Ritzer Savremena Sociološka Teorija I Njeni Klasični Koreni I PDF 1 PDF

Džordž Ricer
SAVREMENA SOCIOLOŠKA
TEORIJA I NJENI KLASIČNI
KORENI
Preveli s engleskog jezika
Smiljana Skiba i Dušan Pavlović
C/ly>K5EHHi
Izvornik
G e o r g e Ritzer
Contemporary Sociological Theory
and Its Classic Roots :
T h e Basics 2 d Edition
Copyright © 2007, 2003 by The McGraw-Hill Companies, Inc.

All rights reserved.
Copyright © J P Službeni glasnik, 2 0 0 9

www.slglasnik.com
Sva prava pridržana
KRATAK SADRŽAJ
Predgovor srpskom izdanju 13

Predgovor autora 25
O autoru 29
1. Uvod u sociološku teoriju 31
2. Klasične sociološke teorije (1) 49
3. Klasične sociološke teorije (2) 89
4. Savremene grand-teorije (1) 111
5. Savremene grand-teorije (2) 173
6. Savremene teorije svakodnevnog života 215
7. Savremene integrativne teorije 263
8. Savremene feminističke teorije
(zajedno s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk). . 295
9. Postmoderne grand-teorije 339
10. Teorije globalizacije 393
Rečnik 437
Indeks 452
DETALJAN SADRŽAJ
PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU 13

PREDGOVOR AUTORA 25
O AUTORU 29
1. UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 31
Kako nastaje sociološka teorija 31
Definisanje sociološke teorije 36
Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište . 37
Multikulturalna socijalna teorija 39
Pregled knjige 42
Sažetak 46
Literatura za dalje čitanje 47
2. KLASIČNE TEORIJE (1) 49
Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti. 49
Dve vrste solidarnosti 49
Promene u dinamičkoj gustini 50
Kolektivna svest 52
Krivično i restitutivno pravo 54
Anomija 55
Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma 58
Ljudski potencijal 60
Otuđenje 61
Kapitalizam 63
Komunizam 67
Maks Veber: Racionalizacija društva 70
Društveno delanje 70
Ponašanje i delanje 71
Vrste delanja 73
Vrste racionalnosti 76
Protestantska etika i duh kapitalizma 78
Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam 80
Strukture vlasti i racionalizacija 81
Sažetak 87
8 D Ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
3. KLASIČNE TEORIJE (2) 89

Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture 89
Asocijacija 90
Forme i tipovi 90
Svest 91
Veličina grupe 93
Distanca i stranac 96
Distanca i vrednost 98
Objektivna i subjektivna kultura 99
Podelarada 100
Torsten Vehlen: Sve veća kontrola biznisa nad
industrijom 100
Biznis 101
Industrija 102
Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam 105
Akt 106
Gestovi 107
Značajni simboli i jezik 108
Sopstvo 109
Ja i mene 113
Sažetak 115
4. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (1) 111
Strukturalni funkcionalizam 111
Funkcionalna teorija stratifikacije i njene kritike 119
Strukturalni funkcionalizam Talkota Parsonsa . . 122
Strukturalni funkcionalizam Roberta Mertona
Teorija sukoba 148
Rad Ralfa Darendorfa 148
Vlast 151
Grupe, sukob i promena 154
Opšta teorija sistema 155
Rad Niklasa Lumana 155
Samostvarajući sistemi 158
Diferencijacija 162
Sažetak 170
DETALJAN SADRŽAJ
5. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 173

Neomarksistička teorija 173
Kritička teorija i pojava kulturne industrije . . . . 174
Od fordizma do postfordizma 185
Proces civilizovanja 193
Primeri procesa civilizovanja 193
Objašnjavanje promena: produženje lanaca
zavisnosti 196
Studija slučaja: lov na lisice 198
Kolonizacija sveta života 199
Svet života, sistem i kolonizacija 200
Racionalizacija sistema i sveta života 203
Moloh modernosti 204
Moloh 205
Prostor i vreme 206
Refleksivnost 207
Nesigurnost i rizici 209
Sažetak 212
6. SAVREMENE TEORIJE SVAKODNEVNOG
ŽIVOTA 215
Simbolički interakcionizam 215
Dramaturgija 220
Dramaturgija 221
Upravljanje utiscima
Etnometodologija i konverzacijska analiza 232
Definicija etnometodologije 232
Objašnjenja 234
Neki primeri 236
Ostvarivanje roda 239
Teorija razmene 240
Teorija razmene Džordža Homansa 240
Osnovne propozicije 245
Teorija racionalnog izbora 251
Model u najosnovnijim crtama 251
Osnove društvene teorije 255
Sažetak 258
7. SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 263

Jedna integrisanija teorija razmene 263
Odnosi razmene i mreže razmene 265
Moć - zavisnost 268
Integrativnija teorija razmene 269
Teorija strukturacije 270
Elementi teorije strukturacije 273
Kultura i dejstvenost 277
Habitus i polje 278
Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma . . . . 280
Habitus 282
Polje 285
Sažetak 291
8. SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE
(napisano s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan
Nibruk) 295
Osnovna teorijska pitanja 296
Savremene feminističke teorije
Rodne razlike 301
Rodna nejednakost 303
Rodno ugnjetavanje 309
Strukturalno ugnjetavanje 318
Ka feminističkoj sociološkoj teoriji 329
Sažetak 337
9. POSTMODERNE GRAND-TEORIJE 339
Prelaz industrijskog ka postindustrijskom društvu . . . 339
Unapređenje veštine upravljanja (i druge grand-teorije) 344
Unapređenje veštine upravljanja 345
Ostale Fukoove grand-teorije 352
Postmodernost kao sazrevanje modernosti 354
Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?. . . 357
Postmoderna etika 359
Uspon potrošačkog društva, gubitak simboličke razmene
i rast simulacija 361
Od proizvođačkog do potrošačkog društva 362
DETAUAN SADRŽAJ 1
Smrt simboličke razmene i porast simulacije . . . 367

Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju 374
Dromologija 381
Feminizam ipostmoderna socijalna teorija 385
Sažetak 388
10. TEORIJA GLOBALIZACIJE 393
Glavni socijalni teoretičari o globalizaciji 397
Entoni Gidens i „odbegli svet" globalizacije . . . . 397
Ulrih Bek i politika globalizacije 398
Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije . . 400
Kulturna teorija 401
Kulturni diferencijalizam 402
Kulturna konvergencija 407
Kulturna hibridizacija 415
Ekonomska teorija 420
Transnacionalni kapitalizam 420
Imperija 423
Politička teorija 428
Ostale teorije 433
Sažetak 435
REČNIK 437
INDEKS 457
PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU
Knjiga Džordža Ricera Sociološka teorija i njeni klasični ko-

reni predstavlja jednu od tri autorove verzije pregleda sociološ
kih teorija koje je napisao od kraja 1980-ih godina. Najsveobu-
hvatnija je trilogija koju čine: Classical Sociological Theory (peto
izdanje 2007), Contemporary Sociological Theory (sedmo izdanje
objavljeno 2007) i Postmodern Social Theory (prvo izdanje izašlo
1997). Ta trilogija, s preko 1.500 strana, ima i svoje dve kra-
če verzije. Obimnija verzija, Sociological Theory (sedmo izdanje,
2007), ima 800 strana, a druga verzija je ova knjiga, ona u origi
nalu ima 315 strana (drugo izdanje objavljeno 2007). (Svi poda
ci o Ricerovoj produkciji i s najavama budućih izdanja njegovih
knjiga mogu se naći na http://www.georgeritzer.com.)
Sociološka teorija i njeni klasični koreni namenjena je prven
stveno studentima početnih godina fakulteta koji su već uvedeni
u sociološke koncepte i probleme, ali sada žele (ili moraju) da ih
sagledaju iz jednog teorijskog ugla. Osim toga, ona je prilago
đena studentima kojima je znanje iz sociološke teorije i teorije
društvenog ponašanja neophodno, iako sociologija nije glavni
predmet njihovog izučavanja.
Ricerova Sociološka teorija karakteristična je po tome što
ima jednu ideju vodilju koja prožima celu knjigu. Ricer poku
šava da izloži najvažnije savremene sociološke teorije, stavljajući
naglasak na globalizovano društvo potrošnje i njegove posledice
po društveno ponašanje i obrasce društvene interakcije. Pored
toga, on savremene teorije želi da poveže s njihovim klasičnim
korenima, to jest klasičnom sociološkom teorijom.
Ricer je glave 2 i 3 posvetio klasičnim sociološkim teore
tičarima (Dirkem, Veber, Marks, Vehlen, Mid i Zimel), a glave
4-10, savremenim teoretičarima. Tu su predstavljeni funkciona
lizam, teorija sukoba i sistemska teorija (glava 4), neomarksistič-
ka teorija (glava 5), teorije svakodnevnog života (glava 6), inte
grativne teorije (glava 7), feminističke sociološke teorije (glava
8), postmoderne socijalne teorije (glava 9) i teorije globalizacije
(glava 10).
14 D 2 0 R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori

ju, dramaturgiju i etnometodologiju, o kojima govori u glavama
4-6, ubraja u savremene teorije, danas ih sve manje socioloških
teoretičara koristi. Te teorije, kao i one klasične, sve više pred
stavljaju inspiraciju. Čini se da je njihov glavni nedostatak jed
nostranost u insistiranju na akterima ili na strukturama čemu je,
uzgred, sociološka teorija sklona od samog početka. Na primer,
funkcionalisti su potpuno zanemarivali delovanje pojedinaca van
onoga što društvene strukture „propisuju", dok su etnometodo-
lozi tvrdili da društeni poredak ne postoji.
Od kraja 1970-ih godina u sociološkoj teoriji nastaje jedan
novi trend po kome je i aktere i strukture nužno uzeti podjedna
ko ozbiljno. Danas najveći broj teoretičara funkcioniše unutar
paradigme koja se može nazvati integrativnom ili sintetičkom.
Prema tome, može se reći da izlaganje savremene teorije počinje
tek od glave 7 u kojoj se izlažu teorija razmene Ricarda Emer-
sona, teorija strukturacije Entonija Gidensa, morfogenetski pri
stup Margaret Arčer i sociološka teorija Pjera Burdijea. S obzi
rom na to da i Arčer i Burdije kulturi pripusuju važno mesto u
reprodukciji i elaboraciji društvenih odnosa, prava je šteta što se
u ovoj glavi nije našlo mesta za „strogi program" kulturne socio
logije Džefrija Aleksandera koji na kulturu gleda kao na zasebnu
promenjivu kojom objašnjava društvene promene i društveno
ponašanje. Ova glava ukazuje na to da više nije moguće promi
šljanje bez pokušaja integracije makronivoa i mikronivoa (kako
su to pokušavali funkcionalisti ili etnometodolozi), već da savre
mena sociološka teorija mora biti objedinjujuća.
Glava 8 posvećena je feminističkim pogledima na sociološ
ku teorijsku misao. S obzirom na to da je feministička sociološka
misao u našoj sociologiji do sada bila zapostavljena, Ricerov udž
benik bi, ako ni zbog čega drugog, mogao biti vredan zbog toga
što je feminističkoj sociološkoj teoriji posvećeno čitavo poglavlje.
Glavni feministiki teorijski pristupi koji su ovde izloženi - kul
turni, biološki, institucionalni, interaktivni, fenomenološki, li
beralni, psihoanalitički, radikalni i socijalistički feminizam, kao i
teorija intersekcionalnosti - ukazuju na multidisciplinarnost fe
minističke misli, ali ključna vrednost ove glave jeste u otkrivanju
niti koja objedinjuje sve feminističke teorije čiji je cilj dovođenje

u pitanje postojeće društvene strukture, čime se otvara pitanje
položaja žena u njima.
U glavi 9 predstavljeni su najvažniji postmoderni socijalni
teoretičari počev od Danijela Bela, preko Zigmunta Baumana,
Mišela Fukoa i Zana Bodrijara. Ova glava ima za cilj da pokaže
kako tri glavne karakteristike savremenog postmodernog druš
tva - moralni relativizam, društvo nadzora i kontrole, i porast
potrošnje - utiču na društvene odnose i društvenu organizaci
ju. Osim toga, po prvi put se u jednom sociološkom udžbeniku
na srpskom jeziku pojavljuje i dromologija Pola Virilija, do sada
uglavnom nepoznata domaćoj akademskoj zajednici (izuzev teo
retičarima filma), iako je svoju najvažniju knjigu Virilio objavio
još 1977. godine.
Budući da dobar deo ovdašnje društvene (ne samo sociološ
ke) akademske zajednice ima veliki otpor (ponekad, s pravom)
prema postmodernistima i njihovom načinu teoretisanja, ova
glava se - s obzirom na to da je pisana na jedan jasan i nepreten-
ciozan način, što inače nije karakteristika nepotrebno zamršenog
i pompeznog stila mnogih postmodernih mislilaca (uključujući
tu i neke naše) - preporučuje upravo onim društvenjacima koji
su oduvek gajili odbojnost prema postmodernizmu. Ako ovaj
udžbenik imalo doprinese tome da se nove generacije studenata
odškoluju a da pri tome ne izgrade otpor prema postmoderni-
stičkoj misli, to bi se već moglo smatrati njegovom priličnom
vrednošću.
Konačno, u 10. glavi, Ricer izlaže različite teorijske pristupe
globalizaciji. Iako se izlažu različite teorije (političke i ekonom
ske), srž glave čine kulturne teorije globalizacije koje se, prema
podeli koju Ricer preuzima od Jana N. Pitersena, mogu razvrsta
ti u tri grupe:
• kulturni diferencijalizam (po kome se svet sve više kul
turno razlikuje, što povećava šanse za globalni sukob);
• kulturna konvergencija (po kojoj svetske kulture sve više
liče jedna na drugu); i
• kulturna hibridizacija (po kojoj svet sve više predstavlja
hibridan spoj različitih kultura).
16 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Za Ricera, najvažnija su poslednja dva procesa. Kulturna

konvergencija počiva na konceptu grobalizacije, a kulturna hi-
bridizacija na konceptu glokalizacije. Analizom tih procesa, Ri-
cer implicitno pokazuje kako je savremena sociološka teorija, u
smislu teorijske rasprave, sve manje usredsređena na problem
prevazilaženja dihotomije strukture i dejstvenosti (glava 7), a sve
više na raspravu o tome u kojoj meri potrošačka kultura menja
društvene strukture i svet u kome živimo. Teza za raspravu je,
dakle, da li se savremeni svet sve više glokalizuje ili globalizuje.
Ukoliko se glokalizuje, onda znači da teza o kulturnoj konver
genciji nije tačna, već je na delu kulturna hibridizacija. I obrnu
to, ukoliko se društvo grobalizuje, onda se pre može govoriti o
procesu kulturne konvergencije, a ne o kulturnoj hibridizaciji.
Osnovna tvrdnja zastupnika glokalizacija i kulturne hibrid-
zacije jeste da je svet pluralizovan, da su najvažniji akteri lokalni
akteri, te da globalizacija izaziva specifične lokalne reakcije oda
kle nastaju posebne hibridne forme koje se odupiru homogeni
zaciji. (Kulturna hibridizacija se oslanja na postmodernu soci
jalnu misao, pa je stoga za razumevanje tog procesa od značaja
razumevanje postmodernih socijalnih teorija koje Ricer izlaže u
glavi 9.) Hibridizacija i glokalizacija nastaju kao posledica me-
šanja globalnog s lokalnim, odnosno procesa u kome jedno im-
plodira u drugo. Tako nastaje mešavina koju nazivamo glokalno
(spoj globalnog i lokalnog).
Nasuprot tome, kulturna konvergencija počiva na konceptu
grobalizacije (spoj privrednog rasta i globalnog rasta, pri čemu
se prvi deo reči grobalizacija izvodi od engleske reči growth,
što znači rast). Grobalizacija počiva na fenomenu eksplozije
po kome kapitalizam ima neprestanu tendenciju širenja i rasta.
U skladu s konceptualnim aparatom koji je razvio u knjigama
McDonaldization of Society i Globalization of Nothing, Ricer se
više bavi silama koje stvaraju konvergenciju kultura. Radi se o
originalnim konceptima mekdonaldizacije i globalizacije niče
ga. Po sopstvenom priznanju, Ricer koncept mekdonaldizacije
tek odnedavno vezuje za globalizaciju, dok je na početku (prvo
izdanje knjige o mekdonaldizaciji društva pojavilo se 1996. go
dine) mekdonaldizacija bila razdvojena od globalizacije. Glavna
ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin

cipi (efikasnost, isplativost, predvidivost i kontrola) na kojima
počivaju velike privredne korporacije, poput Mekdonaldsa, sve
više zahvataju ne samo privredni sistem, već mnoge druge usta
nove društvenog života u kojima organizacije igraju važnu ulo
gu - zdravstvo, obrazovanje, zabavu, kulturu, religiju, politiku
itd. Ako ste primetili da više ne uživate u obrocima, to znači da
se prvenstveno hranite u mekdonaldizovanim restoranima koji
su dehumanizovali obrok. Ako ste primetili da vaš lekar nema
vremena da vam posveti dovoljno pažnje (čak i ako odete kod
privatnika i platite mu za njegovo vreme), to je zato što je čitavo
zdravstvo sve mekdonaldizovanije. Ako ste ekspresno završili fa
kultet, a da ni jednom niste porazgovarali s profesorkom makar
o jednoj temi koja vas je šire interesovala, jer profesorka nema
vremena da se posveti svakom ponaosob (ili ako vas, zapravo,
u četiri godine studiranja nikada ništa nije šire zainteresovalo),
to znači da ste studirali na mekdonadizovanom fakultetu. Ako
čitate novine u kojima je, da bi razumeli o čemu se radi dovoljno
pročitati naslove i zaglavlja ili eventualno kratak tekst koji sledi,
informišete se iz mekdonaldizovanih medija. Ako gledate tele
vizijski program na kome se nude zabavne i kulturne emisije u
kojima nema kreacije, ali ima mnogo fraza, obrazaca i zalaženja
u ljudsku intimu, gledate mekdonaldizovane medije.*
Po Riceru, mekdonaldizacija postaje sve više globalni feno
men: ne samo da se iz privrede preliva u druge oblasti društvenog
života, već se preliva i u druga društva. Slično je i s globalizaci-
jom ničega. Sadržaj glavnih globalnih proizvoda koji se ubrzano
šire po svetu jeste ništa. Ljudi sve više konzumiraju proizvode
koji nisu stvari {nonthings). Njih im prodaju neljudi {nonpeople),
to rade na nemestima {nonplaces) kroz neuslugu inonservice).
Ukazivanjem na rasprostranjenost takvih „sadržaja" koji se lako
* Ironično, na neki način i sam Džordž Ricer predstavlja verovatno naj-
mekdonaldizovanijeg sociologa današnjice: svaku od svojih knjiga re
dovno ažurira, svaka je doživela nekoliko izdanja. Kao da je reč o čita
vom timu autora, a ne samo o jednom čoveku, na njegovom veb sajtu
moguće je naći spisak s godinama kada će izaći naredna izdanja njego
vih knjiga. Na primer, treće izdanje knjige čiji prevod držite u rukama
trebalo bi da se pojavi 2010. godine.
18 DžORDŽ RlCER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I KORENI
globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo

ju tezu o kulturnoj konvergenciji.
Mekdonaldizacija ima dve posledice koje radikalno menja-
ju društvene odnose: prva je iracionalnost racionalnosti, a druga
gvozdeni kavez racionalizacije. Četiri principa na kojima počiva
mekdonaldizacija guraju organizacije ka sve većoj iracionalnosti;
one se ponašaju kontraproduktivno, odnosno proizvode suprot
no od onoga što bi trebao da proizvode. To nas vodi do druge
posledice - do gvozdenog kaveza. Umesto da nam služe, orga
nizacije nam svaki dan predstavljaju sve veći problem. Članovi
savremenog društva zarobljenici su organizacija koje ne rade u
njihovu korist, ali bez kojih život nije moguć. Iracionalnost raci
onalnosti i gvozdeni kavez racionalizacije predstavljaju deo naše
svakodnevice koje vredi izučavati i u čemu sociološka teorija
može da pomogne.
# # *
Navedene savremene teorije imaju svoje „klasične korene"

(teorije koje Ricer izlaže u glavama 2-4). Vrednost Ricerove
knjige jeste u tome što ona uspeva da povuče paralelu između
njih. Recimo, teorije integracije (ili sinteze) aktera i struktura iz
glave 7 imaju svoje temelje u funkcionalizmu (Dirkem i Parsons,
u glavama 2 i 4), socijalnom biheviorizmu (Mid, glava 3), kao i
interpretativnoj sociologiji (Veber, dramaturgija i etnometodolo-
gija, u glavama 2 i 6).
Međutim, Ricer posebnu pažnju poklanja onim klasičnim
teorijama koje veću ulogu daju mehanizmima kulturne repro
dukcije na kojima nastaje društvo potrošnje. Tako u glavi 3 po
prvi put u jednom udžbeniku socioloških teorija (ako se izuz
me jedan paragraf u udžbeniku Jože Goričara, o kome će biti
reči kasnije) nalazimo jednog klasika koji je neobično važan za
razumevanje savremenih socioloških teorija kakve su Burdijeova
ili Bodrijarova a koje akcenat stavljaju na razliku (distinkciju) i
potrošnju. Radi se o Teoriji dokoličarske klase Torstena Veblena.
(Ta knjiga izašla je 1899. godine, a u Srbiji je doživela svoje re-
izdanje 2008. godine.) Ricer joj je posvetio dobar deo glave 3,
a potom u glavi 9 pokazao kako se postmoderna misao oslonila
na Veblenovu ideju upadljive potrošnje po kojoj ljudi ne kupuju

dobra da bi preživeli, već da bi se razlikovali od drugih.
Veblenov slučaj pokazuje da Ricer, u načelu, iz svake klasič
ne teorije izdvaja samo ono što je bitno za razumevanje današ-
njnice. Osim Veblena, kao pravi „proroci" savremenog društva
izdvajaju se još Veber i Markuze. Tako je Veber u glavi 2, između
ostalog, predstavljen kroz koncept „gvozdenog kaveza raciona
lizacije" koji je, kako je Veber već tada primećivao otvorio put
ka iracionalnosti racionalnosti, što je koncept na kome Ricer te
melji svoju teoriju o mekdonaldizaciji društva (glava 10). Slič
no je i s Herbertom Markuzeom. Umesto da se izlaže celokupna
Markuzeova ili neomarksistička misao, izvučen je samo koncept
jednodimenzionalnog društva i naglašen značaj tog koncepta za
savremeno društvo i društvenu iracionalnost. Konačan zaključak
mogao bi da bude sledeći. Uprkos velikim ideologijama i grandi
oznim metanarativima koji su slavili ljudski razum, uprkos pro
gresu oličenom u idejama francuske buržoaske revolucije, čini se
da je način na koji je ogranizovano savremeno društvo sve iraci-
onalniji: ono je sve više usmereno protiv čoveka, a ne za njega.
Za razliku od ranih udžbenika socioloških teorija štampanih
na srpskom jeziku, Ricerov udžbenik nema za cilj da klasifikuje
različite sociološke pravce. Ipak, njegov udžbenik obuhvatio je
najveći broj savremenih teorijskih pravaca, iako su zbog dužine
udžbenika morali da se pomenu samo oni najvažniji. (Doduše,
teorije koje ovde nedostaju ne pominju se ni u njegovoj trilogiji
koja je pet puta obimnija.) Jedan važan skup teorija koji se ne
nalazi ni u ovom udžbeniku ni u trilogiji, jesu evolutivne teori
je od kojih se u poslednje vreme posebno izdvaja sociobiološka
teorija koja, prilikom objašnjenja društvenog ponašanja, pridaje
značaj ljudskim emocijama. U glavi 10 nedostaje koncept dizni-
zacije društva, a u glavi 6, sociološka teorija Remona Budona.
***
Zašto je ovaj prevod bio potreban? Akademskoj zajednici u

Srbiji, u kojoj postoji nekoliko pregleda socioloških teorija, ne
dostaje jedan pregled koji bi izložio savremenu sociološku teori
ju, povezao je s klasičnim korenima, a studentima istovremeno
20 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I
ukazao na vezu između sveta u kome žive i sociološke teorije

koja o tom svetu pokušava nešto da kaže. Ovaj pregled obuhva
ta najnoviji razvoj u sociološkoj teoriji, ali takođe studente upo
znaje s nekim ranim savremenim teorijama - pogotovo teorijom
razmene i teorijom racionalnog izbora (glava 6) koje najveći deo
domaće sociološke zajednice zbog metodološkog individualizma
sistematski izbegava od 1967. godine kada je Džordž K. Homans
objavio The Nature of Social Science.
Do sada je na srpskom jeziku objavljeno nekoliko pregleda
socioloških teorija. Prvi je štampan 1932. godine u izdanju Izda
vačke knjižarnice Gece Kona. Radi se o knjizi Sociologija: savreme-
ni pravci i teorije Pitirima Sorokina, američkog sociologa ruskog
porekla. Sorokinov glavni cilj bio je da napravi jednu klasifikaciju
ranih socioloških teorija i pokaže koja od njih je „naučno tačna".
Sledeći poznati pregled preveden na srpski jezik priredio je Hari
E. Barns pod nazivom Uvod u istoriju sociologije (BIGZ, 1982).
On je pisan tokom Drugog svetskog rata. U njemu takođe nala
zimo pokušaj klasifikacije rane sociološke teorije i obilje teorija,
ali ništa više od toga. Te dve knjige korisno su štivo samo za one
koji se bave intelektualnom istorijom i istorijom socijalne i soci
ološke misli. Sorokinova Sociologija pisana je tako davno da se u
njoj ne pominje čak ni Maks Veber, dok se kod Barnsa ne pomi-
nje funkcionalizam. A ako postoje dve klasične teorije bez kojih
je nemoguće razumeti savremenu sociološku misao, onda su to
Veberova sociologija i funkcionalistička sociologija.
Nešto savremeniji bio je udžbenik Jože Goričara pod na
zivom Pregled socioloških teorija: od neposrednih prethodnika do
funkcionalizma. Taj pregled, iako pisan u doba kada je marksi
zam bio jedina ideologija jugoslovenske akademske zajednice,
uspeo je dosta vesto da izbegne dogmatski pristup sociološkoj
teoriji na nači koji nikada nije pošao za rukom domaćim au
torima koji su se bavili istorijom političkih teorija. Na primer,
Radomir Lukić i Juraj Kolaković su u Istoriji političkih i pravnh
teorija (1982), odnosno Historiji novovjekovnih političkih teorija
(1981) svaku teoriju procenili s marksističkog stanovišta. Osim
toga, Goričarov pregled bio je za klasu iznad mnogobrojih mar
ksističkih udžbenika opšte sociologije u kojima su se delimično
obrađivale sociološke teorije. Njegova najveća mana sastoji se u

tome što se završava funkcionalizmom i što, nakon poslednjeg
izdanja iz 1969. godine, nikada nije dopunjavan.
Studenti socioloških teorija u Srbiji dugo su morali da se
oslanjaju na Barnsov ili Goričarov udžbenik misleći pri tom da
je funkcionalizam poslednja reč u sociološkoj teoriji. Prvi savre-
meniji pregled napisao je Mihajlo Pešić pod nazivom Sociologi
ja I (Čigoja štampa, 1999). Savremenost te knjige, kako ćemo
videti, samo je uslovna. Ta knjiga je nerazumljiva, a tekst štur i
nepristupačan studentima. Teoretičara ima previše: obrađeno je
oko 75 imena na 160 stranica, što znači da je svaki teoretičar
dobio po dve stranice u prošeku. Za neka imena teško je razu-
meti kako su se tu našla (Tojnbi, Frojd). Takođe, neki sociolozi
predstavljeni su s manje važnim konceptima i idejama od onih
po kojima su prepoznatljivi. Recimo, kod Roberta Mertona au
tor pominje „izvijanje zajedničkog normativnog obrasca" (valjda
je hteo da pomene Mertonov koncept anomije?), ali ne pominje
koncept nenameravanih posledica koji je neophodan za razume-
vanje savremenih integrativnih teorija i koncepta dejstvenosti
{agency) koji u njima zauzima važno mesto.
Načelno, Pešić se u svojoj knjizi previše (ponekad i doslov
no) oslanja na Barnsov Uvod u istoriju sociologije što je dovelo do
toga da mnoge savremene teorije nisu pomenute ni u fusnoti,
dok su obuhvaćene mnoge čiji je značaj za savremenu sociološku
misao veoma mali (Vord, Zigele, Fon Vize, Vunt, Seler). Svrha
pregleda socioloških (ili bilo kojih drugih) teorija nije u tome da
on obuhvati sve teoretičare za koje je autor čuo, već da predstavi
samo one koji su značajni za teme i probleme kojima se bavi sa-
vremena teorija. Koje će to teorije biti, menja se u zavisnosti od
toga u kom pravcu se razvija društvo. Recimo, interes za Vebleno-
vu teoriju svakako se nije mogao javiti u periodu kada je svetska
privreda (sredinom 20. veka) bila u ekspanziji, pa nije ni čudo
što Barns, koji svoju Istoriju izdaje pola veka posle prvog izdanja
Veblenove Teorije dokoličarske klase, tu knjigu uopšte ne pominje.
To ne uviđa ni Pešić, koji oslonjen na Barnsa, propušta da po
mene čitav niz teorija od kojih su se neke (recimo, Gofmanova
dramaturgija) javile još 1960-ih godina. „Najsavremenija" teorija
22 DŽORDZ RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I
koja se pominje kod Pešića jeste ona Fukoova, i to iz njegove

strukturalističke (dakle, početne) faze. Iako izdata 1999. godi
ne, knjiga prof. Pešića završava se teorijama postindustrijskog
društva, dakle, teorijama kojima su se sociolozi bavili 1960-ih i
1970-ih godina. Zbog čega u knjizi nisu pokrivene teorije koje
su se javile krajem 1970-ih i sredinom 1990-ih godina ostaje
samo da se nagađa.
Potom je na srpski jezik preveden pregled socioloških teo
rija, Mišela Lalmana, u dve knjige, pod nazivom Istorija socio
loških ideja (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2004) koji
se završava teorijom Pjera Burdijea, aktuelnom 1980-ih godina.
Lalmanov pregled (objavljen 1993. godine) nema nikakvu ideju
vodilju, već predstavlja prost pregled različitih socioloških teo
rija, pri čemu se Kontova teorija, kojom današnje istorije socio
loške teorije obično počinju, pojavljuje tek na 50. stranici. I kod
Lalmana ima „padobranaca". Tako iz njegove istorije saznajemo
da u preteče sociološke misli, osim Aristotela i Platona, spadaju
Džon Lok i Žan-Zak Ruso.
Ako se izuzme Burdije, kome je posvećeno dovoljno pro
stora i koji je dobro obrađen (valjda zato što je Francuz, kao i
autor), jedina savremenija teorija koja se pominje kod Lalmana
(iako je prilično loše i nejasno obrađena) jeste Gidensova teori
ja strukturacije. Ni Lalman ni Pešić ne pominju morfogenetički
pristup Margaret Arčer. Isto je s postmodernim teorijama (što je
iznenađujuće za Lalmana, jer su postmodernisti uglavnom Fran
cuzi). O teorijama globalizacije da i ne govorimo.
Jedino delo koje bi se moglo okvalifikovati kao prihvatljiv
pregled savremenih socioloških teorija jeste knjiga Sociologije
svakodnevnog života, Ivane Spasić (Zavod za udžbenike i nastav
na sredstva, 2004). Ona ima jasnu ideju vodilju kojom objedi
njuje različite teorije izložene u knjizi na isti način na koji to
radi i Džordž Ricer. Cilj te knjige jeste da sve teorije predstavi iz
ugla svakodnevice, to jest da odgovori na pitanje šta one mogu
da nam kažu o svakodnevnom životu. Međutim, ta knjiga - s
obzirom na to da započinje od raspada „ortodoksnog konsenzu
sa" i pretpostavlja jedno solidno predznanje klasične sociološke
teorije (od Konta do Parsonsa) - previše je napredna i obimna
za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci

ologije, (i to onima na višim godinama studija): ona nije pisana
udžbenički, iako bi u nedostatku udžbenika mogla da posluži i u
tu svrhu. Jedini skup teorija koji toj knjizi nedostaju jesu teori
je globalizacije, ali one opravdano nisu obrađene, jer je predmet
autorkine knjige sociologija svakodnevnog života u šta teorije
globalizacije i ne spadaju.
Kako vidimo, svi dosadašnji pregledi socioloških teori
ja (osim pregleda autorke Ivane Spasić) uglavnom ne pokrivaju
teme koje se u ovoj Ricerovoj knjizi koju držite u rukama nalaze
u poslednje četiri glave. Nedostatak savremene sociološke per
spektive i koncepata koji iz nje proizilaze - kao što su politika
razlike i identiteta, refleksivnost, mekdonaldizacija i diznizacija
društva, potrošačko društvo, društvo nadzora, ubrzanje, globali-
zacija ničega itd. - odražava se i na to kako se sociološko znanje
prenosi u jednoj akademskoj zajednici. To se vidi po znanju so
ciologije koje studenti donesu na fakultet iz srednje škole. Socio
logija je za najveći broj srednjoškolaca, blago rečeno, jedan od
najneinteresantnijih predmeta koji danas ima sličan status onom
koji je nekada imao marksizam i socijalističko samoupravljanje.
Raznolikost savremene sociološke teorije, koja se prepo
znaje kod Ricera, ne vidi se nigde u srednjoškolskom udžbeniku
Sociologija za III razred stručnih škola i IV razred gimnazije koji
su pisali M. Mitrović i S. Petrović (Zavod za udžbenike i nastav
na sredstva, 2000). Budući da je sociologija obavezan predmet u
velikom broju srednjih škola u Srbiji, nije čudo što studenti na
prve godine studija dolaze s velikim otporom prema sociologiji
i sociološkoj teoriji. Ricer je napisao jedan praktičan udžbenik:
ono što u njemu možete pročitati zaista se može povezati sa sve
tom koji vas okružuje. U njemu se prepoznaje raznolikost teorije
koja je posledica raznolikosti društva.
Razume se, daleko od toga da je ovo idealan udžbenik iz
istorije socioloških teorija. Kako je pomenuto na početku ovog
Predgovora, ovo je udžbenik pisan za studente kojima je sociolo
gija neophodna, ali nije glavni predmet izučavanja. Od preloma
veka objavljeno je nekoliko odličnih udžbenika, priručnika i enci
klopedija koji bi i te kako mogli da posluže izučavanju sociološke
24 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I
misli, samo što ih je potrebno prevesti. Pored Ricerove trilogije

socioloških teorija, dobar kandidat su i dva izuzetna udžbeni
ka: The Emergence of Sociological Theory (šesto izdanje, 2006) i
The Structure of Sociologial Theory (sedmo izdanje, 2002) autora
Džonatana Tarnera. I Tarner i Ricer uredili su po jednu značaj
nu studiju u kojima se sažima sadašnje stanje sociološke teorije:
Tarner Handbook of Sociological Theory (2006), a Ricer Encyclo
pedia of Social Theory (2002). Dobar kandidat za prevod takođe
bi mogao biti i Contemporary Sociobgical Theory autorki Valas i
Volf (šesto izdanje, 2005). Svi ovi udžbenici daleko su obimniji
i složeniji, ali i značajniji od ove Ricerove kratke verzije trilogije.
Bilo bi dobro da se, u svrhu još boljeg razumevanja sociološke
teorije i njenog značaja za razumevanje sveta koji nas okružuje,
na srpski jezik prevede i neki od ovih udžbenika.
Još nekoliko tehničkih napomena. Na kraju svake glave

u ovoj knjizi nalazi se preporučena literatura za dalje čitanje.
U originalu se na tom mestu nalaze đela na engleskom jeziku.
Najveći broj tih đela za čitaoce u Srbiji je nedostupan. Stoga smo
smatrali da je celishodnije da se navedu dela koja su objavljena
na srpskom ili hrvatskom jeziku.
U knjizi se nalazi obilje primera i ilustracija koje su prila
gođene srpskom kontekstu ili potpuno izmišljene kako bi se stu
dentima tekst još više približio. Iako će tokom čitanja biti jasno
koji su to primeri, ipak navodimo da se oni nalaze na stranama
97, 98, 112, 120, 143, 147, 216, 248 (na dva mesta), 271, 289,
343, 347, 363, 364, 365 i 408.
Konačno, neophodno je zahvaliti se Ivani Spasić koja je
pročitala glave 6 i 7 i dala pregršt korisnih sugestija za neka pre
vodilačka rešenja, kao i Daši Duhaček koja je dala korisne ko
mentare za prevod glave osam.
Dušan Pavlović
Fakultet političkih nauka
Beograd, 21. jul 2009.
PREDGOVOR AUTORA
Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje

ni klasični koreni dobro primljeno, njeno drugo izdanje pretrpelo
je neke suštinske promene. Dve promene se izdvajaju u odnosu
na ostale. Prva je vezana za strukturu knjige. Prvo izdanje imalo
je veoma unikatnu, moglo bi se čak reći idiosinkratičnu struk
turu. Iako su mnogi predavači i studenti njome bili zadovoljni,
neki su smatrali da je struktura knjige konfuzna. Zbog toga sam
u ovom izdanju preuredio sadržaj (dok je najveći deo materijala
ostao isti), čime sam knjigu približio konvencionalnoj strukturi
klasičnog udžbenika.
Posle kratkog uvodnog poglavlja, glave 2 i 3 posvećene su
najvažnijim klasičnim teoretičarima i teorijama. Glave 4 i 5 bave
se savremenim grand-teorijama - teorijama velikog obima, tj. teo
rijama koje pokrivaju velike istorijske periode društvenog razvo
ja. Glava 6 bavi se mikroteorijama, tj. teorijama koje su usred-
sredene na svakodnevni život (delanje i interakciju). Glava 7
takode se bavi savremenim teorijama. U toj glavi izdvojene su
teorije koje predstavljaju pokušaj da se integrišu makroaspek-
ti i mikroaspekti sociološke teorije. Glava 8, koju sam napisao
s Patrišom Madu Lengerman i Džilijan Nibruk, uvodi čitaoca
u jedan od najvažnijih tipova teoretisanja danas - feminističku
teoriju. Glava 9 usredsreduje se na postmodernu teoriju. Konač
no, glava 10 predstavlja novinu u ovom izdanju. Ona je potpu
no nova i u njoj se izlaže teorija globalizacije.
U poslednjih nekoliko godina postalo je jasno da je najvaž
niji napredak u savremenoj sociološkoj teoriji ostvaren upravo
na polju globalizacije. Globalizacija će nastaviti da se širi u godi
nama koje dolaze i imaće sve veći uticaj na živote studenata dok
su oni još uvek na studijama, ali i nakon toga. Osećao sam da je
stoga neophodno da se napiše posebna glava o teorijama globa
lizacije. Nadam se da će glava 10 u tom pogledu biti od pomo
ći. Osim toga, teoretisanje o globalizaciji u najboljoj je tradiciji
kako klasične tako i savremene teorije (mnogi od velikih socio
loga - poput Karla Marksa, s njegovim konceptom kapitalizma ili
26 D Z O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I
Maksa Vebera, s njegovim konceptom racionalizacije - mogu se

po današnjim kriterijumima svrstati u teoretičare globalizacije,
iako smo mi, naravno, navikli da ih vrednujemo po drugim teo
retskim doprinosima). Uistinu, ako govorimo o savremenim teo
retičarima, većina današnjih velikih imena u sociologiji (Entoni
Gidens, Zigmunt Bauman i drugi) bavili su se upravo globali-
zacijom u svojim poslednjim radovima. Teoretičari koji se bave
globalizacijom bave se jednim od najvažnijih problema današ
njice. To njihove teorije svrstava u red najznačajnijih socijalnih i
socioloških teorija.
U ovom izdanju se, pored okvira u kojima se predstavljaju bio
grafske i autobiografske skice i ključni koncepti, nalaze i okviri s
primerima primene socioloških koncepata na savremeno društvo.
Svaka glava (osim prve) završava se temom koja ima za cilj da nas,
iz ugla teorije koja je obrađena u toj glavi, inspiriše da promislimo
o fenomenu koji u savremenom društvu ima veliki značaj.
Iako su svi okviri važni, posebno naglašavam one koji su novi
u ovom izdanju, pogotovo one koje se tiču aktuelnih tema: „Da
li Marksova teorija ima bilo kakav značaj za postkomunistički
svet?" (glava 2), „Da li smo postali opsednuti sobom?" (glava 3),
„Da li je 'Rat terorizmu funkcionalan?' (glava 4), „Holivudski blok-
basteri" (glava 5), „11. septembar 2001. godine i stigmatizacija
muslimana" (glava 6), „Polje visokog obrazovanja u Americi da
nas" (glava 7), „Teri Sijavo" (glava 8), „Porast nadzora nad našim
svakodnevnim životom" (glava 9), „Al-Džazira i globalizacija"
(glava 10).
Osim novih okvira, izvršene su neke izmene u drugim tipo
vima okvira. U ovom izdanju mogu se naći nove biografske i au
tobiografske skice Zigmunta Baumana, Ralfa Darendorfa, Niklasa
Lumana, Herberta Markuzea i Džordža Ricera. Ima i nekoliko
novih okvira pod nazivom „Ključni koncepti", u šta spadaju: Vrste
samoubistava, Eksploatacija, Prostor, Definicije situacije, Funkci
je društvenog sukoba, Situacija idealnog govora, Rizično društvo,
Konceptualni doprinos Carlsa Hortona Kulija i Stigma. Osim
toga, čitav niz novih termina dodat je u Rečnik koji se nalazi na
kraju knjige. (Svi ovi koncepti takođe mogu da se nadu na dnu
svake stranice na kojoj se koncept prvi put pojavljuje.)
PREDGOVOR AUTORA 27
Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj

važnije tačke izložene u njoj. Da bih izbegao prekide toka narativa,
u tekstu sam namerno izostavio citate i fusnote. Na kraju svakog
poglavlja nalazi se kratak spisak literature za dalje proučavanje.
Cilj ovog novog izdanja jeste dvostruk. Prvi je da se struktu
ra knjige preuredi kako bi se studentima i predavačima olakšalo
njeno korišćenje. Drugi je da se izvrši ažuriranje sadržaja knjige.
Knjizi je dodat jedan broj teorija (glava 10) koje su postale po
pularne u oblasti sociologije u poslednjih nekoliko godina.
O AUTORU
Džordž Ricer uvaženi je profesor na Univerzitetu Meriland

u Sjedinjenim Američkim Državama. Od važnijih nagrada koje je
dobio mogu se izdvojiti počasni doktorat Univerziteta La Trob u
Australiji, i nagrada za izuzetan doprinos predavanju koju dode-
ljuje Američko sociološko udruženje. Bio je predsednik Odeljenja
za teorijsku sociologiju Američkog sociološkog udruženja, kao i
Odeljenja za organizaciju i profesiju. Objavio je nekoliko udž
benika za poznatu izdavačku kuću Makgro-Hil (McGraw-Hill),
medu kojima su Klasična sociološka teorija, Moderna sociološka te
orija i Sociološka teorija (sva tri udžbenika imala su po šest-sedam
izdanja). Potom, njegove knjige koje se bave metateorijom — So
ciologija: multiplikovana paradigma nauke i Metateorije u sociolo
giji, a njegove najvažnije knjige o primeni društvene teorije na
savremeni svet i društvo jesu Mekdonaldizacija društva (nedavno
se pojavilo peto izdanje), Očaravanje raščaranog sveta i Globali-
zacija ničega. Izdavačka kuća Sejdž (Sage Publications) objavila
je njegova novija dela u dve knjige. Jedna je teorijska, a druga se
odnosi na primenu teorije na društvo, posebno na oblast potroš
nje. Tom temom više se bavio kao osnivač i urednik lista Journal
of Consumer Culture. Uredio je i Blackwell Companion to Major
Social Theorists, a bio je i kourednik Handbook of Social Theory.
Uredio je i dvotomu Enciklopediju drušvene teorije, a trenutno
ureduje Enciklopediju sociologije. Njegove knjige prevedene su na
preko 20 jezika, a samo knjiga Mekdonaldizacija društva preve
dena je na više od 12 jezika.
GLAVA 1
UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU
Kako nastaje sociološka teorija

Definisanje sociološke teorije
Nastanak sociološke teorije: jedno realističnije gledište
Pregled knjige
Sažetak
Literatura za dalje čitanje
Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno

gim drugim prirodnim i natprirodnim pojavama). Na teoretisanje
nas najčešće navodi razmišljanje o nekom društvenom problemu.
Možemo, na primer, da razmišljamo o odnosu naših roditelja ili
o šansama tima za koji navijamo da osvoji prvenstvo. Možemo,
takođe, da procenjujemo da li će Kina izvršiti vojnu invaziju na
Tajvan. Na osnovu takvih spekulacija možemo razviti teoriju o na
šim roditeljima (recimo, oni se dobro slažu u braku jer su slični),
o timu za koji navijamo (verovatno neće osvojiti prvenstvo zato što
mu nedostaje dobar timski rad ili dobar trener) ili o mogućnostima
rata (Kina neće napasti Tajvan jer rat bi mogao da ugrozi privredni
razvoj Kine). Te teorije bave se društvenom realnošću i društvenim
odnosima kao što su, između ostalog: ličnosti naših roditelja i na
čin na koji ličnosti utiču na međusobne odnose; timski rad i spo
sobnost osvajanja prvenstva; priroda kineske države i odnos Kine i
drugih nacija u dobu u kojem se pojedinačni privredni sistemi sve
više prepliću stvarajući jedan globalni privredni sistem.
KAKO NASTAJE SOCIOLOŠKA TEORIJA

Socijalni teoretičari, uključujući i one o kojima će biti reči
u ovoj knjizi, rade upravo takve stvari - oni spekulišu i razvijaju
teorije, a njihove teorije bave se društvenom realnošću i društve
nim odnosima. Naravno, postoje mnoge razlike između svakod
nevnog teoretisanja i onog kojim se bave društveni teoretičari:
32 DZORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
1. Socijalni teoretičari obično teoretišu na jedan disciplino-

vaniji i samosvesniji način od običnih ljudi u svakodnev
nom životu.
2. Socijalni teoretičari obično teoretišu oslanjajući se na
radove teoretičara koji su radili i stvarali pre njih. Prak
tično, svi socijalni teoretičari pažljivo proučavaju dela
svojih prethodnika, dok najveći broj običnih ljudi stvara
teorije bez oslanjanja na bilo čiji prethodni rad. Da para
fraziramo Isaka Njutna i sociologa Roberta Mertona: ako
socijalni teoretičari razvijaju bolje teorije, to je stoga što
su oni sposobni da se oslone i nadovežu na ideje koje su
drugi, socijalni teoretičari, uobličili pre njih.
3. Osim toga, socijalni teoretičari često upotrebljavaju baze
podataka koje su sakupili oni sami ili neko drugi. Te baze
podataka govore nam nešto o društvenoj realnosti ili o
odnosima kojima hoćemo da se bavimo. Obični ljudi
možda imaju pristup nekim podacima kada teoretišu, ali
ti podaci prikupljeni su na jedan nesistematičan način i
nisu obimni kao podaci kojima raspolažu teoretičari.
4. Za razliku od običnih ljudi, socijalni teoretičari objavljuju
svoje teorije (neki od glavnih primera takvih radova biće
predmet upravo ove knjige). One mogu da se analiziraju
kritički, da postanu predmet javne rasprave, da se upotre
bljavaju kao osnova empirijskog istraživanja koje će kasnije
koristiti neki drugi teoretičari itd. Rigoroznost procesa u
kojem vaš rad evaluiraju (procenjuju) neki drugi teoreti
čari, koji imaju slobodu da ga kritikuju i ukazu na njegove
slabe tačke, dovodi do toga da se slabo razvijene ili neko-
herentne teorije izbace iz upotrebe ili nikada i ne objave.
5. Najvažnije od svega, socijalni teoretičari ne razmišljaju
(barem ne profesionalno) o odnosima svojih roditelja,
svom omiljenom timu ili nekom pojedinačnom druš
tvu ili naciji kao o pojedinačnim slučajevima. Teoreti
čari razmišljaju o širokom spektru društvenih problema
na jedan obuhvatniji način, za razliku od običnih ljudi
koji verovatno spekulišu o mnogo užim, i često čak ve
oma ličnim problemima. Pojasnimo to na tri navedena
UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 33
primera. Za razliku od običnog čoveka koji će verovatno

spekulisati o odnosu svojih roditelja, socijalni teoretičar
će, kada razmišlja o svojim roditeljima, nužno razmi
šljati o jednom opštijem problemu, recimo prirodi brač
nih odnosa na početku 21. veka. Drugim recima, on će
predmet svog razmišljanja, ma koliko bio ličan, smestiti
u jedan širi društveni kontekst. Slično tome, običan čo-
vek koji razmišlja o šansi njegovog tima da osvoji šam-
pionat, razlikovaće se od socijalnog teoretičara koji će se
baviti pitanjem da li su odnosi tokom takmičenja na tom
šampionatu pravedni, ako se uzme u obzir to da sporti-
sti zarađuju velike svote novca i da novac ima veliki uti-
caj u savremenom sportu. Konačno, umesto da teoretiše
o Kini, socijalni teoretičar će najverovatnije razmišljati o
Kini kao primeru savremene nacionalne države u eri glo
balnog kapitalizma (vidi glavu 10).
Iako društveni teoretičari razmišljaju u opštim crtama, to

ne znači da su pitanja kojima se oni bave isključivo od akadem
skog interesa. U stvari, ta pitanja su odabrana često upravo zbog
toga što su teoretičari za njih zainteresovani lično, odnosno zato
što ona imaju veliku važnost za njihove lične živote. Problemi i
napetosti u bračnim odnosima njihovih roditelja, ili čak njiho
vim sopstvenim, mogu da navedu sociologe da teoretišu o op-
štem problemu savremene porodice i o problemima s kojima se
ona suočava u savremenom društvu. Najbolje sociološke teorije
često proističu upravo iz dubokih ličnih interesa teoretičara.
To, međutim, otvara jednu dilemu. Ako najbolja teorija
proizilazi iz snažnog ličnog interesa, hoće li to iskriviti teori
ju; da li će teorija, usled uticaja ličnog iskustva, biti pristrasna?
Loše iskustvo koje je teoretičar imao kao dete u svom domu ili u
braku, može ga navesti da pristrasno sagleda probleme s kojima
se savremena porodica suočava. Kao rezultat toga, on može da
stvori jednu pogrešnu ili iskrivljenu sliku porodice. Takvo isku
stvo može teoretičara da odvede u pravcu oštre kritike koncepta
nuklearne porodice. To je svakako moguće, čak i verovatno, ali
teoretičari moraju da pokušaju da ličnu perspektivu i predrasude
drže po strani i ne dozvole im da utiču na teoriju. Predrasude
34 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I
predstavljaju sveprisutnu opasnost koje teoretičari, kao i oni koji

njihove teorije čitaju, moraju biti svesni kada pokušavaju da raz
mišljaju teorijski.
To što imamo jaka osećanja prema nekom problemu pred
stavlja snažan motiv za stvaranje teorije. Sociolozi koji imaju
snažna osećanja o svojoj porodici ili bilo kojoj drugoj temi u so
ciologiji verovatno će predano raditi na toj temi i osećati nekakvu
unutrašnju potrebu i energiju da pruže teorijske uvide u taj pro
blem. Dokle god se pristrasnost drži po strani, jaka lična oseća
nja mogu pozitivno da utiču na sociološku teoriju. Na primer,
u ovom udžbeniku na nekoliko mesta pominjem Karla Marksa
(1818-1883) i njegov pionirski rad o kapitalizmu (vidi glavu 2).
Marksova teorija kapitalizma, na mnogo načina predstavlja jednu
od najboljih u istoriji socijalne teorije. Ona je upravo bila motivi-
sana Marksovim snažnim osećanjima o kapitalizmu i teškoj pozi
ciji radnika u njemu. Istina je da su ta osećanja zaslepela Marksa,
koji zbog njih nije mogao da vidi neke od dobrih strana kapitali
stičkog sistema. Ali, protivteža je pronađena u činjenici da su ga
ta osećanja odvela do moćne teorije dinamike kapitalizma.
Moguće je teoretisati o bilo kom aspektu društvenog sveta.
Sociolozi teoretišu o pojavama o kojima očekujemo da teoretišu
(politika, porodica), kao i o mnogim pojavama koje nas iznena
đuju, odnosno o kojima nikada nismo razmišljali. Na primer, ja
sam napisao nekoliko radova o fenomenima kao što su restorani
brze ishrane, kreditne kartice i tržni centri. Svaki aspekt društva,
od najuzvišenijeg do najprizemnjeg, može biti predmet društvene
teorije. Svaki sociolog ima svoju omiljenu temu i smatra da je baš
ono čime se on bavi važnije i interesantnije od neke druge teme.
Neki će smatrati da je najvažnije objasniti ponašanje kraljeva i
predsednika. Drugi će misliti da treba istraživati svakodnevni ži
vot prosjaka i prostitutki. Neki treći, često najbolji socijalni teo
retičari, biće privučeni odnosima između uzvišenog i prizemnog
ponašanja. Norbert Elijas (1897-1990) bavio se odnosom koji je,
u periodu između 13. i 19. veka, postojao između ponašanja na
kraljevskom dvoru i takvog prostodušnog ponašanja kao što je
kopanje nosa za stolom, duvanje nosa ili puštanje vetrova (vidi
glavu 5). Analizirajući svakodnevno i prostodušno ponašanje,
UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 35
on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa

nja nosa za stolom, gledanja u maramicu nakon duvanja nosa i
zvučnog i javnog puštanja vetrova polako gasila. To je povezao
s promenama u ponašanju na kraljevskom dvoru što se kasnije
raširilo medu običnim svetom. U osnovi, pripadnici kraljevskog
dvora postali su zavisni od sve šireg kruga ljudi, zbog čega su
morali da povedu računa o tome kako će njihovo ponašanje uti
cati na običan svet. Naposletku, to ponašanje pronašlo je svoj
put medu niže slojeve društva. Ljudi su prestali da kopaju nos
za stolom ili da zvučno puštaju vetrove pred drugima (iako ima
pojedinaca koji to i danas rade).
Socijalni mislioci mogu da se fokusiraju na posebne tipove
ponašanja zato što smatraju da su oni važni i interesantni. Ali to,
takode, mogu da rade zato što im je tako lakše da steknu uvid u
društvene odnose. Ideju je prvi izložio Georg Zimi (1858-1918).
On je smatrao da je društvo sastavljeno od beskrajnog niza druš
tvenih odnosa (vidi glavu 3). Svaki društveni čin po tom gledištu
predstavlja deo društvenog odnosa, a svaki od tih odnosa povezan
je s drugim društvenim odnosima. Otuda, svaki dati čin ili odnos
može predstavljati način pomoću kojeg se može steći uvid u to
kako funkcioniše celina društva. Tako je Zimi izabrao novac i od
nos baziran na novcu kao poseban vid odnosa koji mu je pomo
gao da izvede zaključke o celovitosti modernog društva.
Iako postoji procep između socioloških teorija koje će biti
predstavljene u ovoj knjizi i teorija koje stvaramo svaki dan,
nema suštinske razlike između profesionalnog i svakodnevnog
teoretisanja. Ako, nakon što pročitate ovu knjigu, prostudirate
prethodna teoretisanja i potom teoretišete na jedan sistematičniji
i organizovaniji način o opštim društvenim pitanjima, vi postaje
te socijalni teoretičar. Naravno, to što ste socijalni teoretičar neće
automatski značiti da ste sposobni da proizvedete visokokvalitet
ne teorije. Vaš prvi napor verovatno neće biti onako dobar kao
teorije o kojima ćemo govoriti u ovoj knjizi. U stvari, teorije o
kojima ćemo govoriti predstavljaju najbolje od najboljih, dok ra
dovi mnogih socijalnih teoretičara, od kojih su neki bili veoma
poznati u vreme kada su pisali, ovde uopšte neće biti razmatrani.
Razlog za to je što neke od tih teorija nisu izdržale test vremena
36 D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I K L A S I Č N I K O R E N I
i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po

kušali, ali samo neki su uspeli da stvore kvalitetne i važne teorije
o kojima će biti reči u ovoj knjizi.
DEFINISANJE SOCIOLOŠKE TEORIJE

Glavni kriterijum kojim smo se rukovodili u odabiru teorija
prikazanih u ovoj knjizi bio je taj što su to teorije koje su izdržale
probu vremena. Drugi kriterijum je njihov širok obim primene.
Recimo, one ne treba samo da objašnjavaju ponašanje u vašoj
porodici, već u velikom broju sličnih porodica različitih naroda
sveta. Još jedan kriterijum bio je taj da teorije moraju da se bave
važnim društvenim pitanjima. Mnogi pitanje globalizacije (vidi
glavu 10) i globalne privrede vide kao ključan problem današnji
ce, što privlači pažnju mnogih socijalnih teoretičara. Konačno,
teorije o kojima će biti reči u ovoj knjizi predstavljaju plod rada
sociologa i onih teoretičara iz drugih naučnih oblasti koje su so
ciolozi prihvatili kao važne. Na primer, iako ćemo u ovoj knjizi
odvojiti dosta mesta za feminističku sociološku teoriju (glava 8),
tek bi se za neke feminističke teoretičarke moglo reći da su so-
ciološkinje (Doroti Smit, Patriša Hil Kolins), dok najveći broj
socijalnih teoretičarki dolazi iz drugih naučnih oblasti. Bez ob
zira na to da li su teorije o kojima će ovde biti reči plod rada
sociologa ili nekih drugih naučnika, one su važne za sociologiju,
integrisane su u nju i izdržale su test empirijskog istraživanja.
Jedna formalnija definicija sociološke teorije mogla bi ova
ko da glasi: sociološka teorija predstavlja skup međusobno po
vezanih ideja koje omogućuju sistematizaciju znanja o društvu,
objašnjenje tog društva i predviđanje njegove budućnosti. Dok
neke od teorija koje ćemo sresti u ovoj knjizi u velikoj meri za
dovoljavaju sve ove kriterijume, neke druge ne ispunjavaju neki
od ovih kriterijuma. Uprkos tome, smatramo da su sve one ra
zvijene i etablirane sociološke teorije. Bez obzira na to da li zado
voljavaju sve kriterijume ili ne, najveći broj sociologa smatra da
Sociološka teorija - skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju siste
matizaciju znanja o društvu, objašnjenje drutšva i predviđanje njegove
budućnosti.
GLAVA 1 UVOD U SOCIOLOŠKU TEORIJU 37
teorije koje se nalaze u ovoj knjizi predstavljaju važne sociološke

teorije. Možda najvažnije je to što se sve te teorije bave velikim
idejama o problemima i temama koje se tiču svakoga ko živi u
savremenom društvu.
NASTANAK SOCIOLOŠKE TEORIJE:

JEDNO REALISTIČNIJE GLEDIŠTE
Do ovog trenutka smo o sociološkoj teoriji i o načinu na koji
ona nastaje govorili iz jednog idealizovanog ugla. U poslednjih ne
koliko godina, veliki broj sociologa počeo je da kritikuje ovakvu sli
ku sociološke teorije i pokušao da stvori jednu realističniju sliku o
tome kako teorija treba da izgleda i kako ona nastaje. Oni ukazuju
na to da neki teoretičari pišu na jedan nedisciplinovan (iako ne sa
svim nemaran) način; da ne proučavaju uvek s dovoljnom pažnjom
rad svojih prethodnika; da nisu uvek pažljivi i spremni da sakuplja
ju podatke koji su važni za njihove teorije; da ponekad objave svoje
radove a da ih niko ne pregleda; da dopuštaju svojim ličnim isku
stvima i predrasudama da utiču na teorijske uvide itd. Sve u svemu,
mnogi tvrde kako je proces stvaranja sociološke teorije daleko od
savršenog procesa koji smo opisali u prethodnom odeljku.
Osim kritike rada pojedinih teoretičara, kritičari takođe
napadaju opšte stanje u kojem se sociološka teorija nalazi. Oni
tvrde da najbolje teorije nisu nužno one koje izdrže probu vre
mena, postanu uticajne i nađu se u knjigama kao što je ova. So
ciološka teorija je, prema ovom shvatanju, ista kao i društvo - na
nju utiče širok spektar političkih faktora. Koja će teorija postati
važna, a koja ne, zavisi od političkog procesa i odnosa političkih
snaga u društvu:
1. Teoretičari koji su učili zanat s priznatim sociolozima,

ljudima koji su zauzimali vodeće pozicije unutar sociolo
gije kao discipline, najverovatnije će postati važniji i ima
ti više uticaja u sociologiji od onih koji nisu bili te sreće
da imaju tako moćne mentore.
2. Da bi neka teorija postala uticajna, važno je i to da li ona
odražava dominantnu političku orijentaciju u društvu
38 D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A T E O R I J A I N J E N I KLASIČNI K O R E N I
u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po

litičke struje, ona će pre postati deo sociološkog kanona
od onih teorija koje su nastale unutar manje uticajnih
političkih orijentacija. Recimo, u ne tako davnoj istoriji
američke sociologije, politički konzervativne teorije (na
primer, strukturalni funkcionalizam; vidi glavu 4) lakše
su pridobijale svoje pristalice od onih teorija koje su na
stale unutar jednog radikalnog pogleda na svet (na pri
mer, teorije koje su nastale unutar marksističke perspek
tive; vidi glavu 5).
3. Teorije koje su vodile do čistih, empirijski proverljivih
hipoteza, pre će biti usvojene, barem od sociologa koji
pripadaju glavnim strujama, od onih teorija koje donose
grandiozne zaključke neproverljive u praksi.
4. Teorije koje proizvode dominantne i uticajne društvene
grupe (recimo, beli muškarci) pre će postati deo sociološ
kog kanona od onih koje stvaraju teoretičari koji pripada
ju manjinama. Radovi crnih teoretičara dugo su u SAD
smatrani manje važnim i imali manje šanse da postanu
deo kanona (s jednim izuzetkom; vidi okvir o D u Bojsu).
Isto je važilo, barem donedavno, i za radove teoretičarki
(vidi glavu 8). Teorijske ideje pripadnika kulturnih ma
njina (čikanosi ili homoseksualci) delile su istu sudbinu.
Tako dolazimo da zaključka da sociološka teorija (pogotovo

način njenog nastanka) zapravo nikada ni približno nije izgleda
la onako idealno kako je opisano na početku ove glave. Među
tim, u poslednjih nekoliko decenija teoretičari su postali svesvni-
ji procepa između idealnog i realnog. Kao posledica toga, veliki
broj teorijskih perspektiva, kojima je pristup u središte sociološ
ke teorije bio zabranjen, u poslednjih nekoliko godina zadobio
je centralno mesto u sociologiji. Tako su marksistička teorija
(vidi glavu 2) i različite varijante neomarksističkih teorija (glava
5) postali deo opšte sociološke teorije, odnosno deo sociološkog
kanona. N a sličan način je i feministička teorija sebi obezbedila
vidljivo prisustvo u sociološkoj literaturi. Mi to ovde priznajemo
ne samo time što je čitava glava 8 posvećena feminističkoj teoriji,
već i time što se ona pominje i na drugim mestima u ovoj knjizi.
Uopšteno govoreći, savremena sociološka teorija karakteristična

je po svojoj raznolikosti. Ona predstavlja jednu mešavinu razli
čitih teorija od kojih neke odgovaraju idealnom modelu teorije s
početka ove glave, dok su neke proizvod manje idealističkog i rea
lističnijeg modela po kome teorija funkcioniše. Drugim recima,
predstavnici teorijskih perspektiva koje su dugo bile isključene iz
socioloških udžbenika „napeli su mišiće" i iskoristili svoju snagu
unutar akademske zajednice da bi ojačali svoje pozicije i ubedili
druge da je njihova teorijska perspektiva podjednako važna. Teo
rijske perspektive koje su u američkoj sociologiji dugo bile skraj-
nute i zapostavljene sada zauzimaju centralno mesto u sociološ
koj teoriji s glavnim teorijama koje su već duže na toj poziciji.
D a bismo dali malo sadržaja ovoj diskusiji, u narednom
odeljku razmotrićemo određen broj teorija koje su na putu da
postanu kanon ili su već postale deo sociološkog kanona. Njih
zajednički možemo nazvati „multikulturalna socijalna teorija".
Multikulturalna socijalna teorija

Uspon multikulturalne socijalne teorije nagovešten je poja
vom savremene feminističke sociologije 1970-ih godina. Femi
nistkinje su se žalile da je sociološka teorija dugo bila zatvorena
za ženski pogled na svet. U narednim godinama, mnoge ma
njinske grupe ponavljale su ove pritužbe feministkinja. U stvari,
kako ćemo videti u glavi 8, pripadnice manjina (Afroamerikanke
i Latinoamerikanke) počele su da prigovaraju kako je pravo da se
bave feminističkom teorijom rezervisano samo za bele žene koje
pripadaju srednjoj klasi. One su zahtevale pravo da se feminiz
mom bave i pripadnici ostalih kulturnih grupa i manjina. N a
taj način, feministička teorija postala je znatno diverzifikovanija,
baš kao i sociološka teorija u celini.
Dobar primer sve veće diverzifikacije sociološke teorije je i
uspon queer sociološke teorije. Danas je opštepoznato da klasična
sociološka teorija dugo vremena nije imala šta da kaže kako o sek
sualnosti uopšte, tako i o homoseksualnosti posebno. Dok su se
klasični teoretičari bavili širokim spektrom pitanja iz oblasti mo-
dernosti, oni nisu imali ništa da kažu o tome kako se konstruišu
40 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A S O C I O L O Š K A TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
moderna tela i moderna seksualnost. Čekalo se sve do 1970-ih

godina, to jest do radova Mišela Fukoa (glava 9) i njegovih ideja
o odnosima moći, znanja i seksualnosti da bi teoretske studije o
seksualnosti i homoseksualnosti počele da se pojavljuju u većoj
meri i postanu dominantnije. Fukoovi radovi doveli su do gle
dišta po kome homoseksualnost može da podrazumeva subjek
tivnost i identitet koji postoji naporedo s heteroseksualnim sop-
stvom i identitetom.
VRB.DuBojs
Biografska skica
Za razliku od ostalih crnih lidera (npr. Bukera T. Vošingtona)

i intelektualaca kasnog 19. veka i s počerka 20. veka, V. E. B.
D u Bojs (1868-1963) roden je kao slobodnjak na američkom
Severu. Pohađao je Harvard i na njemu
odbranio doktorat. (Kasnije je takode
studirao na Berlinskom univerzitetu.)
Poznat je u sociologiji po važnim do
prinosima u oblasti urbane etnografije
sadržanim u knjizi Filadelfijski crnčuga
(1899) i u oblasti rasne ekonomske isto
rije opisane u knjizi Crna rekonstrukcija
Amerike 1860-1880 (1935). D u Bojs
je takode bio polemičar i političar (to se manifestovalo tako
de u njegovim akademskim delima), što se snažno odražava
u knjizi Duše crnih naroda (1903). Pored objavljenih radova,
jedno od najvažnijih njegovih dostignuća rokom 20. veka je
ste snažno suprotstavljanje Bukeru T. Vošingtonu i ustupcima
koje je on činio belcima. D u Bojs je osnovao N A C C P (Na
tional Association of Child Care Professionals, 1909) i bio
njegov glavni portparol tokom druge decenije 20. veka. O n je
takode bio voda harlemske renesanse tokom 1920-ih godina i
dobio mnoga svetska priznanja kao vođa panafričkog pokre
ta. Tokom 1950-ih godina suprotstavljao se američkoj vladi i
makartijevskom gonjenju bilo koga za koga se verovalo da je
komunista. Tokom 1960-ih godina odselio se u Ganu gde je
počeo da radi na projekru Encyclopedia Ajricana. D u Bojs je
umro 1963. godine uoči marša na Vašington i uspona Martina
Lutera Kinga do mesta lidera crnog pokreta. Njegova pasio
nirana briga za težak položaj crnih Amerikanaca nastavlja da
utiče na univerzitetske profesore, studente, političare, aktiviste
i mnoge druge.
Stiven Sidman, međutim, tvrdi da ono što odlikuje queer

teoriju jeste odbacivanje bilo kakvog singularnog (jedinstvenog,
nepodeljenog) identiteta, uključujući i homoseksualnost. On
tvrdi da su svi identiteti multiplikovani i kompozitni (sastavljeni
iz više delova), te su otuda nestabilni i isključivi. Svako od nas u
svakom trenutku predstavlja skup čitavog niza identiteta kao što
su seksualna orijentacija, rasa, klasa, nacionalnost, rod i starosno
doba. Te komponente mogu se kombinovati i ukrštati na mnogo
različitih načina. Kao rezultat, Sidman odbacuje dihotomiju ho
moseksualno—heteroseksualno, a queer teoriju usmerava u prav
cu jedne opštije socijalne teorije.
Bez obzira na to, queer teorija načelno se uzima kao primer
teorije koja ima vrednosno gledište, tj. kao teorija koja gleda na
svet s jednog posebnog stanovišta (vidi glavu 8). Može se očeki
vati da će u 21. veku doći do jedne prave erupcije multikultural-
nih teorija koje zauzimaju specifično gledište.
Unutar skupa multikulturalnih teorija nalazimo čitav niz
različitih oblika koji se razlikuju od queer teorije. Neki od pri-
mera su afrocentrička teorija, domorodačka američka teorija, pa
čak i teorije maskuliniteta. Navešćemo neke od najvažnijih ka
rakteristika multikulturalne teorije:
• Multikulturalna teorija odbacuje univerzalističke teorije

koje imaju tendenciju da podrže one koji su na vlasti; ume-
sto toga, ona pokušava da osnaži one koji nemaju moć.
• Ona pokušava da bude inkluzivna (ukljućujuća) i artikuli-
še stanovište obespravljenih grupa.
• Multikulturalni teoretičari nisu vrednosno neutralni. Oni
često teoretišu u ime onih koji nemaju moć i posao, ali
žele da promene društvene strukture, kulturu i budućnost
pojedinaca.
42 DžORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN
• Multikulturalni teoretičari pokušavaju da razruše jedinstvo

ne samo društvene, već i intelektualne zajednice; oni time
žele da zajednicu načine otvorenijom i diverzifikovanijom.
• Multikulturalisti odbijaju da povuku jasnu liniju između
teorije i drugih oblika narativa.
• Multikulturalna teorija obično ima kritičku oštricu; ona
je samokritična, ali kritikuje i sve druge teorije i, što je
najvažnije, kritikuje društvo.
• Multikulturalni teoretičari prihvataju gledište po kome
je njihov rad ograničen i uslovljen posebnim istorijskim,
društvenim i kulturnim kontekstom u kome žive.
Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča

ra (između ostalog i po tome što imaju specifičan pristup teore-
tisanju) koji se usredsreduju na do sada zanemarene i ignorisane
teme. Multikulturalna teorija u načelu, kao i nekoliko posebnih
varijanata multikulturne teorije, ubrzano postaje deo kanona so
ciološke teorije.
PREGLED KNJIGE
Ova knjiga se na prvom mestu bavi savremenom sociološ
kom teorijom. Ipak, niti je moguće naći kriterijume jasne po-
dele, niti odrediti tačan datum koji bi jasno odelio klasičnu od
savremene sociološke teorije. Bez obzira na to, kao početnu tač-
ku klasične sociološke teorije možemo da uzmemo rani 19. vek
kada je Ogist Kont, francuski socijalni mislilac koji je skovao reč
sociologija (1839), počeo sociološki da teoretiše. (Uzgred, misli
oci su dugo pre toga, i u zapadnim i u drugim kulturama, razvili
idejne sisteme koji su imali mnogo zajedničkih elemenata sa so
ciološkom teorijom.) Dvadesete i tridesete godine 20. veka (što
je period koji se poklapa sa smrću Maksa Vebera) označavaju za
vršetak klasičnog perioda. Do tog vremena sa scene je praktično
nestala prva generacija sociologa, a njeno mesto zauzela je nova
generacija. Iako se koreni savremene teorije mogu pratiti nekoli
ko decenija unazad, najveći broj teorija stvoren je u drugoj polo
vini 20. veka i ostaje značajan i nastavlja da se razvija početkom
21. veka.
Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič

nog doba sociologije. Ono otprilike obuhvata kasni 19. vek i rani
20. vek. Glava 2 govori o tri mislioca - Emilu Dirkemu, Kar
lu Marksu i Maksu Veberu - koje mnogi smatraju najvažnijim
teoretičarima u istoriji sociološke teorije. Glava 3 počinje Geor-
gom Zimlom, teoretičarem koji se često s prethodnom trojkom
svrstava u najvažnije klasične teoretičare. Ta glava takođe se bavi
jednim američkim misliocem (Dirkem je bio Francuz, Marks,
Veber i Ziml bili su Nemci) - Torstenom Veblenom - koji je, kao
i pomenuta trojica, razvio jednu veoma široku socijalnu teoriju.
Njegova teorija je u poslednjih nekoliko godina dobila na večem
značaju zbog sledeće činjenice: dok su se ostale gorepomenute te
orije uglavnom bavile društvenim problemima vezanim za proi
zvodnju, Veblen se bavio potrošnjom i predvideo njenu sve veću
važnost (poznata je njegova ideja o „upadljivoj potrošnji") u 20. i
ranom 21. veku. Kako će se videti iz glava 5 i 9, prelazak iz pro
izvodnog u potrošačko društvo predstavlja glavno obeležje savre-
menih teorija o modernom i postmodernom društvu. Poslednji
mislilac koga pominjemo u kategoriji velikih klasičnih teoretiča
ra je još jedan Amerikanac, Džordž Herbert Mid. Midova teori
ja dosta se razlikuje od teorija njegovih prethodnika. Mid se više
bavio svakodnevicom (iako su mnogi mislioci koji se pominju
u glavama 2 i 3 takode imali da kažu ponešto o svakodnevici),
a manje širim socijalnim fenomenima i društvenim promenama.
Glave 4 i 5 započinju našom glavnom temom - savremenom
sociološkom teorijom. Te dve glave bave se savremenim grand-
teorijama. Grand-teoriju definišemo kao širok, veoma ambicio
zan pokušaj da se ispriča priča o velikom vremenskom odsečku
ljudske istorije i/ili o velikom delu društva. Prema definiciji koju
upotrebljavam u ovoj knjizi, svaka teorija je grandiozna ukoliko
opisuje prelazak (promenu, transformaciju) iz jednog tipa društva
u drugi tip. Grandioznu teoriju nalazimo kod Dirkema (prelazak
iz primitivnog u savremeno društvo), Vebera (prelazak iz feudal
nog u kapitalističko društvo), ali i kod postmodernih teoretičara
kao što su Fuko (promene u funkcionisanju zatvorskih struktura)
Grand-teorije - širok, veoma ambiciozan pokušaj da se ispriča priča o velikom
vremenskom odsečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.
44 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po

trošnje). Po svakoj grand-teoriji moguće je utvrditi makar jednu
presudnu karakteristiku na osnovu koje se može reći po čemu se
ta dva tipa društva razlikuju. U stvari, sve teorije koje pominje-
mo u glavama 2 i 3 mogu se shvatiti kao grand-teorije. Među
tim, fokus našeg interesovanja u glavama 4 i 5 jesu savremene
grand-teorije.
Predmet glave 4 jesu dve uticajne savremene teorije: struk
turalni funkcionalizam i teorija sukoba. Ovoj drugoj teoriji još
pridodajemo teoriju sistema koja je u poslednje vreme doživela
uzlet i izazvala veliko interesovanje zbog doprinosa savremenog
nemačkog mislioca Niklasa Lumana. Glava 5 bavi se još jednom
dobro poznatom savremenom teorijom - neomarksističkom teo
rijom. Ispitaćemo njene tri najuticajnije varijante: proces civili-
zovanja (Norbert Elijas), kolonizaciju životnog sveta (Jirgen Ha
bermas) i Moloh modernosti (Entoni Gidens).
Grand-teorija nije jedini tip teorije u savremenoj sociologiji.
Teorije svakodnevice koje nalazimo u glavi 6 predstavljaju suprot
nost grand-teorijama. Dok se grand-teorije mahom usredsreduju
na društvene strukture i društvene promene, glava 6 se usredsre-
duje na teoriju svakodnevnog života: simbolički interakcionizam
(koji se snažno oslanja na teoriju Džordža Herberta Mida, iznetu
u glavi 3), dramaturgiju (pogotovo doprinos Ervina Gofmana),
etnometodologiju (kojom se najviše bavio Harold Garfinkel), teo
riju razmene (ovde pominjemo teoriju Džordža Homansa) i teo
riju racionalnog izbora (verziju Džejmsa Koulmena).
U glavi 7 bavimo se najvažnijim pokušajima da se integrišu
teorije koje se bave društvenim strukturama (iz glava 4 i 5) sa sva
kodnevnim problemima malog obima (koje srećemo u glavi 6).
Počinjemo razmatranjem teorije razmene Ricarda Emersona koja
nastoji da poveže probleme na mikronivou s makrostrukturama.
Potom prelazimo na niz sveobuhvatnijih integrativnih teorija,
uključujući tu i teoriju strukturacije (koja predstavlja najvažniji
Teorije svakodnevnog života - teorije koje se bave svakodnevnim i naizgled
trivijalnim aktivnostima kao što su individualno mišljenje i delanje, in
terakcijom dvoje ili više pojedinaca i malim grupama koje nastaju kao
posledica takve interakcije.
teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar

garet Arčer da integriše kulturu i dejstvenost i ambiciozni poku
šaj Pjera Burdijea da integriše „habitus" i „polje".
Mnoge teme koje se pojavljuju u prethodnim glavama ta-
kode se pojavljuju u glavi 8 (sastavile Patriša Madu Lengerman
i Džil Brentli), koja se bavi feminističkom teorijom. Ta teorija
je, međutim, veoma obimna, obuhvata veliki broj mislilaca i to
liko je značajna da iziskuje posebnu glavu. Glava pokriva četiri
varijante savremene feminističke teorije — teorije rodne razlike,
teorije rodne nejednakosti, teorije rodnog ugnjetavanja i teorije
strukturalnog ugnjetavanja.
Glava 9 bavi se najuzbudljivijim teorijskim razvojem kasnog
20. veka koji jednim imenom nazivamo postmoderne grand-te
orije. U toj glavi biće reči o prelasku iz industrijskog u postindu-
strijsko društvo o kome u svojoj teoriji govori Danijel Bel. Zatim
prelazimo na Mišela Fukoa i njegov koncept unapređenja veštine
upravljanja. Nakon njega razmatramo rad Zigmunta Baumana,
čija je glavna ideja da postmodernost predstavlja sazrevanje mo-
dernosti. S tim je povezan i rad Zana Bodrijara o usponu potro
šačkog društva, kao i moj rad o novim sredstvima za potrošnju.
Potom na red dolazi Pol Virilio i njegova dromologija ili sve veća
dominacija brzine u postmodernom svetu. Naposletku, ukratko se
razmatra složena veza između feminističke i postmoderne teorije.
Glava 10 bavi se onim što je u ranom 21. veku postalo naj
važnije područje novog sociološkog (i drugog) teoretisanja - teo
rijom globalizacije. Počinjemo kraćom analizom nekoliko važ
nih savremenih teorija globalizacije - teorija Entonija Gidensa,
Zigmunta Baumana i Ulriha Beka. Ostatak ove glave posvećen
je trima važnim tipovima teoretisanja o globalizaciji. Najpre raz
matramo kulturnu teoriju koja je sama podeljena na tri podtipa.
Kulturni diferencijalizam usredsređuje se na dugotrajne (mada ne
i večne) razlike među kulturama na koje globalizacija nema uti-
caja. Glavni primer tog pristupa nalazimo u radovima Samjuela
Hantingtona i njegovoj teoriji o sukobu civilizacija (kultura). Kul
turna konvergencija usredsređuje se na aspekte u kojima kulture
postaju sve sličnije. Moj rad o mekdonaldizaciji kao globalnoj sili i
sve većoj grobalizaciji „ničega", predstavlja primer takvog pristupa
46 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
globalizaciji. Konačno, kulturna hibridizacija vidi globalizaciju

kao jedinstveni spoj globalnog i lokalnog. Apadurajev rad o glo
balizaciji, a posebno njegovo razmišljanje o razdvojenosti „prede-
la" ovde je uzet kao dobar i važan primer tog pristupa. Druga je
ekonomska teorija. Iako postoji čitav niz radova iz te oblasti, ovde
ćemo razmotriti neomarksističke pristupe - analiziraćemo teoriju
Leslija Sklera o transnacionalnom kapitalizmu i ideje Mišela Har-
ta i Antonija Negrija o imperiji. Naposletku, reći ćemo nešto i o
političkoj teoriji globalizacije, pozivajući se na primere Džejmsa
Rozenaua i njegov rad o „udaljenoj blizini" i „fragmegraciji".
Sažetak
1. Svi teoretišemo, ali postoji čitav niz karakteristika koje odvajaju

teoretisanje sociologa od teoretisanja običnih ljudi.
2. Fenomeni kojima se bave sociološke teorije obično imaju veliki
lični i društveni značaj.
3. Svaki aspekt društva, od onog najuzvišenijeg do onog najjedno
stavnijeg i svakodnevnog može biti predmet društvene teorije.
4. Društveni mislioci mogu se usredsrediti na posebno ponašanje
zato što smatraju da je ono važno i interesantno, ali to takođe
mogu da urade zato što im ta ponašanja omogućuju ulazak u
analizu širih društvenih struktura.
5. Teorije koje se pominju u ovoj knjizi imaju čitav niz zajedničkih
karakteristika, uključujući i to da su izdržale test vremena i da
imaju širok obim primene, da se bave najvažnijim društvenim pi
tanjima i da su rezultat rada sociologa ili onih teoretičara koji su
u sociologiji ostavili značajan trag.
6. Jedna formalnija definicija sociološke teorije, iako tek nekoliko
teorija u potpunosti odgovara takvoj definiciji, mogla bi da glasi:
to je skup međusobno povezanih ideja koje omogućuju sistema
tizaciju znanja o društvenom svetu, objašnjenje tog sveta i pred
viđanje njegove budućnosti.
7. Iako postoji idealizovana slika načina na koji sociološka teorija
funkcioniše (na primer, najbolje ideje postaju deo sociološkog
kanona), činjenica je da je realnost često sasvim drugačija i da
politički faktori igraju važnu ulogu u nastanku i funkcionisanju
teorije, a pogotovo u njenoj društvenoj prihvaćenosti.
8. Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te

orije omogućili su čitavom jednom nizu teorijskih pristupa, koji
su prethodno bili marginalizovani (na primer, marksizam, femi
nistička i multikulturalna teorija), da dođu u prvi plan i da čak
postanu sastavni deo sociološkog kanona.
9. Ova knjiga bavi se savremenom sociološkom teorijom (i njenim
klasičnim korenima) koju smo podelili na nekoliko oblasti - kla
sične teorije, grand-teorije (uključujući postmodernu), teorije
svakodnevnog života, integrativne teorije, feminističke teorije i
teorije globalizacije.
Barns, H . (1982). Uvodu istoriju sociologije. Ii II. Beograd: B I G Z .

Bugle, Seiesten (1940). Sta je sociologija? Beograd: Knjižara Dositej
Obradović.
Bruce, Steve (2005). Sociologija. Kratki uvod. Sarajevo: Sahinpašić.
Elias, Norbert (2007). Stoje sociologija? Zagreb: Antibarbarus.
Kalanj, Rade (2005). Suvremenost klasične sociologije. Zagreb: Politička
kultura.
Kuvačić, Ivan (2004). Uvod u sociologiju. Zagreb: Golden marketing.
Lalman, Mišel (2004). Istorija socioloških ideja. Ii II. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva.
Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato.
Marinković, Dušan (2007). Uvodu sociologiju. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Pešić, Mihajlo (1999). Sociologija. Predmet, metod i teorije. Beograd:
Cigoja štampa.
Ritzer, George (1997). Suvremena sociološka teorija. Zagreb: Globus.
Tripković, M. (1992). Sociološke metode. Novi Sad: Institut za filozofi
ju i sociologiju.
GLAVA 2
KLASIČNE TEORIJE (1)
Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti

Karl Marks: Od kapitalizma do komunizma
Maks Veber: Racionalizacija društva
Društveno delanje
Sažetak
Ranim velikanima socijalne teorije bavimo se zbog njihovih
grand-teorija. Te teorije, kako smo definisali u glavi 1, predstavlja
ju ambiciozne intelektualne napore da se ispriča priča koja zahvata
veliki deo društvene istorije i pokriva čitavu društvenu strukturu.
One su doživele procvat u periodu kada su autori koji su ih stvarali
živeli (kraj 19. veka i početak 20. veka). Karakteristika tog perioda
su brojni i veliki društveni problemi. Grand-teorije koje predstav
ljamo u ovoj glavi otuda treba posmatrati u jednom specifičnom
kontekstu: one su, velikim delom, posledica pokušaja teoretičara
da svojim teorijama reše te društvene probleme.
EMIL DIRKEM:
OD MEHANIČKE DO ORGANSKE SOLIDARNOSTI
Emil Dirkem (1858-1917) nadovezao se na rad francuskog so
cijalnog teoretičara Ogista Konta, ali postao je daleko značajniji au
tor od samog Konta. Zapravo, neki sociolozi smatraju da je upravo
Dirkem najvažniji teoretičar u istoriji sociologije. Veliki broj socio
loških teorija i danas nosi pečat Dirkemovog načina razmišljanja.
Dve vrste solidarnosti

Dirkemova grand-teorija osvetljava problem istorijske trans
formacije primitivnih mehaničkih društava u moderna organska
društva. Ono što suštinski razlikuje ta dva tipa društva jeste dru
gačije poreklo njihove solidarnosti, kao spone koja ih povezuje
i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema

jeste društvena podela rada. Pripadnike društava koja karakte-
riše mehanička solidarnost povezuje činjenica da svi obavlja
ju iste poslove (kao što su lov ili sakupljanje plodova). Drugim
recima, u primitivnim društvima ljude na okupu drži nerazvi
jena podela rada ili, još bolje rečeno, njeno odsusrvo. Za razli
ku od toga, u savremenim društvima, koja odlikuje organska
solidarnost, javlja se razvijena podela rada u kojoj sve veči broj
ljudi obavlja specijalizovane poslove (na primer, jedni prave ci
pele, drugi peku hieb, treći podižu decu itd.). Solidarnost ovde
proizilazi iz različitosti; da bi ljudska zajednica funkcionisala i
preživela, potreban je doprinos većeg broja ljudi.
Tako je Dirkem zamišljao istorijski preokret od mehaničke ka
organskoj solidarnosti. Njegov model jasno se razlikuje od onog
Kontovog, koji podrazumeva prolazak kroz tri faze: teološku, me
tafizičku i pozitivističku. Ipak, najveća razlika između ova dva te
oretičara verovatno je u tome što je Kont imao na umu promene
u idejnoj sferi, u načinu na koji ljudi nastoje da objasne svet oko
sebe. Za razliku od njega, Dirkema su zanimale promene u mate
rijalnom svetu, u načinu na koji delimo i obavljamo naše poslove.
Promene u dinamičkoj gustini

Sta uzrokuje smenu mehaničke solidarnosti organskom soli-
darnošću? Dirkemov odgovor je da do nje dolazi usled povećane
dinamičke gustine društva. Za dinamičku gustinu društva važna
su dva činioca. Prvi je sam broj pripadnika društva: on se nepre
kidno uvećava. Međutim, porast stanovništva sam po sebi nije
dovoljan da prouzrokuje promene u podeli rada, jer pojedinci
Mehanička solidarnost - u Dirkemovoj teoriji, ideja da primitivna društva
na okupu drži nerazvijena podela rada i činjenica da svi obavljaju istu
vrstu poslova.
Organska solidarnost — Dirkemova ideja da u savremenom društvu, usled razvi
jene podele rada, solidarnost proizilazi iz različitosti; da bi društvo funkci-
onisalo, pa čak i preživelo, potreban je doprinos većeg broja pojedinaca.
Dinamička gustina - broj ljudi i učestalost njihove interakcije. Povećanje di
namičke gustine dovodi do transformacije mehaničke u organsku soli
darnost.
KLASIČNE TEORIJE 51
i m a n j e skupine ljudi m o g u živeti relativno odvojeni jedni o d
drugih i tako nastaviti da b u d u svaštari sposobni da obavljaju ra
zličite vrste poslova. D r u g i m recima, čak i u društvima s b r o j n o m
p o p u l a c i j o m svaki pojedinac m o ž e nastaviti d a obavlja najveći
deo potrebnih poslova samostalno. Prema t o m e , potrebno je da
se desi još nešto što će uvećati d i n a m i č k u gustinu, a p o t o m d o
vesti d o p r o m e n a u podeli rada: n e o p h o d n o je d a d o d e do pove
ćanja interakcije (medudejstvovanja) koja se odvija između većeg
broja pripadnika društva. K a d a sve veći broj ljudi češće stupa u
interakciju, d i n a m i č k a gustina društva će porasti i dostići tačku u
kojoj dolazi d o preobražaja mehaničke u organsku solidarnost.
Emil Dirkem
Biografska skica
Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne socio

logije i danas se smatra političkim konzervativcem. Ipak, u svo
je vreme Dirkem je smattan liberalom.
Potvrda za to je zapažena javna uloga
koju je imao u odbrani Alfreda Drajfusa,
Jevreja, vojnog kapetana čije je izvođenje
na sud zbog izdaje, po mišljenju mnogih,
bilo zasnovano na antisemitizmu nekih
delova francuskog društva.
Dirkem je bio duboko pogođen Draj-
fusovom aferom, naročito njenim an
tisemitizmom. Ali on taj antisemitizam nije pripisao rasizmu
francuskog naroda; on ga je video kao simptom moralne bolesti
s kojom je suočeno francusko društvo kao celina. Govorio je:
„Kada društvo prolazi kroz krizu ono ima potrebu da pronađe nekoga
koga može smatrati odgovornim za svoju bolest i kome se može svetiti
za svoje nesreće. Oni koje je javno mnjenje već diskriminisalo i progla
silo ih parijama prirodno su predodređeni da odigraju ulogu žrtvenog
jegnjeta. Ono što me uverava u ovu interpretaciju jeste način na koji
je 1894. godine dočekan ishod Drajfusovog suđenja. Izlivi radosti pre
plavili su bulevare. Ono što bi trebalo da bude povod za javnu žalost,
ljudi su proslavljali kao trijumf. Bar su znali koga da krive za ekonom
ske nevolje i moralnu bedu u kojoj su živeli. Nevolje su dolazile od
Jevreja. Optužnica je bila zvanično dokazana. Samim tim, izgledalo je

da će stvari krenuti nabolje i ljudi su se osećali utešenim".
Dirkemov intetes za Drajfusovu aferu proističe iz njegovog du
bokog i doživotnog interesovanja za moralnost i moralne krize
s kojima se suočava savremeno društvo. Za Dirkema, odgovor
na Drajfusovu aferu i slične krize leži u okončanju moralne
bolesti društva. Pošto se tako nešto nije moglo postići preko
noći, Dirkem je predlagao konkretnije mere, kao što su oštro
suzbijanje javne mržnje ili napori vlasti da ukaže javnosti da
je obmanjena. O n je pozvao ljude da „budu hrabri i glasno i
javno obznane svoje mišljenje i da se ujedine kako bi ostvarili
pobedu u botbi protiv opšteg ludila".
Zašto povećanje dinamičke gustine društva dovodi do potre

be za drugačijom podelom rada? Naime, što u društvu ima više
ljudi, intenzivnije je takmičenje oko upotrebe oskudnih resursa,
kao što su zemljište, divljač, voće i povrće. Pošto se svi nadmeću
oko svega, rastu društveni neredi i sukobi. Nasuprot tome, ra
zvijena podela rada donosi podelu odgovornosti u raspolaganju
resursima. To vodi smanjenju sukoba i jačanju harmonije u druš
tvu. Sto je još važnije, veća specijalizacija u obavljanju pojedinih
zadataka doprinosi većoj efikasnosti i, konačno, većoj produk
tivnosti. Sledstveno, usložnjavanjem i razvojem podele rada biće
više svega za rastuću populaciju. Veći mir i prosperitet posledica
su razvoja podele rada, ili je barem Dirkem tako mislio.
Kolektivna svest
Drugi važan aspekt Dirkemovog argumenta o preobražaju
organske solidarnosti u mehaničku solidarnost jeste tvrdnja da je
taj preobražaj praćen dramatičnom promenom u onome što on
naziva kolektivnom svešću. Nju čine verovanja i osećanja koja
su zajednička članovima neke grupe, plemena ili društva. Ona su
kolektivna u smislu da ih nijedan pojedinac ne zna i ne posedu-
je u celini. Kolektivna svest mehaničkih društava razlikuje se od
kolektivne svesti organskih društava.
Kolektivna svest - verovanja i osećanja koja su zajednička članovima neke
grupe, plemena ili društva.
U m a l i m , neizdiferenciranim društvima, povezanim m e
h a n i č k o m solidarnošću, kolektivna svest utiče n a svakoga i o d
velikog je značaja za zajednicu. L j u d i m a su kolektivne predstave
v e o m a važne. O n e deluju v e o m a snažno, p a će ljudi verovatno
p o s t u p a t i u skladu s njima. T a k o d e , kolektivne predstave prilič
n o su rigidne i o b i č n o povezane s religijom.
U velikim, izdiferenciranim društvima, p o v e z a n i m organ
s k o m solidarnošću, m a n j e ljudi je p o d uticajem kolektivne svesti.
D r u g i m recima, veći broj ljudi je s p r e m a n d a je izigra, delimično
ili u p o t p u n o s t i . Kolektivna svest nije više toliko važna i čini se
d a većini ljudi nije m n o g o stalo d o nje. O s i m toga, daleko je sla
bija i ne vrši ni približno tako j a k u kontrolu n a d l j u d i m a ; m n o
g o j e fleksibilnija i prilagodljivija i m a n j e je povezana s rigidnim
n a č i n o m razmišljanja (kao što j e , recimo, religija).
N a primer, u p r i m i t i v n i m d r u š t v i m a koja se zasnivaju n a
m e h a n i č k o j solidarnosti, ljudi s m a t r a j u d a je važno aktivno uče
stvovati u velikom broju plemenskih aktivnosti, uključujući tu i
izbor n o v o g poglavice. Pojedinac koji ne bi želeo d a učestvuje u
p l e m e n s k i m aktivnostima bio bi obeležen o d strane kolektiva i
ostali članovi bi ga gledali p o p r e k o . N a s u p r o t t o m e , u savreme-
n i m društvima p o v e z a n i m o r g a n s k o m solidarnošću, interesova-
nje za takvu političku participaciju (na primer, glasanje za pred-
sednika države) nije ni približno toliko j a k o . O d ljudi se zahteva
d a glasaju, ali razlog koji se za to navodi nije d o v o l j n o jak. M o ž
d a je važno d a neka zemlja dobije predsednika, ali usled razvije
ne p o d e l e rada i veće nezavisnosti p o j e d i n c a o d kolektiva, veliki
broj ljudi smatra d a izbor predsednika nije o d presudne važnosti
za njihov život. O s i m toga, u s a v r e m e n i m d r u š t v i m a nije m o
guće uspostaviti efikasnu kontrolu n a d svim članovima društva.
Č a k i k a d a bi svi smatrali da je glasanje važno, činjenica d a neko
nije glasao lako m o ž e d a p r o m a k n e k o m š i j a m a . A k o niko ne zna
d a li ste glasali ili niste, niko vas ne m o ž e ni osuditi za vaše neu-
čestvovanje u t o m j a v n o m poslu.
Krivično i restitutivno pravo

Kako da znamo da li je bilo prelaska mehaničke solidarnosti
u organsku solidarnost, jake kolektivne svesti u slabu kolektivnu
svest? Dirkem objašnjava da te promene možemo opaziti posma-
trajući transformaciju pravnog sistema. Mehaničku solidarnost
karakteriše krivično pravo. To je oblik prava u kome se prestu
pnici oštro kažnjavaju za svaki postupak koji čvrsto integrisana
zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti. Krađa
domaće životinje, recimo, može dovesti do odsecanja ruku krad
ljivca. Slično tome, bogohuljenje može rezultirati odsecanjem
jezika bogohulniku. Ljudi su toliko vezani za moralni sistem, da
će svaki njegov prekršaj verovatno naići na žustro i oštro kažnja
vanje prestupnika. Takve reakcije dokaz su da se krivično pravo
primenjuje, a postojanje prava nije ništa drugo do materijalni
odraz postojanja jake kolektivne svesti i društva povezanog me
haničkom solidarnošću.
Kao što smo videli, s vremenom je mehanička solidarnost
ustupila mesto organskoj solidarnosti i postepenom slabljenju
kolektivne svesti. Pokazatelj postojanja slabe kolektivne svesti i
organske solidarnosti jeste restitutivno pravo. Umesto da poje
dince surovo kažnjava i za naizgled beznačajne prekršaje kolek
tivne moralnosti, savremeno društvo će od njih zahtevati da se
drže zakona ili da se oduže onima kojima su naneli štetu. Reci
mo, od nekoga ko ukrade domaću životinju može se zahtevati da
100 sati radi na farmi oštećenog, plati kaznu, ili da se oduži druš
tvu tako što će provesti kraći period u zatvoru. To je očigledno
daleko blaža reakcija od odsecanja ruke lopovu. Razlog za takvu
reakciju nalazi se u tome što kolektiv nije duboko i emocional
no vezan za opštu moralnost koja predstavlja osnovu tog prava.
Umesto kolektiva, za sprovođenje prava, a time i uključivanje
morala u društvo, staraju se izabrani službenici (policajci, sudski
Krivično pravo - obeležje mehaničke solidarnosti. Oblik prava u kojem će
prestupnici verovatno biti oštro kažnjeni za svaki postupak koji čvrsto
integrisana zajednica doživljava kao prekršaj snažne kolektivne svesti.
Restitutivno pravo - obeležje organske solidarnosti i slabe kolektivne svesti.
Taj oblik prava od prestupnika zahteva da se drže zakona ili da nado
knade štetu onima koje su povredili svojim postupcima.
činovnici). Zajednica se tako može distancirati od tog problema,

sa znanjem da o njemu brinu plaćeni ili izabrani službenici.
Osim toga, po svoj prilici, pojave u savremenim društvima
poput blasfemije (bogohuljenja) proći će nezapaženo i nekažnje
no. Pošto poseduju daleko slabiju kolektivnu svest i ne pridaju
veliku važnost religiji, ljudi će na blasfemiju uglavnom reagovati
blago ili čak uopšte neće reagovati na nju. A vlasti, zauzete dale
ko većim problemima kao što su suzbijanje kriminala i zloupo
treba narkotika, verovatno neće uopšte obraćati pažnju na blas
femiju, čak i kada je protivzakonita.
Anomija
Na jednom nivou, čini se da Dirkem opisuje i objašnjava
istorijsku promenu od jednog tipa solidarnosti ka drugom tipu.
Dva tipa solidarnosti samo naizgled su različita, a jedan tip ne
čini se ni boljim ni lošijim od drugog. Iako ni mehanička soli
darnost nije oslobođena problema, Dirkema više brinu problemi
vezani za organsku solidarnost i pitanje njihovog rešavanja. Or
gansku solidarnost prati nekoliko problema, ali Dirkema najviše
zanima anomija. Kao i ostale probleme, Dirkem je anomiju po-
smatrao kao patološku pojavu, čime je nagovestio da ona može
da se izleći. Dijagnozirajući društvene bolesti i tražeći lekove za
njih, Dirkem i teoretičari poput njega (Kont, Spenser, Marks),
veoma su podsećali na lekare.
Ključni koncept
Društvene činjenice
Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi

je presudan je koncept društvenih činjenica. Dirkem je ovaj
koncept razvio boreći se da sociologiju, kao tada novu discipli
nu, odvoji od već postojećih disciplina, psihologije i filozofije.
Društvene činjenice - po Dirkemu, društvene činjenice su predmet prou
čavanja sociologije. Društvene činjenice treba tretirati kao stvari koje su
za pojedince spoljne i prinudne, i treba ih proučavati empirijski.
56 DŽORDŽ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Dok su filozofi razmišljali o apstrakcijama, Dirkem je tvrdio

da sociolozi društvene činjenice treba da tretiraju kao stva
ri. Kao takve, društvene činjenice proučavale bi se empirijski.
Ta praksa razlikovala bi sociologe odfilozofakoji su samo spe-
kulisali o apstraktnim pitanjima, bez zalaženja u stvarni svet i
bez prikupljanja činjenica o konkretnim društvenim pojavama.
Dirkem je tvrdio i to da društvene činjenice na pojedince de-
luju eksterno i prinudno. Time ih je razlikovao od psiholoških
činjenica koje proučavaju psiholozi. Jer, za razliku od društve
nih činjenica, psihološke činjenice su za pojedince unutrašnje,
a ne spoljne, i nisu neophodno prinudne za njih.
Takođe, Dirkem je pravio razliku između dve vrste društvenih
činjenica. Prva vrsta su materijalne društvene činjenice. To su
društvene činjenice materijalizovane u spoljnom svetu. Primer
takvih je struktuta učionice u kojoj se pohađa nastava. Učioni
ca je materijalna realnost (možemo dodirnuti zidove, stolove,
tablu) i, kao takva, ona je za nas spoljna i prinudna. Struktu
ra prostorije može podsticajno uticati na studente da pažljivo
prate predavanje i hvataju beleške. Takode, ona je tu da nas
spreči da, recimo, igramo fudbal u prostoriji dok je predavanje
u toku.
Postoje i nematerijalne društvene činjenice. One su takode
spoljne i prinudne, ali nemaju materijalnu formu. Najpozna
tiji primer nematerijalnih društvenih činjenica u sociologiji
su norme i vrednosti. Drugim recima, mi smo sprečeni da u
amfiteatru igramo fudbal dok je predavanje u toku i zbog ne
pisanih i široko prihvaćenih pravila koja defišu ponašanje u
učionici. Štaviše, naučeni srno da visoko cenimo i vrednujemo
obrazovanje, što nas sprečava da radimo bilo šta što bi se mo
glo smatrati njegovim nepoštovanjem.
Ali, iako možemo da vidimo kako nematerijalne društvene
činjenice na nas deluju prinudno, na koji način su nam one
spoljne? Odgovor leži u tome što su norme i vrednosti društva
u zajedničkoj svojini kolektiva. Neke, možda i mnoge od njih,
usađene su u pojedinca procesom socijalizacije, ali nijedan
pojedinac ne poseduje ništa što ga približava tim normama
Materijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje imaju materijalan
(opipljiv) oblik (recimo, amfiteatar).
Nematerijalne društvene činjenice - društvene činjenice koje su spoljne i pri
nudne, ali koje imaju nematerijalan oblik (na primer, norme i vrednosti).
i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje isključi

vo kolektiv. Dirkem u knjizi Pravila sociološkog metoda piše:
„Kad vršim svoju dužnost brata, supruga ili građanina, kad
izvršavam obaveze koje sam ugovorio, ja ispunjavam dužno
sti koje se nalaze van mene i mojih postupaka; ja ispunjavam
dužnosti koje su definisane pravom i običajima. Čak i onda
kada su one u skladu sa mojim sopstvenim osećanjima i kad
u sebi osećam njihovu stvarnost, stvarnost ne prestaje da bude
objektivna, jer ih nisam ja stvorio, već sam ih vaspitanjem
primio". U tom smislu, možemo reći da su za nas društvene
činjenice spoljne.
Mnogi sociolozi i danas usmeravaju svoju pažnju na društvene
činjenice. Međutim, retko se koristi taj, sada zastareo, izraz.
Sociolozi se radije usredsređuju na, društvenu strukturu (mate
rijalne društvene činjenice) i društvene ustanove (nematerijal
ne društvene činjenice). Jasno da je u svojim naporima da raz
dvoji sociologiju od psihologije i filozofije, Dirkem nastupio
sa isuviše uskom i ograničenom definicijom sadržaja sociolo
gije. Kao što ćemo videti, danas mnogi sociolozi proučavaju
mnoštvo pojava koje se ne bi mogle podvesti pod Dirkemove
društvene činjenice.
Anomiju možemo definisati kao stanje u kojem pojedinci

ne znaju šta se od njih očekuje. Takvo stanje javlja se u trenuci
ma slabljenja kolektivne svesti u organskim društvima. U takvim
situacijama postoji samo nekoliko jasnih i snažnih kolektivnih
predstava. Kao rezultat toga, ljudi se suočavaju s nizom dilema.
Zamislite da šetate putem i naiđete na izgubljenu ovcu. U dobro
uređenom društvu s jakom kolektivnom svešću, potražićete pa
stira i vratiti mu ovcu. U anomičnom društvu, međutim, veće su
šanse da ćete pokupiti ovcu i pobeći s lica mesta. Dirkem tvrdi
da takvo ponašanje nastaje jer u anomičnim situacijama ljudi ne
znaju šta se od njih očekuje i prepušteni su sami sebi, bez jasnog
i sigurnog uporišta. Takvo stanje se ne može zateći u društvima
u kojima postoji mehanička solidarnost. Članovi takvih društava
Anomija - stanje u kojem pojedinci ne znaju šta se od njih očekuje i prepu
šteni su samima sebi, bez jasnog i sigurnog uporišta. Javlja se u organ
skim društvima.
58 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
dobro poznaju verovanja zajednice i potpuno im je jasno kakvo

se ponašanje od njih očekuje u svakoj situaciji. Ljudi znaju gde
im je mesto, zbog čega ova društva ne pate od anomije.
KARL MARKS: OD KAPITALIZMA DO

KOMUNIZMA
Najvažnija i estetski najsavršenija (usled činjenice da su
analiza, zaključci i preporuke za rešenje društvenih problema
precizno izvedeni iz osnovnih premisa) teorija klasičnog doba je
ste teorija koju je razvio nemački socijalni mislilac i politički ak
tivista, Karl Marks (1818-1883). Ta tvrdnja možda predstavlja
iznenađenje za čitaoce koji su ranije imali prilike da se upoznaju
s kritičkim pogledima na Marksa i na njegovu teoriju. Mnogi
misle da je Marks bio ludi radikal koji je razvio skup ideja koje
su mnoga društva, uključujući Sovjetski Savez i mnoge države
Istočne Evrope, odvele ka stranputici ustoličenja totalitarnih ko
munističkih režima. Skoro svi takvi režimi već su propali ili su u
procesu postepene transformacije u kapitalistička društva. Neu-
spesi ovih društava i velike zloupotrebe vlasti koje su se u njima
dešavale (na primer, sistem zatvoreničkih logora u Sovjetskom
Savezu - arhipelag gulag - u kojima su umrli milioni ljudi) pri
pisivani su Marksu i njegovim luđačkim idejama. Ali, iako su se
vođe tih društava često pozivale na Marksa, a sebe, kao i Marks,
nazivali komunistima, tip društva koji su oni stvorili Marks bi
sigurno kritikovao zbog nehumanosti. Činjenica je da ono u šta
su se ta društva pretvorila nije imalo mnogo veze s onim što je
Marks mislio da bi komunističko društvo trebalo da bude.
Ključni koncept
Anomično i ostali tipovi samoubistva
Koncept anomije odigrao je središnju ulogu u Dirkemovom

proslavljenom delu Samoubistvo, U tom delu Dirkem je tvr
dio da su ljudi skloniji samoubistvu ako ne znaju šta okolina,
od njih očekuje. U takvoj situaciji, regulacija ponašanja ljudi
je niska, a ljudi uglavnom mogu da se ponašaju nekontrolisa-

no i rade šta požele. Ta nekontrolisana i neobuzdana sloboda
uskoro postaje štetna za pojedince i rezultira u povećanoj stopi
samoubistava, pogotovo anomičnog samoubistva.
Ali, šta je uzrok povećanoj stopi anomičnog samoubistva? Naj
važniji uzrok je, smatra Dirkem, socijalni poremećaj, odnosno
poremećaj u stepenu regulacije ponašanja pojedinaca. Interesan
tno je, međutim to, da stopa samoubistava raste kako u vreme
nima pozitivnih poremećaja, tako i u vremenima negativnih po
remećaja. Drugim recima, i privredni rast i privredna stagnacija
mogu da prouzrokuju porast stopa anomičnih samoubistava.
Pozitivni i negativni poremećaji mogu podjednako negativno
da utiču na sposobnost kolektiva da kontroliše pojedinca. Bez
rakve kontrole, ljudi će se verovatno osećati neukorenjeno i neće
znati šta treba da rade u okruženj trpkoj e se stalno i brzo menja.
Nelagodnost koja zbog toga nastaje navodi ljude da mnogo če
šće dižu ruku na sebe nego u stabilnim vremenima.
Dirkem je smatrao da je anomično ubistvo samo jedan od četi
ri tipa samoubistava. Do egoističnog samoubistva dolazi kada
ljudi nisu dobro integrisani u kolektiv. Prepušteni sami sebi,
oni se osećaju beskorisnim i beznačajnim. Veliki broj takvih
ljudi pre ili kasnije prihvati gledište po kome su (moralno) slo
bodni da urade šta god žele, uključujući i to da izvrše samou-
bistvo. U slučaju altruističkog samoubistva, ljudi su previše
integrisani u kolektiv i ubijaju se u većem broju jer ih grupa
podstiče, čak i prisiljava na takvo ponašanje. Konačno, fatali-
stičko samoubistvo nastaje u situacijama prevelike regulacije
Anomično samoubistvo - veća je verovatnoća da će ljudi izvršiti samoubistvo

kada ne znaju šta se od njih očekuje, kada je regulacija njihovog pona
šanja niska i kada su uglavnom slobodni da rade sve što požele. Ta ne
kontrolisana i neobuzdana sloboda uskoro postaje štetna za pojedince i
rezultira u povećanoj stopi anomičnih samoubistava.
Egoistično samoubistvo - kada ljudi nisu čvrsto integrisani u zajednicu i
kada su prepušteni sami sebi, osećaju se beskorisnim i beznačajnim. Ve
ćina takvih ljudi oseća moralnu slobodu da izvrši samoubistvo.
Altruističko samoubistvo - kada su ljudi prejako integrisani u zajednicu, ve
rovatno će u većem broju izvršavati samoubistva, jer ih grupa podstiče,
čak i prisiljava na takvo ponašanje.
Fatalističko samoubistvo - u situacijama prevelike regulacije (na primer, rop
stvo) ljudi su obično toliko utučeni i pritisnuti nedostatkom slobode da
češće sebi oduzimaju živote nego pod normalnim okolnostima.
(na primer, ropstvo) kada su ljudi obično toliko utučeni i pri

tisnuti nedostatkom slobode da češće sebi oduzimaju život
nego pod normalnim okolnostima.
Dirkemova teorija samoubistva je, prema tome, zasnovana na
dva kriterijuma: na stepenu regulacije (nizak stepen regulaci
je vodi ka anomičnom samoubistvu, a visok stepen ka fata-
lističkom samoubistvu) i na stepenu integrisanosti u kolektiv
(nizak stepen integrisanosti vodi ka egoističnom samoubistvu,
a visok stepen integrisanosti ka altruističnom samoubistvu).
Ljudski potencijal
Početnu tačku Marksove teorije nalazimo u skupu pretpo
stavki o ljudskom potencijalu u pravim istorijskim i društvenim
okolnostima. U kapitalističkim i pretkapitalističkim društvima
ljudi ni izbliza nisu imali takav potencijal. U pretkapitalističkim
društvima (recimo, u kamenom dobu ili u srednjem veku), ljudi
su bili previše zauzeti pronalaženjem hrane i skloništa da bi ra
zvijali svoje kapacitete. Iako u kapitalističkom društvu ljudi lakše
mogu da dođu do hrane i zaklona, represivna i eksploatatorska
uloga tog sistema (o kojoj ćemo govoriti u ovoj glavi) sprečava
najveći broj ljudi da žive život u skladu sa svojim potencijalom.
Za Marksa su ljudi, za razliku od životinja, obdareni svešću
i sposobnošću da svoju svest povezu s delanjem. Ljudi, recimo,
mogu da planiraju ono što će uraditi, prilagođavaju se preprekama
koje im se nađu na putu i usaglašavaju svoje aktivnosti s drugim
ljudima. Ali, ljudi bi nestalo ako bi se ceo njihov potencijal sveo
samo na razmišljanje. Oni moraju da delaju. To često podrazu-
meva da je neophodno da prirodu prilagođavaju svojim potreba
ma kako bi preživeli. Ljudi prisvajaju prirodu - to jest, prisvajaju
njene delove kao što su sirovi materijali, voda, hrana i sklonište - i
prilagođavaju je sebi. Ljudi su to radili i u ranijim društvima, ali
na jedan primitivan i neefikasan način tako da nisu mogli da raz
viju svoje kapacitete, pogotovo kapacitet razmišljanja.
U kapitalizmu, ljudi se malo bave pokušajem da izraze svo
je kreativne kapacitete u procesu aproprijacije prirode. Umesto
toga, oni su usredsređeni na posedovanje stvari i zarađivanje
novca pomoću kojeg je moguće steći te stvari. Kapitalizam je bio
važan za Marksa zato što je omogućio tehnološke i organizacione

inovacije koje su neophodne za nastanak komunističkog društva.
U komunizmu će, verovao je Marks, ljudi po prvi put biti slo
bodni da izraze svoje pune kapacitete. Oni će se osloboditi svoje
želje da poseduju stvari i biti sposobni da, pomoću tehnologije i
organizacije koja je razvijena u kapitalizmu, ispolje pun ljudski
potencijal (to jest, postaće „rodna bića").
Otuđenje
Ideja da ljudi aproprijacijom iz prirode moraju uzeti ono
što im je potrebno, povezana je s gledištem da ljudi, po Markso-
vom shvatanju, moraju da rade. Rad je pozitivan proces u ko
jem ljudi upotrebljavaju svoje kreativne kapacitete i dalje ih šire
u proizvodnim aktivnostima. Međutim, rad koji većina ljudi u
kapitalizmu obavlja ne omogućava im da izraze svoj ljudski po
tencijal. Drugim recima, umesto da se izraze kroz rad, ljudi se u
kapitalizmu od njega otuđuju.
Da bismo razumeli kako je Marks shvatao otuđenje, neop
hodno je prethodno razumeti šta je on podrazumevao pod ljud
skim potencijalom. U okolnostima u kojima ljudi postižu puni
ljudski potencijal (komunizam), postoji prirodna međupoveza-
nost ljudi i njihovih proizvodnih aktivnosti, proizvoda koje oni
proizvode, radnika s kojima ih zajedno proizvode i onoga što su
oni potencijalno sposobni da postanu. Otuđenje (alijenacija)
predstavlja slom te prirodne međuzavisnosti. Umesto da su pri
rodno povezani sa svim tim stvarima, ljudi su odvojeni od njih.
Prema tome, umesto da radnici sami izaberu svoje proizvod
ne aktivnosti, te aktivnosti za njih biraju njihovi vlasnici - kapita
listi. Kapitalisti odlučuju šta će se raditi i kako će se to raditi. Oni
radnicima (u Marksovoj terminologiji, „proletarijatu") nude nad
nicu. Ako je radnici prihvate, oni moraju da obave posao na način
na koji kapitalisti to od njih zahtevaju. Radnici zauzvrat dobijaju
nadnicu koja bi trebalo da im omogući zadovoljenje sopstvenih
Otuđenje - slom prirodne povezanosti ljudi s njihovim prozvodnim aktivno
stima, proizvodima koje proizvode, radnicima s kojima ih proizvode i
sposobnostima koje bi potencijalno mogli da razviju.
62 DžORDZ RiCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KOREN I
potreba. Budući da kapitalisti kontrolišu proizvodne aktivnosti,

radnici su od njih odvojeni i nesposobni da se u njima izraze.
Drugo, kapitalisti poseduju proizvod. Kada je proizvod za
vršen i spreman da izađe na tržište, on ne pripada radnicima. Ta
kode, malo je verovatno da će ga radnici upotrebiti da bi zado
voljili svoje osnovne potrebe. (To mogu da urade jedino ako ga
kupe na tržištu.) Proizvodi pripadaju kapitalistima koji ih mogu
upotrebiti za lične potrebe ili raditi s njima što god žele. Uzima
jući u obzir profitnu orijentaciju kojom je moguće definisati ka
pitalizam, to skoro uvek znači da će kapitalisti pokušati da pro
daju proizvode da bi uvećali profit. Radnici su potpuno odvojeni
od proizvoda koji su proizveli i nemaju apsolutno nikakvo pravo
da odlučuju o tome šta će se s njim desiti. Osim toga, najveći
broj radnika uopšte ne razume koji je njihov doprinos finalnom
proizvodu. Radnici rade za pokretnom trakom i obavljaju veo
ma specifične zadatke (recimo, zavrću šrafove) što ih sprečava da
vide širu sliku onoga što proizvode, odnosno da razumeju kako
njihov doprinos proizvodnji utiče na celokupan proizvodni pro
ces i finalni proizvod koji će se naći na kraju pokretne trake.
Treće, radnici su obično odvojeni jedni od drugih. Po Mar-
ksovom gledištu, ljudi su inherentno socijalni. Kada bi bili pre
pušteni samima sebi i mogli sami da odlučuju, oni bi odlučili
da u saradnji s ostalim radnicima proizvode ono što im je ne
ophodno za život. Međutim, u kapitalizmu, radnici, čak i kada
rade s drugim radnicima, svoje zadatke obavljalju samostalno i
repetitivno. Ljudi koji se nalaze oko njih predstavljaju strance
koji samo obavljaju slične izolovane zadatke. Ponekad je još gore
od toga. Kapitalisti često okreću radnike jedne protiv drugih da
bi ustanovili ko može najviše da proizvede za najmanju nado
knadu. Oni koji prežive u toj bici, zadržaće svoja radna mesta,
barem neko vreme; oni koji izgube, verovatno će morati na uli
cu. Prema tome, umesto da rade zajedno u harmoniji, radnici,
prisiljeni da se bore na život i smrt, počinju da mrze jedni druge.
Čak i ako ne učestvuju u borbi za opstanak, jasno je da su radni
ci u kapitalizmu odvojeni jedni od drugih.
Konačno, umesto da kroz svoj rad izraze puni ljudski potenci
jal, ljudi se sve više od njega udaljavaju. Oni se sve manje ponašaju
kao ljudi, a sve više k a o tovarne životinje ili mašine. K a k o se o d

nosi s d r u g i m l j u d i m a i p r i r o d o m p o s t e p e n o prekidaju, njihova
svest postaje sve m a n j e aktivna i k o n a č n o biva uništena. Posledica
kapitalističkog načina proizvodnje jeste m a s a otuđenih radnika
koji su nesposobni d a izraze svoje suštinske ljudske kvalitete.
Kapitalizam
K a o što s m o videli, otuđenje se javlja unutar kapitalističkog
sistema. Kapitalizam je, u suštini, dvoklasni sistem koji čine kapi
talisti i proletarijat. U t o m sistemu j e d n a klasa (kapitalisti) eksplo-
atiše drugu klasu (proletarijat). Ključ za razumevanje o b e klase leži
u o n o m e što M a r k s naziva sredstvima za proizvodnju. Kako samo
ime kazuje, to su stvari koje su n e o p h o d n e za proizvodnju (oruđa,
mašine, sirovine i fabrike). U kapitalizmu, sredstva za proizvodnju
posedujukapitalisti. Prema toma, akopripadnici proletarijata žele
da rade, oni moraju d a zakucaju na vrata kapitaliste i traže o d nje
ga d a ih zaposli. R a d n i c i m a je n e o p h o d a n pristup sredstvima za
proizvodnju, jer bez njih ne m o g u d a rade. N j i m a je takođe potre
ban novac d a bi preživeli u kapitalizmu, a kapitalisti i njega imaju
(kao i sposobnost d a g a neprekidno uvećavaju). Kapitalisti, dakle,
imaju sve o n o što je proletarijatu potrebno (sredstva za proizvod
nju, novac za nadnice), ali, šta radnici m o g u da i m p o n u d e zauz
vrat? Radnici imaju nešto što je kapitalistima n e o p h o d n o : radnu
sposobnost i vreme koje je n e o p h o d n o d a bi se radilo i proizvo
dilo. Kapitalista ne m o ž e d a proizvodi i ne m o ž e d a pravi novac
i profit bez proletarijata. Tako se dolazi d o sporazuma. Kapitali
sta o m o g u ć a v a proletarijatu pristup sredstvima za proizvodnju i
plaća m u nadnicu (visoku tek onoliko koliko je n e o p h o d n o d a bi
Kapitalizam - ekonomski sistem, najvećim delom sastavljen od kapitalista i

proletarijata, u kojem jedna klasa (kapitalisti) eksploatiše drugu klasu
(proletarijat).
Sredstva za proizvodnju - predmeti koji su neophodni za proizvodnju (oru
đa, mašine, sirovine i fabrike).
Kapitalisti - klasa ljudi koji u kapitalizmu poseduju sredstva za proizvodnju i
stoga su u položaju da eksploatišu radnike.
Proletarijat - klasa ljudi koji moraju da prodaju svoje radno vreme kapitali
stima jer je to jedini način da pristupe sredstvima za proizvodnju.
proletarijat počeo da radi). Zapravo, Marks kaže da se radnicima

plaća nadnica za preživljavanje. To je suma taman dovoljna da bi
radnik mogao da preživi i izdržava porodicu i decu. Sistem je lu
kavo zamišljen, jer kada radnik onemoća i više ne bude mogao da
radi, njega će na poslu zameniti njegova deca. U zamenu za to,
proletarijat kapitalistima daje svoje radno vreme i sve proizvodne
sposobnosti i kapacitete koji se vezuju za to vreme.
Taj sporazum na prvi pogled izgleda pravedno: i kapitalisti
i proletarijat dobijaju ono što nemaju i što im je neophodno.
Međutim, po Marksovom gledištu, to predstavlja jedan nepra
vedan dogovor. Zašto je to tako? Da bi se došlo do odgovora
na to pitanje, potrebno je razumeti još jedan Marksov koncept
- radnu teoriju vrednosti. Marks smatra da sva vrednost dolazi
od rada. Proletarijat radi, kapitalisti ne rade. Kapitalisti mogu da
investiraju, planiraju, upravljaju, prave sheme itd., ali za Marksa
to nije rad. Marksova definicija rada glasi ovako: rad predstavlja
proizvodnju stvari iz sirovog materijala koji se nalazi u prirodi.
To može da sprovede samo proletarijat, iako u kapitalizmu si
rovine obezbeđuje kapitalista, a ne dirketno priroda. Najed-
nostavnije rečeno, pošto proletarijat radi, a kapitalista ne radi,
proletarijatu bi trebalo da pripadne praktično sve što proizađe iz
procesa proizvodnje, a kapitalisti skoro ništa.
Karl Marks
Biografska skica
Nakon što je diplomirao na Berlinskom univerzitetu, Marks je

počeo da piše za jedne radikalne liberalne novine i nakon deset
meseci postao njihov urednik. Međutim, vlada je uskoro zatvo
rila te novine zbog političkih stavova koji su u njima iznošeni.
Rani radovi koje je Marks objavio u tom periodu odslikavali
Nadnica za preživljavanje - nadnica koju kapitalista plaća radniku a koja je

taman tolika da radnik preživi i zasnuje porodicu, kako bi ga deca, kad
onemoća, zamenila na njegovom radnom mestu.
Radna teorija vrednosti — Marksova teorija po kojoj sva vrednost proizvoda
dolazi iz rada utrošenog u procesu proizvodnje, iz čega proizlazi da je
stvaralac vrednosti u kapitalizmu proletarijat.
su poziciju koja će voditi Marksa kroz
ceo život. U njima se moglo naći nešto
od demokratskih principa humanizma
i mladalačkog idealizma. On je odbacio
apstraktnost filozofije, naivno sanjare
nje komunista-utopista, kao i aktivnosti
koje su pozivale na ono što je on smatrao
preranom političkom akcijom. U odba
civanju tih aktivnosti, Marks je postavio
osnov za svoje životno delo.
R a z u m e se, situacija u kapitalističkom društvu upravo je

obrnuta. Kapitalista dobij a lavovski deo nagrade, a radnici nad
nicu k o j a i m jedva o m o g u ć a v a d a prežive. Proletarijat stoga
predstavlja žrtvu eksploatacije. Ironično je to d a ni kapitalisti,
ni radnici nisu svesni eksploatacije. I jedni i drugi su žrtve lažne
svesti. Radnici misle d a dobij aj u p o š t e n u n a d o k n a d u za urađeni
p o s a o ; kapitalisti misle d a su nagrađeni ne z b o g toga što eksplo-
atišu radnike, već z b o g toga što su p a m e t n i , što su m u d r o inve
stirali, što su izmanipulisali tržište, itd. Kapitalisti su prezauzeti
uvećanjem profita d a bi ikada bili u poziciji d a istinski razume-
j u eksploatišuću prirodu svog o d n o s a s radnicima. M e đ u t i m , za
razliku o d kapitalista, proletarijat je u stanju d a to shvati, deli-
m i č n o i zbog toga što je toliko eksploatisan i osiromašen d a više
ništa ne m o ž e d a prikrije realnost o n o g a što se dešava u kapita
lizmu. Rečeno M a r k s o v i m rečnikom, k u c n u ć e čas k a d a će prole
tarijat steći k l a s n u svest. Z a razliku o d proletarijata, kapitalisti
to n i k a d a neće biti u stanju.
Klasna svest preduslov je za revoluciju, a revoluciju p o t p o
maže dinamika kapitalizma. N a primer, u kapitalizmu se vodi sve
žešća borba za prevlast nad tržištem, cene se obaraju, a sve veći
broj kapitalista biva izbačen s tržišta i pretvara se u proletarijat.
Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobija lavovski deo nagrade, a rad

nici nadnicu koja im jedva omogućava da prežive, iako bi po radnoj
teoriji vrednosti trebalo da bude obrnuto.
Lažna svest - u kapitalizmu, i proleteri i kapitalisti imaju lažnu svest o sebi,
o svom međusobnom odnosu i o načinu na koji kapitalizam funkcioniše.
Klasna svest - sposobnost klase, prvenstveno proletarijata, da prevazide lažnu
svest i istinski razume prirodu kapitalističkog sistema.
Naposletku, proletarijat će drastično narasti, d o k će se kapitalistička

klasa svesti na mali broj ljudi koji održava svoje pozicije zbog toga
što se pokazao sposobnim d a eksploatiše druge. K a d a ovako nara
stao proletarijat konačno dosegne klasnu svest i odluči d a stupi u
akciju, neće biti takmičenja, jer će mali broj kapitalista koji je preo
stao jednostavno biti zbačen s vlasti, nasilnim ili mirnim putem.
Ključni koncept
Eksploatacija
Po Marksu, kapitalizam po svojoj prirodi vodi do eksploatacije,

pogotovo do eksploatacije proletarijata ili radničke klase. Nje
gova razmišljanja o eksploataciji izvedena su iz njegove radne
teorije vrednosti, odnosno iz koncepta viška vrednosti. Višak
vrednosti deflniše se kao razlika između vrednosti proizvoda
kada se on proda na tržištu i vrednosti elemenata utrošenih
u njegovu proizvodnju (uključujući radnikov rad). Po radnoj
teoriji vrednosti, višak vrednosti, kao i celokupnu vrednost,
stvaraju radnici. On bi, sledsrveno tome, trebalo da pripad
ne njima. Međutim, u kapitalističkom sistemu lavovski deo
te vrednosti pripada kapitalisti. Stepen u kome kapitalista
zadržava višak vrednosti i upotrebljava ga za sopstvene cilje
ve (uključujući širenje svog kapitalističkog posla) jeste stepen
u kome kapitalizam predstavlja jedan sistem eksploatacije.
U živopisnoj metafori, Marks opisuje kapitaliste kao „vam
pire" koji sisaju rad proletarijata. Sto više proleterske „krvi"
kapitalisti isisaju, to će biti veći, uspešniji i bogatiji. Oni koji
zaslužuju da budu bogatiji (proletarijat) u kapitalizmu postaju
sve siromašniji, dok oni koji ne zaslužuju da prođu bolje (ka
pitalisti) postaju sve bogatiji.
K a p i t a l i z a m neće biti uništiten, a k o m u n i z a m neće m o ć i

d a nastane ukoliko proletarijat nešto ne p r e d u z m e . Proletari
jat m o r a d a p r e d u z m e k o n k r e t n u akciju, o n o što M a r k s naziva
Višak vrednosti — razlika između vrednosti proizvoda kada se on proda na

tržištu i vrednosti elemenata utrošenih u njegovu proizvodnju (uključu
jući tu i ljudski rad).
KLASICNE TEORIJE 67
praksisom. Nije dovoljno razmišljati o tome kako je kapitalizam

iskvaren ili stvarati velike teorije o tome kako će uskoro nestati;
ljudi moraju da izađu na ulice i dokrajče kapitalizam. To ne zna
či nužno da ljudi moraju da budu nasilni, već da ne mogu samo
sedeti u kućama zavaljeni u svoje fotelje i čekati da se kapitali
zam sam od sebe raspadne.
Komunizam
Marks nije sumnjao u to da će dinamika kapitalizma dove
sti do revolucije, ali posvetio je malo vremena opisu komunistič
kog društva koje bi trebalo da zameni kapitalizam. Po Marksu,
prioritet je da se razume način na koji kapitalizam funkcioniše i
da onda ta poruka nađe svoj put do proletarijata, pomažući mu
tako da stekne klasnu svest. Marks je bio kritičan prema veli
kom broju mislilaca koji su protraćili svoje vreme sanjareći o ne
kom budućem utopijskom društvu. Neposredan cilj trebalo je
da bude zbacivanje otuđujućeg i eksploatišućeg sistema. Onim
što dolazi nakon toga, bavićemo se kasnije, kada revolucija uspe.
Neki kažu da je taj nedostatak plana postavio temelje za debakl
komunizma koji je usledio u Sovjetskom Savezu i njegovim sate
litima krajem 20. veka.
Marks je imao nekoliko specifičnih ideja o budućnosti komu
nizma. Njih ćemo bolje shvatiti ako se načas vratimo Marksovim
osnovnim pretpostavkama o ljudskom potencijalu. Iz tih pretpo
stavki možemo da zaključimo da je komunizam društveni sistem
koji po prvi put omogućava izražavanje punog ljudskog potencija
la. Zapravo, komunizam je antisistem, svet u kome sistem nije ni
šta drugo nego skup socijalnih odnosa medu ljudima koji ga čine.
Marks je opisao tranzicionu fazu od kapitalizma ka komunizmu u
kojoj bi postojale šire strukture (na primer, diktatura proletarijata)
i koja bi uskoro bila zamenjena istinskim komunizmom. (Iskustvo
Sovjetskog Saveza posle revolucije 1917. godine pokazuje koliko
Praksis - ideja da ljudi, naročito proleteri, moraju da preduzmu konkretnu

akciju kako bi uspeli da prevazidu kapitalizam.
Komunizam - društveni sistem koji će ljudskoj vrsti po prvi put u istoriji
omogućiti da izrazi svoj pun potencijal.
je ovo gledište bilo naivno, kao i to da nije bilo moguće eliminisati

šire strukture koje eksploatišu i otuđuju ljude.)
Marks je verovao da je komunizam sistem koji omogućava
ljudima da izraze svoju promišljenost, kreativnost i društvenost
koje su uvek postojale kao mogućnost, ali koje su u prethodnim
sistemima (na primer, feudalizam, kapitalizam) bile potiskivane i
uništavane. Komunističko društvo trebalo je da iskoristi i proši
ri tehnološke i organizacione mogućnosti kapitalizma, ali ne po
cenu ugrožavanja ljudske kreativnosti. Marks je komunističko
društvo zamišljao kao društvo u kome će tehnologija i organi
zacija čoveku omogućiti da bude ono što je, bar potencijalno,
oduvek mogao da bude.
Primena socioloških koncepata na savremeno društvo

Da li Marksova teorija ima bih kakav značaj
u postkomunističkom svetu?
Ima onih koji smatraju da je urušavanjem Sovjetskog Saveza

i njegovih savezničkih država kasnih osamdesetih godina 20.
veka, propao ne samo komunizam, već i Marksova teorija na
kojoj je on naizgled bio utemeljen. Smatralo se da će marksi
stička teorija konačno završiti na dubrištu propalih teorija.
Uistinu, ranih 90-ih godina mnogo se pričalo o kraju marksi
stičke teorije. Ipak, Marksova teorija, kao i mnoge druge neo-
marksističke teorije koje su iz nje izvedene (glava 5), ne samo
da su preživele prelaz iz 20. u 21. vek, već su danas, po mno
gim mišljenjima, značajnije i upotrebljivije nego ikad ranije.
Činjenica je da je Marks veoma malo rekao o komunizmu.
On je, zapravo, bio teoretičar kapitalizma. S padom sovjetskog
komunizma (i transformacijom kineskog komunizma u veo
ma živu kapitalističku privredu koja nastavlja da postoji s ko
munističkom državom), kapitalizam je slobodniji nego ikada
u poslednjih sto godina (od nastanka sovjetskog komunizma
1917. godine), da se zavuče u svaki kutak zemljine kugle.
U periodu između 1917. i 1989. godine komunizam je ogra
ničavao ekspanziju kapitalizma na različite načine. Prvo, veliki
broj država, uključujući neke od najvećih i najvažnijih, bile
su komunističke ili su bile u savezu s komunističkim blokom.
Kao rezultat toga, kapitalističkoj privredi bilo je teško ili čak

nemoguće da prodre u te delove sveta. Drugo, globalni sukob
između kapitalizma i komunizma, pogotovo hladni rat koji je
započeo ubrzo nakon završetka Drugog svetskog rata, sprečio
je razvoj i globalno širenje kapitalizma. To se dogodilo zbog
toga što su veliki vojni troškovi napravljeni tokom hladnog
rata (na primer, u vreme Korejskog i Vijetnamskog rata) iscrpli
resurse koji su mogli da se uporrebe za ekspanziju kapitalizma.
Kako je komunizam brzo nestajao iz pamćenja ljudi (osim na
Kastrovoj Kubi i, barem retorički, u Kini) kapitalizam je oslo
bođen mnogih globalnih ograničenja i sada se ubrzano širi po
celoj zemljinoj kugli. To se najbolje vidi u bivšim komunistič
kim državama koje su postale ključne destinacije kapitalistič
kog ekspanzionizma. Zapadni kapitalisti užurbano su krenuli
u bivši sovjetski blok i tamo započeli svoje poslove. Isto se de
silo i u Kini, s tim što je tamo došlo do razvoja jedne poseb
ne domaće vrste kapitalizma. Zapravo, po nekim mišljenjima,
pitanje više nije da li će Kina smeniti SAD na mestu vodeće
kapitalističke zemlje, već kada će se to desiti.
Marks nije samo predvideo činjenicu da će kapitalizam postati
globalni fenomen, već i činjenicu da on to mora postati. Ka
pitalistički poslovi danas, mnogo više nego u Marksovo doba,
moraju da se šire ili, u suprotnom, propadaju. Otuda, oni ne
prekidno moraju da traže nova tržišta budući da stara postaju
sve manje sposobna da proizvedu nove poslove i uvećaju pro
fit. Marksova predviđanja nisu se u potpunosti ostvarila u 20.
veku zbog globalnog sukoba kapitalizma i komunizma (kao
i zbog drugih faktora kao što su dva razarajuća svetska rata).
Međutim, u poslednje dve decenije globalno širenje kapitaliz
ma, koje je Marks predvideo, ponovo se pojavilo.
Zbog toga su Marksove ideje, njegova analiza kapitalizma, a po
gotovo globalnog kapitalizma, danas relevantnije nego ikada ra
nije. Zapravo, neki od najvažnijih radova o globalizaciji napisani
su iz marksističke perspektive (vidi glavu 10). Time ne želimo
da kažemo da su Marksove ideje svete i nedodirljive. Mnoge od
njih su sumnjive, čak ponegde potpuno pogrešne, a neke moraju
da se promene, prilagode ili odbace. To, u stvari, mnogi današ
nji marksistički teoretičari i rade. Bez obzira na to, oni kao svoju
početnu poziciju uzimaju Marksove teorijske ideje o kapitalizmu
70 D20RD2 RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
i nadograđuju se na njih da bi dodatno osvetlili globalni uspeh

kapitalizma kao posledicu propasti komunizma.
Da odgovorimo konačno i na pitanje koje se nalazi u podna
slovu ovog okvira: Marksove ideje danas su relevantnije više
nego ikada!
MAKSVEBER:
RACIONALIZACIJA DRUŠTVA
Ako je Karl Marks najvažniji mislilac sa stanovišta socijalne
misli u načelu, kao i sa stanovišta političkog razvoja s kraja 19.
veka, onda se može tvrditi da je njegov nemački kolega, Maks
Veber (1864-1920), najvažniji teoretičar sa stanovišta sociologi
je (drugi kandidat je Emil Dirkem). Veberova misao bila je veo
ma složena. Iako je nastala na početku 20. veka, ona je ugrađena
u temelje savremene sociologije. Njegov najznačajniji teorijski
doprinos nalazimo u konceptu sve veće racionalizacije zapadnog
društva. Taj koncept zasniva se na Veberovoj teoriji delanja, po
gotovo racionalnog delanja.
Društveno delanje
Veberova teorija društvenog delanja godinama je privlačila
veću pažnju od teorije racionalizacije, koja se danas smatra sre
dišnjom tačkom njegove teorijske orijentacije. Razlog za to je rad
jednog drugog klasičnog teoretičara, Talkota Parsonsa (s kojim
se srećemo u glavi 4). Naime, tridesetih godina dvadesetog veka
Parsons je američku publiku upoznao sa klasičnom evropskom
teorijom u celini, kao i s Veberovom teorijom posebno. On je to
učinio sa nizom sada uveliko prepoznatljivih predrasuda. Jedna
od njih je njegova vlastita teorija delanja koja ga je navela da pre-
naglasi značaj Veberove teorije delanja (koja je imala presudan
uticaj na ranu Parsonsovu teoriju).
Ponašanje i delanje
Veberova teorija delanja zasniva se na razlikovanju pona
šanja i delanja, koje je veoma značajno za sve sociologije sva
kodnevnog života (vidi glavu 6 ) . I ponašanje i delanje odnose
se na svakodnevne ljudske aktivnosti. Međutim, za razliku od
delanja, koje je posledica svesne namere, ponašanje nastaje bez
prethodnog razmišljanja. Ponašanje je usko povezano s bihevio-
rizmom, teorijskim pravcem koji je odigrao važnu ulogu u ra
zvoju socioloških teorija svakodnevnog života, a koji se uglav
nom povezuje sa psihologijom. Recimo, Veber bi sklanjanje ruke
s vrele ringle ili automatsko otvaranje kišobrana kada počne kiša,
nazvao ponašanjem, a ne delanjem. To otuda što su obe te rad
nje nesvesne, i više mehaničke.
Maks Veber
Biografska skica
Maks Veber rođen 2 1 . aprila 1864. godine u nemačkom gradu

Erfurtu, u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Izražene
razlike koje su postojale medu njegovim
roditeljima ostavile su duboke posledice
kako na njegovu intelektualnu orijenta
ciju, tako i na njegov psihološki razvoj.
Veberov otac bio je birokrata koji je na-
predovao do relativno uticajne političke
pozicije. Pošto je pripadao političkom
establišmentu, zazirao je od svake aktiv
nosti ili idealizma koji bi zahtevali ličnu žrtvu ili bi ugrozili
položaj koji je zauzimao u sistemu.
Osim toga, Veberov otac bio je čovek koji je uživao u ovo
zemaljskim zadovoljstvima, što je bila samo jedna od mno
gobrojnih osobina po kojima se razlikovao od svoje supruge.
Naime, Veberova majka bila je predana kalvinistkinja, žena
Delanje - ljudski postupci koji nastaju svesno; ponašanje kome pojedinci pri
pisuju smisao i značenje.
Ponašanje - ljudski postupci koji se više ili manje javljaju nesvesno.
Biheviorizam — proučavanje ponašanja, uglavnom povezano s psihologijom.
koja je težila asketskom životu uveliko lišenom zadovoljstava

za kojima je žudeo njen muž. Njene brige bile su mahom ono-
zemaljske. Uznemiravale su je nesavršenosti koje su ukazivale
na to da nije predodređena za spasenje. Te nepremostive razli
ke među supružnicima prouzrokovale su tenziju u njihovom
braku. Same te razlike, ali i tenzija koje su one prouzrokovale,
ostavile su dubok trag na Veberu.
Pošto nije mogao da se ugleda na oba roditelja, Veber se još
kao dete suočio s jasnim izborom. U početku se činilo da se
odlučio za očev način života, ali se kasnije priklonio majči
nom. Ali, koji god izbor da je načinio, tenzija pruzrokovana
pottebom da bira između dve potpune suprotnosti, negativno
je uticala na Veberovu psihu.
Tokom osam godina provedenih na Berlinskom univerzitetu,
gde je doktorirao i postao advokat, Veber je finansijski zavisio
od svog oca. To mu je sve manje odgovaralo. Istovremeno, sve
više se priklanjao majčinim životnim vrednostima, a odbojnost
prema ocu postepeno je rasla. Vremenom je razvio jedan asket
ski način života, potpuno utonuvši u svoj rad. Tokom jednog
semestra, njegova radna navika ovako je opisana: „Nastavljao je
sa rigidnom radnom disciplinom, regulisao život časovnikom,
deleći dan na precizne delove posvećene različitim predmetima,
štedeo je na sebi svojstven način, večerajući u svojoj sobi pola
kilograma sirove, sitno iseckane govedine i četiri pečena jajeta".
Veber je, ugledavši se na svoju majku, postao asketa i opsesivni
radnik - ono što se danas naziva radoholičar.
Posvećenost poslu dovela je Vebera 1896. godine do položaja
profesora ekonomije na Hajdelberškom univerzitetu. Među
tim, 1897. godine, dok mu je univerzitetska karijera ubrzano
napredovala, Veber je imao žesroku raspravu s ocem, nakon
koje je otac uskoro umro. Ubrzo nakon toga, Veber počinje da
pokazuje simptome bolesti koji su završili nervnim slomom.
Cesto nesposoban da spava ili radi, on je narednih šest-se-
dam godina proveo u skoro potpunom kolapsu. Posle dugog
oporavka, neke od sposobnosti počele su da m u se vraćaju
1903, ali tek 1904. godine, kada je u S A D održao svoje prvo
predavanje posle šest i po godina, bio je spreman da se vra
ti aktivnom akademskom životu. Ubrzo nakon toga (1904. i
1905. godine), izdao je jedan od svojih najpoznatijih radova
Protestantska etika i duh kapitalizma. U tom radu, Veber je, na
teorijskom nivou, proglasio superiornost religije kojoj je pri
padala njegova majka. Mada lično nije bio religiozan, Veber je
veliki deo svog života posvetio proučavanju religije.
Budući da Vebera ponašanje nije interesovalo, on je svoju

pažnju usredsredio na delanje koje podrazumeva da se između
stimulusa i reakcije na stimulus odvija misaoni proces. Drugim
recima, Vebera su interesovale situacije u kojima ljudi pridaju
značenje svojim postupcima; interesovale su ga samo radnje ko
jima su akteri pripisivali neko značenje i smisao. Nasuprot tome,
ponašanje je vrsta radnje koja ne nastaje kao posledica prethodno
uspostavljenog značenja; ono se javlja bez prethodnog razmišlja
nja. Veberova definicija delanja glasi ovako: „To je ljudsko pona
šanje (bilo spoljašnje ili unutrašnje činjenje, uzdržavanje od rad
nje ili trpljenje), ako onaj ili oni koji delaju povezuju s njim neko
subjektivno značenje". A društvenim delanjem treba da se naziva
takvo delanje „koje se po smeranom značenju dovodi u vezu sa
ponašanjem drugih i u svom toku orijentisano je prema ovome".
Kako vidimo, ono što je važno jesu svesni procesi. Staviše, znače
nje koje ljudi pridaju situaciji mnogo je važnije za razumevanje
njihovih postupaka od stvarne situacije u kojoj su se našli.
Na teorijskom nivou, Vebera je interesovalo delanje jedne
osobe, ali ga je daleko više interesovalo delanje dve ili više oso
ba. Sociologija se najviše mora posvetiti pravilnostima u delanju
dvoje ili više pojedinaca. Iz te zainteresovanosti za društveno de
lanje, Veber je izveo svoju definiciju sociologije. To je nauka koja
hoće da razume i tumači društveno delanje i time objasni ono
što je uzročno u njegovom toku i njegovim posledicama.
Zapravo, kada je Veber govorio o kolektivima (na primer,
kalvinisti, kapitalisti), on je tvrdio da se oni mogu posmatrati
samo kao rezultat delanja dvoje ili više pojedinaca. Samo ljudi
mogu delati. Zato se sociolozi moraju usredsrediti na aktere, a ne
na kolektive. Sociolozi mogu da govore o kolektivima, ali samo
iz praktičnih razloga. Kolektiv nije ništa više do skup pojedinač
nih aktera i delanja.
74 D ž O R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Vrste delanja
Veber je napravio, sada već čuvenu, razliku između četiri
vrste delanja. Afektivno delanje (koje Vebera nije preterano za
nimalo) je delanje koje je uzrokovano emocijama. To je neracio
nalno delanje. Na primer, afektivno postupate kada ošamarite
dete u naletu besa. Sledeće, takođe neracionalno, jeste tradici
onalno delanje, koje se javlja kada neka osoba dela po navici ili
u skladu s običajima (na primer, crkveno krštenje ili slava). Iako
je Veber pokazivao interesovanje za tradicionalno delanje (po
gotovo u vezi s tradicionalnom vlašću), njega su ipak, u skladu
s njegovim interesovanjem za racionalizaciju, daleko više zani
mali vrednosno-racionalno i ciljno-racionalno delanje.
Vrednosno-racionalno delanje javlja se onda kada akter
bira najpogodnije sredstvo za ostvarenje svoga cilja oslanjajući
se na skup nekih viših vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno
biti i najbolji, on je racionalan sa stanovišta vrednosnog siste
ma kojem akter pripada. Recimo, ako pripadate nekom kultu
čiji pripadnici veruju u ritual pročišćenja prethodnog obroka pre
nego što počnu sa narednim obrokom, onda taj ritual morate da
ponavljate prilikom svakog obeda, čak i ako bi vam pročišćenje
nanelo štetu, pa možda i upropastilo sledeći obrok. Takvo dela
nje racionalno je sa stanovišta vrednosnog sistema tog kulta.
Ciljno-racionalno delanje javlja se onda kada akter teži
ostvarenju cilja koji je sebi postavio; njegovo delanje nije odre
đeno nekim velikim vrednosnim sistemom. Umesto toga, ono je
određeno akterovom percepcijom okruženja u kojem se nalazi,
uključujući ljude i objekte u njemu. Drugačije rečeno, kada bira
najefikasnije sredstvo za ostvarenje svog cilja, akter mora uzeti
Afektivno delanje — neracionalno delanje koje je uzrokovano emocijama.
Tradicionalno delanje - delanje po navici ili u skladu s običajima.
Vrednosno-racionalno delanje — delanje koje se javlja kada akter najpogodni
je sredstvo za ostvarenje svog cilja bira oslanjajući se na skup nekih viših
vrednosti. Iako taj izbor ne mora nužno biti i najbolji, on je racionalan
sa stanovišta vrednosnog sistema kojem akter pripada.
Ciljno-racionalno delanje - težnja aktera da ostvari cilj koji je sebi postavio;
njegovo delanje nije određeno nekim velikim vrednosnim sistemom,
već percepcijom okruženja u kome se nalazi, uključujući i ljude i pred
mete u njemu.
u obzir situaciju u kojoj se nalazi. Na primer, kada na žurci pri-

metite osobu s kojom biste želeli da plešete, najpre morate da
odlučite koji je najbolji način da joj priđete, uzimajući u obzir
prirodu situacije (možda su na žurci samo parovi), objekte (mož
da će vam sto preprečiti put) i druge ljude (možda neko već ple
še s tom osobom). Uzimajući sve to u obzir, izabraćete najbolje
sredstvo da ostvarite svoj cilj i dobijete ples koji želite.
Pomenute četiri vrste delanja jesu idealni tipovi. Činjenica
je da se u stvarnosti retko može, ili se čak uopšte ne može, pro
naći delanje koje u potpunosti odgovara jednom od ovih ideal
nih tipova. Pre će biti da je svako delanje kombinacija dveju ili
više vrsta ideal-tipskih delanja.
Veber je ponudio jedan pristup za proučavanje društvenog
delanja i teorijsko oruđe za njegovo proučavanje. Mnogi sociolo
zi smatraju da je njegov rad veoma koristan.
Ključni koncept
Verstehen
Nemačka reč Verstehen znači razumevanje. U teoriji društvenog

delanja pojmom verstehen označava se nastojanje istraživača da
razume misaoni proces aktera, njegova značenja i motive, kao i
to kako oni utiču na delanje (ili interakciju) koje se proučava.
Veber je jasno naznačio da razumevanje nije ni lakši, ni manje
naučan metod od, recimo, eksperimentalnih metoda koje ko
riste bihevioristi. Za Vebera, razumevanje nije puka intuicija,
već sistematičan i temeljan metod proučavanja mišljenja i dela
nja. Zapravo, služeći se razumevanjem, istraživač je u prednosti
nad onima koji su uobrazili da su ozbiljni naučnici koji kori
ste pozitivističke metode. Prednost leži u činjenici da socio
lozi, zahvaljujući tome što je predmet njihovog proučavanja
čovek, mogu razumeti šta je to što se događa u svesti ljudi što
Razumevanje (nem. verstehen) - metodološka tehnika koja podrazumeva po
kušaj istraživača da razume misaoni proces aktera, njegova značenja i
motive, kao i to kako oni utiču na delanje (ili medudejstvo) koje se
proučava.
76 DžORDZ RiCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
ih nagoni da se ponašaju na određeni način. Fizičar koji pro

učava nuklearne čestice nema mogućnost da razume te česti
ce. Zapravo, čestice se ne mogu razumeti na isti način na koji
se mogu razumeti ljudi. Za razliku od mišljenja i delanja koji
se metodom introspekcije mogu proučavati iznutra, čestice se
mogu proučavati isključivo spolja.
Ali, na koji način je ovaj metod, odnosno način razumevanja
aktera i delanja, povezan sa Veberovom grand-teorijom o odno
su između kalvinizma i duha kapitalizma. Postoji više odgovora
na ovo pitanje. Neki tvrde (ne bez osnova) da je Veber pokuša
vao da razume šta je to što se događa u svesti jednog kalviniste
što ga navodi da postupa na način koji doprinosi pojavi duha
kapitalizma. Međutim, drugi smatraju da je Veber razumeva-
nje koristio kao metod po kome je neophodno zamisliti se u
poziciji drugog. Sledstveno, da bi razumeli jednog kalvinistu,
neophodno je staviti se u njegov položaj i razumeti kulturni
kontekst u kome on živi, kao i to šta ga navodi da se ponaša na
kapitalistički način (po kome je trka za profitom najviša vred-
nost). U ovom slučaju, istraživač istražuje spoljašnje okruženje,
tj. kontekst aktera, a ne mentalni proces, tj. njegovu svest. Po
trećem gledištu, verstehen se bavi odnosom između individu
alnih mentalnih procesa i šireg kulturnog konteksta. Zapravo,
sva tri pristupa imaju jaku potporu. Međutim, jedna prihvatlji
va interpretacija glasila bi da je razumevanje metod analiziranja
delanja sa stanovišta individualnih mentalnih procesa.
Vrste racionalnosti
Dok Veberova teorija delanja počiva na tipologiji delanja
koju smo izložili u prethodnom odeljku, njegova šira teorija ra
cionalizacije počiva na tipologiji racionalnosti koju ćemo izložiti
u ovom odeljku. (Kako će se videti, te dve teorije delimično se
preklapaju.)
Veber razlikuje nekoliko vrsta racionalnosti. Praktična racio
nalnost je ono što svako od nas radi svaki dan kada pokušava da
stigne s jednog mesta na drugo. Uzimajući u obzir realne okolnosti
Praktična racionalnost — ono što svi svakodnevno radimo kada pokušavamo
da stignemo s jednog mesta na drugo.
KLASIČNE T E O R I J E 77
u kojima se nalazi, svako od nas pokušava da izađe na kraj s

postojećim teškoćama i pronađe najefikasniji način da ostvari
sopstvene ciljeve. Na primer, ako je put kojim obično idemo na
posao blokiran saobraćajnom nezgodom, krenućemo sporednim
putem. Ljudi koji žive na Zapadu nisu jedini koji se služe prak
tičnom racionalnošću, svi ljudi u svim društvima kroz istoriju
koristili su ovu vrstu racionalnosti.
Teorijska racionalnost podrazumeva sposobnost da se real
nost spozna kognitivno kroz razvoj apstraktnih koncepata. Dakle,
cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne preduzimanje racional
nih radnji u njemu. Primena teorijske racionalnosti na saobraćaj
ne probleme podrazumevala bi angažovanje odgovarajućih struč
njaka, s ciljem da se dođe do dugoročnog rešenja saobraćajnih
zastoja. Kao i praktična, i teorijska racionalnost javlja se u svim
istorijskim društvima.
Vrednosna racionalnost, kao i praktična, podrazumeva di
rektno delanje. U ovom slučaju, izbor najpogodnijeg sredstva za
ostvarenje cilja vođen je višim vrednostima, a ne svakodnevnim
iskustvima i praktičnim mišljenjem. Ako, recimo, rituali u ne
kom plemenu nalažu da, pre nego što krenete u lov, morate da
zakopate koplje pod zemlju, onda to morate da uradite svaki put
pre nego što krenete u lov. Sa stanovišta praktične racionalnosti,
gubljenje vremena na zakopavanje koplja očigledno nije racio
nalno, ali, posmatrano sa stanovišta vrednosnog sistema pleme
na to jeste racionalno. Ono što se dešava u jednom plemenu (ili
jednom vrednosnom sistemu) nije ni manje ni više racionalno u
odnosu na ono što se dešava u nekom drugom. Prema tome, ako
jedno pleme od vas zahteva da pre lova zakopate koplje ispod
humke, a drugo da učestvujete u ritualnom kupanju, i jedno
i drugo je racionalno u svom kontekstu. Kao i prethodne dve,
i vrednosna racionalnost javlja se u svim civilizacijama i svim
istorijskim epohama.
Teorijska racionalnost - sposobnost da se realnost spozna kognitivno kroz

razvoj apstraktnih koncepata. Cilj je racionalno razumevanje sveta, a ne
preduzimanje racionalnih radnji u njemu.
Vrednosna racionalnost - izbor najpogodnijeg sredstva za ostvarenje cilja vo
den je višim vrednostima, a ne svakodnevnim iskustvima i praktičnim
mišljenjem.
78 D20RDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Konačno, Veber se najviše bavio formalnom racionalnošću.

U ovom slučaju izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravili
ma, propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Tipičan
primer formalne racionalnosti jeste moderna birokratija u kojoj
pravila organizacije određuju najracionalniji smer delanja. Sled-
stveno, ako pravila nalažu da svaki put kada od opštine tražite
da vam izda izvod iz matične knjige rođenih morate da popu
nite šesnaest formulara, onda to ne možete da izbegnete čak ni
onda kada poznajete nekoga od zaposlenih u opštini. Nekome ko
ne radi u opštini to se može činiti neefikasnim i neracionalnim;
ipak, sa stanovišta opštinske birokratije, to je sasvim racionalno.
Za razliku od ostalih tipova racionalnosti, formalna racionalnost
javila se samo na Zapadu s pojavom industrijalizacije (iako danas
sve više postaje sastavni deo društvenih odnosa širom sveta).
Vebera je stoga prvenstveno interesovala formalana racio
nalnost. On je želeo da odgovori na pitanje zbog čega se ona
javila baš na modernom Zapadu, a ne na nekom drugom mestu,
u neko drugo vreme. To ga je navelo da proučava činioce koji su
pospešili racionalizaciju na Zapadu i prepreke koje su za nju po
stojale na svim drugim mestima. Glavna prepreka i glavni pod-
strek racionalizaciji jeste religija.
Protestantska etika i duh kapitalizma

Protestantizam je odigrao odlučujuću ulogu u rastu raciona
lizacije na Zapadu. Vebera je prvenstveno interesovala racionaliza
cija privrednog sistema, a najracionalniji privredni sistem svakako
je kapitalizam. Veber je smatrao da je kapitalizam racionalan na
različite načine, ali najviše zbog njegovog insistiranja na stvarima
koje se mogu meriti, što se najbolje vidi u načinu na koji se ka
pitalizam razvija, kao i u sve većoj upotrebi modernog računo
vodstva. Zbog toga je Veber svoju pažnju usmerio na odlučujuću
ulogu koju je protestantizam, a posebno kalvinizam odigrao u
pojavi kapitalizma. S druge strane, druge svetske religije, poput
Formalna racionalnost - izbor najpogodnijeg delanja zasniva se na pravilima,
propisima i zakonima koji se primenjuju na svakoga. Ta vrsta racional
nosti karakteristična je za moderni Zapad.
konfučijanizma u Kini ili hinduizma u Indiji, sprečile su da se

racionalizacija, a naročito kapitalizam, jave u tim društvima.
Vebera je prvenstveno interesovala kalvinistička protestant
ska etika. Kalvinsti su verovali u predestinaciju, to jest u to da
je unapred određeno da li će neko ići u pakao ili u raj. Iako nije
postojao nijedan način na koji bi kalvinisti direktno mogli uticati
na svoju sudbinu, postojali su određeni znaci na osnovu kojih su
mogli saznati da li su medu odabranima ili nisu. Jedan od glavnih
pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu. Zbog
toga su kalvinisti bili veoma zainteresovani da postignu poslovni
uspeh, što je podrazumevalo stvaranje većeg i profitabilnijeg po
sla. To je takode podrazumevalo da su kalvinisti novac, umesto da
ga troše na prolazna lična zadovoljstva, morali da štede i ponovo
ulažu u posao kako bi ga (posao) učinili još unosnijim. Na ovu,
ponekad bezobzirnu težnju za profitom, podsticalo ih je uvere-
nje da je njihova moralna dužnost da se ponašaju na takav način.
Takode, njima su pri ruci bili marljivi radnici koji su na sličan
način tražili znakove uspeha; a biti dobar radnik bio je jedan ta
kav znak. Konačno, kalvinističke preduzetnike nije mučilo to što
su, za razliku od svojih radnika, bili toliko uspešni. Uostalom, sve
je unapred određeno. Oni koji nisu medu spašenima, neće biti
uspešni. Ako među radnicima ima onih koji će biti spašeni, pros-
periraće ekonomski. Bio je to jedan izuzetno ohrabrujući sistem
za one koji su već stekli bogatstvo ili težili da ga steknu.
Sva ta uverenja o ekonomskom uspehu među kalvinistima
vodila su do protestantske etike. Veber je protestantsku etiku po
vezao s duhom kapitalizma, sistemom ideja koji je konačno do
veo do stvaranja kapitalističkog privrednog sistema. U različitim
Protestantska etika — budući da su verovali u predestinaciju, kalvinisti nisu
mogli da znaju da li će ići u pakao ili u raj niti su direktno mogli da uti
ču na svoju sudbinu. Međutim, postojali su određeni znaci na osnovu
kojih su mogli saznati da li su medu spašenima ili nisu. Jedan od glav
nih pokazatelja da pripadaju spašenima bio je uspeh u poslu.
Duh kapitalizma - na Zapadu, za razliku od drugih delova sveta, motiv ljudi
da postignu ekonomski uspeh nije bila pohlepa već moralni sistem koji
je isticao neprekidnu težnju ka ekonomskom uspehu. Duh kapitalizma
sadtži niz komponenti uključujući racionalnu i sistematičnu težnju za
profitom, štedljivost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimno
i samo sebi cilj.
delovima sveta i u različitim istorijskim epohama ljudi su težili

postizanju ekonomskog uspeha, ali na modernom Zapadu nji
hov motiv nije bila pohlepa, već moralni sistem koji je isticao
ekonomski uspeh. Težnja za profitom bila je odvojena od mo
ralno sumnjive pohlepe i usmerena prema duhu koji se smatrao
moralno ispravnim.
Duh kapitalizma podrazumeva više elemenata uključujući i
nama najinteresantniju racionalnu i sistematičnu težnju za profi
tom. Druge ideje povezane s duhom kapitalizma uključuju štedlji
vost, tačnost, čestitost i sticanje novca kao legitimnu radnju koja je
cilj samoj sebi. Iznad svega, neprekidno uvećavanje bogatstva i eko
nomski prosperitet smatrani su dužnošću ljudi. Duh kapitalizma
više nije bio pitanje lične ambicije, već je postao moralni imperativ.
Očigledna veza koja postoji između protestantske etike i
duha kapitalizma ogleda se u tome što je protestantska etika po
mogla razvoj kapitalizma. Dokaz za tu tvrdnju Veber je pronašao
proučavajući one evropske države u kojima koegzistira više reli
gija. Otkrio je da su lideri privrednog sistema u ovim državama
- poslovni lideri, posednici kapitala, visokokvalifikovani radnici
i tehnički naprednije i poslovno obučeno osoblje - u ogromnoj
većini bili protestanti. To je značilo da je protestantizam odigrao
značajnu ulogu u izboru tih zanimanja i, obrnuto, da druge religi
je nisu uspele da stvore idejne sisteme koji bi podsticali ljude da se
bave ovim pozivima. Drugim rečima, katoličanstvo nije stvorilo, a
nije ni moglo da stvori, duh kapitalizma. Zapravo, katoličanstvo je
sprečavalo razvoj takvog duha. U tom pogledu, ono se na Zapadu
nije razlikovalo od konfučijanizma i budizma na Istoku.
Konfučijanizam, hinduizam i kapitalizam

Kina je, kao i Zapad, imala preduslove za razvoj kapitalizma,
uključujući tu tradiciju jake želje za prisvajanjem i bezobzirnog ta
kmičenja. Kinezi su imali razvijenu proizvodnju i ogromnu radnu
sposobnost. Postavlja se pitanje zašto Kina, sa svim ovim i drugim
prednostima na svojoj strani, nije podlegla sveobuhvatnom pro
cesu racionalizacije, ili još konkretnije, zašto se u Kini nije razvio
kapitalizam? Iako su neki elementi kapitalizma u Kini bili prisutni
(zajmodavci, poslovni ljudi), nedostajalo joj je tržište i drugi raci

onalni elementi kapitalizma. Postoje brojni razlozi zbog kojih su
Kinezi propustili razvoj kapitalizma, ali glavni razlog Veber je vi
deo u konfučijanizmu i njegovim karakteristikama.
Konfučijanizam je kao preduslov za sticanje položaja i zado-
bijanje statusa isticao knjiško obrazovanje. Na ceni je bio prosve-
ćen i načitan čovek. Takode, cenile su se bistrina i dosetljivost.
Konfučijanci nisu vrednovali rad i prepuštali su ga potčinjenima.
Iako se bogastvo cenilo, smatralo se neprihvatljivim raditi za nje
ga. Konfučijanci su bili nezainteresovani za privredu i privred
ne aktivnosti. Aktivno učešće u poduhvatima čiji je cilj sticanje
profita smatralo se moralno sumnjivim i neprikladnim za jednog
konfučijanskog vlastelina. Osim toga, konfučijanci nisu bili ori-
jentisani ka bilo kakvoj vrsti promene, uključujući tu i ekonom
sku promenu. Cilj konfučijanizma bilo je održavanje postojećeg
stanja. Možda je još važnije to što nije bilo nikakve napetosti
između religije konfučijanaca i sveta u kojem su konfučijanci
živeli. Stoga nije bilo potrebe za preduzimanjem mera koje bi re
sile tu napetost. Nasuprot tome, u kalvinizmu je tenzija između
predestinacije i želje da se zna nečija sudbina dovela do ideje da
uspeh u poslu može biti znak spasenja i razrešenja te tenzije.
Hinduizam je u Indiji takode predstavljao prepreku racio
nalizaciji i kapitalizmu. Na primer, hinduisti veruju da su ljudi
rođeni u onoj kasti (nepromenljiv položaj u sistemu društvene
stratifikacije) koju su zaslužili vrlinama svog ponašanja u pret
hodnom životu. Vernom privrženošću ritualu kaste, hindu ver-
nici stiču zaslugu za sledeći život. Spasenje treba dostići vernim
poštovanjem pravila. Inovacije, naročito u oblasti privrede, nisu
mogle voditi u višu kastu u sledećem životu. Aktivnost u ovom
svetu nije smatrana bitnom, jer je ovaj svet samo prolazno prebi
valište i prepreka duhovnom istraživanju hinduista.
Strukture vlasti i racionalizacija

Racionalizacija se kao tema provlači kroz mnoge aspekte
Veberovog rada, ali mi ćemo je izučavati u domenu vlasti. Vlast
je legitimna dominacija, tj. dominacija zasnovana na pristanku.
Postavlja se pitanje: šta daje legitimitet nekim ljudima da izdaju

naredbe koje će drugi ljudi verovatno slediti? Postoje tri osnove
legitimiteta vlasti: tradicija, harizma i legalnost. Držeći se svo
je teorije racionalizacije, Veber je predvideo dugoročni trend u
pravcu trijumfa racionalno-legalne vlasti.
Tradicionalna vlast zasniva se na verovanju sledbenika da su
neki ljudi (na osnovu porodičnih, plemenskih ili rodbinskih veza)
od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi
predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to ve-
ruju. Različiti oblici tradicionalnog autoriteta uključuju vladavinu
starijih, vladavinu naslednih voda i si. Veber je i feudalizam sma
trao jednom vrstom tradicionalne vlasti. Strukture tradicionalne
vlasti nisu racionalne i sprečavaju nastanak racionalizacije. Mada
se u savremenom svetu još uvek mogu naći ostaci tradicionalne
vlasti (pogotovo u manje razvijenim društvima), ona je uglavnom
nestala ili postala nevažna. Engleska monarhija primer je ostatka
tradicionalne vlasti koja očigledno nema nikakvu moć.
Ključni koncept
Idealni tip i birokratija
Veber je osmislio niz značajnih metodoloških koncepata, a je

dan od najvažnijih je koncept idealnog tipa. Treba odmah na
glasiti da Veber pod idealnim tipom nije podrazumevao neku
vrstu utopijske ili najbolje* moguće pojave. On je idealan u tom
smislu što predstavlja jednostrano preuveličavanje uglavnom ra
cionalnih komponenti određene pojave. Takva jednostrana pre
uveličavanja postala su koncepti koje je Veber koristio za analizu
društva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama.
Tradicionalna vlast — vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika da su
neki ljudi od pamtiveka ovlašćeni da vladaju. Vode tvrde da su oni pravi
predstavnici svetih i prastarih pravila i sila, a sledbenici u to veruju.
Idealni tip - jednostrano prenaglašavanje uglavnom racionalnih komponenti
određene pojave, koje služi kao koncept koji se koristi za analizu druš
tva u svim njegovim istorijskim i savremenim varijantama. Idealni tip je
jedinica mere koja se koristi za poređenje posebnih primera društvenih
fenomena bilo da se oni nalaze u različitim kulturama ili u različitim
vremenskim periodima.
KLASIČNE TEORIJE
83
Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje različi

tih primera društvenih fenomena bilo da se oni nalaze u razli
čitim kulturama ili u različitim vremenskim periodima.
Jedan od najpoznatijih Veberovih idealnih tipova je idealni tip
birokratije. Ovo su njegove glavne karakteristike:
1. Činovnici su lično slobodni, ali se pokoravaju objektivnim
službenim dužnostima.
2. Oni se postavljaju (a ne biraju) po strogo utvrđenoj hijerar
hiji sa strogo određenim kompetencijama.
3. Svaka služba ima obavezu i ovlašćenje da izvršava svoje duž
nosti, kao i sredstva prinude pomoću kojih može da izvrši
svoje obaveze.
4. Svaki službenik ima stručne kvalifikacije koje se proveravaju
ispitom i dokazuju diplomom. „,
5. Činovnci se odnose prema svojoj službi kao prema jedinom
i glavnom zanimanju.
6. U svom radu, službenici imaju sredstva za upravljanje, ali ih
ne poseduju.
7. Službenik ne može prisvojiti službenu poziciju.
8. Najveći deo pravila kojima se reguliše birokratski aparat
(odluke, pravila, norme) u pisanom su obliku.
Nijedan idealni tip, pa ni ovaj, nigde nije u potpunosti ostva
ren. Iako ga je Veber stvarao po ugledu na birokratiju kakva
postoji na modernom Zapadu, čak ni tamo nijedna konkretna
organizacija ne poseduje sve te karakteristike u zadovoljava
jućem obimu (tj. u obimu koji bi dopustio da tu organizaci
ju nazovemo idealnim tipom). Veber je ovaj idealni tip (kao
i sve ostale) koristio za istorijsko-uporednu analizu, u ovom
slučaju, organizacionih, odnosno birokratskih oblika. Veber je
uporedio birokratsku organizaciju sve tri vrste vlasti i zaključio
kako organizacije koje se povezuju s tradicionalnom i hariz-
matskom vlašću ne poseduju mnoge od tih karakteristika; one
nisu birokratije i ne funkcionišu ni približno tako dobro kao
birokratske ustanove racionalno-legalne vlasti.
Idealni tip takode se može koristiti za poredenje konkretnih
organizacija u savremenom svetu u smislu stepena u kome od
govaraju idealnom tipu. Istraživač može koristiti idealni tip da
bi precizno odredio kolika su odstupanja od idealnog tipa, a
zatim pokušati da objasni ta odstupanja. Razlozi zbog kojih
84 D Ž O R D Ž R i c E R - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI
konkretne organizacije ne zadovoljavaju idealni tip mogu biti

raznovrsni. To su dezinformacija, strateške greške, logičke za
blude, emotivni činioci ili, jednostavnije rečeno, bilo koja ira
cionalnost koja je sastavni deo organizacije.
Harizmatska vlast legitimiše se verovanjem sledbenika u izu

zetnu svetost, hrabrost ili primeran karakter vođe. Ta ideja očigled
no sadrži, sada čuveni, koncept harizme. Harizmatična osoba je
ona osoba za koju se veruje da poseduje vanserijske ili nadljudske
sposobnosti. Iako u svakodnevnoj upotrebi ovim terminom opisu
jemo izuzetne osobine neke osobe, Veber je naglašavao to da drugi
definišu osobu kao harizmatičnu. To vodi do važnog zaključka da
neko ne mora imati nikakve vidljive izuzetne osobine da bi ga drugi
definisali kao harizmatskog vođu. Za Vebera, harizma je jedna veo
ma važna revolucionarna snaga. Kroz istoriju, harizmatske vođe se
ističu i svrgavaju tradicionalne, čak i racionalno-legalne strukture.
Bitno je zapamtiti da harizmatska vlast nema racionalne
osnove (ona, kao i religija, počiva na veri ljudi), pa je stoga ne
pogodna za svakodnevne zahteve upravljanja društvom. Zapra
vo, to gotovo odmah postaje jasno i sledbenicima harizmatskog
vode. Ubrzo nakon dobijanja vlasti, njegovi sledbenici preduzi-
maju niz mera koje imaju svrhu da osposobe režim za obavljanje
uobičajenih upravljačkih poslova. Oni to rade kroz proces koji
je Veber nazivao rutinizacija harizme. Drugim recima, vođini
sledbenici teže da preoblikuju izuzetne i revolucionarne karak
teristike svog režima kako bi on uspešnije mogao da obavlja sva
kodnevne poslove. Oni to, takode, rade da bi se pripremili za
dan kada će harizmatski vođa otići s političke scene i omogućiti
im da ga naslede. Ako ne preduzmu te mere, izgubiće vlast čim
Harizmatska vlast - vlast koja se legitimise verovanjem sledbenika u izuzetnu

svetost, hrabrost ili natprirodni karakter vode.
Harizma - izuzetne (natprirodne) osobine koje drugi pripisuju nekoj osobi. Ta
osoba ne mora zaista posedovati te osobine da bi bila tako definisana.
Rutinizacija harizme - pokušaj sledbenika harizmatskog vladara da preobli
kuju izuzetne i revolucionarne karakteristike svog režima kako bi on us
pešnije mogao da obavlja svakodnevne poslove. Sledbenici pribegavaju
rutinizaciji i da bi se pripremili za dan kada će harizmatski voda otići s
političke scene i omogućiti im da ga naslede.
Kl_A5ICNE TEORIJE 85
vođa umre. Prema tome, sledbenici se nadaju da će procesom

rutinizacije uspeti da harizmu prenesu na pristalice ili upravljač
ku organizaciju koju čini grupa pristalica.
Tu se javlja jedna velika protivrečnost. Pokušavajući da ru-
tinizuju harizmu, vođini naslednici učiniće sve što je potrebno
kako bi omogućili funkcionisanje harizmatske vlasti na dnev
nom nivou i njen nastavak i nakon vođine smrti. Ali, ako uspeju
u tome, potkopaće same temelje harizmatske vlasti - više neće
biti izuzetni ili ih sledbenici neće posmatrati na taj način. Kako
vidimo, uspešna rutinizacija harizme na kraju uništava samu ha
rizmu i vlast je na putu da se preobrazi u jedan od preostala dva
oblika vlasti - racionalno-legalnu ili tradicionalnu.
Kao što smo rekli, harizmatska vlast je jedna revolucionarna
snaga. Ona funkcioniše tako što menja ljude iznutra; oni menja-
ju način svog razmišljanja i odlučuju se da prate harizmatskog
vođu, misleći da on može da reši sve društvene probleme. Mada
je harizma važna revolucionarna snaga, ona bledi u poređenju
s onim što Veber smatra najvažnijom revolucionarnom snagom
u istoriji - sve većom racionalizacijom i nastankom racionalno-
-legalne vlasti. Racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom
da je vodstvo svoj položaj steklo pridržavajući se niza kodifikova-
nih pravila i propisa. Primer racionalno-legalne vlasti jeste pred-
sednik SAD; njegova vladavina legitimise se činjenicom da je
pobedio na izborima i dobio najviše glasova elektorskog koledža.
Dok harizma menja način na koji ljudi razmišljaju - menja ih
iznutra - racionalizacija menja ljude spolja, menjajući strukture u
kojima žive. Najvažnija struktura povezana s racionalno-legalnom
vlašću jeste moderna birokratija (vidi ključni koncept Idealni tip i
birokratijd). I ostali oblici vlasti imaju svoje organizacije, ali one ne
mogu da se porede s birokratijom i nemaju ni približan uticaj na
ljude kao birokratija. Birokratija je bila toliko važna za Vebera da
ju je on smatrao ne samo središnjom tačkom racionalno-legalne
vlasti, već i modelom za proces racionalizacije na Zapadu. Veber
je birokratiju opisivao ne samo kao racionalnu, već i kao moćnu
strukturu. Ona vrši snažnu kontrolu kako nad onima koji rade
Racionalno-legalna vlast - racionalno-legalna vlast legitimise se činjenicom

da je vodstvo svoj položaj steklo tako što se pridržavalo niza kodifikova-
nih pravila i propisa.
86 DžORDZ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
u birokratiji, tako i nad onima koji se samo služe njenim usluga

ma. Birokratija predstavlja vrstu kaveza koji menja način na koji
ljudi razmišljaju i postupaju. Jednom rečju, ona bitno utiče na
društveno ponašanje.
Veber je smatrao da racionalizacija ima odlike kaveza. Nema
sumnje u to da racionalizacija, i uopšte racionalno-legalna vlast
donose sa sobom niz pogodnosti za društvo, ali Veber je bio ve
oma svestan problema koji su povezani s njima. Veberovu teori
ju, zapravo, usko vezujemo za koncept gvozdenog kaveza racio
nalizacije - sliku moćne strukture nalik kavezu iz koje je skoro
nemoguće pobeći. To je bio način na koji je Veber razmišljao o
porastu racionalizacije na Zapadu. On je cenio uspehe raciona
lizacije, ali je bio razočaran sve većom kontrolom koju je ona
imala nad ljudima. Veber se plašio da će širenjem racionalizacije
na sve veći broj delova društva, ljudi sve teže moći da pobegnu u
delove društva koji nisu racionalizovani. Ljudi će se naći zaklju
čani u gvozdenom kavezu racionalizacije.
Veber nije smatrao da samo racionalizacija osvaja Zapad, već
da to čini i racionalno-legalna vlast. Ona je uspešnija od tradicio
nalne vlasti koja joj, vremenom, mora ustupiti mesto. Harizmatske
revolucije javljaće se i dalje, ali jednom rutinizovana, organizacija
harizmatske vlasti slaba je u poredenju s racionalnom birokrati-
jom. Jednom kada se rutinizuje, harizma biva uništena, a struktu
ra vlasti je na putu da prede u neki drugi oblik. Iako taj novi oblik
može biti tradicionalna vlast, veća je verovatnoća da će na moder
nom Zapadu to biti racionalno-legalna vlast. Pored toga, kada se
moderni harizmatski pokreti jave, sve je veća verovatnoća da će
naići na gvozdeni kavez racionalizacije i racionalno-legalne vlasti.
Taj kavez, osim što „zaključava" ljude, postaje sve nepropustljiviji
na spoljne nasrtaje i sve sposobniji da harizmatskog vodu i gomilu
koja ga sledi drži podalje od sebe. Kao posledica toga, u moder
nom svetu harizmatski tip vlasti i tradicionalni tip vlasti sve manje
odgovaraju zahtevima modernog društva i imaju sve manje izgle
da da se održe. Racionalno-legalna vlast, racionalizacija i gvozdeni
kavez racionalnosti jesu ono što pobeduje.
Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve

nih oblika (pogotovo organizacija) nalik kavezu iz koje je skoro nemogu
će pobeći, a koja utiče na društvene odnose i društveno ponašanje.
«LASICNE TEORIJE 87
Sažetak
1. Klasične sociološke grand-teorije predstavljaju široke, veoma am

biciozne pokušaje da se ispriča priča o velikom vremenskom od-
sečku ljudske istorije i/ili o velikom delu društva.
2. Teorija Emila Drikema bavi se promenljivom prirodom podele
rada i prelaskom iz mehaničke solidarnosti u organsku solidar
nost.
3. Osnovni činilac u toj transformaciji jeste promena u dinamičkoj
gustini društva.
4. Prelazak iz mehaničke solidarnosti u organsku solidarnost praćen
je drastičnim slabljenjem kolektivne svesti.
5. Pokazatelj te promene jeste transformacija krivičnog prava u re-
stitutivno pravo.
6. Glavna patologija koja se vezuje za organsku solidarnost i njenu
slabu kolektivnu svest jeste anomija.
7. Teorija Karla Marksa bavi se istorijskim korenima kapitalizma,
samim kapitalizmom i priželjkivanim prelaskom u komunizam.
8. Marksova kritika kapitalizma zasniva se na nizu pretpostavki o
ljudskom potencijalu. Razvoj tog potencijala sprečava kapitalizam
koji vodi do otuđenja, pogotovo do otuđenja među radnicima.
9. Kapitalizam je, u suštini, dvoklasni privredni sistem u kome jed
na klasa (kapitalisti) poseduje sredstva za proizvodnju, a druga
klasa (proletarijat) mora da prodaje svoje radno vreme da bi ima
la pristup tim sredstvima.
10. Marks prihvata radnu teoriju vrednosti, po kojoj sva vrednost pro
izvoda dolazi iz rada utrošenog u njegovu proizvodnju. Sledstveno
tome, on zaključuje kako kapitalisti eksploatišu proletarijat.
11. Proletarijat i kapitalisti nisu u stanju da vide tu realnost zbog laž
ne svesti. Međutim, proletarijat će naposletku uspeti da dosegne
klasnu svest i shvati na koji način funkcioniše kapitalizam.
12. D a bi se kapitalizam zbacio, proletarijat mora da preduzme kon
kretnu akciju, ono što Marks naziva praksisom.
13. Komunizam je društveni sistem koji po prvi put omogućava
puno izražavanje ljudskog potencijala.
14. Maks Veber pravio je razliku između četiri tipa racionalnosti -
praktične, teorijske, vrednosne i formalne - ali se najviše bavio
formalnom racionalnošću, odnosno načinom na koji je njena do
minantnost vodila do racionalizacije Zapadnog društva.
88 D20RDŽ RlCER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
15. Protestantska etika igrala je središnju ulogu u racionalizaciji Za

pada, pogotovo racionalizaciji privrede. O n a je bila presudan či
nilac u razvoju duha kapitalizma i, konačno, uspona kapitalistič
kog privrednog sistema.
16. Veber je takode proučavao činioce koji su unutar konfučijanizma u
Kini i hinduizma u Indiji sprečavali racionalizaciju i kapitalizam.
17. Veber je razlikovao tri tipa vlasti - tradicionalnu, harizmatsku,
racionalno-legalnu - i tvrdio kako je ova poslednja u savreme-
nom društvu najdominantnija vrsta vlasti.

Barns, H . E. (1982). Uvodu istoriju sociologije 1-II. Beograd: B I G Z .
Veber, Maks (1976). Privreda i društvo 1 i 2. Beograd: Prosveta.
Veber, Maks (1997). Sabrani spisi iz sociologije religije I—III. Sremski
Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Veber, Maks (1998). Duhovni rad kao poziv. Sremski Karlovci: Izda
vačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Dirkem, Emil (1963). Pravila sociološkog metoda. Beograd: Savremena
škola.
Dirkem, Emil (1972). O društvenojpodeli rada. Beograd: Prosveta.
Dirkem, Emil (1982). O religioznim oblicima društvenog života. Beo
grad: Prosveta.
Dirkem, Emil (1997). Samoubistvo. Beograd: B I G Z .
Đurić, Mihajlo (1987). Sociologija Maksa Vebera. Zageb: Naprijed.
Gidens, Entoni (1996). Dirkem. Beograd: X X v e k .
Comte, August (1989). Kurs pozitivne filozofije. Nikšić: Univerzitetska
riječ.
Korać, Veljko (1987). Marksovo shvatanje čovjeka. Zagreb: Naprijed.
Marinković, Dušan [priredio] (2008). Emil Dirkem 1858-2008. Novi
Sad: Mediterran Publishing.
Marks, Karl. Kapital, (bilo koje izdanje)
Marks, Karl. Prilog kritici političke ekonomije, (bilo koje izdanje)
Mimica, Aljoša (1992). O radikalskoj sociologiji. Niš: Gradina.
Minoa, Zorž (2008). Istorija samoubistava, dobrovoljna smrt u zapad
nom društvu. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Cvjetičanin V. i Supek R. (2003). Emil Dürkheim i francuska sociološka
škola. Zagreb: Naprijed.
Weber, Maks (1989). Metodologija društvenih znanosti. Zagreb: Globus.
Weber, Maks (1968, 1989). Protestantska etika i duh kapitalizma. Sa
rajevo: Veselin Masleša.
GLAVA 3
KLASIČNE TEORIJE (2)
Georg Zimi: Narastajuća tragedija kulture

Torsten Vehlen: Kontrola biznisa nad industrijom
Džordž Herbert Mid: Socijalni biheviorizam
Sažetak
Ova glava predstavlja nastavak prethodne glave i bavi se
radom druga tri glavna klasična teoretičara. Prvi, Georg Zimi
predstavlja nesporan izbor jer se sve više smatra, s Marksom, Ve-
berom i Dirkemom, jednim od osnivača i najvažnijih autora kla
sične sociološke teorije. Izbor druga dva teoretičara atipičan je i
kontroverzan. Torsten Veblen je Amerikanac i uglavnom se bavio
ekonomijom. Međutim, on zaslužuje da se svrsta u red velikih
klasičnih socioloških teoretičara zato što je: (1) stvarao ideje koje
su takođe bile sociološke; (2) razvio grand-teoriju ekonomskih
promena koja je po svom usmerenju i obimu slična ostalim teo
rijama klasičnih teoretičara (od kojih su svi imali da kažu pone
što o ekonomiji); (3) anticipirao da će u kasnom 20. veku doći
do transformacije privrede koja je bila definisana proizvodnjom
u privredu koja se definiše potrošnjom. Još jedan Amerikanac,
Džordž Herbert Mid, predstavlja takode pomalo neobičan izbor
za raspravu u ovoj glavi. Iako se Mid manje od drugih bavio ve
likim socijalnim promenama i problemima svog vremena, on je
stvorio teoriju koja je omogućila neuporediv uvid u individual
nu svest (uključujući „svest" i „sopstvo"), delanje i interakciju.
GEORG ZIML: NARASTAJUĆA

TRAGEDIJA KULTURE
Georg Zimi (1858-1918) još jedan značajan nemački soci
jalni teoretičar. Zimi je smatrao da je izučavanje tragedije kulture
prvi zadatak sociologa. Međutim, pre nego što dođemo do tog
problema, moramo se pozabaviti nekim osnovnim konceptima
Zimlove teorije.
90 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KOREN
Asocijacija
Iako je Georg Zimi tvorac jedne važne grand-teorije o tra
gediji kulture, njegova rana, a donekle i kasnija slava, zasnivaju
se na njegovim teorijama svakodnevnog života. Zapravo, Zimla
su, više nego ostale klasične mislioce, zanimala naizgled banalna
svakodnevna ponašanja, kao što su zajednička večera više ljudi,
traženje uputstava od drugih ili oblačenje da bi se udovoljilo dru
gima. Te oblike interakcije Zimi naziva asocijacijama; njihova
svrha je da povezu ljude jedne s drugima. (Otuda bi se asocijacija
mogla prevesti još i kao povezivanje.) Asocijacije se neprekidno
stvaraju, razrađuju, nestaju, a zatim zamenjuju drugim oblicima
asocijacije. Za Zimla, ti oblici asocijacije predstavljaju samo de-
liće društvenog života koje treba proučavati mikroskopski. Ovaj
deo Zimlove teorije jasno se može razgraničiti od njegovih raz
mišljanja o tragediji kulture.
Zimi je, poput Vebera, pokušao da definiše sociologiju kao
studiju o svakodnevnom životu: sociologija treba da proučava
društvo, a društvo nije ništa drugo do zbir individualnih inte
rakcija koje ga čine.
Forme i tipovi
Zimi je napravio bitnu razliku između formi interakcije i
tipova učesnika u interakcijama. (Otuda se ponekad njegova te
orija naziva formalizam.) Ljudi se svakodnevno suočavaju s ve
likim i zbunjujućim mnoštvom interakcija i s još većim brojem
učesnika u njima. Da bi uspešno izašli na kraj s tom konfuzijom,
ljudi društveni svet svode na mali broj formi interakcija i tipova
učesnika u interakcijama. Prisetimo se primera žurke iz glave 2
i velikog broja interakcija koje se na njoj odvijaju. Kada vas neko
pita: „Sta te je dovelo na ovakvu žurku?", tu formu interakcije
možete protumačiti na najmanje dva načina: kao običan „zahtev
Asocijacija - po Zimlu, odnosi medu ljudima, ili interakcija.
Forme - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliko i zbunjujuće
mnoštvo interakcija, kako bi lakše izašli s njima na kraj.
Tipovi - obrasci koje ljudi i naučnici primenjuju na veliki broj učesnika u
interakcijama, kako bi ih sveli na ograničen broj kategorija.
za informacijom" ili kao „želju da se započne odnos". Ako ste

raspoloženi da započnete jedno novo poznanstvo, odgovorićete:
„Šansa da upoznam nekoga poput tebe". Ako mislite da bi osoba
koja vas je to pitala mogla da vam dosađuje, odgovorićete joj:
„Autobus gradskog saobraćaja". Dakle, pošto se oko nas odvija
veliki broj interakcija, uvek težimo da ih redukujemo na ograni
čen broj formi, kako bismo lakše izašli s njima na kraj.
Isti proces se ponavlja kada treba da izađemo na kraj s veli
kim brojem ljudi s kojima potencijalno možemo stupiti u inte
rakciju. Da bismo što više olakšali susrete s njima, redukujemo
ih na ograničen broj tipova učesnika u interakcijama. Na žur-
ci nas neko koga nikada ranije nismo sreli i neko o kome ništa
konkretno ne znamo pita zašto smo tu. Kako da odgovorimo
nekome koga ne poznajemo? Tako što ćemo, pre nego što odgo
vorimo, tu osobu svrstati u jedan od mnogobrojnih tipova koje
smo prethodno stvorili. Da li je osoba koja nam je uputila pita
nje ozbiljna ili samo želi flert? Da li je dosadna ili je šarmantna?
Naš odgovor zavisiće od toga u koju kategoriju smo, na osnovu
prvog utiska, smestili tu osobu. Možda ćemo kasnije uvideti da
je naš prvobitni sud bio pogrešan i da smo tu osobu svrstali u
pogrešnu kategoriju. Ipak, s obzirom na to da se u svakodnev
nom društvenom životu susrećemo s ogromnim brojem ljudi,
prinuđeni smo da ove tipove koristimo kao prve aproksimacije
koje nam služe da bismo započeli (ili prekinuli) interakciju.
Zimi je verovao da je neophodno da i sociolozi, a ne samo
obični ljudi, svakodnevno razvijaju forme i tipove. Iz tog razlo
ga, Zimi je napisao niz eseja o formama interakcije (na primer,
podređenosti i nadredenosti) i o tipovima učesnika u interakciji
(na primer, stranac).
Svest
Zimlovo proučavanje asocijacije bilo je povezano i oblikova
no njegovim proučavanjem svesti. On je polazio od pretpostav
ke da se ljudsko delanje odvija svesno. Ljudi u interakcije ulaze s
različitim motivima, ciljevima i interesima; oni koriste kreativnu
svest. Zimi je takođe verovao da ljudi mogu da se suoče sa sobom
92 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI
mentalno, tj. da sebe posmatraju odvojeno od svojih postupaka.

Drugim recima, ljudi mogu da procenjuju stimuluse koji utiču
na njihovo ponašanje, razmotre različite načine na koje mogu da
reaguju, pa tek onda odluče kako da delaju. Zbog tih mental
nih sposobnosti, ljudi nisu potčinjeni spoljašnjim stimulusima ili
spoljašnjim strukturama. Međutim, svest takođe ima sposobnost
da te stimuluse ili strukture ispuni realnim postojanjem; koristeći
sociološki rečnik, taj proces kojim strukturama dajemo sadržinu
nazivamo reifikacija. Ljudi takođe imaju sposobnost da stvaraju
uslove koji ih ograničavaju. Pomoću svojih mentalnih procesa
ljudi se mogu osloboditi ili ograničiti, odnosno, što je verovatni-
je, napraviti kombinaciju jednog i drugog.
Georg Zimi
Biografska skica
Georg Zimi bio je marginalac, „stranac" u nemačkom akadem

skom svetu svog vremena. Iako se danas smatra jednim od veli
kana sociološke teorije, on je tokom svog
života zauzimao beznačajne akademske
pozicije. Najveći deo vremena nije čak
mogao da zaradi ni redovnu platu, već je
zavisio od studentskih stipendija. Zimi
je, međutim, stvorio impresivne teorije i
lično poznavao veliki broj značajnih in
telektualaca (npr., Maksa Vebera) koji su
o njemu imali visoko mišljenje. Zašto je
onda Zimi bio marginalan?
Mogu se izdvojiti dva razloga. Prvo, on uglavnom nije pisao o
onome što je u njegovo vreme smatrano legitimnim akadem
skim traktatom. Umesto toga, pisao je eseje s popularnim na
slovima koji su često bili objavljivani u novinama i magazinima.
Činilo se da mu takav vid rada i izraza više odgovara od masiv
nih tomova knjiga (iako je pisao i njih), ali birokratija nemačkih
univerziteta nije znala šta će s takvim radovima. Drugo, Zimi je
bio Jevrejin u jednom akademskom svetu koji je obilovao an
tisemitizmom. U jednom izveštaju ministru prosvete, Zimi je
Reifikacija - proces u kojem društvenim strukturama dajemo sadržinu.

opisan kao „jedan potpuni Jevrejin, po svojoj spoljašnosti, po

svom ponašanju i po svom načinu razmišljanja". Uzimajući u
obzir ovaj izveštaj i antisemitizam tog vremena, nije ni malo
čudno što Zimi nije mogao da nade stalno akademsko name-
štenje. To je uspeo tek pred kraj svog života, premda na jed
nom manje značajnom nemačkom univerzitetu.
Veličina grupe
Jedan od najsnažnijih aspekata Zimlove sociologije svakod
nevnog života jeste način na koji svakodnevne interakcije prelaze
u šire društvene strukture. To se najbolje može uočiti u njego
vom čuvenom radu o dijadama i trijadama. Najjednostavnije re
čeno, dijade su grupe od dva člana, a trijade grupe od tri člana.
Na prvi pogled čini se da je razlika između ovih grupa neznatna
ili da je uopšte nema. Uostalom, može li uopšte biti neke razlike
ako se dvočlanoj grupi priključi još jedan član? Zimi ovde daje
iznenađujući i veoma značajan odgovor: on smatra da prisustvo
još jedne osobe pravi ogromnu razliku. Štaviše, presudna soci
ološka razlika jeste razlika između dvočlanih i tročlanih grupa.
Nijedno kasnije povećanje grupe (s tri člana na četiri, s devet
članova na deset članova itd.) ne čini ni približno toliku razliku
kao priključivanje trećeg člana dijadi. Za razliku od svih ostalih
grupa, dijada, za dvoje ljudi koje se nalaze u interakciji, nema
nikakvo drugo značenje van onog koje ima kao dijada. Jer, u di
jadi ne postoji mogućnost stvaranja posebne grupne strukture
koja prevazilazi odnos dvoje ljudi; ona se jedino može sastoja
ti od dvoje ljudi koji se nalaze u interakciji. Ta dva pojedinca
zadržavaju visok nivo individualnosti. Pošto nije moguće da se
unutar dijade naprave podgrupe, ne postoji kolektivna pretnja
pojedincima koji čine dijadu.
Dijada - grupa od dva člana.

Trijada - grupa od tri člana.
94 DŽORDŽ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Ključni koncept
Tajnovitost
Zimi je tajnovitost definisao kao situaciju u kojoj jedna osoba

nešto namerno prikriva, dok druga pokušava da otkrije šta je to.
D a bismo ušli u interakciju, moramo znati nešto jedni o drugi
ma (recimo, moramo znati ko je u pitanju: prijatelj, rođak, tr
govac itd.). Iako o drugim ljudima možemo znati mnogo toga,
nikada ih ne možemo poznavati u potpunosti, tj. nikada ne mo
žemo poznavati sva njihova razmišljanja, raspoloženja itd.
U svim aspektima našeg života, susrećemo se ne samo s isti
nom, već i s neznanjem i greškama. Međutim, u interakciji s
drugim ljudima neznanje i greške dobijaju poseban karakter.
To se odnosi na unutrašnji život ljudi s kojima ulazimo u inte
rakciju. Ljudi, za razliku od bilo kojeg drugog objekta sazna
nja, imaju sposobnost da namerno otkrivaju istinu o sebi ili da
lažu i prikrivaju svoje pravo lice.
Čak i onda kada bi ljudi želeli da otkriju sve o sebi (a oni to
rade veoma retko), ne bi uspeli, jer bi previše informacija mo
glo da izludi druge ljude. Zato svako mora da odluči koje in
formacije će podeliti s drugima. Posmatrano sa stanovišta Zi-
mlovog interesovanja za kvantitet, drugima otkrivamo samo
delove našeg unutrašnjeg života. Staviše, biramo koje delove
ćemo prikriti, a koje otkriti. Prema tome, u svim interakci
jama otkrivamo samo deo sebe, a koji će to deo biti zavisi od
načina na koji biramo i priređujemo delove koje smo odlučili
da otkrijemo.
Laž je forma interakcije u kojoj neka osoba namerno prikriva
istinu od drugih. Laž podrazumeva ne samo to da su drugi
prevareni, već i to da je postojala namera da se drugi dovedu
u zabludu.
Zimi je laž razmatrao u okvirima socijalne geometrije, poseb
no u odnosu na koncept distance. N a primer, lakše prihvata-
mo i lakše se mirimo kada nas lažu oni koji nam nisu bliski
(s kojima smo na distanci). Zbog toga nam nije teško da pri
hvatimo da nas političari ponekad lažu. Nasuprot tome, kada
Tajnovitost - po Zimlu, situacija u kojoj jedna osoba namerno prikriva nešto

dok druga pokušava da otkrije šta je to.
Laž — oblik interakcije u kojoj pojedinac namerno prikriva istinu od drugih.
nas slaže neko. ko nam je blizak, to smatramo nepodnošljivim.

Laž supružnika, ljubavnika, roditelja ili deteta daleko nas više
pogađa od laži ministra kojeg poznajemo samo s T V ekrana.
Izraženo uopštenije i kroz koncept distance, sva svakodnevna
komunikacija kombinuje elemente poznate i jednoj i drugoj
strani s elementima koji su poznati samo jednoj strani. Zahva
ljujući ovom poslednjem, distanca je prisutna u svim društve
nim odnosima. Zapravo, Zimi je tvrdio da društveni odnosi
zahtevaju kako elemente koji su poznati i jednom i drugom (ili
«-tom) učesniku interakcije, tako i one koji su poznati samo
jednom od njih. Drugim recima, čak i najintimniji društveni
odnosi zahtevaju i distancu i bliskost, odnosno uzajamno po
znavanje i uzajamno prikrivanje. Iz tog razloga, tajnovitost je
sastavni deo svih društvenih odnosa, iako može doći do preki
da odnosa ako jedna strana otkrije tajnu koja se od nje skriva.
Zimi je objašnjavao da u braku, kao najintimnijoj i najiskre
nijoj formi asocijacije, postoji iskušenje da se partneru sve ot
krije i da ne postoje tajne. Međutim, Zimi je verovao da je to
jedno pogrešno mišljenje. Svi društveni odnosi zahtevaju isti
nu i laž. Još konkretnije rečeno, potpuno samootkrivanje (pod
pretpostavkom da je tako nešto uopšte moguće), učiniće brak
prozaičnim i otkloniti svaku mogućnost pojave neočekivanog.
Konačno, većina nas ima ograničene kvalitete i svako njihovo
otkrivanje i pokazivanje drugima umanjuje našu zanimljivost
drugima. Samo neki od onih koji poseduju veliki izvor ličnih
talenata mogu pružiti brojna otkrića supružniku. Svi ostali, ne-
umerenim samootkrivanjem postaju ogoljeni i nezanimljivi.
Stvari se radikalno menjaju kada se pređe s dijade na trija

du. Pridruživanje treće osobe dijadi, tj. stvaranje trijade, omo
gućava nastajanje nezavisne grupne strukture, to jest podgrupe.
Stvaranjem trijade, javlja se mogućnost grupnog ugrožavanja
individualnosti. Staviše, priključivanjem trećeg člana dijadi, niz
društvenih uloga koje ranije nisu bile moguće, to postaju. Sled-
stveno, jedan član trijade može uzeti ulogu posrednika ili sudi-
je u sporu između druga dva člana, a može i iskoristiti taj spor
kako bi stekao moć. Takođe, moguće je da se dva člana grupe
bore za naklonost trećeg ili da treći podstiče svađu među njima
96 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
kako bi lakše vršio kontrolu n a d o b a člana. Prema t o m e , u trijadi

se sistemi autoriteta i stratifikacije, koji u dijadi nisu bili m o g u ć i ,
m o g u javiti n a različite načine. Stvaranje trijade n e o p h o d n o j e za
razvoj društvenih struktura koje m o g u d a se o d v o j e o d p o j e d i n a
ca i p r e u z m u d o m i n a c i j u n a d n j i m a . Tragedija kulture, k o j a za
u z i m a središnje m e s t o u Z i m l o v o j grand-teoriji, postaje m o g u ć a
tek o n d a k a d a se razviju g r u p e sastavljene o d b a r e m tri člana.
Z i m i je i m a o niz interesantnih ideja u s v o m razmišljanju o
veličini grupe. T a k o je, naizgled protivrečno, smatrao d a u p o r e d o
s rastom veličine grupe raste i individualna sloboda. M a l e gru
p e će verovatno imati o g r o m n u kontrolu nad p o j e d i n c e m , jer je
u m a l i m g r u p a m a kontrolu k o j u vrše ostali članovi grupe teško
izbeći. M e đ u t i m , u velikim g r u p a m a pojedinac i m a veću m o g u ć
nost da postane m a n j e uočljiv i podložan kontroli grupe. U veli
k i m društvima, a naročito u velikim gradovima, postoji m n o š t v o
različitih grupa, a pojedinac je član m n o g i h o d njih. Posledica
toga je d a svaka pojedinačna g r u p a m o ž e da kontroliše s a m o mali
deo p o n a š a n j a svojih članova. M e đ u t i m , u velikim društvima,
pojedinci postaju podložni drugoj vrsti kontrole, o č e m u će biti
više reći u odeljcima o tragediji kulture. Staviše, mase su m n o g o
podložnije kontroli p u t e m najjednostavnije ideje. Fizička blizina
velikog broja ljudi, naročito u m o d e r n i m gradovima, čini poje
dince m n o g o prijemčivijim i spremnijim d a slede najjednostavni
je ideje i p o s t u p a j u nepromišljeno i emotivno.
Distanca i stranac
Z i m i se takođe interesovao za p r o b l e m distance. N a primer,
stranac, društveni tip koji s m o ranije p o m i n j a l i , definisan je p o
m o ć u distance. Stranac je neka o s o b a k o j a nije ni suviše blizu,
ni suviše daleko. A k o ta o s o b a pride suviše blizu, neće više biti
stranac, već član g r u p e . M e đ u t i m , ako se previše udalji, preki-
nuće svaki kontakt s g r u p o m . Prema t o m e , u l o g a stranca zahteva
k o m b i n a c i j u blizine i distance.
Stranac — jedan od Zimlovih društvenih tipova definisan distancom: neko ko

nije ni previše blizu, ni previše daleko.
Ključni koncept
Prostor
D o k je Zimlovo razmišljanje o konceptu distance široko po

znato, manje je poznata njegova teorija o prostoru. Zimi se
bavio važnošću granica u prostoru. Njihova važnost otkriva se
posebno onda kada su granice beskonačne i nejasne. Beskrajne
granice javljaju se kada grupa nije ograničena na svoje poli
tičke granice (na primer, masa ljudi u širem prostoru). Kada
se grupa nalazi na otvorenom, ona postaje podložna impulsi
ma, entuzijazmu i manipulaciji. To naravno može da se poveže
s takvim pojavama kao što su neredi i si. Nejasan prostor po
javljuje se kada je grupi prostor nejasan, recimo kada se grupa
nalazi u potpuno crnom prostoru. To će, između ostalog, ve-
rovatno voditi do povećanog grupnog fantaziranja.
Neki od Zimlovih najinteresantnijih uvida o prostoru povezani
su s onim što je imao da kaže o mostu i vratima. Na primer, dok
most uvek povezuje, vrata mogu da povezuju (ako su otvorena),
ali i da razdvajaju (ako su zatvorena). Prema tome, on zaključuje
da vrata pružaju bogatije mogućnosti od mosta. Pravac nije od
značaja kada pričamo o mostu, ali postoji ogromna razlika iz
među ulaska i izlaska kroz vrata. (Naravno, most i vrata ovde ne
treba shvatiti bukvalno: to su metafore kojima se objašnjavaju
društveni odnosi, odnosno društveni obrasci.)
Posebna vrsta distance koja postoji između stranca i grupe

dovodi do nekih neobičnih obrazaca u njihovoj interakciji. Na
primer, u interakciji s članovima grupe stranac može da bude
mnogo objektivniji. Manjak unetih emocija omogućuje mu
da bude nepristrasniji u proceni i u odnosu s članovima grupe.
Osim toga, pošto je u pitanju stranac, ljudima je prijatnije da
ukazu poverenje njemu nego onima koji su im bliži i koji su čla
novi iste grupe. Ljudi se često slobodno poveravaju strancu, jer
pretpostavljaju da to što su mu rekli neće stići nazad do članova
grupe. (Recimo, često se dešava da ispričate nešto poverljivo iz
vašeg života slučajnom putniku koga ste sreli u vozu ili taksisti,
a ne bliskom prijatelju. Razlog za to je što ni jednog, ni drugog
98 D2ORD2 RicER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
verovatno nećete nikada p o n o v o sresti, niti je verovatno d a će

bilo ko o d tih stranaca doći u kontakt s d r u g i m članovima g r u p e
i to im ispričati). N a s u p r o t t o m e , ljudi se retko o d l u č u j u d a ta
kve informacije podele s n e k i m članovima g r u p e iz straha d a će
ih i ostali članovi ubrzo saznati.
Stranac nije s a m o socijalni tip. O konceptu stranca moguće je
raspravljati i kao o obliku interakcije između dvoje bliskih ljudi. Re
kli s m o već da je koncept stranca nemoguće razumeti bez distance.
Distanca ulazi u naše najintimnije odnose s drugima i o d bliskih
ljudi pravi strance. U z m i m o , recimo, brak. Iako je uobičajeno vero-
vanje da su supružnici bliski, postoje brakovi u kojima, u nekim as
pektima, postoji distanca. Jedna strana ima svoju ekipu za preferans
ili fudbal u koju je drugoj strani, uslovno rečeno, zabranjen pristup.
D r u g a strana takode i m a (za prvu stranu) svoju zabranjenu terito
riju (npr. odlazak sa prijateljicama u šoping). Zapravo, da bi brak
bio zanimljiviji i uspešniji, Z i m i smatra da između supružnika mora
postojati određen stepen distance koji ih čini strancima.
Distanca i vrednost
J e d n o o d Zimlovih najinteresantnijih zapažanja o distanci
odnosi se na vrednost. N j e g o v o shvatanje vrednosti predstavlja al
ternativu Marksovoj radnoj teoriji vrednosti. Z i m i je smatrao da je
vrednost stvari funkcija njihove udaljenosti o d nas. Stvari koje su
n a m i suviše blizu, to jest lako su dostupne, za nas n e m a j u veliku
vrednost. R e c i m o , iako ne m o ž e m o da živimo bez njega, vazduhu
ne pridajemo veliku vrednost, jer je pristupačan i nalazi se svuda
oko nas. N a r a v n o , kako stanovnici pojedinih gradova dobro zna
j u , vazduh može biti v e o m a vredan ako ga i m a malo (na primer,
ako ga je zagađenje učinilo teškim i o p a s n i m za udisanje) ili je d o
njega teško doći (na primer, ako neko i m a emfizem pluća). Su
protno t o m e , stvari koje su previše udaljene o d nas, to jest koje su
n a m teško dostupne, n e m a j u veliku vrednost. Recimo, osvajanje
M o n t Everesta za većinu nas n e m a veliku vrednost, jer je za većinu
ljudi o n o nedostižno. N e s a m o što je teško popeti se na njega, već
je takva avantura preskupa. Najviše vrednujemo stvari koje su d o
stupne, ali je za njihovo dobijanje potrebno uložiti određeni trud.
Objektivna i subjektivna kultura

K a k o je već s p o m e n u t o , Z i m i je veliku p a ž n j u posvećivao
tragediji kulture. Tragedija kulture zasniva se n a razlici i z m e đ u
subjektivne (ili individualne) i objektivne (ili kolektivne) kulture.
O b j e k t i v n a k u l t u r a o b u h v a t a sve što se m o ž e smatrati proizvo
d o m ljudske delatnosti (umetnost, n a u k a , filozofija). Individual
n a k u l t u r a odnosi se n a s p o s o b n o s t p o j e d i n c a d a stvori, usvoji i
kontroliše elemente objektivne kulture. T r a g e d i j a kulture nastaje
usled toga što objektivna kultura raste velikom b r z i n o m , a indi
vidualna kultura i s p o s o b n o s t d a se proizvodi objektivna kultura
rastu i suviše sporo. S v r e m e n o m , ljudska kreativnost je uvećana
tek s a m o m a l o , a k o uopšte i jeste. Ipak, u k u p n i iznos l j u d s k o g
stvaralaštava bukvalno je eksplodirao.
N a j p r e , apsolutna veličina objektivne kulture neprekidno
raste. T o se najjasnije m o ž e uočiti na primeru nauke. D a n a s p o -
s e d u j e m o daleko p o t p u n i j a znanja o medicini, astronomiji, fizici
i sociologiji nego ikada ranije, a svakim sledećim d a n o m z n a m o
sve više. D r u g o , broj različitih elemenata objektivne kulture ta
k o đ e raste. Iako d o n e d a v n o nije ni p o s t o j a o , Internet postaje sve
važniji deo objektivne kulture. O n j e m u svakog d a n a m o ž e m o da
n a u č i m o nešto novo. K o n a č n o , i m o ž d a najvažnije, različiti ele
menti objektivne kulture sve više se povezuju u m o ć n e , s a m o o -
građene svetove koji n a m svakim d a n o m postaju sve neshvatljiviji
i izmiču kontroli onih koji su ih stvorili.
Tragedija kulture naziv je za stanje u k o j e m naše nedovoljne
individualne sposobnosti ne m o g u da prate naše kulturno stvara
laštvo. O s u đ e n i s m o d a sve manje razumemo svet koji s m o sami
stvorili. Još važnije, osuđeni s m o da sve više p o t p a d a m o p o d kon
trolu tog sveta. N a primer, Internet trenutno i m a veliku kontrolu
Objektivna kultura - sve ljudske tvorevine koje se smatraju delom kulture.

Individualna kultura - sposobnost pojedinca da stvori, usvoji i kontroliše
elemente objektivne kulture.
Tragedija kulture - pojava koja nastaje usled toga što objektivna kultura raste
velikom brzinom, a individualna kultura i sposobnost da se proizvodi
objektivna kultura rastu i suviše sporo. Naše nedovoljne individualne
sposobnosti ne mogu da prate korak s našim kulturnim stvaralaštvom.
Kao rezultat toga, osuđeni smo da sve manje razumemo svet koji smo
sami stvorili i da sve više potpadamo pod kontrolu tog sveta.
100 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
nad našim životima. Čini se da je neizbežno da će ta kontrola još

više rasti i postajati sve uticajnija i složenija. Iako ga sve manje
razumemo, Internet nam je sve potrebniji.
Podeia rada
Ključni činilac za tragediju kulture jeste usložnjavanje pode-
le rada. Povećana specijalizacija dovodi do povećane sposobnosti
za proizvodnju sve složenijih i savršenijih elemenata objektivnog
sveta. Ali, istovremeno s tim procesom, visokospecijalizovani po
jedinci gube osećaj za totalnu kulturu i sposobnost da je kontro-
lišu. Recimo, neko može biti vrhunski programer, ali utonuvši
potpuno u detalje proizvodnje konkretnog programa, ili samo
jednog njegovog dela, on gubi predstavu o računarskoj tehnolo
giji, o Internetu, ili o Internet kulturi uopšte. Kako objektivna
kultura raste, individualna kultura opada.
Naravno, postoje i pozitivni aspekti svega toga. Specijaliza
cija je dovela do velikog broja otkrića koja neizmerno poboljša
vaju naš svakodnevni život. Imajući u vidu ogromno i ekspanziv
no mnoštvo stvari dostupnih u objektivnoj kulturi, svi mi danas
imamo neuporedivo veći izbor nego ikada ranije. Ali sve to ide
na račun pojedinaca koji osećaju da su sve manje važni u pore-
denju s objektivnom kulturom. Oni svakodnevno moraju da se
suočavaju i nose s objektivnom kulturom. U tom procesu, poje
dincu je suđeno da bude gubitnik. Još gore, tom procesu nema
kraja i osuđeni smo na to da postepeno gubimo značaj u odnosu
na objektivnu kulturu, odnosno da sve više potpadamo pod nje
nu kontrolu. Budućim stanovnicima našeg društva suđeno je da
budu daleko tragičnije ličnosti od nas.
TORSTEN VEBLEN: SVE VEĆA

KONTROLA BIZNISA NAD INDUSTRIJOM
Diskusiju o klasičnim grand-teorijama nastavljamo s Ameri
kancem, Torstenom Veblenom (1857-1929). Središnji problem
kojim se Vehlen bavio bio je sukob između biznisa i industrije.
Iako danas mislimo da su ta dva pojma usko povezana, Veblen
je s m a t r a o d a i z m e đ u njih postoji oštar kontrast, p a i inherentan
s u k o b . D o k razvoj industrije vodi d o sve veće industrijske proi
zvodnje, interes biznisa sastoji se u t o m e d a se industrijska pro
izvodnja ograniči k a k o bi se cene i profit držali n a v i s o k o m ni
v o u . Veblenovo najvažnije delo je Teorija dokoličarske klase (prvi
put štampano 1899).
Biznis
Vehlen daje detaljan opis istorijskih p r o m e n a u prirodi bi
znisa (poslovanja) i poslovnih lidera. Prvi lideri bili su preduzet-
nici koji su bili stvaraoci, graditelji, p o s l o v o đ e i finansijski direk
tori. Bilo je izvesno d a će oni zaraditi svoj d o h o d a k jer se, b a r e m
delimično, taj d o h o d a k izvodio iz njihovog direktnog d o p r i n o s a
proizvodnji (industriji). D a n a š n j i poslovni lideri skoro se isklju
čivo bave finansijskim p o s l o v i m a i, p r e m a t o m e , b a r e m p o Ve-
b l e n o v o m mišljenju, ne zarađuju svoj d o h o d a k . R a z l o g t o m e je
to što finansije ne predstavljaju direktan d o h o d a k industriji (za
pravo, ako uopšte nešto rade, finansije sputavaju industriju u m e -
sto što joj d o p r i n o s e ) . Dalji razvoj d o g a đ a j a v o d i o je ka rutini-
zaciji finansijskih poslova i, kao rezultat toga, prelasku finansija
u ruke velikih finansijskih organizacija (na primer, investicionih
bankara ili investicionih fondova). N a taj način, poslovni lideri
ostavljeni su k a o posrednici i z m e đ u industrije i finansija, uprkos
t o m e što nisu imali p u n o znanja ni o j e d n o m , ni o d r u g o m .
Biznis je definisao svet u k o j e m je Veblen živeo, p o g o t o v o
interese viših klasa. B i z n i s m o ž e m o d a definišemo k a o novčani
pristup privrednim procesima, tj. kao proces u k o m e je sticanje
novca glavni interes. Biznis se ne z a n i m a za interes šire zajednice,
već s a m o za profitabilnost organizacije. Položaji onih koji ima
j u poslovni (biznis) interes p o d r a z u m e v a j u svojinu i prisvajanje.
Takve položaje z a u z i m a klasa dokoličara. Sledstveno t o m e , indu
strijski lideri, k a o i nadzornici solventnosti (investicioni bankari,
finansijeri koji ranije ili kasnije p o d svoju kontrolu stavljaju in
dustrijske m a g n a t e ) , i m a j u poslovnu (biznis) orijentaciju. Pošto
Biznis - novčani pristup privrednim procesima, usmeren na dobit, novac i

profitabilnost, a ne na interes šire zajednice.
je neproizvodna, Vehlen je smatrao da je poslovna orijentacija

parazitska i eksploatatorska. Umesto proizvodnje, poslovni lideri
strpljivo čekaju da im se ukaže prilika da nepoštenim poslovima,
manipulacijama i monopolisanjem tržišta uvećaju svoj profit.
Vehlen je priznavao poslovnim liderima sposobnost da uveća
vaju produktivnost, ali njegov najpoznatiji zaključak jeste da takvi
lideri narušavaju i ograničavaju produktivnost barem isto onoli
ko koliko je uvećavaju. Veblen je modernu korporaciju posmatrao
kao tip biznisa. Sledstveno, njen interes svodi se na finansije (to
jest, profit i prodaju), a ne na proizvodnju i stručnost.
Industrija
Industrija se povezuje s razumevanjem i korišćenjem meha-
nizovanih procesa svih vrsta u velikom obimu. Industrijska ori
jentacija vezuje se za one koji se nalaze u procesu proizvodnje i
stručnosti. Budući da je radnička klasa najviše uključena u te ak
tivnosti, ona ima industrijsku orijentaciju. Nažalost, industrija je
pod kontrolom poslovnih lidera koji uglavnom nemaju nimalo
razumevanja za nju, a jedino što umeju da rade jeste da zarađuju
novac finansijskim intrigama i tržišnim malverzacijama. Glavni
interes tih lidera je da ograniče proizvodnju i slobodno funkcio-
nisanje industrijskog sistema kako bi cene i profit držali na viso
kom nivou. Zbog toga je, po Veblenu, glavni zadatak poslovnih
lidera da opstruiraju, uspore i sabotiraju funkcionisanje industrij
skog sistema. Bez takvih opstrukcija, vanserijska produktivnost
industrijskog sistema progresivno bi spustila cene i profit.
Ključni koncept
Upadljiva potrošnja i upadljiva dokolica
O n o što izdvaja Veblena od drugih klasičnih teoretičara, nije to

što je razvio značajnu teoriju proizvodnje, već što je stvorio teo
riju potrošnje. Njegova teorija o odnosu između društvene klase
Industrija - razumevanje i produktivno korišćenje mehanizovanih procesa

svih vrsta u velikom obimu, prvenstveno od strane radničke klase.
i potrošnje i danas je značajna. N a prelomu 20. veka, Vehlen
je tvrdio da se motivacija za potrošnjom čitavog niza dobara
(usluge još uvek nisu bile na ceni u vreme kada je Vehlen pi
sao) ne sastoji u potrebi za opstankom, već u stvaranju zavisti
medu ljudima. Posedovanje takvih dobara donosi veći status
onima koji ih poseduju. Drugim recima, dokoličarska klasa
ostvaruje upadljivu potrošnju, a upadljiva potrošnja dokoli
čarske klase pre ili kasnije pogađa svakog u stratifikacijskom
sistemu. Kada donose odluku o tome na šta će trošiti novac,
ljudi u svim drugim socijalnim klasama pre ili kasnije počinju
da kopiraju ponašanje klase dokoličara koja se nalazi na vrhu
stratifikacijskog sistema. Ukus te klase ranije ili kasnije spušta
se niz stratifikacijsku lestvicu, iako većina ljudi imitira način
prisvajanja klase koja se nalazi neposredno iznad nje u stratifi-
kacionom sistemu.
Vehlen je pravio razliku između upadljive potrošnje i upadljive
dokolice. O n je tvrdio da dokolica ili neproizvodno trošenje
vremena predstavlja prvobitni način da se među ljudima stvori
zavist; drugim recima, ljudi su nekada upadljivo traćili vreme
da bi uzdigli svoj društveni status. U savremenom dobu ljudi
upadljivo troše (tj. traće dobra umesto vremena) da bi stvorili
razlike koje učvršćuju društveni status. Kupovanje skupih do
bara u situacijama u kojima bi daleko jeftinija dobra postigla
isti cilj predstavlja primer traćenja u oblasti dobara.
U modernom svetu, elite će pre pristati na upadljivu potrošnju
nego na upadljivu dokolicu. Razlog tome je to što je potrošnja
vidljivija, a vidljivost je od suštinske važnosti ako vam je cilj da
uvećate sopstveni status i da vam drugi zbog toga zavide. Kada
po gradu ili naselju u kome živite vozite novi „rols rojs", mno
go je verovatnije da ćete biti viđeni nego ako opušteno provo
dite sate ispred plazma televizora koji ste platili 2000 evra.
Upadljiva potrošnja - potrošnja čitavog niza dobara (proizvoda) koja nije

motivisana potrebom za opstankom, već postizanjem višeg statusa onih
koji te proizvode troše i tako stvaraju osnovu za zavist i razlike medu
ljudima.
Upadljiva dokolica - neproizvodno trošenje vremena; traćenje vremena kao
način da se stvori zavist među ljudima i podigne status onih koji su u
mogućnosti da raspolažu vremenom na taj način.
104 D Ž O R D Ž RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I N J E N I KLASIČNI KORENI
Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da

je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika
čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta
biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju.
Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da
poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funk-
cioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu
nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Vehlen
čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju
privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim
tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra
ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar
kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne
može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera
koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek
je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i
njihovim investitorima da zarade ogromne profite.
Torsten Vehlen
Biografska skica
Vehlen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da

sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru.
Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili
su mu da postane predsednik Američ
kog privrednog udruženja, ali on je tu
ponudu odbio. Naredni odlomak, koji
je napisao jedan prodavač knjiga, doča
rava nam malo bliže složenu strukturu
Veblenove ličnosti:
„Čovek se pojavljivao svakih šest ili osam ne-
delja sasvim regularno. Bio je asketa i miste
riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za
ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne
pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki
doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu
govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio
je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati
Industrijski sistem koji je sve više međuzavisan ne samo da

je pogodniji za zajedničko preduzetništvo, već ga ta karakteristika
čini mnogo ranjivijim u odnosu na napade koji dolaze iz sveta
biznisa i u odnosu na poslovne lidere koji žele da ga sabotiraju.
Ta sabotaža može biti svesna, a može biti i posledica činjenice da
poslovni lideri sve više zanemaruju način na koji industrija funk-
cioniše. U svakom slučaju, to stvara probleme za zajednicu u vidu
nezaposlenosti, zatvorenih fabrika i protraćenih resursa. Veblen
čak ide tako daleko pa tvrdi da poslovni lideri svesno izazivaju
privredne depresije: oni smanjuju proizvodnju jer pod određenim
tržišnim uslovima osećaju da ne mogu da izvuku ono što smatra
ju razumnim profitom za uložena dobra. Po Veblenu, takva stvar
kao što je prevelika proizvodnja, sa stanoviša šire zajednice, ne
može da postoji. Međutim, čak i uz aktivnosti poslovnih lidera
koje dovode do privredne depresije, industrijski sistem još uvek
je dovoljno efikasan da može da omogući poslovnim liderima i
njihovim investitorima da zarade ogromne profite.
Torsten Veblen
Biografska skica
Veblen je, najblaže rečeno, bio neobičan čovek. Mogao je da

sedi satima u društvu, a da uopšte ne učestvuje u razgovoru.
Njegovi prijatelji i poštovaoci omogućili
su mu da postane predsednik Američ
kog privrednog udruženja, ali on je tu
ponudu odbio. Naredni odlomak, koji
je napisao jedan prodavač knjiga, doča
rava nam malo bliže složenu strukturu
Veblenove ličnosti:
„Covek se pojavljivao svakih šest ili osam ne-
delja sasvim regularno. Bio je asketa i miste
riozna osoba. Imao je dugu kosu. Pokušao sam da ga zainteresujem za
ekonomiju... Jednom sam čak pokušao da ga nagovorim da započne
pisanje Teorije dokoličarske klase. Objasnio sam mu kakav bi to veliki
doprinos imalo za društvenu svest. Pažljivo je slušao sve što sam mu
govorio i topio se kao snežna pahulja ispred vrata. Jednog dana naručio
je knjigu o latinskim crkvenim pesmama. Rekao sam mu da ću zapisati
njegovo ime i da ćemo knjigu ekspresno naručiti. Bojim se da nećemo
za takvu knjigu još dugo vremena imati publiku, a on mi je na to odgo
vorio, uzdišući pre nego govoreći, 'Moje ime je Torsten Vehlen'."
M o d e r n i industrijski sistem toliko je efikasan d a o m o g u ć u

je povraćaj na uloženo daleko preko o n o g a što je p o t r e b n o da bi
se pokrili troškovi, č i m e se o m o g u ć u j e r a z u m a n povraćaj vlasni
c i m a i investitorima. Taj d o d a t n i povraćaj izvor j e o n o g a što Ve
hlen naziva s l o b o d n i m d o h o t k o m , a taj s l o b o d a n d o h o d a k odla
zi p o s l o v n i m liderima i njihovim investitorima, a ne radnicima
(ovo p o d s e ć a n a M a r k s o v u teoriju eksploatacije). Sve u svemu,
industrijske v o d e i dokoličarska klasa (čiji su oni važan deo) i
njihova novčana orijentacija, vezuju se za traćenje resursa. Pod-
stičući takvu praksu, dokoličarska klasa dolazi u s u k o b s potre
b a m a m o d e r n o g industrijskog društva.
DŽORDŽ HERBERT MID:

SOCIJALNI BIHEVIORIZAM
D ž o r d ž H e r b e r t M i d ( 1 8 6 3 - 1 9 3 1 ) predstavlja verovatno
najznačajnijeg teoretičara s v a k o d n e v n o g života u istoriji soci
ologije. Iako je predavao na filozofskom odeljenju Univerziteta
u C i k a g u , M i d je odigrao ključnu u l o g u u razvoju j e d n e važ
ne savremene sociološke teorije - s i m b o l i č k o g interakcionizma
(vidi glavu 6 ) . M i d o v a sociološka teorija, kao i sve teorije koje
s m o prešli u p r e t h o d n o j glavi, sadrži grandiozni aspekt. M e đ u
t i m , M i d o v najveći d o p r i n o s razvoju sociološke teorije predstav
lja njegova sociologija s v a k o d n e v n o g života, to jest istraživanje
društvenih obrazaca koji se odigravaju n a m i k r o n i v o u .
Zanimljivo je, m e đ u t i m , to d a je M i d - d o k je proučavao
proces mišljenja, delanje i interakciju - naglašavao kako je istraži
vanje važno započeti o d nivoa grupe, ili, još uopštenije, o d o n o g a
što je on nazivao društvom. U m e s t o da započne s pojedincima,
a o n d a se penje do nivoa grupe, analiza bi trebalo da započne o d
organizovane grupe, a o n d a da se spušta do nivoa pojedinca. Indi
vidualno mišljenje, delanje i interakciju treba objašnjavati g r u p o m ,
a ne obrnuto; celina i m a prednost u o d n o s u na delove koji je čine.
106 D Ž O R D Z RICER - S A V R E M E N A SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Mid je sebe nazivao socijalnim bihevioristom. Ipak, njego

vu teoriju nije uvek lako razlikovati od psihološkog bihevioriz-
ma. Iako je, u osnovi, priznavao mehanizam stimulus-reakcija,
smatrao je da je ljudsko delanje mnogo složenije od tog jedno
stavnog mehanizma. Jednostavnije rečeno, između stimulusa i
reakcije odvija se misaoni proces; za razliku od životinja, ljudi
razmisle pre nego što nešto urade (delaju).
Akt
Raspravljajući o aktu, kao osnovnom elementu svog teorij
skog sistema, Mid se najviše približio psihološkom biheviorizmu.
On nije smatrao da ljudi reaguju automatski i bez razmišljanja,
već da se svaki akt sastoji od četiri zasebne faze. Ali, budući da je
i on, poput Marksa, razmišljao dijalektički, svaka faza povezana
je s ostalim fazama i nije nužno da se akt odvija po navedenom
redosledu.
1) Impuls. Pojedinac reaguje na neki spoljašnji stimulus
(na primer, glad ili opasna životinja) i oseća potrebu da
uradi nešto po tom pitanju (pronađe hranu ili pobegne).
2) Percepcija. Pojedinci svesno reaguju na stimuluse (putem
čula sluha, ukusa, mirisa itd.) koji su povezani s impul
som. Ljudi ne reaguju automatski na stimuluse, već razmi
šljaju o njima, biraju odgovarajuće stimuluse, razlikujući
bitno (životinja reži) od nebitnog (životinja ima lepe oči).
3) Manipulacija. Ova veoma značajna faza obuhvata mani-
pulisanje percipiranim objektom. Ona prethodi reakciji i
angažuje dve glavne ljudske karakteristike: svest i sposob
nost da se nešto uhvati rukom. Otuda, gladan čovek može
Akt - osnovni koncept Midove sociološke teorije; obuhvata impuls, percep
ciju stimulusa, manipulisanje percipiranim objektom i zadovoljenje
izvornog impulsa.
Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća po
trebu da uradi nešto po tom pitanju.
Percepcija — druga faza akta; pojedinci putem čula reaguju na stimuluse ko
su povezani s impulsom.
Manipulacija - treća faza akta; podrazumeva manipulisanje percipiranih
objektom.
ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima

li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome,
mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz
mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.
4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere
kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe
čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da
razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u
konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje
moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku
šaja i pogrešaka.
Gestovi
Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju.
Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-
razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika
interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži
votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne
osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re
cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati
rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom
meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi.
U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer
ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna
čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste
samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica
svesne misaone aktivnosti.
Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan
deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje)
Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko
jom se zadovoljava izvorni impuls.
Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe
kao stimulus drugom učesniku.
Konverzacija gestovima — gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno
izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.
Značajni gestovi — gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno
sti; samo ljudi koriste značajne gestove.
ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima

li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome,
mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz
mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.
4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere
kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe
čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da
razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u
konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje
moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku
šaja i pogrešaka.
Gestovi
Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju.
Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-
razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika
interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži
votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne
osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re
cimo, u borbi pasa, rezanje jednog psa može automatski izazvati
rezanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom
meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi.
U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer
ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna
čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste
samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica
svesne misaone aktivnosti.
Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan
deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (rezanje)
Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko
jom se zadovoljava izvorni impuls.
Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe
kao stimulus drugom učesniku.
Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno
izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.
Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno
sti; samo ljudi koriste značajne gestove.
108 DŽORDŽ RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA l NJENI KLASIČNI KORENI
jesu beznačajni. Međutim, najveći deo ljudskih vokalnih gesto-

va čine značajni gestovi, a najvažniji od njih uključuju upotrebu
jezika. Upravo je sistem značajnih gestova omogućio izvanredan
napredak ljudskog društva (ovladavanje prirodom, nauku).
Između vokalnih i fizičkih gestova postoji ogromna razlika.
Kada napravimo neki fizički gest, ne možemo da vidimo na koji
način smo ga izveli (osim ako se ne nalazimo ispred ogledala).
Ali, kada napravimo neki vokalni gest, možemo da ga čujemo na
isti način kao i osoba kojoj je upućen. Prema tome, gest identič
no utiče kako na govornika, tako i na slušaoca. Osim toga, ljudi
imaju daleko veću kontrolu nad vokalnim gestovima. Ako im se
ne dopada ono što su izgovorili i čuli mogu jednostavno zastati ili
se ispraviti na polovini rečenice. Kako vidimo, ono što razlikuje
ljude od životinja nije samo sposobnost da razmisle pre nego što
reaguju, već i sposobnost da kontrolišu svoje ponašanje.
Značajni simboli i jezik

Jedan od najpoznatijih Midovih, i socioloških pojmova uop-
šte, jeste pojam značajnog simbola. Značajni simboli jesu sim
boli koji izazivaju istu vrstu odgovora (koji nije nužno identičan)
i kod osobe koja ih koristi i kod onih kojima su upućeni. Mada
i fizički objekti mogu biti značajni simboli, najvažniji značajni
simboli ipak su vokalni gestovi, a naročito jezik. Konverzacija
gestovima uključuje samo gestove kojima se komunicira. Jezička
konverzacija uključuje gestove, to jest reči, i što je još važnije,
značenja tih reči.
Jezik, i značajni simboli uopšte, izazivaju istu reakciju i kod
slušaoca i kod govornika. Kada izgovorim reč „pas", oboje ćemo
imati istu mentalnu sliku psa. Osim toga, izgovorena reč će nas
verovatno navesti na istu ili sličnu reakciju. Ako u prepunom
pozorištu uzviknem: „Požar!" oboje ćemo, što je pre moguće,
pokušati da napustimo pozorište.
Jezik, takode, omogućava presudno važnu sposobnost ljudi da
misle. Mišljenje se, kao i svest, jednostavno definiše kao razgovor
Značajni simboli — simboli koji kod osobe koja ih koristi izazivaju istu ili sličnu
vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upućeni.
Svest — razgovor koji ljudi vode sa samima sobom koristeći jezik.
koji ljudi vode sami sa sobom koristeći jezik. To je razgovor poput

onog s drugim ljudima. Slično tome, Mid je verovao da društveni
procesi prethode mentalnim procesima; da bi postojala svest, mo
raju postojati značajni simboli i jezik. Svest nam ne omogućuje
samo to da u sebi prizovemo reakciju jedne osobe (onoga ko je
uzviknuo „Požar!" u pozorištu), već i reakciju cele zajednice. Ako
će uzvikivanje reči „Požar!" spasiti živote ljudi koji su se zatekli u
pozorištu, možemo misliti i na javno priznanje koje ćemo dobiti
zbog toga što smo uradili. S druge strane, ako napravimo pogreš
nu procenu, očekivana reakcija zajednice (na primer, negodova
nje ili prekor što smo bez razloga prekinuli pozorišnu predstavu)
može nas odvratiti od tog postupka. Staviše, razmišljanje o reak
ciji čitave zajednice navodi nas da smišljamo mnogo organizova-
nije reakcije od onih do kojih bismo došli kada bismo razmišljali
0 reakciji velikog broja zasebnih pojedinaca.
Sopstvo
Drugi najvažniji Midov koncept je koncept sopstva, ili spo
sobnosti da na sebe gledamo kao na objekat. Sopstvo i svest dija
lektički su povezani i jedno bez drugog ne mogu postojati. Niko
sebe ne može doživeti kao objekt (misliti o sebi) bez upotrebe sve
sti i niko ne može posedovati svest, tj. voditi razgovor sa samim
sobom, bez sopstva. Naravno, nemoguće je stvarno razdvojiti svest
1 sopstvo, jer je sopstvo mentalni proces.
Osnova sopstva jeste refleksivnost ili sposobnost da se stavimo
u položaj drugih, to jest da razumemo način na koji oni misle i po
stupaju. Ta sposobnost daje nam mogućnost da posmatramo sebe
i svoje ponašanje na isti način na koji nas posmatraju drugi ljudi.
Da bismo uspeli u tome moramo biti u stanju da, takoreći, barem
mentalno izađemo iz sebe samih. Na taj način, prema sebi možemo
da zauzmemo isti stav kao i drugi ljudi. Mi usvajamo posebno gledi
šte prema sebi koje može biti specifično individualno gledište ili gle
dište grupe kao celine. (O ovom ćemo kasnije govoriti detaljnije.)
Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt.
Refleksivnost - sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo
kako oni misle i postupamo kako oni postupaju.
110 D 2 0 R D Ž RlCER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Mid je verovao da se sopstvo razvija u dva ključna perio

da detinjstva, u periodu igranja (engleski, play stage) i u perio
du igre (engleski, game stage). U periodu igranja, deca se igraju
tako što sebi dodeljuju uloge drugih. U toj igri dete može da se
stavi u ulogu doktora, Harija Potera, majke ili oca. Na taj način,
deca uče da vide sebe i kao subjekt (dete) i kao objekt (Hari Po-
ter) i počinju da razvijaju sopstvo. Međutim, to sopstvo veoma
je ograničeno, jer dete može preuzeti samo ulogu različitog i po
sebnog drugog (Hari Poter, majka). Preuzimajući ulogu majke
ili Harija Potera, dete može da vidi i proceni sebe onako kako
zamišlja da to rade Hari Poter ili majka. Međutim, detetu nedo
staje potpuniji i organizovaniji osećaj sopstva.
Džordž Herbert Mid

Biografska skica
Većina teoretičara koji se pominju u ovoj knjizi najveće prizna

nje stekla je svojim pisanim delom. Međutim, Džordž Herbert
Mid je bio podjednako značajan i kao
predavač i kao pisac. Njegove reči osta
vile su snažan uticaj ne mnoge ljude koji
su kasnije postali značajni sociolozi dva
desetog veka. Jedan od njegovih stude
nata je zapisao: „Razgovor je bio njegov
najbolji medij, pisanje je za njega bilo od
drugorazrednog značaja". Drugi njegov
student, poznati sociolog Leonard Ko-
trel, ovako je opisao Mida kao profesora:
„Za mene su predavanja profesora Mida bila jedinstveno i nezabo
ravno iskustvo. Profesor Mid je bio krupan čovek, prijateljskog izgle
da s veličanstvenim brkovima i bradom poput Van Ajkove. Na licu
je uvek imao dobroćudan, pomalo stidljiv osmeh usklađen sa trep
tanjem njegovih očiju kao da je uživao u tajnoj šali koju je izvodio
pred publikom.
Dok je predavao, uvek bez beleški, profesor Mid je u ruci držao komad
krede i predano ga posmatrao. Kada bi izvlačio neki posebno značajan
Period igranja — prvi stadijum u razvoju sopstva; deca se igraju tako što dode
ljuju sebi uloge drugih.
zaključak, letimično bi pogledao preko naših glava, sa stidljivim, goto
vo pokajničkim osmehom, ne gledajući ni u koga direktno. Njegova
predavanja su tekla i uskoro smo naučili da pitanja i komentari stu
denata nisu dobrodošli. Zaista, kada bi neko bio dovoljno smeo da
postavi pitanje, začuo bi se žamor neodobravanja studenata. Oni su se
protivili svakom prekidu toka dragocenog predavanja.
Njegova očekivanja od studenata bila su skromna. Nikada nije
držao ispite. Glavni zadatak svakog studenta bio je da napiše što
je moguće bolji pismeni rad. Te radove profesor Mid je pažljivo
čitao, a ono što je mislio o njima predstavljala je ocena. Neko bi
mogao pomisliti da su studenti radije čitali literaturu nego pri
sustvovali njegovim predavanjima, ali nije bilo tako. Studenti su
uvek dolazili i nikada im nije bilo dovoljno profesora Mida".
U periodu igre, dete počinje d a razvija sopstvo u p r a v o m

smislu te reči. D o k u periodu igranja dete preuzima s a m o j e d n u
ulogu, ulogu p o s e b n o g d r u g o g , u periodu igre preuzima ulogu
svih onih koji u njoj učestvuju. Svaki o d tih učesnika i m a tačno
određenu ulogu u igri. D a bi to ilustrovao, M i d je koristio primer
fudbala.* D o k igra fudbal, dete m o ž e d a i m a s a m o j e d n u ulogu
(recimo, ulogu levog krila), ali, istovremeno, m o r a da zna koja su
zaduženja ostalih deset igrača i šta oni očekuju o d njega. K a o levo
krilo, dete m o r a d a zna kakva je uloga g o l m a n a , bekova, veznih
igrača, centarfora i d e s n o g krila. O n o takode m o r a d a zna i šta je
uloga sudije, trenera, selektora, ali i publike koja sedi na tribina
m a . D e t e ne m o r a istovremeno d a b u d e svesno svih uloga, ali u
s v a k o m trenutku m o ž e biti svesno uloge barem tri ili četiri igrača
(koliko je otprilike dovoljno da biste postigli gol ili ga odbranili).
Zahvaljujući toj sposobnosti da istovremeno p r e u z m u više uloga,
deca v r e m e n o m stiču s p o s o b n o s t d a učestvuju u g r u p n o m životu;
o n a postaju s p o s o b n a d a bolje shvate šta se o d njih očekuje i koja
je njihova uloga u društvenoj grupi. D o k igranje zahteva s a m o
n e p o t p u n o sopstvo, igra zahteva p o t p u n o razvijeno sopstvo.
Period igre - drugi stadij um u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu

diskretnih drugih, dete preuzima ulogu svih onih koji u igri učestvuju.
Svaki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri.
Napomena prevodioca: Mid je, u stvari, upotrebio primer bejzbola, ali
pošto su na Balkanu pravila te igre uglavnom nepoznata, odlučili smo
se za fudbal.
112 DŽORDZ RICER - SAVREMENA SOCIOLOŠKA TEORIJA I NJENI KLASIČNI KORENI
Ključni koncept
Definicija situacije
V. I. Tomas (1863-1947) sa svojom suprugom Doroti S. Tomas

stvorio je koncept definicije situacije: ako ljudi definišu situaciju
kao realnu, onda su te definicije realne u svojim posledicama. N e
postoji objektivna realnost ili objektivna situacija; postoji samo
situacija onako kako je pojedinci mentalno definišu. Definicija,
a ne objektivna realnost, navodi ljude na to da se ponašaju na
određen način; da neke stvari urade, a neke druge propuste da
urade. Ilustrovaćemo to na primeru rudbala. Pretpostavimo da
igrate levo krilo i definišete situaciju u kojoj verujete da možete
sami da predriblate kompletnu protivničku odbranu i postignete
gol. (Ovo je ponekad, na neobjašnjiv način, polazilo za rukom
legendarnoj levoj polutki i krilu Crvene zvezde, Milošu Šesticu.)
Taj vaš postupak zavisio je od vaše procene, odnosno definicije
situacije u kojoj ste ubedili sebe da protivnička odbrana nema
pojma i da ste vi dovoljno sposobni da je sami predriblate i po
stignete gol. Prema tome, vaša definicija imala je realne posledi-
ce. Vi ste zaista pokušali da predriblate celu protivničku odbra
nu. Ako vam to uspe (kao Šesticu), sledi slava. U suprotnom,
sledi kazna - odbrana će da vam oduzme loptu, vaši saigrači će
vikati na vas u znak protesta, a trener će vas poslati na klupu.
U mnogim oblastima naših života način na koji definišemo situ
aciju često je važniji od same realnosti.
Još jedan Midov čuveni koncept je koncept uopštenih drugih.

Uopšteni drugi, za razliku od posebnog drugog, predstavlja stav
čitave zajednice ili, u slučaju fudbala, stav čitavog tima. Potpuno
izgrađeno sopstvo moguće je tek onda kada dete, umesto da preuzi
ma uloge pojedinačnih značajnih drugih, počne da preuzima uloge
uopštenih drugih. Za ljude je takode značajno da steknu sposobnost
da procenjuju sebe i svoje postupke sa stanovišta grupe kao celine,
a ne samo sa stanovišta bliskih pojedinaca. Uopšteni drugi takode
Definicija situacije - ako ljudi definišu situacije kao realne, onda te definicije
imaju realne posledice; one, drugim recima, utiču na naše ponašanje.
Uopšteni drugi — stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter
uključen.
omogućuje apstraktno mišljenje i objektivnost, jer pojedinac razvija

daleko objektivniju poziciju kada se oslanja na uopštene, a ne na
posebne druge. Da bi osoba razvila sopstvo, neophodno je da bude
član zajednice i da bude usmerena opštim stavovima zajednice.
Sve ovo, a posebno uopšteni drugi, može nekoga navesti na
pomisao da su Midovi akteri konformisti kojima nedostaje indivi
dualnost. Međutim, Mid je jasno naglasio da je svako sopstvo jedin
stveno i razvijeno u kontekstu posebnog životnog iskustva. Osim
toga, pošto u društvu postoji mnogo grupa, ne postoji samo jedan
uopšteni drugi, već mnogo njih. S obzirom na to da ljudi pripa
daju različitim grupama i imaju mnogo uopštenih drugih, postoji i
više od jednog sopstva. Staviše, ljudi ne moraju prihvatiti zajednicu i
uopštene druge onakvim kakvi su, i mogu raditi na tome da ih pro-
mene. Ponekad u tome uspevaju, menjajući zajednicu, uopštenog
(generalizovanog) drugog, i konačno - same sebe unutar zajednice.
Ja i mene
Činjenica da sopstvo podrazumeva i prilagođavanje i indivi
dualnost ogleda se u Midovom razlikovanju dva aspekta sopstva
-ja i mene (engeski, li me). Mada izgleda kao da ova dva aspekta
čine delove ili strukturu sopstva, Mid ih je zapravo video kao pro
cese koji su deo jednog većeg procesa, tj. procesa stvaranja sopstva.
Primene socioloških koncepata na savremeno društvo

Kako postajemo opsednuti sami sobom?
Džordž Herbert Mid imao je nekoliko značajnih zapažanja o

prirodi sopstva, ali bi se verovatno iznenadio da je poživeo do
voljno dugo da vidi stepen u kome se sopstvo transformisalo,
postajući glavni predmet interesovanja, čak i opsesije, u savre-
menom svetu. Danas živimo u svetu u kome sve više razmi
šljamo o različitim stvarima. Internet i globalizacija u naš život
uneli su niz novina i tema o kojima moramo svakodnevno da
razmišljamo. Zapravo, mi moramo da razmišljamo o njima
zbog toga što će veliki broj tih stvari (na primer, globalne pri
vredne promene ili rizici po zdravlje) verovatno imati ozbiljan
uticaj na nas. Tema o kojoj danas razmišljamo više nego rani

je, jesmo i mi sami. (Mid je bio veoma zainteresovan za odnos
između sopstva i refleksivnosti.)
Iako se samorefleksija pojavljivala i u prošlosti, ljudi su bili ma
nje sposobni da razmišljaju o sebi (barem u razvijenim zemlja
ma) nego danas. Razlog za to je jednostavan: ljudi su često bili
prezauzeti preživljavanjem i nabavkom svakodnevnih potrepšti
na da bi se upuštali u samorefleksiju. Osim toga, ljudi su živeli
u kulturi koja je bila zasnovana na materijalnom postignuću,
a obezvređivala samorefleksiju i zaokupljenost samim sobom.
N a te pojave gledalo se kao na nepotreban višak koji ne pospe-
šuje materijalna dobra koja su ljudima i društvu potrebna. Me
đutim, Entoni Gidens, savremeni sociolog o kome ćemo više
govoriti u glavama 7 i 10, ukazuje na to da je sopstvo za veliki
broj ljudi postalo projekat, možda čak i najvažniji životni proje-
kat. Uzrok toga je to što se sopstvo više ne pojavljuje, već ga mi
aktivno stvaramo. Ko smo mi? Šta mislimo da smo? Sve to nisu
više date karakteristike ili nešto što je uobličeno u detinjstvu
kroz proces socijalizacije (kako je mislio Parsons), već je to nešto
što svesno i aktivno stvaramo tokom naših života. Sopstvo nije
stvoreno jednom za svagda, već se ono neprekidno uobličava i
menja (ponekad čak na dramatičan način).
Sledstveno tome, sopstvo postaje nešto na šta svi treba da pa
zimo, da ga nadgledamo i menjamo kada je to neophodno.
To od nas pravi osobe koje su daleko fleksibilnije i prilagod-
ljivije. Međutim, na mnogo načina to takode predstavlja za
strašujući i težak proces. Drugim recima, dok pre sto ili dvesta
godina ljudi nisu mnogo brinuli o sebi, sopstvo danas pred
stavlja neprekidan izvor brige. Postali smo preokupirani sobom
i načinom na koji sebe treba da prilagodimo neprekidno pro-
menljivim okolnostima savremenog društva i našoj isto tako
promenljivoj poziciji u tom društvu. To nije lak zadatak; on
je pun poteškoća i tenzija. Postoji mnogo prednosti kada je
čovek u skladu sa samim sobom, ali i to ima svoju cenu.
Ja je neposredna reakcija n a okruženje, o d n o s n o n a o n o što

drugi rade. O n o je nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sop
stva. Ljudi ne m o g u s u s p e h o m predvideti kako će. ja postupiti.
Ja — neposredna reakcija sopstva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan

aspekt sopstva.
U slučaju fudbala, igrač ne može sa sigurnošću znati kako će

njegov tim igrati. Možda pruži briljantnu igru; možda potpuno
podbaci. Nikada ne možemo u potpunosti poznavati svojeg, pa
ponekad svojim postupcima iznenadimo sami sebe. Za Mida je
ja značajno iz četiri razloga. Prvo, ono je glavni izvor noviteta u
društvenom svetu. Drugo, uja su sadržane naše najvažnije vred-
nosti. Treće, ja predstavlja realizaciju sopstva, a svi mi težimo
da realizujemo sopstvo. I konačno, Mid je razmatrao dugoročni
evolutivni proces od primitivnih društava, u kojima su ljudi bili
pod dominacijom mene, ka savremenim društvima u kojima ja
igra daleko značajniju ulogu.
Unutar sopstva, ja je suprotstavljeno meni. Mene je, u osno
vi, prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedin
ca. Za razliku od ja, ljudi su veoma svesni mene, oni veoma do
bro znaju šta zajednica od njih želi i očekuje. Svi imamo izraženo
mene, ali oni koji su pod potpunom dominacijom mene jesu kon
formisti. Društvo nas kontroliše preko mene. Takode, mene ljudi
ma omogućava udobno funkcionisanje u društvu, a ja omogućuje
promene u društvu. Društvo na taj način dobija dovoljno konfor
mizma kako bi moglo da funkcioniše, ali takode prima neophod
nu dozu inovacije koja mu omogućava da ne stagnira. I društvo i
pojedinci bolje funkcionišu zahvaljujući spoju ja i mene.
Sažetak
1. Georg Ziml bavio se asocijacijom ili interakcijom.

2. D a bi izašli na kraj s velikim i zbunjujućim nizom interakcija,
sociolozi i obični ljudi razvili su forme interakcije.
3. D a bi izašli na kraj sa zbunjujućim mnoštvom učesnika u interak
ciji, sociolozi i obični ljudi razvili su tipove učesnika u reakcijama.
4. U pogledu problema veličine grupe postoji velika razlika između
dijada (grupa od dva člana) i trijada (grupa od tri člana). Prisustvo
treće osobe u trijadi omogućuje nastanak nezavisne grupne struk
ture. Dalje uvećavanje veličine grupe nije toliko važno koliko pre
lazak iz dijade u trijadu, to jest priključivanje treće osobe dijadi.
5. Sto je grupna struktura veća, pojedinac je slobodniji.
Mene - prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedinca; kon

formistički aspekt sopstva.
6. Ziml je bio zainteresovan za problem distance. Taj interes mani-

festovao se u njegovoj raspravi o društvenom tipu strancu, koji
niti je previše blizu ni previše daleko od grupe. Distanca je pove
zana i sa socijalnim formama, što znači da poseban oblik udalje
nosti i otuđenosti ulazi u sve društvene odnose.
7. Distanca se takode vezuje za Zimlovo razmišljanje o vrednosti.
Vredne su one stvari koje nisu ni predaleko ni preblizu.
8. Zimlova grand-teorija bavi se tragedijom kulture.
9. Tragedija kulture razmatra rast objektivne kulture i njenu sve
veću prevlast nad subjektivnom kulturom.
10. Veblenova grand-teorija bavi se sve većom kontrolom biznisa nad
industrijom i negativnim efektima koji iz toga proizilaze.
11. Mid je bio socijalni biheviorista koji nije bio samo zainteresovan
za ponašanje koje je zasnovano na mehanizmu stimulus-odgovor,
već i za ljudsku svest koja deluje između stimulusa i odgovora;
ljudi razmišljaju pre nego što nešto urade.
12. Četiri faze akta su impuls, percepcija, manipulacija, konzumacija.
13. Iako ljudi i životinje koriste gestove i konverziraju gestovima, samo
ljudi mogu da koriste značajne gestove, značajne simbole i jezik.
14. Uopšteni drugi je stav čitave zajednice.
15. Sopstvo ima dva aspekta koji se nalaze u stalnoj tenziji: ja (nepo
sredan, nepredvidiv i kreativan aspekt) i mene (usvajanje uopšte
nog drugog koje vodi ka konformizmu).
Lukić, Radomir D. (1987). Formalizam u sociologiji. Zagreb: Naprijed.

Marinković, Dušan [priredio] (2008). Georg Zimi (zbirka tekstova Ge-
orga Zimla). Novi Sad: Mediterran Publishing.
Mead, George Herbert (2003). Um, osoba i društvo. Zagreb: Naklada
Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.
Simmel, Georg (2001). Kontrapunkti kulture. Zagreb: Naklada Jesen
ski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.
Spasić, Ivana (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Zavod za
udžbenike i nastavna sredstva.
Veblen, Torsten (1966). Teorija dokoličarske klase. Beograd: Kultura.
Veblen, Torsten (2008). Teorija dokoličarske klase. Novi Sad: Medi
terran Publishing.
Zimi, Georg (2004). Filozofija novca. Sremski Karlovci: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića.

Ritzer Savremena Sociološka Teorija I Njeni Klasični Koreni I PDF 1 PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Ritzer Savremena Sociološka Teorija I Njeni Klasični Koreni I PDF 1 PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Džordž Ricer

Copyright © 2007, 2003 by The McGraw-Hill Companies, Inc.

Copyright © J P Službeni glasnik, 2 0 0 9

Predgovor srpskom izdanju 13

PREDGOVOR SRPSKOM IZDANJU 13

3. KLASIČNE TEORIJE (2) 89

5. SAVREMENE GRAND-TEORIJE (2) 173

7. SAVREMENE INTEGRATIVNE TEORIJE 263

Smrt simboličke razmene i porast simulacije . . . 367

Knjiga Džordža Ricera Sociološka teorija i njeni klasični ko-

Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori­

niti koja objedinjuje sve feminističke teorije čiji je cilj dovođenje

Za Ricera, najvažnija su poslednja dva procesa. Kulturna

ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin­

globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo­

Navedene savremene teorije imaju svoje „klasične korene"

na Veblenovu ideju upadljive potrošnje po kojoj ljudi ne kupuju

Zašto je ovaj prevod bio potreban? Akademskoj zajednici u

ukazao na vezu između sveta u kome žive i sociološke teorije

obrađivale sociološke teorije. Njegova najveća mana sastoji se u

koja se pominje kod Pešića jeste ona Fukoova, i to iz njegove

za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci­

misli, samo što ih je potrebno prevesti. Pored Ricerove trilogije

Još nekoliko tehničkih napomena. Na kraju svake glave

Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje­

Maksa Vebera, s njegovim konceptom racionalizacije - mogu se

Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj­

Džordž Ricer uvaženi je profesor na Univerzitetu Meriland

Kako nastaje sociološka teorija

Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno­

KAKO NASTAJE SOCIOLOŠKA TEORIJA

1. Socijalni teoretičari obično teoretišu na jedan disciplino-

primera. Za razliku od običnog čoveka koji će verovatno

Iako društveni teoretičari razmišljaju u opštim crtama, to

predstavljaju sveprisutnu opasnost koje teoretičari, kao i oni koji

on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa­

i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po­

DEFINISANJE SOCIOLOŠKE TEORIJE

teorije koje se nalaze u ovoj knjizi predstavljaju važne sociološke

NASTANAK SOCIOLOŠKE TEORIJE:

1. Teoretičari koji su učili zanat s priznatim sociolozima,

u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po­

Tako dolazimo da zaključka da sociološka teorija (pogotovo

Uopšteno govoreći, savremena sociološka teorija karakteristična

Multikulturalna socijalna teorija

moderna tela i moderna seksualnost. Čekalo se sve do 1970-ih

Za razliku od ostalih crnih lidera (npr. Bukera T. Vošingtona)

Stiven Sidman, međutim, tvrdi da ono što odlikuje queer

• Multikulturalna teorija odbacuje univerzalističke teorije

• Multikulturalni teoretičari pokušavaju da razruše jedinstvo

Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča­

Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič­

ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po­

teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar­

globalizaciji. Konačno, kulturna hibridizacija vidi globalizaciju

1. Svi teoretišemo, ali postoji čitav niz karakteristika koje odvajaju

8. Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te­

Literatura za dalje čitanje

Barns, H . (1982). Uvodu istoriju sociologije. Ii II. Beograd: B I G Z .

Emil Dirkem: Od mehaničke do organske solidarnosti

Dve vrste solidarnosti

i drži na okupu. Ključni pojam za razumevanje tog problema

Promene u dinamičkoj gustini

Iako Ricer funkcionalizam, teoriju sukoba, sistemsku teori

ideja koncepta mekdonaldizacije jeste da se pokaže kako prin

globalizuju jer ih svako može lako razumeti, Ricer podupire svo

za početni nivo i verovatno je pristupačna samo studentima soci

Iako je prvo izdanje knjige Savremeno. sociološka teorija i nje

Sažetak poglavlja nalazi se na kraju svake glave i pokriva naj

Svakodnevno teoretišemo o savremenom svetu (kao i o mno

on je došao do zaključka da se, tokom vremena, praksa kopa

i više se ne smatraju važnim socijalnim teorijama. Mnogi su po

u kome nastaje. Ako je teorija proizvod dominantne po

Multikulturalna teorija proizvod je rada atipičnih teoretiča

Glave 2 i 3 bave se glavnim teorijama i teoretičarima klasič

ili Bodrijar (društvo proizvodnje koje ustupa mesto društvu po

teoretski doprinos Entonija Gidensa sociologiji), pokušaj Mar

8. Kritika idealnog modela i otkrivanje realnog sveta sociološke te

Emil Dirkem postavio je temelje za razvoj konzervativne socio

Zašto povećanje dinamičke gustine društva dovodi do potre

Za razumevanje Dirkemove misli i razvoja moderne sociologi

i vrednostima. Ceo skup normi i vrednosti poseduje isključi

(na primer, ropstvo) kada su ljudi obično toliko utučeni i pri

kao ljudi, a sve više k a o tovarne životinje ili mašine. K a k o se o d

Eksploatacija - u kapitalizmu, kapitalista dobija lavovski deo nagrade, a rad

ih nagoni da se ponašaju na određeni način. Fizičar koji pro

(zajmodavci, poslovni ljudi), nedostajalo joj je tržište i drugi raci

Veber je osmislio niz značajnih metodoloških koncepata, a je

Idealni tip je jedinica mere koja se koristi za poredenje različi

Harizmatska vlast legitimiše se verovanjem sledbenika u izu

u birokratiji, tako i nad onima koji se samo služe njenim usluga

Gvozdeni kavez racionalizacije - moćna, nevidljiva sila organizovanja društve

1. Klasične sociološke grand-teorije predstavljaju široke, veoma am

15. Protestantska etika igrala je središnju ulogu u racionalizaciji Za

Georg Zimi bio je marginalac, „stranac" u nemačkom akadem