Kada je C.V.

Ceram napisao knjigu Bogovi, grobovi i ucenjaci, u kojoj je opisao

uzbudljivu istoriju arheoloških otkrica sa optimizmom je poslednje poglavlje naslovio
"Knjige koje još nisu napisane". U tom poglavlju je pomenuo pricu o Atlantidi kao
poslednju tajnu prošlosti koju arheologija treba da otkrije.

Legenda kaze da je na Atlantidi, izgubljenom kontinentu ili tajanstvenom ostrvu, cvetala

napredna i visoka civilizacija koja je uživala u izobilju prirode i društvenoj harmoniji, da
bi konacno zauvek nestala u stravicnoj katastrofi, uništena vatrom i vodom. Prica o
Atlantidi, na koju prvi put nailazimo kod velikog filozofa Platona, duboko se urezala u
tradiciju moderne zapadne civilizacije. O Atlantidi se raspravljalo, pisalo i mislilo sa
jednakim žarom od vremena Platona pa sve do danas Najzad, dolazimo i do naucnika koji
se pitaju: da li je Atlantida zaista postojala, tj. da li se Platonova prica može naucno
objasniti?

Platon potpaljuje vatru

Legendu o Atlantidi prvi je izložio Platon, cuveni grcki filozof. Prica o Atlantidi je
ispricana u dva dijaloga, cije se radnje nadovezuju jedna na drugu. To su cuvena dela
Timaj i Kritija.

Licnosti koje vode dijalog u Timaju su Sokrat, Hermokrat, Timaj i Kritija. Ovi su se
sakupili uoci jedne atinske svetkovine da bi diskutovali o filozofskim pitanjima. O
Atlantidi i dogadjajima koji su za nju vezani pripoveda Kritija: Solon, grcki zakonodavac
i jedan od Sedmorice mudraca, je prilikom posete Egiptu cuo cudnu pricu od egipatskih
sveštenika iz grada Saisa. Ta prica je bila zapisana na stubovima hrama boginje Neit u
Saisu i u njoj se govori o velikom i mocnom kraljevstvu, koje se nalazilo na ostrvu koje
je "po velicini bilo vece od Libije i Azije" (pod Libijom se podrazumevala severna Afrika
zapadno od Egipta, a pod Azijom okvirno oblast Male Azije) a koje se nalazilo zapadno
od Heraklovih stubova .Ostrvo je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i
prvom kralju Atlantide. Njegovi stanovnici su izgradili velelepni i hramovima i palatama
ukrašeni grad, koga su sveštenici Solonu detaljno opisali (slike 3 i 4). Ostrvo je bilo
bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima (posebno
metalom koji se naziva orihalkum i blista kao vatra). Harmonija i mir su vladali
generacijama na Atlantidi, stari zakoni i tradicija su revnosno poštovani, ali kako je
vreme prolazilo, iskvario se plemeniti rod Posejdonov i božansku prirodu nadvladala je
ljudska, donoseci zavist, oholost i pohlepu. Atlantidjani su krenuli u osvajanja, a njihovu
vojsku je nadjacala atinska vojska koja je zaustavila invaziju sa zapada na Mediteran.
Kada je video šta se dogodilo, Zevs je rešio da kazni Atlantidjane i zauvek uništi
Atlantidu. Atlantida je potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noci". Svi navedeni
dogadjaji su se dogodili pre devet hiljada godina (od vremena kada se vodi razgovor
izmedju Solona i sveštenika). Ovo je, ukratko, sadržaj price koju je Platon izneo u svojim
dijalozima.

Re: Atlantida?
« Odgovor #7 na: Aug. 6th, 2003, 5:40am »
Citiranje Menjanje poruke
Tragom Atlantide: svi u poteru!

Platonova prica je najstarija poznata verzija legende o Atlantidi, ali Platon nije jedini koji
je govorio o njoj. Pitanje postojanja Atlantide i istinitosti Platonovih reci pobudilo je
znatiželju i otvorilo polemiku još u antickom svetu. Platonov najpoznatiji ucenik, kome je
"istina bila uvek draža od ucitelja", smatrao je da je cela prica plod mašte jednog coveka,
Platona. Naime, Aristotel je smatrao da je Atlantidu uništio isti onaj koji ju je stvorio.

Postojala su i suprotna mišljenja. Krantor, takodje Platonov ucenik, otputovao je u Egipat

da bi našao potvrdu za tvrdnje svog ucitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima
govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni
Marcelus, anticki pisac o kome je poznato vrlo malo cinjenica. On izveštava o "nekih
sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posveceno Posejdonu i na kome se
sacuvalo secanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto
drugaciju verziju legende o Atlantidi iznosi istoricar Diodor sa Sicilije u svom delu
Istorijska biblioteka, a nalazimo pomena o njoj i kod Plutarha. Pisci kasnoantickog
perioda Amijan Marcelin (IV vek n.e.) i filozof Proklus (V vek n.e.) ukljucuju Platonov
izveštaj u svoja dela.

Uceni ljudi Renesanse koji su se okrenuli proucavanju starih pisaca, osvežili su vekovima
staru raspravu. Jedan dogadjaj je narocito inspirisao ljude da promišljaju o Platonovom
ostrvu. To je bilo otkrice Amerike. Neki su Ameriku prepoznali kao Atlantidu, a drugi su
postojanje Amerike iskoristili kao posredan dokaz o autenticnosti Platonovog izveštaja,
misleci pritom na deo u Timaju gde Kritija govori o kontinentu koji se nalazi zapadno od
Atlantide.

Pitanja koja se namecu posle citanja Timaja i Kritije jesu: da li je Atlantida postojala, gde
se nalazila i kako je i zašto potonula? Pogledajmo kako su razliciti ljudi pokušavali da na
njih odgovore.

Godine 1882. prvi put je objavljenja studija Ignacijusa Donelija pod nazivom Atlantida:
antidiluvijalni svet (antidiluvijalni - prepotopski svet). Ovo, sada klasicno delo,
predstavlja prvi pokušaj da se dotadašnja arheološka, mitološka, geološka i biološka
znanja upotrebe u cilju rešavanja pitanja vezanih za Platonovu pricu. Doneli se koristio
komparativnom metodom u proucavanju ostataka materijalne kulture i folklora Starog i
Novog sveta, kako bi dokazao da su slicnosti izmedju njih (npr. mit o Potopu) rezultat
zajednickog porekla. On je smatrao da je upravo Atlantida centar iz koga se civilizacija
širila na zapad i istok, tj. na Novi i Stari svet, gde su se "formirale kolonije Atlantide koje
su nastavile da žive i posle propasti ostrva i iz kojih su se razvile velike civilizacije".

Donelijevim putem krenuo je i engleski književnik i publicista Luis Spens koji je

dvadesetih godina prošlog veka objavio nekoliko znacajnih studija o Atlantidi. Princip
uklapanja Atlantide u istoriju covecanstva bio je identican Donelijevom.
« Zadnja modifikacija: Aug. 6th, 2003, 5:48am od Zvoncica »
Logovan
Zvoncica
YaBB God

Re: Atlantida?
« Odgovor #8 na: Aug. 6th, 2003, 5:47am »
Citiranje Menjanje poruke
Pomenucemo jednu od najnovijih hipoteza, koju je krajem devedesetih godina prošlog
veka izložio Vjaceslav Kudrijavcev, koji smatra da se dokazi za postojanje Atlantide
mogu pronaći bližim ispitivanjem geološko-klimatskih promena na kraju
poslednjeg glacijala, što hronološki približno odgovara vremenu u kome je Platon
smestio Atlantidu, a to je sredina desetog milenijuma p.n.e. Poznato je da je današnji nivo
mora viši nego što je bio u ledenom dobu, i to za više od 100 m. Do povecanja nivoa
mora je došlo usled globalnih klimatskih promena koje su rezultirale topljenjem lednika.
Kudrijavcev traži mesto koje će se uklapati u Platonov opis i koje je u prošlosti pre
povećanja nivoa mora bilo na suvom. Uz to, on dokazuje kako se iz Platonove
price ne mora nedvosmisleno zakljuciti da je Atlantida bila ostrvo (zbog dvosmislenosti
odgovarajuće reci na starogrckom), pripremajuci na taj nacin teren za svoju tvrdnju
da je Atlantida predstavljala, zapravo, produžetak evropskog kopna između
severozapadne Francuske i Britanskih ostrva koji je usled podizanja nivoa mora sada pod
vodom.

Jednu od poznatijih hipoteza u kojoj se propast Atlantide objašnjava uzrocima iz svemira

(!) izneo je Oto Muk u knjizi Tajna Atlantide. Mukovo delo predstavlja izuzetnu sintezu
astronomskih, geoloških, klimatskih, ekoloških i arheološko-istorijskih podataka. Muk
smatra da je uništenje Atlantide prouzrokovao udar asteroida u Zemlju, tacnije u Atlantik.

Za razliku od vecine drugih autora, Muk pokušava da objasni zašto je Atlantida bila
klimatski povoljnija za razvoj civilizacije od Evrope, Azije i Amerike, gde je u to vreme
još uvek trajalo ledeno doba. On nudi objašnjenje po kome je veliko ostrvo, tj. Atlantida
svojim položajem stvaralo prirodnu branu tzv. Golfskoj struji da teče svojim
današnjim tokom, te se stoga njen tok završavao na obalama Atlantide. Topla struja je
uticala na obližnje kopno povecavajući prosecnu godišnju temperaturu i svarajuci
povoljne klimatske uslove. Posle katastrofe, kada je Atlantida potonula, Golfska struja se
probila do obala Zapadne Evrope i ustalila svoj današnji tok, povecavajući
prosecnu godišnju temperaturu u Evropi. Na taj nacin, Golfska struja je doprinela
otopljavanju lednika, što je oznacilo i kraj ledenog doba.

Treba pomenuti jedan od posrednih dokaza koga Muk navodi da bi potkrepio tvrdnju da
je Atlantida u geografskom smislu postojala. Ovaj dokaz je biološke tj. ekološke prirode i
odnosi se na migraciju jegulja radi mrešcenja iz reka i slatkih voda Evrope u oblast
Sargaskog mora u Atlantiku. Poznato je da jegulje žive u slatkim, kontinentalnim
vodama, a da se, kad dodje vreme mrešcenja, masovno i nepogrešivo vracaju u Sargasko
more, gde se mreste. Posle mrešcenja, roditelji uginu, a mlade jegulje se, kada dovoljno
odrastu, vracaju u slatke vode da bi se citav ciklus posle odredjenog vremena ponovio.
Muk smatra da ova neobicna pojava dokazuje da je u podrucju Sargaskog mora nekad
postojalo kopno - ostrvo i da su jegulje živele u rekama tog ostrva ili pri ušcu tih reka u
more, gde su se mrestile. Kada je, prema Muku, kopno posle udara asteroida u Atlantski
okean nestalo, Golfska struja je razasula jegulje po okeanu, ali je genski utisnuto
"secanje" na ostrvo ostalo prisutno, tako se jegulje stalno vraćaju svom prastaništu
- Atlantidi.

Medjutim, Mukova objašnjenja ne zadovoljavaju prave naucno-metodološke kriterijume,

pa čak ni najosnovnije pravilo pri iznošenju takvih hipoteza a to je da navede
literaturu u kojoj možemo da proverimo podatke i objašnjenja koja Muk uzima za sigurne
i dokazane.
Logovan

Hipotezu koju posebno izdvajam, okarakterisacu kao "zvanicnu verziju", zbog toga što je
ona prihvacena u profesionalnim arheološkim krugovima i dolazi od cuvenog grckog
arheologa Spiridona Marinatosa. On je vršio iskopavanja na današnjem južnoegejskom
ostrvu Santorini (anticka Tera) i proslavio se otkricima važnih naselja minojske kulture
bronzanog doba (3. i 2. milenijum stare ere). Za njih je egzaktnim savremenim metodama
utvrdjeno da su konacno bila uništena katastrofalnom vulkanskom erupcijom, koja je
raznela pola ostrva!

Marinatos je ustvrdio da su upravo vulkanska eksplozija i propast Tere uzrok nastanka

legende o Atlantidi. On posmatra priču o Atlantidi kao mit koji se izgradjivao
stotinama godina i u koga su, kao što sa mitovima cesto biva, inkorporirani dogadjaji koji
su se odigrali u razlicitim vremenima i na razlicitim prostorima. Ipak, samo jezgro price
čini secanje na eksploziju Tere koja je po intenzitetu bila cak cetiri puta jaca (!) od
moderne erupcije na ostrvu Krakatau i koja se cula širom planete.

Po Marinatosovom mišljenju, Platonov opis života i obicaja na Atlantidi najviše podseca

na minojsku kulturu, ciji je centar bio na Kritu i koja je doživela procvat u prvoj polovini
drugog milenijuma p.n.e.

Smatra se da je erupcija Tere, što je dogadjaj koji se okvirno datuje u 1500. godinu pre
naše ere, ostavila katastrofalne posledice na Krit i da je dovela do propasti minojske
civilizacije.

Atlantida onda nije uništena devet hiljada godina pre Solona, već devet stotina
godina pre Solona (Solon je živeo u VI veku p.n.e. - 900 + 600 = 1500).