Етнички простор Срба на Балкану у средњем веку у светлу археолошких и писаних извора

(део I.)

Извор: зборник Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији,
Географски факултет Универзитета у Београду, Стручна Књига, Београд 1993. (стране 19-40)

»Сплет историјских околности условио је да Срби живе заједно тек од стварања Југославије
1918. године. Ни тада, међутим, јединство Срба није постигнуто у потпуности. Историја и
археологија нису сагледавале целовито етнички простор Срба, осим ретких изузетака. (Узрок
је био у недостатку стручњака и у усмерености на југословенство. Због тога једва да је било
рада на истраживању старије сербске прошлости.)

У Другом светском рату су Немачка и Италија поделиле и раздвојиле Србе. Последице

цепања државе нису избрисане ни после победе савезника. Сербски народ, подељен у
новоствореним републикама, није имао могућности да се јединствено стара о својој баштини
и култури, па ни о својим археолошким споменицима. У бившој Југославији постојале су
разне националне археологије, али не и сербска.

Ипак, део археолошких споменика видљив је на површини тла, па се може користити за

изучавање. И археолошки налази испод површине земље постепено излазе на светло дана.
Сада доступни археолошки подаци о сербском етничком простору потпуно потврђују или
објашњавају оскудне писане историјске изворе. Картирање археолошких споменика кроз
време показује сталност и постепено ширење сербског етничког простора, почев од раног
средњег века.

Једини писани извор у коме је сачувано предање о наводном досељењу Срба јесте Спис о
народима цара Константина VII. Порфирогенита.[1] Настао је средином X столећа. У Спису о
народима описане су сербска историја и територије. Према предању из тог списа, у Бојки, где
су Срби некада живели, народ се поделио између два наследника престола. Кнез једног дела
народа пребегао је, заједно са народом , у град у области Солуна, назван касније по Србима
Сервија (Σερβλια).

Установљена је археолошка веза у VII. столећу између Дунава у околини Брзе Паланке и
области Пљевља.[2] То може значити да су Срби из данашње североисточне Србије прешли у
области ондашње провинције Далмације. То даље указује да би податак о преласку Срба из
околине Солуна на Дунав могао бити тачан. Међутим, нема других вести о Србима у околини
Солуна, па се податак о Србима, Солуну и Сервији може другачије тумачити. Наиме, Солун
(Θεσσαλουικη) сличан је називом античком Солину код Сплита (Σαλυνα, Салона). Сервија,
која се налази око 135 км далеко од Солуна, суштински је истог назива као и Срб код Книна,
удаљен око 150 км од Солина. Дакле, могло би се помислити да се предање односи на Срб и
Солин, да су Срби најпре живели у западној Далмацији, а не у Сервији и Солуну. Ова
домишљања показују да се проблем тачности податка о Србима не може решити без
археолошких ископавања.

За пореклом и значењем сербског имена одавно се трага, али до данас нема опште
прихваћеног тумачења. Преовлађују мишљења да је име Срба иранског, чак индо-иранског
порекла.[3] Прихватање ове или неке друге претпоставке о пореклу сербског имена спречава
непознавање најстарије сербске прошлости, односно одређивање времена када је одређена
скупина Словена понела то име. Или, обратно, када су носиоци сербског имена постали
Словени. Као народ који се вероватно сам тако назвао, Срби се убрајају у најстарије
словенске народе. У Предању о прошлим временима, почетном руском летопису, Срби су
међу првих пет поименце набројаних словенских народа.[4] У летопису се помињу у склопу
догађаја који се вероватно односе на први миленијум пре нове ере. Међутим, наука не узима
у обзир овај извор, јер се за сада не може археолошки проверити. Старост сербског имена
једноставно се доказује великом распрострањеношћу у раном средњем веку. Мало је таквих
примера у Европи. Осим на Лаби и у Далмацији, Срби у то време живе у поменутом граду
Сервији у области Солуна. Живе и у Гордосерби (Гορδοσερβα) код Никеје у Малој Азији,
епископском граду који се више пута помиње почев од VII. столећа.[5] Пошто се Срби
јављају истовремено на тако широком простору, очигледно је да су били бројни и јаки, те да
су своје име носили пре расељавања Словена у VI-VII. столећу. Јединствен је и случај да
Срби данас живе на два места, на Балкану и у савременој Немачкој.

Државу Србију бележи тек цар Константин VII. Име Србије се од тада стално јавља. Од XII.
столећа, у западним (латинским) писаним изворима држава Срба у Подрињу и Поморављу
назива се Рашком (Rassa, Rassia).[6] Последњи пут се назив Рашка користи за сербску област
у међуречју Саве и Драве и у данашњој Војводини, у XV-XVI столећу.[7] За државе и земље
Срба на западној страни користе се обично обласни називи, као што су Босна, Рама,
Херцеговина итд.

У ромејским писаним изворима Срби се често именују и именима античког доба, по

областима у којима су живели (Далмати, Трибали, Дачани итд.). Србе најчешће називају
Далматима, по земљи у којој станују, римској провинцији Далмацији. То је земља која
почиње Косовом, са градовима Липљаном и Звечаном.[8] У Аналима Франачког краљевства,
под 822. годином забележено је да Срби "држе велики део Далмације". Тај податак се односи
на област Уне, како је то показала Н. Клаић.[9] Каснији латински извори наводе да Срби живе
у Далмацији или Славонији (Sclavonia), зависно од тога да ли се мисли на антички или
оновремени појам Далмације. Наиме, римска провинција Далмација простирала се од Истре
до слива Мораве и од мора до долине Саве. На ту Далмацију мисле и франачки анали и
византијске хронике. Али, пошто је оновремена византијска тема Далмација обухватала само
узан приморски појас, латински извори некад Србију називају Славонијом, која се простире
између Далмације (обухвата градове Трогир, Сплит, Дубровник и Бар) и Мађарске.[10]

У последњим столећима Србе у Далмацији називају Власима, Морлацима, Моровласима.[11]

Италијански извори и Србе из Београда називају Морлацима и Власима.[12] Словени су
Власима називали Романе и сточаре Романе, а потом се тај израз пренео на све сточаре. Када
је у Далмацији становништво било озбиљно проређено у монголској најезди 1242. године,
отворен је простор за насељавање. После тога почињу да се помињу "Власи" у Цетини,
Книну и Лици.[13]

Име "Власи" изведено је за Србе због сточарског начина живота. У планинским областима
Далмације, нарочито у крајиштима, Срби су се традиционално бавили сточарством. То им је
омогућило лакши опстанак уз сталне ратове. Од најранијих времена Србе одликује претежно
сточарска привреда, по којој се разликују од суседа. Природу сербске привреде, која се
одржала у неким видовима до наших дана, показују и археолошки и писани извори.

Константин VII. Порфирогенит је први оставио белешку о сточарењу Срба. Он пише да Срби
Паганије станују на острвима Мљету, Корчули, Брачу и Хвару и да "поседују своја стада и од
њих живе".[14] Јован Кинам, описујући освајање Галича близу Косовске Митровице 1149.
године, бележи да су Ромејци заробили мноштво варвара "који су делом били ратници а
делом сточари"[15] Истовремени западни извори такође бележе сточарску привреду Срба.
Вилхелм Тирски пише, средином друге половине XII. столећа, да Срби живе у планинама и
шумама, не познају земљорадњу, имају много стада, млека, сира, масла, меда и воска.[16]

Такав сточарски, још увек сачуван народни живот данашњих Срба, најцеловитије је описао
Јован Цвијић.[17] Сезонска кретања која је издвојио, са Динарске области у међуречје Саве и
Драве, а донекле и у Приморје, верно одражавају стари сербски етнички простор. Насеља су
смештена у брдско-планинским пределима, а преко зиме се испаша тражи у низинама. Тако је
било и у средњем веку, када су Срби настањивали Динарску планинску област, са низом
површи, те суседне жупске и равничарске пределе погодне за зимовалишта. У складу с
таквим животом морао је бити положај насеља, гробаља, изглед домаћинстава, занати и нарав
становништва.

Несумњиво је да су се на данашњем сербском тлу населили и други Словени у раном

средњем веку. У оновременим писаним изворима обично се не помињу по имену, јер су то
биле мале скупине. Из разних писаних података IX-X. столећа види се да Србе на Балканском
полуострву окружују нека племена која су и у суседству Срба на Лаби. Та племена су се
стопила у јединствен сербски народ. То је процес који је завршен у XIII. столећу, мада је и
даље настављено упијање нових словенских скупина.

Тако за захумског кнеза Михаила Константин УП бележи да је од рода Литцика. У исто

време, Лицикавики живе између доње Одре и доње Варте.[18] По Вилцима (Вуцима), који су
живели на Лаби у области Мекленбурга,[19] као да је добио име данашњи Вуковар (некад
Vlcou, Wolkov, Volkow). Потребно је обратити пажњу и на друга сербска племена позната на
северу - Хавољане на реци Хавели, затим Љутиће, Глињане, Гломаче, Морачане, итд.
Установљено је да се Словени, од средине V. столећа, насељавају на територије које су
држали Римљани. То је доба када је римска одбрана на Дунаву сломљена услед хунско-
германске најезде. Тако се датује најстарије истраживано словенско насеље на Балкану, код
Мушића на Дрини.[20 ] Писани и археолошки извори показују да су Јужни Словени посели
балканске и западне панонске просторе током друге половине VI. и почетком VII. столећа.
[21] У то рано време морамо разликовати Јужне Словене од Срба.

Култура Јужних Словена добро је позната из истраживања у Бугарској, Румунији и унеколико

код нас.[22] Насеља су смештена у речним долинама на благим падинама, у близини воде.
Полу укопане дрвене куће имају камене или земљане пећи у једном углу. Од таквих кућа се
обично сачува четвороугаони укоп и пећ. Своје покојнике су, као и сви Словени, спаљивали а
затим сахрањивали, са урном или без ње, у земљу. Таква насеља и гробља на простору бивше
Југославије, позната су у Подунављу и Посавини.[23]

Срби живе у брдско-планинским пределима. Насеља са надземним дрвеним кућама смештена

су на падинама, у близини извора и локви. На поду куће, ближе зиду или у углу, налазило се
огњиште. Од таквих кућа мало шта се могло сачувати, те их је тешко открити. Положај једног
раног српског насеља познат је у Пештерском пољу.[24] Једино истраживано насеље налази
се у Батковићима код Бијељине.[25] Ту су нађени плитки неправилни укопи - трагови
надземних кућа. Ово насеље је коришћено током целог средњег века, почев од раног VII.
столећа.

Срби су своје покојнике спаљивали, а остатке су излагали изнад тла. Ту је реч о особеном
сахрањивању у ваздуху. Археолошки остаци тог обичаја се само условно могу назвати
гробовима. Такав поступак са покојницима описан је у Предању о прошлим временима.[26]
Археолошки су таква "гробља" истраживана на простору Лужичана.[27] Данас се виде као
мале хумке, пречника око 3 и висине око 0,5 м. Конструкција хумки још није довољно
истражена. По ободу или у унутрашњости хумке понекад се нађу уломци посуда преосталих
од даће и задушница.

Сербска гробља из VII-VIII. столећа су код нас археолошки испитивана у Љутићима код
Пљеваља и на Језерској планини између Призрена и Штрпца.[28] Пошто су такве хумке лако
уочљиве, познате су и на многим другим налазиштима - на Пештеру, код Шавника, Дрвара,
Грахова, Срба, итд. Код Коњица је делимично истражена једна хумка.[29] Она по релативном
обиљу налаза грнчарије подсећа на хумке са Дунава, откривене на Великом Острову у
Румунији.[30] Таква гробља се тешко могу одржати на тлу које се обрађује и где нема камена.
На тлу Паноније или сличном могу се само случајно сачувати и уочити. Гробље на Великом
Острову није уништено, јер су тамо биле утрине, а не оранице.

Гробља са хумкама су обично близу извора, што указује на то да су у близини била и насеља.
По правилу се и данас у близини тих гробаља налазе савремена насеља или бачије, али за
сада у близини нису нађена оновремена насеља. Да су она постојала, показују посредна
сведочанства о друштвеном животу који се одвијао у близини. Наиме, у Предању о прошлим
временима описана су паганска "игришта" (игришча) између села.[31] На њима су се Серби
пагани окупљали, играли и склапали бракове. У повељи цара Душана (1331-1355) Хиландару,
у којој се описују међе код манастира Светог Петра Коришког, наводи се за један од врхова
Језерске планине топоним Игриште (Игришче).[32] То нам указује да се на Језерској планини
налазило не само сербско гробље већ и паганско средиште друштвеног живота, што
несумњиво показује да се ту живело у околним селима. Таквих топонима има и данас. На
пример, у најужој Босни, источно од Какња, налази се врх Игришћа (1303 м), а на Јавору,
јужно од Власенице - Игриште (1406 м).
Значи, и гробља и насеља Срба смештена су у брдско-планинском пределу какав је управо и
предео Динарске области. У таквим пределима се живи пре свега од сточарства. Распоред до
сада познатих хумки оцртава простор који су Срби настањивали у VII-VIII. столећу: од
развођа Ситнице и Лепенца на југоистоку, до слива Уне на западу. О источним границама за
сада нема података.

Изван тако омеђеног простора откривени су археолошки трагови Серба и других народа.
Гробља уобичајена за Сербе са остацима спаљених покојника закопаним у земљу, откривена
су на Дунаву (Челарево, Сланкамен) и у Посавини (Лакташи, Бијељина), а одређују тадашње
северне границе Срба.[33] Такви гробови у приморју могу припадати Хрбатима (Кашић,
Бакар).[34] У границама средњовековне Корбавије(Хрбатија) у приморју, археолози су
открили више скелетних гробаља, која несумњиво припадају Хрбатима из времена усвајања
хришћанства у VIII – IX. столећу.[35] Она одређују могуће југозападне границе Срба.

Поред Серба, на нашем тлу је било становништва романског говора. О Ромејцима у

унутрашњости постоје археолошка сведочанства закључно са VII. столећем[36] У приморју
се Ромeјци одржавају дуже - у градовима као што су Драч, Дубровник или Задар, познатим из
писаних извора. Значајан је пример Свача, града удаљеног око 10 км од мора и Улциња. У
њему су откривене гробнице са хришћански сахрањеним покојницима. Уз скелете је нађен
ромејски накит, посуђе и други предмети, познати у ромејским областима од Крима, преко
Сицилије, до Истре. У гробницама су нађени и чисто сербски производи, као што су лонци
рађени на спором витлу, украшени чешљем. Слична гробља откривена су и у Драчу.[37]

Ова ромејска гробља су нарочито важна због одређивања порекла културе Коман - Крује,
Образована је крајем VII. столећа, а нестала у IX. столећу. Њу шиптарски научници
покушавају да искористе за доказивање континуитета између старог романизованог
становништва и савремених Албанаца.[38] Међутим, скелетна гробља ове културе одликују
остаци особене ношње и прилози. Нађени су јединствени запони, затим окови познати код
неких номада, секире као ратничка опрема и увозни ромејски накит. Ти налази их битно
разликују од Романа из Свача и Драча, где нема таквих предмета. По планинском положају
гробаља културе Коман-Крује, реч је о сточарима. Захватали су простор од Румије до
Охридског језера. Све указује на то да су носиоци културе Коман - Крује насељени крајем
VII. столећа.[39] Вероватно су ту насељени са задатком да бране пут Драч - Солун, а
уништени су током ширења Волгара у залеђе Драча у IX. столећу.

Археолошки налази Коман-Крује културе уоквирују етнички простор Срба. Потребно је

нагласити да се сви археолошки подаци о Србима и њиховим суседима подударају.

Историја Срба у ИX-X. столећу много је боље позната захваљујући делу цара Константина
VII. Он је доста јасно одредио границе сербских земаља у приморју. По њему, Срби живе у
Дукљи, Травунији и Конавлима, Захумљу, Паганији и Србији. На југоистоку се прва
простирала Дукља, у залеђу Драча, Љеша, Улциња, Бара и Котора. На северозападу је
Паганија била последња сербска земља на мору, која се на Цетини граничила са Корбавијом.
И Захумље се "према северу" граничи са Корбавијом.Сербска Дукља, Травунија и Захумље
граниче се са матицом Србијом планинама у залеђу. Србија се на "северу граничи
Корбавијом и са југа Волгаријом", односно, на северозападу допире до Хрбата на Сави а на
југоистоку до Волгарије на Вардару. Приморска Корбатија је јасно омеђена, од реке Цетине
до града Лабина у Истри, а "према Цетини и Ливну" граничи се са Србијом.

Од осам градова које Константин VII. помиње у кнежевини Србији, мало којем је тачно
одређен положај. Ако се претпостави да су градови наведени одређеним редоследом, може
им се приближно одредити положај, ослањајући се на оне за које се зна где су били мање-
више поуздано. Први од набројаних градова Дестиник, сасвим је извесно, био је у Метохији.
[40] Наредни градови Чернавуск и Међуречје вероватно су били негде западно од Метохије.
Следећи Дреснеик би могао бити Дрежник град близу Уне. Између Дреснеика и града
Салинеса (несумњиво данашња Тузла, некадашњи Соли), био је Лесник непознатог положаја.
Два последња града, који се наводе у Босни а у кнежевини Србији, јесу Котор и Десник.
Један од њих је био код Сарајева, на простору Рогачића или Илиџе, где су откривени остаци
цркви из тог времена.[41] Други би могао бити код Десетника близу Какња.

Из излагања о сада приступачним археолошким сведочанствима види се несумњив

континуитет на сербском етничком простору. То је простор који се није битније мењао од
седмог столећа. Извесна ширења сербског народа су разумљива с обзиром на то да су Срби
били и остали највећи народ на Балканском полуострву.

Референце :

[1] Constantine Porphyrogenitus, De administrado Imperio, ed. Gy. Moravcsik, English translation
by R. J. H. Jenkins, Budapest 1949; обрада на сербском језику Б. Ферјанчића у: Ромејски
извори за историју народа Југославије II, Београд 1959,9-74.

[2] М. и Ђ. Јанковић, Словени у југословенском Подунављу, Београд 1990, 20,25,100,110-111

(каталошки бројеви 70 и 101/7).

[3] Г. А. Хабургаев, Етнонимија "Повести временних лет", Москва 1979, 210-212.

[4] Повест' временних лет, Москва - Ленинград 1950,11,207.

[5] H. Gelzer, Ungedruckte und ungenugend veroffentlichte Texte der Notitiae episcopatuum,
Munchen 1901, 538, 545.

[6] Ј. Калић, Назив "Рашка" у старијој сербској историји (IX-XII век), Зборник Филозофског
факултета XIV-1, Београд 1979,79-91.

[7] Историја сербског народа II, Београд 1982,376 и д.

[8] Anne Comnene, Alexiade (Regne de l'Empereur Alexis I Comnene 1081-1118) II, 157, 3-16;
166, 25-169, и, према: Ромејски извори за историју народа Југославије III, 1966,385-386, са
коментаром Б. Крекића.

[9] Н. Клаић, Повијест Хрвата у раном средњем вијеку, Загреб 1975, 211; уп. и Р. Новаковић,
Где се налазила Србија од VII до X века, Београд 1981, 31-35.

[10] Raimundi de Aguilers canonici Podiensis Historia Francorum qui ceperunt Iherusalem, Recueil
des historiens des croisades, Paris 1866, 237, према: Извори за б'лгарската историја XII, Софија
1965,54-55, који помиње и Славонију и краља Славоније (regem Sclavorum); уп. и Н. Клаић,
нд. 509-510.

[11] Кога треба подразумевати под Морлацима, очигледно је из опширног описа у: А. Фортис,
Пут по Далмацији, Загреб 1984, 31-62 (Viaggio in Dalmazia dell'abate Alberto Fortis, Venezia
1774).

[12] Ж. Шкаламера, М. Поповић, Нови подаци са плана Београда из 1683,Годишњак града

Београда XXIII, 1976,40-42, цитирају обележје за православну цркву: "Chiesa delli Seismattci,
Morlachi, Valachi e Greci."

[13] Н. Клаиц, Повијест Хрвата у развијеном средњем вијеку, Загреб 1976, 600, 607-610, не
помишља да је реч о Србима.

[14] То је забележено у поглављу 30, "Излагање о провинцији Далмацији", за коју се сматра

да је накнадно убачена у другој половини X столећа - уп. коментар Б. Ферјанчића у Ромејски
извори П, 26.

[15] Ioannis Cinnami epitome rerum ab Ioanne et Alexio Comnenis, gestarum rec. A. Meineke,
Bonnae 1836, 102,18-103,19; Ромејски извори IV, 1971,25.

[16] Willermi Tyrensis archiepiscopi, Historia rerum in partibus transmarinis gestarum rec. A.
Meineke, Recueil des historiens des croisades I, Paris 1884,XX, 4, 946-947, према: Извори за
б'лгарската историја XII, Sofija 1965,195.

[17] Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Београд 1922, 279-286.

[18] Према коментару Г. Е. Санчука у: Vidukind Korveйskiй, Dejanija Saksov, Moskva 1975,257.

[19] За Вилке и друга словенска племена у области Лабе, в. Die Slawen in Deutschland, Berlin
1985.

[20] И. Чремошник, Истраживања у Мушићима и Жабљаку и први налаз најстаријих

словенских насеља код нас, Гласник Земаљског музеја XXV, Сарајево 1970,45-111.

[21] Г. Острогорски, Историја Ромеје, Београд 1959, 99-121.

[22] За јужнословенску археологију основне су две књиге Ж. В'жарове: Славјански и

славјаноб'лгарски селища в Б'лгарските земи от краја на VI-XI век, Софија 1965; Славјани и
Праб'лгари по данни на некрополите от VI-XI век, Софија.

[23] М. и Ђ. Јанковић, н. д., са прегледом налазишта и литературе.

[24] М. и Ђ. Јанковић, Рекогносцирање средњовековних налазишта у западној Србији и на

Пештеру, Археолошки преглед 20, Београд 1978.
[25] И. Чремошник, Ранословенско насеље Јазбине у Батковићу код Бијељине, Годишњак
АНУБИХ XV, 1977,227-305.

[26] Повест' временних лет, 15, 211.

[27] Die Slawen in Deutschland, 30-31, sl. 10.

[28] Необјављено; уп. М. и Ђ. Јанковић, Словени, 20, 25.

[29] П. Анђелић, Два средњевековна налаза из Султића код Коњица, Гласник Земаљског
музеја XIV, 1959, 205-209, сл. 3.
[30] V. Boroneant, I. Stinga, Cercetarile privind secolul al VII-lea de la Ostrovul Mare, Drobeta,
Turnu Severin 1978, 87-107.

[31] Повест' временних лет, 15,211.

[32] А. В. Соловјев, Два прилога проучавању Душанове државе, Повеље цара Душана о
метохији св. Петра Коришког, Гласник скопског научног друштва II, Скопље 1927,26,30.

[33] М. и Ђ. Јанковић, н. д., 90,104-105, 117; 3. Жеравица, Ранословенска некропола Багруша

у Петошевцима код Лакташа, Гласник Земаљског музеја (А) 40-41,1985-1986,153-154.

[34] Ј. Белошевић, Материјална култура Хрвата од VII до IX стољећа, Загреб 1980, 46-48; З.
Вински, Gibt es fruhslawische Keramik aus der Zeit der sudslawischen Laudnahme? Archaeologia
Iugoslavica I Beograd 1954,71-73.

[35] Ј. Белошевић, н. д., 67-72.

[36] М. и Ђ. Јанковић, н. д., 19-20.

[37] Е. Зечевић, Резултати истраживања средњовековног Свача, Гласник Сербског

археолошког друштва 5, Београд 1989, 112-114; F. Tartari Nje varreze e mesjetes se hershme ne
Durres, Iliria 1, Tirana 1984, 227-244.

[38] Потпун преглед албанске литературе даје В. Поповић, Албанија у касној антици, Илири
и Албанци, Београд 1988,201-250, који сматра да су аутохтони становници носиоци културе
Коман - Крује.

[39] Носиоци Коман - Кроје културе нису са Балканског полуострва, што показује налаз из
Врапа номадског порекла, о коме је последњи писао J. Werner, Neue Aspekte zum Awarischen
Shatzfund von Vrap, Iliria 1 1983,191-201.

[40] Р. Новаковић, н. д., 61-63.

[41] И. Чремошник, Извештај о искапањима у Рогачићима код Блажуја, Гласник Земаљског

музеја ВИИИ, 1953,302-315; Т. Главаш, Ископавање прероманичке цркве у Врутцима код
Врела Босне, Гласник Земаљског музеја 37 (А), 1982,93-122.