Miloš Crnjanski, jedan od najplodnijih

srpskih književnika, rođen je 1893. godine u

Čongradu (nekadašnja Austrougarska). U
svom mladićkom dobu služio je vojsci u
Prvom svetskom ratu, gde je spoznao pustoš
i razor ratovanja, koji je u njemu ostavio
dubok trag.
Nakon rata Crnjanski počinje da živi život
putnika. Radio je u diplomatskim
predstavništvima u Berlinu, Rimu, Lisabonu i
Londonu. U Londonu se dugo zadržao jer nije
hteo da se vrati domovini – komunističkoj
Jugoslaviji, čiji režim nije podržavao. Godine
1965. se ipak vraća u Jugoslaviju gde i umire
12 godina kasnije.

Ivo Andrić je jednom prilkom rekao: „Od

svih nas jedino je Crnjanski rođeni pisac.“
Ovaj opis sasvim sigurno odgovara
Crnjanskom, njegov stil izražavanja je uvek
bio drugačiji i autentičan, sumatraistički…

Dela po kojima se Crnjanski pamti su Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Druga knjiga Seoba,
Lirika Itake, Ljubav u Toskani.

- Nemа utehe među ljudimа, iаko neki kаžu dа je u Bogu, а neki u pivu.

- Ne, ne postoji nikakva zajednica ljudi. Priča je to. Postoji samo samoća čoveka.

- Cela naša zemlja sastavljena je od komada prošlosti. Daleko je od mene i sama pomisao
da bi trebalo na toj prošlosti stati. Daleko od toga.

- U budućnost treba gledati. U budućnost treba ići. U budućnost gledaju i idu svi srećniji
narodi.

- Ležaću po ceo dan u travi i gledaću u nebo. Svaki dan će imati novu boju. I te boje
umiriće moje oči, a ja sam sav miran, kad mi se smire oči.

- Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje
irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi. A poneki pesnik od
toga poludi.

- Nisam nikad iskao da me iko prati, uvek sam iš’o s mojim srcem ludim.

- A kad se pogleda ovako u noć? Kad se stane, evo ovde, u mrak, na vratima? Kad se
pogledaju sva polja u mesečini? Sva ona brda u daljini… grad, krovovi… tamo oblaci…
sazvežđa… to nebo puno svetlosti? Kad se pred tim ućuti? Je li i onda kao da prolazimo
bezumno… bez smisla… je li moguće da je sve to jedna bezdana praznina?

- Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim, prekrstim ruke, nad oblacima belim, ali, polako,
sad već jasno slutim da umirem, i ja, sa duhom potamnelim, teškim, neveselim.
- Mogao bih u Danskoj, i u Švedskoj, i u Norveškoj, da živim. Pa i na Islandu. Svuda ima
dobrih ljudi. Jedan drugi glas u meni, na to, dovikuje mi da se varam. I, da sreće nema van
onog mesta, gde smo proveli detinjstvo i gde smo se rodili.

- Ja nisam više željan da me ko voli, nego da svi zavole lišće.

- Najposle meni nikog nije žao, najmanje sebe. Mi treba da nestanemo, mi nismo za život,
mi smo za smrt.

Za nama će doći bolje stoleće, ono uvek dolazi.

- Budite mi svedoci pred Bogom i ovom pustoši da su sve stvari šarene, lepe, osim čoveka.

- Voleti nikad nije besmisleno.

- Nigde na svetu ne govori se o nama tako ružno kao kod nas. Što je gore, nigde na svetu
ne dozvoljava se tako olako drugome da to čini kao kod nas.