ANTIKRIST

Tema dela je budućnost čoveka, i ta budućnost je analizirana u svetlu istorije

zapadnih vrednosti koje su se izuzetno proširile u svetu. Prema Ničeu, te vrednosti
onemogućuju napredak čovečanstva jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu
hrišćanskog morala ; osnovna vrednost ovog sistema je osećaj krivice i
samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta (« Zbog čega sve
to ? » « Čemu patnja ? » « Postoji jedan bolji život koji opravdava sadašnji ». ).
Niče, dakle, postavlja pitanje da bi saznao da li postoji odgovor na tu
omalovažavajuću interpretaciju patnje egzistencije. Koncepti kojima Niče odgovara
na ova pitanja (Snaga volje, Natčovek) nisu jasno iskazani u tekstu, i Niče se
koncentriše isključivo na kritiku hrišćanskog krivotvorenja vrednosti. Niče
analizira mesto Hrišćanstva u istoriji stvaranja zapadnih vrednosti. On suprostavlja
krivotvorenje Hristove poruke koju su učinili sveštenici, sistemu aristokratskih
kasti. Njegova teza je da, uprkos nasilju i varvarizmu ovih udruženja, ona su ta koja
omogućavaju vrednovanje kulture, tako što stare hijerarhije preuzimaju duhovnu
formu. Hrišćanstvo, naprotiv, govoreći o apsolutnoj jednakosti među ljudima,
zabranjuje svaku želju za izdvajanjem, ponižava ljudsko biće i onemogućuje proces
veličanja nagona koji su osuđeni moralom: na taj način pokušava da održi čoveka u
varvarstvu. Umesto podsticanja ljudske aktivnosti, i osećaja moći koji bi se
zadovoljio u umetnosti i misli, hrišćanstvo i savremeni moral (koji otelotvoruje
Šopenhauer), zasnivajući se na samosažaljenju, ističe osećanje koje održava ljudsku
bedu i čini čovekovo postojanje bednijim nego što bi moglo biti. Zbog toga Niče
žestoko osuđuje samosažaljenje slabih i vrednosti zasnovane na njemu, zato što
smatra da je samosažaljenje instrument borbe protiv potvrđivanja života, zemaljske
sreće, i radosti da se bude ono što jeste : zbog toga je ono negiranje života.

Najduži deo knjige je posvećen opisu tipa Hrista, odnosno poreklu nagona koji bi
dozvolili da se razume postanak vrednosti koje je propovedao. Niče mnogo
kritikuje organizovane institucije hrišćanstva, naročito sveštenike. Jevanđelizam
ovog Hrista je vođen Dobrom Vešću prema kojoj je Božije kraljevstvo takođe i
naše.
Niče se ne suprostavlja Isusu, o kome govori da je " jedini istinski hrišćanin ". Za
Ničea, hrišćanska institucija je ujedno i ironična i licemerna. Međutim, nisu Jevreji,
nego hrišćani ti koji su ubili Isusa i njegovu ideju. U tom smislu, napad Ničea je
ujedno napad protiv hrišćana antisemita njegovog vremena.

Pominjanje Antihrista ne odnosi se direktno na biblijskog Antihrista nego je pre

napad protiv robovskog morala i apatije zapadnog hrišćanstva. Glavna Ničeova
teza je da je hrišćanstvo kakvo ga je on video na zapadu otrov za zapadnu kulturu i
jedno zastranjivanje poruka i dela Isusa (koga opisuje kao mističnog idiota ali
iskrenog, suprotno od sveštenika koji su oživeli njegovu figure ). To zastranjivanje
je naročito služilo za uništenje rimske imperije iznutra, i tako određuje najveći deo
zapadne istorije koji se tako zasnivaju na vrednostima nastalim iz osećaja krivice.
U svetlu te teze, naslov izražava na prvom mestu neprijateljstvo Ničea prema
hrišćanstvu takvom kakvo je. U knjizi, Niče je veoma kritičan prema
institucijalizovanoj religiji i klasi sveštenika. Najveći deo knjige je tako sistematski
i logički napad na interpretacije Hristovih reči od strane Svetog Pavla i onih koji su
ga sledili.

Ipak treba primetiti kako Niče, iako poštuje metode i dela Isusa, predstavlja
antitezu njegovih učenja koja se tiču pasivnosti. Ali Isus, za Ničea, svojom
pasivnošću, svojim moralnom " idiotizmom " je bio čovek oslobođen od osećanja
krivice. Zbog toga, u izvesnoj meri, naslov «Antihrist» se odnosi isto tako na
filozofsku vezu između Isusa i Dionisa: ako je Dionis pasivan i odobrava cepanje
realnosti, Hrist je samo pasivan, ali izuzet od svake mržnje ovoga sveta.

Veliko Ničeovo pitanje koje ide dalje od polemike protiv hrišćanstva, je to da se

osigura budućnost u kojoj bi čovek bio oslobođen religioznih konflikata i
nihilističkih morala, što isto tako znači perspektiva budućnosti gde bi čovečanstvo
odbacilo fanatizam i gde bi moglo da se posveti kreiranju sebe, saznanju i
umetnosti, u jednom, na taj način, skoro utopijskom životu.