AH, OPET ISPOČETKA!

(Sanja Pilić)

Moja mama voli sanjariti. Moj tata voli pecati ribe.

Baka je prvakinja u šetnji parkom. Ujak voli putovati.
I onda dođe početak školske godine. Mama prestane sanjariti i krene na posao. Tata spremi ribički
štap i nabije naočale na nos. Počne opet čitati novinske članke i uozbilji se. Baka također krene na
posao. Ujak se vrati s putovanja i zabije se u računalo. Školsko zvono zazvoni. Otvara se novo
poglavlje u našim životima.
Ups! Kako je ljeto samo brzo prošlo, mislim. Nije to u redu. Prebrzo.
Taman sam naučio skakati na glavu, penjati se po kamenoj stijeni i skijati na vodi, a sad opet moram
učiti o kraljevima i ratovima, čitati knjige i biti pametan. Najgore je što moram biti pametan. To se
nekako očekuje od mene. To se nekako očekuje i od moje mame, tate, bake i ujaka. Prilično je
naporno. Nije baš ni ugodno. A ni zabavno. Ali opet!
Volim kada mi se Marica divi jer znam što je peronospora. Ili ornitologija. Ili didaskalije.
Oči joj se uvećaju za tri broja i samo gleda u mene.
Iskreno, to mi se možda i više sviđa od skokova na glavu. Zato je škola, znači, korisna.
A i ti razni poslovi, bakini, tatini, mamini i ujakovi. Ne dopuštaju mozgu da se previše odmara.
I zato, nakon ljeta sve počinje ispočetka.
Bunim se i nezadovoljan sam što moram ići u školu, a opet mi je drago.
Mi ljudi sasvim smo nesavršena bića.
Nikako nam udovoljiti.
Jesam li ja sad ispao blesav ili pametan, pitam se.
Nemam pojma, ali nije ni važno, jer moram požuriti da ne zakasnim u školu. Ah, ah!