пРЕТЕжнО ВЕдРА СТРАнА СВИјЕТА
NI KOm
Бисерку су задржали седам дана у
новој бањалучкој болници. Вратила се
одушевљена и распјевана као оних го-
дина кад је свој разред водила на јед-
нодневни излет у Ластву...
- Оне чистоће и уредности, оно
нема ниђе, нема ни у Чешкој! - једва је
долазила до даха врзмајући се по
кући.
(У Чешку је ишла за 8. март 80-тих
година 20. вијека у синдикалној ре-
жији.)
- А доктори, какви су? - питали су
њени.
- Мила мајка! Стрпљиви, пажљиви,
насмијани!
pовратак у чешку
- Ни њих нема ниђе?
- Нема - засузила је од неког ус-
хићења, а онда ућутала.
Укућани су знали да "опет нешто
фали" или да се у нечем замрсила. Из-
далека, почели су да је "грицкају".
Убрзо, признала је да јој је, ипак, у јед-
ном часу "дошло до живота", али да се
ником није пожалила...
- Грдни ме стид прихватио! - (и
данас Бисерка, као да је окружена "ђа-
цима", глас "х" изговара у свим пози-
цијама).
Није требало питати зашто.
Прича се сама искрцавала...
- Видим да је све ново, да све
сија у мермеру, као да је болница
рађена по највећим чешким стан-
дардима, али, ето, кад је било
најкритичније, никако нисам могла
да се сјетим гдје се налази WC.
Бисерки је "само" 76 година, о
сенилности и даље не да просло-
вити.
- Сјећам се да је неко рекао "а
ту вам је и WC", али ко и када,
немам појма?! Коначно, зашто би ми
неко одговорио на тако глупо питање,
на питање кога ја, сами знате, нисам
могла ни изустити!?
Рекла је да је осјетила "потребицу"
(њен назив за малу нужду) негдје иза
поноћи.
- У ствари, имала сам пукнут - тек
сад је мало зајецала - па онако напета,
кренем у WC, aли, боже, гдје је? Да
зовем сестру и питам, била ме баш
срамота. Зато лијепо устанем и кре-
нем, на неким вратима по ходницима
мора писати "WC". Један за пацијенте,
један за особље. У свим је болницама
тако. Морало би бити и овдје, гдје је
све заиста на свом мјесту. Пођем ход-
ником десно, гледам од врата до
врата, али WC не видим? Пођем онда
лијево, али ни тамо ништа. Иако, на
сваким вратима нешто пише. Плус,
ТРАГИкОМ
црвене стрелице говоре ти камо ћеш
стићи. Дошла сам на један угао, ушла
у нови ходник, и ходала напријед док
ми се није учинило да идем укруг. Не
знам колико сам тако тражила WC. Не
баш кратко. У једном тренутку осјетила
сам да изгубих ноге. Истовремено,
чула сам пријатан женски глас: "Гос-
Ћећо
и Бећо
ИЗА ПОНОЋИ
- Бећо, јеси ли почео да се па-
кујеш?
- Јесам.
- Пази да што не заборавиш!
- Пазим.
- А, дакле, зато не спаваш ни у ова
доба!?
Април 2018.
јОЛЕ пЛЕМЕнИТИ пуж
пођо, покушајте устати, сад је све у
реду". Чула сам неку буку, учинило ми
се да сам у лифту. Нисам осјећала ни-
какав притисак, ни нагон. "Потребица"
је била прошлост.
Успут, онај пријатни глас је упитао:
"Сад ми можете рећи шта сте радили
на дјечијем одјељењу, зар се не
сјећате кад сам вам показала WC и ку-
патило у вашој соби!?".
Бисерка је потврдила да се сјећа и
поново легла.
У првој верзији, прича је била
глатка и глува, и више се није поми-
њала Чешка. У каснијим, чуо се аларм
па полицијска сирена, неко је пре-
тходно помињао ватрогасце, један ме-
дицински техничар пријетио је да ће
провалити врата, други је шрафциге-
ром брбао по брави на вратима лифта.
У први мах, то је било све. Кад је
обрисала сузе, Бисерка се мало при-
брала.
- Овдје се не ради о никаквом "ци-
вилизацијском шоку", ја нисам од јуче,
могу се заклети да сам, и поред свега,
"потребицу" обавила на правом мјесту
и то прописно, а причам вам само зато
да се зна...
- Шта треба да се зна? - питали су
њени јер нису ни слутили куда их
нова Бисина прича води.
- Треба да се зна да нисам,
нисам и нисам ни капи "пустила"
у болничком лифту. О томе није
могло бити ријечи, ви знате ко-
лико ја могу да трпим и то...
- Шта је "то"?
- То "са лифтом"... никад
себи не бих могла дозволити.
Чак и да сам "сенилна", како
неки од вас можда мисле, то би
било искључено, јер ја нисам
склона грешкама... Сјећам се, кад смо
били у Чешкој, са мапом на кољенима,
у аутоубусу сам увијек сједила до воз-
ача и контролисала гдје се престројава
и гдје скреће. А сами знате колико
волим уредност и чистоћу...
Укућани су саслушали још неко-
лике мирније верзије бањалучке
приче, и, кад се Бисерки осушило грло,
побјегли на спавање.
Ујутру Бисерку ништа није реме-
тило. Као и сваки дан, све до ручка -
као да у кући нема одраслих?! - понав-
љала је своје старе приче о значају
тачности и чистоће у развоју младог
човјека.
Да се случајно не би вратила на
оне фантазије из лифта, или бог зна
већ из чега, и дан опет окончала у
јецању, укућани су одлучили да је до
даљњег држе "у Чешкој". Односно, гдје
год мрдне, да је експресно наведу на
Чешку...
- Јер, кад је у Чешкој само се смије,
ништа не тражи, и не троши лијекове!
- шапутали су унуци само кад су били
подаље од своје "драхе бабичке".
Ј.П.П.
ГАШО & РАШО
ЗНОЈЕЊЕ
- Рашо, право ми реци, бојиш
ли се смрти?
- Не.
- Зато што си бесмртан?
- Не него зато што се стално
питам: кад отегнем папке, како
ћеш се ти, Гашо, знојит, измиш-
љајући моје паметне одговоре
на твоја глупа питања?
ГЛАС ТРЕБИЊА - број 1091.
NI [TA
лиха нема, џепови празни...
КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА - А прије Сајма меда и вина -
- Никад нисам био на свјетском ниђе џабалука!
првенству у фудбалу.
- А никад ниси био ни у Русији?
- Нисам. НА ВАГИ
- Што све заједно, хоће рећи... - Јеси ли се у посљедње вријеме
- Да ће та тако стабилна ситуа- вагала?
ција остати све до оног трена... - Јесам.
- Кад уплатиш карту за Москву? - Колико имаш?
- Не, него кад направим она не- - Шесет кила са очалима!
колика корака до Подљивља. - А без очала?
- Не видим ни регал, камоли
НИШТА ПРИЈЕ САЈМА вагу!
- Ово је најтеже доба године, за-
дЕжуРнА ТРЕБИЊСкА ЛудА
СпЕцИјАЛнО зА “ГЛАС ТРЕБИЊА”
Доктори ми рекли да морам на дијету, а
кад сам им ја рекао да сам одавно на
дијети, они су казали: онда мораш на
дијетине дијете дијету!
Митране!
НА ПАЗАРУ - А ово треће?
- Ово је у реду, али за мој појам је
Некад, на требињској сточном па- предебело, липсаће ми до куће.
зару, један Љубомирац продаво Тада је Љубимирцу пала
три телета. Примакло му се једно клапна...
BULLs градско спадало и почело да за- - Знаш шта пријатељу?!
ХУМОР
новијета. - Шта?
- Ово ти је прво теле помршаво! - Дођи ти код мене на Љубомир,
- Добро, узми ово друго - љу- па ћу ти ја дати моју шаруљу, па
базно ће Љубомирац. ти с њом прави теле какво те
- Ово друго, ко да је под уроком, воља!!!
шарено је ко кецеља моје бабе
SLOBODNA MISAO
U HERCEGOVINI
(прилози највећег господина међу требињским
џукелама - пса жућка званог Декарт)
Неки кућни пси нападају ме што лајем
на поштара. Кажу да то није лијепо. А ја
додајем, да заиста није лијепо - с оно-
лишном пензијицом долазити само јед-
ном мјесечно.
КУКУРИКУ
web copy - paste
ДИДА И УНУК
Догурао дида у Херцего-
вини до деведесете године
и дођу новинари у његово
ЈОШ ЈЕДНА У
село, па га питају како је
доживио таку дубоку ста- ВЕЗИ ПЈЕВАЊА
рост.
На крају га једна млада новинарка упита:
'Реците нам, молим вас, како вас служи - Нема дана да неко
она ствар... знате, у кревету?' не пјевне?!
Дида прогунђа себи у браду: 'Ма, исто - А прође година да
као и онај мој унук!
' Новинарка се збуни и упита: 'Опростите, нико честито не
не разумијем.' запјева!
Дида дубоко уздахне: 'Па, липо ћери моја
- ја му нађем поса, а он неће радит!'
СТРАНА 23