Filosofske sveske - I deo

Iz knjige “Filosofske sveske“-1 deo, od Borislava Pekića, izdanje „Solaris“, Novi Sad, 2001. Izbor Ljiljana
Pekić.

Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
*****

Ako bi svi
problemi bili rešavani radi zadovoljenja naših nada, ako bi sva rešenja imala a priori da
služe našem emocionalnom privikavanju na životne nedaće, ako bi se sva mudrost
sastojala u životarenju po svaku cenu, ako bi najzad sve što kao ideja muči um: Bog,
Svrha, Granice, Volja, Sloboda, imali zadaću duhovnog kamerdinera koji će nam pomoći
da lakše zaspimo, da bezbednije provedemo još jednu noć postojanja – onda bi zaista
pragmatizam bio jedina vredna filosofija, jer on to sve može i u njegovoj prirodi je da on
to jedini može.
*****
Pragmatizmu je svojstven teizam; Bog je tako nužno instrument pragmatizma, jer znači
izraz potrebe za idealnim poretkom i rezultat naše sopstvene pragmatičke odluke, da ga
imamo radi ugodnijeg varenja svoje beznačajnosti.
*****
Istina je polimorfna, ali ne pluralistička.
*****
Kada se negativno nepostojanje bude bićem potrošilo u Apsurd, sigurno je da nikakve
istine više neće biti, jer istina će biti samo pozitivno nepostojanje, dakle Bog. Ustina
ljudska ima i ljudsko obeležje; ona neizostavno troši jednu struju naše svrhe; ona nas
iscrpljuje za račun samog sveta; odgovornost naših istina zato nije tako velika kako bi se
htelo; i naša sloboda ograničena nužnošću.
*****
Duša je imala dobru osobinu da se nije diskutovala. Čim je postala predmet raspravljanja,
ona je iščezla kao dim. (I uopšte mnoge stvari nestaju iz svojih pojmova, čim se usudimo
da ih malo grublje potresemo; jednostavno ispadaju kao da su pojmovi vreće u koje smo
ih privremeno smestili.) Nauka se u svoje zlatno doba (topografsko) zanimala za njeno
prebivalište i pošto je neko vreme oklevala izmeñu srca i bubrega odlučila se za moždanu
šišarku.
*****
„Pesimistička umetnost“ je contradictio in adiecto. Ako je umetnost funkcija nagona za
lepim a estetički nagon funkcija nagona održanja, onda su umetnost i ovaj nagon
korelativni pa se ni u kom smislu ne mogu jedan drugom suprostavljati. Umetnost je
pesimistična samo onim što u njoj nije umetnost nego tajna vrata kroz koja se u oblast
stvarne lepote vrši kontraband prividnih istina.
*****
Kada je H Spenser objavio da je svaka filosofija jedno osećanje sveta, morao je da
podrazumeva i bolesna osećanja.
*****
Samo idioti veruju u život uvek, osim kad umiru ili poveruju u njega tek kada je izvesno
da ga gube.
*****
Za čoveka koji smeta da stvara svoj sistem vrednosti nema ničeg obeshrabrujućeg sem
čitanja istorije filosofije. Dobra istorija filosofije je skup zajedljivih epigrama i pobožnih
nekrologa napisanih u obliku svečane himne.
*****
Da su ljudi anñeli ne bi osećali potrebu da izmišljaju nebo.
*****
Svaki fanatičan (doktriniran, diskriminatorski, beskompromisan) stav uvek je samo
posledica nepoznavanja svih činjenica. Kako nam sve činjenice ni u čemu nikad nisu
dostupne i kako ih, i da su dostupne nikad ne bismo stigli da uzmemo u obzir, svaki sud
je jedino ponekad delatan, nikad istinit.
*****
Skepticizam se ne mora odricati suda. On se samo ne obavezuje da po njemu postupa. On
se ne pokorava logici ni intuiciji podjednako, jer u inteligenciji veoma često vidi izgovor
za nekažnjeno delovanje instikata, a u intuiciji često isuviše inteligentne logike. Skeptik
ima mišljenje koje ne poštuje i za koje bi voleo da ne proizvodi nikakvu delatnost. On ne
veruje u zasnovanost svog delovanja na istinu.

Skeptik će priznati da je njegova akcija sumnjiva mešavina uzroka od kojih njegovo

mišljenje neće u njegovim očima zasluživati veće poštovanje od svih drugih motiva:
strasti, oportunosti, konvencija ili koristoljublja. Položaj, moralno, nesumnjivo
beznadežan, pa je verovatno da će se skeptik, gde god je to moguće, uzdržavati od
delovanja i od toga da svoje mišljenje primenjuje. To će u tom slučaju biti najdalja tačka,
osim samoubistva, do koje može da ide u intelektualno poštenje.
*****
Skeptik se ne prepoznaje po uzdržanosti u delovanju nego po uzdržanosti u mišljenju,
koje je izvor svakog racionalnog delovanja. On može biti efikasan više nego bilo koji
dogmatik, ali ga ta efikasnost ni najmanje neće uveriti da je u pravu. Dogmatika ni
neuspeh njegove istine ne otrežnjuje.
*****
Skeptik ima strasti, ali od njih ne kuje životna pravila ni za sebe ni za druge ljude. On se
njima služi, a ne one njime da bi se relizovale u istoriji.
*****
Čuvajmo se ljudi koji su mali čak (svuda osim) u svojim mržnjama.
*****
Dogma koja pokušava da sebe dokaže – mrtva je dogma. Ništa tako uspešno ne negira
Boga kao dokazi za njegovo postojanje. Ništa brže ne uništava jedan tiranski poredak kao
razlozi koji ga opravdavaju.
*****
Što više istina čovek poznaje sve manje volje mu preostaje da se opredeli i za jednu.
Zbog toga je obrazovanje jedini protivotrov fanatizmu. Imunitet se stiče skepsom, ne
razočarenjem. Jer i razočarenje nije ništa drugo do jedna besmislena pesimistička dogma.
razočarenje stvara konvertite.
*****
Ako mislimo da su ljudi rñavi ne verujem da ćemo popraviti stvar time što ćemo mi biti
još gori.
*****
Imati nacionalnu crkvu značilo je za srednjovekovne vladare imati Boga u ličnoj službi.
Zar iskreni vernik nema pomalo isto osećanje?
*****
Obrazovanje koje inspiriše skepticizam uz sumnjivu pretpostavku uroñene plemenitosti,
jedino je u stanju da nas pomiri sa tolerancijom koja je stvarna istina svake slobode.
Nema slobode koja nije uzajamna (recipročna).
*****
Praktična razlika izmeñu klasične oligarhije i oligarhije sovjetskog tipa je u tome što prva
nije teroru pridavala spasilačku ulogu, što je bila nadahnuta herojskim romantizmom
grčke religije, a ne dogmama, Bila je osloboñena imperijalizma. Grci, izgleda, nisu
osećali potrebu da ugnjetavanjem svojih suseda dokazuju svoju pripadnost svetu.
*****
Sve religije u svojoj kreativnoj fazi imaju neki prirodan cilj: najpre materijalne, pa onda
moralne i duhovne interese plemena, naroda i drugih etničkih grupacija. Tek se u
’crkvenoj’ fazi vere preobraćaju u moćne institucije za zaštitu izvesnih stečenih
privilegija ili zadobijanje novih. U tome jedva da ima neke razlike izmeñu egipćanskog
panteizma, hrišćanstva sa svim svojim performacijama, tabu-kultova primitivnih
uroñenika iz kamenog doba, nacizma, muhamedanstva ili komunizma.

Za vreme obreda koji su bili namenjeni da kišu oslobode stege neba ili revolucionarnih
ustanaka koji su oslobañali neki neiskorišćeni motiv istorije, vernici su padali u istovrsnu
ekstazu, i privremeno lišeni samosećanja, pa sa njima i svih konvencija, stapali se u jednu
mračnu zajednicu primordijalnih instinkata, pa su u ime bogova ili ideala – svejedno –
nekada jeli ljude, a sada ih ubijaju, što je gore, jer je kanibalizam kao sistem ishrane
prirodniji od masakra kojim se nekoristoljubivo dokazuje neka sporna istina, i time bi ih
pomirili sa prirodnim potrebama.
*****
Gregarski instinkt koji se na podjednako očigledan način ispoljava u divljim ratnim
okršajima kao i u civilizovanoj ’društvenosti’, u strahu od samoće urbaniziranog
grañanina neke metropole, taj gregarski instinkt je samo funkcija jedne kosmičke težnje
jedinstvu, stapanju, apsolutnoj koherenciji. Pojedinačno uvek teži nečem opštem, kao što
opšte uvek teži da u sebi sažme sve pojedinačno.
*****
Osećanja prethode mišljenju i strah ili mržnja veoma često žive pod izgovorom da su
doktrine.
*****
Ceo napor da se razdvoje teologija i nauka, završio se jednim matematičkim misticizmom
i jednom mističnom naukom. Religija i nauka, jednom razdvojene, ponovo su se našle
zajedno da bi jedna od druge pozajmile novu snagu i dobile novo nadahnuće: vera od
nauke formule nepogrešivosti, nauka od vere njena otkrovenja. Mi se nalazimo u eri neo-
skolastike. Veri je potreban dokaz, nauci – vera.
*****
Sve se menja, ali ako se sve menja onda se menja i princip promene, a on se može
promeniti samo u princip stalnosti koji odriče promenu i u kome se ništa ne menja.