negde sa njom pojavio bez čarapa i u
ofarbanoj košulji. Ona je bila ugledna ličnost i vodila je ozbiljan život, a Lijam
nije. Bio je upravo onakav kakvim je sam sebe opisivao - ćaknuti umetnik - i
Havijerov prijatelj. Njena deca bi bila preneražena kada bi saznala, upravo kao
što je ona sada.
„Ne želim neku mojih godina, Saša! Želim tebe!“ Nakratko se zamislio, pa se
ponovo okrenuo ka njoj: „Da li bih te ja osramotio?“
„Mogao bi“, rekla je iskreno, „ali neću ti pružiti priliku za to. Izgledala bih
kao luda matorka željna seksa, Lijame. Ovo nikad ne bi moglo da uspe.“
„Moglo bi. Mada, delimično si u pravu. Jesi željna seksa, ali nisi kida, matora
ili ne.“
„Jesam“, kazala je tužno. Poljubio ju je da je ućutka i razvedri. Nije je mogao
oraspoložiti, ali reagovala je na njegov dodir, i protiv svoje volje. To je bilo jače
od nje. Nikad ništa slično u svom životu nije iskusila, čak ni sa Arturom, koga je
iskreno volela. Ali, kako je Lijam rekao - njega više nije bilo. A Lijam je bio tu.
Tela su im se ispreplitala. Tiho je zaječala od zadovoljstva kada je ponovo počeo
da vodi ljubav s njom.
Bilo je petnaest do deset kada su se konačno umirili, ležeći izmoreni i bez
daha jedno drugom u naručju.
„Gospode!“, rekla je kad je videla koliko je sati. „Havijer samo što nije
stigao. Dogovorili smo se da doručkujemo zajedno.“ Lijam se nasmejao.
„Bolje da se čistim.“ Odmakao se od nje, ustao i pogledao je. „Nikad u životu
nijednu ženu nisam želeo više. Kad mogu da se vratim?“
„Nikada“, rekla je ozbiljno. „Posle doručka idem na aerodrom. Lijame,
ozbiljno, ne možemo nastaviti s ovim.“ Međutim, to je trebalo sebi da kaže.
„Neću dozvoliti da do ovoga ponovo dođe.“
„Onda si budala“ rekao je tužno, „a ne verujem da jesi. Pozvaću te večeras.“
„Lijame, nemoj, ja želim da te zastupam. Ti si sjajan umetnik i mogla bi te
čekati velika budućnost. Hajde da se usredsredimo na to, nemojmo tvoje
mogućnosti dovoditi u opasnost.“
„Ti to hoćeš da mi kažeš da mi nećeš biti zastupnik ako budemo ljubavnici?
Ako je tako, pusti galeriju i ugovor. Ti mi značiš mnogo više.“ Bile su to snažne
reči, a on je zaista tako mislio.
„Ti si lud“ rekla je, uspravila se i pogledala ga.
„Moguće. Moja porodica misli isto.“ Oblačio je pantalone i košulju. Nije
imao vremena da se istušira. Znao je da mora da ode pre nego što Havijer stigne
ili mu ona nikada neće oprostiti. „Odluka je na tebi, Saša“ rekao je pogledavši je
dok je sedela na krevetu na kome su tri puta vodili ljubav. Najbolja tri puta u
njenom životu. Ali nije mogla da donosi odluke zasnovane na seksu. Osećala se
kao da je sasvim izgubila razum.
 Znala je da mora da se osvesti. I to brzo.
„Nemoj me zvati“, izgovorila je trudeći se da zvuči kao da to zaista misli.
Želela je da misli tako, znala je da mora. Šta god da je ovo, mora da se završi pre
nego što je počelo. „Kontaktiraću sa tobom u vezi sa poslom.“
„Možemo da imamo i jedno i drugo“, dodao je razumno, a ona je odmahnula
glavom kad se on sagnuo ponovo da je poljubi. Stajala je naga pred njim,
zaprepašćena koliko joj nimalo nije bilo neprijatno. Nakon razgovora za
večerom i vođenja ljubavi, imala je osećaj da ga poznaje čitav život. Bila je
sasvim opuštena sa njim.
„Ne, ne možemo i jedno i drugo“, rekla je očajnički. „Neću ti biti i zastupnik
i ljubavnica.“ Takođe, smetalo joj je to što je starija od njega. To nikada nije
radila, pa neće ni sada.
Poljubio ju je i otišao ne rekavši ni reč. Ostala je dugo da gleda u vrata,
plašeći se onoga šta bi moglo da se desi, rešena da podigne zidove između njih.
Od tog trenutka, kazala je sebi, ona je samo njegov poslovni zastupnik i ništa
više. Požurila je da se istušira. Kad je izašla, telefon je zazvonio. Uplašila se da
nije Lijam, ali bio je Havijer. Javljao joj je da kreće iz stana i da će biti kod nje
za pet minuta.
„Odlično, dušo!“ rekla je smireno dok su joj ruke drhtale. „I ja kasnim.
Vidimo se u predvorju za petnaest minuta.“
„Jesi li obavila sve telefonske pozive?“, Havijer je zvučao raspoloženo.
Sigurno se lepo proveo prethodne večeri. Zadrhtala je pri pomisli šta bi rekao za
svoju majku kad bi znao šta je uradila. Osećala se kao najgora razvratnica.
„Koje pozive?“ pitala je rasejano. „A...da... naravno... Samo malo kasnim.
Vidimo se ubrzo.“ Spustila je slušalicu i sela na krevet, drhteći. To što je uradila
bilo je suludo. Ali ludilo mora da prestane. Ona je bila osetljiva osoba, a Lijam
nevaljali dečak u telu muškarca koji je odbijao da odraste. Podsetila se, kako bi
znala za ubuduće, da je prevario ženu sa njenom rođenom sestrom. Koliko god
da je lep, ponašao se kao neodgovorni klinac i ponosio se time. Ona mora da se
ponaša zrelo. Lijam je za to bio nesposoban.
Ubacila je u torbu stvari koje je ponela u London, na brzinu se obukla,
očešljala i našminkala. Petnaest minuta kasnije stajala je u predvorju kad je njen
sin stigao, lep i mlad. Njegov hod, samopouzdanje i način oblačenja istog trena
su je podsetili na Lijama. Slično su se odevali, ponašali i delili su slične stavove.
Dva mlada, divlja momka.
„Izgledaš srećno“, rekao je Havijer zadovoljno. „Nikada te nisam video sa
spuštenom kosom. Lepo ti stoji, mama.“ Prestravljeno je shvatila da je
zaboravila da je veže. Toliko je žurila da nije ni primetila. Bio je to jasan znak
njoj, ali i Havijeru, da se nešto promenilo. Bilo je vreme da skupi kosu. I to brzo.
„Hvala ti. Žurila sam.“
„Trebalo bi češće da nosiš puštenu kosu, mama. Kako je bilo na večeri sa
Lijamom?“
„Fino... zabavno... ne... u stvari, nije... on je pomalo šašav, zar ne? Pojavio se
bez čarapa i pertli u košulji koju je lično oslikao.“ Ako ga bude učinila smešnim
pred Havijerom, možda će i pred sobom. Ipak, osećala se kao izdajnik kad je to
izgovorila.
„Daj, mama! On je fin momak. Pa drugi umetnici koje zastupaš izgledaju
mnogo gore“, rekao je Havijer, a ona je pomislila kako nikada nije spavala ni sa
kim od njih. Ali, sa Lijamom je bilo drugačije. Niko u njoj nije izazivao osećanja
koja je izazvao on samo kad bi ga pogledala. Osetila je međusobnu privlačnost
čim su se sreli i bila je svesna da je nije umislila. Pokušala je da porekne, ali nije
mogla. Ispostavilo se da je bilo mnogo više od umišljanja. I gore. Bilo je stvarno.
Doručkovali su u hotelskom kafeu. Ona je pila čaj i samo posmatrala hranu
na svom tanjiru. Nije imala apetit. Havijer je ispraznio svoj tanjir - ali i njen.
Crkavao je od gladi.
Ceo sat su proveli u neobaveznom ćaskanju i mahnuo joj je kad je krenula na
aerodrom, dok se ona pitala hoće li se tog dana videti sa Lijamom i šta li će ovaj
reći Havijeru. Ubila bi ga kad bi nešto neprikladno rekao njenom sinu. Ali,
verovala je da on to neće uraditi. Nije bio zao i okrutan, samo neodgovoran i
nezreo za svoje godine. Veoma nezreo. Kao da je bio Havijerovih godina.
Primorala je sebe da ne misli o njemu dok je išla ka aerodromu i izvadila je
dokumenta iz aktovke.
Nije mogla da se koncentriše ni na jednu jedinu reč. Buljila je u ugovor na
kome je stajao njegov potpis, žurno stavljen u „Harijevom baru“. Na tren je
pomislila da ga pocepa. Ali nije mogla to da mu uradi. Dao joj je oba primerka;
setila se da treba da mu vrati jedan kad stigne u Pariz. Ostavio joj je broj svog
mobilnog telefona, ali ni za šta na svetu ga ne bi pozvala. Njemu svoj broj nije
dala, ni kućni, niti broj mobilnog telefona. Imao je samo broj telefona galerije u
Parizu i nadala se da neće zvati i tražiti je. Ako bude zvao, prebaciće vezu
nekom drugom. Bilo kome. Samo ne sebi. Nije želela da ponovo čuje njegov
glas, bar na izvesno vreme. Bio je dubok, seksepilnog prizvuka, ali je posedovao
i nežnost koja ju je razdirala. Odmah ju je zapazila. Dopadao joj se njegov glas,
ali i sve ostalo, osim njegovog ponašanja. Poslednje što joj je trebalo u tim
godinama bilo je da se petlja sa samozvanim ćaknutim umetnikom koji se
ponašao kao delinkvent. Istina je bilo ono što mu je rekla tog jutra. Ukoliko bude
bila sa njim u vezi, postaće predmet ismevanja u Parizu, čak i u Njujorku.
Morala je da sačuva ugled. Lijam nije. On nije mario ni za svoj ugled, a kamoli
za njen. Vezom sa Sašom nije imao šta da izgubi. A ona je mogla da izgubi sve, a
što je najvažnije - poštovanje svoje dece, kolega i prijatelja. Bila je savršeno
svesna toga dok je ulazila u avion na aerodromu Hitrou. Bio je to vanserijski
incident, sasvim suludo iskustvo i nije bilo govora da će dozvoliti da se ponovi.
Nikada. Dok je avion sletao na pariški aerodrom, obećala je sebi da će ostati
pribrana.
Bilo je četiri sata kad je ušla u svoju kancelariju. Nasuprot londonskom
suncu, u Parizu je padala kiša kad je stigla. Teško je našla slobodan taksi na
aerodromu i bila je mokra stigavši u kancelariju. Bilo je to osvešćenje nakon
iskustva koje je imala u Londonu.
„Gospode, grozno izgledaš!“ kazao joj je Bernard, upravnik njene galerije,
kada su se sreli u hodniku. „Skroz si pokisla. Idi kući i presvući se pre nego što
se razboliš, Saša.“
„Odmah ću, samo da okrenem nekoliko brojeva telefona.“ Osmehnula se
Bernardu kad je primetio, uprkos mokroj kosi i odeći, da je izgledala mnogo
bolje, onako kako odavno nije. Prvi put posle više od godinu dana bila je srećna i
opuštena. Očigledno joj je prijala poseta sinu. „Nego, imamo novog slikara. On
je Havijerov prijatelj iz Londona. Potpisao je ugovor, treba da mu pošaljemo
kopiju. Mladi Amerikanac. Fenomenalni su mu radovi.“
„Odlično. Jedva čekam da ih vidim.“ Saša je volela dela savremene umetnosti
više od Bernarda. Poput Sašinog oca, Bernard je bio tradicionalista, ali je
izuzetno poštovao Sašin ukus i oko za nove umetnike. Mogla je da oseti šta će
biti traženo.
„Rekla sam da ćemo ga predstaviti izložbom u Njujorku.“ Klimnuo je
glavom dok su išli ka svojim kancelarijama. Kad je Saša ušla u svoju, sačekalo
ju je iznenađenje. Na njenom stolu stajao je ogroman buket crvenih ruža.
Laknulo joj je kad je videla da sekretarica nije otvorila karticu. Sama činjenica
da su ruže bile crvene delovala joj je lično, pa nije otvorila kovertu, na Sašino
olakšanje, kad je videla ko joj ih je poslao. Nije želela da njene kolege
posumnjaju da ima tajnog ljubavnika. Nije ga imala. Pogrešila je, ali će ispraviti
svoju grešku.
Na kartici je stajalo: „Moguće je. Volim te, Lijam“ Pocepala ju je na sitne
komadiće i bacila ih u korpu za otpatke, postidevši se. Ko zna koliko su ga
koštale te ruže, a ona je znala da on nema novca. Bila je dirnuta i u iskušenju da
ga pozove, ali je naterala sebe da to ne radi. Zaklela se da se neće čuti sa njim i
nameravala je da se drži toga po svaku cenu.
Umesto da ga pozove i zahvali mu se za cveće, napisala mu je učtivu
zahvalnicu koja je zvučala tako kao da mu je pisala baka ili zastupnik prodaje
njegovih slika. U njoj nije bilo ničega ličnog. Dala ju je sekretarici zajedno sa
kopijom ugovora, brojem njegovog mobilnog telefona i adresom. Kazala joj je
da otvori dosije Lijama Elisona, jer je on njihov novi saradnik.
„Cveće je predivno“, rekla je Judžin. Saša joj je objasnila da ih je poslao
siromašni umetnik u znak zahvalnosti za saradnju. Međutim, Saša je delovala
srećno kako odavno nije. Bila je u velikoj depresiji nakon Arturove smrti. A sada
joj je korak bio veseo. Bila je opuštena kad se vratila sa kraćeg puta u London.
U šest sati uveče Saša se vratila u svoje krilo kuće zadovoljna što Lijam nije
pokušao da je pozove. Skuvala je sebi čaj i supu. Okupala se u kadi punoj tople
vode, pokušavajući da ne misli na njega, što nimalo nije bilo lako. Juče je u to
vreme večerala sa njim u „Harijevom baru“. Još snažnije se naprezala da se ne
seća onoga što je usledilo posle večere kad su se vratili u hotel.
Iz sna ju je trgao zvuk telefonskog zvona koje se oglasilo u ponoć. Bila je to
Tatjana. Tog jutra se zaposlila. Radiće u redakciji za modu jednog njujorškog
časopisa. Bila je srećna i uzbuđena, a zatim, kad je ispričala sve svoje novosti,
konačno je upitala majku: „Kako je bilo u Londonu?“
„Zabavno.“ Naterala se da potisne misli o Lijamu. „Videla sam se sa
Havijerom i slikarima.“
„Kakav je Havijerov prijatelj?“
„Koji prijatelj?“ uspaničila se Saša.
„Mislila sam da je Havijer hteo da te upozna sa jednim svojim prijateljem, da
pogledaš njegove radove.“
„A, taj prijatelj“, rekla je Saša s olakšanjem. „Dobar je, potpisali smo
ugovor.“
„Znači da je stvarno dobar. Biće to prekretnica za njega.“
„Zaista hoće. Predstavićemo ga naredne godine izložbom u Njujorku“, trudila
se da zvuči profesionalno i ozbiljno.
„Kladim se da je bio oduševljen.“ I Tatjanu su umetnici neprekidno
preklinjali da ih upozna sa majkom. To ju je oduvek nerviralo. Nije želela da je
iko iskorišćava da bi došao do Saše. Havijer je bio mnogo opušteniji po tom
pitanju. „Kad dolaziš u Njujork?“
„Tek za nekoliko nedelja. Imam dosta posla ovde.
Ali ti možeš da navratiš za vikend kad god hoćeš.“ Saša je volela da provodi
vreme sa svojom decom.
„Ne volim kad je tu kiša. Ćula sam se sa drugaricom koja se juče vratila iz
Pariza. Kaže da je vreme grozno.“
„Jeste“, priznala je Saša. „U Londonu je bilo sunčano.“
„Kažu da će sutra ovde padati sneg. Razmišljam da ovog vikenda odem na
skijanje.“
„Budi pažljiva na putu. Kad počinješ da radiš?“ Saša je zevnula, bilo je kasno
u Parizu, a u Njujorku je bilo tek šest sati po podne.
„Sutra!“, Tatjana je zvučala uzbuđeno i Saša je na tren osetila kako joj zavidi.
Za nju je život tek počinjao. Saša je imala osećaj da se njen završava. Sve njene
najbolje godine bile su iza nje. Deca su joj odrasla. Artura više nije bilo. Nije
imala čemu da se raduje osim poslu i unucima jednog dana. Kad se pozdravila sa
ćerkom i legla u krevet, osećala se kao starica. Nije mogla da prestane da misli o
Lijamu. Baš je lepo od njega što joj je poslao ruže. I budalasto. Moguće je -
napisao je na kartici koju je ona pocepala. Znala je da nije.
Nemirno je spavala te noći, misleći na njega, ali je u kancelariji bila u devet
sati ujutru. U Londonu je bilo osam. Pitala se šta li je Lijam radio i hoće li
pokušati da je pozove. Bila je subota, nije joj bio radni dan, ali nije imala šta
drugo da radi. Odbila je nekoliko poziva za poslovne ručkove i zabave tog
vikenda. Vreme je bilo očajno, a bilo je i suviše depresivno da sedi kod kuće.
Pozvao ju je u četiri sata tog popodneva, ali ona nije preuzela poziv. Zamolila
je mladu ženu koja je radila u galeriji da mu kaže da je izašla i da u ponedeljak
pozove Bernarda. Bernard nije radio preko vikenda. Imao je suprugu, troje dece i
kuću u Normandiji u koju su odlazili vikendom. Dok je Artur bio živ, ni ona
vikendom nije radila. Sada je jedino poslom mogla da upotpuni svoje samotne
sate. Od Arturove smrti, vikendi su joj postali prava noćna mora.
U šest su zatvorili galeriju, a Saša se kući vratila u sedam. Ponela je gomilu
časopisa koji su se bavili umetnošću i upalila svetio kad je ušla. Bilo je vreme
večere, ali ona nije bila gladna. Dok je spremala čaj, podsetila se da je
besmisleno da razmišlja o Lijamu. Neće joj doneti ništa osim tuge i jada. Dok je
sipala čaj oglasilo se zvono na vratima. Pretrčala je dvorište do velikih drvenih
vrata, a nije imala pojma ko stoji iza njih. Niko joj nikada noću nije pozvonio.
Pogledala je kroz špijunku ne videvši nikoga, zatim je pritisnula dugme da
otvori ogromna, bronzana vrata. Možda je neko nešto ostavio ispred njih. Kada
je promolila glavu ugledala je Lijama kako stoji na kiši koja je pljuštala. Nosio
je malu torbu u ruci, a na sebi je imao duksericu i farmerke. Bio je u kaubojskim
čizmama, a njegova duga plava kosa slepila mu se uz lice. Posmatrala ga je bez
reči, kao i on nju. Zatim je Lijam ušao u dvorište da se konačno skloni od kiše.
„Rekla si mi da te ne zovem iz Londona“, osmehivao se. „I nisam. Zvao sam
te iz Pariza. Pretpostavljao sam da ću te u ovo doba zateći kod kuće.“
„Otkud ti ovde, Lijame?“ bila je više uzrujana nego ljuta. A negde u dubini
duše i uplašena. Malo je falilo da se sve otrgne kontroli.
„Došao sam da te vidim.“ Bio je kao veliko dete. „Od juče ne mislim ni o
čemu drugom osim o tebi. Pa sam pomislio da bih mogao da dođem da te vidim.
Nedostajala si mi.“ I on je nedostajao njoj, ali to je bio rizik koji sebi nije smela
da dopusti.
„Ruže su bile prelepe“ rekla je učtivo.
„Bile? Bacila si ih?“, razočarao se.
„Naravno da nisam, ostale su u kancelariji.“ I dalje su stajali pod natkrivenim
delom dvorišta. „Rekla sam sekretarici da mi ih je poslao naš novi umetnik.“
„Zašto išta moraš da joj objašnjavaš? Ti si slobodna žena.“
„Niko nije slobodan, Lijame. Barem ja nisam. Imam posao, decu, zaposlene,
klijente, odgovornosti, obaveze, ugled. Ne mogu da se ponašam kao zaljubljena
klinka.“ Više je govorila sebi nego njemu.
„Zašto? Nego, mogla bi da pustiš kosu, prijala bi ti promena.“ Isto to joj je
rekao i njen sin kada ju je u Londonu video sa puštenom kosom. Lijam ju je, iz
nekog razloga, izbacivao iz ravnoteže, a ona to nije želela. Neće odbaciti ceo
svoj život i napraviti budalu od sebe time što će se zaljubiti u ovog nezrelog
muškarca. „Mogu li da te izvedem negde na večeru?“, pitao ju je. Iznenada se
setila neprijatnosti koju je doživela kad je sa Gonzagom de Sent Melorijem pre
mesec dana izašla na večeru, kada je očekivao da spava sa njim da bi mu prodala
sliku. Koliko je to bilo ponižavajuće i uvredljivo. Ovo nije. Možda jeste bilo
blesavo, ali je bilo iskreno i nimalo uvredljivo. Gonzago nije mogao da se poredi
ni u čemu sa ovim ćaknutim umetnikom, kako je sam sebe voleo da nazove.
„Uđi, a ja ću nešto da spremim. Vreme je grozno da bismo nekuda išli.“
Krenula je ka kući čija su vrata još uvek stajala otvorena. „Gde si odseo?“
nervozno ga je upitala. Ako bude rekao kod nje, neće ga pustiti da uđe.
„U jednom hostelu blizu Trga Vož. Tamo sam bio prošlog leta.“ Klimnula je
glavom i povela ga ka dnevnoj sobi. Kuća je bila iz osamnaestog veka, kao i
nameštaj. Krasila su je savremena i moderna umetnička dela. Bila je to rizična
kombinacija koju je malo njih moglo i umelo sebi da priušti. U sobi je stajao
ogroman kamin koji je ona renovirala belim mermerom. Samo jedna lampa je
osvetljavala prostoriju, visoka, srebrna, koju je davno kupila u Veneciji. Visoki
svećnjaci stajali su svuda po sobi, ali ih nikada nije palila, bilo joj je suviše
komplikovano. Prošli su kroz dnevnu sobu i trpezariju i ušli u kuhinju koja je
bila izuzetno prostrana, opremljena francuski, stilskim nameštajem, ogromnim
mermernim stolom i delima uglednih slikara koja su se nalazila na svakom zidu.
Preovladavale su žuta i narandžasta boja, što je stvaralo iluziju sunca u prostoriji.
Na stolu je stajao veliki beli venecijanski svećnjak koji je upalila. Prostorija je
bila topla i prijatna. Kad je Artur bio živ, u njoj su umeli da sede satima. Koristili
su je kao dnevnu sobu. Stolice su bile obložene mekom braon kožom. „Saša...
ovo je prelepo! Koje to uredio?“
„Ja sam“, osmehnula mu se. „Pomalo je neobično. Ostali deo kuće mnogo je
formalniji.“ Kao i galerija i krilo kuće u kome je živeo njen otac. Antikviteti i
slike koje je posedovao bili su izuzetni. Ah Saši se više dopadao njen deo kuće.
Lijam je bio impresioniran. Osećao se kao kod kuće.
Stavila je supu na šporet i ponudila mu kajganu, što je on zahvalno prihvatio,
priznavši da je gladan. Od ručka ništa nije stavio u usta.
„Mogu da spremim pastu, ako hoćeš“, ponudio se. Saša je oklevala, a zatim
je klimnula glavom. Nahraniće ga, prekoriti što se tako pojavio na njenim
vratima i poslaće ga nazad u hostel. Šta će posle, njegova je stvar. Neće se ona
time baviti.
Oboje su bili zauzeti spremanjem hrane i pola sata kasnije sedeli su za
kuhinjskim stolom i raspravljali se oko dva umetnika koje je Saša zastupala. On
je smatrao da je jedan od njih izvrstan, da obećava, da je vredan mogućnosti koju
mu je pružila. Za drugog je kazao da je bezvredan i netalentovan i da se sramoti
što ga zastupa. Po Lijamovom mišljenju, njegov stil je bio imitatorski, napadan i
prenaglašen, pretenciozan. „Ne mogu da ga podnesem. On je pravi kreten.“
Lijam je imao isključivo mišljenje o mnogo čemu.
„Jeste“, složila se Saša. Ni njoj se nije dopadao. „Ali njegova dela se prodaju
i muzeji ih vole.“
„Šlihtaju mu se zbog novca njegove žene.“ Tada ju je vragolasto pogledao.
„Verovatno će i o meni jednog dana ljudi tako pričati, ako ti i ja završimo
zajedno.“ Način na koji je to rekao naterao ju je da zadrhti.
„Ne brini, nećemo. Ti nikad nećeš imati takvu vrstu problema.“ Bila je tužna
dok je to govorila. „Eto još jednog razloga da ne završimo zajedno', kako ti
kažeš.“
„Nisi primetila“, rekao je i povukao mokru nogavicu svojih farmerki, a
potom uz malo napora izuo čizmu. Nije videla ništa posebno. Ali on je nosio
bele pamučne čarape koje je pokazivao. „Vidiš? Nosim čarape zbog tebe. Kupio
sam ih na aerodromu.“ Nisu se videle u kaubojskim čizmama, ali poput deteta
koje je želelo da udovolji majci, želeo je da ona zna da ju je poslušao.
„Ti si dobar dečak, Lijame“, rekla je zadirkujući ga. Ipak, bilo joj je drago.
Bilo je jasno da je želeo da joj udovolji i zasluži njenu pohvalu. Međutim, bilo je
potrebno mnogo više od čarapa. I dalje je odavao utisak nezrelog slikara, kao i
onda kad joj je rekao da njega niko nikad neće kontrolisati. Pokušao je otac, a
zatim braća, ali Lijam se nije dao. Saša nije želela da ga kontroliše. Želela je da
on kontroliše sebe i ponaša se kao odrasla osoba. Njegov dolazak u Pariz jeste
bio lep gest, ali divlji i impulsivan. Nije poštovao ono što ga je zamolila - da
zaboravi trenutak ludosti koji su doživeli u Londonu.
„Šta si nameravala da radiš večeras pre nego što sam stigao?“, pitao ju je
zainteresovano kad su završili večeru. Oboje su dali svoj doprinos večeri i bili su
izvrsni kuvari.
„Ništa. Da čitam. Da legnem. Ne izlazim često.“
„Zašto?“ namrštio se.
„Razlozi su očigledni. Tužna sam. Sama. Ne prija mi da odlazim sama na
zabave. Osećam se kao jedina jedinka bez svog para na Nojevoj barci. Prijatelji
me sažaljevaju, a to je suviše tužno. Izlazim jedino kada moram, sa klijentima.“
„Moraš češće da izlaziš“, rekao je kao da se to podrazumeva, kao da ga je
angažovala da joj bude konsultant po pitanju ličnog života. „Treba više da se
zabavljaš. Ne možeš samo da sediš u praznoj kući, čitaš i slušaš kišu kako pada
napolju. Gospode, kad bih ja to radio, izvršio bih samoubistvo.“ Nije želela da
mu kaže da i njoj to ponekad pada na pamet otkako je Artur umro i da je jedino
sprečava pomisao na decu. Da njih nema, malo bi joj falilo. On je to instinktivno
osetio. S obzirom na način kako je živela i samoću u koju je pobegla, nije je
krivio. Sve što je trenutno imala u životu bila je galerija i povremene posete sina
i ćerke. „Sutra te vodim u bioskop. Ima li u Parizu filmova o samurajima?“,
pitao ju je zainteresovano dok joj je pomagao da skloni ostatke večere sa stola.
Nasmejala se na to njegovo pitanje.
„Pojma nemam. Nikada nijedan nisam gledala.“ Ako ništa drugo, uspeo je da
je oraspoloži. Naterao bi je da se nasmeje onako kako godinama nije.
„Moraš obavezno. Sjajni su! Odlični za dušu. Čak ne moraš ni titlove da
čitaš, samo da slušaš krike. Pomalo iseku jedni drugima usne i viču. To je
duboko spiritualno iskustvo. Havijer ih obožava.“
„Nikad mi nije rekao“, rekla je osmehujući se.
„Verovatno ga je sramota. On sebe smatra ozbiljnim intelektualcem. U
samurajskim filmovima nema ničega intelektualnog. Ja ne volim filmove koje on
gleda, uvek me uspavaju.“
 „I mene“, nasmejala se. „On voli one užasne poljske i češke filmove kojima
nema kraja. Nikad ne bih išla sa njim u bioskop.“
„Odlično, onda ćeš poći sa mnom. Kad si poslednji put bila u bioskopu?“
Zamislila se, a zatim je shvatila da je odgovor isti kao za sve ostalo.
„Otkako je Artur umro.“ Klimnuo je glavom ne komentarišući. Pogledao je
njen frižider. Bio je američki - moderan kombinovani - prava retkost u Parizu.
Artur je insistirao na frižideru kad je renovirala kuću. Imali su i lepa, prostrana
kupatila u američkom stilu, obogaćena francuskim luksuzom.
„Imaš li sladoled? Pravi sam zavisnik.“ Postojale su mnoge gore stvari od
kojih se moglo biti zavisnik. Nije pio vino za večerom, mada ga je ponudila.
„U stvari...“ Otvorila je zamrzivač. U njemu nije bilo ničega osim leda.
Nikada nije jela sladoled i slatkiše. U frižideru je imala samo ono što joj je kućna
pomoćnica ostavila za večeru. Malo salate, nešto povrća, domaću supu i malo
hladnog nareska, sira i piletine. Nije mnogo jela. Lijam je imao apetit zdravog,
mladog čoveka. Okrenula se ka njemu. Bilo joj je pomalo neprijatno. „Nemam
sladoled. Zaista mi je žao.“ Nije mogla da se seti kad ga je poslednji put kupila
ili jela.
„To je veliki problem.“ Delovao je iskreno zabrinut.
„Znaću za sledeći put“, rekla je kao da će ga biti, a bila je rešena da ne bude.
Tada joj je na pamet pala jedna ideja. Nije tamo bila godinama, još otkad su deca
bila mala. Sada je imala još jedno dete. Imala je Lijama. „Oblači jaknu.
Izlazimo“, rekla je iznenada inspirisana, dok mu se osmehivala.
„Kuda?“ pitao je dok je ona oblačila kišni mantil i uzimala tašnu. Nije
presvukla elegantni kostim u kome je bila na poslu. Nakon nekoliko trenutaka
bili su napolju. Povela ga je u garažu i sela za volan malog renoa. On se jedva
smestio na suvozačko sedište. Noge su mu bile preduge za njen mali auto, ali
Saši je bio savršen.
Vozila je do ostrva Sen Luj na Seni i našla parking mesto za svoj mali auto.
Zatim ga je uhvatila pod ruku i šetali su ispod jednog kišobrana. Zaustavili su se
ispred izloga jedne stare radnje na kojoj je pisalo „Bertilion“ i Saša je s ponosom
pogledala Lijama. „Ovde je najbolji sladoled u Parizu.“ Objasnila mu je kakvih
sve ukusa ima, koji su korneti i prelivi najbolji. On je uzeo po kuglu od kruške,
kaj si je i limuna u slatkom kornetu, a kupili su i velika pakovanja sladoleda sa
ukusom čokolade, vanile i kafe. Ona je uzela samo jednu kuglu sladoleda od
kokosa koju je pojela dok su opušteno ćaskali idući ka kolima. Na povratku kući,
povela ga je u kratak obilazak grada, mada joj je rekao da poznaje Pariz.
Međutim, vozila je po onim delovima koje nije znao da bi se zaustavila pored
kafea „De Flore“. Bio je to jedan od najstarijih kafea u Parizu. Kad su se vratili
kući već je bilo deset sati. Hteo je da proba druge ukuse sladoleda koji su kupili.
Ovog puta su sedeli u dnevnoj sobi, a on je upalio sveće. Veče je bilo prelepo.
Onakvo kakvo samo u društvu može biti. Rastužila bi se da je sama otišla u
„Bertilion“, vožnja Parizom bila bi besmislena, a bilo bi posebno patetično da je
sama popila kafu u kafeu „De Flore“. Ali sa Lijamom je bilo drugačije, bilo im
je zabavno. Razgovarali su opušteno, čak su vodili i malu političku raspravu,
razmenjivali mišljenja o slikarstvu, smejali se njegovim šalama. Možda jeste bio
nezreo, ali je bio pametan i zanimljiv. Počela je da se pita da li bi mogli biti
prijatelji. Bilo je jedan posle ponoći kada je on prestao da priča, a ona je zevnula.
Pitao ju je može li da se posluži telefonom da pozove hostel. Nameravao je
da ih zove sa aerodroma, ali nije. Nakon nekoliko trenutaka vratio se skrušeno.
„To je bilo glupo“, rekao je, osećajući se neprijatno. Nije je ni poljubio za
laku noć. Bila mu je zahvalna na tome. Da jeste, morala bi da mu kaže da ode.
Bila je rešena da ne dozvoli da se sve ponovo otrgne kontroli.
„Šta se desilo?“ Gasila je svece. On će svakog trena otići. Veće je proteklo
prijatno i lepo. Sve bi bilo savršeno kada bi ona uspela da prevaziđe neverovatnu
privlačnost koju je osećala prema njemu.
„Nisam im se javio na vreme. Puni su. Verovatno ću negde uspeti da nađem
hotel u kome ima mesta“, rekao je i pogledao je ne izgovorivši pitanje. Iznenada
se zabrinula.
„Ti to hoćeš da me pitaš da prespavaš ovde?“, značajno ga je pogledala,
pitajući se da li ju je slagao da je rezervisao mesto u hostelu. Međutim, činilo joj
se da mu je zaista bilo neprijatno. Jednostavno mu organizacija nikada nije bila
jača strana. Sam joj je ispričao da je Bet sve radila za njega od njegove
devetnaeste godine, dok ga nije napustila. U početku nije uspevao da se snađe
bez nje, ali je učio.
„Nisam nameravao“, rekao je iskreno Lijam. „Nisam želeo da te dovodim u
nezgodnu situaciju. Mogu da spavam na aerodromu ili železničkoj stanici. I
ranije sam to radio, ne smeta mi.“
„To je glupo“, rekla je, a zatim duboko uzdahnula.
„Možeš da prespavaš u Havijerovoj sobi. Ali, Lijame, ja neću s tobom
spavati. Ne želim svoj, niti tvoj život da pretvorim u haos. Ako nastavimo da
radimo ono što smo radili juče, samo ćemo stvoriti veliku konfuziju.“ Nije se
sećao da je iko od njih sinoć bio zbunjen, ali ništa nije rekao i klimnuo je
glavom.
„Biću dobar, obećavam.“ Znao je da će i njoj biti teško. Živela je pod ovim
krovom sa mužem i decom. Ovo nije bio beznačajan prostor poput hotelske sobe
u Londonu. Nije želeo da je uznemiri i uplaši, a znao je da bi se to desilo kad bi
joj prišao na ovom mestu.
Pun poštovanja krenuo je za njom u Havijerovu sobu koja se nalazila na
spratu, iznad njene. Bila je moderna, jednostavnog dekora u mornarsko-plavim
tonovima. U njoj se nalazila slika koju je Havijeru poklonila jednog Božića. Na
njoj su bili naslikani žena i dečak. Dopala mu se i dalje je visila na zidu kao
uspomena da detinjstvo njenog sina. Soba je imala prozore koji su u gornjem
delu bili lučni i gledala je na vrt. Lijamu je prijala pomisao da će biti u njenoj
blizini. Poljubila ga je za laku noć u oba obraza, a on je uspeo da joj odoli. Nije
žurio. Ono što je osećao prema njoj moralo je da sačeka, ako bude trebalo. Ležao
je te noći u krevetu i mislio na nju, kao što je i ona mislila na njega. Hiljadu puta
je želeo da se sjuri stepenicama do nje, ali nije. Tek ujutru su se sreli u kuhinji.
Spremila mu je jaja i slaninu i razgovarali su o onome što će raditi tog dana.
Pošto je bio pristojan i učtiv i ostao u Havijerovoj sobi bez pogovora, ne
prelazeći granice koje mu je postavila, više nije bila nestrpljiva da ga isprati.
Vreme je i dalje bilo tmurno, ali prijatnije i rešili su da prošetaju pored Sene.
Pokazala mu je nekoliko njemu nepoznatih mesta, a on je kupio knjigu o
umetnosti i poklonio joj je. Kupili su palačinke od uličnog prodavca, prošli
pored nekoliko radnji kućnih ljubimaca i smejali se kokoškama. Lijam je želeo
da uđe u jednu od njih. Pričao joj je o psu koga je imao kad je bio mali i koga je
voleo. Uginuo je iste godine kad je umrla i njegova majka. Osim te tužne priče
koju joj je ispričao, neprestano se šalio i zasmejavao je. Pitala ga je o njegovoj
deci i pričala mu o svojoj. Bilo je to jedno od onih savršenih popodneva koja su
prolazila lagano. Upoznavali su se, družili i osećali ljubav, o kojoj nisu pričali,
ali su bili pod njenim snažnim uticajem, koliko god mu se opirali. On joj je
pružio ono što joj je u prethodnih nekoliko meseci nedostajalo - društvo i
bliskost nekoga sa kim bi mogla o svemu da razgovara. Odagnao je njenu
usamljenost poput zore koja tera mrak.
Stajali su pored zadnjeg izloga prodavnice kućnih ljubimaca kada je Lijam
ugledao koker španijela. Prodavač im je kazao da je bio najslabiji u leglu. Imao
je najtužnije oči koje je Saša ikada videla.
„Trebalo bi da uzmeš psa“, rekao je Lijam uverljivo. „On bi ti pravio
društvo.“ I sam je mislio to da uradi, ali bilo bi mu suviše komplikovano.
„Često putujem. Morala bih ili da ga ostavim ovde ili večito da ga vučem po
avionima, što ne bi bilo u redu.“
„Ako možeš ti, što ne bi mogao pas?“
 „Nisam imala psa još otkako su deca bila mala. Previše je to obaveza“, rekla
je praktično. „Piškio bi svuda po galeriji, a Bernard bi me ubio. A i Karen u
Njujorku.“
„Ne smeš da dozvoliš da drugi ljudi utiču na tvoje odluke.“ Ipak,
dozvoljavala je. Suviše se plašila šta bi drugi rekli ako bi se upustila u vezu sa
njim.
Uzeli su štene iz kaveza, a ono je živnulo istog trena kad je Lijam počeo da se
igra s njim. Saša se odmakla i osmatrala kako mu štene liže lice. Bila je to crno-
bela ženka, lepe glave, crnih nogu i belih šapa. Kazao joj je da je i njegov pas
koga je kao dete imao takođe bio koker španijel.
„Mogao bi da je kupiš i odvedeš kući“, rekla je ohrabrujući ga. Bio je
oduševljen štenetom i rastužio se kad ga je prodavač vratio u kavez. Zalajalo je
kad su krenuli, a Lijam se osvrnuo, poslao mu poljubac i mahnuo.
„Ne bih mogao da je odvedem u Englesku“, objasnio je Saši. „Britanci su
tako prokleto komplikovani. Malo su popustljiviji prema životinjama koje držiš
u kući, ali ako treba da ih izvedeš, pravila su stroža“, dečački se osmehnuo Saši,
„a ja nisam dovoljno odgovoran da bih imao psa. Dok slikam zaboravim na sve.
Treba mi žena da bih mogao da imam psa.“
„Neverovatno priznanje.“ Potvrdio je sve ono zbog čega je strahovala za
njega, ali to je više nije zaprepastilo. Bilo je to samo prosto konstatovanje
činjenica. Lijam je bio savršeno svestan ko je i kakav je. A bila je i ona. Bio je
šarmantan, neodgovoran tip.
Ponovo su otišli u „Bertilion“ i te večeri ga je odvezla na aerodrom. Dugo ju
je posmatrao dok se spremao da izađe iz njenog smešno malog automobila.
„Predivno sam se proveo s tobom ovog vikenda“ rekao je tiho. Nisu vodili
ljubav. Nisu radili ništa suludo. Samo su bili zajedno, jeli sladoled, pričali, išli u
duge šetnje, kupili knjigu o umetnosti, sedeli u kafeima i igrali se sa psom. Bilo
je to sve što joj je nedostajalo, ali i sasvim drugačije od svega što je ikada imala.
Ona i Artur vodili su život zrelih i ozbiljnih ljudi u kome su delili odgovornosti i
obaveze. Ali Lijam je posedovao nešto mladalačke predivno i razigrano. Bio je
istovremeno i muškarac i dečak. Kad bi dozvolila sebi da ima nešto sa njim,
imala bi osećaj da joj je usvojeni sin.
„I ja sam se lepo provela“, kazala je Saša osmehujući se. „Hvala ti što si me
iznenadio. Da si me pitao, nikad ti ne bih dozvolila da dođeš.“
„Zato te i nisam pitao“, rekao je, nagnuo se ka njoj i poljubio je. Bila mu je
zahvalna što je do tada poštovao njene želje. Kad ju je poljubio, osetila je isto što
i u Londonu, a čemu je uspela da se odupre celog vikenda, što bi bilo nemoguće
da ju je ranije poljubio. A njemu još teže. Dugo su se ljubili, a zatim su dugo
posmatrali jedno drugo. Želela je da je drugačije, ali je znala da ne može biti.
Nije mu to rekla ovog puta. Nije bilo potrebe. On je znao šta je mislila. „Želim
da te ponovo posetim“, rekao je pre nego što je otišao. „Hoćeš li mi dozvoliti,
Saša?“
„Ne znam. Videćemo. Moram da razmislim. Možda izazivamo sudbinu ako
nastavimo, a možda i lažemo sebe da možemo da se odupremo. Nemoguće ti je
odoleti.“ Poljubio ju je još jednom, potvrdivši time njene reči. Jedva je disala
kad je prestao da je ljubi i očajnički ga je želela. Najviše bi želela da ga odveze
svojoj kući. Ali, nije. Znala je da ne može. Izašla je iz kola, a zatim se nasmejala
dok je posmatrala Lijama kako savija noge da bi izašao.
„Ti si moj zastupnik, zaboga! Zar ne možeš sebi da priuštiš neki pristojniji
auto? Povrediću kičmu izlazeći i ulazeći u ovo čudo. Možda bi trebalo da ti
pozajmim novac.“ Nasmejala se i krenula sa njim ka aerodromskoj zgradi. On je
bio u kaubojkama, farmerkama, džemperu koji je kupio u Irskoj, a na glavi je
imao bejzbol kapu koju mu je sin poslao iz Amerike. Bio je visok, mišićav i
mlad. Sve na njemu je bilo savršeno, sve osim detinjastog ponašanja koje ju je
suviše plašilo.
Ćutke je išla za njim do izlaza. On je bio poslednji koji se ukrcavao. Deo nje
je želeo da on zakasni na avion i ostane sa njom. A drugi deo nje je želeo da on
ode i više se nikada ne vrati. Bila je u neprestanom sukobu sa samom sobom.
„Nedostajaćeš mi“, rekao je tiho.
„I ti meni“, bila je iskrena. Uvek je bila iskrena sa njim. Shvatila je da može
da mu kaže sve što pomisli.
Ponovo ju je poljubio, dugo i strasno, a prolaz ka avionu je počeo da se
zatvara.
„Idi... otići će ti avion...“ prošaputala je. Potrčao je, okrenuo se poslednji put,
osmehnuo se, mahnuo, a zatim otrčao u avion. Nije znala kada će ga ponovo
videti.
Kad je seo na svoje sedište, razmišljao je o njoj. Bila je stvorena od izrazitih
kontrasta: snažna i osetljiva, ranjiva i jaka. Bila je ozbiljna i tužna kada bi pričala
o svojim roditeljima i pokojnom suprugu, a zatim bi iznenada postala mladolika,
vesela i živahna kada bi pričala o svojim umetnicima, deci i pogledima na život.
Imala je jednostavna očekivanja od života. I nepretenciozna. Bila je
komplikovanih shvatanja po pitanju ponašanja u društvu i vodila je računa o
ugledu. U jednom trenutku bi bila ženstvena dama, a već u sledećem nestašna
devojčica. Od Havijera je saznao da je bila izuzetna majka, a mogao je da oseti i
da je bila sjajan prijatelj. Odgovorna, savesna, sposobna i izuzetna u svom poslu,
a istovremeno tiha i usamljena ženica kojoj je bio potreban muškarac da je zagrli
i voli. Ma koliko bila spremna tome da se odupire, Lijam je želeo da taj
muškarac bude upravo on. Koliko god mu trebalo da to ostvari.
 7.

Saša je sutradan na poslu bila tiha i zamišljena. Dugo je sedela za svojim

stolom i posmatrala parče papira ne videći ga, zadubljena u svoje misli. Mislila
je na Lijama i zabavan vikend koji je provela sa njim. To je sebi dozvolila iz
čiste gluposti. Ukoliko nastavi sa tim, neko će biti povređen, nimalo nije
sumnjala. Najverovatnije će to biti ona. A možda i on. Ali ona je više stavljala na
kocku.
Gledala je kroz prozor, razmišljajući o tome, kada je u njenu kancelariju ušla
Judžin.
„Saša“, rekla je oklevajući, „stigao je nekakav paket za tebe. Gde da ga
stavim?“ Saša je pretpostavljala da je to slika jednog umetnika koju je čekala.
Slikari iz Evrope su svoje radove slali u Pariz, a odatle ih je galerija slala u
Njujork, ukoliko su bile predviđene za tamošnje izložbe.
„Stavi pored svih radova koji su stigli prošle nedelje“, rekla je Saša odsutno.
„Sve ih šaljemo u Njujork u februaru. Samo proveri u spisku za isporuku da ne
pošaljemo nešto što treba da ostane ovde.“
„Mislim da ovo nećeš želeti da pošalješ“, rekla je Judžin. Bilo joj je
neprijatno. S vremena na vreme plašila se za Sašu, posebno u poslednje vreme.
Nije znala kako će reagovati na ono što je stiglo.
„Zaboga, Judžin, prestani da budeš tako misteriozna. Šta je to stiglo?“
„Da unesem?“
„Ne, ako treba da ga otvoriš. Snesi dole u prostoriju za isporuku, a ja ću sići
kasnije.“ Judžin je bila zbunjena i nije mrdala, a Saša se sve više nervirala.
„Dobro, unesi ga, kasnije ćemo srediti nered.“ Bilo je jasno da je Judžin paket
htela da preda lično Saši, koja je već počela da sumnja da postoji nekakav veliki
problem.
Njena sekretarica je brzo nestala i nakon nekoliko trenutaka se vratila u
kancelariju noseći nešto u naručju. Koprcalo se, a zatim se okrenulo ka Saši koja
je razrogačila oči od iznenađenja. Bilo je to štene, ženka koker španijela sa
kojom se Lijam prethodnog dana igrao u prodavnici kućnih ljubimaca. Kučence
je delovalo prestravljeno, a ni Judžin nije izgledala ništa bolje. Nije mogla da
pretpostavi kako će Saša reagovati. Na njeno olakšanje, prvobitno zaprepašćenje
ubrzo je ustupilo mesto osmehu na Sašinom licu.
 „O, Bože... šta ću sa njim?“ kazala je oduševljeno Saša.
„Čovek koji ga je doneo rekao je da ti prenesem da ćeš znati od koga je“,
rekla je Judžin oklevajući.
„Da, znam. Od Lijama Elisona, našeg novog umetnika.“ Nije bilo potrebe da
to krije. Pre ili kasnije bi se tako nešto saznalo. Nadala se samo da se neće
saznati zašto joj ga je poslao. Judžin joj je dala štene koje je krenulo da je liže po
licu baš kao i Lijama juče. „O, Bože... ne mogu da verujem!“ Držala ga je na
tren u naručju, a zatim ga je nežno spustila. Čim se našlo dole, kuče je počelo da
piški po tepihu. Ali šteta nije bila nikakva. „On je skroz šašav!“, rekla se Saša
osmehujući se. Judžin je bila srećna što se nije iznervirala zbog tepiha.
„Mnogo je sladak“, osmehnula se Judžin dok je štene njuškalo nameštaj i
trčkaralo po kancelariji. Zatim bi brzo dotrčalo do Saše. Saša je pogledala
njegove crne noge i bele šapice. „Ima li ime?“
Saša je oklevala na trenutak, a zatim se široko nasmejala. „Mislim da ima.
Zvaćemo je Čarapica.“ Šape šteneta podsećale su na čarape, što je bila
asocijacija i na Lijama. „Je li uz štene stigla i hrana?“ Nije znala čime da ga
nahrani.
„Rečeno mi je da je kupljeno sve što je potrebno, čak i torba za put kad ga
budeš vodila u Njujork. Ima roze džemperčić, ogrlicu i povodac iste boje.“
Lijam je na sve mislio. Znala je da mu je novac preko potreban, ali je, nadajući
se da će napraviti veliki posao sa Suverijetn, dozvolio sebi da se opusti. Pas
sigurno nije bio jeftin, a platio je još i hranu i opremu. Dopadala joj se njegova
velikodušnost i pažljivost. Iako je bio neobuzdan, imao je meko srce. Saša je
podigla slušalicu i pozvala ga u studio, na mobilni.
„Ne mogu da verujem da si ovo uradio! Ti uopšte nisi normalan! Potrošio si
pravo bogatstvo, Lijame! Šta ću ja da radim sa psom?“
„Potreban ti je neko da ti pravi društvo. Barem dok sam ja u Londonu. Je li
ona dobro?“, prešao je preko njenog komentara kako je mnogo potrošio. To nije
trebalo da je se tiče. Želeo je da joj udovoljava, da je razmazi. Zaslužila je to,
čak i više.
„Predivna je. Lijame, to je nešto najslađe što je iko ikada za mene učinio.“
„Drago mi je“, zvučao je zadovoljno. Pomalo je brinuo da se neće naljutiti i
osetio je veliko olakšanje kad je shvatio da je bila oduševljena. Mada i
iznenađena. „Kako ćeš je nazvati?“
„Čarapica“ rekla je veselo Saša, a Lijam se glasno nasmejao.
„Savršeno. Sad više neću morati da nosim čarape, važno da ona ima svoje.“
Setio se njenih belih šapica.
 „Ti si sasvim lud. A ovo je verovatno nešto najluđe što sam ja u životu
uradila.“
„Odlično, potrebno je nešto da te prodrma. Potrebna su ti lepa iznenađenja, a
manje kontrole.“ Dok je Lijam to govorio, Čarapica je radoznalo pogledala svoju
novu vlasnicu i ponovo se ispiškila po tepihu. Saši je postalo jasno da više nema
nikakvu kontrolu. Ni nad njim, niti nad sobom, a posebno ne nad psom. Štene je
bilo staro samo osam nedelja, ništa nije znalo. Moraće da skloni sve tepihe iz
kuće.
„Ona je predivno iznenađenje, Lijame. I dalje sam zaprepašćena.“ Nije znala
kako da reaguje, niti zašto je on to uradio. Ipak, cenila je njegov gest.
„Pitao sam se da li bih mogao da je obiđem narednog vikenda. Nemoj da se
nerviraš, ne dolazim zbog tebe, već zbog psa.“
Saša je oklevala; nastala je duga ćutnja sa njene strane. Nije poslao štene da
bi je pritiskao, već iz ljubavi. Kada je bio u Parizu, shvatio je koliko je bila
usamljena i kako joj je život bio prazan. Rastužila ga je tišina koja je vladala u
njenoj kući. Smatrao je da bi kučence bilo od koristi. Ako mu dozvoli, i sam je
bio spreman da joj pomogne. „Ne znam“, rekla je iskreno Saša. „Lijame, plašim
se. Suludo je da se upustimo u vezu. Na kraju bismo se oboje kajali.“ Posebno
ona, ako Lijam nađe ženu svojih godina nakon što se ona do ušiju zaljubi u
njega. Lako je mogla da ga zamisli sa ženom od dvadeset pet ili trideset, pre
nego sa ženom njenih godina. Njihova eventualna veza, mogla je da se završi
jedino neuspehom. Saša je bila uverena u to.
„Ne mora da bude tako. Saša, prestani da misliš na moje godine.“
„Nije samo to u pitanju. Sve je na kocki. Ja sam tvoj zastupnik. Ako krene po
zlu, i naš poslovni odnos mogao bi biti doveden u pitanje. Ti nisi razveden.
Mogao bi da se vratiš Bet jednog dana. Ja sam devet godina starija od tebe, ti
treba da budeš sa ženom koja je duplo mlađa. Ti želiš da budeš ćaknuti umetnik,
a ja vodim konzervativan i dosadan život koji bi te izludeo.“ U poslednje vreme
izluđivao je i nju. Sem toga, ne bi mogla nigde da se pojavi sa njim, a da ne
naiđe na podsmeh; nije znala kako bi se on ponašao, ali to nije želela da mu
kaže. „Ne postoji ništa što bi išlo u prilog našoj eventualnoj vezi.“
„Da li bi to mogla biti ljubav?“ pitao ju je. Zvučao je razočarano. Ona se
ponašala kao kad joj se pruži ugovor koji ne želi da potpiše. Ipak, tako je
funkcionisala celog života.
„Mogla bi biti. Teško je ostvariti uspešnu vezu dvoje dijametralno različitih
osoba, kakvi smo mi. Mislim da ne bismo uspeli. Sem toga, ovde nije u pitanju
ljubav već fizička privlačnost, nekakva luda hernija koja me tera da izgubim
razum svaki put kad si ti u mojoj blizini.
„Ovog vikenda nisi izgubila razum“, podsetio ju je. „Voleo bih da jesi. Ali
nisi. Smatrao sam da smo se pristojno ponašali“, rekao je ponosno.
„Šta misliš, koliko bi to trajalo?“
„Ne dugo, nadam se“, nasmejao se. Volela je zvuk njegovog smeha.
Osmehivala se dok ga je slušala i gledala štene. „Kad sam se vratio u London
cele noći sam morao da budem pod hladnim tušem.“
„To i hoću da kažem. Ako se budemo viđali, jedno od nas će učiniti nešto
zbog čega ćemo se oboje kasnije kajati.“ Toliko ju je privlačio da bi viđanje sa
njim predstavljalo igranje šibicom blizu dinamita. Dokazali su to u petak, nakon
večere u „Harijevom baru“.
„I šta ćemo sad?“ pitao ju je obeshrabreno. Nije je ubedio. Saša je bila
tvrdoglava koliko i on.
„Ja ću biti tvoj zastupnik, a ti ćeš se ponašati kao dobar momak.“
„Mrzim kad mi se govori šta treba da radim. Ja nisam dete“, zvučao je
nervozno.
„Ponekad nemamo izbora, osim da postupimo kako je ispravno“, rekla je
razumno. „Mnogo je zabavnije da radimo šta nam se prohte, ali onda drugi
bivaju povređeni.“ Bila je dovoljno pažljiva da ga ne podseti da je prevario ženu
sa njenom rođenom sestrom, Što ga je koštalo braka.
„Želim da te vidim, Saša“, rekao je insistirajući. „Želim da dođem u Pariz za
vikend.“ Zatim je dodao: „Moram da vidim i psa. Na kraju krajeva, ja sam mu
otac.“
„Nisi“, rekla je Saša tvrdoglavo. „Ona je dete bez oca i ja ću tako da je
odgajam, dopalo ti se to ili ne. Možeš da joj budeš kum, ako hoćeš.“
„Dobro, dobro. Ona će biti moje kumče. Ali za vikend dolazim u Pariz da vas
obe posetim.“
„Neću te pustiti u kuću“, rekla je ozbiljno.
„Zašto? Šta ćeš drugo da radiš? Da sediš u mračnoj kući i radiš do smrti?
Zaboga, Saša, prepusti se životu. Zaslužila si. Kao i ja.“
„Ne, ukoliko ćemo da napravimo budale od sebe. Ili bar od mene. Ti si
sasvim bezbrižan, ali neću ti dozvoliti da to budeš na moj račun.“ Tako je i
mislila. Mnogo toga je mogla da izgubi. Lijam nije imao da izgubi ništa, osim
svog srca.
„To nije fer“, rekao je povređeno.
„Jeste, ja sam iskrena. Skoro deset godina sam starija od tebe. Ti možeš da se
ponašaš kako hoćeš, ne želiš da budeš ugledan i konzervativan. Nemaš nameru
da se prilagodiš mom životu. Ti samo želiš da se zabaviš i izigravaš ćaknutog
umetnika. Ako bi to radio sa mojim životom, Lijame, ceo svet bi mi se okrenuo
naglavačke, a ja to neću da ti dozvolim.“
„Ponašao sam se savršeno u „Harijevom baru'„, rekao je uvređeno, a zatim
dodao, „osim kad su u pitanju čarape i košulja. Da sam znao da ti je to toliko
važno, kupio bih novu košulju i čarape, zaboga!“ Počeo je da viče.
„Nisu u pitanju košulja i čarape. Već to ko si ti i kako želiš da živiš.
Neprestano mi ponavljaš da niko ne može da te kontroliše i ne može da ti govori
šta da radiš. Ti želiš da budeš neobuzdan duh, Lijame, i imaš pravo na to. Samo,
takav ne možeš da se uklopiš u moj život. I ti i ja znamo da se ne obazireš ni na
šta kad te uhvate bube. Ti misliš da je to zabavno. E pa nije! Svidelo ti se to ili
ne, ja sam previše stara za tebe. Ti si najbolji prijatelj mog sina, zaboga! On ima
dvadeset pet godina, a ja četrdeset osam.“ Lijamovo ponašanje bilo je
prihvatljivije u svetu njenog sina nego u njenom. Lijam je tako želeo da se
ponaša. Odbijao je da odraste vadeći se na buntovništvo i umetnost.
„Ja imam trideset devet godina“, kazao je. „Po godinama sam bliži tebi nego
njemu.“
„Ali ti ne želiš da se ponašaš u skladu sa svojim godinama. U tome je
problem. Želiš da se praviš da ti je dvadeset pet. Da sam želela još jedno dete,
usvojila bih ga! Ne želim takvu vezu s tobom!“ i ona je povisila glas.
„A kakvu vezu želiš sa mnom? Mislio sam da smo se razumeli prošlog petka.
Nije nam bilo loše ni ovog vikenda. Ne želim samo krevet da delim sa tobom.
Volim i kad razgovaramo.“
„I ja. Ali ti si luksuz koji sebi ne mogu da priuštim.“
„Ti si bez ikakve sumnje najtvrdoglavija žena koju znam. Ja stižem u petak,
dopalo se to tebi ili ne. Raspravljaćemo se za vikend.“
„Ne želim da te vidim!“, rekla je uspaničeno. Nije mogla da kontroliše ono
što je osećala prema njemu.
„Ali ja želim da vidim tebe. Da porazgovaramo o ovome licem u lice. Ne
mogu o tim stvarima da pričam preko telefona.“
„Nemamo o čemu da razgovaramo. Ovo je nemoguće, Lijame! Moramo da
prihvatimo tu činjenicu, nemamo drugog izbora.“
„Ti si ta koja ovo činiš nemogućim. Nemoguće je samo ako ti želiš da tako
bude.“ Iznervirao se.
„Recimo da ja to želim.“
 „To je nešto najgluplje što sam ikada čuo.“
„Ponekad jeste tako kad se ispravno postupa. A mi ćemo postupiti tako.“ Nije
želela da mu kaže kako bi njegova žena i deca i dalje bili sa njim da je postupio
ispravno u vezi sa Beki. I sa njom je pravio grešku.
„Zvaću te sutra“, rekao je neraspoloženo. Čvršće je odlučila da se ne upušta u
vezu sa njim uprkos tome što joj je poslao kuće koje je bilo predivan poklon, ali
nije je ubedilo da je on pravi čovek za nju.
„Nemoj da me zoveš, osim ako nije u vezi sa poslom i galerijom. Ne želim
ponovo da se raspravljamo oko iste stvari. Samo se vrtimo u krug i izluđujemo
jedno drugo.“ Izluđivao ju je još više kad je bio u njenoj blizini. Nikad u životu
nije toliku fizičku privlačnost osećala ni prema jednom muškarcu. Bilo joj je
teško da je razume, a još teže da joj odoli.
„Zvaću te za vikend“, rekao je, ali ipak nije zvao, na Sašino olakšanje. Bilo
joj je teško, ali je verovala da ga je konačno ubedila da nemaju perspektivu.
Koliko god želela da bude sa njim, znala je da ne može.
Jedinu utehu i radost u njenom životu predstavljalo je štene koje joj je Lijam
poklonio. Čarapica je bila neodoljiva i uprkos čestim incidentima po njenom
tepihu, Saša je bila očarana njome. Poklonio joj je još nešto vredno - ostavio ju
je na miru.
Tog vikenda vreme u Parizu bilo je grozno. Sumornim zimskim danima kao
da nije bilo kraja: maglovita jutra, kišne noći i depresivna popodneva praćena
vetrom koji je unosio hladnoću u kosti. U petak je radila do kasno, rano je otišla
u krevet i sutradan ujutru već u devet bila je u kancelariji, zajedno sa psom. Svi
su bili očarani Čarapicom, čak i Bernard.
Saša je u subotu ceo dan radila u galeriji, a veče je provela sama u kući sa
štenetom, Lijam je nije zvao od prethodnog ponedeljka. S jedne strane je osećala
olakšanje, a sa druge je bila tužna. Bila je luda za njim, ali on je u svakom smislu
za nju bio zabranjeno voće. Voće koje je odlučno odbijala da dotakne i proba,
koliko god je to koštalo. Morala je da ga žrtvuje.
Bilo je devet sati u nedelju uveče kada se začulo zvono na njenim ulaznim
vratima. Ne na kapiji, već upravo na vratima kuće. Saša je pretpostavljala da je
to kućna pomoćnica, jer nije čula zvono na velikoj bronzanoj kapiji. Na sebi je
imala spavaćicu, a u rukama je nosila Čarapicu kada je otvorila vrata. Očekivala
je da ugleda staro i izborano lice svoje kućne pomoćnice, a umesto toga je
gledala u Lijama. Ipak je došao.
„Šta ćeš ti ovde?“, pitala je, zaprepašćena Što ga vidi. Srce joj je snažno
udaralo, a kolena klecala. Međutim, na njenom licu ništa je nije odavalo i nije ga
dočekala s dobrodošlicom. Rekla mu je da ne dolazi.
„Došao sam da vidim štene, svoje kumče.“ Saša je držala Čarapicu u naručju,
a Lijam ju je pogledao i osmehnuo se. „Fino izgleda.“ I on je fino izgledao. Saša
nije. Izgledala je umorno i uznemireno, što je i bila. Cele nedelje je tugovala za
njim. Nimalo nije bilo lako preboleti ga. A eto njega sad tu, na njenom kućnom
pragu, lepšeg nego ikad. Bio je sve što je želela, a nije smela sebi da ga dozvoli.
Opirala se iz sve snage.
„Zamolila sam te da ne dolaziš“, rekla je hladno, na ivici suza.
„Želim da razgovaram sa tobom, Saša“, rekao je ozbiljno. U njegovim očima
je videla da je i on patio. „Prepustimo se malo, pa ćemo videti šta će se desiti.
Možda, na kraju, i ne bude ništa.“
„A ako bude? Šta ćemo onda? Moja deca će poludeti. Moji umetnici će
misliti da sam laka. I olajavaće nas ceo Pariz i Njujork.“ To što je kazala moglo
je lako postati stvarnost. I on je to dobro znao.
„Misliš li ikada i o čemu drugom osim o katastrofi koja će nastati zbog onoga
što misli neko drugi?“ pitao ju je. Stajao je pred njom, držeći svoju torbu u ruci.
„Šta ako sve bude dobro? Šta ako nikoga ne bude interesovalo šta se dešava
između nas? Šta ako tvoje umetnike uopšte ne interesuje tvoj život, a tvoja deca
žele da budeš srećna, čak iako to znači da budeš sa muškarcem mladim od sebe?
Možda se neće dići nikakva prašina oko toga.“
„Sve dok ne nađeš neku mlađu i zaljubiš se u nju. Ne želim ni kroz to da
prolazim.“
„A šta ako umrem? Ili umreš ti? Šta ako nas grom udari jedne noći dok
budemo vodili ljubav? A kolera, difterija, boginje? Šta ako nastradamo u
nuklearnom ratu?“
„Radije bih nastradala u nuklearnom ratu nego na pravila budalu od sebe. Ne
želim to, Lijame. Radije ću ostati sama.“
„Ne budi luda! Ja sam se samo dvaput u životu za ljubio - jednom u Bet, što
je trajalo dvadeset godina, i sada u tebe. Nikad ni jednoj ženi osim vama dvema
nisam rekao da je volim.“
„Ti me želiš jer ne možeš da me imaš“, tužno je rekla Saša. I ona i štene su
drhtali od hladnoće.
„Mogu li barem nakratko da uđem? Satima sam vozio. Otkazali su mi let, pa
sam vozio tunelom kroz Lamanš.“ Odmakla se da bi ušao, žaleći što nema snage
da ga ne pusti. Otkad su se sreli bila je slaba, nije mogla da mu se odupre.
Lagano je ušao u njenu dnevnu sobu. Sva svetla su bila ugašena i bilo je hladno.
Nameravala je da legne. „U redu, odustajem. Dozvoli mi da prenoćim ovde,
neću ti prići. Otići ću sutra pre nego što ustaneš. Suviše sam umoran da bih
vozio noćas.“ Dugo ga je posmatrala, a zatim je klimnula glavom. Može ponovo
da prespava u Havijerovoj sobi. Ona će zaključati vrata svoje spavaće sobe. Više
da bi sebe zadržala unutra, nego njega napolju.
„Hoćeš da pojedeš nešto?“, ljubazno ga je upitala dok je spuštala psa.
„Imaš li sladoled?“
„Mislim da imam. Mnogo smo kupili prošle nedelje, a nisam ga jela.“
„Trebalo je. Prijalo bi ti.“ Smatrao je da je suviše mršava. Činilo mu se da je
smršala otkako ju je poslednji put video - nadao se da je to od tuge za njim.
Pošao je za njom u kuhinju, a Čarapica ih je pratila. Ispiškila se po
kuhinjskom podu, pa je Lijam obrisao dok mu je Saša sipala sladoled od
čokolade i kafe u ogromnu činiju.
„Hoćeš li još nešto?“ Odmahnuo je glavom i seo za kuhinjski sto ne rekavši
ništa. Nisu imali šta više da kažu jedno drugom. Rekli su sve. Nikad je ništa nije
toliko tištalo, osim muževljeve smrti pre šesnaest meseci. Saša je ćutke sedela
dok je on jeo. Ustala je kada je završio. „Idem da legnem. Ti možeš da ostaneš u
dnevnoj sobi ako želiš, a znaš i gde je Havijerova soba.“
„Hvala i ja sam umoran. Idem gore.“ Krenuo je za njom. Ostavila ga je na
stepenicama. Čula ga je kako se penje i zatvara vrata Havijerove sobe.
Otišla je da se okupa. Vrata svoje sobe nije zaključala. Znala je da nema
potrebe. On ju je konačno razumeo i ujutru će otići. Svi izazovi, iskušenja i
muka će nestati. Jedva je čekala da ode.
Stajala je u kupatilu u spavaćici i prala zube kad je u ogledalu ugledala
Lijama. Nije čula kad je ušao. Štene se obradovalo čim ga je videlo, a Saši je
bilo nelagodno.
„Razumeo sam te, Saša. Samo želim da ovu noć provedem sa tobom.
Poslednji put. Želim samo da te zagrlim. Obećavam da neću uraditi ništa što ne
želiš.“ Problem je bio u tome što je želela. To je otpočetka bio problem. Krenula
je da odmahne glavom, a zatim je srela njegov pogled u ogledalu. U njegovim
očima sijale su suze. Ali i u njenim. Bez reči je spustila četkicu za zube,
okrenula se ka njemu i ispružila ruke. I ona je želela da provede još jednu noć sa
njim. Želela je da se privije uz njega i zagrli ga, pre nego što se zauvek rastave.
Ovaj trenutak se više nikada neće ponoviti i oboje su toga bili svesni. Lagano je
klimnula glavom dok su joj se suze slivale niz obraze. „Sve će biti u redu,
draga... sve će biti u redu... obećavam...“ prošaputao je.
„Neće.“ Oboje su to znah, ali joj je prijalo da bude sa njim. Nakon nekoliko
trenutaka sklupčali su se u krevetu u hladnoj sobi. Štene je spavalo u svom
krevetu u Sašinom kupatilu. Lijam je ugasio svetio. Grlili su se bez reči. Ona je
na sebi imala spavaćicu, a Lijam bokserice, majicu i čarape. Kupio je još jedan
par samo zbog nje.
„Volim te“, prošaputao je dok ju je grlio. „I ja tebe“, tužno je kazala. „Volela
bih da je sve drugačije.“ Želela je da je mlada i drugačija i da bude opuštenija po
pitanju veze sa njim. Nije ga volela kao što je volela Artura. Ali toliko snažno ju
je privlačio, da je već osećala kako mu pripada. To je bilo nešto sasvim drugačije
od ičega što je do tada iskusila. Možda je pre u pitanju strast nego ljubav. Ali šta
god bilo, činilo joj se opasnim i strahovito je želela da se odupre.
„To je sve što nam je potrebno za sada“, odgovorio joj je srećan što je drži u
naručju u njenom krevetu. Bilo je to više nego što se usudio da se nada dok je
vozio iz Londona za Pariz. Plašio se da mu neće otvoriti vrata. Bio joj je
zahvalan što ih je ipak otvorila. „Kako ću da živim bez tebe, Saša?“ Nije mu
odgovorila, ali i sama se isto pitala. Nekako su se snalazili sve do sada. Moraće
da se snađu i posle ovoga. Sve što su imali bila je noć pred njima. Skapavao je
od želje da vodi ljubav sa njom, ali nije želeo da učini pogrešan korak. Držao ju
je u svom naručju sve dok nije zaspala.
Osetila ga je pored sebe ujutru i odmah se probudila. Znala je da će otići čim
ustane. Ležala je pored njega i čekala da ustane iz njenog kreveta. Dugo se nije
pomerao dok su sivkasti zraci zore lagano ulazili u sobu.
„Budna si?“, prošaputao je, a Saša je klimnula glavom. „Želiš li da odem?“
Ni najmanjom ćelijom svog bića to nije želela, ali je morala da ga pusti.
„Još malo“, prošaputala je. Okrenula se ka njemu i privila se uz njega. Jedva
je disala, bilo je opasno biti sa njim. Osetila je da se uzbudio. Tela su im bila
pripijena i odjednom su počeli da se ljube. Ostalo se desilo bez namere i jednog i
drugog. Bio je prestravljen. Znao je da mu to nikad neće oprostiti i da je više
nikada neće videti. Prekršio je obećanje koje joj je dao. Nije uspeo da se uzdrži,
previše ju je želeo. „Volim te“, rekla je nežno. A zatim se odmakla tek toliko da
može da ga pogleda. Lica su im bila okrenuta jedno prema drugom dok su ležali
na jastuku. Nikad u životu nije video lepšu ženu, bez obzira na godine koje je
imala. „Šta ćemo da radimo?“
„Kaži ti meni“, šapatom joj je odgovorio.
„Ne znam... Ne želim da te izgubim... već sam suviše izgubila.“ Nije mogla
da ga pusti da ode. Barem ne još uvek.
„Mogu li da ostanem još malo?“ Klimnula je glavom i nešto kasnije ponovo
su vodili ljubav. Ceo dan su proveli u krevetu - dremajući i vodeći ljubav. On je
ustao samo da nahrani psa i da donese sladoled za njih dvoje.
 „Jesam h poludela?“, pitala ga je dok je ležala u krevetu sa njim i jela
sladoled. Bilo je to sve što je želela - da bude sa njim dok joj se sladoled sliva
niz bradu. Nežno ju je obrisao.
„Ja nikad u životu nisam bio pribraniji. Za tebe ne znam.“
„Imam osećaj da sanjam.“
„Onda si usnila predivan san.“ Osmehnuo joj se i poljubio je.
Ceo dan su proveli u krevetu. Zajedno su se kupali u njenoj kadi i tek kasnije
sišli da ručaju, a zatim su požurili da se ponovo vrate u krevet, poput dece koja
se skrivaju od roditelja. A nisu imali od koga da se skrivaju. Saša nije znala šta
će ubuduće, niti kako da se postavi. Znala je samo da želi da bude sa njim koliko
god da traje.
Zajedno su spremali hranu, smejali se dok su večerali i opušteno razgovarali,
igrali se sa psom, a zatim požurili u krevet da ponovo vode ljubav.
„Prestara sam ja za ovo“, rekla je jedva povrativši dah.
„I ja sam.“ Nasmejao se. „Sasvim si me iscrpela.“ Zatim ga je zabrinuto
pogledala.
„Kad ideš?“
„Mogu li da ne odem nikada?“ Šalio se sa njom, ali oboma im se dopala ta
ideja. „A da ostanem preko nedelje?“ Bio bi to dobar eksperiment. Mogli bi da
provere kako bi funkcionisali u svakodnevnoj rutini. Saša nije očekivala da će
joj to ponuditi, ali dopalo joj se.
„Saradnicima u galeriji bih mogla da kažem da si došao da ih upoznaš i da si
odseo kod mene kao gost.“ Znao je da oseća obavezu sve da objasni, ali njemu
nije smetalo.
„Meni ne smeta. A mogla bi da im kažeš da sam ti dečko i da ćemo celu
nedelju ostati u krevetu.“ Unervozila se kad je to kazao, a zatim ju je poljubio.
„Ne brini. Neću da kažem ništa što bi te osramotilo.“
„Bolje će ti biti!“, upozorila ga je.
„Obećavam!“
Te noći su zagrljeni ležali u njenom krevetu. Saša je bila uzbuđena pri samoj
pomisli da će celu nedelju provesti zajedno. Još juče je bila čvrsto rešena da
završi sa njim. Međutim, kad se pojavio nakon usamljenog i tužnog vikenda, bila
je rešena da rizikuje. Sada više nije imala izbora, bilo to moguće ili ne. Uskoro
će saznati.
 8.

Saša je delovala elegantnije nego obično kada je sa Lijamom i Čarapicom

preko dvorišta došla u svoju kancelariju u ponedeljak ujutru. Galerija je
ponedeljkom bila zatvorena za posetioce, ali je bio radni dan. Tada su na miru
mogli da završavaju eventualne zaostale administrativne poslove. Saša je nosila
crne pantalone i džemper. A Lijam je izgledao kao Lijam. Nosio je kaubojske
čizme, kožnu jaknu, belu majicu, farmerke i kačket. Popodne su nameravali da
odu u kupovinu da nadu majice i veš za njega. Nije poneo dovoljno garderobe,
pošto je nameravao da se zadrži samo preko vikenda.
Saša ga je upoznala sa svim zaposlenima. Bio je prijatan i ljubazan i svi su
uživali u njegovom društvu. Prošle nedelje poslao im je slajdove svojih radova.
Bernard mu je kazao da jedva čeka da ih izlože. Razgovarali su o njegovoj
samostalnoj izložbi u Njujorku planiranoj za kraj godine. U međuvremenu, u obe
galerije će biti izlagani njegovi radovi - i u pariškoj i u njujorškoj. Bila je to
neverovatna prilika za njega. Judžin se umalo onesvestila kad ga je videla.
Kasnije je rekla Saši da nikada u životu nije videla tako lepog muškarca. A nije
ni Saša. To je bio deo problema koji ju je mučio.
Te večeri, dok su razgovarali o galeriji, ležao je opružen na njenom krevetu
kao mladi lav, nakon što su vodili ljubav.
„Pa? Šta misliš?“ pitala ga je. Zanimalo ju je njegovo mišljenje, sa umetničke
tačke gledišta. Imala je retku priliku da od njega dobije insajderske informacije i
sazna kako jedan umetnik ocenjuje njenu galeriju. Bila je to zanimljiva
perspektiva za zastupnika i poštovala je njegovo mišljenje. Instinkt je nikada nije
prevario u vezi sa galerijom i umetnicima koje je predstavljala.
„Šta ja mislim?“, zbunio se. Još nije normalizovao disanje, a ona je mislila o
poslu. „Da vidimo... bolje nego sinoć... ali ne dobro kao jutros... možda sam
umoran... mislim da je najbolje bilo u nedelju po podne u kadi...“ pričao je o
njihovim seksualnim doživljajima, a Saša se kikotala.
„Lijame! Prestani! Mislila sam na galeriju i kolege.“
„A, to. Vrlo su fini. Svi su mi se dopali.“ Više ga je interesovalo da vodi
ljubav s njom nego da pričaju o poslu.
„Budi ozbiljan barem nakratko“, prekorila ga je. Volela je da razmenjuju
mišljenja o poslu. U tome je i sa Arturom uživala.
 „Ozbiljan? Ako budemo češće vodili ljubav, onesvestiću se u tvom naručju i
moraćeš da me oživljavaš. Stariji sam nego što izgleda.“
„I ja sam“, rekla je sa izrazom žaljenja na licu.
„Nikad toliko često nisam vodio ljubav. Počinjem da se osećam kao seksi-
igračka“, rekao je zabrinuto. „Kad malo bolje razmislim, možda to i jesam.
Jesam li samo to za tebe?“ Na trenutak je delovao ozbiljno.
„Ne budi lud!“ rekla je Saša i spustila glavu na jastuk. Ipak, morala je da
prizna da joj je bilo zabavno sa njim. I to veoma.
„Osećam se kao seksualni rob. Moraću da pozovem Hitnu pomoć da me
spasi.“
„Čini mi se da postaješ zavisnik“, kazala mu je Saša. Bilo joj je toliko lepo da
nije mogla da brine. Odagnala je sve svoje strahove na nedelju dana i uživala je
u njegovom društvu.
„Možda bismo mogli da osnujemo grupu: Anonimni robovi ljubavi. Mada,
što da kvarimo zabavu?“, veselo je kazao.
„Upravo tako“, rekla je i nagla se ka njemu da ga poljubi. Na obostrano
iznenađenje, ponovo su vodili ljubav pre nego što su utonuli u san, a zatim opet
pre nego što je Saša ujutru otišla na posao. Osećala se kao devojčica, mada se
trudila da se to ne primeti kad je ušla u kancelariju.
Lijam je stigao ubrzo. Oduševio se kad je video da je galerija otvorena. Saši
je bilo drago kad je Bernard Lijama pozvao na ručak. Činilo se da se svima
dopao, što jeste bilo važno. Bila je zabrinuta kako će se on uklopiti, ali za sada je
sve teklo glatko.
Lijam je ostatak nedelje proveo u šetnjama po Parizu, druženju sa prijateljima
slikarima iz Marea, a Saša se trudila da ne radi puno kako bi što više vremena
provela sa njim mada je ponekad morala da se vidi sa klijentima koji su kupovali
vredna umetnička dela. U toku jednog takvog sastanka krajem nedelje, Lijam je
neočekivano ušao u Sašinu kancelariju. Na sebi je imao majicu, kožnu jaknu,
kačket, kaubojke i farmerke. Ali i donji veš i čarape, što nije mogao da zna niko
osim Saše. Bio je rešen da te nedelje bude učtiv i pristojan. Upoznala ga je sa
klijentima čim je ušao. Nije se snebivao da prekine sastanak, što ju je
uznemirilo. Prišao joj je i poljubio je u usta. Saša je pobesnela. Njeni klijenti su
bili u sedamdesetim godinama, gospođa je bila italijanska princeza, a njen
suprug generalni direktor ugledne francuske banke. Bili su konzervativniji od
nje. Saša je na sebi imala Šanelov kostim i bisere. Delovala je ugledno i
pristojno podjednako koliko i oni, a Lijam je izgledao kao Džejms Din.
Predstavila ga je kao jednog od svojih umetnika i unervozila se kad je seo,
nepozvan, da popije čaj sa njima, a zatim se predomislio i sipao sebi piće.
Ponašao se kao da je kod kuće, što su i njeni klijenti primetili. Princeza je bila
zaprepašćena, a bankaru je očigledno bilo neprijatno. Saši je ostalo samo da se
nada da će ga shvatiti kao ekscentričnog umetnika, mada je poljubac u usta
zaista bilo teško objasniti. Međutim, klijenti su želeli Sašinu punu pažnju.
Upravo su kupili dve slike koje su vredele po pola miliona dolara. Lijam nije bio
oduševljen slikama koje su stajale na štafelajima i prokomentarisao je da jesu
lepe, ali nisu uzbudljive. Saša je poželela da ga ubije. Čim su klijenti otišli,
ljutito se okrenula ka njemu.
„Za ime boga, kako ti je palo napamet da kažeš tako nešto?! Ja od toga
živim! To dvoje ljudi su upravo kupili dve slike za milion dolara u gotovini i baš
me briga da li ti smatraš slike uzbudljivim ili ne, a i njih to nimalo ne zanima.
Mogao si barem da se praviš da ti se dopadaju“, rekla je sikćući. „I kako si se
samo usudio da tako upadneš na sastanak? Ovo je moja kancelarija, a ne spavaća
soba. Jesi li poludeo?“ Uradio je upravo ono čega se plašila. Doveo ju je u
neprijatnu situaciju pred uglednim klijentima i nije smatrao da bi barem trebalo
da se izvini. Bila je tu u pitanju kontrola. Niko njemu neće govoriti kako da se
ponaša i šta da radi. Za njega nisu postojale granice ni pravila.
„Nikada ne lažem u vezi sa slikama“, rekao je nonšalantno dok se protezao
na kauču u njenoj kancelariji. „Suviše sam iskren kada je to u pitanju. Sem toga,
bio sam učtiv - rekao sam im da slike nisu uzbudljive, a hteo sam da kažem da su
težak krš. Nastale su u teškom životnom periodu umetnika, on poseduje mnogo
bolje slike.“
„Ja sam toga savršeno svesna, Lijame, ali njima dvoma su se te slike dopale
takve kakve su i želeli su upravo njih, pa sam morala da ih nađem. Bilo mi je
potrebno osam meseci da ih dobijem od prodavca u Holandiji, a ti mi umalo nisi
pokvario prodaju. Sem toga, ne možeš tek tako nepozvan da upadaš ovamo i
sipaš sebi piće dok ja razgovaram sa klijentima. Moraš da pokažeš iole
poštovanja.“
„I ti!“, rekao je nervozno. „Ti misliš da odavde upravljaš svetom. Ja nisam
ništa lošiji od tebe. Ne možeš da me gurneš pod tepih samo zato što se na
vratima pojavio neko sa čekom u rukama.“
„Nego šta nego mogu! Oni hrane mene i moju decu. A ako hoćeš da budeš
ovde, moraćeš sa mnom da igraš kako oni sviraju.“
„Ma nemoj? Nisam ja tvoj podanik, Saša. Ja ovde nisam zaposlen. Ako sam
tvoj muškarac, moraćeš prema meni da se odnosiš sa poštovanjem.“
„Onda nemoj da iskušavaš sreću. Izgledao si kao pripadnik neke bajkerske
grupe kad si ušao ovamo i sipao sebi piće dok su oni pili čaj.“
„To su gluposti i ti to dobro znaš. Treba samo da im kažeš da sam jedan od
tvojih umetnika. To je sve što treba da znaju. Ja nemam nameru da ovde
paradiram u odelu i pijem čaj samo zato što si ti prodala dve odvratne slike koje
niko ne bi trebalo da kupi. Ako oni to zaista žele, treba da ih edukuješ, da im
nađeš neke lepše slike i uzmeš više para. Te dve slike su grozne i ti to dobro
znaš. Ja ovuda neću šetkati kao kostimirani majmun na povocu zbog tebe.“
„To od tebe niko i ne traži. Samo te molim da budeš ljubazan prema mojim
klijentima, da izgledaš pristojno i budeš diskretan. Možeš da sačekaš sa pićem
dok ne odu. Sem toga, nemaš šta da tražiš na mom sastanku. Ne interesuje me
koliko si nezavistan, ja to neću da tolerišem.“
„Šta ti misliš ko si?“ povikao je na nju. „Nisi mi majka! Ja mogu da radim šta
god mi je volja! Ne možeš ti da mi naređuješ! Volim te, ali me nećeš kontrolisati,
Saša. Ja nisam tvoj zaposleni, niti dete. U stvari, i ne znam šta sam ti!“ On se
prepustio besu, a ona je tiho pričala. Nije nameravala da ulazi u rat sa njim.
Znala je da u njemu niko ne bi pobedio. Ipak, neće mu dozvoliti da se ponaša
kako mu padne na pamet. Ćaknuti umetnik se pokazao u punom svetlu.
„Poljubio si me, Lijame. U usta“, rekla je dok ju je gledao sa drugog kraja
prostorije. „Pred klijentima. To je sasvim neprikladno i ti to dobro znaš.“
„Nemoj da mi pričaš šta je prikladno!“, uzvratio joj je. „Ja te volim. Nisam ti
gurnuo jezik, zaboga! Samo sam te dotakao usnama. Šta sam ti ja? Dečko za
zabavu, koga ćeš držati zaključanog u ormanu?“ pitao ju je uvređeno. Povredila
ga je svojom kritikom. Bila je svesna toga. Ali on je morao da nauči kako treba
da se ponaša. Ovo neće biti lako, upravo kako se plašila. Prijalo joj je da bude sa
njim privatno, ali joj je stvaralo nervozu kad se šetkao po galeriji - govoreći i
radeći šta mu padne na pamet. Bilo je očigledno da je bio alergičan na bilo kakva
pravila. „Suviše si star da bi bio dečko za zabavu“, rekla je stidljivo. Hteo je
nešto da joj kaže, ali je prasnuo u smeh.
„U pravu si. Verovatno jesam. Ponekad se tako i osećam. A ti si tako
zvanična kad se sastaješ sa klijentima i uštogljena. Što se ne opustiš? Možda bi i
njima bilo prijatnije?“
„Nisu oni takvi klijenti, Lijame. Ljudi koji kupuju dela umetnika koji su se
tek pojavili su drugačiji. Oni očekuju da budem zvanična i uštogljena. Da nisam
takva, kupovali bi umetnička dela kod nekog ko jeste. Veruj mi. Dvadeset tri
godine sam u ovom poslu. Kad sam bila mala, posmatrala sam i očev stav. Znam
šta radim. U ovom poslu postoje određena pravila.“
„Ti i tvoja pravila“, gunđao je, ali je brzo zaboravio nesuglasice. Brže od nje.
Strahovito ju je iznervirao time što je upao na sastanak s klijentima. Međutim,
kasnije ga je ipak izvela na večeru u „La Volter“. To je postao i njegov omiljeni
restoran. Nije morao posebno da se doteruje da bi otišao tamo. Mogao je da se
pojavi u farmerkama, kožnoj jakni i kaubojkama, iako su tamo navraćali
najelegantniji i najprefinjeniji Parižani. Posle flaše vina bio je mnogo bolje
raspoložen. Ipak, ona je i dalje bila uznemirena nakon njihove kratke, ah žučne
rasprave. On je imao osećaj da nije dovoljno poštovan, a ona je bila ljuta zbog
njegovog nepristojnog ponašanja. Uskoro će morati da nauči da se pridržava
osnovnih pravila lepog ponašanja. Cele večeri nije mogla da se smiri.
Do kraja nedelje sve je išlo glatko. Bernard je Saši skrenuo pažnju da se
Lijam dugo zadržao u Parizu, ah nije pomislila da je posumnjao šta je razlog
tome. Kazala mu je da Lijam nije mogao sebi da priušti boravak u hotelu i da se
smestio u Havijerovu sobu, što je Bernardu bilo sasvim razumno. Ali ako često
bude dolazio i dugo ostajao, znala je da će njihova tajna biti otkrivena pre ili
kasnije.
Vikend im je prošao lagano i zabavno. Išli su u bioskop, u nedelju su ručali u
„Braseri Lipu“ i posle toga popili kafu u „De Magou“. Želela je da ga odvede u
„Ricov“ bar na piće, ali ne bi mu dozvolili da ude jer je bio u farmerkama, osim
ako nije bio gost hotela. Lijam je tvrdio da je to besmisleno. Jeste, ali takva su
bila njihova pravila. Lijam ih je imao veoma malo. Od sebe je tražio da bude
ljubazan, iskren i saosećajan, a ne da se ponaša kako se od njega očekuje ili
zahteva. Prema njoj je uvek bio divan. Nije sumnjala u to da ga voli, ali se
istovremeno plašila da nečim ne oda njihov odnos, jer za to još nije bila
spremna. To što mu je dozvolila da nedelju dana ostane kod nje u Parizu i muva
se po njenoj kancelariji, veliki je korak za nju. Dalje od toga neće ići. Za sada
sigurno ne. A verovatno nikada i neće. U nedelju uveče su ležali u krevetu kada
ju je Lijam uzgred upitao šta će raditi sutradan. Bio joj je to prvi znak da nije
nameravao da ode kad su se dogovorili. Nije joj smetalo, prijalo joj je njegovo
društvo, ali je istovremeno bila svesna da će njegovo prisustvo sve teže moći da
objasni, ako nigde drugo, ono u galeriji. Oni su jedini znali da je on boravio kod
nje. Predložio joj je da sutra uveče odu na večeru sa njegovim prijateljima iz
Marea.
„Da li to znači da ti želiš da ostaneš?“
Klimnuo je glavom i stidljivo se osmehnuo. „Da, ako ti ne smeta.“
Na tren je oklevala, odmeravajući rizik, a zatim se osmehnula. Uživala je sa
njim. Smisliće već neko objašnjenje. „Ne smeta mi.“
Ipak, nije bila voljna da se upozna sa njegovim prijateljima iz sveta
slikarstva, možda je neki poznaju. A, svejedno, imala je i obaveze. Bio je
razočaran i pomalo povređen. Poljubila ga je objasnivši mu da mora da ide na
zvaničnu večeru koju priređuju njeni važni klijenti. Prethodnog leta kupili su od
nje Moneovu sliku i odavno je prihvatila njihov poziv. Odvođenje Lijama na
zvaničnu večeru u kuću svojih klijenata bio je eksperiment koji nije bila voljna
da napravi. Kazao je da je razume, ali izgleda mu nije bilo pravo. Rekla mu je da
nije dozvoljeno da povede pratioca.
„Onda im kaži da ne možeš da dođeš“, rekao je mrzovoljno, ali je ona
ignorisala njegovu mrzovolju.
„Ne mogu to da uradim, Lijame. Oni su moji najugledniji klijenti.“ Bila je
iskrena.
„A šta sam ti ja?“
„Čovek koga volim. I nemoj da praviš predstavu od ovoga. U pitanju je moj
posao.“
„Da li bi povela Artura?“ otvoreno ju je pitao. Oboje su znali da bi. Ali to
nije bilo isto. Artur je svuda mogao da se pojavi, i jeste. A Lijam nije. Nije želeo
da prihvati pravila igre. Artur se ponašao zrelo, a on ne.
„To nije fer“, rekla je tužno. „Mi smo bili u braku. Bio je pristojan i
konzervativan kao i moji klijenti. Bio je bankar, zaboga!“
„ A ja sam mladi panker“, već je bio ljut.
„Nisi“, rekla je smireno. „Ti si ćaknuti umetnik, sećaš se? Sam si mi to rekao.
I ne želiš da te iko kontroliše. Ukoliko si spreman da obućeš večernje odelo,
budeš pristojan i ponašaš se kao bankar, možeš sa mnom kuda god želiš.“ Bilo je
to njeno veliko priznanje. Ali on ga nije želeo. Želeo je slobodu da se ponaša
kako hoće, bio sam ili sa njom. „Treba da me prihvate takvog kakav sam. A i ti“,
rekao je ljutilo.
„Ja sam te prihvatila. Oni neće. Ako želiš da na takva mesta ideš sa mnom,
moraćeš da igraš po njihovim pravilima. Kao i ja. To je, jednostavno, tako. Ovog
puta ne mogu da te povedem jer te nisam blagovremeno najavila. Mada, ako to
zaista želiš, kupićemo ti večernje odelo i sledeći put ćeš moći da pođeš sa mnom.
Ali samo ukoliko si spreman da igraš po njihovim pravilima.“
„Neka se nose!“, rekao je strahovito ljut. „Šta oni umišljaju da su? Ja sam
veći čovek od svih njih. Slušao sam takve gluposti od svog oca kad sam bio
mali. Neću da igram ni po čijim pravilima, Saša, pa čak ni zbog tebe!“
„Ne moraš“, rekla je Saša smireno. „Ne moraš da radiš ništa dosadno i
uštogljeno što ja moram. Ali, ako želiš, onda moraš da poštuješ pravila. Tako ti
je to.“
„A ko postavlja ta pravila? Neka matora budala u skupom odelu? Što bih ja
morao da se oblačim i ponašam kao on? Zašto ne bih mogao biti takav kakav
sam?“
„Jer te matore budale imaju svu moć i novac ovog sveta, zato i određuju
pravila. Vlada onaj ko poseduje najviše. Ako hoćeš da uđeš u taj svet moraš da
se ponašaš civilizovano i prihvatiš njihova pravila.“
„Da me voliš i da me se ne stidiš, ti bi me povela.“ Bio je poput krajnje
jogunastog deteta, a nju je srce bolelo. Plašila se da će upravo do ovoga doći. I
nije dugo trebalo. Ovo je bila njihova druga svađa za manje od nedelju dana koja
je potvrdila njene najveće strahove: da njihova veza nema perspektivu. Toliko
toga joj se dopadalo kod njega - njegova plemenitost, toplina, otvorena
naklonost ka njoj, njegov smisao za humor, inteligencija, talenat i to što je bio
sjajan u krevetu. Ali njegove bubice i neozbiljnost definitivno nisu spadale u to.
„Ponosim se tobom i volim te. Ali neću te uvoditi u taj svet ako ćeš mene ili
sebe izložiti podsmehu. Ako želiš da se ponašaš kako ti se ćefne, napravićeš nas
oboje budalama.“
„Šta ti je važnije, Saša? Oni ili ja?“
„I ti i oni. Ja te volim, ali živim u tom svetu. To sam ja. Rekla sam ti kad smo
se upoznali. Taj problem ćemo uvek imati. Osim ako ti ne odustaneš od toga da
budeš ćaknuti umetnik i uđeš u moj svet kao zreo muškarac. Ukoliko želiš da
nastaviš da izigravaš ćaknutog umetnika ili divljeg momka koga ništa ne može
da sputa, onda će taj svet ostati samo moj. Jednostavno je. Izbor je na tebi.“
„Takav sam - kakav sam. I neću da se menjam da bih nekome udovoljio, ni
tebi, ni njima.“
„Imaš pravo na to. Ali nemaš pravo da ih primoravaš da te prihvate, ako ne
poštuješ njihova pravila, ili moja.“
„Ovde si u pitanju ti, zar ne? A ne oni. Hoćeš da se pravim da sam Artur. E,
pa nisam. Ja sam ja.“
„Nikakve to veze sa Arturom nema“, rekla mu je stisnutih zuba. „Što ti sutra
uveče ne odeš lepo na večeru sa svojim prijateljima? Ja ću da odem na svoju
uštogljenu večeru i neću se dugo zadržati, pa ću da ti se pridružim u Mareu.“
„Spustićeš se na taj nivo? Plemkinja će napustiti svoj zamak i naći će se sa
svojim prostim momkom u sirotinjskom kvartu? Ako nisam dovoljno dobar da
mogu da idem sa tobom, onda se sutra vraćam u London.“ Prvobitna namera mu
je i bila da se vrati sutra, iznenadio ju je svojim predlogom da ostane.
„To je tvoja odluka“, rekla je tiho. „Ja se trudim koliko mogu, Lijame.
Ponekad oboje moramo da se prilagođavamo. To smo znali od samog početka.“
„Jesmo. Samo nisam znao da ću morati da se prilagođavam samo ja. Koliko
očekuješ da se ponizim? Govoriš mi kako treba da se ponašam u tvojoj galeriji
da ne bih uvredio klijente. Moram da hodam na prstima, ne smem da te
poljubim, niti da sipam piće. A ako želim da pođem sa tobom nekuda gde je tebi
važno, moram da se obučem kao grof i ponašam kao vojvoda. Ja sam slikar,
Saša. Nisam dresirani majmun, niti bankar, i neću ti dozvoliti da me zauzdaš.“
„Ja to i ne pokušavam. Mi živimo u drugačijim svetovima. Ovo je moralo da
se desi. Biće nam potrebno mnogo popustljivosti i razumevanja ukoliko želimo
da naša veza opstane.“ Udarili su u zid.
„Rekao sam ti, neću ti dozvoliti da me zauzdaš. Sutra se vraćam u London.
Pozovi me kad ispravno postaviš prioritete.“ Poželela je da vrisne dok ga je
slušala.
„Nisu ovde u pitanju prioriteti, Lijame“, rekla je trudeći se da ne izgubi
strpljenje. Pokušaji da ga urazumi bili su joj veoma naporni, kao da je imala
posla sa buntovnim detetom. „U pitanju je poštovanje pravila i sukob dva sveta.
To je kao kad hoćeš da uđeš u neki klub. Ako želiš da postaneš njihov član,
moraš da se povinuješ njihovim pravilima.“
„Ja to nikad neću učiniti, Saša. Nikada. Da sam to hteo, još uvek bih živeo sa
ocem u Kaliforniji i trpeo njegove pridike. Neću da trpim ničije pridike, a
posebno ne tvoje. Ako me želiš u svom životu, prihvati me, ali nemoj mi
govoriti kako treba da se ponašam, Ako me voliš, onda pravila ne bi smela da
postoje.“
„Pravila uvek postoje“, rekla je tužno. „Ja moram da ih poštujem. Ne mogu
da se ponašam kako mi se ćefne. Sutra ne mogu tamo da se pojavim u
farmerkama, kaubojkama i kačketu. Moram da izgledam kao i oni, da budem
uredna i elegantno obučena. Moram biti pristojna koliko i oni - što zaista i jesam
- jer verujem u njihova pravila ponašanja. To je civilizovanost.“
„Ja ne želim da budem civilizovan, dođavola! Želim da budem to što jesam.
Želim da me takvog poštuju i prihvate, kako god se ponašao, a ne da se
pretvaram da sam neko drugi da bih im se ulizivao. Nikada se nikome neću
ulizivati.“ Njihova svađa potegla je probleme iz njegovog detinjstva, jer je
njegov bes bio previše snažan. Bio je van sebe. Ništa što bi rekla ne bi moglo da
ga urazumi i smiri. Naprotiv, moglo bi samo da pogorša situaciju. Osećala se
krajnje beznadežno dok ga je slušala.
„Ne tražim od tebe da se ikome ulizuješ, Lijame. Ponajmanje meni. Možeš da
se ponašaš kako god hoćeš. Ali ako želiš tako, onda moraš da ostaneš u svom
svetu, protiv koga ja nemam ništa protiv. Ipak, ukoliko želiš da zakoračiš u drugi
svet i pođeš na tu večeru sa mnom, moraćeš da poštuješ postavljena pravila.“
 „Nek' se nose i oni i njihova pravila! A i ti možeš da se nosiš, Saša! Ako se
stidiš toga što sam mlađi od tebe, ako me ne poštuješ takvog kakav sam, onda ne
želim da budem sa tobom. I ne želim da ostanem ovde. Sutra idem kući. Pozovi
me kad se odlučiš.“
„U vezi sa čim? Šta treba da odlučim? Šta hoćeš od mene?“ Pojedine stvari
koje je govorio zvučale su besmisleno i nerazumno. I nije joj rekao ništa novo.
Od početka je znala kakav je on. To ju je najviše i brinulo, manje njegove
godine. Njegovo neobuzdano i nezrelo ponašanje bili su veći problem. Ponašao
se kao petogodišnjak.
„Ili me uvedi u taj tvoj svet ovakvog kakav sam i nemoj me skrivati poput
kurve koju si unajmila za jedno veče, ili ja zauvek odlazim odavde! Neću da
budem ostavljen kod kuće kao smeće! I neću da mi iko priča kako treba da se
ponašam!“ Vikao je na nju, a ona se borila da zadrži suze. Želela je da bude
razumniji, želela je da njihova veza uspe.
„Onda je odluka na tebi“, rekla je iznenada podjednako ljutita. „Prestani da se
ponašaš kao beba koja kuka jer neće da se kupa ili presvlači i koja baca hranu
ako joj se ne svidi. Ako hoćeš da sediš sa odraslima, moraš da se ponašaš kao
odrasla osoba. Samo je to u pitanju, zaboga! Ne možeš doveka da izigravaš
ćaknutog umetnika, jer ćeš ostati u društvu neposlušnih klinaca koji se ponašaju
kao i ti. I onda nemoj da se žališ jer ne možeš nikuda sa mnom. Volela bih da
možeš, zaista bih volela, ali neću da crvenim dok ti pokušavaš da dokažeš koliko
razuzdan možeš da budeš. Ako me toliko voliš, Lijame, onda odrasti i ponašaj se
zrelo. Ja sa sobom neću da vodim razmaženo i nevaspitano dete. Ti razmisli i ti
odluči! Ja već jesam! Za zajednički život potrebno je mnogo više od ljubavi i
slaganja u krevetu.
U jednom trenutku svi mi moramo da odrastemo, dopadalo nam se to ili ne.
Možda je vreme i tebi. Vrati se u London i kad resiš da odrasteš, pozovi me!“
Te noći više nijednu reč nisu jedno drugom rekli. Prvi put otkako je bio kod
nje, ležao je svako na svojoj strani kreveta. Lijam je bio teško povređen
smatrajući njeno ponašanje nelojalnim. A ona je bila ljuta zbog njegovog nastupa
besa. Ponašao se kao krajnje bezobrazno dete. Ujutru su ustali u tišini. Lijam se
istuširao, obrijao i obukao. Pre nego što je Saša krenula u kancelariju, spakovao
je stvari i okrenuo se ka njoj sa ulaznih vrata.
„Volim te, Saša. Ali neću ti dozvoliti da me kontrolišeš, niti da mi govoriš šta
da radim. Suviše poštujem sebe da bih to dopustio.“
„I ja volim tebe i poštujem te, zaista“, rekla je iskreno, „i kao umetnika, i kao
čoveka.“ Nije bila sigurna da li kao otac zaslužuje poštovanje, nije ga dovoljno
poznavala da bi o tome mogla da sudi, a nije znala ni njegovu decu. Ali, toliko
toga joj se dopadalo kod njega i svakim danom ga je volela sve više. Ipak,
nedovoljno da bi ceo život promenila zbog njega. Bila je suviše stara za to. I
volela je svoj život takav kakav je bio. „Ovde nije u pitanju kontrola, već
međusobno poštovanje. Ukoliko me poštuješ, uđi u moj svet, postupaj u skladu
sa pravilima koji u njemu vladaju i ponašaj se kao kavaljer. Ukoliko to ne želiš,
na šta imaš pravo, onda nemoj da se žališ što ljudima iz svog sveta u posetu
idem sama. Ne možeš imati i jedno i drugo. U učtivom svetu ne možeš da se
ponašaš u stilu 'radim šta ja hoću'. Lijame, i ti si suviše star za to. Čak se ni deca
tako ne ponašaju.“
„Nikada neću biti drugačiji. Ako me voliš, to moraš da prihvatiš i budeš
spremna da se pojaviš sa mnom svuda. Ovakvim kakav sam.“
„Ne mogu. Ne mogu to da učinim zbog sebe, svoje dece, ali ni ugleda koji
sam tolike godine stvarala. Ne mogu da ti dozvolim da od mene praviš budalu u
javnosti, Lijame.“ A znala je da bi se to desilo. Čula je od Havijera za njegove
brojne ispade, mada ih sa njom nije imao. Bilo joj je dovoljno što je nenajavljen
nonšalantno ušao na njen sastanak s klijentima. Ali i sinoćni izliv besa. Zaista je
bila zabrinuta. „Dovoljno je što sam skoro deset godina starija od tebe. Znam da
to nije puno, ali, pored tvog ponašanja i ideja, meni se čini da jeste. Ne traži od
mene da te uvedem u svoj svet da bi se u njemu ponašao neprimereno kako bi
nešto dokazao. To znači da me ne voliš i ne poštuješ takvu kakva sam. Znao si
ko sam i kako živim. Kazao si da možeš to da prihvatiš. Ja sam ti verovala. Ne
možeš u mom svetu da radiš šta ti je volja. Ne mogu ni ja. Ne može niko! Svi mi
moramo da se ponašamo u okvirima očekivanog. Nadam se da ćeš se opametiti
jer te volim i želim da budem sa tobom. To što radiš nije u redu prema meni.“ Ko
je bio taj čovek? I zašto mu je potpuna sloboda bila toliko važna, čak i po cenu
da nju ugrozi?
„Ja sam ovde izvukao deblji kraj i nisam poštovan“, rekao je skoro nadureno.
„Ti želiš da sve bude kako tebi odgovara.“
„Ja te jedino molim da odrasteš. Ili se ponašaj civilizovano ili mene pusti da
radim šta moram dok se ti zabavljaš sa svojim prijateljima. Možeš da budeš
ekscentričan koliko god hoćeš, ako to želiš, ali u tom slučaju nemoj da očekuješ
da ću te svuda voditi i upoznavati sa svima. Ako hoćeš da budeš drugačiji, onda
sedi kod kuće sa mnom i budi takav privatno, ne u javnosti.“
„Ja neću da budem tvoja prljava mala tajna, Saša. Ako to želiš, nađi nekog
drugog. Ili se pojavljuj sa mnom ovakvim kakav sam ili od nas nema ništa!“
„Onda pretpostavljam da će tako biti. Razmisli, Lijame. Nadam se da ćeš se
urazumiti kada se vratiš u London. Tada mi se javi.“ Pogledao ju je, klimnuo
glavom, uzeo torbu, prošao pored nje i zalupio vratima.
Kad je otišao, Saša je sela da razmisli o svemu što se desilo. Volela ga je, ali
ne dovoljno da bi zbog njega okrenula život naopačke. Bila je dovoljno zrela da
bi zbog bilo koga to uradila. Čak i zbog Lijama. Znala je da je zaljubljena u
njega. Ali, to možda nije bilo dovoljno.
 9.

Dani nakon Lijamovog odlaska bili su toliko dugi da nikako da prođu. Bio je
kratko kod nje, ali ona se toliko navikla na njegovo prisustvo, razgovore,
zajedničke obede, vođenje ljubavi. Čak ju je i Bernard pitao gde je. Kazala mu je
da se vratio u London. „Zaista je drag dečko, ali ti je sigurno bilo naporno što se
toliko zadržao.“
Proveo je kod nje deset dana u kojima je Saša uživala, sve do poslednjeg
dana kad su počeli da se svađaju. Nije joj se dopalo ni što ga je Bernard nazvao
dečkom. Bila je to suština problema koju je imala sa Lijamom. On je bio dečko,
ne odrastao muškarac, jer se tako ponašao. Pošto je imao skoro četrdeset godina,
više je očekivala od njega. Bio je pravi Petar Pan.
Isprva je mislila da je Bernard sarkastičan u svojim komentarima i radoznao u
vezi sa njihovim odnosom. Međutim, shvatila je da je iskreno rekao ono što
misli o njenom gostu. Smatrao je Sašu izuzetno trpeljivim domaćinom kada mu
je dozvolila da se toliko zadrži. Očigledno je njihova tajna bila sačuvana.
Bernard nikada ne bi mogao da pomisli da bi Saša mogla imati nešto sa
Lijamom. Bilo kako bilo, izgledalo je da je njihova veza završena. Otkako se
Lijam vratio u London, noći je provodila u čekanju da telefon zazvoni. To se nije
desilo. Nije je pozvao nijednom, ali nije ni ona njega. Saša nije očekivala da će
njihova veza večno trajati, ali se nadala da će potrajati duže nego što jeste. Nije
bilo svrhe da ga zove, pošto joj je svoje uslove jasno stavio do znanja.
Međutim, ti njegovi uslovi su za nju bili neprihvatljivi, volela ga ona ili ne.
Nije imala kompromis da mu ponudi, osim onoga što mu je rekla pre nego što je
napustio Pariz. Nakon mesec dana prestala je da očekuje da telefon zazvoni.
Znala je da je neće zvati. I on je znao da ga ona neće zvati, jer je u Londonu, isto
kao i ona, čekao da telefon zazvoni. Od samog početka je bila u pravu. To je bilo
nemoguće. Znala je da je bolje da se sa tim suoči pre nego kasnije. Ipak, bila je
tužna dok je čekala poziv za koji je znala da neće doći. Koliko god da je bio
nezreo, bio je drag i zaista joj je nedostajao.
Saši je trebalo dve nedelje da se pomiri sa tim. I dalje je bila tužna što je
otišao iz njenog života. Ali nije imala kome da se požali. Niko nije znao za njih,
pa se nikome nije ni mogla obratiti za savet ili utehu. Nije mogla ni sa kim da
razgovara o njemu. Samo je morala da prihvati činjenicu da je otišao. Iako je
znala da nikada ne bi uspeli. Bio je suviše nezreo, suviše težak, suviše
nerazuman, suviše odlučan da ne odraste. Dokazao joj je to nakon što je nestao
posle svađe.
Saša je posetila Njujork u februaru, a potom u martu, i oba puta ju je sačekala
mećava. Tatjana je volela svoj novi posao. Galerija je odlično radila. Nameravala
je da u aprilu obiđe Havijera u Londonu i posebno se pripremala za to jer je
znala da će Lijam biti u blizini. Samo se nadala da neće naleteti na njega dok
bude sa Havijerom. Havijeru nije mogla da kaže da ga izbegava jer bi time odala
njihovu tajnu.
U aprilu, neposredno pre nego što je Saša krenula za London, Judžin joj je
kazala da su dobili mejl od Lijama. Završio je nekoliko novih slika i želeo je da
Saša dođe da ih pogleda. Rekao je da će poslati slajdove, ali želeo je da ih
njegov zastupnik vidi uživo. U mejlu je napisao da nikada ništa bolje nije uradio.
„I još“ Judžin se setila kad je na kraju dugog radnog dana kazala Saši za
Lijamov mejl, „pozdravio te je i kazao da se nada da si dobro.“ Saša jeste bila
dobro. Posle više od dva meseca otkako joj se nije javio, bila je mnogo bolje
nego u februaru, ali je i dalje bila neraspoložena zbog njega. I šta mu je značilo
to što ju je pozdravljao? Iako ga je volela, morala je da zaboravi na tu ljubav
zbog njegovog ponašanja. Krajnje nezrelo se poneo prema njoj. Bila je umorna
od samovoljnih i ekscentričnih umetnika koji nisu bili u cvetu mladosti, mada su
se pretvarali da jesu i u srednjim godinama se ponašah kao da su još tinejdžeri.
Smatrala je da sa svojih trideset devet godina ne bi trebalo da se ponaša onako
kako se ponašao kada je napuštao Pariz. Ipak joj je bilo krivo što je nijednom
nije pozvao. A bila je suviše ponosna da bi ona pozvala njega.
Rekla je Judžin da uveče ide na poslovnu večeru, što ju je podsetilo na onu
noć kad se posvađala sa Lijamom. Sutradan putuje u London da obiđe Havijera.
Nije znala kako da se postavi ako bude srela Lijama. Bila je njegov poslovni
zastupnik, ali nije joj se žurilo da ga ponovo vidi. Doveo ju je u nimalo prijatnu
situaciju, u stvari, oboma je bilo neprijatno. Bilo joj je drago što ga ipak nikome
nije predstavila kao svog partnera. Sada bi bilo teško objasniti njegovo odsustvo.
Večeru na koju je išla organizovao je američki ambasador u Parizu. Pozvao je
nekoliko značajnih umetnika i prodavača umetničkih dela, jednog američkog
pisca koji je bio u poseti Parizu i jednog poznatog glumca. Saša nije bila
raspoložena. Iz razloga poznatih samo njoj i Lijamu. Mada je u poslednje vreme
raspoloženje polako počelo da joj se popravlja.
Obukla je crnu čipkanu haljinu za prijem u rezidenciji ambasadora, kosu je
kao i uvek podigla u punđu, obula je nove cipele, mada se pitala zašto li se trudi
da se ulepša. Nije izlazila ni sa kim, a nije to ni želela. Osećala se glupo što je
dozvolila Lijamu da je nagovori da probaju kako će im ići. Ipak, u trenucima
iskrenosti, priznavala je da je to želela podjednako kao i on i da se u dubini duše
nadala da će uspeti. Bila je prava šteta što nisu. On je bio talentovani slikar, ali
sasvim nezreo muškarac. Nije bilo čudo što ga je Bet napustila i odvela decu.
Sigurno joj je dvadeset godina braka sa njim bio pravi košmar.
Odagnala je misli o njemu, kao što je neprestano činila već dva meseca, kad
je te večeri ušla u rezidenciju ambasadora. Osim jedne rok zvezde i dva glumca,
Saša je poznavala sve prisutne. Na neki poseban način, Pariz je ipak bio mali
grad. A ni svet više nije bio veliki.
Za trpezarijskim stolom Saša je sedela pored jednog od glumaca koji je bio
dovoljan samom sebi i uopšte joj se nije obraćao. Bio je zainteresovaniji za ženu
koja je sedela sa njegove desne strane i koja je bila udata za holivudskog
producenta. Trudio se da je šarmira. Prošao je skoro čitav sat pre nego što je
Saša obratila pažnju na muškarca koji je sedeo sa njene leve strane. Bio joj je
odnekud poznat i konačno se setila odakle ga je znala. Bio je izuzetno ugledan
poslovni čovek na Vol stritu. Artur ju je upoznao sa njim na jednoj zabavi u
Hemptonsu. Sada je bio u penziji. I na njeno veliko iznenađenje, sećao je se.
„Prošlo je skoro deset godina“, rekla je oduševljeno. Bio je Arturovih godina.
Artur bi sada imao pedeset devet. Nije ga bilo već godinu i po.
„Bio sam vrlo očaran kad smo se upoznali. Nekoliko puta sam posetio Vašu
galeriju.“ Osmehivao joj se, a ona je primetila kako je on izuzetno privlačan
stariji gospodin. Nije mogla da se seti je li bio udovac ili razveden. Možda se u
međuvremenu i ponovo oženio.
„Onu u Njujorku?“ pitala ga je tek da bi nešto rekla. Nije je posebno
zanimao, ali sa njim je komunikacija bila laka, za razliku od glumca koji ju je
sasvim ignorisao.
„Ne, već ovu u Parizu“, objasnio joj je. „Znate, ja sada živim ovde.“ Zvao se
Filip Henšo i Saša se pitala šta ga je dovelo u Pariz. Penzionisao se mlad, kao što
se i Artur nadao da će. „Obe moje ćerke su se udale za Francuze i preselile
ovamo. Kada mi je supruga umrla, shvatio sam da mi je potreban predah od
Njujorka. Ovde sam već pet godina i zaista mi je lepo.“ Saša je tada primetila da
je imao južnjački naglasak. Ubrzo joj je objasnio da je rođen u Luizijani. Sa
ambasadorom je išao na Univerzitet u Virdžiniji. Ambasadorova supruga bila je
iz Džordžije. Filip je kazao Saši i da poseduje kuću u Provansi i stan u Londonu,
koje je uspevao da obilazi jednom mesečno.
„Ja sutra putujem u London, u posetu sinu. I da obiđem slikare“, osmehnula
mu se.
„I ja. Mislim, idem u London.“ Uzvratio joj je osmeh, a zatim joj je kazao da
mu je bilo žao kad je čuo za Artura. „Nije lako ostati sam u Vašim godinama,
posebno jer ste imali srećan brak.“ Značilo joj je to što joj je rekao.
„Zato sam se i preselila u Pariz. Teško mi je da boravim u Njujorku posle
Arturove smrti“, priznala je.
„Imate li još uvek kuću u Hemptonsu?“ dobro se sećao.
Klimnula je glavom, a zatim uzdahnula. „Više ne odlazim tamo. Suviše mi je
teško da boravim na mestima koja smo oboje voleli.“ Kratko su pričali o
Njujorku i otkrili da imaju mnogo zajedničkih poznanika. Razgovor sa njim
pomogao joj je da se reši misli o Lijamu. Neprestano joj je bio u mislima
prethodna dva meseca. Bila je ljuta i razočarana, ali i frustrirana načinom na koji
se njihova veza završila tišinom. Da sve bude još gore, morala je da ga preboli i
postavi se isključivo kao njegov poslovni zastupnik. Upuštanje u vezu sa njim
bilo je još gluplje nego što je očekivala. Ali nije bila u depresiji, kao što je bila
nakon Arturove smrti. Bila je razočarana i tužna.
Kada je kretala kući sa prijema, iznenadio ju je poziv Filipa Henšoa da
sutradan izađe na večeru sa njim u Londonu. Pomislila je da možda želi da kupi
slike za kuće.
„To bi zaista bilo lepo“, odgovorila mu je Saša. Predložio je „Markov klub“,
koji su ona i Artur voleli. Pripadao je istom vlasniku kao „Anabels“ i „Harijev
bar“. Filip se ponudio da je odveze kući. Zahvalila mu se i rekla da je čeka vozač
u njenim kolima. Nije volela sama da vozi noću kad je bila sređena i odlazila na
prijeme. Ispratio ju je do kola i kazao joj da će sutradan uveče doći po nju u
„Kleridž“ u sedam. Razmišljala je o njemu na putu do kuće. Nije bio nimalo
uzbudljiv, ali je bio inteligentan, ljubazan, prijatan i kulturan. I bilo bi lepo
večerati sa prijateljem u Londonu- Nije znala kakvi su Havijerovi planovi, ali je
nameravala da popodne provede sa njim i, ako bude slobodan, da i on pođe sa
njima na večeru. I dalje nije znala šta će ako bude srela Lijama. Možda ne treba
da uradi ništa. Možda bi mogla Bernarda da pošalje u London da se vidi sa
Lijamom, mada bi upravniku galerije bilo čudno što se Saša nije lično videla sa
njim, posebno pošto je Lijam odseo kod nje tokom boravka u Parizu. Biće to
teško objasniti. Cela njihova situacija postala je teška, zahvaljujući Lijamu.
Pošla je letom u devet sa Buržea. Pored vremenske razlike od sat vremena i
kratkog leta biće u Londonu u onoliko sati u koliko je krenula iz Pariza - u devet.
Kao i uvek, odsela je u „Kleridžu“ u koji je stigla do pola jedanaest. Pozvala je
Havijera i dogovorila se sa njim da se vide za ručak, a zatim je pozvala dva
slikara sa kojima je takođe trebalo da se sastane pre ručka.
Stigla je na vreme na ručak sa sinom u restoran koji je on predložio. Kada je
izašla u baštu u kojoj ju je čekao, iznenadila se kad je sa njim ugledala Lijama.
Bila joj je mala uteha što je primetila da je i njemu neprijatno koliko i njoj.
Kasnije je saznala da je Lijam bio celo jutro kod Havijera, a njen sin nije mogao
da smisli izgovor da ga ne povede, pošto je Saša bila njegov zastupnik, Lijam
mu je bio drag, mada mu je bilo žao što neće moći da bude nasamo sa majkom.
Voleo je da razgovara sa njom.
„Zdravo, Lijame“, rekla je oprezno kad je on ustao da je pozdravi. Ručak sa
njim delovao joj je poput košmara. Bio je to prvi put da su se sreli otkako je
demonstrativno izašao iz njene kuće u Parizu. Kao i obično, bio je obučen
ekscentrično, ali seksepilno. Na sebi je imao majicu, kožnu jaknu, kačket,
pantalone umazane bojama i duboke crvene patike. Uprkos tome što je bila ljuta
na njega, morala je da prizna da je izgledao neverovatno privlačno. A njegova
plava kosa skupljena u rep bila je još duža.
„Kako si, Saša“, konačno ju je upitao neobičnim tonom. Do tada je uglavnom
Havijer pričao. Sada ga je iznenadila primetna napetost koja je vladala između
Lijama i njegove majke. Stekao je utisak da su se lepo slagali i sprijateljili. Mada
je tek sada shvatio da je Lijam u poslednje vreme nije spominjao.
„Jeste li vas dvoje imali nekakav oštar sukob mišljenja?“, konačno ih je
šaljivo pitao Havijer. Oboje ih je dobro znao i znao je da umeju tvrdoglavo da
zastupaju svoje stavove. Napetost među njima bila je primetna. Mogla se seći
nožem.
„Jesmo“, rekao je Lijam ljutito i nezadovoljno.
„Nismo“, istog trena je kazala Saša ljubaznim tonom.
„Pa, jeste li ili niste?“, pitao ih je Havijer. Smejao se, dok se Lijam vrpoljio, a
njegova majka ostala ledeno hladna.
„Nije htela da me odvede na prijem dok sam bio kod nje u Parizu. Smatrao
sam to nepristojnim pošto sam bio njen gost.“ Bio je to jedan od načina da se
objasni, pomislila je Saša. Poslednje što je želela bilo je da Havijer bude upleten
u njihov problem, jer je samo delimično bio upoznat sa situacijom i nije imala
nameru da mu ispriča sve. Bilo joj je drago što Lijam nije spomenuo njihovu
kratku aferu, pošto Havijer očigledno nije znao šta se desilo.
„Šta si obukao kad nije htela da te povede na prijem?“, pitao ga je Havijer,
dok su vlasnica galerije i slikar, bivši ljubavnici, posmatrali jedno drugo. Bilo je
jasno da je Lijam još uvek bio ljut na nju.
„Ne znam... ništa posebno... kao i uvek... zar je to važno?“, brecnuo se Lijam
na njega, dok ih je Saša obojicu u tišini posmatrala.
„Veoma je važno s obzirom kakve prijeme ona posećuje. Meni je sasvim
jasno zašto te nije povela.“ Havijer je pričao kao da njegova majka nije bila
prisutna. Saša ništa nije govorila. „Ne bi povela ni mene. Ljudi koje ona poznaje
su prilično uštogljeni i neviđeno dosadni. Izvini, mama“, pogledao je Sašu sa
izvinjenjem, a ona je klimnula glavom. I sama je isto rekla Lijamu na samom
početku.
„To sam mu i ja rekla“, ubacila se Saša. „Rekla sam mu da ne može pred tim
ljudima da izigrava ćaknutog umetnika. A on mi je odgovorio da ja ne mogu da
ga kontrolišem.“
„Verovatno i ne možeš“, rekao je razumno Havijer, a zatim je pogledao
Lijama. „I šta znači to ćaknuti umetnik? Ako hoćeš da budeš takav, što te onda
zanimaju prijemi? Da sam ja u pitanju, platio bih joj da me ne vodi. Ne mogu to
da podnesem.“
„I ja, ali nisam hteo da me ostavi kod kuće kao četvorogodišnjaka, niti da mi
govori kako treba da se ponašam kad odem tamo.“
„Zar je važno hoće li te povesti? Ti si jedan od umetnika koje ona zastupa,
Lijame. Nisi joj muž. Ni moj otac nije voleo te prijeme i večere. Govorio je kako
ga njeni najugledniji klijenti neopisivo dave. Izvlačio bi se svaki put kad bi
mogao.“ Saša se osmehnula na Havijerov komentar, a Lijam se snuždio. „Zvučiš
kao ljubomorni ljubavnik“, našalio se Havijer, još uvek ne shvatajući šta se
desilo, na čemu je Saša bila izuzetno zahvalna.
„Ili razmaženo derište“, dodala je Saša. „Kazala sam mu da ne može da
izgleda kao buntovnik ako želi da ide na te zabave. Odgovorio mi je da može da
se ponaša kako hoće. Kraj priče.“ Kraj romanse. Ali, hvala Bogu, Havijer to nije
znao. Posle onoga što je Lijam rekao, Saša je bila srećna što Havijer nije ništa
posumnjao. Ni na trenutak mu nije palo na pamet da bi njegov prijatelj mogao
spavati sa njegovom majkom. Zatim se okrenula ka Lijamu i podsetila ga na ono
što mu je rekla pre dva meseca. „Kad budeš resio da se oblačiš i ponašaš kao
odrastao čovek, slobodno možeš sa mnom bilo kuda. Do tada...“, glas ju je izdao,
a Lijam je prevrnuo očima.
„Zvučiš kao moj otac nekada.“ Ponovo ju je ljutilo pogledao, što je Havijera
iznenadilo. Njegova majka je bila u pravu. Lijam se ponašao nezrelo i
razmaženo. Nije uvek stajao na majčinu stranu, a sada je smatrao da je bila u
pravu.
„Tada si bio dete“, podsetio ga je Havijer. „Sada si odrasla osoba. Nedavno si
napunio četrdeset godina. Taj bedni incident...“ tada je pogledao Sašu. „Izvini,
majko!“
„Nemoj da mi se izvinjavaš. Nije u pitanju bedni incident, već to što je Lijam
dovoljno odrastao da ne bi trebalo da pravi problem oko odlaska na zabavu.“
„Moj otac i braća nisu nikuda hteli da me vode. Otac me je nazivao čudakom,
a braća su smatrala da sam nenormalan. Oduvek sam bio crna ovca. Zato sam i
otišao iz San Franciska. Smučilo mi se. Nikada više nikome neću dozvoliti da se
prema meni tako ponaša.“
„Sigurno si bio čudak“, rekao je Havijer veselo. Saša je bila saosećajnija kad
je pogledala Lijama u oči.
Očigledno je vukao duboke rane iz detinjstva. Nije imao majku koja bi ga
zaštitila od grubosti i okrutnosti njegovog oca i braće. Iznenada je poželela da ga
zagrli, ali nije mogla. „Još uvek ponekad umeš da budeš čudak“, rekao je
Havijer, a Lijam se osmehnuo. „Šta si mislio? Pa, umetnik si? I ja sam čudak kao
ti. I ne bi me odvukao na jedan od tih prijema pa sve da mi platiš.“
„Izgleda da sam se osetio odbačenim. Kao nekad kad sam bio dete. To me je
pogodilo. Rečeno mi je da ne mogu nekuda da idem ukoliko se ne ponašam
onako kako mi se kaže. Možda sam poludeo zbog starih rana, a ne zbog tvoje
majke.“ Lijam je nervozno pogledao Sašu, želeo je da joj se izvini, ali nije
mogao. Pogledi su im se sreli i dugo su se zadržali. Nekim čudom, Havijer to
nije primetio.
„Čoveče, pa ti si joj bio samo gost! Svakako nije mogla da te povede na
zabavu.“
„Nisam mogla“, dodala je Saša. „Svađa je bila više teorijska, u pitanju je bila
sloboda ponašanja.“
„I kontrola“, ubacio se Lijam. „Kada me neko tako uvredi, ja naprosto
poludim. Kad sam bio mali svi su me odbacivali, kao da nisam bio dovoljno
dobar da budem sa njima. Oduvek su pokušavali da me kontrolišu i nateraju da
se ponašam onako kako su oni želeli. Ja to, jednostavno, nisam mogao“. Problem
je bio mnogo ozbiljniji, shvatila je Saša. Bio je u pitanju gubitak zaštite i
bezuslovne majčine ljubavi u njegovoj sedmoj godini. Sa tim su se oni borili one
večeri, sa sedmogodišnjakom koji je ostao bez majke. Odjednom joj je mnogo
toga postalo jasnije, pa čak i njegovo nezrelo ponašanje dok je bio u Francuskoj.
Srce ju je bolelo dok ga je slušala.
„U redu, jesmo li se sad razumeli?“, Havijer se okrenuo ka Lijamu. „Ti si
izgleda imao nekakav nervni slom ili deža vu. Moja majka ide na zabave sa
najdosadnijim ljudima na planeti i sa njom niko nikada ne želi da ide. A ti ne
možeš na takva mesta da odeš sa imidžom ćaknutog umetnika, posebno jer ona
godinama poznaje sve te ljude. Moja majka je divna, a ljudi sa kojima se viđa su
dosadni. Ljudi poput nas treba da se druže sa sebi sličnima, a ne sa ljudima
kojima ona prodaje svoje slike, jer bi nam to ugušilo talenat. Druži se sa mnom i
zaboravi te budalaštine na nivou. Veruj mi, ne bi ti se dopalo. Možemo li sad da
se smirimo i na miru da ručamo? Idem do toaleta. Vas dvoje se poljubite i
pomirite pa kad se vratim da nam bude lepo kao što je bilo prošli put. Važi,
deco?“ Oboje su se nasmejali. Havijer je razbio branu koju oni nisu mogli da
razbiju dva meseca, čak iako nije znao sve. „Hvala vam!“ Ustao je i ostavio ih,
dok je Lijam gledao u Sašu. I dalje ju je voleo, a zahvaljujući Havijeru više nije
bio ljut na nju. Shvatio je da problem nije bio u njoj. Više su u pitanju njegovi
otac i braća nego Saša. Ona je samo povukla okidač, a on nije mogao da se
urazumi sve dok im Havijer, nakon dva meseca, nije oboma preveo šta je onaj
drugi hteo da kaže.
„Izvini, Saša“ rekao je tiho Lijam. „Prokleto si mi nedostajala. Ti si
najtvrdoglavija žena na svetu. Nijednom me nisi pozvala.“
„Nisi ni ti mene. I ti si meni nedostajao. Izvini. Nisam razumela koliko ti je i
zašto važno da budeš slobodan. Sada mi je jasno. Nisam imala nameru da te
povredim.“
„Nisi. Oni su me povredili. Samo sam te na tren zamenio sa njima.“ Na jedan
dug tren. Prošla su više od dva meseca otkako je otišao iz Pariza. „Izađimo
nekuda na piće dok si u Londonu.“ Klimnula je glavom u trenutku kad se
Havijer vraćao za sto.
„Svi su ponovo srećni i zadovoljni?“
„Veoma“, osmehivala se Saša. „Ti si sjajan posrednik. Trebalo bi češće da
koristim tvoje usluge.“ Primetila je da joj se Lijam osmehuje.
Poručili su hranu i momci su pričali o svojim poslovima dok ih je Saša
slušala. Nikad u životu nije imala lepši razgovor sa umetnicima od ovog sada sa
njih dvojicom. Posle ručka otišli su u Lijamov studio da pogledaju slike. Bile su
čak bolje od ranijih. Razvukla je lice u osmeh čim ih je videla.
„Lijame, zaboga, fantastične su!“ Po onome što je videla na platnima mogla
je da zaključi da je duboko kopao po svojoj duši.
„Odlično radiš kad si depresivan“, šaljivo je prokomentarisao Havijer.
„Ponekad“, rekao je Lijam s tugom u glasu koja Saši nije promakla. Stisla ga
je za ruku kad je prošla pored njega. „Bio sam depresivan samo u početku. Posle
toga bio sam tužan. Tada nastaju moja najbolja dela. Mrzim što je tako, ali tako
je“, rekao je dok je posmatrao svoje slike na platnima. Bio je usamljen prethodna
dva meseca bez nje.
„I kod mene je tako“, priznao je Havijer.
„Volela bih da mogu da kažem da sam i ja u tim trenucima produktivna“,
dodala je Saša. Prethodna dva meseca bila su joj sumorna bez njega. Volela bi
kad bi mogla sada malo više vremena da provede nasamo sa njim, ali morala je
da se vidi sa još jednim slikarom. Bilo joj je drago što je pogledala i Lijamove
radove. Možda bi za oboje bilo najbolje da njihov odnos ostane samo poslovan.
Njihova kratka, ali emocijama nabijena veza, očigledno je bila katastrofa. Ipak,
sada je, zahvaljujući Havijeru, njihov rat okončan primirjem,
„Šta vas dvoje radite večeras?“ pitao ih je Lijam zainteresovano, kada je Saša
krenula. Bilo je jasno da je žurila.
„Ja sam zauzeta“, brzo je kazala Saša, a Havijer je rekao da izlazi sa
devojkom.
„Ideš na jednu od onih dosadnih zabava?“
„Ne, već na mirnu večeru sa potencijalnim klijentom“, kazala je mada mu
nije dugovala nikakvo objašnjenje. Rat je bio završen, ali i njihova romansa. Uz
malo sreće, odsada će biti prijatelji.
„A sutra?“, Lijam je želeo da je vidi pre nego što se vrati u Pariz.
„Ja sam slobodan“, rekao je Havijer. Bili su već mnogo opušteniji u
njegovom prisustvu.
„I ja sam“, potvrdila je Saša, mada je želela da provede malo vremena
nasamo sa svojim sinom, Biće drugačije ako Lijam bude sa njima.
Predložio je da večeraju u njegovom omiljenom pabu, Havijer se oduševljeno
složio, a Saša sa manje oduševljenja, ali posle svega što se desilo za ručkom, nije
želela da bude gruba prema Lijamu. Moći će prekosutra ujutru da doručkuje sa
Havijerom pre polaska za Pariz.
Saša je predložila da njen vozač dođe po njih obojicu, mada se nije radovala
da provede veče u bučnom klubu. Ipak, pristala je zbog njih, posebno zbog
Lijama prema kome je osećala ljubav i potrebu da ga zaštiti.
Ostatak popodneva bila je zauzeta. Obavila je kupovinu pre nego što se
vratila u hotel, taman na vreme da se presvuče pre nego što je Filip došao po nju.
Nameštala je kosu u punđu kada ju je Lijam pozvao.
„Drago mi je što smo se videli danas“, rekao je Lijam tužno. „Havijer nam je
oboma mnogo pomogao. Barem, meni. Zaista mi je žao što sam onako podivljao
u Parizu.“
„Nije važno“, rekla je Saša podižući kosu jednom rukom, dok je u drugoj
držala telefon. „Dešava se. Ja sam se danas loše osećala dok si pričao koliko te je
to pogodilo.“ Ranije joj je već pričao o svom ocu, ali ona njegovo ponašanje nije
povezala sa tom situacijom. Lijamu je više od svega bila potrebna majka. A ona
to nije želela da bude. Imala je svoju decu. Možda mu je majčina toplina bila
potrebnija od ljubavne veze. Pored razlike u godinama, ta pomisao je učinila da
se oseća još starijom. Možda će kao njegov zastupnik, više nego kao ljubavnica,
uspeti da mu pruži ono što mu je trebalo.
Mnogim umetnicima koje je zastupala bila je potrebna majka i to su od nje
očekivali. Njen posao je delimično bio da im ugađa. Nije joj smetalo,
ponajmanje sa Lijamom. Možda će mu to pomoći. I dalje ju je privlačio, i dalje
bi imala osećaj da je udara struja kad bi ga pogledala, ali njena osećanja su sada
bila drugačija. Postala su nekako dublja i složenija. Volela ga je, ali je već mogla
da ga posmatra bez želje da strgne odeću sa njega. Emocija koja je kod nje
trenutno preovladavala prema njemu bila je saosećajnost. To je bilo bolje i
zdravije za nju od izgarajuće strasti koju je osećala prethodne zime kad su se
upoznali. Mada joj je nedostajalo ono što su imali. Kao da su njena osećanja
prema njemu sazrela i nekako se promenila od prethodnog puta kad su se videli.
Bila je rešena da mu bude prijatelj i zastupnik i ništa više.
„Jesi li srećna?“, pitao ju je, a ona se osmehnula na njegovo pitanje.
„Ako me pitaš imam li nekog drugog, odgovor je negativan. Treba mi malo
vremena da pređem preko svega što se desilo. Bila sam prilično razočarana kad
si otišao iz Pariza.“ Posle gubitka Artura, posebno joj je bilo teško što je izgubila
i njega. „Preživela sam. I takve stvari se dešavaju. Otpočetka nisam verovala da
možemo da uspemo. Mada mi je žao Što se ispostavilo da sam u pravu.“
„Ne bi bila u pravu da mene nisu spopale lutke“, Lijam je zvučao pokajnički.
„Možda si bio u pravu. Bilo je prilično grubo što sam te skrivala. Samo,
nisam znala kako da se postavim.“
„Nisam ni ja. Sad mi nije posebno važno, ali tada je bilo.“
„I meni. Drago mi je da nam je Havijer razjasnio sve.“
„On je sjajan dečko, Saša „
„Znam, zaista sam srećna.“ Pogledala je na sat. Filip je trebalo da stigne za
deset minuta, a ona se još nije našminkala niti sredila frizuru. „Nevoljno moram
da ti kažem da moram da prekinem. Treba da krenem za deset minuta.“
„Zašto mi se čini da ideš na večeru sa udvaračem, a ne sa klijentom?“ Filip je
bio i jedno i drugo, ali to Lijama nije trebalo da zanima.
„Možda zato što si paranoičan“, našalila se. „Idi slikaj nešto. Vidimo se
sutra.“
„Lepo se provedi večeras“, kazao je, a ona je osetila već poznato uzbuđenje.
Samo, sada je već mogla da mu se odupre. Prošlo je izvesno vreme i ona se
urazumila.
 „Hvala, Lijame.“
Žurila je da se spremi pokušavajući da ne misli na njega. Kada ju je Filip
pozvao sa recepcije, bila je spremna. Na njeno iznenađenje, proveli su savršeno
veće. Bilo je upravo onakvo kakav i treba da bude prvi sastanak - učtiv,
kurtoazan, zanimljiv, inteligentan i zabavan. On je bio fin čovek i dobro društvo.
Imao je zanimljivu karijeru, voleo je da putuje i imao je prijatelje svuda po
svetu. Igrao je tenis i golf, dosta je čitao, ozbiljno se zanimao za umetnost i bio
je veoma vezan za svoju decu i unuke. Saša nije osećala nikakvu herniju prema
njemu, ah je uživala u prijatnoj večeri. Prijalo joj je da ne oseća sve one snažne
emocije koje su je obuzimale u Lijamovom prisustvu. U Filipovom društvu je
bilo opušteno i prijatno. Više nije marila hoće li mu prodati sliku ili ne.
Večerali su u „Markovom klubu“ i nakon toga ju je poveo u „Anabels“.
Vratila se u hotel na vreme, neposredno posle ponoći. Kazao joj je da sutra
putuje u Holandiju da pogleda jahtu koju je naručio da mu izrade i obećao da će
je zvati čim se vrati u Pariz. Bilo je prijatno u društvu nekoga tako učtivog i
inteligentnog. Nije bilo onog uzbuđenja i napetosti koju je osećala sa Lijamom.
Mirno je spavala te noći, sutradan se videla sa jednim slikarom, posetila dve
galerije i bila u kupovini. Vratila se u hotel taman da se presvuče u farmerke za
izlazak sa Havijerom i Lijamom. Imala je osećaj da ide u provod sa dva dečaka.
Pab koji je Lijam izabrao bio je bučan i u njemu je bila gužva, kao što je
pretpostavljala. Jedva su se čuli dok su vikali preko stola tokom večere. Nakon
toga, otišli su u jedan bar u kome je Havijer flertovao sa devojkama, a Lijam
pokušao da vodi razgovor sa Sašom. Jedva je čekala da se veče završi, a njemu
kao da nije bilo kraja. Bilo je neobično biti na takvom mestu sa Lijamom. Oko
njih su se skupljale devojke i otvoreno mu se nabacivale. Sve su imale oko
dvadesetak godina. Dok ih je gledala, znala je da joj tu nije mesto. Nakon
desetak minuta obojici je kazala da ima strahovitu glavobolju. Ostavila ih je
vesele i pripite. Nisu pili kada je otišla, mada je ona verovala da hoće. Bilo je to
potpuno drugačije veče od prethodnog sa Filipom. Za nju je sve ovo bilo glasno,
neobuzdano i haotično. Dok je vozila ka hotelu shvatila je da se oseća staro i
tužno. Nije znala zašto, ali rastužila se što je videla Lijama. Bila je to cena koju
je morala da plati za svoju nepromišljenost zbog koje se spetljala sa njim. Od
sada će se svaki put kad ga bude videla sećati svega što se desilo i zašto se
završilo. Jer Lijam nije bio za nju. To nikada ne bi funkcionisalo.
Osetila je olakšanje kad se vratila u hotel i svukla. Obukla je spavaćicu i legla
na krevet uživajući u tišini i misleći na njega. Bilo je čudno to što je nekada bio
njen, a sad su ga okruživale sve te mlade i lepe žene. Smatrala je da zaista treba
da bude sa ženom svojih godina i mladom od nje. Ono što nije znala, a možda
nikada i neće, jeste sa kim bi ona trebalo da bude. Možda ni sa kim. Svuda se
osećala suvišnom i usamljenom - i u svom, i u Lijamovom svetu.
Oko jedanaest sati ugasila je svetio. Čvrsto je spavala kada ju je probudila
zvonjava telefona. Na trenutak nije znala gde se nalazi, a zatim se setila. Glas sa
druge strane žice bio je dubok i poznat.
„Ja sam dole, na recepciji“, kazao je umesto pozdrava.
„Ko je to?“
„Lijam.“
„Spavam.“
„Boli li te glava?“
„Malo mi je bolje“, nije htela da mu kaže da je glava uopšte nije bolela.
„Moram da razgovaram sa tobom“, zvučao je nervozno.
„Zvaću te sutra.“ Nije želela da ga vidi. Samo bi joj bilo teže. Te noći ga je
ostavila tamo gde je i pripadao, u pabu, sa onim uzbudljivim, mladim ženama.
„Ne želim da čekam do tada. Molim te, Saša... dozvoli mi da dođem i da te
vidim.“
„Mislim da to ne bi bilo pametno.“ Sasvim se razbudila. „Sada je sve na
svom mestu. Ponovo smo prijatelji. Nemojmo to da pokvarimo pričom o tome
šta je i zašto pošlo naopako. Srećan si, ja sam srećna. Ne moramo ponovo da
potežemo to pitanje.“
„Ne želim ništa da potežem, želim samo da te vidim.“
„Izgledam isto kao i pre dva sata, samo sam sada u spavaćici umesto u
farmerkama.“
„Molim te... Znam da odlaziš ujutru.“ Bio je tužan. Javiću ti se iz Pariza“,
odlučno mu je saopštila.
„Ne želim da razgovaramo kad budeš bila u Parizu. Sada si ovde i želim da se
vidimo.“
„Napio si se?“ pitala ga je zabrinuto.
„Nisam, ali hoću ako ne budeš pristala da se vidimo.“ Nasmejao se.
Uzdahnula je, razmišljajući. Nije postojao nijedan jedini ispravan razlog da se
vide. Samo nekoliko pogrešnih. I dalje ju je privlačio, ali nije želela da naprave
neku ludost.
„Dobro, hajde... ali ako napraviš neku glupost, pozvaću obezbeđenje da te
izbaci.“
„Neću napraviti nikakvu glupost, obećavam.“
 Ustala je iz kreveta, obukla bademantil i izašla u dnevnu sobu svog
apartmana. Stigao je pre nego što je uspela da veže kaiš. Jednom je pokucao.
Otvorila je vrata i pogledala ga. Bio je visok, vitak i lep. Snažno ju je privlačio,
ali ovog puta uspevala je da odoli. Odmakla se od vrata i rukom mu dala znak da
uđe. Bila je pospana.
„Izvini... ne znam zašto, Saš... ali morao sam da te vidim.“
„Pa, eto, gledaš me“, osmehnula se i sela na fotelju. Prišao joj je, kleknuo
pored nje i zagrlio je.
„Žao mi je što sam bio tako glup. Mislio sam da me omalovažavaš i to me je
izludelo. Želeo sam da pođem s tobom te večeri i želeo sam da se ponosiš
mnome. Samo nisam znao kako to da ti kažem.“
„Ni ja se nisam ponela kako treba. Dešava se ponekad. Što si ti više besneo,
ja sam bila tvrdoglavija. Rekla sam ti da je nemoguće. Nikada ne bismo uspeli.“
„Moguće je još uvek, ako ti želiš da bude. Dosta sam razmišljao.“
„Ne počinji. Ne želim da se raspravljam sa tobom. I ne nameravam da
napravim ikakvu glupost.“ Prekrstila je ruke na grudima uz poseban napor.
Želela je da ga zagrli, ali nije smela da dozvoli da se to desi. I dalje je u njoj
budio emocije. A bio je pripit. Ubitačna kombinacija, bar kad su njih dvoje u
pitanju.
„Kakvo ti je bilo društvo sinoć za večerom?“
„Šarmantno, inteligentno, ugledno, i neverovatno dosadno“, rekla je ne
razmišljajući, a zatim ga je pogledala. „Ne mogu da verujem šta sam upravo
izgovorila. Savršeno sam se provela sa savršeno pristojnim gospodinom. Ne
znam zašto sam to rekla.“ To ju je uznemirilo, reči su joj samo skliznule sa
usana.
„Verovatno zato što je istina. Saša, volim te!“, rekao je očajnički. „I baš me
briga ako moramo da se skrivamo! Sad mi je jasno da tako mora da bude. Nastao
bi pravi haos kad bismo se pojavili kao par u javnosti. Ja samo želim da budem
sa tobom i imam ono što smo imali pre nego što sam sve upropastio u Parizu.“
„Ništa ti nisi upropastio u Parizu“, rekla je ljubazno, „oboje smo to učinili.
Nije nam suđeno. Rekla sam ti, Lijame. Nemoguće je. Jesmo li toliko glupi?
Imali smo sreće. Povredili smo jedno drugo, ali nismo napravili nepopravljivu
štetu. Sledećeg puta to bi moglo da nam se desi. Ja ću biti tvoj zastupnik, a ti
slikaj za moju galeriju.“ Ustao je kad je to rekla, sagnuo se i poljubio je.
Odgovorila mu je, iako je sebe mrzela zbog toga. „Dobro, volim te, ali to ništa
ne menja. Neću ovo da radim. Nemoguće je. Nemoguće. Koliko puta moram to
da ponovim?“ Ponovo ju je poljubio. Ovog puta je ostala bez daha kad se
odmakao. „Lijame... nemoj... molim te... samo ćemo ponovo izludeti jedno
drugo...“ Nije mogao da prestane da je ljubi, a ni ona nije mogla da prestane da
ljubi njega.
„Ja sam već izludeo“, rekao je. „Lud sam od onog trena kad sam te onako
glupo ostavio u Parizu.“
„Nije bilo glupo... i ne želim da budemo zajedno u tajnosti. Bio si u pravu - ti
zaslužuješ više. A ja to ne mogu da ti dam. Nisam spremna da kažem svetu da
imam deset godina mlađeg dečka ili ljubavnika. Ispala bih perverzna matora
gospođa.“
„Devet“ prošaputao je između poljubaca.
„Šta devet?“ Zbunjivao ju je onim što je radio. Vrtelo joj se u glavi.
„Devet godina, ne deset. Ne preteruj!“
„Dobro, devet. Ipak, nisam spremna da kažem svima. A ti ne zaslužuješ da te
iko skriva.“
„Radije ću biti i tvoja tajna, nego da ti ne budem ništa.“
„Ja sam tvoj zastupnik.“
„Želim da budeš moja žena.“ Dok ju je ljubio i ona je osećala istu želju. Ali
ako mu se prepusti, ponovo će upasti u zamku konfuzije i ludila, kao što se
desilo u Parizu. „A ja želim da budem samo tvoj ćaknuti umetnik.“ Nasmejala
se.
„To jesi u svakom slučaju.“
„Saša, pruži nam ponovo šansu... molim te... zbog oboje... ja te zaista volim.“
„Volim i ja tebe. Samo ne želim da izludimo jedno drugo, a hoćemo. Ti to
dobro znaš. Učiniću nešto što će te razbesneti. Uvrediću te bez namere da to
učinim. A ti ćeš se pojaviti na sastanku upravnog odbora u parčetu tkanine
obavljenom oko kukova i patikama.“
„Parče tkanine obavijeno oko kukova?“, odmakao se i značajno je pogledao.
„Parče tkanine obavijeno oko kukova? Pa, ja ga nemam.“
„Onda ga kupi“, rekla je i osmehnula se. „Svaki ćaknuti umetnik mora da ga
ima. Mogao bi da ga nosiš na prijeme na koje bih te vodila.“
„Može li toga? Mogao bih na sastanku upravnog odbora da se pojavim ogrnut
čaršavom“, nasmejao se.
„To je suviše jednostavno“, rekla je između poljubaca. Već je bila u
njegovom naručju, nosio ju je u spavaću sobu. Spustio ju je na krevet u kome su
prvi put vodili ljubav. Tada je zastao i zagledao se u nju dok je ležela na krevetu.
„Neću te naterati da to uradiš ako ne želiš“, rekao je nežno.
 „Nadam se da hoćeš“, rekla je vragolasto. „Zaboga, Lijame... šta mi to
radimo?“ Volela ga je, ali se plašila.
„Nastavljamo tamo gde smo stali, samo mnogo bolje“, rekao je uverljivo.
„Kako znaš da će biti bolje? Možda će biti gore.“
„Znam, jer te volim više nego pre dva meseca. Znam, jer želim da uspemo.
Želim da ti dokažem da je moguće i da nisi bila u pravu kad si tvrdila suprotno.“
„I ja bih želela“, prošaputala je i ispružila ruke ka njemu. Odvezao joj je kaiš,
a ona mu je svukla odeću. Želela je da veruje da je moguće. Želela je da uspeju.
Želela je da bude sve što je on hteo. Dok su vodili ljubav našli su sve ono što im
je nedostajalo i za čim su tugovali prethodna dva meseca.
Dok su ležali iscrpljeni, pogledao ju je. Ovog puta je morala da se nasmeje.
„Ne mogu da verujem da smo ponovo to uradili. Kakva smo mi dva luđaka,
Lijame!“ Uprkos svemu, delovala je zadovoljno.
„Ti si luda!“, nasmejao se. „Ja sam samo ćaknuti umetnik“, rekao je ponosno.
Osećao se kao da je ponovo kod kuće.
 10.

Narednog jutra ponovo su vodili ljubav pre nego što su krenuli. Zajedno su se
istuširali i smejali se što ponovo sve to rade. Bilo je nečeg duhovitog u vezi sa
njihovim odnosom sada, svojevrsno čuđenje, olakšanje i osećaj dobre volje, što
nije postojalo pre nego što su raskinuli vezu u Parizu. Želela je da veruje da će
ovog puta uspeti. Ali s obzirom na razliku u godinama i načinu života plašila se
da neće. Sve je zavisilo od toga koliko će imati razumevanja jedno za drugo. Po
njenom mišljenju, tu je ležao ključ uspeha, u sposobnosti da dozvole jedno
drugom da budu to što jesu. Nije imala predstavu da li je iko od njih sposoban za
to. Ovog puta biće im potrebna veština, sreća i magija da bi sve uspelo.
Poljubio ju je pre nego što je izašao. Stajala je u ogrtaču na dovratku i
posmatrala ga kako odlazi niz hodnik. Strahovala je da je i dalje nemoguće, ali
nije mogla da mu odoli. Okrenuo se i nasmešio joj se, a kad su im se pogledi
sreli, sva se istopila. Volela ga je više nego ikad, i to zbog njega samog.
Smešila se kad se našla sa Havijerom u predvorju kako bi otišli na doručak
sat vremena kasnije. Lijam joj je obećao da će se naći u Parizu tog vikenda, a
ona je imala još jednu ideju. Planirala je da u maju otputuje u Italiju da vidi nove
umetnike. Želela je da on pode sa njom i to će mu predložiti za vikend.
„Izgledaš kao mačka koja je konačno ulovila miša“, prokomentarisao je
Havijer njen osmeh. „Šta ima novo, mama?“ Razmišljao je o sastanku koji je
imala one večeri kad je stigla u London i pitao ju je za to. „Neko poseban?“
„Ne. Fin, ali dosadan.“ Dopadao joj se Filip Henšo, mada nije bilo hernije sa
njim. Sada kad se Lijam vratio, Filip ispada iz priče, a da nije ni svestan. Znala
je da je to sa Lijamom ludost, ali je osećala neodoljivu potrebu da dâ sve od
sebe. Podsetila se da je definicija ludosti kada se ista radnja ponavlja iznova, a
očekuje drugačiji rezultat. Ali nije bilo šanse da mu odoli, nije mogla a nije ni
želela. Bila je tako srećna što joj se vratio u život. Jedva je čekala vikend.
Razgovarali su o mogućnosti da ga posećuje vikendom u Londonu, ali se plašila
da bi mogla da sretne Havijera. Nikako nije bila spremna da to kaže deci. Oboje
su prvo želeli da vide kuda sve to vodi. Ona je bila sigurna da će uspeti, a i on.
Vozač ju je odvezao do aerodroma, a kad se vratila u Pariz, po čitav dan se
smešila. Bernard i Judžin su to primetili čim je kročila u galeriju.
„Neko je danas dobro raspoložen“, prokomentarisao je Bernard usputno. A
kad se te noći vratila kući, bila je srećna što vidi Čarapicu. Bila je srećna što je
videla sve, sad kad se Lijam vratio. Nešto je bilo drugačije i mnogo bolje kad je
on bio prisutan u njenom životu.
Nedelja je prošla s puno posla u galeriji, a kad je Lijam stigao u petak uveče,
bila je spremna za njega, Spremila je prebranac, koji je rekao da voli, pastu,
salatu, a čak je kupila i malo peciva za njega u „Fošonu“. Jeli su u trpezariji,
pustili malo muzike i upalili svece. Osećali su se kao da su na medenom mesecu.
A u subotu mu je predložila da u maju pode sa njom u Italiju na tri nedelje. Bio
je veoma uzbuđen. Sve je bilo savršeno!
Dolazio je u Pariz svakog vikenda do kraja aprila. Jednom su otišli u Dovil.
Odseli su u simpatičnom starom hotelu, šetali plažom i malo se kockali. Čudom,
niko u njenom okruženju izgleda nije znao šta se dešava. Lijam bi stizao kasno
uveče u petak, u subotu bi ostali u kući, a u nedelju bi šetali ili otišli do sela.
Otišli su na misu u Sakr Ker, posetili Notr Dam i šetali Luksemburškom baštom.
Nikada nisu sreli nikoga koga je poznavala, a odbijala je sve pozivnice za
vikend. Ne zato što ga je skrivala, već zato što je htela da uštedi svaki trenutak
da bi ga provela sa njim. A jednom ili dvaput večerali su sa njegovim
prijateljima umetnicima u Mareu, koji bi se onesvestili kad bi saznali ko je ona.
Većina je bila upola mlada od nje, zbog čega joj je bilo neprijatno, ali je znala da
je njihovo prisustvo morala da toleriše, kako bi mogla da održi vezu sa njim.
Rekli su im da su prijatelji. Znala je da on mora da se vida sa svojim prijateljima.
I ona se viđala sa svojim, a sa klijentima je sarađivala tokom nedelje, dok je on
radio u Londonu. Oboje su znali da bi se previše zakomplikovalo ako bi on
provodio i radne dane u Parizu i ne bi bilo šanse da sačuvaju tajnu, s obzirom na
to da joj je galerija u istoj zgradi u kojoj Saša živi. Složili su se ovog puta da se o
njihovoj vezi ne zna, dok ne budu sigurniji.
Otišli su u Italiju prvog maja. Putovanje su počeli u Veneciji, samo radi
zabave, i proveli četiri predivna dana kao na medenom mesecu u hotelu
„Danieli“. On je došao direktno iz Londona, a ona iz Pariza i tu su se našli.
Radili su sve što i obični turisti, vozili su se gondolom ispod Mosta uzdaha, za
šta je gondolijer rekao da će ih zauvek vezati. Išli su na raskošne večere, u
kupovinu, posećivali crkve i muzeje i sedeli u kafićima. To su bih najsrećniji
dani koje su proveli zajedno.
U Veneciji su iznajmili auto kojim su otišli do Firence, gde je ona trebalo da
se sastane sa četvoro umetnika. Dani u Firenci protekli su slično onima u
Veneciji, s tim što su na ručkove i večere išli i sa umetnicima. Dvoje joj se
veoma dopalo i razmatrala je njihova dela za galeriju. Nije bila sigurna za trećeg
i rekla je da mora da razmisli. Imao je neobične skulpture, a verovatno su bile i
prevelike za prostor koji je imala da ponudi. Četvrti umetnik je bio šarmantan,
ali joj se njegov rad uopšte nije dopadao. Volela je da bude blaga prema ljudima
kada ih odbija. Nije videla svrhu da im povredi osećanja ili da ih suočava sa
nemilosrdnim odbijanjem. Dok ju je Lijam posmatrao i slušao, sve mu se više
dopadao njen pristup poslu. Bila je dobra osoba i blaga žena i voleo je da
provodi vreme sa njom.
Obišli su Bolonju i Areco, a proveli su i nedelju dana u Umbriji, vozili se
kroz prirodu i odsedali u malim gostionicama. Potom su bili i nekoliko dana u
Rimu. Posetili su i jednog umetnika na obali Jadranskog mora, blizu Barija, i
proveli nekoliko dana u Napulju, gde su obišli umetnicu za koju ga je Saša
upozorila da je prilično luda, ali takođe i veoma šarmantna. Imala je šestoro
dece, znala odlično da kuva, a Saša je bila oduševljena njenim radom, kao i
Lijam. Imala je ogromne slike živih boja, koje bi bilo komplikovano
transportovati. Kada su Saša i Lijam otišli kod nje upoznali su njenu porodicu i
decu njenog ljubavnika, tridesetogodišneg Kineza, i videli koliko su svi ludi
jedni za drugima. A deca su sva bila prelepa! Ovo putovanje je i Saši i Lijamu
bilo predivno, pa su se oboje tako i osećali.
Poslednji vikend proveli su na Kapriju u malom romantičnom hotelu. Oboje
su bili tužni na pomisao da se vrate stvarnom životu i svojim svetovima. Volela
je da se ujutru budi pored njega, da uveče zaspi u njegovom naručju, da zajedno
otkrivaju nove stvari, upoznaju ljude, a ponekad samo šetaju okolo dok
razmenjuju svoje životne priče ili da se samo smeju. Oboje su imali teško i na
neki način usamljeno detinjstvo. On je kao talentovani umetnik uvek odudarao
od porodice, s obzirom na njihovu prilično konzervativnu i nemaštovitu prirodu,
a ona jer joj je otac većinu vremena bio hladni poslodavac, mada ju je mnogo
voleo. Kada je odrasla, otac je počeo da poštuje nju i njena razmišljanja, dok
Lijamova porodica njega nikad nije razumela. On još uvek plaća visoku cenu
zbog ismevanja i odbijanja koja je od njih doživeo. Oboje su odrastali bez
majke. Lijam se svoje sećao kao tople, divne žene koja ga je obožavala i u čijim
očima nikad nije mogao da pogreši. Još uvek je tražio bezuslovnu ljubav koju je
dobijao od nje, i ni od koga više. Ponekad se Saša osećala kao da od nje očekuje
da mu pruži takvu ljubav. Ali tu vrstu bezuslovne, majčinske, ljubavi teško bi
mogao da pruži iko ko u nečiji život ude kasnije. Ljubav između odraslih,
između ljubavnika, uvek je na neki način postavljala uslove, a često ne bi
ispunila očekivanja, naročito kada ne bi bila uzvraćena istom merom. Ona je
imala slično sećanje na svoju majku i ponekad se pitala da li verujemo da su nas
ti ljudi voleli bezuslovno zbog toga što su umrli. Možda nisu ili ne bi kasnije. Ali
sećanje na njenu majku bilo je podjednako slatko i nežno kao i njegovo. Pitala se
i šta bi bilo da joj je majka i dalje živa, mada bi bila starica od osamdeset osam
godina. Saša je na putovanju napunila četrdeset devet. Lijam ju je tog jutra
probudio uz rođendansku pesmicu, a ona se namrštila kad je pomislila na to.
Poklonio joj je jednostavnu zlatnu narukvicu koju joj je kupio u Firenci. Otkako
ju je stavio na njen zglob, nije je više skidala i nikada neće.
Razlika u godinama između njih ju je još uvek mučila. Nije mogla to da
izbegne. Delovalo je da imaju više toga zajedničkog nego što je ranije mislila:
gubitak majke, strast prema umetnosti, stvari u kojima su uživali kad bi se
opuštali ili imali viška vremena. Galerije, muzeji, crkve, radnje. Kad bi se
isključio svakodnevni stres, oboje su bili opuštene osobe koje vole da putuju i
koje su znatiželjne po pitanju mnogih stvari. Privlačili su ih različiti ljudi. Ona je
bila naklonjena starijim muškarcima, možda zbog oca i ljudi iz njegovog
okruženja među kojima je odrasla. Impresionirali bi je reputacija i obrazovanje,
kao i talenat. Lijama bi privlačile potpuno drugačije stvari, neobične, nove i
mlade. Voleo je inovaciju i ekscentričnost u umetnosti, ali ne i kod ljudi. Kad bi
sedeli u kafiću, ona bi posmatrala starije ljude. Lijam je bio naklonjeniji mladosti
i za nekoliko minuta bi upoznao sve mlade ljude oko sebe, gde god bi se našao.
Najprijatnije se osećao u društvu ljudi koji su imali dvadesetak ih tridesetak
godina, a ona je više volela svoje vršnjake i starije, što je napravilo razliku od
nekoliko decenija između ljudi koje su želeli da upoznaju i sa kojima bi
provodili vreme. To je bila glavna razlika između njih, ali su naučili da je
poštuju i tolerišu, mada nije uvek bilo lako. Njoj je bilo dosadno da se druži sa
studentima koji putuju, čak i sa mladim umetnicima. Osećala se kao da nema
ništa da im kaže i nisu je zanimale njihove mladalačke ideje. Lijam je smatrao da
ima mnogo toga da se nauči od mladih, pronalazio se u njima čak do stepena
neobičnog za muškarca njegovih godina. Dok ga je posmatrala sa njima, Saši se
činilo da je poput njih. Delovalo je da se i Lijam tako oseća. A on bi, takođe,
rekao da njega uspavljuje razgovor sa ljudima koji su njoj zanimljivi. To je
nesumnjivo bio kamen spoticanja u njihovom odnosu. Ali bili su voljni da iskuse
promenu, izolovanost od poznatog života, kao i da istraže nove svetove.
„Šta radiš ti sa nekim mojih godina?“ pitala ga je jednog dana dok su izlazili
iz prelepe crkve iz četrnaestog veka i zaustavili se da kupe sladoled. Izgledao je
kao veliko dete dok je lizao svoj sladoled, koji je svuda kapao, a ona je svoj
držala u čipkanoj maramici koju je kupila u Ermesu. Osećala se kao da mu je
majka, odnosno još gore, ponekad kao da mu je baka. „Umorićeš se od veze sa
starom ženom jednog dana.“
To joj je bio jedan od najgorih strahova i uvek bi primetila kad bi posmatrao
mlade devojke. Ali zasad, koliko zna, nije preduzimao ništa po tom pitanju.
Samo je voleo da gleda. Dobro ga je posmatrala i bila je Ijubomornija nego što je
bila spremna da prizna. Bez obzira na to koliko dobro izgleda ili koliko je
privlačna, telo neke mlade devojke je nesumnjivo privlačnije od njenog.
„Volim ponekad da posmatram mlade devojke, sve žene, zapravo“, priznao je
jednostavno, „ali sa tobom volim i da razgovaram i da provodim vreme.
Uzbuđuješ me više nego bilo koja žena koju sam upoznao. Ne zanima me koliko
godina imaš.“
Ona mu se nasmešila i bacila ostatak sladoleda. On je još uvek lizao štapić, a
onda je obrisao ruke o farmerke, zbog čega je nastao još veći nered. Gledala ga
je i smešila mu se prekorno. Njegovo detinjasto ponašanje, a ne njene godine,
ponekad je uzrokovalo da se ona oseća staro.
„Volim te, Saš! Ti si divna žena i da, dobro, nemaš dvadeset i dve. Ali koga
to zanima? Devojke od dvadeset dve godine ništa ne shvataju, ne zanimaju me,
ne razumeju me. Ti to umeš.“ Nije mu rekla da ponekad ni sama nije sigurna da
li ga razume, ali je shvatala na šta je mislio i šta je od nje očekivao - toleranciju,
negu i razumevanje iznad svega. Ponekad je mnogo tražio i bio sebičan, kao
dete, a voleo je način na koji ga ona neguje. Baš tada, kad bi se ponašala prema
njemu kao prema detetu, najbolje bi funkcionisali. U nekim drugim slučajevima
je želeo poštovanje i to bi imalo smisla kad bi se dobro izrazio. Ponekad bi bili
ravnopravni, a ponekad ne. Istini za volju, oni nisu ravnopravni. Ona je starija,
uspešnija, ima više uticaja u svetu umetnosti nego on, ona je poštovana i važna
žena i ima više novca. On je podjednako talentovan i pametan. Mogao bi da se
snađe sam, čak i u njenom svetu, kad bi mu ona dozvolila. Zasad se još uvek
nisu upustili u njen svet zajedno. A kad to budu uradili, on će i dalje biti smatran
za mladog umetnika, a ona za jednu od najpoštovanijih trgovaca umetninama na
svetu. To je takođe velika razlika između njih. Ljudi su posvećivali više pažnje
njoj nego njemu, za šta je ona znala da će ga nervirati. Lijam je voleo da bude u
centru pažnje, kakav je i bio sa mladim devojkama. Ljudi njenih godina su
očekivali od njega više od dobrih radova, lepog izgleda i plave kose. Očekivali
su da bude ozbiljna osoba, a on to često ne bi bio. Ali pored njega, ni ona nije
bila ozbiljna i to je volela u njihovom odnosu. Volela je da se igra sa njim.
Ponekad bi se toliko smejali pričama koje su jedno drugom pričali da bi
zaplakati. Niko je nikad nije zasmejavao kao Lijam. Niti je vodio ljubav sa njom
kao on.
Bilo je mnogo prednosti u odnosu koji su jedno drugom nudili, ali i toliko
rizika. Kada su bili u Rimu, otišli su da posete trgovca umetninama koji joj se
dopadao i sa kojim bi ponekad sarađivala. Bio je čovek u kasnim šezdesetim
godinama čije je ideje cenila. Kada su se našli, Lijam je bio u jednoj od svojih
nezrelih faza. Ponašao se kao školarac koji ne zna šta će sa sobom dok su sedeli
kod njega u kancelariji. Sedeo je i durio se, cupkao nogom i udarao sto, dok se
Saša nije tiho okrenula ka njemu i rekla mu da prekine. Bio je toliko besan što ga
je ukorila da je izleteo napolje. Njen kolega je podigao obrvu upitno i nije
komentarisao. A ona je morala da odbije ručak kao rezultat događaja.
Nakon toga su se žustro posvađali što se tako loše ponašao. Bio je to jedini
neprijatan trenutak na njihovom putovanju. Kasnije se Lijam izvinio zbog svog
postupka i te noći su vodili ljubav. Rekao je da je umoran, da mu je bilo dosadno
i da mu se nije dopadao način na koji je taj čovek posmatrao Sašu i zbog toga je
bio ljubomoran. Njegovo priznanje je ganulo Sašu, ali je bilo prekasno da u veri
rimskog trgovca nekretninama da je čovek kog je dovela sa sobom inteligentno i
civilizovano odraslo biće. A takođe nije slutilo na dobro ni za ubuduće. Bilo je
mnogo takvih sastanaka u njenom životu, a ponekad im Lijam nije bio dorastao.
Zapravo, retko kad jeste. Kada bi mu bilo dosadno ili kad bi se osetio izopšteno i
nevažno, skoro svaki put bi napravio scenu kao derište. Ponekad je bilo teško
poverovati da on ima četrdeset godina. Često je delovalo kao da ima upola
manje, a tako je i izgledao. To je bilo deo njegovog imidža, ali takođe i njegova
najveća mana kada je u pitanju veza sa Sašom. Još uvek su imali mnogo toga na
čemu treba da porade. Uprkos svemu, njihovo putovanje u Italiju bilo je veoma
uspešno.
Saša je pozvala decu nekoliko puta tokom putovanja. Oboje su imali njen
plan puta, kao i uvek, ali su je retko kad zvali. Skoro uvek je Saša zvala njih, jer
je nju bilo teže naći, a i često bi isključila mobilni. Prijavljivali su se u hotele kao
Lijam Elison i Saša Bordmen, za šta je Lijam rekao da zvuči kao advokatska ili
knjigovodstvena firma, Elison i Bordmen. Ponekad bi se desilo da u hotelu
pogrešno shvate, pa im rezervišu sobu na ime jedne osobe, Elison Bordmen, što
im nije smetalo. Tatjani je to bilo zanimljivo kad je pozvala majku u Firencu i
smejala se, rekavši da traži Sašu Bordmen, a oni joj rekli da kod njih odseda
samo Elison Bordmen, što je očigledno bila prava osoba, ali pogrešno ime. Nije
joj to ništa značilo. Da se to desilo Havijeru, možda bi se zapitao. Ali Tatjana
nije uopšte povezala svoju majku sa Lijamom, osim što je znala da ga Saša
zastupa. Tako da joj nije ni palo na pamet da je on sa njom. Saša se smejala
zajedno sa njom gluposti radnika hotela, čak i onih dobrih, što često pogreše
ime.
Nije bila svesna u tom trenutku, ali se isto desilo i Bernardu kad ju je pozvao
iz galerije u Parizu. Kad ih je ispravio, oni su insistirali, a potom se sami
ispravili rekavši da su u hotelu gospodin Elison i gospođa Bordmen, Što ga je
zapanjilo, ali nije pomenuo Saši ništa o tome dok se nije vratila kući.
Bio je to njen prvi dan po povratku i završavala je gomilu dokumenata koja je
narasla na njenom stolu tokom tronedeljnog odsustva. Bilo je previše prepiski i
slajdova umetnika u usponu, ali to je cena koju je morala da plati jer je
otputovala.
Bernard je na minut svratio do njene kancelarije, seo preko puta nje i pažljivo
je posmatrao, pitajući se je li neprimereno vreme da pomene i da li uopšte treba
time da se bavi. Ali je kao i uvek, bio zabrinut za nju, poput starijeg brata.
Obučavao ga je njen otac, kao i nju, i radio je u galeriji više od dvadeset godina.
Započeo je karijeru pre nego što se ona vratila iz Njujorka i preuzela galeriju.
Bio je deset godina stariji od Saše, ali je na neobičan način ona uvek osećala kao
da su zajedno odrasli, što i jesu, u umetničkom svetu.
Sedeo je preko puta i posmatrao je dok je ona pregledala neke slajdove.
Ispričala mu je sve o umetnicima sa kojima se sastajala, kao i o umetnici iz
Napulja koja joj se posebno dopala. Saša je bila zaljubljena u njen rad, kao i u
nju samu.
„Jesam li u pravu kada kažem da si sa sobom povela konsultanta?“ pitao je
pažljivo, a zatim brzo dodao: „Ne moraš da mi odgovoriš ako ne želiš, Saša. Ne
tiče me se.“ Ona se zaustavila, pogledala ga zamišljeno, a potom klimnula
glavom.
„Kako si znao?“
„Hotel u Rimu vas je registrovao kao Elison Bordmen, a kada sam ih
ispravio, objasnili su da je reč o gospodinu Elisonu i gospođi Bordmen.“
„Isto se desilo i kad me je Tatjana nazvala u Firenci. Na sreću, nisu joj rekli
taj drugi deo sa gospodinom i gospođom.“
„Je li sve u redu?“ delovao je zabrinuto. Uvek je brinuo o njoj. Otkako je
Artur preminuo, nije bilo nikoga ko bi pazio na nju. Ona se brinula o svima
ostalima, čak i o njemu. Bila je izuzetan poslodavac i prijatelj, kao što je bio i
njen otac. Bernard je bio veoma odan oboma i nije verovao nikome osim svojoj
supruzi.
„Mislim da je sve u redu“, rekla je Saša mirno i nasmešila mu se. „Nisam
očekivala da ću tako nešto uraditi. Mogla bih, u najmanju ruku, reći da je
neobično.“ I dalje ju je bila sramota zbog razlike u godinama i pitala se da li će
se uvek tako osećati.
„Pretpostavio sam, kad je ostao kod tebe deset dana. To je poprilično
gostoprimstvo da se bilo kome ponudi, čak i dobrom umetniku. Je li tad sve
počelo?“ Bio je znatiželjan koliko i zabrinut.
„Ne, zato je došao. Počelo je u januaru u Londonu, kad sam išla sa Havijerom
da vidim neke radove. Istog dana, zapravo. Počelo je i prestalo nekoliko puta
otad. Nisam sigurna šta da radim s tim, da budem iskrena. Mnogo se razlikujemo
i mladi je od mene devet godina, što mi je neprijatno. I... šta da ti kažem... on je
umetnik... znaš kako je to.“ Oboje su znali i nasmejao se kad je to izgovorila.
„Bio je i Pikaso“, nasmešio joj se Bernard, „a ljudi su izlazili sa njim na kraj.
Lijam je fin momak.“ Dopadao mu se i poštovao je njegov rad, mada je više
voleo tradicionalne slikare.
„To i jeste problem“, rekla je iskreno Saša kojoj je laknulo što ima nekoga sa
kime može da razgovara o tome. Bernard je osećajan čovek i njen prijatelj.
„Nezreo je za svoje godine. Ponekad je dečak, a nekad je muškarac.“ Filozofski
je govorila o tome. Ali su oboje znali da njoj treba, u tako komplikovanom
životu, muškarac, a ne dete kao partner.
„Svi smo mi deca ponekad. Moja žena se i dalje ponaša prema meni kao da
imam dvanaest godina, a imam pedeset i devet. Zapravo, da budem iskren, to mi
se dopada. Zbog toga se osećam bezbedno i voljeno i veoma prijatno.“ Rekao je
to iskreno dok ga je Saša zamišljeno posmatrala.
„Mislim da se Lijam oseća isto tako. Majka mu je umrla kad je imao sedam
godina. Ja volim da se brinem o muškarcima u svom životu, zapravo o svima, ali
ne želim da mu budem majka sve vreme, a možda će to biti neophodno. Takođe
ne želim da izgledam kao njegova majka, a ponekad se plašim da je tako.“
„Ne izgledaš kao njegova majka. Devet godina nije velika razlika, Saša.“ Nije
se protivio spoju, a to ga se i nije ticalo. Samo je bio zabrinut za nju i želeo je da
bude srećna. Znao je koliko je bila usamljena otkako je Artur preminuo i srce ga
je bolelo zbog nje. Niko nije mogao da joj pomogne ni na koji način. Možda će
Lijam moći.
„To je tačno. Ali sa Lijamom deluje kao da je velika razlika. On se druži sa
umetnicima od dvadeset i trideset godina, a ja se osećam kao da imam sto kad
sam sa njima.“
„To jeste problem“, priznao je Bernard, a potom je uzdahnuo. „Ne moraš da
donosiš nikakve velike odluke. Barem se tako nadam.“ Nije želeo da pobegne i
uda se za njega impulsivno, ali je znao da Saša ne bi uradila tako nešto. Bila je
mudra, osećajna i veoma oprezna žena, mada afera sa Lijamom nikako ne liči na
nju i pokazalo je njenu stranu koju nije poznavao,
„Ne brini se. Neću uraditi ništa ishitreno. Ništa i ne planiram, samo uživam u
zajedničkom vremenu, koliko god da traje.“ Još uvek je verovala da neće dugo
trajati i nije se mnogo nadala nekoj budućnosti sa njim. Bernardu je laknulo kad
je to čuo. Smatrao je da je afera sa Lijamom u redu. Ali ako bi provela ostatak
života sa njim, to bi bilo drugačije. „Znaju li deca?“
 „Ne znaju. Tatjana bi me verovatno ubila, a nisam sigurna kako bi se Havijer
osećao. On i Lijam su dobri drugovi. To je teško predvideti. Ne žurim da im
kažem i neću to ni da uradim ako ne budem morala. Ko zna u kom smeru ćemo
ići. Naš odnos je prilično nestalan. Nismo se viđali od februara do aprila.
Pomirili smo se kratko pred putovanje i bilo nam je divno, Videćemo šta će biti“,
razmišljala je prilično ozbiljno o ovoj temi, ali nije zvučala opterećeno.
„Obaveštavaj me šta ima novo“, rekao je Bernard kad je ustao. Bilo mu je
drago što ju je pitao. Sve mu je delovalo diskretno i promišljeno.
To je bilo sve što je želeo da zna i delovao je zadovoljno onim što je čuo.
„Javi mi ako mogu nekako da pomognem.“ To je mu je zasad bilo dovoljno.
„Upravo jesi. Samo nemoj da pričaš o tome. Nisam planirala nikome da
kažem, barem dok ne vidimo neko vreme kako nam ide.“ Bernard se složio.
Pomoglo joj je što je razgovarala sa njim. Brinula se da će ljudi u njenom
okruženju biti užasnuti ili da će se šokirati ili možda neće odobravati. Izgleda da
je Bernardu sve delovalo u redu, zbog čega se Saša osećala opuštenije. Za sad
nije imala nameru da kaže ni Judžin, ili bilo kome drugom s posla i šire, mada je
ona primala njene pozive. Ali Lijam je tamo retko zvao, uglavnom su koristili
mobilni. Nije planirala da kaže ni deci duže vreme. Ona i Lijam su se složili po
tom pitanju i smatrali da je to dobra odluka. Kad bi im rekla, to bi moglo da
zakomplikuje stvari, a imali su dovoljno problema da se prilagode i bez toga. A i
zasad je bilo sve u redu. Ovog puta.
Lijam je doputovao u Pariz na dve nedelje. Vreme je bilo prelepo i divno su
se provodili i bili su dobro raspoloženi. Sve vreme su provodili zajedno dok je
bio tu i nisu sreli nikoga od prijatelja. Bilo je toliko toga što su želeli zajedno da
urade i imali su dovoljno vremena. Nisu želeli da ga dele ni sa kim, ni sa njenim,
ni sa njegovim prijateljima. Nedelja na poslu je bila naporna zbog priprema za
decembarsko izlaganje u Njujorku. Saša je bila nervozna jer će svet videti
Lijamov rad. On je jedva čekao, i njegov rad u studiju u Londonu je izuzetno
napredovao.
Šetali su Čarapicu u Bulonjskoj šumi kada ga je pitala za njegovu decu u
Vermontu, što je često radila. Uvek ga je ohrabrivala da razgovara o njima. Znala
je da mu mnogo nedostaju. Prošlo je godinu dana otkako ih je video poslednji
put. Razvod je bio u toku i okončaće se oko Božića. Bet mu je rekla da se udaje
čim se sve završi. On se pomirio sa tim i Saša je bila ubeđena da jeste tako.
Oboje su nastavili sa svojim životom. Ali je bio potreban deci, po njenom
mišljenju, kao što su i deca bila potrebna njemu. Možda i više nego što je mislio
ili bio spreman da prizna. Po Sašinom mišljenju, delovao je previše popustljivo
što ih je prepustio Bet i sklonio se s puta.
 „Zašto ne otputuješ da ih posetiš tokom leta, Lijame?“, ohrabrivala ga je dok
je bacao štap Čarapici, koja ga je vraćala nazad. Naučio ju je nekoliko trikova i
izrasla je u divnog psa. Saša je bila luda za njom, naročito jer je bila poklon od
Lijama. „Moram da provedem neko vreme sa decom u avgustu.“ Svi su tad bili
slobodni, a ona je volela da provodi svaki slobodan trenutak sa njima, naročito
da odu na odmor, što se sve rede dešavalo kako su odrastali i postajali zauzeti.
Znala je da će se uskoro udati i oženiti i da će biti sve teže da se okupljaju. Šanse
su sve manje, a svaka godina je izgledala kao poslednja da su se tako sastali.
„Možda bismo mogli da odemo negde zajedno ovog leta nakon što posetimo
decu.“ Stalno bi ga nešto organizovala, što bi ga ponekad nerviralo, a nekad
zabavljalo. Znao je da ona to jednostavno radi sa svima. Bila je tipična majka,
što je takođe voleo kod nje, naročito kad bi njemu glumila majku.
„Nisam ni siguran da žele da me vide“, kazao je Lijam. Često bi pomenuo da
su bili ljuti na njega što ga tako dugo nema, čega se Saša plašila. Retko kad ih je
zvao, a kada bi to i uradio, razgovori bi bili teški. Krivili su ga otvoreno zbog
propasti braka. Bet im je rekla dovoljno toga da ih uznemiri, bez škakljivih
detalja, ali mu nijedno dete nije oprostilo. To je otežavalo pozive, a razdaljina je
takođe učinila svoje. Saša se plašila da, ako bude predugo čekao da ih vidi, šteta
nikad neće moći da se popravi, u najboljem slučaju, biće im potrebne godine.
Upozorila ga je i na to. Nakon samo godinu dana, još uvek ima nade da se stvari
poprave. Deca su mu mlada. Njegov stariji sin ima osamnaest godina i kreće na
koledž u septembru, mlađi sin sada ima dvanaest godina, a ćerka je upravo
napunila šest. Bili su dovoljno mladi da ponovo izgradi odnos sa njima, ali samo
ako se potrudi. A znala je da ih voli. Često bi o njima pričao sa suzama u očima i
govorio bi kako mu nedostaju. Ali sad je počeo da se oseća kao da su oni samo
Betina deca, kao da nisu i njegova. Ona ih je viđala svakodnevno, on nije.
„Zašto ih ne pitaš?“ predložila je Saša. „Misliš li da bi ti Bet dozvolila da ih
negde odvedeš?“ Razmišljala je da im ponudi kuću u Sauthemptonu, ali nije
želela da se meša, a nije ni znala da li Tatjana planira da ode tamo. Pretpostavila
je da hoće. Njena deca su volela tu kuću i sećanja na detinjstvo koje su tamo
proveli. Ona je takođe imala nežna sećanja na nju. Na njih, na Artura.
„Nisam siguran kako će se osećati po tom pitanju. Nisam joj naročito drag
ovih dana.“ Ono što je Saša znala po njegovoj priči, novčana podrška koju joj je
slao prethodne godine bila je skromna. Bet je imala pomoć od budućeg muža,
zbog čega je Lijama bilo sramota i što je dodatno komplikovalo stvari. Saša mu
je dala avans, ali je Lijam morao da živi i da kupuje boje i platno. Nije mogao da
priušti da joj mnogo pošalje. Oboje su se nadali da će se situacija popraviti
nakon izložbe. Ali u međuvremenu, njegova finansijska situacija je i dalje bila
loša. A kao rezultat toga, bila je i Betina. Izlazila je sa tim na kraj dvadeset
godina i sad joj je bilo dosta. Lijam je nije krivio. Biće joj mnogo bolje sa novim
mužem. Radovao se zbog nje. I on je bio srećan sa Sašom, jedino što su mu
nedostajala njegova deca.
„Zašto ne pozoveš i nju i decu?“, podsticala ga je Saša, a on je obećao da će
to učiniti tokom nedelje. Kada je konačno obavio razgovor sa njom, pozvao je
Sašu da joj ispriča. Zvučao je zadovoljno i zahvalio joj se što ga je pogurala da
to uradi.
„Ne želi da ih odvedem. Svakako to ne mogu ni da priuštim. Ali je rekla da
mogu da dođem u posetu i povedem ih negde na nekoliko dana, ako želim. Njeni
roditelji imaju kolibu na jezeru blizu njene kuće i rekla je da možemo tamo da
idemo. Deca vole to mesto. Momci vole da pecaju.“ Zvučalo je kao savršeno
rešenje za oboje, pošto je i Bet je želela da ih on čuva tog meseca. Ona je
planirala da sa budućim mužem ode u Kaliforniju u posetu njegovim roditeljima,
a nameravali su i da otputuju do Velikog kanjona.
„To zvuči odlično!“, rekla je Saša oduševljeno. „Svakako sam želela da
razgovaram o tome sa tobom. Moram da budem u Njujorku krajem juna i
razmišljala sam da tamo ostanem nekoliko nedelja. Htela sam da te pitani da
pođeš sa mnom. Dokle god smo relativno diskretni, možeš da ostaneš sa mnom u
stanu.“ Tatjana je bila toliko zauzeta svojim životom, da je retko viđala majku
kad bi došla, nikad se nije pojavila nenajavljena u njenom stanu i nikad nije
ostajala da prenoći sad kad je imala svoj stan u Tribeki. Biće jednostavno sakriti
Lijamovo prisustvo.
„Verovatno ne bi trebalo da uzimam toliko slobodnog vremena sad kad se
bliži izložba, ali zaboga, Saša, baš bih voleo!“ Oboma je to delovalo sjajno.
Nedostajali su jedno drugom još više nakon putovanja u Italiju u maju.
Nedostajao joj je život sa njim. A imali su mnogo toga da urade u Njujorku.
„Kad ideš?“
„Za desetak dana. Htela sam da ti ponudim to za vikend.“
„Računaj na mene! Poći ću!“ bio je oduševljen.
„Ako imaš malo vremena, možemo da provedemo deo meseca i ovde“,
predložila je Saša. Oboma se dopadalo kako to zvuči. Put u Italiju je bio uspešan
i nadali su se da će i sada biti tako, mada malo drugačije, pošto je Saša morala da
radi. „Možemo da provedemo Četvrti jul u Njujorku, a onda da se vratimo u
Evropu.“
Planirala je da radi u Parizu u julu, a onda u avgustu da ode sa decom na
odmor. Ići će u Sen Trope, koji su njena deca obožavala, a ona je iznajmila brod
da ih namami. Oboje su planirali da povedu prijatelje, što njoj nije smetalo.
Jedino što joj se nije dopadalo jeste što ostavlja Lijama na tri nedelje. Imala je
neki plan da vidi da li bi mogla i njega da povede na brod barem na vikend, kao
posetioca, ali nije još uvek bila sigurna da li to može da izvede. Tatjana je imala
dobar njuh, a Havijer ga je poznavao. U najgorem slučaju, razmišljala je da kaže
Havijeru da ga pozove, ali nije želela da izaziva sudbinu. Barem će imati ostatak
juna u Njujorku.
Oboje su bili uzbuđeni dok su razgovarali o tome tokom vikenda. Imao je
mnogo prijatelja umetnika u Njujorku, Čelziju, Tribeki i Sohou, a bilo je mesta i
događaja na koje je Saša želela da ga povede. Njegova divlja i otkačena crta
umetnika nije previše isplivavala otkako su se pomirili, a ona je osećala veliko
samopouzdanje kad bi izlazila sa njim, naročito u Njujorku, gde joj je život bio
manje opterećen i formalan nego u Parizu. Osećala je da će se Lijam odlično
uklopiti. A oboje su se radovali tome.
„Možda“, rekla je zamišljeno, dok su ležali u krevetu u nedelju ujutru,
„možda bismo mogli da provedemo nekoliko dana u kući u Hemptonsu. Prelepa
je i nekad sam je baš volela.“ Za dvadeset meseci, koliko je prošlo od Arturove
smrti, bilo joj je previše bolno da je poseti. Možda će sada biti drugačije.
„Volim Hemptons“, rekao je Lijam usputno, a onda se vratio razgovoru o
odlasku na jezero sa decom. Ponekad je nije slušao. Bio je samo dečak. A
ponekad je sve moralo da se vrti oko njega i samo njega. Znala je da to nije ništa
lično, niti da je to znak da je ne voli. Sada je to razumela. On je jednostavno
takav. Kad je bio dečak niko ga nije slušao. A sada je imao Sašu koja je dobro
promatrala svaku njegovu reč. Voleo je to kod nje. „Voleo bih kad bi mogla da
pođeš sa mnom u Vermont“, rekao je kad se okrenuo u krevetu i pogledao je
pravo u oči. Vodili su ljubav pre toga i bilo je podjednako dobro kao i uvek.
Delovalo je da sve postaje još bolje tokom vremena, mada joj je bilo teško da
poveruje u to, pošto je bilo predivno od samog početka.
„Treba da budeš sam sa svojom decom, da se ponovo povežeš sa njima“,
rekla je razumno. Znao je da je u pravu. Pomalo se plašio da ih vidi. Znao je da
su oba sina ljuta na njega što ga tako dugo nema. Sa šest godina, Šarlot je bila
uzbuđena što će videti tatu. Razgovarao je sa njom pre neki dan telefonom. Nije
ih mesecima čak ni zvao. Ponekad bi jednostavno zaboravio. Bet je uvek
smišljala izgovore i pokrivala njegove roditeljske padove, ali nije želela to više
da radi. On je takođe patio i od neprestanog poređenja sa njenim verenikom koji
je bio prisutan i pažljiv prema njima. Posledica toga je bilo godinu dana
Lijamovog odsustva. Biće veliki posao popraviti štetu koja je za to vreme nastala
u odnosu sa njima i to je znao. Bio je nervozan zbog toga, ali i oduševljen što će
provesti ostatak juna u Njujorku sa Sašom.
„Hoćeš li ići na utakmicu Jenkija sa mnom, Saša?“ pitao ju je ležeći na
leđima i zagledan u plafon, sa osmehom na licu. Bio je poput deteta koje jedva
čeka da ode u kamp.
„Uradiću sve što želiš, ali u granicama razuma. Moram i da radim, mada
mislim da ćemo uspeti da izvedemo oboje, i zabavu i posao. A možemo i da
obiđemo prostor gde ćeš imati izložbu.“
„Hmmmm...“ rekao je smešeći joj se, „zbog tebe se osećam kao kralj.“
„To je dobra stvar“, nasmešila mu se i ušuškala se pored njega. Ponekad se i
ona zbog njega osećala kao kraljica. A nekad i kao Kraljica Majka.
 11.

Lijam je doputovao u Pariz u petak uveče i odatle su zajedno otišli avionom u

Njujork u nedelju ujutru. Častila ga je kartom i smestili su se u sedišta prve klase
jedno pored drugog. Izgledao je kao dete na rođendanu i prihvatao je sve što mu
je ponuđeno. Kavijar, šampanjac, pojeo je svoj i veći deo njenog ručka, spustio
sedište u položaj kreveta, pokrio se ćebetom i dremnuo. Čak se i presvukao u
pidžamu i, na trenutak, kad je stavio plastičnu kesu na glavu umesto šešira,
pokazao je diskretne znake da će se prepustiti svom detinjastom ponašanju.
Odgledao je dva filma, pojeo grickalice, iskoristio sve od higijene što se nudi i
pozvao Sašu da mu se pridruži u kupatilu za prvu klasu.
„Mislim da ćemo na sledećem letu morati da te uspavamo.“ Nasmešila mu se,
nakon što je odbila ponudu za kupatilo. „Tako smo jednom pokušali da uradimo
sa Havijerom, jer bi mu uvek bilo muka od letenja, kad je bio dete. Međutim,
imao je suprotnu reakciju na lek i potpuno izgubio kontrolu. Nikad nisam videla
tako hiperaktivno dete. Nakon toga smo ga samo puštali da povraća dok ne
preraste strah od letenja.“ Ali nikad nije videla da neko toliko uživa u letenju i da
ga toliko otvoreno ceni kao Lijam. Nije prestao da joj se zahvaljuje tokom celog
leta.
„Uvek sam mislio da je normalno da sedim zgužvano, sa kolenima do ušiju i
da mi sused laktovima udara u grudi. Ovo je neopisivo bolje“, rekao je veoma
uzbuđeno, kad je spustio naslon sedišta i pružio noge.
I dalje je bio lepo raspoložen kad su prošli carinu u Njujorku i šalio se sa
svima na koje su naišli. Kao i obično, sprijateljio se sa svim stjuardesama, od
kojih je Saša većinu poznavala i koje su poznavale nju sa prethodnih letova.
Oslovio je carinika po imenu i vodio živahan razgovor sa pilotom o bejzbolu,
dok je ona tražila svog vozača i auto. 'Veseo' je bila mala reč koja bi opisala
njegovo stanje. Uglavnom, bio je srećan, zahvalan i uzbuđen što je tu. I uprkos
njegovom hiperaktivnom ponašanju, Saša je uživala u njegovom društvu.
Konačno se smirio kada su stigli u njen stan. Bio je oduševljen elegancijom.
Cenio je kvalitet antikviteta i na neki način je bio zapanjen slikama koje je
imala. Bilo je Monea, dva Degaova rada i Renoar, kao i niz neprocenjivih Da
Vinčijevih crteža i bezbroj drugih koje ranije nije video. Na više načina, njen
stan u Njujorku bio je daleko formalniji od krila kuće u Parizu, koje je bilo
jednostavnije i modernije kad ga je renovirala. Njujork je bio dokaz životnog
prikupljanja važnih umetnika, a većinu joj je na poklon kupio otac.
„Saša... Imaš opasne stvari...“ Stajao je zadivljen pred El Grekom koji se njoj
nikad nije dopadao i kog je držala u hodniku. Konačno ga je odvukla do spavaće
sobe. I sama je na trenutak oklevala, jer nije delila tu sobu ni sa kim sem sa
Arturom. Ali već je vreme. Bila je spremna da otvori svoja vrata i život Lijamu.
Zamolila ga je da ostavi stvari u sobi za goste, u slučaju da se Havijer ili
Tatjana pojave u nekom trenutku i nije želela da šokira kućnu pomoćnicu koja je
dolazila svakodnevno da čisti, što je radila i tokom njenog braka. Lijam nije
delovao uznemireno zbog njene molbe. Ostavio je stvari u sobi koja se nalazila
na dnu hodnika, a potom se vratio u njenu spavaću sobu sa činijom sladoleda.
Osećao se kao kod kuće kad se ispružio u Arturovoj omiljenoj fotelji, upalio
televizor i uključio se u tekuću bejzbol utakmicu. A potom je pogledao Sašu sa
dečačkim osmehom zbog kog su joj kolena zaklecala i nasmejao se.
„Čoveče, koliko je ovo dobro, Saš! Kao da sam umro i otišao u raj.“ I on je
odrastao u izobilju, mada možda ne tolikom, ali je njegova porodica bila na
nivou. Jedina je razlika u tome što su se prema njemu ophodili kao prema
otpadniku i neravnopravnom članu jer je bio naklonjen umetnosti i razlikovao se
od njih. Osećao se potpuno opušteno i dobrodošlo u njenom stanu, a u poslednje
vreme i u njenom životu. To mu je značilo sve na svetu, a sada se i Saša tako
osećala. Oboje su bili dobro raspoloženi i uživali u odnosu koji su imali.
Predložila mu je da odu u obližnji restoran na večeru. Javila se Tatjani pre
nego što su krenuli, a kao što je i pretpostavila, Tatjana je imala dogovor sa
prijateljima i hiljadu planova za tu nedelju i rekla je majci da će da svrati do
galerije da je vidi kad bude imala vremena, verovatno na nekoj pauzi za ručak.
Saša se osećala potpuno sigurno kad se smestila u krevet sa Lijamom te noći.
Kućna pomoćnica neće doći pre podneva, a do tad će ona i Lijam već otići - ona
u galeriju, a on u Soho da poseti neke prijatelje. Njihova tajna je ovde bezbedna.
A, ako neko pita, Lijam je samo gost.
Lijam joj je zauvek osvojio srce kad ju je zagrlio te noći u krevetu i približio
je sebi. Uprkos sopstvenom uzbuđenju što je tu, primetio je njen izraz lica kada
su ranije tog dana ušli u sobu. Imao je osećaj da joj boravak sa njim u toj
prostoriji teško pada i da joj vraća sećanje na prošlost.
„Jesi li dobro?“, šapnuo je dok je ležao tako blizu nje. Odmah je znala da ju
je razumeo i klimnula je glavom.
„Da, zlato moje, jesam... Hvala ti na pitanju.“
„Ne želim da uradim ništa što bi te uvredilo. Ako želiš, spavaću u susednoj
sobi.“ Pogledala ga je i nasmešila mu se.
 „Tako bi mi previše nedostajao. Dobro ti je ovde“ rekla je i poljubila ga. Bio
je to nežan poljubac, ne onaj koji bi poručio da želi nešto više od razumevanja
koje joj je upravo pružio. On joj je uzvratio podjednako nežno i čvrsto je grlio i
te noći nisu otišli ni korak dalje od razmenjivanja nežnosti.
Narednog dana ga je odvela u galeriju, a on je bio oduševljen prostorom i
načinom na koji su ga koristili. Dopao mu se rad u metni ka kog su trenutno
izlagali i vrisnuo je uzbuđeno dok je zamišljao svoje slike izložene na istom
mestu. Bilo je savršeno i sad je imao bolju predstavu koliko mu slika treba i
koliko treba da bude vertikalno, a koliko horizontalno postavljenih. Boravak u
galeriji ga je inspirisao. Upoznala ga je sa svim zaposlenima. Marsi, njena
asistentkinja, umalo se nije onesvestila kad je ušetao u galeriju i zadivljeno
očima dala znak Saši iza njegovih leđa.
„O, Bože, on izgleda kao filmska zvezda!“ rekla je bez daha, a Saša se
nasmejala. Nije želela da prizna, ali. ponekad jeste tako izgledao. Više je volela
kad su kod kuće čupavi i u staroj toploj garderobi. Ponekad je bilo
obeshabrujuće izaći napolje sa njim, i tad bi postajala svesna svojih godina.
„On je fin čovek i odličan umetnik“, rekla je Saša neobavezno. „Drago mi je
da smo se u isto vreme zatekli u Njujorku. Mislim da je pošao u Vermont da
poseti decu.“ Marsi je klimala glavom zadivljena. Ne samo da je zgodan i veliki
talenat, on je i dobar otac. Idealizovala ga je posle samo pet minuta poznanstva.
Saša ga je poznavala bolje i bila je malo manje opijena njim od Marsi.
Jednostavno ga je obožavala, sa svim njegovim manama. Imao ih je, kao i svi
drugi, ali imala ih je i ona.
Proveo je jutro u galeriji sa njom, upoznavao se sa svima i razgledao prostor.
Gledao je po magacinu, popeo se na sprat i gledao klasična dela, a potom je
otišao u Soho da se sastane sa prijateljima. Šapnuo je Saši da će se naći sa njom
kasnije u stanu, a ona je klimnula glavom.
Kao da je znala, pet minuta po njegovom odlasku, Tatjana je ušla u galeriju.
Pošla je da pokupi nešto od nekakvog fotografa i svratila da poseti majku.
Izgledala je srećno i lepo kao i uvek, a sad, kad ju je Saša posmatrala novim
očima, izgledala je neverovatno mlado. Bila je istog uzrasta kao i žene sa kojima
je Lijam stalno ćaskao i kojima se divio. Upravo je napunila dvadeset i četiri
godine. Dok ju je posmatrala s nove tačke gledišta, Saša se osetila prastaro.
Znala je da će morati da se reši takvog osećaja ako misli da njena veza sa
Lijamom uspe. Nikad nije razmišljala ranije o svojim godinama, a sada je
postala opsednuta. Svi osim nje delovali su joj mlado. Ona se osećala staro.
„Zdravo, mama. Koliko ćeš dugo biti ovde?“, pitala ju je Tatjana kad je
zgrabila komadić čokolade sa poslužavnika i poljubila majku.
 „Trebalo bi mesec dana.“ Kao i uvek, Saša je bila oduševljena što vidi ćerku.
„To je dug period.“ Tatjana je bila iznenađena onim što je čula. Poslednjih
meseci, majka nikad nije dugo ostajala u Njujorku. Stan u kom je živela sa
Arturom ju je deprimirao i uvek bi govorila da tu najviše oseća njegovo
odsustvo.
„Otvaramo novu izložbu ovog meseca, moram da je organizujem, pa sam
mislila da ostanem ovde neko vreme. Kako si mi ti?“
„Odlično. Upravo sam dobila povišicu, moja urednica me mrzi, a ja želim
njen posao.“ Tatjana je bila visoko u oblacima. Smešila se dok je posmatrala
majku i bila je srećna što je vidi.
„To sve zvuči normalno.“ Majka joj se nasmejala.
„Vidimo se uskoro, moram sad da idem. Kasnim. Samo sam želela da ti se
javim.“ Čekao ju je taksi ispred i otišla je brže nego što je došla, zgrabivši čitavu
šaku čokoladica, umesto ručka. Saša ju je brzo poljubila pre nego što je izletela.
Saša je imala mnogo posla u galeriji u pripremanju nove izložbe. Lično je
organizovala otvaranja i u tome je uživala. Jedva se odvojila od posla ne bi li se
sastala sa Lijamom u stanu u šest sati. Jeo je sladoled i picu u kuhinji kad je ušla
i poljubio je u usta.
„Mmm... ukusno... šta je to? Roki roud?“
„Fadž brauni“, ispravio ju je. „Uvek zaboravim koliko je sladoled u Americi
dobar. U Engleskoj je bezukusan.“
„U Francuskoj je gori“, nasmešila mu se. „Italijanski je dobar...“ Sela je za
kuhinjski sto i pogledala ga, bilo je lepo videti ga tu na kraju dugog dana. Bio je
ovo pravi dom sa njim.
„Italijanski je za tetkice“, ispravio ju je. „Ovo je prava stvar. Posluži se
picom, izvodim te večeras.“ Nije želela da mu kaže da je umorna nakon
napornog dana i da još uvek nije došla sebi od vremenske razlike. On je delovao
veselo i pun života. Proveo je sjajan dan sa prijateljima.
„Gde me vodiš? Treba li da se presvučeni?“ Želela je samo da se utopi u
vrućoj kupki i opusti pre spavanja. Bila je iscrpljena nakon što je ceo dan vukla i
nameštala slike.
„Da. Obuci farmerke“, rekao je dok je ispirao činiju od sladoleda i spuštao je
u mašinu za sudove. Bio je dobar kad su te stvari u pitanju, kad bi bio sa njom.
Njegov stan je bio u haosu. Živeo je u velikoj garsonjeri otkako su ga Bet i deca
napustili, a spavao napolju u vreći za spavanje. Ovo mu je bio veliki luksuz.
„Uzeo sam karte za utakmicu Jenkija“, rekao je pobedonosno. „Kupio sam ih od
prijatelja.“ Bacio je pogled na sat. „Moramo da krenemo za deset minuta.
Utakmica počinje u pola osam, a može da se desi da bude gužve u saobraćaju.“
Živeo je nekih godinu dana u Njujorku i uvek bi zaboravio koliko voli taj grad
dok se ne bi ponovo vratio. Voleo je živahnost i uzbuđenje, a najviše Jenkije.
Saša je pokušala da deluje uzbuđeno zbog njega i otišla da se presvuče.
Ponekad bi se zapitala šta radi sa čovekom njegovih godina koji se ponašao kao
da je upola mlađi nego što jeste. Njemu treba neko poput Tatjane, a nekako je
ipak završio sa njom. Nije uzela picu, već je otišla da se umije i očešlja i da se
presvuče u farmerke, belu majicu i sandale. Izvukla je šal sa police i deset
minuta kasnije bila je ponovo u kuhinji. On je bio spreman za polazak, sa
jenkijevskom kapom na glavi koju je poneo sa sobom iz Londona.
„Spremna?“ smešio joj se uzbuđeno. Ćaskao je sa portirom na putu ka izlasku
i rekao mu da idu na utakmicu. Igraju protiv Red Soksa iz Bostona. Jenkijima
ide dobro cele sezone i rekao je portiru da je ubeđen da će ih pobediti.
Dok su stigli do stadiona, Saša se osećala bolje. Izgleda da je umor prošao,
doneo joj je hot-dog i pivo i ispričao joj o oba tima i najboljim igračima. Bio je
potpuno lud za bejzbolom, što je Saši bilo simpatično. Razlikovalo se od gužve
na večernjim zabavama na koje ga nije vodila u Parizu. A zapravo joj se ovo i
više dopadalo. Sve joj je to novo. Nikad u životu nije bila na bejzbol utakmici.
Dok su čekali da počne, ispričala mu je da je tog dana kratko videla Tatjanu,
a on je rekao da jedva čeka da je upozna. Saša se zapitala kako će se slagati njih
dvoje. Nadala se da će biti u redu. Znala je da je veoma važno za njihovu vezu
da ga deca prihvate. Znala je da će sa Havijerom biti lakše, jer su prijatelji, mada
nije imala pojma kako bi se osećao što je Lijam u vezi sa njegovom majkom.
Brinula se zbog ćerke. Tatjana je bila nepredvidiva ko bi mogao da joj se
dopadne, a ko ne. Nikad nije bilo lako to rasuditi, a imala je snažnija i kritičnija
mišljenja nego njen brat, koji je bio opušteniji po tom pitanju.
Lijam joj je objašnjavao sve što se događa na utakmici, a Jenkiji su pobedili
sa rezultatom šest prema nula. Bio je presrećan i živahno je razgovarao sa njom
u povratku kući. Otišli su pravo na spavanje i ponovo nisu vodili ljubav, a Saša
je spavala kao beba. On odlazi narednog jutra u Vermont da vidi decu i rekao joj
je da će se vratiti za četiri dana, ali da će joj se javljati iz Vermonta. Otpratila ga
je do železničke stanice i potom otišla u galeriju. Osećala se blesavo, ali počeo je
da joj nedostaje čim je otišao. Obećao joj je da će se vratiti do vikenda.
Razmišljala je da ga odvede u Hemptons, u zavisnosti od toga kako bude
raspoložena. Trebalo joj je vremena da se malo prilagodi činjenici da spava u
istom krevetu sa njim u kom je spavala sa Arturom, a Lijam je imao
razumevanja za to. Bila je sigurna da će tako biti i u Sauthemptonu, Samo nije
znala kako će se ona sama osećati. Njihova spavaća soba u Sauthemptonu bila je
mesto na kom je poslednji put videla Artura. To joj je sveto mesto i nije sigurna
da Lijam tu pripada. Još uvek. A možda i nikad neće. Morala je da se oseća
prijatno po tom pitanju, ali nije žurila sa odlukom.
Te nedelje je imala više posla nego što je očekivala, otišla je na nekoliko
zabava, ručala sa Alanom koja je sada bila srećno udata i trošila svaki cent svog
novog muža i vodila i Tatjanu na večere. Pored toga, Lijam ju je redovno zvao
da joj javi kako napreduje sa decom. U početku je bilo teško sa najstarijim
sinom. Tom je u potpunosti krivio Lijama zbog razvoda. Bet mu je na kraju rekla
ružne detalje incidenta sa Beki, a Lijam je još uvek besneo zbog toga kad je
nazvao Sašu. Rekla mu je da se smiri i da pokuša da sredi odnos sa sinom. Do
kraja nedelje situacija se popravila. Proveli su noć punu suza u razgovoru i
ujutru su se i sin i otac bolje osećali. Njegov dvanaestogodišnjak, Džordž, bio je
veoma srećan što ga vidi, ali je imao tik od nervoze koji mu se pojavio tokom
godine i bio je na lekovima, što je Lijam smatrao bespotrebnim pa nije hteo da
mu ih daje. Pozvao je Bet zbog toga, a ona mu je zapretila da će da dođe po decu
ako mu ne da lek, tako da je na kraju popustio. A Šarlot je bila preslatka i sa
njom je bilo lako, bila je oduševljena što vidi tatu i jedina nezgoda je bila što je
pala sa bicikla i uganula zglob. Osim toga, sve je bilo odlično. Tipičan vikend sa
decom, naročito sa decom koju nije video godinu dana. Sašu ništa nije
iznenadilo, mada je Lijam na neki način bio zatečen. Nije shvatao koliko je loš
efekat imalo njegovo odsustvo. Kad ih je ponovo video konačno se probudio.
„Teško je vratiti se u njihove živote nakon godinu dana i nastaviti tamo gde si
stao“, ispričao je Saši jedne kasne večeri kad ju je pozvao. „Sve se promenilo,
oni su drugačiji“, požalio se. Ali su i dalje njegova deca, a ona ga je savetovala
po svakom pitanju kad god bi je pozvao. Bio joj je zahvalan na podršci i
izgledao je iscrpljeno, ali srećno kada se vratio u njen stan u petak kasno uveče.
Upravo je sišao iz voza. Bio je oduševljen što je vidi. Nosio je svoj bejzbol
kačket okrenut na drugu stranu, farmerke su mu bile pocepane na kolenima i nije
se obrijao cele nedelje. Ako se zanemari višak brade, bio je poput dečaka koji se
vratio s kampovanja.
Pripremila mu je kupku i večeru, dodala mu činiju sladoleda, a on je legao u
krevet i gledao u Sašu kao u anđela koji je upravo sišao iz raja.
„Bilo je teško, Saš“, priznao joj je dok je jeo sladoled.
„Znala sam da će biti“, rekla je mirno, ali srećna što se vratio.
„Ja nisam. Valjda sam rekao sebi da će biti kao nekada kad ih budem video.
Ali nije. Drugačije je. Promenili su se. U početku smo bili kao stranci. Svi su bili
stvarno ljuti na mene.“ Jedino iznenađenje je što on to nije znao. Sve vreme je
poricao istinu i očekivao je da vreme ne prolazi. Ali iz onoga što joj je ispričao,
posle četiri dana koja su proveli zajedno, rane su počele da zaceljuju i njegov
odnos s decom je počeo da jača. Bilo je to divno putovanje, a oni su divna deca.
„Moraćeš češće da dolaziš i da ih obilaziš. Nije u redu da se ne potrudiš.“
Ako treba, ona će mu kupiti kartu. Znala je koliko je to važno, iako on još uvek
nije bio svestan. Ali se nadala da sada konačno shvata kad je osetio na svojoj
koži. Vole ga i potreban im je. On je njihov otac. Čak i ako njihov očuh bude
bolji otac, Lijama vole i on im treba, što je i sam sada uvideo. Kada su četiri
dana prošla, nerado se rastao sa njima.
Izmasirala mu je leđa kad je legla u krevet, a nakon toga su vodili ljubav, prvi
put u tom krevetu. Ali više nije bio njen i Arturov. Sada pripada njoj i Lijamu.
On je zaspao skoro odmah nakon što su završili i izgledao joj je kao veliki
prelepi dečak u njenom krevetu, dok je ležala pored njega, gladila ga po kosi i
ljubila na mesečini.
 12.

Kada se Lijam probudio u subotu ujutru nakon putovanja u Vermont, Saša mu

je predložila da na vikend odu u Sauthempton. Razmišljala je o tome tokom cele
nedelje i nije mu pomenula jer je želela sama da se uveri da je spremna za tako
nešto. Ali kad mu je pripremila doručak, pomislila je da bi to bila dobra ideja i
Lijam se oduševio. Bilo je sunčano i toplo i nije mu padao na pamet bolji način
da se provede dan od odlaska na plažu.
Napustili su stan u Njujorku posle jedanaest sati i tamo su bili već oko pola
dva. Bila je tiha u putu. Lijam je vozio i delovao je opušteno kad bi s vremena na
vreme prozborili, uglavnom o njegovoj deci i vremenu koje je proveo sa njima u
Vermontu. I dalje je bio malo zabrinut za najstarijeg sina, Toma, jer mu se činilo
da je odrastao u veoma agresivnog mladića otkako ga je poslednji put video pre
godinu dana. Na jesen treba da krene na Univerzitet u Pensilvaniji za koji je
dobio stipendiju, a njegov budući očuh će mu pomoći oko doma. Tom je
nekoliko puta ocu stavio do znanja da je verenik njegove majke učinio mnogo
više za njega u poslednjih šest meseci nego Lijam ikada. Lijam mu je objasnio
da je on umetnik bez prebijene pare, a Tom mu je odgovorio da ga ne zanima i
nazvao ga je bednim ocem. Tom mu se takođe suprotstavio zbog veze na jednu
noć sa sestrom bliznakinjom njegove majke. Lijam je još uvek bio besan što mu
je Bet ispričala o tome.
„To nije u redu“, rekla je Saša i namrštila se. „Tvoja bivša žena nije trebalo to
da mu kaže,“ Zbog toga je Lijam izgledao užasno u očima svoje dece i bilo joj
ga je žao, iako je to zaista bio glup potez s njegove strane. Ali ljudi greše i kaju
se. Očigledno je da se Lijam kaje. Saša smatra da izdaja njihovog braka treba da
ostane između njega i Bet.
„Nije ništa sakrila.“ Bet je Tomu ispričala sve o grehovima njegovog oca,
njegovoj preljubi i finansijskoj neodgovornosti poslednjih dvadeset godina.
„Kakva je bila kad ste se sreli?“, pitala je Saša.
„Nisam je video. Nije bila kod kuće kad sam došao po njih. Tu je bila njihova
baka i nije mi rekla ni dve reči. A kad sam ih vratio, u kući je bila Beki sa
Betinim novim dečkom. On je verovatno pametniji od mene.“ Potom je
uzdahnuo i pogledao je. „Deluje kao veoma fin čovek, I deca ga zaista vole.“
Osetila je po njegovim rečima da se oseća izostavljeno. Ali je barem otišao da ih
poseti i ponovo pokrenuo komunikaciju sa njima, čak iako je u početku bilo
teško razgovarati sa Tomom. Lijam joj je prethodne noći ispričao da se Tom na
kraju smirio i popustio. Ali je želeo da prvo isprazni bes, a očigledno je tako i
uradio. Saša je smatrala da je Bet pogrešila što je bila tako otvorena sa njim po
pitanju očeve greške. Bez obzira na kranji rezultat, sam incident bi trebalo da
ostane između odraslih. Po njenom mišljenju, deca ne moraju da znaju o
grehovima roditelja i to je podelila sa Lijamom.
„Mislim da je prilično ogorčena zbog toga što sam uradio. Tako mi deluje.
Ona i Beki su uvek bile ljubomorne jedna na drugu.“ Nije rekao ni reč svojoj
bivšoj svastiki kad je vratio decu. Samo je klimnuo glavom i otišao. Ni Beki nije
rekla ništa.
Kroz razgovor, Saša i Lijam su već stigli do kuće u Sauthemptonu. Bila je to
velika raskošna bela kuća u viktorijanskom stilu koja je nju i Artura podsećala
na Novu Englesku kad su je kupili pre dvadeset godina. Izgledala je kao kuće
koje su viđali u Martas Vinjardu i Nentaketu, a okruživao ju je veliki natkriveni
trem. Ona i Artur su voleli da sede tu u toplim noćima, a nekad bi se i zimi
ušuškali i pili toplu čokoladu. Pokušala je da potisne sećanja iz glave kada je
otvorila Lijamu vrata. Uglavnom je ulazila kroz kuhinju, ali je ovog puta
odlučila da ude na prednja vrata, da bi bilo drugačije.
„Ovo je predivna kuća, Saša“, rekao je Lijam dok je razgledao. Bila je
rustična i jednostavna, ali je delovala gostoljubivo i udobno. Nije izgledala
skupoceno. Nije bilo važnih umetničkih dela, samo nekih lepih stvari, velikih
udobnih kožnih stolica i dva kauča pokrivena platnom. A onda je iznad kamina
video sliku Endrjua Vajeta. Bila je to jedna od njegovih najpoznatijih slika,
svetla, bleda i prelepa. Dočaravala je plažu, ali u zimski dan. Po platnu su se
nazirali mali tragovi snega, čak i blagi povetarac. Nesumnjivo je u pitanju bilo
delo velikog umetnika.
Bio je oduševljen dok je stajao i posmatrao sliku. Čitavog života se divio
Vajetu. „Sve bih dao da imam jednu njegovu sliku.“ Zazviždao je i nasmešio se,
a ona se nasmejala.
„Otac nam je poklonio za venčanje.“ Bilo je mnogo takvih stvari u kući,
uspomena, blaga, stvari koje su deca pravila, stari američki nameštaj koji su
zajedno kupili na putovanju u Novu Englesku na početku braka, ih kad je
Tatjana bila na koledžu, a oni joj išli u posetu. U trpezariji se nalazio stari
pohabani sto koji je Saša kupila u Francuskoj. Gde god bi pogledao, Lijam je
video stvari koje je instinktivno znao da za nju imaju veliku vrednost. Kuća joj
je mnogo značila i nije mu trebalo mnogo da shvati koliki je ustupak napravila
što ga je dovela tu. Čak i veći nego za stan u Njujorku. Mnogo veći. Ova kuća je
bila mnogo ličnija i važnija.
 „Mislim da bih se preselio ovde da imam ovakvu kuću“, rekao je Lijam
diveći se kad se pružio na kauču, skinuo kačket i nastavio da gleda oko sebe.
„Ranije bismo ovde provodili svako leto, dok su deca bila mala. Još uvek je
obožavaju, mada niko više ne dolazi često. Mislim da nas sve rastužuje. Bila je
Arturova velika ljubav, a onda i moja.“
„A sada?“, pitao je nežno je gledajući. Ovo je nova strana nje koju bi voleo
da upozna. Bila je brušena poput dijamanta i podjednako jarko sijala, mada je
video u njenim očima tugu.
„Samo sam jednom bila otkako je umro. Ali nisam prespavala. Nisam mogla.
Jutros sam shvatila da želim da dođem ovde sa tobom.“ Bio je ganut i polaskan,
pa je ustao, prišao joj i zagrlio je. Puštala ga je u svoj život, što je znao da je
najlepši dar koji je mogla da mu da. „Verovatno bi trebalo da promenim neke
stvari i da je preuredim. Sve izgleda pomalo sumorno“, rekla je gledajući okolo.
Bilo je gore nego što se sećala, a odjednom ju je videla Lijamovim očima.
„Meni se dopada ovako. Da poželiš da sedneš i ostaneš zauvek.“ Nasmešila
mu se. Tako se ona uvek osećala kad je ova kuća u pitanju, a na neki način je i
dalje bilo tako. Jedino što nedostaje jeste Artur, ali je Lijam sada tu.
„Jesi li gladan?“, pitala je kad je razmakla zavese i podigla roletne. Sunce je
odmah obasjalo sobu i videli su okean i plažu. Ponela je kesu namirnica iz grada
da bi mu spremila ručak i doručak. Mislila je da bi bilo zabavno da ga odvede na
večeru u jedan od lokalnih restorana.
„Nisam ali mogu tebi da spremim.“ Poneo je kesu u kuhinju i spustio je na
sto. Bila je to ogromna seoska kuhinja sa velikom, pomalo istrošenom radnom
površinom na sredini prostorije. Kuća je izgledala trošno i voljeno, kao što je i
bila.
Oboma je spremio sendvič sa ćuretinom i otvorio po sok, koji je on popio iz
limenke, a ona je sipala u čašu. Kad su završili s jelom, predložio je da prošetaju
do plaže. Nisu se još uvek popeli do spavaće sobe, a on je predosećao da će joj i
to teško pasti. Kuća je bila puna uspomena i imala je veoma voljenog duha,
njenog muža. Lijam je želeo da postupi pažljivo i mislio je da bi joj svež vazduh
prijao.
Šetali su niz plažu skoro sat vremena, većim delom se držeći za ruke u
prijatnoj tišini. Zaustavio bi se s vremena na vreme da podigne poneku školjku, a
na drugom kraju plaže su se pružili na pesku i gledali u nebo. Bilo je svetio
plavo, a sunce je jarko sijalo. Pesak pod njima je bio topao.
„Ovo mi je omiljena od svih tvojih kuća“, rekao je dok je ležao tu sa rukom
oko njenog ramena. „Mnogo mi je lepo ovde.“ Mogla je to i da primeti. „Voleo
bih da moja deca mogu ovo jednog dana da vide. Vole plažu.“ Kao i on.
„Možda i hoće“, rekla je tiho, a onda se uspravila i pogledala ga je sa nežnim
osmehom. Uvek joj je bio prelep, naročito sada na plaži, s plavom kosom koju je
nosio vetar. Njena je bila ispletena u kiku koju je često nosila na plaži.
„Plivaš li ovde?“ pitao ju je zainteresovano.
„Još uvek je hladno u ovo doba godine. Uglavnom se ne usudim pre Četvrtog
jula, a i tad je hladno. Ne ugreje se pre avgusta.“ A tada će već biti sa decom u
Sen Tropeu. Želela je da im se Lijam pridruži barem na jedan vikend i rekla mu
je to, ali još ništa nisu isplanirali.
„Imaš li ronilačko odelo kod kuće?“, pitao je Lijam.
„Mislim da ima neko Havijerovo.“
„Možda bih se okupao po podne. Da li bi mi se pridružila?“ Nasmejala se
umesto odgovora.
„Nisam toliko luda! Ti si pravi turista!“ zadirkivala ga je, a onda su prošetali
nazad do kuće.
Pronašao je odelo u garaži dok je ona raspakivala njihove stvari na spratu, a
kada je sišla, bila je veoma bleda. Svaki put kad bi videla svoju spavaću sobu i
veliki krevet sa baldahinom setila bi se poslednjeg trenutka kad je videla Artura,
kad joj je rekao da je voli, onog jutra kad je otišla u Pariz. A narednog dana je
preminuo. Ali nije to pomenula Lijamu. To je njen lični teret i nije želela da mu
pokvari vikend ili da se oseća neprijatno u njenom krevetu.
Već je nosio odelo kad je sišla. Izgledao je kao visoka plava foka i vezao je
svoju grivu boje žita u rep. „Idem na kupanje. Hoćeš da me gledaš?“ Ponovo ju
je podsetio na malog Havijera kako je, šta god da uradi, vikao: „Mama, gledaj
me!“
„Dobro.“ Pošla je sa njim do plaže i sela dok je on ulazio u vodu. Barem je
bilo podnošljivo u ronilačkom odelu. Znala je da u suprotnom ne bi bilo tako.
Plivao je nekoliko minuta, a potom je izašao, a sa njega je kapala hladna voda
Atlantika.
„Čoveče, hladna je čak i u ronilačkom odelu!“ Drhtao je, a ona se nasmešila.
„Rekla sam ti.“ Ali je on izgledao kao da uživa.
Potom su se vratili u kuću, a ona ga je povela na sprat. Raspakovala je
njegove stvari i okačila ih pored svojih u ormaru. Stavila je katanac na Arturov
orman prošle godine. Sve je i dalje bilo unutra. Nije ga još raščistila i nije znala
kada će i da li će to ikada uraditi. Ovo je i njegova kuća. Čak i sada. Na neki
način, uvek će tako biti. Lijam je ovde gost. Još uvek je toga bio svestan dok je
razgledao sobu. Bilo je mnogo slika ptica i riba i jedna velika sa jedrilicom iznad
kreveta. Nije donela nijedno od svojih savremenih dela. Većina je bila u Parizu.
Ovde je imala potpuno drugačiji život. Čak je i on osećao Arturovo prisustvo,
iako ga nikad nije upoznao.
Lijam se istuširao toplom vodom nakon plivanja, a potom su pili vino i sedeli
na tremu. Rezervisala je sto u malom ribljem restoranu. Otišli su tamo u sedam,
oboje naručili jastoga i popili još vina. Dok su razgovarali za večerom, primetio
je kako se Saša opustila.
Seli su ponovo na trem kad su se vratili i tiho razgovarali pod mesečinom, a
oko ponoći su se popeli na sprat. Osetio je kako je ovo jedno od njenih svetilišta
i nije pokušavao da vodi ljubav s njom te noći. Samo su ležali u krevetu zagrljeni
a ujutru mu nije rekla da je te noći sanjala Artura. Bio je to miran san. Udaljavao
se od nje na plaži, ali ona nije pokušavala da ga stigne. A potom se okrenuo i
mahnuo joj uz osmeh, delujući srećno, a zatim je nestao.
Spremila je Lijamu obilan doručak od jaja i vafla. Imali su velike modle za
vafle u kuhinji. Lijam je skuvao kavu. Šetali su plažom, ležali na tremu, a on je i
dremnuo u mreži za ljuljanje. Kasno posle podne, kad je sunce počelo da zalazi,
odlučili su da ostanu još jednu noć. Vreme koje su tu proveli bilo je savršeno i
upravo ono što im je bilo potrebno.
Zajedno su spremili večeru, mirno spavali zagrljeni i u ponedeljak ujutru se
vratili u grad. Saša nije otišla na posao. A te večeri su izašli sa njegovim
prijateljima u Soho.
Otišli su u jedan italijanski restoran. Bila su tu četiri slikara i dva skulptora.
Razgovarali su o galerijama i izložbama, o projektima na kojima rade. Bili su
mlađi od Lijama, pretpostavila je da je većina u kasnim dvadesetim ili ranim
tridesetim godinama. Lijam ju je predstavio samo po imenu. Uključila se u
razgovor kad je neko pomenuo njenu galeriju za desertom. U pitanju je bila lepa
mlada žena koja je rekla da će da dostavi neke slajdove sutradan. Saša je
pogledom okrznula Lijama, a on joj se nasmešio. Nije im objasnio ko je Saša i u
povratku taksijem ka gradu, pitala ga je da li je devojčin rad dobar.
„Biće. Ali nije još uvek spremna za tebe.“ Delovalo joj je smešno što je
anonimna među njima. Još smešnije joj je bilo što oni nisu ni pretpostavljali ko
je ona. Nešto joj se tu dopalo, iako se osećala pomalo kao prevarant dok ih je
slušala kako otvoreno razgovaraju o konkurentskim galerijama, a onda i o
njenoj. Njeno ime se pomenulo više puta kao ime velike legende.
„Kakvi su ti planovi za sutra?“, pitala ga je glasno zevnuvši kad je legla u
krevet pored njega. Nedostajala joj je plaža.
 „Idem na utakmicu Jenkija“, rekao je pogledavši je oduševljeno.
Vodili su veoma lep život. Plaža, prijatelji, umetnici, on ide na bejzbol
utakmice, ona da radi. Sve je delovalo čarobno i lako oboma i bila je zahvalna na
njegovom prisustvu. Iako nije nameravao, promenio joj je život i dodao toliko
toga što nije imala, pre svega mladoliku stranu života koje se odrekla kad se
mlada udala i rodila decu. Čak i pre toga je bila zauzeta učenjem od oca, a
kasnije je radila za njega. Nikada nije vodila spontan, neuobičajen život u kom je
Lijam i dalje uživao sa četrdeset godina. Niko od njih još uvek nije osetio uspeh,
niti odgovornost i teret koji sa njim dolazi. Naporno su radili, ali niko osim nje i
Lijama nije imao dece. Izgleda da uopšte nisu imali odgovornosti. Lijam jeste,
ali je o njegovim obavezama neko drugi vodio računa, njegova bivša žena i njen
budući suprug. Volela bi da upozna njegovu decu. Možda će jednog dana i to
moći da se desi. A u međuvremenu, on joj je i dalje delovao kao dete.
Saša je te nedelje imala mnogo posla u galeriji dok je pripremala otvaranje
izložbe za narednu sedmicu. Sve je sama organizovala, a nekad je čak i sama
kačila slike i radila do kasno u noć.
Do petka se osetila iscrpljeno i spremno za još jedan vikend na plaži. Ovog
puta su otišli u petak, baš kao što je nekad radila sa Arturom. Do devet sati stigli
su u kuću, sedeli malo na tremu i ranije otišli na spavanje. A ovog puta su vodili
ljubav. Sve je delovalo u redu. Navikavala se na Lijama u svom ličnom svetu.
Bio je to veliki korak za Sašu, čak i veći nego za Lijama.
U subotu, dok su šetali plažom, rekla mu je da je pozvana na zabavu i pitala
ga da li bi i on išao sa njom. Priređuje je poznata holivudska glumica. Nedavno
je otkrila Hemptons, a Saša ju je upoznala pre dve godine preko nekih prijatelja.
Dobila je pozivnicu pre mesec dana, a Marsi je na to podsetila Sašu u petak pre
nego što je krenula. Delovalo je zabavno. Trebalo bi da služe morsku hranu uz
tematski program i muziku. Nikad ga ranije nije pozvala na zabavu, a on je znao
da to radi nerado.
„Želiš li da idem sa tobom?“ Bio je polaskan. Nikad mu nije ponudila da ide
sa njom ni na kakav društveni događaj. Ovo je prvi put.
„Da“, bilo je sve što je rekla, bez objašnjenja. Nije je dalje ispitivao.
Zabava je počela u sedam, a oni su stigli u osam. Na pozivnici je stajalo da je
oblačenje neformalno, ali je Saša znala će se neke žene verovatno doterati.
Obukla je bele pantalone, beli svileni džemper i stavila nisku bisera, a kosu
skupila u opuštenu punđu. Lijam je obukao farmerke, majicu i blejzer koji mu je
kupila, ne rekavši mu zašto, uz par mokasina koje je pronašla u njegovom
ormanu u sobi za goste.
 „I ne moraš da nosiš čarape“, zadirkivala ga je. „Ovde je moda da ih ne
nosiš.“
„Onda možda treba da ih nosim. Ne bih voleo da sad počnem da se oblačim
po modi.“ Uživao je da u životu pliva suprotno od struje.
Na kraju ih nije obukao i oboje su se odlično uklopili. Bili su zanosan par, a
Lijam joj je priznao šapatom da je zaista zadivljen što je upoznao domaćicu
filmsku zvezdu i njene poznate prijatelje. Bilo je desetak lica koje bi bilo ko na
svetu prepoznao na prvi pogled.
„Voleo bih kad bih mogao nekome da ispričam“, šapnuo je. Ali jedina osoba
koju je imao bila je ona.
„Uvek sam volela da upoznajem takve ljude“, priznala je Saša.
Ostali su skoro do jutra, plesali uz bend koji je došao iz Los Anđelesa i oboje
su izgledali srećno i umorno kad su se vratili kući. Bio je savršen džentlmen cele
noći i ona se osećala prijatno sa njim. Nekoliko žena je bilo sa mnogo mladim
muškarcima i to sa većom razlikom u godinama nego između nje i Lijama. U
Holivudu je vladala epidemija zabavljanja sa mladim muškarcima. To je
komentarisala sa Lijamom kad su legli u krevet.
„Rekao sam ti da ne volim da budem u modi“, rekao je potpuno bezbrižno.
Odlično se proveo i bio je ponosan što je sa njom. „Uostalom, devet godina nije
ništa posebno.“
„Možda nije tebi“, rekla je zakikotavši se, dok se ušuškavala pored njega, kad
je ugasio svetio. „Nisam sigurna da će moja deca tako misliti.“ A lošijim danima,
nije ni ona tako mislila.
„Kada ću upoznati Tatjanu?“ pitao ju je u tami.
„Verovatno ove nedelje na otvaranju izložbe. Ne dolazi uvek, ali je rekla da
ovog puta hoće.“
„Misliš li da ću joj se dopasti?“
„Možda. Teško je reći. Tatjana je nepredvidiva. Veoma je kritički nastrojena.
Neke ljude voli, a neke mrzi. Mnogo ćeš bolje proći ako ne zna da imaš ikakve
veze sa mnom.“ Nije još uvek imala nameru da kaže deci. To se njih ne tiče. Ona
i Lijam i dalje testiraju svoj odnos. Nisu još uvek odlučili da ozvaniče vezu. Ali
zasad sve dobro ide. Čak je i ona morala da prizna, mada je sumnjala da je to
moguće. Zasad je sve kako treba.
 13.

Lijam je bio uzbuđen zbog otvaranja izložbe te nedelje. Njegova je bila za

šest meseci, pa je koristio priliku da snimi situaciju. A ovaj umetnik mu se
dopadao. Bio je to mladić iz Minesote kog je Saša otkrila na Sajmu umetnosti u
Čikagu prethodne godine. Imao je moćne i provokativne radove. Noć pred
otvaranje, ona je bila u galeriji do dva ujutru, kačila njegove slike, posmatrala ih,
pa ih ponovo pomerala, sve dok joj se ne bi dopalo kako izgleda. Bila je
perfekcionista po mnogim pitanjima.
Lijam se zadržao sa njom do ponoći i posmatrao je kako radi. Bila je toliko
izgubljena u mislima i toliko usredsređena da je jedva razgovarala sa njim, tako
da je na kraju otišao. Čvrsto je spavao u njenom krevetu kad je stigla.
Narednog dana, Saša nije uopšte napuštala galeriju. Tamo se istuširala i
presvukla i kad je Lijam u šest sati ušao na prijem, dočekivala je goste. Izgledala
je predivno u belom lanenom kompletu koji je bio oštar kontrast njenoj zift-crnoj
kosi, tamno-smeđim, skoro crnim očima i preplanulom tenu. Nasmešila mu se
čim ga je ugledala. Predstavila ga je slikaru i još nekim ljudima, a zatim ga
ostavila kako bi dočekala druge. Nosio je crne pantalone i belu majicu, espadrile
bez čarapa, a nije imao ni sako ni kravatu. Ali u gradskoj grupi umetnika, to što
je nosio bilo je primereno i nije odudarao. Umetnici su nosili raznovrsnu
garderobu, dok su njeni klijenti nosili odela i kravate. Na otvaranju je bilo i
nekoliko poznatih fotomodela, a došao je i poznati fotograf koji je često kupovao
u njenoj galeriji. Pisci, scenaristi, likovni kritičari, ljudi iz muzeja, ali i drugi koji
su došli samo zbog besplatnog doživljaja, šampanjca i posluženja. Bilo je to
standardno otvaranje umetničke izložbe u Njujorku, samo bolje, jer je galerija
Suveri bila najbolja.
Tatjana je ušla oko osam sati, a do tad se već razišla gužva, ali je i dalje bilo
ljudi raštrkanih po prostorijama galerije. Pošla je na neku večeru i svratila jer je
tako obećala. Otvaranja izložbe njene majke već su joj bila stara priča. Nosila je
jednostavnu tirkiznu svilenu letnju haljinu i srebrne sandale sa visokom štiklom i
izgledala je zanosno kad je ušla. Sa oreolom od izuzetno svetle kose i krupnim
plavim očima, nije uopšte ličila na majku. Lijam je video kako se zaustavila da
popriča sa Sašom i odmah se zapitao ko je ona, ali je onda video kako je
poljubila majku dok su se toplo grlile. Tad je shvatio da je to njena ćerka, ali
sudeći po njihovom izgledu i stilu niko to ne bi pretpostavio. Tatjana je bila vitka
i seksepilna i sve na njoj je bilo izuzetno i odlično. Saša je bila mnogo toplija i
živahnija, upoznavala je ljude jedne s drugima, smešila se i razgovarala. Saša je
po prirodi bila topla i gostoljubiva. Lijamu se Tatjanina srž činila hladnom, mada
mu je Saša rekla da je Tatjana stidljiva. Na trenutak je stajala izdvojena od svih
dok je gledala po prostoriji. Pri samom pogledu na nju znao je da je navikla da
joj se muškarci dive. Sa dvadeset i četiri godine u punom sjaju mladosti i lepote,
bila je na visini zadatka. Njena majka je bila skromnija i, mada je takođe bila
zanosna, deo njenog šarma krio se u tome što nikad nije bila svesna svoje lepote.
Saša je posedovala izuzetnu harizmu i šarm. Lijamu je Tatjana delovala
obeshrabrujuće dok ju je samo posmatrao sa distance. Nije skidao pogled sa nje
dok su ljudi prilazili da porazgovaraju sa njom, a onda, kao da ga je osetila,
okrenula je glavu i pogledi su im se sreli. Imao je osećaj da joj se ne dopada, čak
i s druge strane prostorije.
Sačekao je neko vreme pre nego što joj je prišao da porazgovaraju, da ne bi
nešto posumnjala. Nije želeo da deluje nervozno ili kao da je pritiska. Umalo se
nisu sudarili dok je prolazio pored nje da bi se poslužio hranom. Ona je stajala i
delovala rezervisano, dok je pijuckala šampanjac okružena trojicom mladića.
Odlučio je da se pridruži grupi.
„Zdravo“, rekao je uljudno, „ja sam Lijam Elison. Fina izložba, zar ne?“
Pogledala ga je kao da je rekao nešto nepristojno. Govor njenog tela stavljao mu
je do znanja da ne treba da zalazi u njen prostor. Saša je bila mnogo prijatnija i
otvorenija. Bila je savršena majka.
„Da, jeste“, rekla je Tatjana delujući ravnodušno prema njemu. „Jesi li i ti
slikar?“ Izgledao je tako, a ona ih je upoznala mnogo do sada. Nije je bilo lako
zadiviti
„Da, jesam. Imaću izložbu ovde u decembru.“ „Na čemu radiš?“ Objasnio joj
je svoje teorije i pomislio da nije slušala ni reč, što bi trebalo da je istina. Sve je
već ranije čula. Izgleda da joj je nedostajalo majčine nevinosti, vitalnosti i
uzbuđenja po pitanju života. Mnogo mu se više dopadala Saša. Nezavisno od
njegove veze sa njenom majkom, nikad se ne bi udvarao ovoj devojci. Bila je
previše hladna i ohola za njega. A on je bio previše star i previše je izgledao kao
umetnik za nju. Ljudi sa kojima je ona izlazila su imali stila i bili su
tradicionalni, a većina njih je radila na Vol stritu. Muškarce koje bi upoznavala
na izložbama, čak i u galeriji svoje majke, smatrala bi egoističnim kretenima.
Isto je pomislila i o njemu. Nakon samo nekoliko razmenjenih reći, nisu se
dopali jedno drugom. Iz želje da malo poboljša stvari, samo zbog Saše, pomenuo
je da joj poznaje brata. Klimnula je glavom i izgledalo je kao da je ne zanima.
Tada je shvatila da je ranije ćula njegovo ime, ali je Havijer uvek imao
nenormalne i neprimerene prijatelje. Tatjana nije.
Nekoliko minuta kasnije, Saša im se pridružila. Videla ih je kako obigravaju
jedno oko drugog i zabrinula se. Tatjana je izgledala iznervirano, a to nikad nije
dobar znak. Lijam je delovao znatiželjno, a Saša se uplašila da će se odati ako je
bude mnogo zapitkivao ili ako ispadne mnogo druželjubiv. Izgleda da ništa nije
posumnjala. Jednostavno nije želela da ga upozna, nije videla razlog zašto bi to
uradila.
„Jeste li se upoznali?“, pitala je Saša, delujući neobavezno, kad je zagrlila
ćerku i stala preko puta Lijama, delujući kao trgovac umetninama i majka, ništa
više. A svakako ne kao njegova ljubavnica.
„Da, jesmo“, rekao je Lijam uputivši Saši topao osmeh, a ona mu je uzvratila
smešeći se očima.
„Lijam je jedan od naših umetnika i Havijerov prijatelj iz Londona. Tako sam
ga upoznala. On ga je pronašao. Imamo izložbu u decembru. Imaš li nekih
planova večeras?“ pitala je Tatjanu. Izgledala je nesumnjivo predivno, ali Saša je
mrzela kad joj se haljina providi. Međutim, nije se razlikovala od drugih
devojaka na zabavi. Sada su se svi tako oblačili u njenim godinama. Sašu je to
uvek nerviralo, ali nije ništa rekla. Tatjana je imala dovoljno godina da oblači
ono što želi i da radi kako želi.
„Idem na večeru u 'Pastis' sa drugaricama“, rekla je Tatjana neodređeno, a
onda pogledala na sat. Nosila je onaj sa oblikom malog dijamanta koji joj je otac
poklonio na njegov poslednji Božić.
„Hvala ti što si došla zbog ovoga, draga“, rekla je Saša sa toplim osmehom
na licu. Znala je da Tatjana skoro nikad ne boravi na Aper ist sajdu osim kad
radi. Kao i kod većine njenih vršnjaka, društveni život se odigravao u centru.
„Rekla sam da ću doći“, Tatjana se nasmešila majci. Videlo se da su bile
bliske, iako su se veoma razlikovale. Tatjana ju je mnogo poštovala, premda nije
volela da se upoznaje sa njenim umetnicima. Bila je impresionirana poslom
svoje majke i ponosna što je proširila carstvo koje je deda izgradio. Tatjana ga se
i dalje sećala. Uvek ju je plašio kad su živeli u Parizu. Havijer u se više dopadao.
„Idemo na večeru u 'La Gulu'„, rekla je Saša neobavezno. Bio je to jedan od
njenih omiljenih restorana i to Tatjanu nije iznenadilo. Nalazi se blizu galerije,
hrana je dobra i bilo je puno živahnih i modernih ljudi. Već je jednom odvela
Lijama tamo i veoma mu se dopalo.
Tatjana je otišla nekoliko minuta kasnije, a nakon toga, Saša se vratila do
Lijama.
„I, kako ti deluje?“, pitala je pomalo zabrinuto. Izgledali su kao dva psa koja
obigravaju jedan oko drugog sve dok Tatjana nije otišla.
„Prelepa je“, rekao je Lijam iskreno. To niko ne može da porekne. „Ali je i
pomalo strašna. Mislim da joj se ne dopadam.“
„Ne daj da te uzdrma! Takva je. Muškarci joj stalno prilaze, pa nosi mnogo
oklopa.“ I očnjake, pomislio je Lijam, ali to nikad ne bi rekao njenoj majci.
Nikako mu se nije dopadala. Delovala mu je kao razmaženo derište. Havijer se
potpuno razlikovao od nje. Ali nju , čak ni njihovo prijateljstvo nije oduševilo.
Lijam je bio ubeđen da, zapravo, ništa ne može da je oduševi.
Nakon toga su otišli na večeru. Saša je pozvala nekoliko umetnika čija su se
dela izlagala te večeri, kao i par ljudi u čijem društvu je mislila da će Lijam
uživati. Bilo ih je četrnaestoro za velikim stolom u „La Gulu“. Majčinski je
vodila računa o svima, postarala se o svakom detalju, trudeći se da se svi lepo
provedu. Njen brižljivi manir je bio definicija onoga što je Lijam voleo kod nje.
Bila je topla i nežna i brinula je o svima. Devojke poput njene ćerke bile su
zainteresovane samo za sebe. Saša se zaista potrudila da se Lijam oseća važno,
prijatno i dobrodošlo i zbog toga ju je voleo. To mu je najviše trebalo od nje.
Ništa u njenom ponašanju te večeri nije odalo da se bilo šta odvija između
njih. Ničim to nije pokazala, ni pogledom, ni dodirom, niti rečju. Stavila je do
znanja da joj je važan kao umetnik i ništa više, a da je ona brižljiv zastupnik.
Bila je podjednako fina sa svima, kao i sa njim. Pohvalio ju je zbog toga kad su
se vratili u stan gde se sada već osećao kao kod kuće. Tatjana bi poludela kada bi
ga videla ispruženog u očevoj omiljenoj fotelji u njihovoj spavaćoj sobi kako
puši cigaru. Ali na sreću nije mogla da ga vidi. Tatjani je sve što ima veze sa
njenim ocem bilo sveto, uključujući i njenu majku. Često bi rekla da joj je drago
što Saša nije ni sa kim u vezi i da se nada da će tako i ostati. Njen stariji brat bio
je daleko realističniji. On je samo želeo da mu majka bude srećna, sa kim god i
kako god.
„Saša, ti si neverovatna!“, rekao joj je Lijam, smešeći se kroz kolutove dima.
Ne samo da mu je dozvolila da puši u sobi, nego je čak rekla da joj se dopada
miris, što je i bila istina. Artur je takođe voleo da puši dobre kubanske cigare.
„Otvaranje izložbe je bilo odlično. Učinila si da se svako oseti važnim, čak i ja.
Hočkis je bio oduševljen“, govorio je o umetniku čije je otvaranje bilo te večeri.
„Osećao se kao da je umro i otišao u raj. Neprestano mi je ponavljao koliko
sreće imam što me ti zastupaš, a ne zna ni pola istine“, Lijam se nasmejao, kao i
ona.
„Drago mi je da si uživao“, rekla je izgledajući iskreno zadovoljno. Bila je
trgovac koji je bio potpuno uključen u posao, naročito sa njim. Ali je to bio njen
način rada, da gradi dobar odnos i sa umetnicima i sa klijentima. Volela je svoj
posao i bila je odlična u tome.
„Ko ne bi?“ uzviknuo je, diveći joj se dok je oblačila spavaćicu. Bila je
potpuno opuštena s njim i osećala se kao da žive zajedno godinama. „Tatjana me
je uplašila“, priznao je kad je završio cigaru, a Saša je legla u krevet i pogledala
ga.
„Ne budi blesav. Ona je samo dete. Takva je. Veoma je hladna. Bila je
posebno vezana za oca i vrlo je posesivna kad sam ja u pitanju. Rekla sam ti da
je kod nje sve ili crno ili belo. Ali je njen pogled gori od ujeda. Verovatno je
mislila da si još jedan napaljeni umetnik koji žudi za njom. Mada bih volela da
ne nosi onakve haljine. Nije ni čudo što je muškarci uhode.“
„Izgleda fenomenalno“, priznao je, ali nije bila ni upola vedra kao njena
majka. Saša ju je očigledno bolje poznavala. „Mnogo se razlikuje od Havijera.
On bi razgovarao i sa beskućnikom i učinio da se oseća kao kralj. Ja sam se
osetio kao blato sa njenih cipela.“ Bilo je to blago preterivanje, ali ne previše, a
Saši je bilo žao sto to čuje,
„Malo je razmažena zbog sve te pažnje koju dobija. Lepo je izgledala
večeras.“
„Lepa je.“ Ali ga je odbio njen ledeni stav. Saša je bila živa vatra koja je
tinjala iz same srži, a Tatjana santa leda, ili je bar njemu tako izgledala.
„Mnogo liči na mog oca, I on je delovao strašno, mada mislim da bi ti se
dopao.“ Takođe je znala da se njen otac nikad ne bi zainteresovao za njegov rad.
Umetnici u povoju nisu bili sfera njegovog zanimanja, sve do kraja, mada je
voleo profit koji je njena strast prema njima donela. Ali nikad nije razumeo njen
rad, niti je mano za njega.
„Šta ćemo sutra da radimo?“ pitao ju je Lijam kad je legao pored nje. Imao je
određen pogled u očima kojim ju je svlačio, a ona se nije protivila. Učinili su
njen krevet njihovim.
„Mogli bismo da odemo u Hemptons“, rekla je Saša kad mu se obrela u
naručju.
„To mi zvuči odlično!“, rekao je, a potom je poljubio u tami.
„I meni“, šapnula je kad mu je uzvratila poljubac, a onda je zaboravila na sve
osim na njega.
Narednog dana je otišla do galerije i bila zadovoljna kritikama o izložbi.
Posle večere su krenuli u Sauthempton. Usput su kupili namirnice i stigli do
deset sati. Sedeli su i neobavezno razgovarali na tremu neko vreme dok je Lijam
jeo sladoled. Rano su otišli na spavanje i ponovo vodili ljubav, a narednog jutra
su šetali plažom. Uživali su u jednostavnom i udobnom načinu života. A tog
popodneva, dok su sedeli na plaži, on je govorio o preseljenju u studio u Parizu,
možda na jesen. Biće mu lakše tako nego da putuje iz Londona svakog vikenda,
što ga je već umaralo i bilo mu skupo. A želeo je da joj bude blizu i tokom
nedelje.
Oboje su znali da će ljudi pre ili kasnije saznati za njih. Bernard je već znao.
Ali Lijam nije pokušavao da se na silu uvuče u njen život. Prihvatio je da su
njihovi načini života drugačiji, ali mu je ono što su imali sad već mnogo značilo.
Ovo je nesumnjivo moguće za oboje. Bilo mu je odlično, a i Saša je polako ali
sigurno postajala sve uverenija. Nasuprot njenim strahovima s početka, uopšte
nije bilo nemoguće.
Otišli su te večeri u bioskop u Sauthempton i udobno se ušuškali u krevet
nakon toga, kikotali se i razgovarali, kad su oboje začuli zvuk. Izgledalo je kao
da je neko u prizemlju i pomislili su da je u pitanju provalnik.
„Imaš li dugme za paniku na alarmu?“, šapnuo joj je, a ona je odmahnula
glavom.
„Imam negde nešto, ali ne znam gde je“, odgovorila je takođe šapatom.
Nesumnjivo su čuli kako se neko kreće, a onda i korake na stepenicama. Lijam
je bacio pogled po sobi obasjanoj mesečinom, zgrabio žarač za kamin, a onda
cimnuo vrata spavaće sobe, kad su čuli korak tačno ispred nje. Otvorivši vrata,
upalio je svetio i stao na dovratak Sašine spavaće sobe, potpuno nag, sa žaračem
u ruci. Obreo se na manje od koraka od Tatjane koja ga je zapanjeno gledala.
Odmah iza nje na odmorištu stepenica nalazio se neki mladić. Vrisnula je kad je
videla Lijama, a vrisnuo je i on. Scena je bila neverovatna. Mladić koji je bio sa
njom, isprečio se pred Lijamom, a Saša je skočila iz kreveta i stala iza njega.
Takođe je bila naga i zapanjena što vidi ćerku. Tatjana nije pomenula da će
koristiti kuću tog vikenda, jer je mislila da joj majka tu više uopšte ne dolazi.
Saša joj nije pomenula nedavna putovanja i nije imala želju da objasni Lijamovo
prisustvo u svom životu.
„Zaboga, mama, šta to radiš?“ Briznula je u plač, a čovek koji je bio sa njom
diskretno je pošao niz stepenice. Odmah je shvatio šta se dešava i odlučio da se
skloni, pametna odluka. „Jesi li ti luda?“ A onda se jecajući okrenula ka Lijamu:
„Šta koji đavo ti radiš u krevetu mog oca? O čemu ste razmišljali? Zar nemaš
nimalo poštovanja prema tati?“, vrištala je na svoju majku. „Kako možeš ovde
da ga dovedeš? Kako smeš? Da li to radiš i kad si u Parizu? Šetaš okolo i spavaš
sa svojim umetnicima?“ Bez razmišljanja, po prvi put u životu, drhteći od glave
do pete, Saša je opalila šamar svojoj ćerki, a Tatjana joj je uzvratila, kad je Lijam
zarežao i odložio žarač. On je takođe drhtao i vratio se u sobu da se obuče. Sve
što je u tom trenutku mogao da nađe u haosu jesu bokserice koje nisu bile baš
najbolji izbor, ali je bilo bolje nego da stoji tamo nag. Nije imao vremena da se
obuče kad je mislio da štiti Sašu od provalnika. Radije bi se suočio sa čovekom
koji nosi pištolj nego sa Tatjanom.
„Smirite se obe... molim vas...“, insistirao je dok su obe žene plakale. Tatjana
je i dalje, na ivici histerije, vrištala na majku. „Samo prestanite! Hajde da siđemo
i razgovaramo“, rekao je što je smirenije mogao. Nijedna ga nije poslušala, a
onda se Tatjana ponovo okrenula ka njemu.
„Gubi se iz kuće mojih roditelja, kopile jedno! Ti ovde ne pripadaš!“ Ostao je
bez reći kad se suočio sa njenim besom. Nikad nije bio u takvoj situaciji. Hvala
Bogu da Beti nije uhvatila njega i Beki na delu, jer ko zna kako bi to izgledalo,
mada nije mogao da zamisli mnogo goru situaciju od ove. Bilo je užasno.
„Ne razgovaraj tako sa njim“, vikala je Saša na nju. „On je moj gost.“
„On nije tvoj gost. On ti je ljubavnik. I oboje ste odvratni.“ Ispljunula je reči
ka svojoj majci i u trenu se okrenula i potrčala niz stepenice, a za koji sekund su
čuli kako je zalupila vratima i kola kako odlaze. Ako je planirala romantičan
vikend, dobila je nešto potpuno drugačije, kao i Lijam i Saša. Saša je sela na vrh
stepenica, zarila lice u šake i zajecala, a Lijam ju je zagrlio. Nije želela da
Tatjana na ovaj način sazna za njih. Bila je skrhana i plakala je satima.
„Nikada me više neće poštovati, Lijame. Ona misli da sam obeščastila
sećanje na njenog oca, a možda i jesam“, rekla je, izgledavši depresivno i
potreseno. „Kakvim me je sve imenima nazvala! O Bože! Ne mogu da verujem
šta se desilo.“ Ni on nije mogao da poveruje, a malo toga je mogao da uradi,
osim da je teši. Smatrao je da se Tatjana ponela kao čudovište, bez obzira na to
koliko je bila iznenađena ili uznemirena. Izgovorila je svojoj majci reči koje se
ne mogu zaboraviti, niti povući, čak i da Saša reši da joj oprosti, što će se, koliko
je poznaje, sasvim sigurno desiti.
„Ovo se nje ne tiče“, rekao je odlučno Saši kad ju je vratio u krevet, za šta su
mu bili potrebni sati. Nije bio siguran ni da li treba da bude u krevetu sa njom,
ali joj je bio potreban, pa je odlučio da ostane. „Nisi ništa i loše učinila. Ti si
odrasla žena, tvoj muž je preminuo pre skoro dve godine. Imaš pravo na život
bez njega. Bila si u privatnosti sopstvenog doma sa čovekom koji te voli. Nemaš
za šta da se izvinjavaš“, rekao je i nežno je poljubio. „Ona tebi duguje izvinjenje,
Saša. Nema opravdanje za to što je izgovorila.“ Čak i ako joj Saša oprosti, Lijam
nema nameru da prihvati izvinjenje. Nazvala ga je žigolom i đubretom, što ga je
saseklo u korenu. I on je poželeo da joj udari šamar, ali naravno da nije. Ako ni
zbog čega drugog, onda zbog Saše. Nije bilo svrhe dodavati ulje na vatru koja je
već nekontrolisano buktala. Ali su oboje bili potreseni zbog Tatjaninog
verbalnog napada i besa što je zatekla majku sa Lijamom u krevetu koji su
nekada delili njeni roditelji.
„Ovo je i njena kuća“, rekla je tužno Saša. „Ima pravo da bude ovde. Samo
nisam želela da sazna za nas tako brzo i svakako ne na ovaj način.“ Osećala se
kao prestupnik koji je uhvaćen na delu. Zbog svoje ćerke osetila se kao dno dna.
Konačno su zaspali kad je sunce izašlo i nakon što su satima razgovarali, dok se
nisu izmorili. Iscrpela se plakanjem i zaspala u njegovom naručju i oboje su se
probudili kad je u pola deset zazvonio telefon. Bio je to Havijer i zvao je iz
Londona. Sestra ga je nazvala prethodne noći i sve mu ispričala. Njena verzija je
bila prilično ružna. Rekla je da se Lijam šepurio nag po kući kad je ušla i da je
očigledno spavao sa njihovom majkom. Havijer je prvo bio zatečen, naročito
prizorom koji je opisala. Ali kada se smirio i porazmislio o tome nekoliko sati,
nije se naročito protivio spoju. Zapravo, nije se protivio uopšte. Dopadao mu se
Lijam. Bilo mu je žao zbog svih što se saznalo na taj način. Bilo je pola tri po
podne kod njega kad je nazvao. A majka je zaplakala čim mu je čula glas.
Duboko se kajala.
„Dragi, toliko mi je žao... nisam mogla... pomislila sam... nije tako kako je
izgledalo Tatjani... o Bože... šta da radim?“ Bila je uverena da joj je odnos sa
ćerkom zauvek uništen i nikad nije osećala toliku sramotu. Nikakva ljubavna
veza nije toliko vredna da se zbog nje uništi porodica. Volela je Lijama, ili je
barem tako mislila, ali će joj deca uvek biti na prvom mestu. I bila je preplašena
da će Havijer takođe biti besan.
„Prvo moraš da se smiriš“, rekao je Havijer saosećajno. Isto to je rekao
Tatjani kad ga je nazvala u šest ujutru po njegovom vremenu, dok je vrištala i
histerično plakala i nazivala majku prostitutkom. Rekao joj je da odmah ućuti i
to je i uradila. Razgovarali su satima. Uveravao ju je da je Lijam fin čovek,
njegov dobar prijatelj i da ih je on upoznao, mada nije očekivao da će se ovo
desiti. Zapravo mu to nije bilo ni na kraj pameti. Ali smatra da njihova majka
ima pravo na sreću, sa kime god da je nade. To nije njihova odluka. Očigledno je
bila diskretna po tom pitanju, kako je objasnio Tatjani, jer izgleda da niko nije
znao. Čak ni on nije shvatio kad ih je video zajedno. A definitivno nije
prostitutka. Ona je divna žena koja ima ljubavnika koji je igrom slučaja nekoliko
godina mladi od nje, što opet nije njihova stvar.
„Kako je to mogla da uradi u tatinom krevetu? To je odvratno!“ nastavljala je
Tatjana. Ona ga je obožavala i još uvek nije mogla da veruje da ga nema. A sada
je, kao so na ranu, neko zauzeo njegovo mesto i spava u njegovom krevetu.
„Tati, to je i njen krevet. Gde očekuješ da ode? Imamo sreće što nam
dozvoljava da koristimo kuću. Ne mora to da radi. Tata ju je ostavio njoj.“
„Mogla bi da ode u hotel.“
 „E to bi bilo odvratno. Ima prava, Tat, i kunem ti se da je Lijam pristojan
čovek. Dobro ga poznajem.“
„Đavola je pristojan! On je pregladneli umetnik i s njom je zbog novca.
Našeg novca“, podsetila je brata, u nadi da će da ga nahuška protiv prijatelja.
Nije upalilo. Havijer odlično poznaje Lijama.
„Ja ne mislim tako“, rekao je Havijer zamišljeno. „Zaista ne mislim. Verujem
da mu se dopada.“ Barem se tako nadao, što je nameravao da sazna kada je
nazvao majku. „Je li to među vama ozbiljno, mama?“, pitao ju je iskreno, a ona
je oklevala. Nije znala šta da kaže ili kako to da nazove. Voleli su se, ali još uvek
ni sami nisu shvatili kuda idu. To je ono što sad rade.
„Ne znam“, odgovorila je Saša iskreno svom sinu. Uvek je bila iskrena sa
svojom decom. Nije lagala o Lijamu. Samo im nije rekla. To je bio greh
prećutkivanja, mada je znala da je to hvatanje za slamku.
„Koliko dugo to već traje?“ pitao je potom, nadajući se da nije samo veza za
jednu noć ili impuls kom nije mogla da odoli, zbog čega bi onda ispao lažljivac
pred Tatjanom kad je rekao da njihova majka ne donosi olako odluke i da joj je
ovo verovatno mnogo važno. Zbog toga je Tatjana samo jače zaplakala. Nije
želela da se njena majka uda za nekog smešnog mladog umetnika. To bi bila
prevelika sramota koju ne bi mogla da podnese. Želela je da joj majka oplakuje
oca zauvek, koliko god da je to detinjasto.
„Traje već šest meseci. S prekidima od januara“, rekla je Saša slomljeno.
Lijam je slušao dok je ležao pored nje u krevetu i odlučio da je ostavi da na miru
razgovara sa sinom. Ustao je i sišao da spremi kafu.
„Hoćeš li da se udaš za njega?“ pitao ju je Havijer.
„Mili Bože... ne znam... stalno mu govorim da je ovo nemoguće. Mislim da
je Tatjana to sinoć dokazala. Neću uraditi ništa što bi me udaljilo od vas dvoje.
Lijam i ja još uvek nismo odlučili u kom smeru ovo ide, ako negde i ide. Možda
i neće ispasti ništa.“
„Neće te to udaljiti od nas, mama. Ništa to ne može da učini. Mi te volimo.
Preboleće ona već. Samo je bila iznenađena. Mi želimo da budeš srećna.“
Govorio je i u njeno ime, ali Saša je znala da kod nje nije takav slučaj. Barem ne
u tom trenutku.
Nevoljno se prisetila prethodne noći gde su svi vikali jedni na druge dok su
ona i Lijam bili nagi. Tatjana je to detaljno opisala bratu. „Bilo je užasno. Mislili
smo da je provalnik. Lijam je izašao u hodnik sa žaračem, a bez garderobe.“
„Tako mi je ispričala“, odgovorio je. Bio je dve godine stariji od sestre, što je
izgleda bila značajna razlika. A Lijam je njegov prijatelj, a ne neki stranac.
Njihova afera ga je prvobitno iznenadila, ali je barem znao da je pristojan čovek.
Tatjana nije znala ništa o njemu. „Dobro je što je nije udario u mraku.“
„Upalio je svetio, što je sve pogoršalo, jer nas je ugledala bez odeće.“ Ovog
puta se Havijer zasmejao.
„Dobro, mama, otkrivena si. Ali ako si srećna, to je sve što me zanima.
Razgovaraću kasnije sa Tatjanom. Rekao sam joj da popije valijum i da ode na
spavanje.“
„Zar pije valijum?“ majka je zvučala iznenađeno. Niko od njene dece nije
koristio lekove, barem ne da je ona znala.
„Ne. Ali sam siguran da neko koga poznaje ima da joj da. Sinoć je delovala
kao da joj je potreban. Trebalo je da uzmeš protivpožarni aparat i da je poprskaš.
Potpuno je poludela kad me je zvala.“ A do tad je već bila polupijana. Bila je u
haosu i rekao joj je da se naspava i da ga pozove kasnije. „Mogu li da
razgovaram sa Lijamom?“ Saša je otišla u kuhinju da ga potraži. Pružio joj je
šolju kafe, a ona njemu telefon. Havijer se zakikotao čim je čuo poznat glas.
„Treba li sad da te zovem tata?“
„To je mnogo bolje od onoga kako me je tvoja sestra nazvala. Čuj, žao mi je.
Zaista jeste. Nisam želeo da napravim ovoliki haos. Ne bih to nikad uradio ni
tvojoj majci ni tebi.“
„Nemoj da se brineš, to se dešava.“ Havijer je ušao u ulogu glave porodice i
branio interese svoje majke. „Voliš li je?“, pitao je trezveno. Havijer se nadao da
je voli, jer je dobar čovek, a želeo je da veruje da se ponaša časno, da ne ide
samo za svojom požudom. Nije želeo da mu neko iskorišćava majku, a naročito
ne njegov prijatelj.
„Da, volim je!“, rekao je Lijam glasno i jasno, pogledom okrznuvši Sašu,
koja se uvalila u stolicu za kuhinjskim stolom još uvek vidno uznemirena.
Osećala se potpuno poniženo. „Je li prerano da pitam kakve su ti namere?“
„Verovatno. Oboje to još uvek pokušavamo da shvatimo. Malo je rano.
Trebalo mi je mnogo vremena da uverim tvoju majku da je ovo dobra ideja.
Mislim da nam prethodna noć nije mnogo pomogla. A moj razvod još uvek nije
gotov.“ Potom je on postavio pitanje Havijeru: „Ako ikad dođemo do te faze, da
li bi ti to odobrio?“
Havijer je na trenutak oklevao i razmišljao o tome. I njemu je ovo bilo novo.
„Pretpostavljam da bih, ako mislite da možete da usrećite jedno drugo. Nisam to
očekivao, ali život ponekad ume da bude nepredvidiv na razne načine. Možda će
ovo upaliti. Ostaviću vas da sami to shvatite. Ja ću se pobrinuti za sestru dok se
to ne desi.“
 „Hvala ti, zaista cenim to“, rekao je Lijam drhtavog glasa. Više je cenio
blagoslov prijatelja nego to što će pomoći u rešavanju problema sa Tatjanom,
mada je i to bilo korisno i mnogo će značiti Saši, koja je i dalje izgledala
uznemireno. Lijam joj je vratio telefon, a onda izašao na trem i uživao u pogledu
na plažu. Bio je maglovit dan, što mu je delovalo prikladno s obzirom na
situaciju.
Havijer je pokušao da smiri majku kada se ponovo javila na telefon. Tiho je
plakala, a njemu je bilo žao. Jasno je osećao koliko joj je sve užasno. „Mama,
pokušaj da se opustiš. Razgovaraću sa Tati. Samo pokušaj da imaš pristojan
vikend. Preboleće ona ovo. I ti ćeš. On je dobar čovek. Kaže da te voli. To je sve
što mi je trebalo da znam.“
J ja njega volim“, šmrknula je, „ali ne želim da izgubim decu zbog njega.“
„I nećeš. Ona će vikati i vrištati i neko vreme će lupati okolo. Biće divlja.
Takva je. Ali ti imaš pravo na ovo, ako je to ono što želiš. Imaš moju podršku. A
ako se budeš držala toga i ako upali, imaćeš i njenu. Ako ne upali, gledaj na to
kao na iskustvo kom ćemo se svi jednog dana smejati.“ Ali niko se još uvek ne
smeje. Havijer se poneo neverovatno zrelo i velikodušno. Bio je sušta suprotnost
svojoj sestri.
Duboko mu se zahvaljivala dok su pričali još nekoliko minuta, a kada je
završila, izašla je na trem da potraži Lijama.
„Žao mi je, Saša. Nisam želeo da ti napravim haos.“ Vidno mu je bilo žao
zbog svega.
„Nisi ti ništa napravio. Jednostavno se desilo. Morali su da saznaju pre ili
kasnije.“ Kao i svi ostali. Samo što ovo nije bio način na koji je želela da se
njihova veza obelodani. Ni on nije to želeo.
Proveli su ostatak vikenda u miru i vratili se nazad u grad u nedelju uveče.
Pokušala je da dobije Tatjanu na telefon nekoliko puta, ali bi uvek bila
preusmerena na govornu poštu. Na fiksni telefon je dobijala samo sekretaricu i
ostavila je ćerki nekoliko srceparajućih poruka. Lijam je mrzeo što je gleda kako
puzi, ali je znao koliko joj ćerka znači. Mislio je da Tatjana zaslužuje batine, ali
nije ništa rekao Saši. Njena je odluka kako će da izađe sa tim na kraj.
Havijer je ostavio svojoj sestri nekoliko poruka i ona ga ja ponovo pozvala u
London. Nije, međutim, popuštala kad je pokušao da je urazumi i besnela je na
njega što je prihvatao Lijama.
„Ti si lud koliko i oni. Zaboga, on je skoro dvadeset godina mladi od nje. Zar
je toliko nenormalna?“
„Nije nenormalna, Tat. Ona je usamljena. I on je samo osam ili devet godina
mlađi od nje“, rekao je Havijer tiho pokušavajući da je natera da shvati.
„Izgleda kao klinac.“
„Na neki način i jeste. Ponaša se tako, ali nije. On je odrastao čovek. Kaže da
je voli. A ja mislim da i ona voli njega. Dopadalo se to nama ili ne, ima prava da
bude sa kim god želi. I radije bih da bude sa njim nego sa nekim uštogljenim
kretenom koga bismo zaista mrzeli ili sa nekim tipom koji želi samo njen
novac.“
„To je nenormalno, Hav. I Lijam verovatno samo želi njen novac.“
„Ja ne mislim da je tako. On samo mari za svoje slike. Pristojan je čovek koji
je bio u braku dvadeset godina i ima troje dece.“ Nije joj rekao da je brak propao
jer je spavao sa sestrom svoje žene. „Moraćeš da mi veruješ po ovom pitanju.
Možda će da ih prođe. Nikoga ne povređuju.“
„Izgledaće kao budala, a i mi ćemo, ako iko sazna ili ako izađe u javnost sa
njim.“
„Ja sam radio i gore stvari, veruj mi. A i ti si.“ Znao je sve njene tajne i bilo je
nekoliko afera koje ni ona ne bi želela da obznani. A Saša svakako nije u javnoj
vezi sa Lijamom. Upravo suprotno, bila je to tajna i krili su se u Hemptonsu. Ali
čak i ako bi ljudi saznali, nije bilo ničega sramotnog u vezi s Lijamom.
„Ona je naša majka!“, Tatjana je ponovo besnela na njega. Nije popuštala ni
na trenutak. A kad bi Tatjana nešto odlučila, niko ne bi mogao da je razuveri.
Barem ne na izvesno vreme.
„To i jeste poenta. Popusti joj malo, Tat. Ponašaj se pristojno prema njoj.
Treba joj ovo. Bila je slomljena nakon tatine smrti. Želim da bude srećna.“
„Ne sa njim.“ Tatjana je objavila rat oboma i planirala je da se drži toga.
Želela je da po svaku cenu otera Lijama iz života svoje majke. Odlučila je da
spase majku od same sebe, u ime svog oca.
Raspravljali su o tome skoro sat vremena i Tatjana nijednog trenutka nije
popustila. Rekla je Havijeru da se neće smiriti dok ne otera Lijama. Iz onoga što
je čuo, Havijer joj je poverovao. Pomislio je da je prava šteta. Sve što preostaje
jeste da se nada da je Lijam čvršći i uporniji od njegove sestre. Tatjana je bila
neumorna kad bi zacrtala sebi cilj. A ovog puta je to uradila.
 14.

Saša je i dalje izgledala depresivno kad je u ponedeljak stigla u galeriju.

Karen, menadžerka galerije, primetila je to, a Marsi ju je pažljivo pitala je li sve
u redu kad je predavala Saši neke kritike o novoj izložbi.
„Jesi li dobro?“ pitala je prijateljski kad ju je Saša pogledala očiju punih suza.
Tatjana joj se nije javila ni na jedan poziv, a tog jutra su joj iz njene kancelarije
rekli da je napolju. Nije želela da je uhodi, ali Tatjana nikako nije htela da joj se
javi.
„Imala sam problem sa Tatjanom tokom vikenda“, rekla je zagonetno svojoj
asistentkinji. Nije mogla ni da opiše scenu u kojoj Lijam stoji na dovratku
spavaće sobe potpuno nag sa žaračem za vatru, dok Tatjana vrišti i vređa ih
oboje. Svaki put kad bi se setila toga, zagrcnula bi se i počela ponovo da plače.
Bilo je užasno.
„Je li ona dobro?“ Iako ona sama nikad nije imala dece, niti se udavala, Marsi
je imala majčinski instinkt, što je bila jedna od osobina koju je Saša volela kod
nje. Nije bila samo dobra u svom poslu, već i brižljiva, ljubazna i uvek divna
prema Saši.
„Ne znam. Ne želi da razgovara sa mnom. Strašno smo se posvađale. Nemam
reči da opišem koliko.“ Marsi je znala da to nije bilo neobično kad je Tatjana
bila mlađa, ali su se poslednjih godina majka i ćerka dobro slagale. Sve do sad.
„Prevazići će ona to“, tešila ju je Marsi. Pitanje je bilo sada hoće li Saša
prevazići?
„Nisam sigurna da hoće“, rekla je Saša dok je davala nos i brisala suze
jednom od svojih čipkanih maramica. Usvojila je naviku od svoje majke da je
nosi sa sobom. To je jedno od nežnih sećanja koje je negovala. Uvek je nosila
jednu u tašni. „Bilo je užasno“ ponovila je Saša kad je Marsi zacoktala i otišla po
šolju čaja, čašu vode i nešto keksa, a Saša joj se nasmešila. „Hvala, Marsi.“
Njena asistentkinja je izgledala kao da okleva pre nego što je izašla, a potom je
pitala Sašu može li nekako da pomogne. Nije želela da zabada nos gde mu nije
mesto. „Volela bih kad bi mogla, ali ne možeš“, odgovorila je Saša, a onda još
glasnije zaplakala. Marsi tad nije mogla da se zaustavi, vratila se u kancelariju i
prijateljski zagrlila svoju šeficu.
„Šta god da je u pitanju, proći će, videćeš“, rekla je Marsi i sama na ivici
suza.
 „Ne, neće.“ Saša je ponovo izduvala nos dok su suze neprestano lile niz njeno
lice. „Lijam je u pitanju“, konačno je priznala dok ju je Marsi gledala zbunjeno.
„Lijam?“ Kakve on veze ima sa ovim? Marsi nije mogla ni da pretpostavi.
„Da li ga poznaje?“ Kako je on završio kao deo te svađe? Ništa joj nije jasno.
„Zna ga bolje nego što je pre neko veče želela da ga upozna. Boravio je sa
mnom u Sauthemptonu.“ Ovo još uvek nije pojasnilo situaciju Marsi, ali je
izgledala saosećajno dok je Saša pokušavala da je uputi što je bolje mogla.
„I posvađali su se?“
„Nazivala je i njega i mene svakakvim imenima. Prostitutka, žigolo, kopile.
To je samo početak.“
„O, Bože, šta se desilo?“, Marsi je izgledala potpuno iznenađeno.
Saša ju je pogledala prodorno. Verovala joj je. Poznavala ju je godinama i
volela ju je. Nije želela da podeli ovo ni sa kim još uvek, ali je morala da kaže
Marsi, „Zatekla nas je u Sauthemptonu. Bili smo u krevetu. Nisam imala
predstavu da će joj trebati kuća. Ona je ušla u kuću i mi smo mislili da je
provalnik. Lijam je izašao iz sobe potpuno nag sa zaraćeni za vatru i umalo je
nije udario u glavu. Nakon toga je nastao pravi pakao.“
„Lijam? Šta je on radio u tvojoj sobi?“, Marsi je i dalje bila zbunjena, a Saša
se kroz suze nasmejala.
„Za ime Boga, Marsi, šta misliš da je radio u mojoj sobi? Veruj mi, Tatjana je
shvatila. Naročito jer je stajao tamo potpuno nag, a ona je povela nekog momka
sa sobom i očigledno je planirala da uradi sa njim isto što smo i mi radili tad i
otprilike prethodnih šest meseci. Prestajali smo jednom ili dvaput da se viđamo.
Sigurna sam da nam ovo neće pomoći.“
„Ti i Lijam?“ Marsi je izgledala kao da je Saša nju udarila žaračem po glavi.
„Ti i Lijam?.“
„Zar toliko loše zvuči?“ Saša je ponovo izgledala preplašeno. Poslednja tri
dana se osećala najponiženije u životu. A sada je i Marsi bila šokirana i Saša se
odmah pokajala što joj je rekla.
„Loše? Da li se šališ? Ako si uspela da smuvaš takvog tipa, verovaću do kraja
života. On je predivan, talentovan i veoma fin. Šta ćeš više? Šta ona hoće?
Možda je ljubomorna.“
„Nije ljubomorna. Mrzi ga. Ona ne voli umetnike, toliko ih je upoznala
tokom godina i smatra ih luđacima, što većina i jeste. I on je ponekad lud. Ali ja
ga volim i on kaže da voli mene. A sada Tatjana želi da ga ubije i verovatno
nikad više neće progovoriti sa mnom.“
 „Naravno da hoće. Zašto ja nisam uspela ovo da pretpostavim?“, rekla je
Marsi osećajući se glupo. „Kako sam slepa i glupa?“
„Trudili smo se da ne pričamo o tome dok sami ne shvatimo šta želimo.
Zapravo nam baš dobro ide od aprila, ali to je samo tri meseca.“
„Čega se plašiš?“, pitala ju je Marsi nežno. Saša je i ranije sa njom delila
privatne probleme, a ona je uvek davala mudre savete svojoj šefici.
„Da li se šališ? On se ponaša kao dvanaestogodišnjak, i izgledam kao da sam
mu majka, a ne želim to nikome da budem osim svojoj deci.“
„Kao prvo, ne izgledaš kao njegova majka, ne izgledaš čak ni kao da imaš
dovoljno godina da budeš Havijerova, ni Tatjanina majka. Drugo, svi muškarci
su detinjasti i svaka žena na svetu završi tako što im glumi majku. Ako to ne
radiš, oni pobegnu sa nekim ko hoće.“
„Ili sa nekim svojih godina. Ne želim da se zaljubim u muškarca koji će da
pobegne sa dvadesetogodišnjakinjom za nekih deset godina. To bi moglo da se
desi.“
„Je li on takav?“, Marsi je izgledala zabrinuto.
„Ko zna? Mislim da nije. Bio je u braku dvadeset godina i gadno je zabrljao.
Ali je isto tako i neodgovoran, što bi on rekao, ćaknuti umetnik.“ Mada i nije
takav u poslednje vreme. „Nikad ne bih pomislila da ću se zaljubiti u muškarca
koji je devet godina mladi od mene, kao ni u jednog od mojih umetnika. Ovo je
kao neka poetska pravda ili Božja ironija, možda nekakva šala ili tome slično.
Imala sam život pun poštovanja sa Arturom, a sada sam se zaljubila u odraslog
dečaka i ceo život mi se prevrnuo naglavačke. I Tatjana možda nikad više neće
progovoriti sa mnom.“
„Ako ne progovori, lično ću je prebiti umesto tebe. Prevazići će to. Čitava
scena je verovatno uzrokovana šokom. Šok je bio svima.“ Saša se nevoljno
nasmešila dok je gledala svoju prijateljicu. Nije bilo reči da se opiše koliki.
„Oboje smo tamo stajali nagi, Lijam je držao žarač, dok. je ona sipala uvrede,
a njen pratilac je izgledao kao da želi da se sakrije pod tepih, a i ko bi ga krivio?
Opalila sam joj šamar, a ona mi je uzvratila. Nikada u životu nisam podigla ruku
na nju i više nikad neću. Bilo je kao u lošem filmu. Ja sam tu, sa mladim
ljubavnikom u krevetu njenog oca, kako bi ona rekla, i oboje stojimo nagi. O
Bože, Marsi, je li moglo da bude gore?“
„Ne mnogo“, priznala je Marsi smešeći se. „Ali gledaj na to ovako: mogao je
da bude star, debeo, ćelav, mnogo ružan, a onda pomisli kako bi izgledao tamo
nag sa žaračem. Ako mene pitaš, imaš sreće što je to bio Lijam. Slušaj, bila si
sama celih pet minuta. Ja sam sama celog život i verovatno ću zauvek ostati, ne
zato što u tome uživam, već zato što nema nikoga za mene. Ili su ogorčeni
razvedeni tipovi koji plaćaju alimentaciju zbog koje mrze sve žene; ili
poremećeni udovci koji misle da su njihove preminule žene savršene i zaboravili
su koliko su ih mrzeli dok su bile žive, a ti im ni za milion godina nećeš biti ni
do kolena; ima i onih koji se plaše obavezivanja, pijanica, narkomana, zlih
tipova, onih koji zlostavljaju, zatim ženomrzaca koji su potajno homoseksualci i
onih koji su otvoreno homoseksualci i žele da nose tvoje haljine ima dosadnih,
koji nisu vredni truda, koji smrde, loše izgledaju ili jesu loši; ima starih tipova
koji ne mogu da se uzbude ni pored vijagre. Nisam pronašla tipa u kog bih se
zaljubila već deset godina, a nisam imala odnose već tri. Odavno sam odustala
od ideje da se zaljubim u tipove sa kojima spavam ih da očekujem da se oni
zaljube u mene. Pošto se držim svojih principa koji su nekada bili tako važni,
rekla bih da sigurno više ni sa kim neću spavati. Barem tako izgleda. A ti si
zabrinuta zbog razlike od devet godina sa prelepim, talentovanim, dobrim
čovekom u kog si zaljubljena i koji je lud za tobom? Reci Tatjani da se pomiri sa
tim. Ako ti to ne uradiš, ja ću!“
Bio je to izuzetan govor, a Saša je znala da je od srca. Marsi je bila predivna
žena, ne toliko lepa, ali uvek pristojno obučena. Mali višak kilograma nije joj
smetao. Bila je inteligentna, lepo vaspitana i uspešna i jedna od najfinijih ljudi
koje je Saša ikad upoznala. Takođe je znala da Marsi godinama nije imala
muškarca u svom životu. Nije bilo nikakvih problema sa njom, jednostavno nije
uspela da pronađe nekog ko joj odgovara. A niko se nije potrudio da pronađe
nju. Bilo je mnogo takvih žena, to su obe znale, u svim sferama života i u
svakom društvenom sloju i uzrastu. Ljudi više nisu umeli da se povezu, zbog
čega je onlajn zabavljanje postalo tako privlačno. Saša je nekoliko puta pokušala
da ubedi Marsi da proba, ali se ona plašila. Saša nije bila toliko ubeđena da bi to
bila prava stvar. Upoznavanje stranaca na internetu joj je zvučalo opasno. Ono
što je Marsi upravo ispričala imalo je smisla, a Saša je znala da joj misli dobro.
Mislila je da je Saša najveća srećnica na svetu što je našla Lijama, a da je on
najsrećniji muškarac što je našao nju. A ako se Tatjani to ne sviđa, onda šteta.
Marsi je poludela kad je čula šta je sve rekla majci.
„Zaista ne misliš da je strašno što sam devet godina starija?“ pitala je Saša
oprezno, izgledajući naivno. Bila je zahvalna što je Marsi odobravala njihovu
vezu.
„Za ime Boga, nema dvadeset i dve. Punoletan je i odrastao je. Ima decu.
Izgledate kao da ste istih godina. Uostalom, danas ljudi to često rade. Nakon
određenih godina, izgleda da ima više smisla. Ti si imala pošten brak iz kog imaš
dvoje dece. Ne tražiš sad iste stvari kao pre dvadeset i pet godina. Sada ti treba
neko s kim ćeš da uživaš, ko će da te poštuje i sa kim imaš nešto zajedničko, šta
god da je u pitanju. A vas dvoje svakako to imate. Ne morate da budete zajedno
svake sekunde, niti morate da živite zajedno ako ne želite. Ili možete, ako želite.
Možete da imate odvojene živote, odvojene prijatelje i uzmete ono najbolje što
možete da podelite između sebe. Meni to zvuči sjajno! I slušaj, ako ga ti ne želiš,
ja ću ga uzeti! Od mene je mlađi samo tri godine. Zapravo, bila bih
oduševljena!“ Saša je prestala da plače dok ju je slušala. Smejala se. Zbog Marsi
joj je izgledalo kao da je sad sve u redu i da će sve i biti u redu. Zbog nje je
shvatila koliko ima sreće što ga je srela i koliko je mala verovatnoća da će
njihova veza da šokira ljude. Sve što je Marsi ispričala imalo je smisla. Do
đavola i tih devet godina. Ako je on ludi umetnik, ona može sa time da izađe na
kraj. Uostalom, savršeno se ponašao ovih dana.
„Šta ću da radim sa Tatjanom?“, pitala ju je Saša ponovo se uozbiljivši.
„Ništa. Samo je pusti da se ohladi. Očigledno se osećala kao da si izdala
njenog oca. Znaš kako je bila luda za njim. Mislila je da može da hoda po vodi.
On je bio divan čovek, ali da se razumemo, Saša, njega više nema, koliko god da
je to tužno, i neće se vratiti. Imam osećaj da bi mu laknulo da zna da si srećna,
ako si srećna. Bio je jedan od najboljih ljudi koje sam ikada upoznala. Mislim da
ne bi želeo da ostaneš sama. Tatjana mora da odraste i da prevaziđe to. Daj joj
malo vremena i proći će je. Ne može zauvek da se bori protiv toga.“ Mada je
Saša znala da ume da bude tvrdoglava i da njena odanost ocu ume da bude
zaslepljujuća, žestoka i neograničena. Tako je bilo od puberteta. A sada kad ga
nema, volela ga je još više. Bio je to njen način da ga zadrži. Ali nije bila loša
ideja da joj pruži malo vremena.
„Ostavila sam joj milion poruka. Ne želi da mi se javi.“
„Onda je ostavi na miru. Možda ju je sramota onoga šta je rekla. Trebalo bi
da bude. Kako je Lijam preživeo?“
„Sa stilom“, rekla je Saša. „Imao je razumevanja. Zvala je Havijera, a on nas
je pozvao u nedelju ujutru. Bio je mnogo sladak prema oboma. Voli Lijama, oni
su prijatelji, tako sam ga i upoznala. Pokušavao je da smiri Tatjanu, Havijer, ne
Lijam. Lijam je sad nasmrt preplašen od nje, što će još više zakomplikovati
stvari. Mora da mu je to veliki šok.“
„Budi fina prema njemu i biće dobro.“ Pola sata kasnije, kad su završile
razgovor, on je ušao u njenu kancelariju i kad ga je Marsi videla kako prolazi
pored njenog stola, pogledala ga je i nasmešila mu se. Želela je da se barem tu
oseća dobrodošlo. Imao je naporan vikend.
„Zdravo, Lijame“, rekla je Marsi prijateljski. Uzvratio joj je osmehom i
izgledao zahvalno.
„Zdravo, Marsi“, izgovorio je dok je ulazio u Sašinu kancelariju i zatvorio
vrata, zabrinutog izraza lica. „Kako si prošla danas?“, pitao je kad ju je poljubio.
„Dobro.“ Nije mu rekla da je pričala sa Marsi. To su ženski razgovori, ali joj
je mnogo pomogao.
„Je I' ti se javila Tatjana?“ brinuo se celog dana dok je sedeo sa društvom u
Tribeki.
„Ne. Mislim da ću da je pustim neko vreme da se ohladi.“
„Dobra ideja.“ Bio je zadivljen koliko se razumno ponaša. Izgledala je kao da
se smirila od jutros. „Uzeo sam karte za bejzbol utakmicu večeras. Kako ti to
zvuči?“ Želeo je da je oraspoloži, to je jedino čega se setio što bi joj skrenulo
pažnju.
„Odlično!“ Podigla je pogled ka njemu i nasmešila mu se. Radije bi išla u
bioskop ili na tihu večeru negde, ili čak u bučni „La Gulu“ ali je znala koliko mu
bejzbol znači i bila je srećna što ide sa njim. Nakon razgovora sa Marsi, bila je
zahvalnija nego ikad što je sa njim i što ga ima u svom životu.
U četrdeset devetoj godini, znala je iz priča drugih žena da nema toliko
pravih muškaraca za nju. Opcije koje joj je Marsi opisala zvučale su komično,
ali su bile istinite. Nalaženje pravog muškarca je teško poput traženja igle u
plastu sena. Lijam je divan i držaće ga se slepo, dopadalo se to njenoj ćerki ili
ne.
Lijam i Saša su produženi vikend za Četvrti jul proveli u Sauthemptonu. Bilo
je sunčano i veoma vruće. Kuvali su, izlazili na večeru, ležali na plaži, plivali, a
za sam praznik bili su pozvani na veliku zabavu. Njeni poznanici su spremali
roštilj i oboma je ta ideja delovala zabavno. Prihvatila je poziv i otišli su na
zabavu te večeri u šest sati, u farmerkama, majici i sandalama, kako je na
pozivnici i rečeno. Oboma je kupila crveno-plavo-bele marame i vezali su ih oko
vrata. Smešio se pogledavši je kad su izašli. Rekao je da nikad nije bio srećniji.
„Sad izgledamo kao blizanci“, komentar išao je, što je bilo smešno. On je bio
plav, koliko je ona bila tamna, on visok, a ona niska i počela je da zaboravlja na
razliku u godinama. Marsi i Havijer su joj mnogo pomogli svojim odobravanjem
i podrškom. Nije se čula sa Tatjanom od užasnog susreta prethodne nedelje. Još
uvek je čekala da se ohladi.
Na zabavi je bilo dve stotine ljudi, okupljenih oko dugačkih stolova sa
hranom i ogromnog roštilja, zabavljali su ih kaubojski plesači, a pod šatorom su
se igrale karnevalske igre. Svi su se odlično provodili, pa i oni.
Sedeli su jedno pored drugog kraj vatre, jeli hamburgere i viršle, kad je Saša
primetila da je Lijam pomalo pijan. Ne preterano, ali dovoljno da malo izgubi
kontrolu. Na pola večere, rekao je da mu je vruće, skinuo košulju i bacio je u
vatru, smešeći se Saši. Nekontrolisani dečak u njemu je počeo da se budi i, kako
je noć odmicala, postajalo je sve gore. Mnogo gore. Pokušala je da ga nagovori
da krene kući sa njom, ali je on insistirao na tome da ostane jer mu je bilo
zabavno. A tad je već bio previše pijan da bi primetio da njoj uopšte više nije
zabavno. Počeo je sa toplim punčom, prešao na pivo, a onda je pio i vino uz
večeru. Nakon toga je neko predložio da proba mohito, a ona je ga je
preneraženo gledala kako je ispio tri odjednom, ne zaustavivši se ni da uhvati
dah. Do tad je već bio mnogo pijan. Najgore od svega je to što ona nije bila ni
pripita. Bila je potpuno trezna i svakim minutom se sve više nervirala, što on
takođe nije primetio. Previše se zabavljao.
Potom su se vratili kaubojski plesači, on je skočio na podijum, uhvatio jednu
od plesačica, najmlađu i najlepšu, naravno, i počeo da pleše stiskavac sa njom, a
devojka se uživela i otkopčala mu pantalone. Nakon toga, na sreću, nisu radili
ništa egzotičnije, ali je Saši i to bilo dovoljno. Primetila je oko sebe poglede
zaintrigiranih ljudi i njihovo neodobravanje. Kad se vratio do nje, zakopčao je
pantalone, poljubio je pred svima strasno u usta i zgrabio je obema rukama za
zadnjicu, što je prisutnima razjasnilo kakvu vezu imaju. Prethodno ga je svima
predstavila kao jednog od njenih umetnika koji je došao u posetu iz Londona.
„Šta je bilo, ljubavi?“, pitao je zaplićući jezikom i gledajući je bledo. Bila je
spremna da ga ubije i samo je želela da ode. Nije zaboravila da je devojka s
kojom je plesao izgledala kao ona u pubertetu i verovatno nije imala više od
dvadeset godina; bila je mlada čak i od njene ćerke.
„Želim da idem kući, Lijame“, rekla je tiho. Nije želela da pobesni tu na
njega, ali nije želela ni da ostane. Ponašao se nekontrolisano i to se pogoršavalo
svakim minutom. Potom je naručio koktel, a ona je konobaru otela čašu kad je
stigao.
„Šta to radiš?“ pitao ju je, pokušavajući da je dohvati. Ali osetivši šta se
dešava, konobar je samo vratio piće na poslužavnik i nestao.
„Dovoljno si popio. Mislim da je vreme da krenemo kući.“
„Ne možeš da mi kažeš šta ću da radim“, rekao je, teturajući se pred njom.
Umalo joj nije pao u naručje, a onda je ponovo pokušao da izgleda simpatično.
Uputila mu je strog pogled, ali očigledno nije bilo načina da ga natera da krene.
Odlično se zabavljao. „Nisam ja tvoje dete“, izgovorio je i stavio joj ruke na
ramena.
„Onda nemoj tako ni da se ponašaš“, odbrusila mu je u bradu. Ponaša se kao
maloletni delinkvent ili, u najmanju ruku, kao pijani maloletnik.
„Ne možeš da me kontrolišeš“, ponovio je, a ona je klimala glavom dok su
ljudi nastavljali da ih gledaju, a potom da sklanjaju pogled. Čula je jednog
čoveka kako komentariše da Lijama čeka užasan mamurluk, a njegov sagovornik
se nasmejao. Poznavala je obojicu. Bili su Arturovi prijatelji, što nije bilo od
pomoći.
„Lijame, umorna sam, želim da idem kući“, rekla je molećivo.
„Onda se odmori. Možeš da me sačekaš u kolima. Ja želim da se zabavljam.
Mnogo mi je dobro.“ Ponovo se zateturao i na njen užas nestao u gužvi. Ponovo
ga je pronašla kako je zajahao konja kog su koristili za vuču prikolice. Konj je
postajao uznemiren, a kočijaš ga je molio da side, ali bezuspešno. Zaustavio je
vožnju dok su ljudi okolo posmatrali. Na kraju su tri konobara i domaćin uspeli
da ga spuste. Uzvikivao je: „Jipikijej!!!“ dok je udarao konja. Imala je želju da
ga ubije.
Domaćin joj je pomogao da ga smesti u auto. Onesvestio se na prednjem
sedištu, a ona ga je odvezla kući. Nije mogla da ga probudi kad su stigli i
ostavila ga je da spava u kolima. Osetila je kako se uvukao u krevet oko sedam
sati narednog jutra. Kad se probudila u devet, on je i dalje spavao kao zaklan.
Nije sišao sve do podneva, kad je stavio crne naočare i žalio se koliko je sunce
jarko. Ona nije rekla ništa dok je sedela u kuhinji i čitala novine, a on sebi sipao
preko potrebnu šolju kafe. Nakon nekoliko minuta je seo pored nje, a ona je
konačno podigla pogled i poželela mu dobro jutro. Glas joj je bio leden.
„Kakva žurka sinoć!“ rekao je pokušavajući da deluje neobavezno dok ona
nije skidala pogled s njega. „Izgleda da sam mnogo popio, sudeći po današnjem
mamurluku.“ Smejao se. Ona nije.
„Da, jesi“, bilo je sve što je rekla.
„Koliko je bilo loše?“, pitao je oprezno. Nije se naročito sećao prethodne
noći. Ona jeste.
„Veoma loše“, rekla je nabrajajući njegove ispade. Među njima je spomenula
da ju je zgrabio za zadnjicu što je zauvek otkrilo njihov odnos među njenim
poznanicima i prijateljima. „Moj omiljeni momenat, naravno, bio je incident sa
konjem. Izgledao si neodoljivo dok si plašio konja i decu, igrao se kauboja i
vikao 'jipikijej'. Mislim da su te čuli odavde do Čikaga.“ Nije joj bilo smešno, a
ni njemu. On je odrastao čovek i treba da se ponaša kako želi, ili je tako rekao.
Dodao je Saši da se ponašao razumno već dugo vremena. Trebalo mu je da se
malo opusti.
„Rekao sam ti, Saša. Ne možeš da me kontrolišeš. Moja porodica je to
pokušala i nemam nameru da tebi dozvolim da mi to radiš. Svakome je potrebno
da se ponekad opusti. Pa šta ako sam to uradio, dođavola?“ Imao je odbrambeni
stav i osećao se očajno.
„Osramotio si me“, rekla je gledajući ga. Počelo je ponovo da naginje ka
nemogućem, a tako im je lepo išlo. Bila je voljna da stane uz njega i izađe u
javnost sa njim, čak i u svoj svet, ali ne ako će se ponašati ovako i tražiti prava
na potpunu slobodu samo zato što je umetnik. Ako ne želi da ga drugi kontrolišu,
onda neka nauči da to radi sam. „Neću izaći nigde sa tobom ako ćeš se tako
ponašati“, rekla je tužno, još uznemirenija jer se nimalo nije kajao.
„Onda nemoj“, rekao je Lijam ratoborno. „Zvučiš kao moj otac i neću to da
trpim. Ne možeš da me kazniš i ostaviš kod kuće jer sam popio koju čašu na
zabavi.“
„Popio si nekoliko desetina pića i postarao si se da svi tamo saznaju da smo u
vezi.“
„Dosta mi je više da to krijem.“ Sve manje su bili tajna tokom meseca koji su
proveli u Njujorku. Bernard je saznao pre toga. Marsi je znala, Tatjana je znala,
Havijer je znao. I Bog zna ko još sumnja. Dok se primereno ponašao, bila je
spremna da uskoro obelodani njihovu vezu, ali ne ako će se ponašati ovako.
„Onda se ponašaj kao odrasla osoba i nećemo morati da budemo tajna.“
„Da me voliš, ne bi želela da tajiš našu vezu“, zvučao je kao povređeno dete,
a tako se i osećao. Želeo je njeno odobravanje i da bude ponosna na njega, a ne
posramljena.
„Volim te, ali ne želim da praviš od mene budalu. Dovoljno je teško sa
razlikom u godinama. Izgleda da ti treba vremena da odrasteš.“
„Zaboga, Saša, koliko puta da ti kažem da devet godina nije ništa! Odustani
od toga! Odrastao sam. Ja sam umetnik slobodnog duha. Nećeš me trenirati kao
cirkuskog psa samo da bi mogla da zadiviš prijatelje i umiriš svoju ćerku. Ili me
voliš takvog kakav sam ili me ne voliš!“
,Je li to u pitanju? Tatjana? Lijame, treba joj vremena da ovo svari. Bio je to
veliki šok za nju. Ona misli da sam izdala njenog oca. Obožavala ga je. Ovo joj
je bio veliki udarac. A sad se ponašaš kao divljak na zabavama i ne pomažeš mi
da ikoga uverim da je ovo prava veza, a mene najmanje.“ Nije joj rekao ni reč,
samo je išetao iz kuhinje i zalupio vratima. Videla je kroz prozor dnevne sobe da
je krenuo na plažu. Oboje su bili veoma uznemireni. Prethodna noć je bila
užasna. Najgori deo je što se narednog dana oboje vraćaju u Evropu, ona u Pariz,
on u London. Nisu imali vremena da premoste razliku i poprave štetu ako se
posvađaju poslednjeg dana.
 I dalje se durio kad su se vratili nazad u grad te večeri. Ponudila je da mu
spremi večeru, ali je rekao da nije gladan. S obzirom na to koliko je prethodnu
noć popio, pretpostavila je da verovatno i nije. Ipak mu je spremila malo paste i
zajedno su seli za sto, a on je konačno počeo da se opušta.
„Žao mi je što sam se sinoć poneo kao budala. Bilo je to glupo s moje strane.
Ne znam, nisam se navikao na sve ove odgovornosti i ograničenja. Ne želim da
se ponašam na određen način da bih dobio tvoje ili bilo čije odobrenje. Samo
želim da budem svoj i da me voliš takvog kakav sam. Dođavola, Saša, ponekad
samo želim da popijem pivo sa portirom! Deluje kao fin čovek.“
„Sigurna sam da jeste. Žao mi je što ti moj život deluje kao pun ograničenja.“
Delovala je tužno zbog toga. To ju je brinulo od početka, njegova fobija da ga
neko „kontroliše“. Bilo kakvo očekivanje da se ponaša civilizovano delovalo mu
je kao kontrolisanje. Ali njen život je bio takav. Ona nije mogla da radi šta joj se
prohte. A ako je sa njom, ne može ni on. Teško mu je da živi sa tim, kako se i
plašila. Možda ovo ipak nije moguće održati. „Ne znam šta da ti kažem, Lijame.
Ne želim da zbog mene budeš nesrećan. Ali ne možeš da poludiš svaki put kad ti
se prohte.“ Na sreću, ovo je jedini put da se desilo, ali je bio veliki ispad. Za
oboje. On je pokušavao nešto da dokaže. Ili je jednostavno izgubio kontrolu.
„Šta će se desiti kad se vratimo?“, pitao je zabrinuto. Nije želeo da je izgubi
samo zbog svog sinoćnjeg ponašanja. Ali nije želeo ni da mu ona naređuje šta da
radi. Želeo je njenu bezuslovnu ljubav i prihvatanje i to je i rekao. Ali je to
ponekad teško među odraslima, naročito ako tako nešto ima visoku cenu. Po
njenom mišljenju, bila je previsoka. Bila je to dilema za oboje i to ozbiljna.
Kako bi mu dokazala svoju ljubav, morala je da se izloži riziku. Ako na kraju ne
uspeju, ljudi će joj se zauvek smejati, ili je barem tako mislila. To ju je prilično
plašilo. Želela je da ostanu diskretni dok sami ne shvate šta će. Ograničenja koja
je postavila su ga izluđivala i povređivala njegovo inače nestabilno
samopouzdanje. Ako ostanu zajedno, on želi da zna da ima slobodu da bude to
što jeste. Sve što je ona želela od njega jeste da odraste. To je jedino što on nikad
nije i nikad neće želeti. A povrh svega, brinula se zbog ćerkine reakcije na njega.
Nesumnjivo, Tatjana i Lijam su loše počeli.
„Radiću u Parizu do kraja jula“, odgovorila mu je na pitanje o povratku.
„Možeš da dođeš kad god želiš. Prvog avgusta idem sa decom na odmor.“
„I šta onda?“ pitao ju je, a ona ga je pogledala zbunjeno, nije znala na šta
misli.
„Šta će da bude kad odeš sa decom na odmor?“
„Rekoh ti. Idemo u Sen Trope, iznajmila sam brod. Neće me biti tri nedelje.
Možemo negde posle toga da idemo, ako želiš. Moraću u septembru da se vratim
u Njujork na nedelju dana. Možeš tada sa mnom, ako želiš. Ali bi verovatno
trebalo da se pripremaš za otvaranje izložbe.“ Zvučala je kao njegova majka i
njegov zastupnik u isto vreme; ponekad ju je stavljao u tu poziciju, umesto da
bude samo žena koju voli i koja voli njega.
„A šta ćemo dok si sa decom? Jesam li i ja dobrodošao?“, pitao je i izgledao
je povređeno i ponovo ratoborno. Razgovarali su o tome da im se pridruži na
putovanju na nekoliko dana, naročito jer će i Havijer biti tamo, a Lijam bi mogao
da dođe kao njegov prijatelj, ili je mogao, ali ne sada. Sve je to bilo pre nego što
ih je Tatjana uhvatila na delu u Sauthemptonu i poludela. Sada njena deca znaju
ko je on i koja mu je uloga u njenom životu.
„Lijame, nakon onoga što se dogodilo sa Tatjanom ne možeš da očekuješ da
ideš sa nama. Trebaće vremena da se malo smiri.“ Saša još uvek nije ni sama
smislila kako će. Tatjana i dalje odbija da joj se javi, a Saša joj je na kraju
poslala poruku u nadi da će se pomiriti. Još uvek joj nije odgovorila. Koliko Saša
zna, rat i dalje traje. A Havijer nije imao druge vesti. Razgovarala je sa njim
nekoliko puta. I dalje je mislio da će se Tatjana smiriti, ali se to još uvek nije
desilo. Rekao je da se ponaša nezrelo i da je tvrdoglava, optužio ju je da je
derište. Sad je ljuta i na njega.
„Možda treba da joj se suprotstaviš i kažeš joj da se sabere“, rekao je Lijam
iznervirano. Bio je besan na Sašinu ćerku i ona ga zbog toga nije krivila. Ali nije
želela da rizikuje da izgubi ćerku zbog njega.
„Moram prvo da razgovaram sa njom ne bih li joj išta objasnila.“
„A hoćeš li učiniti to? Jesi li voljna da se zauzmeš za mene ili ćeš dozvoliti da
me maltretira dok joj se ti ulizuješ?“
„Lijame, to nije u redu“, odgovorila je Saša na ivici suza. „Ona je moja ćerka.
Nisam voljna da je izgubim zbog ovoga, čak ni zbog tebe. Moram prvo da se
pomirim sa njom. A mi moramo da vidimo kako će ovo da ispadne. Ako bude
dobro, rešiću to sa njom. Ali još uvek ništa nije sigurno.“ Znao je to i sam, ali
nije želeo da joj prizna.
„Koliko dugo misliš da ću čekati na tebe?“ pitao je kad je ustao i spustio
pogled ka njoj, a ona je podigla glavu.
„Nemaš šta da čekaš. Zajedno pokušavamo da shvatimo da li će naša veza
uspeti. Mnogo smo različiti, nije da smo baš krojeni jedno prema drugom.“
„Ja sam mislio da jesmo“, rekao je, a onda je izašao iz kuhinje. Spakovao je
svoje stvari iz gostinjske sobe, a ona je spakovala svoje. Pitala se hoće li spavati
sa njom te noći i laknulo joj je kad je videla da hoće. Nisu vodili ljubav, samo su
se grlili, gledajući u plafon i žaleći. Slomilo mu je srce to što nije bila spremna
da se zauzme za njega i brani ga pred Tatjanom. Obećao joj je u aprilu da će
njihova veza ostati tajna, barem neko vreme. Ali tad nije imao predstavu koliko
će ga to boleti. Dok je ležao u krevetu te noći i razmišljao o svemu, njegova
agonija postajala je sve veća.
 16.

Saša i Lijam su se odvojeno vratili u Evropu, ona u Pariz, a on u London.

Stigli su otprilike u isto vreme i ona ga je pozvala iste večeri. Zvučao je
distancirano. Neko vreme su razgovarali i obećao je da će tog vikenda doći u
Pariz. Pitala se hoće li ispuniti obećanje. Trenutno joj je zvučao veoma nesrećno
sa njom. Tatjana je povredila ne samo njega, nego i njihovu vezu. Povredila je i
svoju majku. Ali Saša nije bila spremna da vodi sa njom bitku zbog Lijama.
Tatjana joj je ćerka i po rođenju ima pravo na bezuslovnu ljubav koju je i on
očekivao od nje, ali nije imao to pravo.
Večerao je te nedelje sa Havijerom i razgovarao sa njim, ali je on imao
jednostavnije detinjstvo i mladost od njega. Imao je divne roditelje za koje je
znao da ga vole. Lijam nije i njegovi ožiljci su to pokazivali. Ti ožiljci sad
koštaju Sašu, kao što je i ona njega neizbežno koštala. A razlika u godinama i
načinu života im nikako nije išla na ruku. Saša se ponovo vratila razmišljanju da
li je njihova ljubav uopšte moguća. Želela je da bude, ali ne ako mora da se uroti
sa njim protiv svoje ćerke. To bi bila previsoka cena njihove ljubavi.
Otišao je u Pariz u petak uveče i proveli su zajedno miran vikend. Ostao je do
četrnaestog jula kad su gledali paradu na Jelisejskim poljima. Bilo mu je
zabavno, ali je rekao da mu nedostaju utakmice Jenkija. Nedostajala su mu i
deca, takođe. Želeo je ponovo da ih vidi pre nego što je otišao iz Sjedinjenih
Država, ali su bili na odmoru sa Bet i obećao je da će ih ponovo posetiti u
septembru.
Nije bilo mnogo posla u galeriji u julu i Saša se radovala odmoru sa decom.
Lijamu nije mnogo pričala o tome, da ne sipa so na ranu što ga nije pozvala.
Tatjana je konačno progovorila sa njom, ali jedva. Saša je razgovarala sa
Havijerom i složili su se da verovatno nije dobra ideja da im se Lijam pridruži.
Vrlo verovatno bi to Tatjani bila kap u prepunoj čaši. Havijer je isto to ispričao
Lijamu. Tatjana nije razumna trenutno i samo će vreme popraviti situaciju. Bila
je opsednuta time da je Lijamovo prisustvo u Sašinom životu nepoštovanje
njenog oca.
Njihovog poslednjeg vikenda pred putovanje, dok su šetali psa kroz
Bulonjsku šumu, Lijam se zaustavio i pogledao Sašu.
„Šta ćeš uraditi po pitanju odmora?“ iznenadio ju je pitanjem. Mislila je da su
se razumeli, mada se nikome nije dopadala žrtva koju prave. I ona bi volela da
Lijam ide sa njima, ali to nije dolazilo u obzir. Kako je ispalo, on je čekao da se
ona predomisli ih da ubedi Tatjanu. Činjenicu da to nije uradila shvatio je kao
krajnju izdaju sa Sašine strane. Izneverila ga je jer ga nije branila i nije stala uz
njega. Delovao joj je nerazumno i detinjasto. Ali to je za njega značilo kraj.
„Kako to misliš, šta ću da uradim? Mislila sam da smo se dogovorili da ove
godine ne ideš sa nama.“ Ako ostanu zajedno, a nadala se da hoće, biće drugih
odmora. Ovaj jednostavno neće upaliti. Trebalo joj je vremena da sredi sve sa
Tatjanom.
„Nećeš joj se suprotstaviti, zar ne?“ Saša je uzdahnula i pogledala ga. Lice
mu je bilo napeto.
„Ne sada. Hoću kasnije, ako budem morala. A nadam se da neću morati.
Vremenom će se navići na nas. Ponekad i odrasli imaju poteškoća da se naviknu
da im se roditelji zabavljaju sa drugim ljudima.“ Saša je tome pripisala problem,
a ne užasnoj sceni iz Sauthemptona, koja je nesumnjivo bila neprijatan način da
ga upozna sa ćerkom.
„Nikad me neće prihvatiti ako je ti ne nateraš“, bio je tvrdoglav.
„Samo što je počela da razgovara sa mnom prošle nedelje“, rekla je Saša
tužno. Neko će ovde da izgubi. Ona nije želela da budu oboje. „Ne mogu da je
prisilim, Lijame. Potrebno joj je vremena.“
„Ponaša se kao derište“, rekao je istinu, ali neprimereno, Saša je to takođe
znala. Ali Tatjana je i dalje njena ćerka. To je izgovorio bezobraznim tonom, što
ju je iznerviralo.
„I ti se ponašaš tako“, rekla je tiho. Tada se sklonio od nje i otišao da se igra s
psom. Na putu ka kući nije rekao ništa. Izgledao je mrzovoljno i ljuto, mali
dečak koji se ljuti na mamu. Muškarac kog je izdala ljubavnica. Spremila im je
večeru kad je sišao sa sprata sa rancem u ruci i ušao u kuhinju.
„Šta to radiš?“ pitala je dok joj se strah peo uz kičmu. Znala je pre nego što je
odgovorio.
„Odlazim. Ne želim da me tretiraš kao malu prljavu tajnu, niti da me tvoja
ćerka ponižava.“
„Lijame, molim te...“, rekla je dok je panika počela da joj se poznaje u glasu.
„Daj nam priliku. Znali smo od samog početka da nam treba vremena. I nisi
tajna.“ Tatjana je znala za njih, što je bio problem.
„Ne, ja sam sramota. Ti se mene stidiš.“ Oboje su pomislili na roštilj za
Četvrti jul kad je to rekao, a Saša nije odgovorila.
„Ne stidim te se. Volim te. Ali tražiš mi da biram između tebe i mog deteta.
To nije pravedno. Nemoj to da mi tražiš.“ Oči su joj bile pune suza kad je to
izgovorila. Zahtevao je da uradi za njega nemoguće i osudio ih je na propast ako
to ne uradi.
„Ponekad je to potrebno. Treba mi da me voliš i poštuješ. Ti to ne radiš.“
„Da ti mene voliš i poštuješ ne bi mi tražio da biram između tebe i ćerke.“
Stajao je i gledao je i nije rekao ništa. Na kraju je progovorio i podigao ranac.
„Gotovo je, Saša. Završio sam. Iskoristili smo sve adute. Bila si u pravu od
starta. Ovo je nemoguće. I uvek je tako bilo. Mislio sam da mi to možemo.
Pogrešio sam, a ti si bila u pravu.“ Nije želela da bude u pravu. Želela je da
greši. Želela je to sad više nego ikada. Delovalo je da su ovog puta tako blizu.
Dok je nije stavio pred ovaj užasan izbor.
Pošla je ka njemu, a on je pružio ruku da je spreči. „Nemoj! Volim te. Idem
nazad u London. Nemoj da me zoveš. Gotovo je.“ A onda ju je dokrajčio:
„Pozdravi mi Tatjanu. Reci joj da je pobedila.“ Bez dalje reči, izašao je iz njene
kuće. Ovog puta je tiho zatvorio vrata. Čula je kako lupa velikim spoljnim
bronzanim vratima ubrzo nakon toga, dok je stajala sama u svojoj kuhinji i piljila
u mesto na kom je maločas stajao, a suze su joj se slivale niz lice. Nije se osećala
tako loše ni zbog koga i ni zbog čega otkako je izgubila Artura.
Sela je na kuhinjski pod pored svog psa i mazila ga plačući. Čarapica je bila
sve što joj je sad ostalo od njega. On je otišao nazad svom životu, a znala je da je
ovog puta zaista odlučio.
Dugo je sedela i plakala u tami svoje kuhinje. Nije se trudila da upali svetla.
Jednostavno je sedela i jecala i šaputala u tami jednu reč. Nemoguće. Do tad je
Lijam već bio na putu ka Londonu, uveren u istu stvar.
 17.

Boravak u Sen Tropeu bi joj bio zabavan da joj srce nije patilo kad su stigli.
Kad se našao sa njom u hotelu „Biblos“, gde su odseli, Havijer je odmah znao da
se nešto strašno desilo. Nije je video takvu još od onog užasnog trenutka pre
dvadeset i dva meseca, kad mu je otac preminuo. Pretpostavio je da nešto ne
valja kad je, noć pre nego što je krenuo, sreo Lijama u pabu sa prelepom
devojkom. Ljubio ju je i bio je neverovatno pijan. Havijeru se srce spustilo u
pete. Shvatio je da su Lijam i njegova majka prekinuli vezu. Osim onog malog
posrnuća koje je dovelo do razvoda, Lijam nije bio neko ko vara. Ako je izašao
otvoreno sa drugom ženom, znači da je između njega i Saše bilo gotovo.
„Jeste li se posvađali?“, pitao ju je Havijer tiho dok su pili šampanjac na
terasi.
„Želeo je da se suoči sa Tatjanom. Rekla sam mu da je previše rano. Hteo je s
nama na odmor. Možda je u pravu, ali ja nisam voljna da ugrozim svoj odnos sa
njom. Previše je tražio od mene i previše rano. Nisam mogla. Ona nije spremna.
Mislim da ovo ima veze sa njegovom prošlošću, sa porodicom. Celog života su
mu govorili da nije dovoljno dobar i odbacili ga. Smatra da ja poručujem isto.
Ali nije tako. Samo sam želela da prođe neko vreme dok se Tati ne smiri nakon
Sauthemptona. A ovaj odmor je rano došao.“ Ponekad se ponašao kao dete i
oboje su to znali. I bio je dete na neki način. Predivno, talentovano dete koje je
dramilo kad bi osetilo odbijanje. Najgore od svega je što ona zna da ga voli. Ali
ćerku voli više.
„To je tako glupo s njegove strane“, odgovorio je Havijer iznervirano. Sa
dvadeset šest godina bio je mnogo zreliji od Lijama. „Rekao sam mu isto što i ti.
Samo je trebalo da se opusti i da pusti da prođe malo vremena.“
„Izgleda da nije mogao.“ Duhovi prošlosti su i dalje bili prisutni i možda će
uvek biti. U određenom dobu, ljudi koji se vole, prilagode se svojim teretima i
istoriji, a ako ne mogu to da urade, veza ne uspeva. Lijam nije mogao.
Bez razmišljanja, Havijer je tad pogledao majku: „Video sam ga veče pre
nego što sam otišao iz Londona. Bio je u pabu, pijan kao klada. Nije mi delovalo
primereno da postavljam pitanja, ali sam znao da se nešto desilo.“ Način na koji
je to izgovorio pokazao joj je mnogo više nego što je nameravao da joj kaže,
Kad se zagledala u sinovljeve oči, postavila mu je pitanje koje bi joj dalo željenu
informaciju.
 „Da li je bio sam?“ jedva je izustila. Osetila je kako joj se srce steže, a
delovalo joj je da Havijer jako dugo nije odgovorio, a potom je odmahnuo
glavom.
„Bio je sa nekom glupačom. Verovatno ju je upoznao u pabu. Ništa to ne
znači, mama. Bio je pijan. Siguran sam da je i ne poznaje.“ Havijer nije rekao da
ju je Lijam ljubio i da je izgledala kao da ima dvadeset i dve godine. Ali joj je
ovo bilo dovoljno da oseti kako joj hladan nož probada srce. Zaista je gotovo.
Nakon toga, ostatak odmora joj je bio prava agonija. Svakako bi bio. Nije
Havijer kriv. Lijam ju je napustio. To je sve o čemu je mogla da razmišlja.
Proveli su dve nedelje u Sen Tropeu, viđali se sa prijateljima, odlazili na
plaže i u restorane. Ručali su u „Klubu 55“. Pili su u „Gorila baru“, a kada je
Tatjana stigla, ona i Saša su obilazile butike. Saša je bila tužna od jutra do
mraka, a Tatjana to izgleda nije primećivala. Niko nije pomenuo Lijama. A
Havijer se nije usuđivao da počne temu. Video je po pogledu koliko mu je majka
tužna, čak i kad je pokušavala da se pretvara da je raspoložena, što je radila
većinu vremena. A jedne noći je otišla u svoju sobu i plakala dok nije zaspala.
Neverovatno joj je nedostajao. Znala je da ne postoji način da ga vrati. Sada
može samo da prihvati to. Nije mogla da ga okrene i pozove ga u Sen Trope.
Tatjana bi se okrenula i otišla. Saša nije želela da rizikuje.
Nekoliko puta su ih prijatelji pozvali u izlazak, a Saša je pristajala ako bi
imali decu istog uzrasta kao njena ili ako su u pitanju klijenti. Ali dok bi sedela
tamo i razgovarala sa ljudima poželela bi da iskoči iz sopstvene kože. Nikad se
nije tako osećala u životu. Nakon Arturove smrti ostala je izolovana nekoliko
meseci. Sad je izlazila, pravila se da je dobro, što joj je bilo skoro nepodnošljivo.
Ništa joj nije pomoglo da se opusti. Danonoćno je patila za Lijamom i znala da
ne može da ga ima. Ona ga nije zvala, a nije ni on nju. Noć po noć ga je
zamišljala u klubovima kako juri mlade devojke. Bila je na ivici razuma od tuge
dok su stigli do broda koji su iznajmili. Osetila je olakšanje kad su podigli sidro,
napustili Sen Trope i krenuli ka otvorenom moru.
Havijer i Tatjana su pozvali prijatelje na njen predlog. Svi su uživali. Nije im
trebala da ih zabavlja. Mogla je da leži na palubi zatvorenih očiju i da razmišlja
o njemu s velikom tugom. Ostala je na brodu dok su mladi otišli na kopno uveče.
Rekla je da ne želi da im pokvari zabavu. Istini za volju, nije imala snage da sa
bilo kime razgovara. Trebalo joj je vreme za patnju.
Otišli si u Portofino, a ona se nakratko iskrcala. Hteli su da večeraju u
„Splendidu“ i pristala je da pode sa njima. Ali uprkos najvećem trudu, izgledala
je te noći tako skrhano da je Tatjana pitala brata šta nije u redu sa majkom, kad
su se vratili na brod, a ona rekla da je boli glava.
 „Je li mama bolesna?“, pitala je Tatjana, potpuno nesvesna štete koju je
nanela ili se barem tako ponašala. Havijer nije bio siguran šta je od to dvoje u
pitanju.
„Ne“ rekao je Havijer neveselo, „nesrećna je. Nisam je video ovakvu otkako
je tata umro.“ Tatjana nije odgovorila dok ju je Havijer gledao optužujuće.
„Neopisivo si joj otežala stvari, Tat. Nije to zaslužila. Ona i Lijam su raskinuli
pred dolazak u Sen Trope.“ Bilo mu je neverovatno žao i verovao je da se
iskreno vole, bez obzira na godine. Lijam je bio na ivici razuma, takođe, kad ga
je video one noći. Samo je to drugačije ispoljavao od Saše. On je dramio, a ona
bi se zatvorila u svoju tugu. Tatjana nije pokazala ni zrno kajanja kad joj je to
rekao.
„Bolje joj je tako. On je ljigavac“, rekla je Tatjana, a Havijer je imao potrebu
da je udari.
„To je tako bezobrazno. Zašto bi želela da ti majka bude nesrećna?“, besneo
je na sestru. „Rekao sam ti, on je divan čovek i voli je. I ona očigledno voli
njega. Šta ćeš sad da radiš? Sedećeš i pravićeš joj društvo. Đavola!
Imaš svoj život. Imam ga i ja, a ona je ponovo sama.“ Bio je uznemiren zbog
majke.
„Ona voli tatu“, rekla je tvrdoglavo Tatjana.
„Volela ga je. Sad voli Lijama.“
„Pravila je budalu od sebe, a on joj se svakako verovatno smeje. Uostalom, to
je ružna stvar što je uradila tati.“
„Nije ona ništa uradila tati. On je mrtav, Tat. Neće se vratiti. Ona ima pravo
da živi, odobravala ti ili ne. Raskinuli su jer ona nije želela da te uznemiri i
pozove ga ovde. Duguješ joj izvinjenje. Možda nije prekasno da spasu vezu. Oni
se vole. Imaju pravo na to. A ti nemaš pravo da se mešaš.“
„Ja ne želim da spasu vezu“, rekla je Tatjana izgledajući preneraženo.
„Nakon svega što radi za nas, kako možeš da budeš tako sebična?“ Želeo je
da udavi sestru zbog njenog stava i nedostatka saosećanja prema majci, koja je
očigledno patila zbog Lijama. Havijera je to samo još više uverilo koliko ga je
volela.
„Možda sam joj učinila uslugu.“
„Treba da dobiješ batine. On je u pravu, veliko si derište.“
„To je rekao?“, ponovo je pobesnela kad je čula. „Stajao je tamo dok mu je
ona stvar visila otvoreno, spreman da me zvekne u glavu, nakon što je spavao sa
našom majkom“, rekla je besno. Havijer je samo pomislio da je bezobrazna i to
joj je rekao, što je njen bes učinilo većim.
„Odvratna si! Možda je trebalo da te zvekne! Zaslužila si!“, rekao je besno.
Tatjana je nakon toga nestala u trenutku, a Saša je narednog jutra primetila da ne
razgovaraju. Nije imala predstavu zašto. Nije joj ni palo na pamet da su se
raspravljali zbog nje i Lijama.
Havijer je bio još brižljiviji prema majci nakon toga, a Tatjana je bila
prijatnija. Laknulo joj je što je Lijam izašao iz priče i to je smatrala
blagoslovom. Nikad nije rekla ništa o njemu svojoj majci, a Saša je odlučila da
ga ne pominje da je ne bi ponovo uznemirila. Sad i nema više svrhe. On je
otišao. I previše ju je bolelo da o tome razgovara.
Lepo su se proveli na brodu, uprkos Sašinim patnjama i svima je bilo žao kad
su se iskrcali u luci u Monaku. Poslednji put su večerali na brodu. Mladi su te
noći otišli u kazino, a Saša ranije na spavanje. Narednog jutra su se svi razišli.
Tatjana se vratila u Njujork, Havijer u London, uz obećanje da će ubrzo posetiti
majku u Parizu, a Saša je uhvatila avion za Pariz, nakon što su svi otputovali.
Bile su to dugačke tri nedelje za nju. Uživala je sa decom, ali joj je laknulo što
ide kući gde može da se ušuška u krevet sa Čarapicom.
Kuća u Parizu bila je neverovatno tiha i prazna kad je stigla. Sad nije imala
ništa čemu bi se radovala, osim poslu, zbog kog je i ranije uspevala da izdrži,
nakon Arturove smrti. Kad je umro, nije imala drugog izbora do da prihvati i da
se prilagodi, koliko god da je teško. Nije bilo druge opcije. Sada, kad zna da je
Lijam zdrav i živ i radi u svom studiju i verovatno juri mlade žene, bilo je još
teže. Uvek je postojala mala šansa da će je pozvati ili da će se vratiti, mada je
znala da neće. Bio je previše tvrdoglav i znala je kako se oseća izdano jer je
odbila da se suprotstavi ćerki. Otvorilo je previše starih rana od napuštanja i
izdaje, a znala je da to ne može da prevaziđe. Dobro ga je poznavala i bila je u
pravu.
Pomenula je Bernardu prvog dana po povratku, ako Lijam pozove, želi da on
preuzme poziv. Neće mu se javljati. Znala je da može da pozove galeriju zbog
svoje izložbe koja se bližila, a nije mogla da razgovara sa njim. Bilo je previše
bolno.
„Nešto nije u redu?“, pitao je Bernard zabrinuto. Nije dobro izgledala, uprkos
dugačkom odmoru. Ispod preplanulosti koju je uhvatila na brodu, mogao je da
vidi tamne podočnjake, izgledala je izmučeno. Učinilo mu se i da je omršala.
„Ne.“ Pošla je nešto da kaže, a onda je odlučila da bude iskrena: „Završili
smo.“ Oči su joj delovale mračno.
Nije znao šta da kaže kad ju je pogledao. Video je koliko je nesrećna. Bila je
to sušta suprotnost onoj sreći pre nekoliko meseci sa Lijamom. „Hoćemo li i
dalje imati njegovu izložbu u Njujorku?“ pitao se Bernard.
„Naravno. Mi smo njegovi zastupnici“, zvučala je profesionalno, a onda su
tiho razgovarali u njenoj kancelariji iza zatvorenih vrata. Tema o Lijamu bila je
podjednako zatvorena.
Judžin je takođe primetila kako je tiha. Kad se Saša vratila u Njujork u
septembru da organizuje izložbu, Marsi se zabrinula za nju. Saša se zarekla sebi
da neće plakati kad joj je rekla da je završila sa Lijamom. Već je prošlo dva
meseca. Od jula se oseća očajno. Izgledala je iscrpljeno sad kad joj je preplanuli
ten izbledeo. Marsi se činilo da užasno izgleda, a tako se i osećala. Sve ju je
podsećalo na njega, sve je bilo tako prazno bez njega. Njen krevet u Parizu je bio
preveliki. Onaj u Njujorku je bio pun agonije. Portir ju je pitao za njega. Koliko
god da su pazili da nikome ne pričaju, svi su pitali za njega. Svi su ga voleli. A
najgore od svega i ona ga voli. Samo Tatjana ne. Nije ni stavila do znanja da zna
da nije više sa njenom majkom. S druge strane, Havijer ju je često zvao, a ona je
uvek uživala u razgovoru sa svojim sinom.
Havijer je sreo Lijama nekoliko puta, ali nije to rekao majci. Nije ga
pominjao uopšte. Svaki put kad bi ga video, bio je sa drugom ženom. Izgledao je
kao da nadoknađuje izgubljeno vreme i mnogo razgovara o svom razvodu. Sašu
nije ni pomenuo, zbog čega je Havijer pomislio da i on nju još uvek voli. Bilo je
neobično da je ne pominje.
Havijer je proveo vikend u Parizu sa njom u oktobru. Vreme je bilo divno i
večerali su u restoranu „Volter“, koji su oboje obožavali. Tad je već izgledala
bolje. Upravo se vratila iz Amsterdama i potpisala ugovor sa dva nova umetnika.
Nije to pominjala Havijeru, ali se čeličila za odlazak u Njujork na Lijamovu
izložbu. Ostalo je još šest nedelja. Znala je da ima vremena da dovoljno ojača i
da ga vidi, a da ne reaguje u skladu sa osećanjima. Odlučila je da bude
profesionalna po tom pitanju. Pre svega, ona je trgovac umetninama. Havijer je
video njegov skorašnji rad i rekao je da je veoma dobar. Bernard je putovao u
London kako bi takođe video njegove slike. Bio je veoma zadovoljan i mislio je
da će se i Saši dopasti.
Izložba je zakazana za prvi decembar. Saša i deca su se dogovorili da se nađu
u Njujorku za Dan zahvalnosti, pošto je morala da bude u galeriji u ponedeljak
posle praznika. Pripremaće otvaranje tokom vikenda. Dan zahvalnosti u Parizu
nikad nije imao smisla. Biće zabavnije ako ga proslave u Njujorku.
Havijer je video Lijama pre nego što je krenuo za Njujork. Svratio je do
njegovog studija gde je zatekao mladu devojku. Nije imao predstavu je li ona
njegova nova devojka ili ne. Izgledala je kao da ima dvadeset i pet godina, a
Havijer se samo molio da je neće povesti sa sobom u Njujork. To bi ubilo
njegovu majku i nadao se da Lijam ima obraza da joj to ne uradi, mada oboje
sada imaju pravo na sopstveni život. Ali je Havijer znao koliko bi njegovu majku
bolelo da vidi Lijama sa drugom ženom. Ona se ni sa kim ne viđa. Pitao ju je za
to kad su večerali u „Volteru“, a oči su joj se napunile suzama i samo je
odmahnula glavom. Nije to više pominjao. Imao je strašan osećaj da je
jednostavno odustala. Delovalo mu je kao velika šteta da odustane u tim
godinama, ali izgleda da se povukla u sebe, osim kad je radila. Izgleda da je
galerija bila jedina stvar koja je mogla da joj skrene pažnju i bio je zahvalan bar
na tome.
„Vidimo se u Njujorku!“ viknuo je veselo Lijam kad je Havijer odlazio. Bio
je uzbuđen zbog svoje izložbe. Nijednom nije pomenuo Sašu.
Ona je sa decom provela praznik u stanu. Te večeri je sa Havijerom otišla u
bioskop, a Tatjana je izašla sa prijateljima. Bio je to treći Dan zahvalnosti bez
Artura i najmanje bolan do sad. Ostatak vikenda, Saša je imala posla oko
Lijamove izložbe.
Kad su ih raspakovali, njegove slike su izgledale predivno. Saša se malo
odmakla i posmatrala ih, bila je veoma ponosna na njega. Odlično se spremio za
izložbu. Slike su stigle u odličnom stanju i naslonila ih je na zid galerije kako bi
smislila gde da ih okači. U nedelju je ostala do kasno u noć i pokušavala da
odluči koje od najboljih komada da stavi u prvi plan, tako da ih ljudi vide čim
uđu. Nije ga ni čula kad je ušao. Vrata galerije su bila otključana. Havijer je
svratio nakratko, a Saša je zaboravila da zaključa za njim. Bila je previše zauzeta
kačenjem Lijamovih slika. Bila je zagledana u dve najveće kada je čula poznati
glas iza sebe, od čega joj je srce zatutnjalo. Bio je to Lijam, samo što je stigao, u
crnoj rolci i farmerkama i sa dobro poznatim bejzbol kačketom, u kožnim
čizmama i crnoj kožnoj jakni. Njegov dugački plavi rep visio je niz vrat. Više
nego ikad ličio je na Džejmsa Dina. Ali više nije bio njen. Podsetila je sebe na to
kad se okrenula da mu se obrati zamaskiranim mirnim glasom i direktno da
pogledala u oči. Nije se videlo, ali ju je mnogo koštalo da to uradi.
„Odlično si ovo uradio“, rekla je tiho. Sada je njegov trgovac umetninama,
podsetila se nemo, i ništa drugo. Gledali su se u oči, ali sa distance. Nije joj
prišao da je poljubi u obraz. Stajao je s druge strane galerije i posmatrao je, a ona
je posmatrala njega. Vremena su se promenila. Izgledao je ozbiljno i umorno i
tužno, ali je bio prelep kao i uvek. „Obavio si mnogo posla.“ To je bilo
zadivljujuće.
„Bio sam zauzet“, rekao je tiho.
„Pretpostavila sam da ćeš biti“, odgovorila je, a onda se ujela za jezik što je
to rekla, Šta on radi u svoje slobodno vreme više nije njena stvar. Delovala je
usplahireno kad je ponovo progovorila. „Koja ti se više dopada da bude na
ulazu? Stojim ovde već sat vremena i pokušavam da odlučim.“
„Ova“, bez oklevanja je odgovorio, pokazujući na onu veću i svetliju. „Slažeš
li se?“ cenio je njeno mišljenje po pitanju njegovog rada. Imala je nepogrešivo
oko, a on ju je neopisivo poštovao po pitanju posla i koliko ga dobro radi.
„Da, slažem se. U pravu si. Stajala sam ovde kao budala, zablokirala sam. Ali
si u pravu.“ Ponela je sliku na mesto na koje je želela da je okači, a on je prišao
da joj pomogne. Slika je bila prevelika da bi je sama nosila, ali joj nije smetalo.
Često je ostajala do kasno uveče i sama kačila slike, borila se sa njima, sa
merdevinama, sa merenjem, nivoom, ekserima i čekićem. Smešila se kad je
zakucala ekser u zid, a potom dohvatila sliku koju joj je on dodao. Bila je
podjednako tvrdoglava i odlučna kao i uvek. Ništa se nije promenilo. I dalje se
smešila kad je sišla i divila se svojoj veštini. „Izgleda savršeno!“
Klimnuo je glavom dok je kritički posmatrao okom umetnika, ali je takođe
bio zadovoljan. „Da, zaista.“ Potom je pogledao okolo i bio je oduševljen
načinom na koji je organizovala izložbu. Znao je da će tako biti. Dok je stajala i
posmatrala ga, bila je bolno svesna da ga nije videla više od četiri meseca.
Trudila se da ne razmišlja o tome dok je prolazila pored njega da odloži alat.
Samo njegovo prisustvo u prostoriji dovoljno joj je teško padalo. I dalje je
osećala jaku struju kao i uvek, ali je sad morala da je ignoriše, jer je tako
najbolje za oboje. Izgledao je kao da ništa ne oseća prema njoj, što ju je
deprimiralo, ali je rekla sebi da je verovatno bolje tako. Ovo je bio jedini način
kako treba da bude.
Ugasila je svetla u galeriji nakon što je video sve svoje slike i kako ih je
okačila, a onda su izašli napolje, a ona se oduševila kad je primetila da pada
sneg. Bila je u galeriji ceo dan i cele večeri dok je pripremala otvaranje.
„Gde si odseo?“, pitala je neobavezno dok je nameštala alarm i zaključavala
vrata. Izašao je sa njom i primetio koliko je umorna i koliko je omršala. Dok ga
je gledala i bila svesna uzrasta žena sa kojima je izlazio, osećala se kao da ima
sto godina. Njemu je ona bila prelepa, ali je izgledala iscrpljeno i nadao se da
nije bolesna.
„Biću kod prijatelja u Tribeki.“ Namerno je bio neodređen. Nije želeo da
vode previše ličan razgovor. „Idem da vidim decu u Vermontu sledeće nedelje,
posle izložbe. Bet se udaje za Novu godinu.“ Nije znao zašto joj je to rekao, ali
je bilo lepo videti je ponovo. Lepo, ali neobično. Bilo je čudno voleti nekoga,
kako su se oni voleli, i ne biti prijatelj sa njim nakon toga.
 Samo jedan umetnik i njegov zastupnik. Nakon izložbe nije imala predstavu
hoće li ga ikad ponovo videti.
„Kako su deca?“, pitala je dok su čekali da naiđe neki taksi. Sneg se već
zadržavao na zemlji, napadao je nekoliko centimetara, a nigde nije bilo taksija. A
onda je konačno jedan stigao.
„Deca su dobro“, odgovorio joj je i nameravao da taksi prepusti njoj. Idu u
suprotnim pravcima i ne mogu da idu zajedno. Saša svakako to nije želela da
uradi. Tolika blizina bi joj preteško pala. A onda je shvatila da bi mogao da
prođe čitav sat pre nego što naiđe sledeći. Ovaj su čekali skoro dvadeset minuta.
„Hoćeš da idemo zajedno do mene, pa ti nastavi dalje? Mogao bi satima da
čekaš“, ponudila je velikodušno. Sneg je sve jače padao. Da nije tako hladno i
vlažno, bilo bi lepo posmatrati ga. Oklevao je, pa je klimnuo glavom. Njen
predlog je imao smisla. Oboje su ušli.
Rekla je adresu vozaču, potom su upali u tišinu.
„Nadam se da neće zavejati, bio bi problem da ljudi dođu na otvaranje“,
razmišljala je Saša naglas dok je gledala kroz prozor.
„Volim kad je Njujork ovakav“, rekao je smešeći se dok je posmatrao kako
sneg pada okolo. Više nego ikad izgledao je kao dete, što nije bilo neobično.
„Kako si provela Dan zahvalnosti?“, pitao je uljudno.
„Bilo je lepo. Praznici nisu ono što su nekad bili. Ali je bilo bolje nego
prethodne dve godine“, odgovorila je misleći na Artura. Na neke druge načine,
bilo je gore, zbog njega. Već su stigli do njene zgrade i portir je otvorio vrata,
ona je izašla i zahvalila se Lijamu na vožnji. „Vidimo se sutra. Bićeš prava
zvezda nakon ovoga“, rekla je smešeći mu se. A potom je dodala: „Već si
zvezda. Srećno sutra!“
„Hvala ti, Saša!“ Bio joj je zahvalan, iako nisu dobro prošli kao par.
Taksi je otišao, a onda se Saša umalo nije sudarila sa Tatjanom koja je svratila
da pozajmi haljinu koju joj je Saša obećala za zabavu tog vikenda. Saša je videla
kako je okrznula pogledom taksi i prepoznala ko je unutra. Dok su se pele
liftom, ništa nije rekla, a čim su ušle u stan, Tatjana je pokazala da je iznervirana.
„Ko je to bio?“, pitala je Tatjana besno, zbog čega se Saša odmah naoštrila.
Shvatila je da ne treba da reaguje niti da se hvata za mamac kad bi ga Tatjana
bacila. Nisu razgovarale o njemu od jula, već pet meseci.
„Znaš ko je bio“, rekla je mirno. „Sutra mu je otvaranje izložbe.“
„Jesi li ponovo sa njim?“ Tatjana je gledala majku kritički, kao da bi bila
gubitnik u očima svoje ćerke da jeste, što je Sašu još više iznerviralo. Dovoljno
je štete nanela. Neće joj to više dozvoljavati.
 „Ne, nisam.“ Ali bi volela da jeste. Bilo je prekasno za to.
„Verovatno se zabavlja sa devojkama upola mladim od tebe“, rekla je Tatjana
zlokobno, a Saša se brecnula.
„Sad je dosta!“, odgovorila joj je majka tako odsečno da se Tanja zapanjila.
„Ne tiče se ni tebe ni mene što on radi.“
„I dalje si zaljubljena u njega, zar ne?“, optužila ju je Tatjana, a Saši se lice
izobličilo. „Da, jesam.“ „To je tako jadno.“
„Jedino što je jadno jeste tvoja zloba da izgovoriš to što si upravo izgovorila,
da nastavljaš sa ovom osvetom i da pokušavaš da to pripišeš poštovanju
pokojnog oca. Ovo nema nikakve veze sa njim, ili sa tobom, a ni sa mnom u
ovom trenutku. Lijam je pristojan čovek,
Tatjana. Nije nam uspelo i strašno mi je žao zbog toga. Ali ako želiš da mi
sipaš so na rane, onda možeš odmah da odeš. Život mi je dovoljno težak i
usamljen i bedan ovakav kakav je, ne moraš još ti da ga pogoršavaš!“ Saši su oči
bile pune suza dok ju je Tatjana posmatrala zatečena moćnom reakcijom svoje
majke. Havijer joj je rekao da ga majka voli, ali Tatjana nije želela da mu veruje.
Mislila je da je to samo strast. Sada je videla da ima mnogo više od toga i nije
očekivala da su joj osećanja tako snažna.
„Žao mi je, mama“, rekla je tiho. „Zaista nisam razumela da ti je toliko stalo
do njega.“ Odjednom je shvatila šta je učinila i koliko je to njenu majku koštalo.
Prvi put je osetila grižu savesti.
„Da, toliko mi je stalo do njega, mada teško da mi sada to može pomoći“,
rekla je Saša iskreno i obrisala suze dok je skidala kaput. Prvi put od sudbonosne
noći u Hemptonsu, Tatjana se iskreno sažalila na majku. Nije nikad razmišljala o
tome koliko je usamljena. Mislila je samo na to koliko joj nedostaje otac, a ne
koliko joj je majka usamljena i nesrećna.
„Samo sam želela da budeš sa nekim ko je više poput tate“, rekla je Tatjana
nežno, osećajući se loše zbog svojih opaski, a onda je po prvi put priznala istinu
dok su joj se suze slivale niz lice. „To nije istina“, ispravila se, „nisam želela da
budeš ni sa kim drugim, samo sa tatom.“
„Znam“ rekla je Saša kroz suze kad je privukla Tatjanu u zagrljaj. „I meni
nedostaje, ljubavi, mislila sam da ću umreti za njim. I nisam očekivala da ću se
zaljubiti u Lijama. Jednostavno se desilo. Nisam to želela, ali tako je.“ Sklopila
je potom oči dok su se grlile. „Sad i nije važno. Gotovo je.“ Suze su joj se slivale
niz obraze dok je to izgovarala.
„Možda će se vratiti“, kazala je Tatjana, saosećajući sa njom i iskreno se
kajući. Trebalo joj je mnogo vremena.
 „Ne. To je nemoguće“, odgovorila je Saša tiho dok je Tatjana plakala u
njenom naručju. „Nisi ti kriva, Tati. Da me je zaista voleo, još uvek bi bio ovde.
Svakako bi se sve raspalo. Bilo je nemoguće od samog početka. Bila si u pravu.“
Saša joj se neveselo nasmešila. „Previše sam stara za njega. Treba mi odrastao
čovek, šta god to značilo.“
„Tata je bio odrastao“, rekla je Tatjana podjednako tužno gledajući svoju
majku. Osećala je odgovornost zbog svega što se desilo.
„Da, bio je. Ali nema mnogo takvih više.“ Setila se Marsinog govora od letos
o gubitnicima i kretenima koji ih okružuju. Verovala joj je. Lično je upoznala
nekoliko takvih za dve godine koliko je udovica. Lijam je barem bio iskreniji i
pošteniji i voleo ju je, makar bio nezreo i detinjast ponekad. Ako ništa drugo, bio
je pristojan i brižljiv. Ostali koje je sretala nisu bili takvi. Znala je da verovatno
postoji neki fin čovek za nju, ali više nije imala ni energije ni srca da ga traži ili
da mu veruje. Jednostavno je bilo teško. Sada ne želi nikoga. Imala je dva
muškarca da oplakuje, Artura i Lijama.
Tatjana ju je poljubila za laku noć ubrzo nakon toga i otišla sa haljinom koju
je pozajmila, a Saša je ostala da razmišlja o ovome što se dogodilo. Tatjana je
ponovo počela da joj prebacuje zbog Lijama, ali joj se ovog puta suprotstavila.
To je Lijam od nje želeo još u julu, ali tad nije mogla to da uradi. Bila je to dobra
ideja u pogrešno vreme. Dugovala mu je i konačno je to uradila, ali je bilo
prerano kad je on to tražio od nje. Na njenu žalost i na Lijamovu, sad je bilo
prekasno. Ali joj je bilo drago u svakom slučaju. Tatjana je to morala da čuje, a
ona je to morala da kaže. Kao njen poslednji poklon njemu i sebi, konačno je
izravnala račune. Sad više nije bilo važno i prekasno je, ali joj je prijalo da sve to
izgovori i da Tatjana shvati koliko ga voli. To mu je bio poslednji dar od nje.
 18.

Sneg je prestao da pada ujutru, ulice su bile očišćene, a noć je bila vedra i
hladna kad se Saša sredila za otvaranje Lijamove izložbe. Kao i uvek, nosila je
nešto tamno i jednostavno. Ovog puta je odabrala potpuno crnu večernju haljinu,
bez nabora i suvišnih ukrasa. Želela je da sva pažnja bude usmerena na slike, ne
na nju.
Marsi je rekla Lijamu da dođe u pola šest kako bi razgovarao sa jednim
kritičarom. Želeli su da ga fotogratišu sa njegovim radovima. Gosti su pozvani u
šest sati.
Saša je prepustila Marsi da se bavi Lijamom i kritičarom, a kad je izašla iz
kancelarije, na vreme za otvaranje, kritičar i fotograf samo što su otišli. Lijam je
stajao nervozan u galeriji, nosio je crno odelo, belu košulju, tamnocrvenu
kravatu, ozbiljne crne cipele na pertle, a kosu je vezao u rep. Saša mu se
nasmešila kad je primetila da nosi crne čarape. Izgledao je besprekorno i, koliko
god da se trudila, srce joj je poskočilo. Njeno lice nije odavalo trenutna osećanja.
Bila je profesionalni trgovac umetninama koji čeka da ga progura kroz prvu
veliku izložbu.
„Divno izgledaš, Lijame!“ rekla je pristojno dok su se njegove oči topile u
njenoj figuri odevenoj u svilenu crnu haljinu.
„Ti, takođe“, uzvratio je kompliment. Konobar im je ponudio čašu
šampanjca, koju je on prihvatio, a onda je kukavički pogledao: „Ne brini se,
ponašaću se primereno.“
„Nisam ni sumnjala“, nasmešila mu se stidljivo.
„Nadam se da večeras neće biti konja“, rekao je misleći na onaj roštilj kad se
mnogo napio i poludeo.
„Neće“, rekla je sa iskrom u očima. „Mislila sam možda da se provozamo
sankama nakon izložbe.“
Odmahnuo je glavom i uzdahnuo na bledo sećanje na Četvrti jul. „Čuvaj se
kočija.“
Nasmešila se i ništa nije rekla, a onda je nazdravila sa njim. „Za uspeh tvoje
prve izložbe u Suveriju.“
„Hvala ti, Saša! Za mog zastupnika!“ Nazdravio je sa njom kad su prvi gosti
počeli da pristižu. Nakon toga, nastao je dobro organizovani haos. Mnogo ljudi
je šetalo kroz galeriju, gledalo njegove slike, razgovaralo, smejalo se,
upoznavalo se i pozdravljalo. Upoznavanja, pitanja, lista cena, kritike, znatiželjni
klijenti i kolekcionari šetali su se i divili se njegovom talentu. Saša nije imala
priliku da porazgovara sa njim cele večeri. Zadužila je Marsi da bude uz njega,
upoznaje ga sa ljudima, da ga uveseljava i poštara se da se lepo ponaša, za svaki
slučaj.
Nije bilo problema, neželjenih reakcija ni iznenađenja. Jedino iznenađenje,
ali ne za Sašu, jeste što su prodali sve slike osim dve. Nije mogao da veruje,
stajao je i zagledao se u Sašu kad mu je saopštila dobre vesti i zamalo nije
zaplakao.
„Veoma upečatljivo, Lijame. To se retko kad dešava, osim sa stvarno, stvarno
velikim imenima. Ovo znači da oni razumeju i cene tvoju umetnost. Treba da se
ponosiš.“ Potom je dodala: „Ja sam veoma ponosna na tebe!“
Bez ijedne reči ju je zagrlio, a onda je ustuknuo, osetivši se neprijatno. Bio je
preplavljen emocijama.
„Dakle, sad nisi samo talentovani umetnik, već ćeš uskoro postati i bogat.
Veoma uskoro.“ Već je odlučila da podigne cene nakon otvaranja izložbe.
„Mislim da sad treba da izlažeš u Parizu. Tamo tržište nije naročito živo, ali kad
uspeš u Njujorku, tamo je uglavnom podjednako dobro. Razgovaraćemo o tome
pre nego što kreneš.“
I dalje nije mogao da veruje i izgledao je izgubljeno na putu do „La Gulua“.
Saša ga je poslala da ode prvi sa Karen i Marsi, dok ona okupi ostale. Neki koje
je pozvala bili su njegovi prijatelji, a neki su bili klijenti sa kojima je želela da ga
upozna, a koji su kupili njegove radove te večeri. Rezervisala je sto za
dvadesetoro sa Lijamom na čelu, a ona je sela sa suprotne strane, u podnožju
stola. Okružila ga je njegovim prijateljima. Saši je bilo neobično što sedi tu sa
njim. Ali je morala da radi svoj posao, i to dobro, šta god da oseća prema njemu.
Nekoliko umetnika za koje ju je zamolio da ih pozove, bile su žene i većinu njih
je ranije upoznala, ali su bile samo prijateljice Lijamu. Nije imala predstavu sa
kim je sad u vezi i nije želela da zna. Jedini za stolom njenih godina, bili su
klijenti. Ostatak gostiju je bio značajno mladi i od Lijama. Neke stvari se nisu
promenile. Sad i nije bilo razloga da se menjaju. Vratio se svom poznatom svetu.
Više nije morao da se prilagođava njoj, niti da se ponaša kako treba. Ali te večeri
je bio svestan gde se nalazi, zato što je tako hteo ili zbog nje. To je bilo važno
veče i velika pobeda za njega.
Saša je imala nešto da objavi za večerom. Jedan od klijenata koji je sedeo sa
njene strane stola je upravo odlučio da kupi preostale dve slike. Na veče
otvaranja izložbe, sve su rasprodali. Kad je podelila vesti sa svima, ponovo je
nazdravila u Lijamovo ime. Ali je ovog puta on samo sedeo na svom mestu i
gledao je.
Zbunjeno je nazdravio i njoj i klijentu i nije znao šta da kaže, osim da se
svima zahvali, a naročito Saši, Karen, Marsi i klijentima koji su kupili njegova
dela. Izgledao je iskreno, što je ganulo Sašu.
Nasmešila se mu se jednom ili dvaput, ali nije bilo dubljeg značenja u
pogledima koje mu je upućivala. Bila je samo srećna što je izložba prošla
uspešno. To je bila svrha njihovog partnerstva od samog početka. Ostatak je
samo bio bonus, ali nikad motivacija da počne da sarađuje sa njim. Postigli su
upravo ono što je želela za njega, a to je uspeh.
Večera je trajala do posle ponoći i, kao i obično, Saša je ostala dok poslednji
gost nije otišao. Platila je račun, zahvalila se osoblju restorana i izašla sa
Lijamom u ledenu, ali vedru decembarsku noć. Bilo je tako hladno da bi, dok je
disala, osećala kao da joj se igle zabadaju u pluća,
„Ne znam kako da ti se zahvalim“, rekao je Lijam, veoma uzbuđeno. Vina
koja je naručivala bila su odlična, ali je očigledno da on nije previše popio.
Njegovo ponašanje je bilo primereno cele noći. Bio je na visini zadatka i, na
neobičan način, izgledao je odraslo.
„Ne moraš da mi se zahvaljuješ“, odgovorila je jednostavno Saša, „to je moj
posao. Da upoznam umetnike u usponu sa svetom.“ Te noći je Lijam nesumnjivo
uspeo. „Uostalom, meni ide polovina novca. Ja treba da se zahvalim tebi.“
„Hvala ti što si verovala u mene i pružila mi priliku. Jedva čekam da
saopštim deci“ kazao je smešeći se, a onda ponovo pogledao Sašu. U ravnim
zimskim čizmama, dok je stajala pored Lijama, izgledala je izuzetno malo,
„Mogu li da te izvedem na piće negde?“ Pomislila je da odbije, a potom je
klimnula glavom. To joj je verovatno poslednja prilika. Ništa se neće dogoditi.
Završili su s tim.
Odlučili su da odu u bar u hotelu „Karlajl“ i razgovarali su u taksiju o izložbi.
Lijam je želeo da zna svaki detalj i šta je ko rekao. Saša mu je ispričala sve što je
znala i što su njoj govorili. On je umirao od sreće.
Kad su stigli u „Karlajl“, naručio je brendi, a ona šolju čaja. Popila je
dovoljno vina za večerom i poslednje što je želela jeste da popije mnogo sa njim.
Nije htela da izgubi kontrolu. Nakon ovoga, biće lakše. Ali je ovo prvi put da ga
vidi nakon njihove vatrene afere. Morala je da pronađe novi način da ga i dalje
viđa i sarađuje sa njim. Njihov strogo poslovni odnos bio joj je nešto novo.
Neko vreme su razgovarali o svemu i svačemu, a onda je iznenadila i njega i
sebe kad mu je prepričala sinoćni razgovor sa Tatjanom. Nije nameravala da mu
kaže, ali nekako, pre nego što je shvatila šta radi, već je završila.
„Ne znam zašto sam ti ovo upravo rekla“, dodala je postiđeno. „Možda sam
želela da znaš da sam se na kraju ipak zauzela za tebe. Prekasno je za nas, ali ne
i za tebe. Najgore je što je Tatjana popustila čim sam joj odbrusila.“ Pogledala ga
je sa izrazom izvinjenja na licu. „Samo nisam bila spremna da to uradim u julu.
Možda je trebalo. I znam da ti je to bilo potrebno. Ali barem sam sad to uradila.“
Nije mu to govorila da bi ga zadivila, samo je želela da zna da je na kraju ipak
branila njegovu čast, a i svoju.
„U redu je, Saša“, rekao je nežno. „Razumem te. Bila si u teškoj poziciji.
Oboje smo bili. Smešno je kako se takve stvari nekad dese. Sve se u jednom
trenutku sudari, prošlost, sadašnjost, budućnost. Novi ljudi, stari ljudi, duhovi iz
prošlosti. Ponekad se zbunim između porodice i drugih ljudi. Jednostavno sam
previše tražio. Ona je samo dete i to tvoje dete. Trebalo je to da razumem. I sad
razumem. Ali mi je trebalo mnogo vremena. Previše“, rekao je tužno.
„Hvala ti što si tako fin po tom pitanju“, rekla je uz osmeh. „Znam da ti je
bilo užasno. I meni je bilo teško, ali si u pravu. Ona je moje dete. A iskreno, što
se tebe tiče ona je odrasla osoba, a nije se tako ponela. Možda se svi ponekad
ponašamo kao deca.“
„Ja sam živi dokaz za to“, rekao je nasmešivši se, a potom su se oboje
nasmejali. „Zapravo, ja sam pobednik. Ceo život sam nezreo.“
„Otkud sad to?“ pitala je, zainteresovano. Umeo je da bude duhovit. Dok ga
je posmatrala, shvatila je koliko joj je nedostajao poslednjih nekoliko meseci i
kako će uvek biti tako.
„Starost, ja mislim. Imam četrdeset jednu godinu.“ Kad ga je čula, uzdahnula
je.
„Molim te ne pričaj mi tužne priče. Ja punim pedeset u maju. Čoveče, kako
sam ovako ostarila?“, i postala tako glupa, želela je da doda. Odjednom je
poželela da se sukobila sa Tatjanom još u julu, ali joj trenutak nije odgovarao i
nije imala dobre karte tada.
„Nisi stara, Saša. Još uvek si mlada i prelepa. Ne znam zašto se svi toliko
opterećuju godinama. I ja to radim. Pretvaram se da sam klinac, a nisam.
Odrastam, koliko god da mrzim to da priznam. Ne znam zašto mislimo da je
mladost toliko divna. Ako se dobro sećam svoje, bila je očajna. Kao i moje
rasuđivanje u to vreme. Sada je sve bolje.“
„Volela bih da mogu da kažem isto to.“ Naslonila se na stolicu i pogledala ga.
Bilo je neobično. Prešli su sa ljubavnika na poslovne partnere, a možda sad, na
kraju, završe kao prijatelji. Imala je sa njim bolju i jednostavniju komunikaciju
nego sa bilo kim. Osim sa Havijerom. Ali on joj je sin. Bilo je stvari koje bi
mogla da poveri Lijamu, ali nikad Havijeru. „Ponekad mislim da što sam starija,
manje znam.“
„Znaš ti mnogo toga. Ti si najpametnija osoba koju poznajem, po pitanju
mnogih stvari. I najbolji trgovac umetninama na celom svetu.“
„Dobar smo tim“, rekla je, a onda je shvatila šta je rekla i odjednom se
postidela. Nije želela da pomisli da mu se nabacuje. Nije to radila. Zaista se
trudila da ne bude tako, što nije bilo jednostavno. „Mislim na umetnost.“
„Nismo bili tako loši ni u drugim stvarima. Uglavnom. Samo bismo ponekad
iskočili iz koloseka.“ Sa Sašine tačke gledišta, bilo je to blago rečeno. Od
jedanaest meseci, koliko se poznaju, dva puta su raskidali, na čitavih šest, što
znači da se većinu vremena nisu dobro slagali.
„Samo si velikodušan“, rekla je, a potom dovršila čaj. Sedeli su u baru u
„Karlajlu“ već dva sata. Bilo je vreme da se pođe kući. Nisu mogli više da
odugovlače, bar se zatvarao.
Portir im je pozvao taksi, a on ju je odvezao prvo do njenog stana. Volela bi
da ga pozove da uđe unutra, ali je znala da ne može. Samo bi ga želela još više, a
nije bilo svrhe. Taj deo njihovog zajedničkog iskustva je gotov i to zauvek ovog
puta i oboje su bili svesni toga. Nije bilo bežanja sada. Nisu ih godine razdvojile,
već život i vrednosti i stil života, kao i Tatjana. Sudbina. Nije im suđeno, bez
obzira koliku su privlačnost osećali, a bilo je očigledno da je još uvek dele.
Pogledao ju je na trenutak pre nego što je izašla iz vozila. „Hvala ti na
fantastičnoj izložbi!“ Oklevao je, a potom joj je dotakao ruku. „U petak odlazim
u Vermont.“ Nije znao koliko će ona biti u gradu. „Mogu li da te izvedem na
večeru sutra, Saša? Da ti se zahvalim za ovo večeras, a i u ime starih dobrih
vremena?“ U tom trenutku nije imala predstavu da li on ima devojku. Verovala
je da iskreno želi da je izvede kao prijateljicu.
„Nisam sigurna da je to dobra ideja. Uvek upadnemo u nevolju kad to
uradimo“, rekla je iskreno, a on se nasmejao.
„Možeš da mi veruješ. Lepo ću se ponašati. Obećavam.“
„Ja sebi ne verujem“, bila je iskrena, kao i uvek, kao od samog početka.
„To bi bila zanimljiva vest: 'Umetnik u usponu, kog je silovala zastupnica,
tuži je za seksualno uznemiravanje.' Ja ti verujem, a ako nešto pokušaš, vikaću:
'Silovanje!' Zašto ne bismo pokušali?“ Odagnao je napetost iz svoje ponude, pa
je ona klimnula glavom. Volela je da provodi vreme i da razgovara sa njim.
„Pokušaću da se kontrolišem“, odgovorila je sa podrugljivim osmehom.
Umirao je od želje da je poljubi za laku noć, ali nije to uradio. Nije želeo da
pokvari ono što sad imaju, video je da je uplašena. I on se plašio.
„Doći ću po tebe u galeriju u šest sati. Želim da svratim i divim se svom radu,
naročito sad kad je sve rasprodato.“ Nasmejala se, izašla iz taksija i mahnula pre
nego što je ušla u zgradu. Mahnuo je i on njoj, a potom je taksi krenuo.
Ušla je u tih stan i razmišljala o vremenu kad ga je delila sa njim. Sada je
delovalo kao da je pun duhova. Artur. Lijam. Čak ni dece više nema. Realnost
njenog života jeste da je sama. Verovatno će tako biti zauvek. Jedino što nije
smela da dozvoli sebi, podsetila se kad je skinula kaput, jeste da se ponovo
zaljubi u Lijama, bez obzira na to koliko je izazovan i šarmantan. Dva puta su
dokazali da je njihova veza nemoguća. Ne moraju ponovo da prolaze kroz to.
 19.

Lijam je svratio po nju u galeriju tačno u šest sati, kako je i obećao. Bacio je
pogled na svoje slike pre nego što su otišli. Bilo je neobično saznanje da ih više
neće videti. Kao da je dao decu na usvajanje. On ih je stvorio, a sad mora da ih
napusti. Bio je nostalgičan dok su se vozili taksijem ka gradu. Rezervisao im je
sto u „Da Silvanu“ Često su ga posećivali u julu. To je jedan poznati italijanski
restoran u centru grada sa konobarima koji bi zapevali kad god bi im se tako
prohtelo, a hrana je bila odlična.
Razgovarali su o umetnosti, kao i obično, o ljudima koje poznaju, njegovim
prijateljima koje je upoznala, njegovoj i njenoj deci. Rekao je da Tomu odlično
ide na koledžu i da su i ostala deca dobro. Na kraju je pričao o Bet. Priznao je da
mu je neobično što će se ponovo udati. Njihov razvod će se okončati do Božića.
Još uvek mu nije oprostila zbog Beki i znao je da nikad neće.
„Mislio sam da bismo barem mogli da budemo prijatelji. Izgleda da ne
možemo ni to. Barem smo ti i ja našli naš put do prijateljstva, i to je nešto.“ Ali
su oboje znali da će uvek biti neke prikrivene struje između njih. Privlačnost je
bila previše jaka. Saša se brinula zbog te noći, dok su sedeli jedno preko puta
drugog za stolom, jeli pastu i pili jeftino crno vino.
Razgovarali su i o svom putu u Italiju. Oboma je to bilo čarobno iskustvo. A
potom, bez razmišljanja, okrznuo je pogledom njen zglob i video narukvicu koju
joj je kupio. Još uvek ju je nosila. Čak i nakon raskida, nikad je nije skinula.
Postidela se kad je videla da je primetio.
„To je tako blesavo s moje strane. Postanem tako sentimentalna.“
„Ja takođe“, rekao je, ali nije dalje komentarisao.
„Imaš li planove za Božić, Lijame?“
„Ne znam. Vratiću se u London nakon što posetim decu. Provešću samo
vikend u Vermontu. Odsešćemo u hotelu, kuća na jezeru nije zagrejana ni
izolovana za zimu.“ Klimnula je glavom dok je razmišljala o njegovoj deci.
Nikad ih nije upoznala, a volela bi da jeste. Možda i hoće jednog dana. Možda će
ih povesti u galeriju da vide neku od njegovih izložbi. Proći će godinu dana pre
narednog izlaganja, možda i dve. Sledeću će prirediti u Parizu. A nakon toga
ponovo u Njujorku, naredne godine. Kao trgovac umetninama, imala je velike
planove za njega. Kao žena nije imala nikakve. Nakon svega što su prošli, sad je
bila pametnija. „Šta ćeš ti? Božić u Parizu?“
 „Nisam sigurna. Tatjana ide na putovanje sa prijateljima ove godine. Havijer
ima novu devojku s kojom želi da provede vreme. Ja mislim da ću ostati ovde
nekoliko nedelja. Verovatno ću biti u Parizu i pre Božića. Razmišljala sam da
pozovem Havijera da dođe sa svojom devojkom. Vreme leti.“ Nasmešila se,
pokušavajući da bude hrabra. Ali joj je srce i dalje tonulo kad bi pomislila na
Božić, naročito bez Artura, a sad i bez Lijama.
Uspeli su da preguraju obrok, a da ne povrede jedno drugom osećanja ili
pomenu bolne uspomene. Pažljivo su ih zaobilazili, kao minsko polje i bili su
uspešni tokom cele večeri. Ponudio joj je da je odveze taksijem do kuće, a ona je
rekla da je to blesavo. On treba da ide u Tribeku, što nije daleko, a njen stan je
na potpuno suprotnoj strani.
„Nije mi problem', insistirao je. Ali kako god da urade, njoj neće biti dobro.
Ako je samo prijateljski, osećaće se odbijeno. A ako ponovo pokuša nešto sa
njom, znala je da će oboje zažaliti. Vreme je da završe s tim.
Zagrlila ga je i poljubila u obraz, zahvalila mu se na večeri i ušla u taksi
sama. Osećala se glupo i plakala je čitavim putem. Podsetila se da, bez obzira na
to koliko je nešto privlačno, jednostavno nije suđeno. A ovo je jedna od takvih
situacija. Imala je sreće što je uopšte i bila sa njim. Nakratko su jedno drugom
bili pravi blagoslov. Istini za volju, kad se sve uzme u obzir, oni su bili samo pet
meseci zajedno. To je ništa u poređenju sa celim životom, a svakako nije moglo
da se poredi sa njenih dvadeset i pet godina života sa Arturom. Veza sa Lijamom
je bila kratka i slatka, uzbudljiva i strastvena, puna oluja i gromova. Ali na duge
staze, znala je, trebalo joj je nešto jednostavnije, lakše, tiše i stabilnije. Lijam
nije bio ništa od toga. A možda nije ni ona.
Upalila je svetla kad je ušla u stan, presvukla se u spavaćicu, oprala zube i
legla da spava. Samo što je ugasila svetla, zazvonio joj je interfon. Bio je to
portir. Nije joj palo na pamet zašto bi je zvao, ali je ustala iz kreveta i javila se.
Rekao joj je da ima posetioca.
„Ne, nemam. Nikoga ne očekujem“, rekla je smeteno. „Ko je u pitanju?“
Pružio je telefon gostu.
„Ja sam“, rekao je i zvučao blesavo. „Mogu li da se popnem?“ Bio je to
Lijam.
„Ne!“, umalo nije viknula u telefon. „Ne možeš. U krevetu sam. Šta tražiš
ovde?“ Bilo je to glupo s njegove strane i bila je skoro ljuta na njega. Nije želela
da se dovede u iskušenje, mada se, iskreno, već nalazila pred njim. Ali neće mu
dozvoliti da joj to uradi. Ne opet.
„Želim da razgovaram sa tobom“, rekao je tiho, svestan da ga portir sluša.
Bio je to neki novi kog nije poznavao.
„Ja ne želim da razgovaram sa tobom. Pozovi me ujutru.“
„Odmah stižem“, rekao je sa osmehom upućenim portiru i prekinuo vezu.
Krenuo je ka liftu bez oklevanja i bilo je očigledno da zna put. Portir ga nije
zaustavio kad mu je Lijam mahnuo u znak zahvalnosti. Dva minuta kasnije,
pozvonio je na vrata. Čula ga je i nije se odazvala. Nije imala petlje da pozove
portira da se popne i izbaci ga napolje, ali je mogla to da uradi i tako mu je i
rekla kroz zatvorena vrata.
„Odlazi!“
„Ne idem nigde“, rekao je mirno. „Neću ti otvoriti.“
„Dobro. Možemo ovako da razgovaramo. Siguran sam da će tvoje komšije
biti oduševljene“, rekao je, potpuno bezbrižno. Saša se naslonila na vrata,
prekrstila ruke i zažmurila.
„Nemoj ovo da radiš, Lijame. Nemamo više šta da kažemo.“
„Govori u svoje ime. Ja imam mnogo toga da kažem.“ Potom je počeo da
peva, a ona je znala da će joj komšije poludeti i da će početi da se žale. Nije
imala izbora, te je otvorila vrata. Uputila mu je preteći pogled.
„Ako me pipneš, pozvaću policiju i optužiću te za silovanje.“
„Odlično. To će mi poboljšati reputaciju. Ako ti mene pipneš, reći ću im da si
ti silovala mene.“
„Ne brini se. Nemam nameru.“ Prošao je pored nje kao da i dalje živi tu, a
ona je pošla za njim u svojoj spavaćici. Ušao je u kuhinju i otvorio zamrzivač.
„Savršeno. Roki roud.“ Izgledao je oduševljeno kad je izvadio kutiju iz
zamrzivača, poslužio se činijom i sipao sebi veliku porciju nakon što je nju
ponudio sladoledom. Odmahnula je glavom i izgledala je kao da će ga udariti.
Uradila bi to da se usudila. Izgledao je potpuno opušteno kad je seo. Bacio je
kaput na fotelju u hodniku i još uvek je nosio težak džemper i crne pantalone u
kojima je bio za večerom. I čarape. Napolju je bilo hladno. Čak je i on nosio
čarape zimi. Ali je i dalje bio Lijam. Nezadrživ i nekontrolisan. Njen omiljeni
ćaknuti umetnik.
„Nemoj to da jedeš. Mora da se pokvarilo. U zamrzivaču je otkako si ti
otišao.“
„Ne smeta mi“, rekao je i jeo sladoled gledajući u nju.
„Šta želiš da mi kažeš?“, i dalje je bila ljuta, a on se nasmešio.
„Želim da ti kažem da te volim. Mislio sam da treba da znaš to.“
„Volim i ja tebe. Ali to ništa ne znači. Izluđivali smo jedno drugo. Povredila
sam te. A ti si meni slomio srce. Napustio si me. Ovo je nemoguće. Znamo to.
Nema potrebe da ponovo dokazujemo, uradili smo to već dva puta. To mi je i
više nego dovoljno.“ Prošlo je četiri meseca i još uvek ga nije prebolela. Ako je
ponovo napusti, trebaće joj još više vremena. Bilo joj je dovoljno što ga je dva
puta već izgubila. Neće to ponovo pokušavati, koliko god da je neodoljiv. Ovog
puta će poslušati razum, a ne srce. Ono ju je ranije već dovodilo u nevolje sa
njim. Svaki put.
„Treća sreća“, rekao je, a potom završio sladoled, isprao činiju i spustio je u
mašinu za sudove. „Vidi kako sam lepo naučio. Zašto da to protraćiš na nekog
drugog?“
„Samo izgleda kao da si naučio. Ti si jedno baš aljkavo kuče koje samo mlati
repom, juri za štapom i igra se loptom. Ali nisi naučen na kuću i to znaš.“
„Nisi ni ti. Mi zaslužujemo jedno drugo“, rekao je samouvereno.
„Jesam, itekako. Strašno sam civilizovana. U svakom pogledu.“ Ispravila se
što je više mogla da bi izgledala zastrašujuće, ali nije uspela. Lijam nije bio ni
impresioniran, niti se osetio potčinjeno. Voleo ju je, nije se plašio.
„Da, ti si civilizovana, priznajem. Ali si takođe najtvrdoglavija žena koju
poznajem.“
„Jesi li obavio istraživanje?“ pitala je sumnjičavo. „Havijer mi je rekao da je
naišao na tebe sa mladom devojkom, mlađom od Tati.“
„Bilo je mnogo mladih devojaka otkako sam bio dovoljno glup da te
napustim. Dosađivale su mi toliko da mi se plakalo. Saša, ne znam šta si mi
uradila otkako smo se upoznali, ali ja ne mogu da živim bez tebe. Želim da se
vratim. Volim te. Obećavam da ću ovog puta biti dobar.“
„Bio si dobar i pre“, rekla je dok ga je tužno gledala. „Bio si fantastičan! Bila
sam srećna sa tobom. Volim i ja tebe. Ali ne mogu da izađem na kraj sa tvojim
ispadima ludog umetnika. Svaki put kad tražim da se ponašaš sa poštovanjem, ti
misliš da pokušavam da te kontrolišem. Povredim ti osećanja, čim osetiš da sam
te na bilo koji način ukorila i misliš da želim da te prognam poput tvog oca. Ne
radim to, samo ne mogu uvek da uradim sve što poželiš. A za tebe je to svaki put
Hirošima. Kad god se osetiš uvređeno, ti odeš.“
„Osećao sam se zapostavljeno“, objasnio je kao da će to nešto pomoći. Ali
krajnji rezultat jeste da je on prekinuo vezu i otišao. A sada je prošlo četiri
meseca. Za nju je bilo prekasno ili je barem želela da on tako misli.
„Znam da si se osećao zapostavljeno. Očajno sam se osećala bez tebe. Ali
nisam želela da izgubim ćerku jer sam se urotila sa tobom protiv nje. Bilo je
prerano „
 „Sada to razumem. Trebalo mi je neko vreme, ali sam shvatio.“ Sedeo je za
kuhinjskim stolom kao da čeka da potpiše ugovor sa njom.
„Šta hoćeš od mene, Lijame?“, pitala je prestravljena i frustrirana. „Izluđuješ
me.“
„Mi jesmo ludi. Oboje. Ludi od ljubavi. Možda je to bolest. Ne znam. Možda
treba da idemo na lečenje. Znam samo da, svaki put kad te vidim, shvatim da ne
mogu da živim bez tebe. I nemoj da mi kažeš da se ne osećaš isto tako. Znam da
je to laž. Samo si uljudnija od mene i zrelija ili tako nešto. Želeo sam da uletim u
onaj taksi sa tobom večeras, ali me nisi pozvala, tako da sam pozvao jedan za
sebe i došao da te vidim. Mogla si barem da me pozoveš gore na piće“, rekao je i
zvučao uvređeno, ali nije se tako osećao. Zadirkivao ju je i ona je to znala.
„Ponudio sam ti da te odvedem kući i to sam i mislio.“
„I šta onda? Uradimo nešto glupo? I šta se posle toga desi? Provedemo divan
mesec ili dva ili tri i onda ponovo odeš od mene kad ti povredim osećanja.
Lijame, nemam nameru to da radim.“
„Ne odlazim dok me ne oteraš. Želim da provedem Božić sa tobom. Zapravo,
želim da provedem ceo život sa tobom. Potrebna si mi. Ti si jedina žena na svetu
koja me razume i kojoj je zaista stalo do mene i brine se o meni.“
„Ne želim da ti budem majka, Lijame“, rekla je odlučno, „bez obzira na moje
godine.“
„Svi muškarci žele da budu nutkani kao kod majke. To je priroda divljine.“
Još neko joj je to rekao, ali nije mogla da se seti ko. Pokušala je, ali nije bilo
važno. To što govori je ludost, bez obzira na to koliko je divan i privlačan i
koliko je seksepilan. „Sviđa mi se što si starija od mene. Razumnija si od mene.“
„To je zato što ti ne želiš da odrasteš.“
„Ti možeš da budeš odrasla za oboje. Dajem ti dozvolu.“ Izgledao je kao da
je mislio da je resio problem, ali nije, barem ne njoj.
„Moraš i ti da budeš odrastao.“
„Mrzim taj deo“, rekao je puknuvši prstima. „Zar ne mogu da budem samo
ćaknuti umetnik dok ne napunim osamdeset godina? Tada već možeš da pričaš
ljudima da sam senilan.“
„Možeš da budeš ćaknuti umetnik i sada, ali ne neprestano.“ Mada nije bio
uvek takav ni ranije. Samo periodično, kao što je bilo na roštilju, gde nije samo
otkačio, već načisto poludeo. Niko to neće zaboraviti, a naročito ne ona. „Nije
važno da li ćemo se mi nešto dogovoriti, Lijame. I dalje neće uspeti. Jednostavno
neće. Nije ni do sad. Zaista je nemoguće.“
„To je glupost. Jeste moguće. Samo ti ne želiš da bude.“
 „Zašto ja ne bih želela da bude moguće? Zašto ne bih želela da budem sa
tobom ako te volim? Nikad nisam prestala da te volim. Ti si onaj ko je otišao, ne
ja. Ti si ovo učinio nemogućim i to dokazao. Ubedio si me. Mislila sam tada da
ipak možda jeste, dok nisi poludeo zbog Tati, mada, priznajem, bila je užasna
prema tebi.“
„Ona je ispala glupa, a i ja sam. Ne znam, Saša. Šta da ti kažem? Osim Bet, ti
si jedina žena koju sam voleo. Možda sporo učim, ili sam disleksičan, ili tako
nešto. Samo znam da sad shvatam.“
„Prekasno je“, rekla je tužno. Nije želela da bude tako, ali jeste. Za oboje. Ne
mogu to ponovo da rade, koliko god da su u iskušenju.
„Nije“, insistirao je.
„Jeste.“ Bila je podjednako tvrdoglava. Možda i više od njega ovog puta.
„Napiću se za minut ako ne prestaneš da se raspravljaš sa mnom. Ne ostavljaš
mi drugog izbora.“
Na trenutak je pomislila da je ozbiljan. „Želiš li nešto da popiješ?“
„Ne, želim tebe.“ Kleknuo je na jedno koleno u kuhinji. Još uvek nisu izašli
odade i ona mu se nasmejala.
„Izgledaš smešno, prekini! Ustani, za ime Boga!“
„Neću dok ne prihvatiš da ponovo pokušamo. Zaboga, Saša, šta možemo da
izgubimo?“
„Zdrav razum. Barem ja. Umalo nisam poludela prošli put,“
„Neću to ponoviti. Obećavam.“
„Uradićeš nešto gore. Znam da hoćeš.“
„I šta onda? Neko vreme ćemo se svađati, pa ćemo smisliti šta ćemo. To je
proces učenja. Ja sporo usvajam gradivo, ali, zaboga, ženo, volim te!“
„Nemoguć si!“
„Možda ja jesam, ali ova veza nije!“ Potom joj je prišao i uradio ono što je
želeo cele večeri, kao i prethodne noći, ali se nije usudio. Poljubio ju je i zagrlio.
Nije prestao dok nisu oboje ostali bez daha. „Volim te“, rekao je promuklo.
„Volim i ja tebe“, šapnula je. „Molim te, Lijame... nemoj to da mi radiš.“ Bila
je potpuno nesposobna da mu odoli i znala je to. Previše ga je želela.
„Molim te, Saša, pruži nam priliku“, odgovorio joj je šapatom. Posmatrala ga
je dugo ne trepnuvši, a potom, kao da je neko drugi to uradio umesto nje,
potpuno van njene kontrole, klimnula je glavom u znak pristanka, a onda
zatvorila oči.
U jedan mah, podigao ju je, odveo u sobu i spustio je na krevet koji su delili
tog leta. Ležala je i posmatrala ga dok se svlačio i pitala se koliko je ludo to što
rade, ali iskreno nije mogla da mu odoli.
„Mislim da sam opsednuta“, rekla je dok ga je gledala kako se izuva, a potom
svlači pantalone. „Treba mi isterivač đavola.“
„Meni trebaš ti“, rekao je i bacio pantalone na pod, a potom i majicu. Umalo
se nije onesvestila dok ga je posmatrala kako to radi, a potom je ugasio svetio.
„Samo mi ti trebaš“, rekao je i pridružio joj se u krevetu.
„Volim te, Lijame... bolje bi bilo da ovog puta budemo pametniji“, upozorila
ga je kad su počeli da vode ljubav.
„Hoćemo, Saš, obećavam!“
Vodili su ljubav kao da su zavisni jedno od drugog. Ono što su podelili bilo je
van razuma, više od obećanja i reći. Samo su znali, dok su ležali zajedno, da
oboje veruju da će ovog puta ipak biti moguće.
 20.

Saša se narednog jutra probudila u Lijamovom naručju i jedino što je mogla

da uradi jeste da se smeje. „Kaži mi da sanjam! Mora da sam drogirana... oboje
smo ludi ako ponovo ovo pokušamo.“
„Da“, rekao je okrenuvši se na leda i široko se osmehnuvši, „jesmo ludi i to
mi se sviđa. Zamisli koliko bi život bio dosadan da je drugačije!“
„Da, možda čak i normalan. Bog zna kakav bi bio! Više ne mogu ni da se
setim.“
„Dosadno je biti normalan“, rekao je smešeći se.
„O, Bože, nemoj to da mi pričaš...“
„Šta ćemo danas da radimo?“
„Ne znam za tebe, gospodine Ćaknuti Umetniče, ali ja moram da radim da
bih živela. Imam decu i umetnike koje treba da izdržavam.“
„Mene ne. Ja sam rasprodat“, rekao je sa sjajem u očima kad joj se približio i
poljubio je. „Vratiću se ovde posle Vermonta.“ Planirao je da ode za London iz
Bostona, ali su se sada, za treptaj oka, njegovi planovi promenili. „Mogu da se
vratim u Pariz sa tobom ako želiš. Ne želim da smetam za tvoj i Havijerov
Božić. Mogao bih i u London na nekoliko dana.“
„Ne“, rekla je odlučno, „želim da budeš sa nama. Havijer bi to isto voleo.“
Tatjana svakako neće biti tu za praznik. Sad kad joj oca više nema, Božić joj je
bio previše depresivan sa majkom i bratom. Ali Havijer je Saši uvek bio odan i
ne bi je ostavio samu. „Lijame“, rekla je ozbiljno i uspravila se u krevetu.
Izgledala je kao da ima nešto da objavi. „Ne pada mi na pamet da te ovog puta
izgubim. Ne zanima me cena. Ne želim da ponovo sve zabrljamo. I ako opet
pobegneš, idem sa tobom. Želim da to znaš. Ili će nam ovog puta uspeti ili ćemo
se poubijati pokušavajući. Nek' sam prokleta ako te ponovo izgubim.“
„Da, gospođo!“ salutirao je i odmarširao da se istušira. Dobar je osećaj videti
ga tu ponovo, visokog i zgodnog, bez garderobe, sa dugom plavom kosom.
„Zaista to mislim!“, viknula je za njim kad je pustio vodu na tušu. „I danas ću
reći Tatjani“, to je rekla i sebi isto koliko i njemu. Znala je da će Tatjana ovog
puta biti u redu. A i svakako je ovo njen život, ne njihov.
„Volim te“, viknuo joj je u odgovor na šta god da mu je rekla. Što se njega
tiče, to je to.
 Spremila je za doručak slaninu i jaja i engleske marine. Sat vremena kasnije,
on se vratio u krevet i čitao novine, a ona je bila spremna za polazak na posao.
Delovalo je kao da nikad nije otišao, a tako su se i osećali.
„Kućna pomoćnica dolazi u podne“, podsetila ga je dok je stajala i smešila
mu se sa akten-tašnom u ruci.
„Znam. Sećam se. Ustaću dotad. Danas izgledaš veoma odraslo“,
komentarisao je, zadivljen.
„I jesam odrasla.“
„Ne, nisi. Nemoj da me lažeš, Saša. Nisi ti ništa više odrasla nego ja. Da jesi,
ne bismo ovo radili.“ Bilo joj je drago što jesu. Veoma drago. Kao i njemu.
Zapravo, bili su uzbuđeni. Osećala se kao da je vratila svoj život i sve što ide sa
njim. On je zbog nje odrastao, a ona se zbog njega podmladila. Negde u sredini
ležalo je kraljevstvo mogućnosti koje su jurili godinu dana i izgleda da su ga
našli. Tajna je u izdržljivosti. Ona je bila spremna na izazov, a bio je i on. Znali
su da neće biti lako, ali je oboma vredelo muke. „Možeš li da izađeš na ručak?“
Klimnula je glavom. „Doći ću po tebe u jedan. Moram prvo da obavim neke
poslove. Želim da kupim neke poklone za decu za Božić. Šta misliš da bi
želeli?“
„Ni ne poznajem ih, Lijame“, rekla je, smejući mu se. Tek što se vratio, već je
ležao u njenom krevetu poput kralja.
„Želim da to uskoro promenim. Hajde da idemo zajedno u Vermont sledeći
put kad dođeš za Njujork.“
„Dogovoreno!“ Njihova veza više nije bila tajna. Ako će ovo da urade, znala
je da od sada mora biti bez suzdržavanja. Bila je spremna na to, a bio je i on.
Trebalo im je godinu dana da se usklade, što i nije tako loše kako je izgledalo. To
što ga je izgubila na četiri meseca pokazalo joj je upravo koliko joj je značio. A
on je otkrio istu stvar. Poljubila ga je pre nego što je krenula, a on je ubrzo
potom ustao iz kreveta. Želeo je da kupi poklon i njoj. Uradiće to popodne. Ne
samo zlatnu narukvicu, ovog puta, nešto bolje. Mnogo je novca zaradio te
nedelje i jedva je čekao da nešto od toga potroši na nju.
Došao je u galeriju u jedan. Otišli su na ručak kod Dina, a potom ju je
otpratio nazad, pre nego što je otišao u kupovinu. Vratio se kasno po podne i
družio se sa Marsi dok je Saša završavala posao sa klijentom. Upoznala ga je sa
Lijamom pre nego što je otišao i rekla je da je on mladi umetnik koji najviše
obećava. Potom je poljubila Lijama u obraz i odmah je bilo jasno da joj je
mnogo više od toga. I da više nije tajna. Sijao je kad su izašli iz galerije.
„Lepo je to što si upravo uradila tamo.“
 „Šta? Upoznala te sa klijentom?“ Znala je na šta misli i bilo joj je drago što
mu se to dopalo. Znala je koliko mu sada znači to što je prihvaćen i što ga
ponekad hvale. To mu je bilo potrebno i, ako ga je to činilo srećnim, bila je
voljna da mu to pruži. I više nego voljna. Želela je to jer ga je volela i znala je da
i on voli nju.
Oboje su bili oduševljeni kako brzo se sve ponovo dovelo u red, kao da se
nikad nisu ni razdvajali. Prešao je od prijatelja u Tribeki u njen stan. Saša je
saopštila vesti Tatjani, a ona je pozvala Havijera u London. Nije pravila problem
ovog puta. Bila je veoma sumnjičava po pitanju Lijama, ali je prihvatila majčinu
odluku i bila je raspoložena da mu pruži priliku. Sada je shvatala koliko ga njena
majka voli.
Sve je bilo na svom mestu, bolje nego ikad pre. Svaki put kad bi se ponovo
spojili, nakon što bi se razišli, kao da ih je mreža u koju su se upleli sve jače
stezala i bili su bliži nego ikad. Ovog puta se skoro osećala kao da je u braku sa
njim, a i on je isto to spomenuo. Pitala se hoće li se nekad i to desiti, ali nije joj
delovalo važno. Sve što je bilo važno, jeste da su ponovo zajedno. Veza nikad
nije delovala realnije nego ovog puta i bila je potpuno sigurna da bi sada mogli
da pobede i da će istrajati. Ispričala je Marsi tog jutra novosti, koje su i nju
razveselile.
Narednih nekoliko dana išli su u restorane na ručak i večeru, išli u kupovinu,
on je boravio u galeriji kad bi ona bila zauzeta i upali su u poznati ritam vođenja
ljubavi uveče i ujutru, a ponekad i između. Lijam je trebalo da ode u Vermont
narednog jutra, pokloni za decu su bili spakovani. A poklon za Sašu sakrio je u
fioci u gostinjskoj sobi. Kupio joj je tanku dijamantsku narukvicu ovog puta,
sličnu onoj zlatnoj koju joj je ranije poklonio, ali je ova svetlucala i bila više „za
odrasle“. Sad je mogao to da priušti. U maju nije mogao. Sve se promenilo
nakon njegove izložbe. Konačno je imao pravi novac koji je stizao i jedva je
čekao da se vrati na posao.
Mobilni mu je zvonio kasno te noći, nakon što su legli u krevet i prvo ga nije
čuo. Bio je na punjaču u kupatilu, ali je toliko dugo zvonio da ga je Saša
konačno čula i prodrmala Lijama koji je već zaspao. Zateturao se do kupatila da
se javi, pitajući se ko zove. Bila je to Bet. I za nekoliko sekundi je bio razbuđen i
gledao u Sašu uspaničeno.
„Koliko je ozbiljno?“, pitao je i potom nemo slušao dok je ona objašnjavala.
Saša još uvek nije znala sa kim priča. Ali nije joj dobro zvučalo, a on je
prebledeo. Oči su mu se napunile suzama kad je konačno prekinuo vezu.
„Šta se desilo?“, zabrinula se Saša. Pozivi u to doba, sa takvim pitanjima,
nikad nisu bili dobri. Odmah je osetila da je neko od njegove dece u pitanju.
 „Šarlot. Bet me je zvala. Otišli su da vide novu kuću koju joj budući muž
zida, još uvek nije gotova. Šarlot je stala na platno koje je pokrivalo rupu i pala
je ceo jedan sprat niže na gomilu građevinskog materijala koji je ležao na
cementu.“
„O, Bože!“, Saša se podjednako uplašila kao i on. Ruka mu se tresla kad je
spustio telefon i posegnuo za Sašinom rukom. Stisnuo ju je tako jako da je
zabolelo dok joj je pričao ostatak.
„Slomila je kičmu i još uvek ne znaju koliko je ozbiljno. Možda će moći
ponovo da hoda, ali bi mogla da bude paralizovana od vrata na dole. Još uvek ne
znaju. Imala je i povredu glave, ali to nije tako strašno kao leđa. Sada je budna i
u velikim je bolovima.“ Počeo je da plače, a Saša ga je zagrlila. Morao je da
krene odmah, nije mogao da čeka do jutra. Iznajmila mu je auto i želela je da ide
sa njim, ali je shvatila da bi Bet i deci teško palo da im neko nepoznat bude tu.
Poželela je da bude tamo zbog Lijama. Znala je da mu je potrebna.
Izašli su iz kuće za manje od deset minuta. Poneo je torbu i uhvatili su taksi
do kompanije od koje je iznajmila auto. Pola sata kasnije, bio je spreman da
krene za Vermont.
„Volela bih da mogu da pođem sa tobom“, rekla je i to je mislila, ali se on
složio sa njom da bi bilo neprijatno da bude tamo. Biće pored Šarlotinog kreveta
u intenzivnoj nezi, a znao je da bi se Bet uznemirila kad bi Saša bila sa njim.
„Pozvaću te čim nešto saznam“, rekao je i čvrsto je zagrlio. Bila mu je
potrebna sva snaga koju je mogla da mu pruži. Bilo je jedan ujutru i čekala ga je
vožnja od šest sati, možda manje, ako vreme bude dobro, ili više, ako ne bude.
Bet mu je rekla da tamo pada sneg.
„Misliću na tebe svaki minut“, rekla je i poljubila ga kroz prozor. Mahnula
mu je kad se odvezao. A minut kasnije, uhvatila je taksi da se vrati kući. Ponela
je mobilni sa sobom i pozvao ju je i pre nego što je stigla u stan. Emocije su ga
savladale i plakao je dok je razgovarao sa njom.
„Volim te, Saša... Hvala ti što si tu kad si mi potrebna.“
„Tu sam, ljubavi. Biću svakog trenutka i moliću se za sve vas.“ Sirota mala
Šarlot. Čudo je da nije poginula. Saša se nadala, kao i on, da šteta nije tako
strašna koliko su se plašili. „Pažljivo vozi, ljubavi... zovi me kad stigneš, ako
budeš mogao.“
Nazvao ju je nekoliko puta te noći sa novostima o Šarlotinom stanju koje je
dobijao od Bet. Bilo je kritično, ah se držala. Operisaće je ujutru kad on stigne.
Saši je bilo loše od pomisli kroz šta sve prolaze. Pravi košmar! Nije mogla da
pomisli ništa gore od povređenog deteta. Lijam je stigao tamo u devet ujutru, a
Saša je sedela i čekala ga da se javi. Bila je budna celu noć sa njim. Razgovarali
su na svakih pola sata. Nije ga napustila ni na trenutak. A kad on ne bi pozvao
nju, zvala bi ona njega. Bila je zahvalna što su ponovo zajedno, pa barem može
da ga bodri kroz ovo iskušenje.
Nije joj se javio sve do ručka, dok je Šarlot bila na operaciji. Rekli su da ne bi
trebalo da završe pre večeri. A Lijam je jednostavno sedeo sa druge strane veze i
jecao kad je objasnio u kakvom je stanju. I Saša je plakala dok je sedela u
galeriji i čekala vesti. Rezultat operacije je delovao obećavajuće. Nije toliko
kobno koliko su se plašili, ali je bilo loše. A kad su dobili priliku da razgovaraju
o tome, Lijam je rekao da je Betin budući muž bio van sebe od osećanja krivice i
tuge. Šarlot jt bila sa njim i gledala gde će se njena soba nalaziti, a on se okrenuo
na trenutak da joj nešto pokaže i tad je pala. Lijam joj je ispričao da ga Bet krivi,
ali ne više nego što on krivi samog sebe. Zvučalo je kao jedna izuzetno bolna
scena za sve njih. Tom, Lijamov stariji sin, doći će kući avionom s koledža da bi
bio sa svojom sestrom. Barem je porodica bila na okupu, ili će biti. Saši je bilo
žao što ne može da im se pridruži. Razmišljala je da ode avionom i da odsedne u
hotelu blizu bolnice, kako bi mogla da bude uz Lijama, ali je rekao da će
prespavati u Šarlotinoj sobi i na pomoćnim krevetima u hodniku. Svakako ne bi
uspela da ga vidi, tako da je ostala u Njujorku i sve vreme držala telefon u ruci.
Otišla je iz galerije u sedam i čekala kraj telefona u stanu. Nazvao ju je
nekoliko puta te noći. Vesti su bile malo bolje ujutru, nakon još jedne
neprospavane noći za sve njih. Kaže da je Bet napeta, ali da je pristojna prema
njemu. Da je napola poludela. Morali su da otkažu venčanje koje je za tri
nedelje. Odlažu ga do januara, dok ne saznaju kako je Šarlot. Njihovi životi su se
odjednom preokrenuli, a Šarlotin je i dalje visio o koncu. Nije bila ni blizu
bezbednog stanja.
Dani su prolazili sporo, a do kraja nedelje su saznali da neće ostati
kvadriplegičar, ali još uvek nisu bili sigurni za noge. Sve je zavisilo od toga kako
joj se kičmeni stub bude oporavio. Postojala je mala šansa da će moći ponovo da
hoda, ali ništa nije bilo sigurno, a i ako bude mogla, biće potrebni meseci ili čak
godine da ponovo ustane, a čekale su je i još neke operacije. Saši je bilo
neprijatno da pita, ali joj je laknulo kad je čula da imaju dobro osiguranje, u
suprotnom bi im ovo bila, povrh svega, i finansijska katastrofa. Trajaće
godinama i koštaće ih čitavo bogatstvo da vrate devojčicu na noge, a nju čeka
težak period u životu, kao i Bet, koja će se brinuti o njoj. Lijam je osećao grizu
savesti dok je pričao o tome preko telefona. Ali neko je morao da se brine o
Šarlot, a on neće biti tu. Živeo je u Londonu i biće sa Sašom u Parizu. Brinuo se
da će propustiti Božić sa njom, ali to je bio najmanji problem. Dok ga je slušala,
Saša je odlučila da ostane u Njujorku. Ako postoji ikakva šansa da provede samo
dan sa njom na Božić, biće mu lakše da dođe tu, nego u Pariz, gde je prethodno
planirala da provede praznik. A snaći će se u galeriji u Parizu i bez nje, kao i
uvek, zahvaljujući Bernardu.
Pozvala je Havijera i ispričala mu šta se dogodilo, a njemu je, kao i njoj, bilo
strašno žao Lijama. Havijer je poznavao Šarlot, sreo ju je više puta pre nego što
je Bet otišla. Pomisao da je paralizovana slamala mu je srce i nadao se da se to
neće desiti. Rekao je majci da pozdravi Lijama i da će ići u crkvu da se pomoli
za njegovu devojčicu. Saša je upalila sveću za nju tog jutra i otišla na misu da se
moli za nju, što nije često radila. Havijer se ponudio da dođe u Njujork da
provede Božić sa njom, ali je bilo očigledno da želi da ostane u Londonu sa
novom devojkom, koja ga je pozvala na skijanje, tako da ga je Saša oslobodila
obaveze. Nije bilo sumnje da će se tamo bolje provesti. Rekao je da to zaista
ceni i obećao joj da će biti s njom naredne godine. Uz malo nade, do tad će i
Tatjana i Lijam biti sa njima. Ali toliko se toga dešavalo da bi se brinuli o
ovogodišnjem Božiću.
Vesti su nastavile da stižu od Lijama naredne dve nedelje. Ostalo je nekoliko
dana do Božića. Praznik je prestao da postoji za sve njih u bolnici dok su se
brinuli zbog Šarlot i čekali prognozu, koja je bila bolja, ali nikad dovoljno dobra
da se opuste. Bio je to nemilosrdan strah za sve njih. Lijam je bio toliko umoran
da je postao mrzovoljan i sve rede ju je zvao, jer je sedeo pored Šarlot
smenjujući se sa Bet i Beki na osam sati. Nakon toga, nekad bi odspavao u
hodniku, pre nego što bi stigao da je pozove. Saša je razumela pritisak pod kojim
je bio ili se barem trudila. I ona je bila iscrpljena slušanjem vesti na toliku
razdaljinu, da je mogla samo da zamisli kako im je svima dok sede i čekaju na
intenzivnoj nezi danonoćno, bodreći svoju devojčicu. Lijam joj je rekao da je
Šarlot u velikim bolovima, što ih je slamalo. Bio je to pravi košmar za sve. Srce
ju je bolelo svaki put kad bi se čula sa njim. Neprestano je obećavao da će doći u
Njujork da je vidi čim bude mogao. Nije mogla ni da zamisli kad će se to desiti i
nikad nije ni pitala. Želela je da mu olakša teret, a ne da doda još.
Dva dana pred Božić, doktori su dali Šarlot i njenoj porodici najlepši poklon
ikada. Rekli su im da dâ treba mnogo, mnogo vremena, ali da će devojčica
ponovo hodati. Možda uz pomoć štapa ili proteze, možda će i šepati, ali će
hodati ponovo. Njen kičmeni stub nije potpuno uništen, mada neće moći da se
oporavi bez posledica. Biće to dugačko lečenje, ali je bolja sudbina od one od
koje su se plašili. Šarlot će ostati u bolnici najmanje tri meseca, možda i duže, ali
su mislili da će se lepo oporaviti na kraju i da to neće poremetiti njeno
odrastanje. Moraće da bude hrabra da pregura operacije, ali su veoma
optimistični. Istog dana su je sklonili sa liste kritičnih pacijenata. Kad je Lijam
pozvao Sašu da joj ispriča, bio je sav uplakan. I ona je plakala sa njim. Bilo je
potresno, ali su svi osetili neopisivo olakšanje. Moglo je da bude gore i
nedeljama su strahovali da će i biti.
„Želim da dođem da te vidim“, rekao je iscrpljeno.
„Zašto ne bih ja došla tu? Ne želim da voziš u takvom stanju.“
„Dobro sam“, rekao je, što joj nije delovalo kao istinita tvrdnja. Bio je u
stanju potpune iscrpljenosti već dve nedelje. Nije joj se dopala pomisao da vozi.
Ali je insistirao na tome da želi da dođe narednog dana i provede Badnje veće sa
njom, a onda bi morao da se vrati. Još uvek je menjao smene sa Bet i Beki, što
joj je zvučalo neobično. Ali u vreme krize, nisu imali drugog izbora. Uvek je
neko od njih bio sa njom, a njeni roditelji su pomagali koliko su mogli, kao i
Betin verenik. Šarlot je imala čitavu vojsku ljudi koji su je voleli i bodrili, uz
Sašine i Havijerove molitve. Pomenula je i Tatjani šta se desilo, koja je bila
užasnuta i rekla joj da poruči Lijamu da joj je mnogo žao. Saša je prosledila
poruke, a on je bio ganut i zahvalio joj se. Tatjana je bila razmažena i teška, ali je
imala dobro srce.
Saša se brinula za Lijama čitavim putem dok se vozio iz Vermonta. Zvala ga
je na svakih sat vremena, a on je zvučao budno i trezveno. Malo je odspavao
prethodne noći. Jedva je čekala da ga vidi i bila je zahvalna što će doći i provesti
praznik sa njom, uprkos svemu što se desilo.
Okitila je jelku za njega. Stavila mu je ispod i nekoliko poklona, majicu sa
duhovitim natpisom, novi bejzbol kačket, knjigu o umetnosti koja je pripadala
njenom ocu i jedan Kartijeov sat. Čekala ga je uzbuđeno sve do šest sati te
večeri. Stigao je na vreme, s obzirom na to da su svi putevi bili raščišćeni.
Istog trenutka kad ga je videla, Saša je briznula u plač. Izgledao je tako
izmoreno i pun bola, a dok ga je grlila, jecao joj je u naručju. Tokom prethodne
dve nedelje osećao se kao davljenik. Nikad u životu mu nije bilo tako užasno.
Nije joj više izgledao kao dečak, pretvorio se u muškarca, ostario je za noć. Bio
je deset godina stariji. Bolelo ju je što vidi kako su mu oči bile pune straha i
tuge. Pokušao je da joj opiše kako mu je, a njoj se stomak grčio dok je slušala te
strahote. Ali je sada barem Šarlot bila bolje i bilo je nade za nju.
„Kako se Bet drži?“, Saša se brinula čak i za nju.
„Bila je odlična. Nije napuštala bolnicu. Džordža su čuvali njeni prijatelji, a
Tom se smenjivao u dežurstvima sa nama.“ Cela porodica se okupila, čak i Beki,
koju Lijam nije mnogo pominjao. Još uvek mu je bilo neprijatno zbog nje i
verovatno će uvek tako biti. Saša se nije brinula zbog nje, bila je to nesmotrena
veza na jednu noć, za koju je platio previsoku cenu. Saši je bilo drago što je bio
u mogućnosti da bude u bolnici sa Šarlot. Tako nešto dete nikad ne zaboravlja, a
neće ni on, kao ni Saša.
Spremila mu je divnu božićnu večeru i toplu kupku, a potom ga je ušuškala u
krevet. Ležao je i dugo je tiho posmatrao, držeći je za ruku. Bio je toliko
iscrpljen da je malo šta rekao. Nije skidao pogled sa nje i u ponoć su razmenili
poklone. Donela mu je njegove u krevet, potom je on ustao i otišao do sobe za
goste da joj donese njen. Bila je sasvim zatečena kad joj je zakačio dijamantsku
narukvicu oko ruke.
„Tako je predivna. Razmazio si me.“ Poljubila ga je i bila toliko zahvalna što
je tu sa njim. On se oduševio svim njenim poklonima, naročito satom i knjigom
njenog oca.
Legao je u krevet i zagledao se u plafon kad je ona legla pored njega. Nije ni
probao da vodi ljubav s njom, a nije ni ona. Nakon svega što je prošao, mislila je
da bi bilo neukusno. Izgledao je iskreno iscrpljeno. Tako nešto mu je poslednje
bilo na pameti, a i njoj. Samo su želeli da budu zajedno i leže tiho držeći se za
ruke.
Bilo je skoro jedan ujutru kad se okrenuo ka njoj i pogledao je. Bio je
premoren da bi išao na ponoćnu misu, a ona mu nije ni predložila tako nešto.
Bila je sigurna da će Bog razumeti.
„Izgledaš tako umorno, ljubavi. Zašto ne spavaš?“ Želela je da ga uljuljka
dok ne zaspi. Toliko mu je to bilo potrebno, a tek ga čeka naporan put. Vraća se
ujutru. Ovo je samo njegova noć oduška i vozio je skoro sedam sati.
„Ne želim da spavam. Želim samo da budem sa tobom večeras i upijem svaki
trenutak.“ Moraće dugo da mu traje.
„Tu sam. Moraš da se naspavaš. Bićeš previše umoran da bi vozio sutra.“
Želeo je da bude sa decom za Božić pre mraka, i ranije ako je moguće. Polazi u
sedam ujutru. Ostalo im je samo šest sati. „Kad se stvari malo smire, doći ću da
te posetim.“ I dalje je bilo prerano da bi se pojavila, ali Lijam izgleda nije imao
predstavu koliko će dugo biti tamo. Saša je strpljivo čekala.
„Moram da razgovaram sa tobom, Saš“, rekao je naslonivši se na lakat.
„O čemu?“ Na trenutak je pomislila da će je zaprositi, ali joj je momenat
delovao neobično. Emocije su bile na sve strane. Smešila mu se i podigla pogled
ka njemu s jastuka. Bilo joj je toliko drago što je tu. Ali čak i udaljen od
bolničke strave, izgledao je tužno. Pretrpeo je toliki strah i video je previše bola
da bi se lako otarasio tog osećaja. Svima će im biti potrebno mnogo vremena da
se oporave, ne samo Šarlot. Cela porodica je istraumirana njenom nesrećom.
 „Ne znam ni kako da počnem“, rekao je i zažmurio. Kad je ponovo otvorio
oči, Saša je gledala pravo u njih. Zvučalo je važno i dobro je obratila pažnju na
njegove reči. „Šarlot će trebati mnogo nege, brige, rehabilitacije, raznih terapija.
Biće u bolnici mesecima, a onda možemo da radimo terapiju i kod kuće, jer je
tako mlada, a možda ćemo morati da je ostavimo u rehabilitacionom centru. Ima
jedan u Burlingtonu.“ Tada je razumela oko čega se brine. Nije bilo ni sumnje.
Uradila bi bilo šta da mu pomogne i želela je da mu kaže ranije, ali nije želela da
se nameće.
„Odgovor je - da“, rekla je jednostavno kad se nagnula i poljubila ga, a Lijam
je delovao iznenađeno.
„Šta da?“, zbunila ga je. Bilo mu je dovoljno teško i ovako da joj kaže.
„Da, ako ti treba predujam. Ovakva nesreća može da košta čitavo bogatstvo.
Učiniću bilo šta da ti pomognem. Galerija će se pridružiti.“ Oči su mu bile pune
suza.
„Volim te! Ne moraš to da radiš.“
„Želim.“ Bilo je tako jednostavno.
„Ne treba mi novac. Naše osiguranje je odlično. Hvala Bogu da je Bet uvek
bila opsednuta osiguranjem. Bog sam zna da ja nisam. Uvek sam smatrao glupim
da plaćamo tolike premije. Hvala Bogu da jesmo! Sad nam je potrebno. Mislim
da će Betini roditelji da se postaraju za ostalo. Sačuvali su dosta novca tokom
godina. A Betin verenik takođe želi da pomogne. Mada mislim da ne bi trebalo.
Oseća se odgovornim za ono što se desilo. To ćemo kasnije srediti. Nismo još
uvek ni videli račun. Ali hvala ti na ponudi.“
„Dobro, šta je onda pitanje?“, pitala je Saša smešeći se, a on je duboko
uzdahnuo.
„Nema pitanja, Saša. Želeo sam nešto da ti kažem, ne da te pitam. Zato sam i
došao. Da ti kažem.“ Suze su same navirale.
„Da mi kažeš šta?“
Zažmurio je na trenutak, a onda je otvorio oči i u dahu izgovorio reči. Osećao
se kao ubica dok je to radio. Nije imao drugog izbora. „Vraćam se Bet.“ Saša ga
je dugo posmatrala kao da nije razumela.
„Vraćam se Bet“, ponovio je, a ona je izgledala kao da ju je neko upucao i
odjednom se uspravila u krevetu.
„Misliš sutra u Vermont, zar ne?“ nije mogla da diše i hvatala se za slamku.
Odmahnuo je glavom.
„Mislim njoj, našem braku. Ne može ovo da radi sama. Biće nam potrebni
meseci ili godine da vratimo Šarlot na noge, u doslovnom smislu, a možda
nikada neće u potpunosti stići dotle. Jednostavno to još uvek ne znamo.“ Sad se i
on uspravio. „Ranije nikad nisam bio tu za Bet. Moram sada ovo da uradim. Želi
me nazad i sam Bog zna zašto. Mislim da je poludela. Bio sam joj očajan suprug
dvadeset godina. Bio sam previše zauzet izigravanjem ćaknutog umetnika i
slikanjem da bih joj bio od bilo kakve pomoći. Ali sada moram ovo da uradim.
Ne mogu da je ostavim samu, Saš. Jednostavno ne mogu. Raskinula je veridbu
čim se ovo desilo. Rekla je da mu nikad neće oprostiti. Zamolila me je da joj se
vratim.“ Sedeo je tu i posmatrao Sašu dok su mu se suze slivale niz lice. Voleo ju
je. Ali je voleo i svoju ženu. A sad joj je bio potreban više nego ikad. Zrno
pristojnosti koje ga je činilo takvim kakav je, zbog čega ga je Saša volela, bilo je
razlog što je sada ostavlja.
„To nije razlog da se vratiš u brak. Ostani tamo šest meseci ako treba.
Godinu, ako je toliko neophodno. Ali ne vraćaš se u brak da bi lečio bolesno
dete. Šta će biti kad se oporavi? Ostaje ti brak i Bet ceo život.“
„Nisam ja ostavio nju, Saša“, podsetio ju je. „Ona je ostavila mene i to sam
zaslužio. Nikad je ne bih napustio, ni deca“
„O, Bože, ne mogu da verujem!“ Samo što su se pomirili i bio je u njenom
krevetu. Ali je nije dotakao cele noći. Samo je morao da dođe i bude sa njom
poslednji put i kaže joj u lice zašto je ostavlja, ovog puta zauvek. „Mislim da
trenutno ne razmišljaš trezveno. Ni ti, ni ona.“ Borila se za život. Ali dok ga je
gledala, znala je da je već izgubila. Nije bilo pobede ovog puta. Bilo je gotovo.
Zaista je nemoguće, ali zbog potpuno drugačijih razloga. I nije imala oružje
kojim bi se branila. Bet je imala dvadeset godina braka na svojoj strani i troje
dece, a jedno od njih u kritičnom zdravstvenom stanju. Saša nije imala šanse
protiv nje. „Zar ne možeš da sačekaš sa odlukom dok se ne budeš osećao
trezvenije i malo se ne naspavaš?“
„Nema odluke koja bi se čekala, Saša. Ne mogu da ostavim Bet da sama
izlazi sa ovim na kraj i ne mogu da napustim svoju decu.“ Odrastao je i postao
odgovoran i više je ne želi. A ona nije čak ni imala argument protiv njega. Jer je
znala da je to što radi ispravno za sve njih. Osim za nju. Osetila se kao da ju je
udarila kugla za rušenje. Lijam ju je tada zagrlio i ona je glasno zajecala, a onda
i on. „Žao mi je, Saša! Volim te! Želeo sam da uradim ovo sa tobom. Želeo sam
da uspemo... ali moram da se vratim. Kunem se da bih se oženio tobom da se
ovo nije desilo. Želeo sam to. Ali sada ne mogu.“ Bila je to tragedija za oboje.
Ali je voleo i Bet, i Saša je to znala. Videla je to u njegovim očima. Bilo je
potpuno apsurdno, ali istinito, voleo ih je obe. I dugovao je mnogo više Bet. Saša
je morala da izgubi. To je bila žrtva koju je osećao da mora da napravi zbog svog
deteta.
Ležali su jedno drugom u naručju i žalili nad svojom vezom, želeći da je sve
bilo drugačije. Htela je da bude ljuta, čak i besna, želela je da ga mrzi, ali nije
mogla. Nije bila ljuta, bila je skrhana. Bilo je podjednako loše, ili čak gore, nego
kad je izgubila Artura. Ali Lijam joj se jednom vratio, sada će stvarno morati da
bude mrtav za nju. Ovog puta se zaista nikada neće vratiti.
„Povući ću se iz galerije, ako želiš. Ne želim ovo da ti otežavam.“
„Ne moraš to da radiš. Nije pravedno prema tebi. Možeš da radiš sa Karen i
Bernardom.“ Znala je da neće moći da ga viđa, čak ni da razgovara sa njim. To
bi je ubilo. Nikad nije osetila ovakav bol u životu, barem ne otkako je Artur
preminuo.
I dalje su ležali jedno drugom u naručju kad je otkucalo šest sati. A u pola
sedam je ustao. Oboje su izgledali kao prebijeni. Najgore joj je bilo što je bila
svesna da on čini ispravnu stvar. Ćaknuti umetnik nije uticao na njegovu odluku.
Bila je to odluka dobrog i plemenitog čoveka koji je znao šta duguje porodici i
ženi i bio je spreman da ispuni svoje dužnosti. U dobru, i u zlu. Zbog toga ga je
samo još više volela.
„Šta ćeš da radiš ako ne upali?“ pitala je Saša dok se on oblačio. „Šta ako,
čak i kad Šarlot bude bolje, vi ne možete da se podnesete? Šta će onda da se
desi?“
„Ne znam“, rekao je iskreno, pogledavši je. Izgledali su oronulo.
„Nešto mora da nije bilo u redu, čim si spavao sa Beki. Muškarci to ne rade
osim ako nisu nesrećni sa svojim ženama.“
„Možda je tako. Mislim da smo upali u dosadu. Bet više nije mogla da
podnese da bude siromašna. Ja sam se ponekad osećao preopterećeno zbog dece.
Imao sam veću odgovornost nego što sam mogao da podnesem. Dođavola,
oženio sam se sa devetnaest godina!“
„I sad se tome vraćaš“, rekla je Saša namračeno. „Razmisli prvo o tome.
Možeš da se brineš o Šarlot koliko god da treba, ali da se ne vratiš Bet.“
„Saša, gotovo je“, rekao je. To joj je zvučalo poput pogrebnih zvona.
„Moram. Potreban sam joj. Zamolila me je. Ne može ovo sama. Nije toliko
jaka.“ Saša je klimnula glavom. Nije više imala argumenata. Pokušala je sve i
izgubila. A nije imala srca da proba da ga uveri u nešto što je znala da je
pogrešno. Znao je da mora da se vrati Bet, samo zato što je želeo, ne zato što mu
je tražila. Sam bi to odlučio. Saša je sada to shvatila. Bez obzira na nezrelo
ponašanje, on je bio dobar i pristojan čovek.
Ponudila mu je doručak, ali je on samo odmahnuo glavom. Nije mogao da
jede. Nisu spavali. Osećao se kao da odustaje od svog života jer ostavlja nju.
Očajnički je želeo da provede život sa njom i to im je bilo oduzeto, igrom
sudbine, ali niko od njih nije bio kriv. Ruka Božija. Sudbina. Morali su da
odustanu i unište sve svoje snove. Ali je sada red na Bet, i Šarlot, i dečake.
Pripadao je njima. Zavetovao se Bet pre dvadeset godina i sad mora da ispuni
svoja obećanja. Osećao se kao da nema izbora. Saša je bila njegov san. A Bet
njegov život.
Spakovao je u ranac poklone koje je dobio od nje. Ona je spustila pogled ka
narukvici, a onda ga ponovo podigla ka njemu: „Nikad je neću skinuti. Voleću te
zauvek, Lijame!“
„Nemoj“, rekao je dok su mu se suze slivale niz lice i padale na njeno, ljubeći
je poslednji put. „Zaboravi me. Zaboravi nas. Skloni nas u neki kutak svog srca,
ja ću učiniti isto. Uvek ćeš biti tu sa mnom“, pokazao je na svoje srce, a Saša je
klimnula glavom.
Zagrlila ga je tako snažno, kao da će umreti kad ode i verovala je da stvarno
hoće. Ovo je zbogom koje nikad nije imala priliku da izgovori Arturu. Te noći sa
Lijamom sve je bilo rečeno. On je napušta voleći je više nego ikad.
Jecala je dok je prilazila liftu sa njim, a on pritisnuo dugme. Stajala je u
spavaćici, bosa, a duga tamna kosa padala joj je kao kod deteta. Lift je stigao, on
ju je pogledao i ušao unutra. Pogledi su im se sreli, a potom su se vrata zatvorila
i nestao je iza njih. Shvatila je, kad se vratila nazad u stan, da je već božićno
jutro.
 21.

Božić joj je prošao u agoniji, predstavljajući pravu noćnu moru. Havijer i

Tatjana su pozvali da joj požele srećan praznik i da provere kako je, a ona ih je
uveravala da je dobro. Havijeru je zvučala čudno, pa ju je ponovo pozvao iste
večeri. Pitao je gde je Lijam i ona mu je odgovorila da je bio tu, ali se vratio u
Vermont. Previše ju je bolelo da podeli vest sa bilo kim. Bilo je iscrpljujuće,
sedela je u fotelji ceo dan i jedva da se pomerala. Jednostavno je tu sedela
zagledana u prazno. Bila je u šoku.
Dan nakon Božića, Saša je bila u galeriji u deset sati, kao i uvek, kad ju je
Marsi zatekla kako sedi za svojim stolom. Kosa joj je bila puštena, nije nosila
šminku, a lice joj je dobilo sivu boju. Sređivala je neke papire na stolu, sedeći
pomalo ukočeno. Delovala je kao da je u šoku, a kad joj se Marsi zagledala u
oči, bila je sigurna da je Šarlot umrla. Zapravo, Saša jeste.
„O, Bože, da li se nešto dogodilo...“ Marsi je stavila ruku preko usta. Videla
je da se nešto užasno desilo. Saša je izgledala kao duh kad je odmahnula glavom
i skrenula pogled. Neutešno je jecala poslednja tri sata. Znala je da nikad više
neće čuti ni njegov glas. Pre nego što je otišao, obećali su da neće zvati jedno
drugo. Bilo bi okrutno da to rade sebi. Nikad nije učinila ništa tako teško u
životu, kao što je poštovanje onoga što je uradio. Uradila je to iz ljubavi. Uvek je
znala da ga je volela, ali nikad do sad nije znala koliko. „Saša, jesi li dobro?“,
dok ju je posmatrala, Marsi je bila preplašena.
Sašin glas je bio drven kad je progovorila, ne pogledavši Marsi u oči: „Dobro
sam.“ Dodala joj je neke papire koje je upravo potpisala. Počela je ostatak svog
života. Pružao se pred njom sad kao veliko prostranstvo uzaludnosti ispunjeno
samo prazninom i gubitkom. Osećala se kao da je svaki deo nje, svako vlakno,
svaki milimetar njenog bića umro.
Marsi je napustila prostoriju bez ijedne reći i pomenula Karen, koja je svratila
do Sašine kancelarije da proveri kako je. Samo je provirila, a potom se brzo
vratila kod Marsi.
„Mora da se nešto užasno desilo. Jesi li je pitala?“
„Ne želi da priča o tome.“
Obe su se složile da je izgledala mnogo, mnogo gore nego kad je Artur
preminuo. Ali to je bilo pre više od dve godine i bio je najveći gubitak koji je
pretrpela. Sada su se dva velika gubitka pretvorila u jedan. Vratilo joj je sve što
je proživela sa Arturovom smrću i samo se nadovezao gubitak Lijama. Ovog
puta zauvek. Neće biti odlaganja i znala je. Nikad se neće vratiti. Što se nje tiče,
kao da je i umro.
Nijedna od žena nije rešila misteriju, a Saša im ništa nije rekla ceo dan. Nije
jela. Nije pila. Nije se pomerala, osim što je listala papire po stolu. Razmišljala
je da se ubije, ali nije mogla to da uradi Havijeru i Tatjani. Bila je osuđena da
živi, što je u njenom slučaju sada delovalo mnogo gore nego da je osuđena na
smrt. Osuđena je na večnost bez njega.
Dok se vozio u Vermont, on se osećao isto. Ali je nije nazvao. Nikad više
neće moći to da uradi. Morao je da veruje ruci sudbine, kojoj se prepustio. Sad je
samo mogao da bude svestan da postoji žena koju nikad više neće videti i koju je
nekada celim bićem voleo.
Saša je tog popodneva rekla Marsi da narednog jutra odlazi u Pariz i zamolila
je da joj rezerviše kartu. Marsi je pošla da to uradi i onda ponovo zastala da
porazgovara sa njom.
„Jesi li sigurno dobro?“ Saša je klimnula glavom, a Marsi se pitala da li se
nešto desilo sa Lijamom. Možda su se ponovo posvađali i raskinuti. „Gde je
Lijam?“, bilo je sve što je pitala. Saša je rekla da je u Vermontu i da je dobro.
Znala je da će proći meseci, možda i godine pre nego što bude mogla bilo kome
da ispriča šta se desilo. Praznina koju je ostavio u njoj bila je preplavljena
bolom. Marsi ju je tad pustila na miru i otišla da rezerviše kartu. A potom je
uradila nešto što nikad nije ranije, čak ni kad je Artur umro. Pozvala je Havijera
i rekla mu da je zabrinuta za nju. On joj je odgovorio da mu je zvučala čudno
kad ju je pozvao na Božić. „Užasno izgleda“, priznala je Marsi, nije volela što
mu zadaje brige, ali nije ni znala koga drugog da pozove. Tatjana je negde
otputovala, a Marsi nije imala predstavu gde.
„Možda ću otputovati u Pariz za vikend da je posetim“, rekao je dok je
razmišljao o tome. Nije bio lud za tim, jer je bila Nova godina, ali se brinuo zbog
nje. Nešto se desilo, i šta god da je, ona o tome ne razgovara ni sa kim.
Havijer ju je pozvao na kućni broj te večeri, ali se nije javila. Ležala je u
mraku na svom krevetu i razmišljala o Lijamu: pitala se šta radi, kako je Šarlot i
šta je rekao Bet. Nije čak ni znala da li je Bet znala za nju. Preko noći je postala
zaboravljena žena. Osetila se nevidljivo, zapostavljeno, nevoljeno i potpuno
izolovano od sveta. Jedva se pozdravila sa Marsi i Karen kad je otišla. Samo im
je poželela laku noć, kao i uvek, a potom odlutala na ulicu. Kući je otišla peške i
na pola puta, pre nego što je i stigla da primeti, počela je kiša. Više nije bilo
važno. Ništa nije bilo važno.
 Otišla je u Pariz avionom narednog dana, nije razgovarala ni sa kim u avionu,
nije jela, nije gledala film i konačno je spavala. Bio je to relativno kratak let, a
kad je stigla kući, shvatila je da nije jela danima. Nije marila ni za to.
Kad je Havijer stigao u Pariz u subotu, iznenadio se kad je video. Omršala je,
oči su joj bile iscrpljene, a koža skoro siva. Uspeo je da je nagovori da malo
jede. Kad je pitao majku za Lijama, bila je prijatna i neodređena. Rekla je samo
da je sa Bet i sa decom u Vermontu.
Nedelju dana kasnije, pitajući se kako stvari stoje sa njim, Havijer ga je
nazvao na mobilni. Nije pominjao u kakvom se stanju nalazi majka, da ga ne bi
zabrinuo. Lijam je imao dovoljno briga sa Šarlot. Havijer ga je usputno pitao kad
dolazi u London.
„Ne dolazim“, rekao je tiho Lijam. Bilo je mračnog tona u njegovom glasu
koji je zabrinuo Havijera. Nije se razlikovao od ravnog tona koji je slušao u
poslednje vreme kad god bi nazvao Sašu.
„Kako to misliš?“ Havijer je zvučao zbunjeno. „Hoćeš li biti dugo u
Vermontu?“
„Mislim da ću ostati zauvek“, odgovorio je Lijam zagonetno. „Moraću u
nekom trenutku da dođem u London da zatvorim studio.“ Ispričao je da će Šarlot
biti u bolnici mesecima i verovatno na rehabilitaciji nakon toga.
„Veoma je lepo od tebe što si tamo s njom“, prokomentarisao je Havijer i
nastupila je duga tišina s Lijamove strane veze. Znao je da mora da mu kaže tad.
Nije imao predstavu šta mu je Saša ispričala, ali izgleda da Havijer ne zna šta se
desilo, što ga je iznenadilo. Znao je koliko je blizak sa majkom i bio je siguran
da bi mu rekla. Nije mogao da zamisli zašto nije. Nije mu ni palo na pamet da je
i dalje u šoku i previše skrhana da bi mu rekla bilo šta.
„Pomirio sam se sa Bet“, rekao je, a Havijer je zanemeo. „Morao sam.
Potreban sam joj ovde. Kao i deci. Pozvaću te kad budem došao da zatvorim
studio.“ Havijer mu je poželeo sreću i ostao na trenutak zagledan u prazan
prostor, razmišljajući o onome što je upravo čuo od Lijama. Osećao se kao da ga
je neko polio hladnom vodom. Nije mogao ni da zamisli kako mu se majka
osećala kad je čula iste te reči. Sad mu je sve bilo jasnije.
 22.

Saša se kretala kroz život poput robota veći deo januara. Odlazila je u
galeriju, kući se vraćala uveče, slabo je razgovarala i samo je radila svoj posao.
Predala je sva Lijamova dokumenta Bernardu, bez komentara. Ali pošto trenutno
nije radio, dok se brinuo o Šarlot, svakako nije bilo nikakvog posla za njega. Sve
što se tiče Lijama Elisona bilo je pauzirano. Kao i Sašin život.
Havijer se vratio da je obiđe kad je saznao šta se desilo, ali je odbila da
razgovara o tome. Šetali su parkom sa psom. Pokušao je da je izvede na večeru,
ali nije želela da ide. Izgleda da ovih dana ne radi apsolutno ništa. Judžin mu je
ispričala da sve pozivnice sistematski odbija, a isto je tako radila i u februaru u
Njujorku. Isključila je sve u životu osim posla.
Havijer je dugo razgovarao o tome sa Tatjanom i ona je otišla da prespava u
njenom stanu. Ali izgleda da ništa nije moglo da probudi Sašu iz apatije, dok je
februar prešao u mart, a onda mart u april, kad se vratila u Pariz. Ponovo je otišla
u Njujork da pripremi izložbu, a Marsi je laknulo kad je videla da izgleda bolje.
Bila je mršava i bleda i izgledala je umorno, ali je barem nestao onaj izgled kao
da nije sa ovog sveta, koji je imala prethodnih meseci. Izgledala je neveselo, ali
je barem ličila na čoveka. Nije bila tajna ni za koga ko ju je poznavao i kome je
stalo do nje da je imala veoma loš period, Tiho su rekli jedni drugima zašto je to
tako, ali nisu raspravljali sa njom. Očigledno je to bila tema o kojoj nije bila
spremna da razgovara, ni sa kim od njih. Saša se potpuno zatvorila u samu sebe.
Telo joj je bilo prisutno, ali duh nije.
Lijam je morao da dođe u London u martu da zatvori studio i pošalje sve u
Vermont. Ostavio je Havijeru poruku, ali kad ga je pozvao, saznao je da je Lijam
već napustio grad. Bio je tu samo dva dana. Havijer je dobro pretpostavio da
Lijam verovatno ne želi da ga vidi. Čitav događaj, Šarlotina nesreća i Lijamova
odluka, ostavio je velike posledice na njih. Dali su sve od sebe da sahrane svoja
osećanja i da se samostalno oporave. Havijer nije čak ni pomenuo majci da je
Lijam dolazio. Izgledalo je najbolje da se njegovo ime više ne pominje, tako da
to niko nije ni radio.
Ono što je Marsi primetila u aprilu nije se moglo nazvati poboljšanjem, pre bi
se moglo reći da se sve zaustavilo. Izgleda da je dotakla dno i da se drži tu, što
je, zapravo, bilo veliko poboljšanje u poređenju sa onim što joj se ranije
dešavalo. Sašin pad u očaj bilo je užasno posmatrati, ali je ona insistirala na
tome da se bolje oseća i čak je otputovala do kuće u Hemptonsu, kad se u maju
vratila u Njujork.
Kao i sve ostalo, sada je i ova kuća bila puna uspomena na Lijama, ali svoja
razmišljanja o njemu nije delila ni sa kim. Niko u galeriji se nije ni čuo ni video
sa njim mesecima. Samo su znali od Saše i preko povremenih poruka koje je
slao, da je u Vermontu sa porodicom i javio je da je Šarlot bolje. Bila je sad već
u rehabilitacionom centru i mogla je da ustane. Saša je bila u sličnom stanju.
Njen duh se malo uspravio, ali još uvek nije prohodao. I deca i zaposleni su
jedva čekali da ponovo vide neki znak života. Marsi je umalo poskočila od
radosti kad ju je videla kako se smeši u maju. Nije mogla da se seti kako se
smeje još od početka decembra, kada su se ona i Lijam pomiri li nakratko, pre
nego što ju je ostavio.
Havijer je otišao u Njujork da proslavi sa njom njen pedeseti rođendan. Samo
je želela da provede mirno veče sa njim i sa Tatjanom. Insistirali su da je barem
odvedu u restoran, a ona je odabrala mali italijanski u Vilidžu, za koji je znala da
će biti bez gužve. I uprkos dugim mesecima oplakivanja Lijama, uživala je sa
svojom decom.
„Ne mogu da verujem da imam pedeset godina“, rekla je žalosno. „Kad sam
ovoliko ostarila?“
„Nisi ostarila, mama“, rekao je nežno Havijer. Poklonili su joj đijamantski
broš sa dva isprepletena srca, od svakog po jedno i bila je oduševljena. Nosila je
dijamantsku narukvicu koju joj je Lijam poklonio za Božić. Nikad je nije
skinula.
Marsi i Karen su joj ponudile da joj pripreme malu zabavu, ali je odbila. Išla
je jedino na zabave povodom otvaranja izložbi u galeriji. Poslednjih pet meseci,
otkako ju je Lijam napustio, jednostavno je smanjila aktivnosti. Bila je poput
male, umorne životinje u hibernaciji tokom teške zime. Svako ko ju je voleo
čekao je na neki znak proleća. Morala je da preboli Lijama po bilo koju cenu. I
delovalo je kao da joj za to treba čitava večnost. Kao da su im se duše toliko
ispreplitale, da je bez druge polovine mogla samo da se ušuška i umre. Poput
sijamskih blizanaca. Za samo godinu dana postali su jedno biće i život bez njega
bio je nemilosrdno prazan.
Na vikend posvećen Danu sećanja, još uvek je bila u Njujorku i odlučila je da
ode do Sauthemptona. Tatjana je bila na putu, a Havijer u Londonu. Saša je u
Pariz putovala naredne nedelje, ali se radovala vikendu na plaži pre nego što
ode. Još uvek je bilo prohladno, ali se proleće naziralo. Kad je otišla iz galerije u
petak uveče, Marsi se činilo da izgleda bolje. Saša je sada bila pod neprestanom
prismotrom i svi njeni voljeni posmatrači su se međusobno konsultovali kako im
izgleda. Njeno neprekidno insistiranje da je dobro nije nikoga ubedilo u to, osim
nje same.
Otišla je u Sauthempton u petak uveče, a gužva u saobraćaju zbog praznika
odužila joj je putovanje. S vremena na vreme kolona se potpuno zaustavljala i
tad bi pomislila na Lijama. Taj luksuz je retko sebi dozvoljavala u poslednje
vreme. Nije to više mogla sebi da priušti. Mada drugi nisu videli, zaista se
trudila da joj bude bolje. Retko kad je sebi udovoljila da se opusti i razmišlja o
njemu. I dalje joj je bio na umu kad je ušla u kuću četiri sata kasnije. Tad je već
prošlo jedanaest i otišla je na spavanje u ponoć. Zaspala je razmišljajući o
njemu, a ujutru se osećala bolje. Kao da ju je upliv u sećanja na nekoliko sati na
izvestan način oslobodio pritiska.
Plivanje u plitkoj vodi tuge bilo joj je poznato. Naučila je kad je izgubila
Artura da je gubitak osobe proces, ne možeš odjednom da pustiš, puštaš
milimetar po milimetar. Trebalo joj je godinu dana da se posle Arturove smrti
ponovo oseti kao čovek. A sad joj je posle Lijama trebalo pet meseci. Znala je da
će ovih dana uspeti i probuditi se jednog jutra bez teškog tereta na grudima.
Malo po malo, teret se smanjivao. Ponekad se pitala kako je njemu i da li ju je
već zaboravio. Imao je druge obaveze koje bi ga sad okupirale i bila je srećna
kad je čula od Marsi da je javio da je Šarlot mnogo bolje. Nije mogla da se ne
pita da li je srećan sa Bet. Nije bilo načina da to sazna, a možda i nije bilo važno.
Sad je bio njen, u dobru i zlu, šta god da se desi. Znala je da je nikad neće
ostaviti. Bio je takav čovek, kad bi se obavezao, ostao bi do kraja. Veza sa Bet
razlikovala se od njihove veze, jer, koliko god da su se voleli, nikad se nisu
obavezali. Kao što je i predvidela na početku, njihova veza je bila nemoguća,
samo ne iz onih razloga koje je očekivala. Nikad joj nije palo na pamet da bi
mogao da se vrati Bet. Bez Šarlotine skoro pogubne nesreće, znala je da joj se
nikad ne bi vratio. Sudbina je umešala svoje prste.
Potisnula ga je ponovo iz glave te večeri uz zalazak sunca dok je šetala
plažom. Pustila je da joj um otplovi ka drugim stvarima, kao što su Artur i njena
deca. Tatjana je imala ozbiljnu vezu od februara, a Saši se konačno dopadao njen
momak. I Havijer je pričao da bi prešao da živi sa devojkom sa kojom se
zabavljao od Božića, što bi bila velika promena za njega. Bilo je i vreme, ima
dvadeset sedam godina.
Osećala se smireno i prijatno po prvi put posle dugo vremena dok je sedela i
posmatrala zalazak. Vazduh je i dalje bio svež, ali je sunce grejalo ceo dan.
Potom je legla na pesak i razmišljala o deci, o vremenu koje su podelili, šta je
sve postigla, koliko su podelili divnih trenutaka. Ponovo im je iznajmila brod za
to leto, ali je na plaži imala svoje privatne trenutke i njih je cenila. Bilo je to
njeno vreme da razmisli i bude zahvalna na svom životu, koji je ponovo
počinjao. Znala je da, uprkos gubicima koje je iskusila, ima mnogo blagoslova i
bila je zahvalna na tome.
Posmatrala je kako sunce brzo zalazi i pitala se da li će videti kako se zeleni
trag pojavljuje na horizontu. Volela je da ga traži i dok je ležala tu, uživala je u
trenutku. Nije joj trebalo ništa više od onoga što sada ima. Osećala se kao da
lebdi u vazduhu, u bestežinskom stanju, bez tereta, Osećala se prijatnije u
sopstvenoj koži po prvi put od decembra. U najmanju ruku, bio je to početak
zalečenja i dugo ga je čekala.
Ugledala je zeleni trag i obradovala mu se. Bio je poput znamenja da bolje
stvari dolaze. Još uvek su joj pred očima titrale tačke od posmatranja sunca i to
što je videla bilo je poput vizije. Nije mogla jasno da ga vidi, ali je videla njegov
oblik. Znala je da zamišlja, možda i halucinira, a onda je začula i njegov glas.
Bio je to Lijam. Stajao je ispred nje, okrenut leđima suncu, kao u filmu. Ona je
samo ležala tu i gledala ga, ne rekavši ništa.
„Zdravo, Saša.“ Nije imala predstavu zašto je došao. Poslednji put kad ga je
videla oboje su plakali. Ovog puta ga je samo pogledala i nasmešila se. Prošlo je
pet meseci otkako ga je poslednji put videla.
„Gledala sam zalazak sunca.“
„Video sam te s trema.“
„Kako je Šarlot?“ Nije želela da zna kako je Bet.
„Mnogo bolje. Počela je da hoda.“
Nije ga pozvala da sedne. Samo je klimnula glavom. „Zašto si došao?“
„Vraćam se brzo. Samo sam želeo da se oprostim sa tobom.“
„To si već uradio.“ Bio je to neobičan, neodređen razgovor između dvoje
ljudi koji su se voleli i izgubili. Već su se oprostili, pre pet meseci. Koja je svrha
toga da dođe i ponovo to uradi? „Kad se vraćaš?“ Bilo je to pitanje bez značenja.
Kad se vraća više nije bilo važno. Već je to uradio pre pet meseci.
„Sutra“, odgovorio je, a onda je konačno seo pored nje. Bilo mu je neprijatno
da samo stoji i gleda je dok leži. Delovala je sitnije nego što se sećao i bila je
bleda, a kosa joj se činila tamnijom u oštrom kontrastu sa licem boje slonovače.
Bila je lepša nego što se sećao, a često je razmišljao o njoj. Još uvek ga je
proganjala, kao da je nekog ubio i morao je da živi zauvek progonjen vizijom
njenog lica kad ju je poslednji put video. „Samo sam želeo da te vidim još
jednom pre nego što se vratim.“
„Mislila sam da nećemo to raditi.“ Pogledi su im se sreli. Zaboravio je koliko
joj je pogled oštar, a u isto vreme i nežan i intenzivan. Održala je svoj deo
dogovora. Nikad ga nije pozvala. Za razliku od ovoga što on sad radi, nikad se
nije pojavila u Vermontu. Delovalo joj je nepravedno što se vratio da je
maltretira poslednji put i bilo joj je žao što je došao. Čekao ju je još uvek
dugačak put isceljenja. A bilo je dovoljno teško i bez njega.
„Nisam te pozvao jer sam se plašio da nećeš želeti da me vidiš.“
„Bio si u pravu. Ne bih želela. Jedno zbogom mi je dovoljno.“ A imali su i
više od jednog tokom godine koju su proveli zajedno. „Zašto si došao?“ Znala je
da postoji još neki razlog koji joj još uvek nije rekao. Tad ga je već bolje
poznavala nego što je znao sam sebe. Ali je videla koliko se i on promenio u
poslednjih pet meseci. Nije više bilo dečačkog izraza na njegovom lepom licu,
samo odrastao muškarac. Imao je sopstveno putovanje bola nakon što ju je
napustio. Imao je troje dece i ženu koji su ga svakodnevno pratili. Ona nije imala
nikoga i putovanje joj je bilo teže.
„Da li me mrziš?“, pitao ju je. Trebalo bi da ga mrzi. Ali je ona iznad toga i
nikad nije bila ni blizu. Odmahnula je glavom. Nije on kriv.
„Ne. Volim te. I verovatno će uvek tako biti.“ Pogledom joj je okrznuo ruku i
video da i dalje nosi obe narukvice.
„I ja ću tebe uvek voleti.“ Sunce je već zašlo i postalo je hladno. „Želiš li da
odem sada?“
Bila je iskrena prema njemu. „Ne još.“ Ovo bi mogao da bude njen poslednji
pogled na njega. Želela je da upije sliku pre nego što ode.
„Moram da odem u Njujork večeras“, rekao je u nedostatku nečeg boljeg.
Ništa što je želeo da joj kaže nije imalo smisla sada. Postala je neko drugi. Veća,
bolja i snažnija. Kovana u vatri. Na neki način to ju je pročistilo.
„Zašto Njujork?“
„Zato što se vraćam.“ Bio je zagonetan i zbunio ju je. „Gde se vraćaš? U
Vermont?“ Nasmešio se i odmahnuo glavom. Nije ga dobro razumela. „Ne. U
London.“ „Zašto tamo?“
A onda je znao da je morao da joj kaže. Zato je i došao. Shvatio je da joj je
već uzrokovao mnogo bola. Čak iako ga još uvek voli, vrata za njega su
zatvorena. Mogao je to da vidi na njenom licu.
„Ostavio sam Bet. Nije nam išlo. Oboje smo to videh posle mesec dana, ali
smo ipak dali sve od sebe, zbog dece. Ne ide to tako. Ostali smo dobri prijatelji.“
Tiho se nasmejao. „Bila je srećna što me se rešila.“ Saša ga je pažljivo
posmatrala, pokušavajući da upije to što je upravo rekao. Odjednom se zapitala
da li je umislila da ga vidi i to što čuje. Možda i nije tu. Poput vizije koja se
pojavila u snu. Halucinacija koja je izgledala stvarno.
 „Šta si to rekao?“
„Rekao sam da smo Bet i ja raskinuli. Razvod je završen. Sutra se vraćam u
London. Želeo sam da te vidim pre nego što odem. Ako ništa, dugujem ti
izvinjenje.“ Znao je da ono što joj je učinio u decembru nije moglo da se popravi
izvinjenjem. Ali je to uradio zbog žene i dece. Bio je to loš izgovor, ali je tada
izgledalo kao ispravna stvar. Saša je takođe to znala.
„Ne duguješ mi izvinjenje“, rekla je nežno. „Uradio si šta si morao da
uradiš.“
„I umalo te nisam ubio.“
„Još uvek sam ovde.“ Polako se uspravila. „Jača sam nego što misliš.“
„Ne. Jača si nego što ti misliš. Mislio sam na tebe svakog dana. Neprestano.“
Protegao je ruku i ona je videla sat.
„I ja sam“, priznala je. „Šta ćemo sad da radimo?“ Pogledi su im se sreli, ali
nisu posegli jedno za drugim. Nisu se ni dotakli i možda nikad i neće.
„Nemoguće ili moguće? Na tebi je da odlučiš“, pitao ju je tiho, dok ih je vetar
oboje hladio, a potom joj se približio. Bili su veoma blizu, ali se još uvek nisu
dotakli. „Šta misliš?“
„Nisam mislila da ćeš se ikad vratiti, Lijame“, rekla je tužno. Bilo joj je teško
da poveruje da se to desilo ili da zna zašto je to uradio. Toliko ju je puta ostavio i
svaki put je zamalo ubio.
„Nisam ni ja. Nisam mislio da ću moći.“
Želeo je da je poljubi, ali je odluka sada njena. Prošli put je bila njegova.
Ispoštovaće šta god da mu kaže.
„Šta kažeš?“ nije želeo da je pristiska, ali je morao da zna.
„Ne znam.“ Sedela je zagledana u more, a onda se okrenula ka njemu i
nasmešila se. „Ili možda znam. Možda više nije važno da li je moguće ili ne.
Život ti pruži određeni broj prilika, a potom, bez ikakvog razloga, dobiješ još
jednu. Ljudi umiru, ljudi odlaze i vraćaju se. Možda nije važno, ako se ljudi
vole. Volim te, Lijame. Uvek je bilo tako. I više nego što sam zamišljala.“
„Više i nego što sam i ja zamišljao. Mislio sam da će me ubiti odlazak, ali
morao sam to da uradim.“
„Znam.“ Ponovo se smešila i poljubio ju je nežno i oprezno. Bilo je poput
letnjeg povetarca. Nikad nije zaboravio kakav je osećaj dok je ljubi i grli. Na
kraju, poveo ju je sa sobom. Bet je to znala i pre nego što je on sam shvatio, i
poslala ga je nazad.
Ponovo ju je poljubio i grlio je, a ona mu je prošaputala nešto u grudi. Osetio
je više nego što je čuo i spustio je pogled ka njoj. „Šta si rekla?“
„Moguće“, šapnula je, ali je ovog puta čuo. „Moguće je“, ponovila je. Samo
je to želeo da čuje i za to je živeo svih ovih meseci dok je bio udaljen od nje.
Potom ju je čvrsto privukao u naručje i ona je podigla pogled ka licu koje je
postalo deo njenog i bilo je tako otpočetka, a onda se nasmejala. „Moguće je.
Ovog puta sigurno.“
Sadržaj
1. 7
2. 23
3. 39
4. 47
5. 55
6. 67
7. 84
8. 94
9. 105
10. 120
11. 133
12. 140
13. 147
14. 159
16. 171
17. 174
18. 184
19. 190
20. 197
21. 209
22. 212