Kornelija Šenfeld-Oljača

SEME TRAVE

SEME TRAVE

PRVI SLADOLED

Prvi sladoled
miriše na lešnjake
što ih veverica
odavno čuva u korpici
od zlatnog pruća,
prvi sladoled miriše
na crvene grozdiće kupina,
na zvonca u travi od sunca žuća.

Prvi sladoled
ima boju radoznalog pupoljka
(rumenog od jutarnje svežine)
i boju kore mladog granja
i oblačića što lebdi na plavetnilu
kao snežnobela mrlja ...
Prvi se sladoled u ružičastom kornetu
mora pojesti jednog sunčanog jutra
sa veselim osmehom i bez ljutnje
čak i ako ti se neka slatka kap u rukav skotrlja ...

PUTOVANJE

I ovog proleća, čim vetar donese

miris proplanaka po kojima se, ko pregršt zvezda,
rasuo jaglac žut,
 jedna će malena čerga krenuti na svoj put.

Poneće samo potrebne stvari:

pokrivač šaren kao cirkuska šatra,
jednu staru violinu
i čađav kotlić koji, u sumrak, uvek pevuši nešto
kad ispod njega zapucketa vatra ...

Krenuće ko zna u kome pravcu,

a najmlađe će Ciganče, sa vrha kola,
mahati ozelenelom drenu kraj puta
i vrapcima u grmlju,
i suncu što se ogleda u reci,
i cvrčku što poljem luta
i razdraganoj deci ...

TRAVA

U proleće – izviri i zaleprša

kao bezbroj sićušnih devojčiča
(sa zelenim, čipkastim keceljicama)
koje bi htele da za sebe
otkinu sunca komadić ...
Tada se bubice sjajnih krila
kao kraljice provlače
ispod zavesa od šuštavih svila,
pa čak i cvrčak može kazati
da u tom zatalasanom moru
ima svoj vlastiti, zeleni gradić ...
Tada bubamare imaju najlepšu kućicu
sa čijeg im se krova čini
da su zvezde tu, sasvim blizu
i da u lišću rone ...
Tada pčele pronađu najmirisniji plavi cvetić
što je kao zlatokosi princ stao sred lelujavog dvorca,
a na dlanu mu kapljice rose srebrnasto zvone ...

KAKO MIRIŠE TRAVA

 Ujutro trava miriše
na med kojim sunce umrlja ruke
kad sklizne u čašice
još tople od sna ...
I na sanjivu vodu u reci
miriše ujutro trava –
kad se svetlost prospe do dna ...

U podne trava miriše

na tamne senke
što negde ispod lišća ispuze;
trava najlepše miriše u podne
kad od vrućine i cvrčci raskopčaju zelene bluze ...

Uveče trava miriše

zajedno sa cvećem
na čijim se dlanovima dan stišava ...
A ponekad i na topli pesak
miriše trava ...

POKLON LETA

CVRČKOV SAN

Kad pred zoru radosne krošnje

zazveče stakalcima rose,
kad svežina izbistri ogledala
vlažnog lišća i granja –
znam da negde, u ljuljašci od trave,
umorni cvrčak još uvek sanja.
I znam da su mu u snu
samo zvuci i boje,
i sunčev ključić od čistog zlata
kojim će posle, na nekom žbunu kupina,
otvoriti mala, zelena vrata.
I znam da i u snu stalno želi
da jednom leptiru, kome su krila lepršava i plava,
poveri najveću tajnu leta:
 Ništa ne miriše tako kao suncem
posuta trava ...

DOŽIVLJAJ U PESKU

Neko je na obali, na toplom,

zlatnožutom pesku
zaboravio kanticu kao more plavu
i lopaticu limenu ...
Neko je zaboravio i kulu
od okruglih, belih kamenčića
po kojima igraju jedva vidljive sunčane niti.
Neko će, zbog njih, večeras, tužan
i zabrinut biti ...

Kad noć tiho sedne na pesak,

a u daljini zamre cvrkut ptica,
ko zna šta sve mogu da dožive
jedna kantica plava i jedna lopatica!
Može ih neki talas odneti,
može ozbiljni rak
makazama da im drške odseče ...
Sigurno se zato i školjke
zaključavaju svako veče.

***
Neko je sledećeg jutra
sav srećan pronašao svoje igračke –
sasvim mirne, kao da ništa nije bilo ...
A ipak, kad je noć tiho sela na pesak,
kad je u daljini zamro cvrkut ptica,
ko zna šta su doživele
jedna kantica plava i jedna lopatica ...

ŠTA JE ZABORAVILO LETO

Leto je u jednom malom vrtu

zaboravilo šarenu kanticu
i lopaticu zabodenu u pesak,
 kao da je ono još tu
i kao da će svakog trenutka
dotrčati da nastave igru.
Leto je zaboravilo da sa sobom
povede jednog vrapca,
da uteši jednu tužnu čigru ...

Leto je zaboravilo da zatvori vrata malog vrta

i da uspava travu,
zaboravilo je da svakom pužu
posebno kaže do viđenja,
zaboravilo je na zlatnu kap meda
u dnu jednog saća ...
Leto stalno zaboravlja nešto,
zato se uvek i vraća.

POKLON LETA

Jutros, kad su se krošnje

poslednji put tiho
dodirnule s plavičastim mrakom,
jedan je listak na opusteloj grani
dobio zlatan paketić
povezan rumenom trakom ...

Bilo je u njemu
nekoliko sunčevih dukata
i kap rose –
kao biser,
u kome jedno nasmejano jutro živi ...
Bila je i pregršt srebrnih zvezdica
(sakupljenih sa lišća jedne mirisne noći)
i blistavo sunčano paperje
da njime zakiti šeširić sivi ...

I drhtaj cvrčkove pesme u žitu

dopro je iz paketa ...
Jesenjem putniku – poslednji poklon leta.
 TAKO POČINJE JESEN

TAKO POČINJE JESEN

Prvo se na lišću pojave

sićušne zlatnožute tačke,
kao da neko svilenom niti
zvezdice veze
i nekakve rumene linije
tanke ko grančice breze.
Posle i one prolistaju
zlatnim lišćem
što se kao bezbroj mrlja prospe zelenilom
A kad i svetložuto cveće
procveta po njima,
kad leto prolije prve suze
za listom što je vetrom odnesen,
onda ...
onda počinje jesen ...

KESTEN NA STAZI

Jednom je divlji kesten

blistav kao staklenac,
sav tamnocrven i zlatan
sa grane skočio na stazu,
pao na glavu malom, smeđem žiru
i sasvim mu slučajno slomio
zelenu drščicu na šeširu ...

Onda se otkotrljao do lišća

rasutog po zemlji
kao tragovi nekih velikih šapa
ružičasti, zeleni i žuti,
stao je za časak kraj rumenih bobica,
sudario se sa pužem
i još ga veselo upitao da li se ljuti.
 A kad je ugledao iz daljine ježa u šetnji,
pomislio je da je i to kesten
koji još nije skinuo svoj oklop bodljikavi,
– pa je nastavio šumom da luta,
blistav kao dugmence
sa nečijeg jesenjeg kaputa ...

SUNČEVA PAHULJICA

SUNČEVA PAHULJICA

Kad prva snežna pahuljica

dodirne zemlju,
ručicama radosno mahne vetru,
za časak okleva,
pa se smiri,
a oko nje još dugo
po smrznutom lišću
skakuću beli leptiri.

Kad se otopi,
na zemlji ostaje
tankim crtama urezan njen lik,
na koji sunce kane blistavu kap
i izlije prvu zlatnu pahuljicu ...
Posle je noć ukrade,
da već u sumrak postane zvezda.

ČAMAC NA SNEGU

Listići visibabe su
kao duguljasti, beli čamci
što ponekad kliznu
po izvijenoj stabljici
i zaplove
preko snegom zavejanih staza ...
 Uz put uskoči u njih – zalutala pahuljica
pa ih zajedno ponesu
jedra od sitnih kristalića mraza ...

TAJNA

Na ulici je nađena
majušna rukavica
sa jednim prstićem,
plavlja od snežnih preliva na krovovima,
toplija od paperja pod golubovim krilom.
Nađena je rukavica sa tri izvezene zvezdice
(možda ih je i više bilo
pa su od radosti poskakale u sneg).
I – ako već niko ne zna
čija bi mogla biti,
a ona i dalje ostaje da se na snegu
ko cvetić plavi,
neka se bar njena sestrica javi ...

SNEG

I sneg je ponekad rumene boje,

sav u ružičastim senkama ...
Sneg je ponekad crven
kao da je na njemu
bezbroj ljupkih pečuraka
raširilo kišobrane male.
I sneg može da oživi sjajem
kad sunčeve ruke
poslednje plamičke na vidicima pale ...

Sneg je ponekad plavičast

kad mraz na prozorima
ostavlja svoje zamrzle snove ...
Srebrn je na grančicama,
zlatast na opustelim poljima
kad noću smrznute zvezdice plove ...
 U daljinama je sneg
sasvim beo,
svetlucav ili ljubičast...
To zima pažljivo najlepše boje slaže,
pa onda na planinskim vrhovima
slika snežne pejzaže ...

STAZA

Izgubila se snežna stazica u šumi.

Prošle su njome (još letos)
šapućući bubice dve,
jedna tužna kornjača,
i skotrljao se mali, zeleni žir.
To je sve.

Zastala je izgubljena staza

kao uplašen osnovac,
a za to su vreme prošli,
još jedan vrabac, pa jedan lovac.
Posle se provukla ispod snega,
prošla kraj jednog zamrznutog panja,
kliznula niz brdašce,
zavirila u pećinu pospanog medveda,
skupila se kraj njegove tople šape
i nastavila da s njime sanja.

ZALEĐENA REKA

Kad se reka zaledi

ribe ostaju začuđene
Što su talasi odjednom prestali
da se nemirno prevrću
i što su u ledu zaboravili bezbroj svojih pesmica
i malih svađa.
Kad se reka zaledi,
ribe samo slegnu perajima
i nikako ne mogu da shvate šta se sa njom događa.
 Kroz plavičasto staklo,
okruglim očima dugo gledaju,
pa im se čini da su prozirne ribice čudnog oblika
pahuljice što na led lepršavo sedaju ...
Noću vide samo nejasno svetlucanje
i čuju vetar što na srebrnim klizaljkama
leti iznad njih
osluškujući da bi u dubini
čule šapat peska prigušen i tih ...
Vrbe se još više sagnu k vodi
i pruže prste u rukavicama od srme,
ispod ledenih mostova umorno se provlači reka,
smrzli su se čak i mehurići pene
što u proleće ponosno na talasima jezde ...
Ribe priljube nosiće uz staklo
a začuđene im oči blistaju kao rasute zvezde ...

DEVOJČICE

KIŠOBRANI IZ DETINJSTVA

Leti, dok se deca igraju pred kućom,

naiđe iznenada oblačić s krčagom punim kiše
i zaspe ih kapima toplim,
a tada (znam da se i vama to često desi)
niko i ne pomišlja da pobegne kući –
već se pod krošnjom jedne lipe šćućurite uz graju
i zaneseni gledate kako svaka kap
doleće u punom sjaju
da na zemlji, od prašine srebrnaste, biserni kolačić
umesi ...

Skakuće kiša po krošnjama lipa

kao po kišobranima zelenim i zlatnim,
ali nijedna kap do vas dopreti neće
kroz guste slojeve lišća i cvetića prepunih meda.
I još će se dugo provlačiti kiša
kroz tajne hodnike od lišća i granja,
 kroz samo srce dobre lipe koja o Suncu sanja,
a vi nećete znati šta to oko vas čarobno miriše;
da li meka zemlja, da li vlažno lišće
ili tihi mlazevi kiše ...

A jednom kada odrastete

imaćete kišobrane prave, kišobrane od svile,
pa kada počnu kiše da sipe
nećete trčati pod granate lipe ...
... al' videćete: nikada više
neće vam čarobno mirisati kiše ...

ŠKOLICA

Devojčice koje zažele

da igrajući školicu nikada ne pogreše,
treba samo da na moru, među šljunkom
potraže čarobnu pločicu, okruglu i belu,
pločicu koja kao pun mesec ima tek naslućeno lice
i okrugle oči koje se smeše ...

Ona je tako glatka

da kad je zapljusne talas
postaje ogledalo u kome morski konjići
probaju svoje krunice ružičaste i žute,
ona leži tamo gde se u sumrak ugase
poslednji odblesci dana,
gde pesak postaje plav, a zrnca imaju sićušne rupice
kao rasuti biseri ogrlice koja je još davno nanizana.
Postoji samo jedna čarobna pločica,
a sve bi je devojčice htele!

SUSRET

Danas je jedna devojčiča

prvi put obukla haljinu novu
i u lakim cipelicama izašla
sasvim slična balerini
koja se za prvu predstavu sprema
 i samo što od radosti zaigrala nije;
jer niko u gradu,
jer niko na svetu –
takvu haljinu nema ...

I još je jedna devojčica tog' dana

obukla haljinu novu,
i ona je strčala niz stepenice
kao balerina koja se za prvu predstavu sprema.
I ona se krišom ogledala u izlozima;
jer niko u gradu,
jer niko na svetu – takvu haljinu nema ...

A onda su se slučajno srele,

zastale malo, pa tužno nastavile put ...
Kako se to samo zbilo
da obadve haljine budu sasvim iste
i obe lepršave i plave kao leptirovo krilo!

RAZREDNI

RAZREDNI

Razredni često ne primeti

da su prozori odavno širom otvoreni,
da na zidu učionice već titra
zlatna pega sunca,
da se povetarac sašaptava sa sveskama,
da zaviruje u dnevnik
i bez dozvole prevrće strane ...
Razredni često ne vidi tugu
u očima smeđe devojčice i čupavog dečaka
kad ih iznenada premesti iz klupe.
Ne vidi on ni suze
što se, krišom, na uzdrhtalim trepavicama skupe.
Razredni neće primetiti
da će od sada čuperak iz prve klupe,
kao slučajno, biti okrenut
 beloj mašni sa drugog kraja ...
A u suton, vraćajući se kući,
razredni će odjednom zamišljeno stati:
Možda bi ipak trebalo
da ih u istu klupu vrati?

PITANJE

– Znate li gde ima

bezbroj neobičnih novčića
sasvim čudnog oblika,
takvih novčića za koje se ne bi mogla kupiti
ni jedna jedina šećerna lulica
(osim, možda, u nekoj veseloj zemlji
gde se za njih može dobiti –
jedna žuta olovka,
jedan park
i jedna mala ulica
ili, puna priča – nasmejana baka ...)
čini mi se da tih novčića ima
u svesci za račun nekoga prvaka.

GOST

Danas je, u sumrak,

neko jedva čujno protrčao putem od škole do kuće,
prstićem odškrinuo vrata,
pa tiho, da ne probudi usnulo cveće
skočio na policu
i do jutra mirno posmatrao na prozoru
jednu mrlju od zlata ...

Danas, kad je škola ostala sasvim sama,

neko je izašao kroz prozor
i odskakutao trotoarom ...
I tek se posle saznalo:
To je zaboravljeni sunđer
trčao za svojim redarom ...
 NAJLEPŠE NA SVETU

UVREDA

Danas su u jednoj maloj ulici

svi prolaznici iznenađeni stali,
jedan dečak je od čuda ispustio kolač iz ruke,
jedna lastavica iz susednog gnezda
širom je otvorila oči ...
I svi su gledali samo psetance sićušno, belo
što je između saksija
na niski prozor selo.

Svi su mislili da je to, možda,

igračka od belog pliša
kojom se neka devojčica na prozoru igrati htela
dok se ono mirno zagledalo u nit sunca
što se na dlanu kaktusa splela ...
I kad je neko sa ulice pružio ruku
da uzme psetance – igračku,
sa očima okruglim kao dva dugmeta,
i ušima mekim kao dva najmanja oblačka,
skočio je sa prozora beli psić Bobi
uvređen sav;
Zar je zaista tako sićušan da na igračku liči
i zar niko nije čuo njegovo glasno: "Av, av!"

NAJLEPŠE NA SVETU

Kad poslednji listovi slete sa grana

i ostanu, po travnjacima,
savijeni kao crvene kućice puževa
što spavaju sanjajući o letu,
kad nešto meko zašušti na putu,
a travke postanu zlatne trubice,
znate li što je najlepše na svetu?
 Najlepše je sačekati da kiša padne,
pa stane,
obući nove cipele,
sesti usred bare
i ručicama hvatati mehure
što unaokolo veselo plove ...
A najtužnije na svetu ...
... to je kad' mama sa balkona
gore pozove ...

NEOBIČAN VRT

Postoji negde jedan mali vrt,

sasvim sličan svim vrtovima na svetu ...
(zato ga je teško prepoznati!)
U njemu žive dve stare trešnje
i tri tanke lepotice – breskve
i bezbroj cvetova i travki ... (Ko će ih sve znati)
Tu je i jedna ljuljaška i neke igračke
a vrt je tako malen da jedva svi mogu stati ...
Bio bi to sasvim običan vrt
kad u njemu ne bi živele – pesme ...
Treba samo proći kraj njega,
pa napisati pesmu o travki koja bi htela sve da vidi
a proviriti kroz ogradu ne sme ...
Ili o snu malog pajaca koga su deca zaboravila u grmu
ili o svicu koji u kućici od lišća
upali svetiljku i cele noći čita priče,
ili o mesecu kad vrtu poklanja srmu ....
Postoji negde jedan mali vrt,
sasvim sličan svim vrtovima na svetu ...
(Zato ga je teško prepoznati!)

KOD ČASOVNIČARA

Kod časovničara pevaju u horu

svi satovi – veliki i mali;
oni najmanji cvrkuću jedva čujno,
a budilnici – iz sveg glasa ...
 Njima se uvek nekuda žuri,
pa kad ih niko ne gleda
napred pojuri kazaljka svaka ...
Posle se prave kao da ništa nije bilo
i bezbrižno zvone svoje: Tika – taka ...

Kad časovničar stane da ih opravlja,

odjednom svi zaneme,
a nekom satiću srce sasvim prestane da kuca
ili od straha počne da muca ...
Sigurno bi, uplašen kao dete, hteo da pita:
"Čiko je l' boli?" –
iako ga časovničar kao najmanjeg,
najviše voli ...

Časovničar se onda nasmeši,

pa im sasvim nežno dodiruje točkiće sjajne
i uopšte se na njih ne ljuti.
On voli sve satove na svetu
osim svog rođenog budilnika
kad ujutro zaboravi da zvoni
i samo uporno ćuti ...

TIHA PESMA

Kao kad mali sat

bojažljivo otkucava noć,
kao kad jesenje lišće zadrhti na kiši,
tako tiho kao što neka školjka
na dlanu plavog talasa sklopi oči,
jedna patkica od ružičastog stakla
sa police odšeta do prozora
i dugo gleda u veliku, tamnu sobu noći
i srebrni mesečev prozorčić ...

Kad se pred zoru vrati među neme figurice

na krilima joj se nahvata bezbroj zvezda
što su nečujno pale ...
Posle svi kažu da je to samo san.
Zar su zvezde zaista tako male?
PETLIC SA VAŠARA

Znam, svako je jednom na vašaru bio,

možda u snu samo ...
I – svako je jednom kupio
šarenog petlića od gline.

To nije običan petlić

i niko još nije uspeo da ga kući odnese;
on ume vešto da ti iskoči iz džepa
i sam da nastavi put,
on ima crvene čizmice
i rep pomalo crven, pomalo zelen i žut ...

Kad pobegne, on ume da se

između šatri provuče
i stane na svoje mesto,
pa da ga za čas neko drugi kupi ...
Nije to običan petlić,
on ima krestu koja se zlati,
on ume tako vešto da ti iskoči iz džepa
i da se brzo u šatru vrati.

Ako zaželite jednom

da ipak ostane s vama,
ponesite u džepu i neko zrnce žita.
Kad počne da kljuca – zaboraviće na sve,
a onda s njime trčite,
trčite kući što pre!

KAKO SE KO BUDI

Jutros su se prozori probudili

kad im je zlatan trun sunca upao u oko
i kad su negde, vrlo daleko,
ptice krilima rumenilo takle,
kad je cveće u saksijama sakrilo ogledalca od rose,
a zavese se, same od sebe, kao trepavice razmakle.
 Jutros se vetar dugo prevrtao na grani
i jedva čekao kad će dan doći;
to ga je jedan tek rođeni listić
bockao cele noći.

Ko zna kako se bude usnule školjke

kad prvi talasi, preliveni svetlošću
i do njih stignu,
možda se onda alge sagnu
i vitkim im rukama nežno kapke dignu ...

A kako se ko budi
na primer: utorkom ili s redom?
I zašto je jedan psić jutros skočio iz sna,
kad je neko, u prolazu,
nacrtao na zudu ljupku mačkicu kredom?

VEČERNJA PREDSTAVA

Kad mesec razgrne lišće

dugonogih topola,
kad šarene kućice na točkovima
zamišljeno gledaju u noć,
kad već i veliki cirkuski šator spava,
uz tiho brujanje u travi –
počinje večernja predstava.

I kada su svi klovnovi i mađioničari

odavno već sklopili oči,
a od publike samo je po koji
cvrčak tu,
nekakvi srebrni konji,
vitki kao zrak mesečine,
igraju cele noći,
dok crni psić, u snu, digne šapicu za pozdrav.

CIRKUS

Jednom će se, sasvim sigurno, u vaš grad dokotrljati

 mali cirkus:
jedna jedina kućica na točkovima,
beli konjić sa zvezdom od srebrnog papira na čelu,
tri pudlice, jedan jež, dva svadljiva petlića,
jedna lisica
i – zna se, jedan nasmejan čiča sa brkovima ...
Jednom ćete, u svom dvorištu, ugledati njihovu
kućicu belu
i videćete konjića kako igra valcer sve dok mu
zvezda od papira ne padne sa čela,
zatim, pudlice kako skaču kroz obruč
i petliće kako slobodno kljucaju lisici krajičak repa
i ježa kako se prevrće hitro kao čigra ...
Nemojte tada reći da to nije pravi cirkus,
samo zato što nema jednog slona ili bar malog tigra ...

ZA PATULJKE

Možda pekari ne znaju šta da rade

kad im preostanu male, sasvim male kuglice testa.
Treba im reći, smesta!
Mogli bi od njih divne, male perece da prave,
a zatim da ih u izlog stave
i da im odrede cenu: Svega pedeset para ...

Možda pekari ne znaju

za koga će sve to peći ...
I to im treba odmah reći: Za patuljke
što po travnjacima žive.
Ako ne poveruju, neka još večeras
ispeku mnogo sićušnih pereca,
ako ne stignu, neka rade i cele noći ...
A patuljci će, ujutro, sigurno doći!

SUSEDI

Jutrom, tek što se tamnim oblacima zarumene lica,

tek što poslednje zvezde pobegnu kroz lišće
sanjive i bose,
 dva cveta sa susednih balkona mahnu jedan drugom
(ili im to vetar slučajno latice zatrese)
pa veselo grickaju bombone od rose ...

U podne, kad tople senke obaviju sve saksije,

kad lutka zaboravljena na balkonu sama od sebe
sklopi oči,
dva cveta sa susednih balkona nagnu se jedan drugom
i svaki odjednom zaželi da bar za časak
dole skoči...

U suton, dok ulicom mokrom od kiše

plove brodići od hartije,
dok se kući vraća dječiji zmaj
kome je kiša sprala sve šare,
dva cveta sa susednih balkona nagnu se i uhvate
za ruke,
i sasvim zaborave da su se juče
posvađala zbog neke žute bubamare ...

ŠUME, SVICI I PROPLANCI

ŠUMSKI STAN

– Šta sve jedna veverica

ima u svom stanu,
pod strehom od lišća
promrzlog na jesenjem vetru?

– Svoj šeširić boje bukove kore

i maramu svetložutu (kao uvela trava)
obesi na šišarku sa najvišeg bora
što na poluotvoren kišobran liči,
ima ona i zavese od srebrne paučine,
providne kao u priči.
Na stolu – glatka orahova ljuska,
da u nju šumske bobice stavi,
ćilim od zlatno-crvenog lišća,
 a na polici: – lončić plavi ...

USAMLJENI SUNCOKRET

Traži se nepažljivi povetarac

koji je ovog proleća,
u igri, otkotrljao po polju
jednu semenku suncokreta
sa nestrpljivim cvetićem u njoj ...
Traži se povetarac zbog koga
mali suncokret mora daleko od ostalih
da cveta
i da za suncem okreće žuti šeširić svoj ...
Traži se nepažljivi povetarac,
da ga bar nežno njiše,
(dok se on podiže na prste
da vidi gde to nestaje sunce
kad umorno na zapad klone)
da mu bar donese šapat reke
i pesmu cvrčka što u san tone ...

SVICI

Između sumraka
i zatalasanih vrhova travki
ponekad zablista nešto
kao hiljade rasutih novčića,
kao da je na suncu bljesnulo zlatno zrnce peska,
ili kao da bezbroj sićušnih zvezda
skakuće po nevidljivoj žici ...
Da li to sa svetiljkama u ruci
kroz travu promiču patuljci
ili su to samo svici ...

ŠTA RADE MALE ŠKOLJKE

Šta rade male školjke kad ih, posle bure,

 more izbaci na pesak
i ostavi same,
da li zamole nekog da ih kući odvede
il' po njih dođu njihove mame?

Možda samo uplašeno ćute –

tužne što su ostale same,
pa tek jednim okom vire prema moru
i čude se zašto se ono, u svitanje, stalno menja ...
čas ima boju neba, čas boju ciklame ...
A možda se na obali nađe i morski jež
ili dobra alga;
oni cele noći ostanu s njima
da ne bi bile same ...
Ujutro, jedan veliki talas dođe po njih
i začas se nađu kraj svoje mame!

ŠALA

Zašto ponekad
srebrnaste ribice
u sumrak visoko iskaču iz vode,
a u očima im se ogleda sunce
zažarenog lica?
– Sigurno ih neki
nestašni talas
mekim prstićem – zagolica.

OSLUŠNITE ...

Možda se ponekad i bojice

igraju u svojim kućicama od kartona
i samo treba, jednom u sumrak, oslušnuti,
pa čuti njihove glasiće meke ...
Možda ponekad žuta bojica kaže:
– "Ja ću biti sunce
i mali, zlatni oblak
i žuta mrlja u oku bubamare" ...
Možda onda i plava bojica kaže:
 – "A ja ću biti delić reke
ako crvena bojica bude pečurka
a zelena – drveće i trava" ...
Onda se još dugo dogovaraju,
tako bučno da se na kraju ništa ne razume ...
... i igraju se prolećne šume.

NEOBIČNA PESMA

Jedna je tek rođena pečurka

na bosoj nožici doskakutala duboko u šumu,
čudeći se kakve sve kapice
imaju druge pečurke
i – kad vetar pirne,
da li to možda drveće diše ...
Jedna radosna pečurka
nije ni primetila sitne kapi kiše.

U sumrak, kad su već zvezde

počele da zveckaju sve tiše,
stigla je do svoje kućice od trave
i – odjednom nije mogla kroz vrata da prođe
tako joj je šešir porastao od kiše.

PESME O DOBROM STRAŠILU

U predvečerje, kad drveće kraj reke

potamni kao na nekoj staroj slici,
u predvečerje, kad Mesec nad planinom već lebdi
sličan srebrnoj ptici,
a poljsko cveće sanjivo žmirka
očima plavim kao najdublje more –
na jednoj dalekoj njivi, strašilo nasmejanog lica
i jedna stara bundeva počinju duge razgovore ...

Bundeva glasno strašilo grdi:

"Ptice se tebe uopšte ne plaše,
čak ti i onaj brbljivi kos
uvek slobodno sleti na nos,
 a ti se samo smešiš – i ćutiš ..."
– "Ptice su mi prijatelji, ne mogu na njih
da se ljutim!"
Zatim, da smiri bundevu, dodaje tiho:
– "Pogledaj među svim bundevama,
samo se ti kao zlato žutiš ..."

A Mesec, kad sve to čuje,

veselo mu se zagleda u lice
i za slamnati šešir blistav mu zadene zračak
nalik na perce neke srebrne ptice ...

KAMENČIĆI

U moru ima najlepših kamenčića

koje prozirna voda, u suton,
brižljivo pokrije vlažnim dlanom,
a ispod njih veseli pesak
jedva čujno šušti,
u moru kamenčići imaju najživlje boje
kad svetlost počne po njima da pljušti.

Tada ih ima ljubičastih

kao šaputavi mrak
što viri ispod stena,
tada ih ima kristalno belih
i smeđih, glatkih kao svila
sa srebrnastim mrljama.
Poneki liči na komadić čokolade,
neki na kockicu zelenkastog leda,
jedan se žuti kao mala pomorandža,
dok drugi u njeg' plavim očima gleda ...

A kad sa njih iščeznu sitni kristali vode –

za čas postanu obični,
kao svi kamenčići na svetu.

SUNCE
 Ribice,
nemojte pojesti sunce
kad se skotrlja
u reku ...
Uzmite samo malo
narandžastih mrvica,
za svoju krljušt,
za svoja bezbrojna ogledalca
u kojima se ogledaju
vilini konjići ...

Ribice,
nemojte pojesti sunce
kad se skotrlja u reku.

ŠKOLJKE

Koje su školjke najlepše?

– One, kao okrugle kutijice?
– One, ružičaste, savijene u trubice?
Ne, najlepše su one sićušne školjke
što leže na mahovini kao srebrne bubice ...
Njih još niko nije držao na dlanu ...
To su samo mehurići vazduha,
što čim ih takneš – nestanu...

BAJKA

CRVENKAPE

Znate li da je posle kiše

šuma prepuna pečurki – Crvenkapa,
(ne smeta što imaju samo jednu nožicu,
one zato nose najlepše kape na svetu ...)

I ne smeta što nemaju korpice u ruci,

 one zato uberu po jedan cvet
i krenu svojoj baki koja stanuje na drugom kraju
šume ...

(Ko zna da li i pečurke imaju bake,

al' to se u pesmi samo po sebi razume).
A kad neka od njih slučajno sretne vuka,
radosno ga pozdravi i kaže:
"Dobar dan! Ja sam Crvenkapa"! –
pa nestrpljivo čeka da je on proguta ...
Vuk je samo pogleda i kaže:
"Ne jedem pečurke"! –
pa nastavi da šumom luta ...

A onda?
Onda Crvenkapa, uvređena, otrči kući
i u travu zagnjuri lice,
a oko nje još dugo kao vodoskok pršte suze
krupne kao šumske bobice ...

ČAROBNI FENJER

Zaledio se mostić od oblaka tamnih ...

Mostić kojim Mesec dolazi svake noći
postao gladak ko staklo – a on to nije znao,
pa kad je u sumrak njime hteo proći –
okliznuo se i na zemlju pao.
Ostao Mesec u grmlju, sred usnule šume –
ugruvan sav,
(od straha je izgubio i sjaj),
pa bi do proleća ležao tako
da nije šumom prošo zalutali drvoseča –
ozebao i ljut,
da nije odmah ugledao Mesec,
upalio u njemu plamičak
i kao sa fenjerom pravim – začas pronašao put.

Ali, zar da Mesec običan fenjer bude?

On prospe toplu, rumenu svetlost
i odmah se pod snegom pečurke sve probude,
ožive promrzla stabla
 i od radosti jedno drugom dodaju snežne kristale,
probude se sanjivi patuljci,
pa istrče da od grančica suvih malene vatre pale.
I ko će znati, da l' to u sumrak,
svetlucaju na nebu odblesci njihovi plavi,
ili su to samo zvezde zastale od čuda
što njihov Mesec putuje šumom – ko fenjer pravi.

BAJKA

Jednog malog carstva već odavno nema ...

A propalo je –
zbog igračaka i šećerlema!
Car je imao jedinicu princezu
koja je samo šećerleme jela,
a igračaka je imala – koliko je htela.

Prvo je tata Car sve zlatnike dao za šećerleme,

zatim je prodao sve ukrase od zlata
i sve stvari iz dvorca
(ostali su samo prozori i vrata).
Prodao je Car i vlastitu krunu,
pa je posle dugo nešto računao,
pisao i brisao ...

Na kraju je uzeo gumu

i svoje carstvo sa karte zbrisao ...
– A šta je posle radio tata Car? –
– Postao je poslastičar! –