Морис Леблан:

АРСЕН ЛУПЕН –
ТАЈАНСТВЕНИ ПУТНИК
 Морис Леблан
ТАЈАНСТВЕНИ ПУТНИК

Превела са француског Јелена Витезовић

Аутомобил са возачем сам претходног дана послао

путем у Руан. Ја сам планирао да дођем донде железницом
и одатле продужим до пријатеља који су становали на обали
Сене.
У Паризу је, неколико минута пре поласка, седморица
господе упала у мој купе; петорица њих су пушили. Ма
колико кратко било путовање овим брзим возом, могућност
да га проведем у таквом друштву није ми се свиђала, поред
осталог и зато што вагон, пошто је био стари модел, није
имао ходник. Узео сам, стога, свој мантил, новине и ред
вожње, и повукао се у један од суседних купеа.
Ту се већ налазила нека дама. Када ме је угледала,
тргла се незадовољно, што ми није промакло, и нагнула се
ка господину који је стајао на папучици, свом супругу, без
сумње, који ју је допратио до станице. Господин ме добро
осмотри и испитивање се заврши вероватно у моју корист,
јер се тихо обрати својој супрузи, са осмехом, са изразом
лица којим се умирује уплашено дете. И она се онда
осмехну и погледа ме пријатељски, као да је изненада
схватила да сам ја један од оних галантних људи са којима
жена може провести два сата затворена у малој кутији од
шест квадратних стопа, а да нема од чега да страхује.
Супруг јој рече:
- Немојте се љутити, драга моја, али имам хитан
састанак и не могу више чекати.
Он је нежно пољуби и оде. Супруга му је кроз прозор
слала мале, дискретне пољупце и махала марамицом.
Разлеже се звук звиждаљке. Воз се затресе.
 Управо у том тренутку, и упркос протестима
железничара, врата се отворише, и један човек се попе у
наш купе. Моја сапутница, која је у том тренутку стајала и
распоређивала своје ствари по мрежи, крикну уплашено и
паде на клупицу.
Ја нисам кукавица, далеко од тога, али признајем да
су ми ови упади у последњи час увек непријатни. Делују
сумњиво, неприродно. Иза тога се сигурно крије нешто,
иначе...
Међутим, изглед новопридошлог, и његов став,
прилично су ублажили лош утисак који је произвео његов
поступак. Фино понашање, готово елегантно, укусна
кравата, прикладне рукавице, енергично лице... Али, заиста,
где ли сам, дођавола, већ видео то лице? Јер, није било
места сумњи, јесам га видео. У сваком случају, прецизније
речено, било је то налик сећању на неки добро познати
портрет коме никада нисте видели оригинал. И истовремено
сам осећао да је узалудно да напрежем памћење, толико је
било непостојано и нејасно.
Али, пошто сам поново обратио пажњу на даму,
запањи ме колико је бледо и потресено деловала. Гледала је
у свог суседа – седели су на истој страни – са изразом
истинског страха на лицу, и приметио сам да јој једна рука,
подрхтавајући, клизи ка малој путној торбици, спуштеној на
клупу на двадесетак центиметара од њених колена. Коначно
ју је зграбила и нервозно привукла к себи.
Погледи су нам се срели, и приметио сам толико
нелагоде и забринутости у њеним очима да се нисам могао
уздржати и рекох:
- Да ли вам је добро, мадам?... Треба ли да отворим
прозор?
Не одговоривши ми, показала ми је уплашено на оног
човека.
 Осмехнуо сам се као њен муж, слегнуо раменима и
објаснио јој знацима да нема чега да се плаши, да сам ја ту и
да, уосталом, дотични господин изгледа сасвим безазлено.
У том тренутку он се окрете ка нама, осмотри нас
једно за другим од главе до пете, потом се повуче у свој
ћошак и више се није ни мицао.
Завладала је тишина, али је дама, као да је сакупила
сву снагу да учини овај очајнички чин, рекла једва чујним
гласом:
- Знате ли ко је у нашем возу?
- Ко?
- Ма, он он уверавам вас.
- Ко то, он?
- Арсен Лупен!
Није скидала поглед са путника и то узнемирујуће
име било је упућено пре њему него мени.
Оборио је шешир на нос. Да ли је то било како би
прикрио нелагоду или, једноставно, зато што се спремао да
спава?
Приметио сам:
- Арсен Лупен је јуче осуђен, у одсуству, на двадесет
година принудног рада. Мало је вероватно стога да би данас
био толико неопрезан да се појави у јавности. Поред тога,
зар нису новине јавиле да је у Турској ове зиме, након оног
чувеног бекства из Сантеа?
Он је у овом возу – понови дама – трудећи се све
очигледније и очигледније да је наш сапутник чује – мој
супруг је помоћник управника казнених установа, а шеф
станице лично нам је рекао да траже Арсена Лупена.
- То није разлог...
- Виђен је у холу, на приступу станичним перонима.
Узео је карту прве класе за Руан.
- Било је лако шчепати га.
 - Нестао је. Контролор на улазу у хол га није видео,
али претпостављају да је прошао преко перона за локалне
возове и да се попео на експрес који креће десет минута
после нас.
- У том случају, тамо ће га ухватити.
- А шта ако је, у последњем тренутку, искочио из тог
експреса како би дошао овамо, у наш воз, као што је
вероватно... као што је сигурно?
- У том случају, овде ће га ухватити. Пошто
железничари и агенти нису могли да не примете тај
прелазак из воза у воз и, када будемо стигли у Руан, само ће
га покупити.
- Њега никад неће ухватити! Пронаћи ће он начина да
поново побегне.
- У том случају, желим му срећан пут.
- Али он свашта може учинити одавде донде!
- Као на пример?
- Откуд знам? Треба све очекивати!
Била је јако уплашена и ситуација је заиста донекле
оправдавала ту нервозну узнемиреност. Готово упркос
самом себи, рекох јој:
- Заиста има чудних подударности овде. Али смирите
се. Све и да прихватимо могућност да је Арсен Лупен у
једном од ових вагона, он ће се сигурно понашати
разборито и, уместо да привлачи нове неприлике, имаће на
уму само како да избегне опасност која му прети.
Моје речи је нису нимало умириле. Ипак, она ућута,
сматрајући, без сумње, да је била индискретна.
А ја, ја сам отворио новине и прочитао извештај са
суђења Арсену Лупену. Како нису садржавале ништа што
се није већ знало, само су ме осредње занимале. Поред тога,
био сам уморан, лоше сам спавао, и осетих како су ми
капци отежали, а глава пада.
 - Али, господине, па нећете ваљда спавати!
Дама ми је отела новине и гледала ме са
индигнацијом.
- Очигледно да нећу – одговорих – уопште нисам ни
намеравао.
- То би била најгора несмотреност – рече ми она.
- Најгора – понових ја.
И борио сам се енергично, концентришући се на
пејзаж, на облаке који су се оцртавали на небу. А потом се
све то измешало у простору, слика узнемирене даме и
господина који дрема ишчезе из мог духа, и у мени завлада
велика, дубока тишина сна.
Убрзо су је испунили неповезани, лаки снови, а биће
које је играло улогу Арсена Лупена и носило његово име у
њима је заузимало извесно место. Он се кретао на
хоризонту, леђа натоварених драгоценостима, прелазио је
зидове и празнио замкове.
Али силуета тога бића, које више није било Арсен
Лупен, постаде јаснија. И прилазећи ми, постајала је све
већа и већа, скочила је у вагону с невероватном
спретношћу, и доскочила право на моје груди.
Живи бол... Парајући крик... Пробудио сам се. Онај
човек, онај путник, колена ослоњеног на моје груди, стезао
ми је грло.
Све сам то видео веома мутно, јер су ми очи биле
подливене крвљу. Видео сам и даму која се грчила у једном
углу, у нервном нападу.
Нисам могао да се одупрем. Уосталом, не бих ни имао
снаге: у слепоочницама ми је брујало, гушио сам се...
Захрипао сам... Још један минут... и угушио бих се.
Онај човек је то морао осетити. Попустио је стисак.
Не одвајајући се од мене, десном руком је развукао конопац
на коме је већ наместио лабаву петљу и оштрим потезом ми
везао песнице. За тили час био сам увезан, уста су ми била
запушена, био сам имобилизован.
И он је обавио тај посао на најприроднији могући
начин, са таквом лакоћом да се видело да је прави мајстор у
томе, професионални крадљивац и злочинац. Ни речи,
ниједног грозничавог потеза. Хладнокрвно и одважно
обављено. И лежао сам тамо, на клупици, увезан као нека
мумија, ја, Арсен Лупен!
Истину говорећи, ситуација јесте била смешна. И,
упркос озбиљности околности у којима сам се налазио, није
да нисам ценио ироничну и сласну страну ситуације. Арсен
Лупен навозан као неки новајлија! Опељешен као нека
наивчина – јер ме је, наравно, тај бандит олакшао за торбу и
новчаник! Арсен Лупен, сада на месту жртве, насамарен,
побеђен... Каква пустоловина!
Остала је још дама. На њу није ни обратио пажњу.
Задовољио се тиме што је узео малу торбицу која је лежала
на тепиху и извадио из ње накит, новчаник, ситнице од
злата и сребра које су биле у њој.
Дама је отворила једно око, задрхтала од страха,
скинула своје торбе и пружила их човеку, као да жели да му
уштеди сав непотребни труд. Он узе торбе и погледа је: она
се онесвести.
Потом, и даље тих и миран, не бавећи се више нама,
он се врати на своје место, запали цигарету и поче помно да
прегледа благо које је задобио, и деловало је да га је то
испитивање у потпуности задовољило.
Ја сам био знатно мање задовољан. Не говорим о
дванаест хиљада франака који су ми незаконито одузети: то
је била штета коју сам сматрао само привременом и чврсто
сам рачунао да ће се тих дванаест хиљада франака вратити
у моје власништво у најкраћем могућем року, као и
изузетно битни папири које сам спремио у новчаник:
пројекти, прорачуни, адресе, списак кореспондената,
компромитујућа писма. Али, у том тренутку, много
непосреднија и много озбиљнија брига ме је морила:
Шта ће се сад десити?
Наравно, пометња коју је изазвао мој пролазак
станицом Сен Лазар није ми промакла. Пошто сам био
позван у посету пријатељима који су ме знали под именом
Гијом Берла и којима је моја сличност са Арсеном Лупеном
била тема за пријатељске шале, нисам могао, по обичају, да
изменим свој лик, и моје присуство је било примећено.
Штавише, видели су неког човека, Арсена Лупена без
сумње, како журно прелази из експреса у брзи воз. Дакле,
неизбежно, неминовно, комесар руанске полиције, упозорен
телеграмом, дочекаће воз и уз помоћ пристојног броја
агената испитати сумњиве путнике, те ће приступити
детаљној претрази вагона.
Све то сам предвиђао и нисам се превише узбуђивао
због тога, пошто сам био уверен да руанска полиција неће
бити проницљивија од париске, и пошто добро знам како да
прођем непримећен – зар ми не би било довољно, приликом
изласка, да нехајно покажем своју посланичку картицу,
захваљујући којој сам задобио пуно поверење контролора
на Сен Лазару? – Али колико се тога променило! Више
нисам био слободан. Било је немогуће да покушам неки од
својих уобичајених потеза. У једном од вагона комесар ће
пронаћи госпона Арсена Лупена, ког му је повољан сплет
околности послао везаних руку и ногу, питомог као јагње,
упакованог, потпуно спремног. Он ће имати само да
прихвати доставу, као што се прима поштански пакет
адресиран на вас на станици, корпу дивљачи или корпу воћа
и поврћа.
И шта сам ја могао учинити како бих избегао тај
непријатан расплет, овако упакован у своје везе?
 Брзи воз је летео ка Руану, јединој и следећој
станици... Вернон, Сен Пјер су пролетели.
Још један проблем ме је интригирао, за њега сам био
мање директно заинтересован, али ми је решење тог
проблема будило професионалну радозналост. Шта је
намеравао да учини мој сапутник?
Да сам ту био само ја, он би имао времена, у Руану, да
се искрца сасвим на миру. Али, дама? Чим се врата вагона
отворе, дама ће, сада толико обазрива и покорна, завикати,
батргаће се, дозиваће у помоћ!
И због тога сам се чудио! Зашто није и даму
онеспособио као мене, што би му дало могућност да
комотно нестане пре него што се његов двоструки злочин
примети?
И даље је пушио, погледом фиксирајући пејзаж по
ком је колебљива киша почела да исцртава дуге, косе црте.
Само једном је одвратио поглед, узео мој ред вожње и
погледао нешто у њему.
Дама се пак трудила да остане у несвести, како би
умирила свог непријатеља. Али јаки напади кашља, које је
изазивао дим, показивали су да није стварно у несвести.
Што се мене тиче, било ми је изузетно неудобно, и
прилично сам био изубијан. И размишљао сам, планирао...
Пон де л'Арш, Оасел... Брзи воз је јурио, срећан,
опијен брзином.
Сент’Етјен. У том тренутку човек устаде и приђе нам
два корака ближе, на шта се дама пожури да поново крикне
и онесвести се, овог пута истински.
Али шта је он намеравао? Спустио је прозор са наше
стране. Киша је сада обилно падала и он се намргоди,
показујући колико га нервира што нема ни кишобран ни
капут. Бацио је поглед на мрежу: тамо је била дамина
ужина. Узео ју је. Узео је и мој мантил и обукао га.
 Прелазили смо Сену. Он подврну ногавице својих
панталона, потом се нагну и подиже спољну резицу.
Зар ће се бацити на пругу? При овој брзини, то би
значило сигурну смрт. Улетели смо у тунел пробијен под
обронком Сант Катрине. Човек одшкрину врата и ногом
опипа први степеник. Каква лудост! Мрак, дим, бука, све је
то давало потпуно фантастичну димензију таквом покушају.
Али, изненада, воз успори, ваздушне кочнице се
успротивише напорима точкова. Након минута, брзина
постаде нормална, па се још смањи. Без икакве сумње, због
радова на консолидацији пруге, предвиђеној у овом делу
тунела, возови су туда већ неколико дана спорије пролазили
и овај човек је можда то знао.
Требало је само да спусти и другу ногу на степеник,
да сиђе на следећи степеник и да на миру оде, не
заборавивши да пре тога поново врати резицу и затвори
врата.
Тек што је нестао, кад се дневна светлост пробила
кроз сада бељи дим. Изашли смо у долину. Још један тунел
и бићемо у Руану.
Одмах затим дама се освестила и прва брига била јој
је да почне да оплакује губитак свог накита. Молио сам је
погледом. Схватила је и скинула ми повез који ме је гушио.
Хтела је и да ме одвеже, али ја сам је спречио.
- Не, не, полиција треба да види ситуацију у
првобитном стању. Хоћу да тачно виде о каквом је гаду реч.
- А да повучем аларм?
- Прекасно, требало је тога да се сетите када ме је
напао.
- Али он би ме убио! Ах! Господине, зар вам нисам
рекла да он путује овим возом! Сместа сам га препознала,
на основу портрета. И, ето, сад је отишао са мојим накитом.
- Наћи ће га, не брините се.
 - Да нађу Арсена Лупена! Никада.
- То зависи од вас, госпођо. Слушајте. Чим стигнемо,
станите на врата и дозивајте, направите буке. Агенти и
железничари ће доћи. Испричајте им онда шта сте видели, у
неколико речи, како сам био жртва напада и како је Арсен
Лупен побегао. Опишите га, имао је мекани шешир,
кишобран – ваш кишобран – и сиви мантил, шивен по мери.
- Ваш мантил – рече она.
- Како то мислите, мој? Не, то је његов мантил. Ја га
нисам имао.
- Чинило ми се да га ни он није имао када је ушао.
- Али јесте, јесте... осим ако то није комад одеће који
је неко био заборавио у мрежи. У сваком случају, имао га је
када је сишао, а то је најбитније... сиви мантил, шивен по
мери, сетите се... Ах, умало да заборавим... Реците своје
име, то прво. Посао вашег мужа ће подстаћи све те људе да
се потруде.
Пристизали смо. Она се већ нагнула на врата.
Наставио сам мало гласније, готово заповедним гласом,
како би јој се моје речи добро урезале у ум.
- Реците и моје име, Гијом Берла. Ако буде потребно,
реците да ме познајете. Тиме ћемо добити на времену.
Треба да убрзамо прелиминарну истрагу. Битно је да крену
за Арсеном Лупеном... ваш накит... Јасно вам је, зар не?
Гијом Берла, пријатељ вашег супруга.
- Схватила... Гијом Берла.
Већ је дозивала и махала рукама. Воз још није био
стао кад се један господин попео, праћен неколицином
људи. Куцнуо је кључни тренутак.
Дама је задихано узвикнула:
Арсен Лупен. Напао нас је. Украо је мој накит. Ја сам
госпођа Рено, мој супруг је помоћник управника казнених
установа. Ах! Таман, ево, управо стиже мој брат, Жорж
Ардел, директор Руанске банке, треба да знате.
Она загрли младог човека који нам се управо
придружио и кога комесар поздрави, па она настави, сва
неутешна.
- Да, Арсен Лупен. док је овај господин спавао, онај
га је дохватио за гушу. Господин Берла, пријатељ мог мужа.
Комесар упита:
- Да, али где је Арсен Лупен?
- Искочио је из воза испод тунела, након Сене.
- Јесте ли сигурни да је то он?
- Да, сигурна сам! Сместа сам га препознала.
Уосталом, видели су га на станици Сен Лазар. Имао је
мекани шешир...
- Не баш, шешир од тврдог филца, као овај тамо –
исправи је комесар, показујући на мој шешир.
- Мекани шешир – потврдио сам и поновила је
госпођа Рено – и сиви мантил шивен по мери.
- Заиста – промрмља комесар – телеграм помиње тај
сиви мантил, шивен по мери, и са оковратником од црног
баршуна.
- Са оковратником од црног баршуна, управо тако –
узвикну мадам Рено тријумфално.
Лакше сам дисао. Ах! Какву сам ваљану, сјајну
пријатељицу имао крај себе!
Агенти су ме за то време ослободили стега. Снажно
сам се угризао за усну, и потекла је крв. Превијен надвоје,
са марамицом на устима, као што је и одговарало особи која
је дуго времена провела у неудобном положају и која је
имала на лицу крваве трагове од повеза, рекао сам комесару
слабашним гласом:
- Господине, био је то Арсен Лупен, нема сумње...
Ако пожуримо, ухватићемо га... Мислим да вам могу бити
од извесне помоћи...
 Вагон који је био потребан ради утврђивања доказа
био је откачен. Воз је продужио ка Авру. Одвели су нас до
канцеларије шефа станице кроз гомилу радозналаца који су
се тискали на перону.
У том тренутку мало сам оклевао. Могао сам под
било каквим изговором да се удаљим, одем до свог
аутомобила и побегнем. Било је опасно чекати. Само једна
случајност, само један телеграм да стигне из Париза, и бићу
изгубљен.
Да, али мој лопов? Препуштен сопственим снагама, у
области коју баш и не познајем, нисам се могао надати да
ћу га сустићи.
- Бах! Вреди покушати – помислих – да останем.
Партију је тешко добити, али тако је забавно играти је! А
улог вреди труда.
И, како су нас молили да привремено поновимо своје
исказе, ја узвикнух:
- Господине комесаре, Арсен Лупен нам управо
одмиче. Мој аутомобил ме чека у дворишту. Ако бисте ми
учинили задовољство да уђете у њега, покушаћемо...
Комесар се осмехну суптилно:
- Није лоша идеја, толико је, заправо, добра, да се
управо и спроводи.
- Ах!
- Да, господине, двојица мојих агената су кренули на
бициклима још пре извесног времена.
- Али куда?
- На сам излаз из тунела. Тамо ће сакупити трагове и
сведочења, и кренуће трагом Арсена Лупена.
Нисам могао а да не слегнем раменима на то.
- Ваша двојица агената неће сакупити ни трагове, ни
сведочења.
- Заиста!
 - Арсен Лупен се сигурно постарао да га нико не види
како излази из тунела. Сигурно је дошао до првог пута, а
одатле...
- А одатле у Руан, где ћемо га ухватити.
- Неће он отићи у Руан.
- Онда ће остати у околини где ћемо још сигурније.
- Он неће остати у околини.
- Ох, ох! А где ће се онда сакрити?
Извадио сам сат.
- У овом тренутку Арсен Лупен тумара око станице у
Дарнеталу. У десет сати и петнаест минута, што ће рећи за
двадесет два минута, укрцаће се на воз који иде из Руана, са
северне станице, у Амијен.
- Мислите? А откуд то знате?
- Ох! То је прилично једноставно. Док је био у купеу,
Арсен Лупен је погледао у мој ред вожње. Зашто! Има ли,
недалеко од места где је он нестао, нека друга линија, нека
станица на тој линији, и неки воз који стаје на тој станици?
И ја сам управо консултовао ред вожње. Он ми је дао све
информације.
- Заиста, господине – рече комесар – то сте генијално
дедуковали. Каква вештина!
Понет самоувереношћу, направио сам грешку
показавши колико сам вешт. Посматрао ме је са чуђењем, и
учини ми се да осећам како се рађа сумња – ох! Малецна
сумња, пошто су фотографије које је тужилаштво разаслало
на све стране биле несавршене, и приказивале Арсена
Лупена који се превише разликовао од оног Арсена који је
био пред њим, да би ме могао препознати. Међутим, ипак је
био забринут, збуњен и узнемирен.
Завладао је тренутак тишине. Извесна двосмисленост
и несигурност није нам допуштала да проговоримо. Чак је и
мене потресао дрхтај нелагоде. Хоће ли се срећа окренути
против мене? Савладавши се, почех се смејати.
- Боже мој, ништа не потпомаже способност
закључивања као губитак новчаника и жеља да се он
поврати. И делује ми да, ако бисте хтели да ми дате двојицу
својих агената, да бисмо они и ја можда могли...
- Ох! Молим вас, господине комесаре – узвикну
госпођа Рено – послушајте шта каже господин Берла.
Интервенција моје сјајне пријатељице је била
одлучујућа. Када га је изговорила она, супруга утицајне
личности, то име Берла постало је заиста моје и давало ми
је идентитет који никаква сумња није могла дотаћи.
Комесар устаде:
- Бићу и више него срећан, господине Берла, верујте
ми, да видим да сте постигли успех. Исто као што држим да
ћете ухапсити Арсена Лупена.
Одвео ме је до аутомобила. Двојица његових агената
које ми је представио, Оноре Масол и Гастон Деливе, сели
су у њега. Ја сам се сместио за волан. Мој механичар окрену
ручицу. Неколико секунди касније напустили смо станицу.
Био сам спашен.
Ах! Признајем да сам, возећи се булеварима који су
опасивали тај стари нормански град, силном брзином од
тридесет и пет коњских снага у свом моро-лептону, осећао
извесну гордост. Мотор је хармонично брујао. Са десне и
леве стране, дрвеће је промицало иза нас. Био сам слободан,
изван опасности, и имао сам сада само да уредим неке своје
личне, ситне послиће, уз помоћ ове двојице поштених
представника јавног реда. Арсен Лупен је ишао у потрагу за
Арсеном Лупеном!
Скромни потпорњи јавног реда, Деливе Гастоне и
Масол Оноре, колико ми је ваша помоћ била драгоцена!
Шта бих радио без вас?
Без вас, колико бих пута, на раскршћима, одабрао
погрешан пут!
Без вас, Арсен Лупен би погрешио, а онај други
побегао!
Али није све било готово. Далеко од тога. Остајало ми
је да најпре ухватим оног човека, а потом да се ја лично
докопам папира које ми је био украо. Ни по коју цену се
није смело десити да моја два помоћника и гвирну у та
документа, а још мање да их узму. Да се послужим њима и
да делам без њих, ето шта сам хтео, а што није било нимало
лако.
У Дарнетал смо стигли три минута након што је
прошао воз. Истина, утешило ме је то што сам сазнао да се
особа у сивом мантилу шивеном по мери, са црним
баршунастим оковратником, попела у један од купеа друге
класе, са картом за Амијен. Мој почетак у полицијској
каријери заиста је обећавао.
Деливе ми рече:
- То је експресни воз и он не стаје више све до
Монтеролије-Бишија, за деветнаест минута. Ако не
стигнемо тамо пре Арсена Лупена, он може наставити за
Амијен, али и пресести за Клер, а одатле отићи у Дијеп или
Париз.
- Колико је удаљен Монтеролије?
- Двадесет три километра.
- Двадесет три километра за деветнаест минута...
Стићи ћемо пре њега.
Да узбудљиве етапе! Никада мој верни моро-лептон
није одговарао на моју нестрпљивост са више жара и
исправније. Деловало ми је да му саопштавам шта хоћу
директно, без посредства полуга и ручица. Он је делио моје
жеље. Одобравао је моју тврдоглавост. Схватао је моје
непријатељство према тој хуљи Арсену Лупену. Тај
лукавац! Тај издајник! Јесам ли био у праву у вези са њим?
Хоће ли се он још једном поиграти са влашћу, са овом
влашћу коју ја отелотворујем?
- Десно – узвикивао је Деливе! – Лево!... Скроз
десно!...
Клизили смо изнад тла. Путокази су личили на мале
плашљиве животиње које су нестајале како се приближимо.
А онда, изненада, на кривини једног пута, ковитлац
дима, експрес са севера.
Током једног километра борили смо се, један крај
другог, у не једнакој борби чији је исход био сигуран. На
циљ смо стигли победивши га за двадесет дужина.
За три секунде стигли смо на перон, испред вагона
друге класе. Врата се отворише. Неколико људи сиђе. Мог
лопова није било. Претражили смо купее. Арсена Лупена
није било.
- Дођавола – узвикнух – сигурно ме је препознао у
колима док смо се возили напоредо, па је искочио.
Шеф композиције потврди ову претпоставку. Видео је
неког човека како искаче дуж насипа, на две стотине метара
од станице.
- Гледајте, тамо... то је онај што прелази преко рампе.
Полетех, праћен својом двојицом помоћника, или
боље рећи, праћен једним од њих, јер се за другог, Масола,
испоставило да је изванредан тркач, пошто је био
подједнако темељан и брз. За свега неколико тренутака
раздаљина између њега и бегунца невероватно се смањила.
Овај то примети, прескочи неку живицу и појури брзо ка
једној падини, по којој се стаде пењати. Видели смо га на
још већој удаљености: ушао је у неку малу шумицу.
Када смо стигли до те шуме, Масол нас је већ чекао
тамо. Проценио је да би било бескорисно да ризикује даље,
у страху да ће нас изгубити.
- И ја вам честитам на томе, драги мој пријатељу –
рекох му. – После овакве трке, наш друшкан је сигурно без
даха. Наш је.
Осмотрио сам околину, све време размишљајући о
томе како да сам кренем да ухапсим бегунца, не бих ли
повратио оно што би ми правда препустила, без сумње, тек
након дуге непријатне истраге. Потом сам се вратио својим
пратиоцима.
- Ево, лако ћемо. Ви, Масол, поставите се са леве
стране. Ви, Деливе, са десне. Одатле посматрајте сву област
изван шумарка, па он неће моћи да изађе одатле а да га ви
не видите, осим кроз овај мали отвор, где ћу ја заузети
положај. Ако он не буде изашао, ја ћу ући и на силу га
потерати ка једном од вас двојице. Ви само треба, дакле, да
чекате. Ах! Умало да заборавим: у случају узбуне, пуцаћу.
Масол и Деливе се удаљише сваки на своју страну.
Чим су нестали ушао сам у шуму, најопрезније могуће, како
ме нико не би ни видео ни чуо. Био је то густ честар, уређен
за лов, у ком су биле просечене веома узане стазе којима је
било могуће ићи само ако се сагнете, као у неком зеленом
подземном пролазу.
Једна од њих се завршавала на чистини где су се на
влажној трави видели трагови ногу. Пратио сам их, пазећи
да што тише клизим кроз шикару. Одвели су ме до
подножја једног малог брега који је крунисала напола
уништена страћара подигнута од отпадака грађевинског
материјала.
Мора да је ту – помислих. – Добро је изабрао
осматрачницу.
Допузао сам све до зграде. Лагана бука ме обавести
да јесте ту и заиста, приметио сам га кроз један отвор док
ми је окретао леђа.
У два скока сам био на њему. Покушао је да нациља
према мени пиштољем који је држао у руци. Нисам му дао
времена да то учини, повукао сам га на земљу тако да су му
обе руке остале заробљене под њим, савијене, а ја сам му
ослонио колено на груди.
- Слушај, мали мој – рекох му на уво – ја сам Арсен
Лупен. Вратићеш ми, истог тренутка, и љубазно, мој
новчаник и дамину торбицу... ако то учиниш, извући ћу те
из канџи полиције и увести те међу своје компањоне. Само
једну реч: да или не?
- Да – промрмља он.
- Тим боље. Онај посао јутрос си лепо испланирао.
Чућемо се.
Устао сам. Он стаде претурати по џепу, извади одатле
велики нож и покуша да ме убоде њиме.
- Будало! – узвикнух.
Једном руком сам блокирао напад. Другом сам га
снажно ударио по каротидној артерији, потезом који се зове
„кука за каротиду”. Пао је, онеспособљен.
Пронашао сам у свом новчанику све папире и новац.
Из радозналости, узех и његов. На једној коверти
адресираној на њега прочитао сам како се зове: Пјер Онфре.
Задрхтах. Пјер Онфре, убица из Улице Лафонтен, у
Отеју! Пјер Онфре, који је заклао госпођу Делбоа и њене
две кћери. Нагнуо сам се над њим. Да, управо је то оно лице
које ми је у купеу пробудило сећање на већ виђен лик.
Али време је пролазило. Ставио сам у једну коверту
две новчанице од сто франака са посетницом и речима:
„Арсен Лупен својим добрим колегама Онореу Масолу и
Гастону Деливеу, у знак захвалности.” То сам ставио на
очигледно место насред просторије. Поред тога, торбицу
госпође Рено. Зар сам могао да је не вратим тој дивној
пријатељици која ме је спасила? Признајем, ипак, узео сам
одатле све што је било иоле занимљиво, оставивши само
чешаљ од корњачевине, руж за усне дорин, и празан
новчаник. Сто му мука! Посао је посао. А потом, њен
супруг се бави тако нечасним занатом!
Остао је још онај човек. Почињао је да се миче. Шта
да радим? Нисам био вољан ни да га спасем ни да га
осудим.
Узео сам његово оружје и опалио у ваздух.
- Она двојица ће доћи – помислих – па нека се снађе!
Све ће се збити како његова судбина одлучи.
Удаљих се трчећим кораком ка оном процепу.
Двадесет минута касније, један попречни пут, који
сам приметио током потере, довео ме је до мог аутомобила.
У четири сата сам телеграфисао својим пријатељима у
Руану да ме је непредвиђени инцидент приморао да
одложим посету. Међу нама, бојим се да ћу, с обзиром на
оно што сада сигурно знају, бити принуђен да га одложим
на неодређено. Биће ту сурово разочарање за њих!
У шест сати сам се вратио у Париз преко Ил Адама,
Енгијена и капије Бино.
Из вечерњих новина сам сазнао да су најзад успели да
ухвате Пјера Онфреа.
Следећег дана – немојмо презирати предности
интелигентне рекламе – Еко ле Ргат је објавио овај
сензационални антрфиле: „Јуче, у околини Бишија, након
бројних инцидената, Арсен Лупен је обавио хапшење Пјера
Онфреа. Убица из Улице Лафонтен је управо био опљачкао
на линији Париз-Авр госпођу Рено, супругу помоћника
управника казнених установа. Арсен Лупен је вратио
госпођи Рено торбицу у којој је био накит, и великодушно
наградио двојицу агената Безбедности који су му помагали
током овог драматичног хапшења.”
 МОРИС ЛЕБЛАН (Maurice Leblanc, 1864-1941),
француски журналиста и писац. На почетку своје књижевне
каријере сарађивао је у бројним часописима, а потом написао
неколико романа који су задобили признање многих великана
тадашње француске књижевности, као што су Мопасан, Доде и
Ренар, али су постигли слаб успех код публике. Године 1905,
Пјер Лафит, главни уредник часописа Же се ту, поручио је од
Леблана детективско-авантуристичку причу по узору на
авантуре Шерлока Холмса – и тако је рођен Арсен Лупен.
Захваљујући одушевљеној реакцији публике, Лафит је затражио
од Леблана да настави да пише о доживљајима овог џентлмена-
провалника. Леблан је тим делима коначно задобио свеопште
признање како критике, тако и широке читалачке публике, али
је, слично Артуру Конану Дојлу, до краја живота осећао да живи
у сенци свог фиктивног јунака.
Тајанствени путник првобитно је био објављен у часопису
Же се ту (број 13, објављен 15. фебруара 1906) под насловом
Невероватни живот Арсена Лупена: Тајанствени путник, и
четврта је по реду прича са овим ликом. Накнадно је ушла у
састав књиге Арсен Лупен – џентлмен провалник, објављене
1907., која садржи првих девет прича о Лупену.
Ј. В.