КРСТАШКИ РАТОВИ

Крсташки ратови су низ ратова од 1196.-1270.год. које је организовала католичка црква за ослобођење
Христовог гроба у Јерусалиму из руку "неверника", Турака Селџука. Ратови су названи крсташки због крста
који су војници носили на свом оделу. Католичка црква је у овим ратовима видела прилику да успостави
духовну доминацију над земљама Источног Римског Царства, а ритери и феудалци били су вођени
економским мотивима (освајање нових поседа, ратни плен).

Први крсташки рат 1196.-1199. повели су нормански, фландријски и холандски ритери. Освојили су Јерусалим
и створили неколико грофовија и јерусалимску краљевину.

Други крсташки рат 1147.-1149. под вођством француског краља Луја ВИИ и немачког краља Конрада ИИИ
завршио се без резултата.

Трећи крсташки рат 1189.-1192. воде енглески краљ Ричард Лављег Срца, француски краљ Филип ИИ Август и
немачки цар Фридрих И Барбароса. У овом походу немачки цар се удавио у једној речици, Филип ИИ Август се
после свађе са енглеским краљем враћа у Француску. Ричард Лављег срца је успео уговором да обезбеди
слободан долазак ходочасника у Јерусалим.

Четврти крсташки рат 1202.-1204. водили су француски феудалци под вођством Млетачке републике. У овом
походу крсташи су заузели Цариград, створено је Латинско Крсташко царство и створене још неке мање
државе.

Пети крсташки рат 1217.-1222. вођен је против египатског султана који је владао Палестином. Због
унутрашњих раздора, крсташка војска је морала да напусти Египат.

У Шестом крсташком рату 1228.-1229., Фридрх ИИ Хоенштауфовац осваја Јерусалим.

Француски краљ Луј ИX предузео је седми (1248.-1254.) и осми (1270.) крсташки рат, али без већих успеха.

Треба поменути и два дечија крсташка рата (1212.). По црквеном уверењу Христов гроб могли су да ослободе
само безгрешни дечаци. Међутим, део деце су трговци продали у Египту, а други део је страдао од зиме и
глади.

Последице крсташких ратова су опадање угледа римског папе, доминација италијанских градова у
средоземљу, упознавање Европе са културом Истока.

2. УЗРОЦИ КРСТАШКИХ РАТОВА

Крсташки ратови представљају низ ратова које су хришћани западне и средње Европе под утицајем папа
водили од краја XИ до друге половине XИИИ века против Селџука, Фатимида и других исламских династија и
држава за ослобођење светих места у Палестини, посебно Христовог гроба у Јерусалиму, из руку
муслимана. Ти су ратови започели у доба када је Католичка црква, с папом на челу, настојала остварити
духовну и световну превласт у хришћанском свету. На црквеним саборима у Пјаченци и Клермону 1095. г.
Папа Урбан ИИ позвао је на рат против муслимана за ослобођење Јерусалима, обећавши учесницима
опраштање свих грехова, при чему ће убијање, пљачка, освајање нових поседа бити у потпуности
прихватљиви, јер ће жртве свега тога бити неверници који боље ни не заслужују. Папин позив, као и жарко
проповедање занесењака, нпр. француског монаха-августинца Петра Пустињака, били су дочекани с великим
полетом и одушевљењем, и то због више разлога. Премда је у XИ веку у Европи почело раздобље опште
демографске, државне и политичке обнове, нижи друштвени слојеви су проживљавали тешко економско
стање и глад, а 1095-1096 европске земље је захватила непозната епидемија (вероватно куга), па је покушај
бега из такве стварности био сасвим разумљив. Економско стање је било додатно отежано јер су турци
Селџуци и египатски Фатимиди кочили трговину малоазијског и северноафричког простора с хришћанском
Европом. Значајну улогу у покретању ратова имала је и замисао о заштити многобројних ходочасника на путу
у Свету земљу од насиља и самовоље блискоисточних месних моћника. Од рата против исламског Истока сви
су очекивали користи: верски горљиви појединци - место у рају, великаши - нове велике поседе, сељаци -
ослобођење од личне зависности, а сви учесници плен од пљачке. У разним деловима Француске, Немачке и
Италије на хиљаде витезова и кметова почињу да се окупљају за ратни поход, стављају на своју одећу велики
црвени крст и одлазе у рат за ослобађање наводног Исусовог гроба, крећући се испред главнине, убијајући
Јевреје, пљачкајући и изазивајући немире куд год би стигли.
3. ХРОНОЛОГИЈА РАТОВА

1096. - 1099. Први крсташки рат

1095. - 1096. Просјачки крсташки поход , зван и Сељачки крсташки рат

1096. Немачки крсташки рат

1100. - 1101. Крсташки рат 1101. , зван и Крсташки рат малодушних

1147. - 1149. Други крсташки рат

1189. - 1192. Трећи крсташки рат

1202. - 1204. Четврти крсташки рат

1203. - 1204. Пад Цариграда (1204.)

1209. - 1229. Албигеншки рат , зван и Албижански рат и Катарски крсташки рат

1212. Дечији крсташки рат

1217. - 1221. Пети крсташки рат

1228. - 1229. Шести крсташки рат

1248. - 1254. Седми крсташки рат

1270. Осми крсташки рат

1271. Девети крсташки рат

Крсташки ратови против Османлија

Никопољски крсташки рат (1396) који је организовао краљ Жигмунд Луксембуршки на чијој је страни српску
војску предводио Вук Бранковић. Кулминирао је у Битци код Никопоља.

Варнински крсташки рат (1444) који су предводили Владислав ИИИ Јагело, Јанош Хуњади и Ђурађ Бранковић.
Завршен је у Битци код Варне

Крсташки рат 1456. године организован да би се прекинула Опсада Београда (1456). Предводили су га Јанош
Хуњади и Јован Капистран.

3.1. ПРВИ КРСТАШКИ РАТ

Први крсташки рат трајао је од 1096. до 1099. године и покренуо га је папа Урбан ИИ са циљем ослобођења
Xристовог гроба и ослобађања светог града Јерусалима од власти неверника (муслимана). Крсташи су током
похода освојили Јерусалим и још неке градове (Едеса и Антиохија). На темељима војних успеха створене су
прве крсташке државе, а у самом Јерусалиму су створени први витешки редови. Ово је једини крсташки рат (а
било их је после још неколико) који је испунио задати циљ, ослобађање Јерусалима.

Византија је током 1071. године задобила два тешка ударца, Нормани су заузели Бари (последњи посед на
Апенинском полуострву), док су Турци Селџуци након битке код Манцикерта заузели територије на простору
Мале Азије, па је византијски цар Алексије И Комнин (1081.-1118.) био принуђен да потражи помоћ у Европи
коју није гледао благонаклоно. На његов позив се одазвао папа Урбан ИИ који је био забринут за свето место
(Јерусалим). Сазива 1095. године сабор у Клермону којем присуствује око 200 бискупа, кнежева и племића.
Одлучено је да се крене у ослобађање светог места.

Први крсташки рат није водио ниједан краљ већ војводе. Најзначајније војводе и њихови путеви према
Цариграду су:
• Готфрид Бујонски - са војском се кретао дуж Дунава, кроз Угарску и Србију
• Рејмонд Тулушки и Иго - преко Алпа, кроз северну Италију и Далмацију
• Боемунд Тарентски - преко Јадранског мора од Апулије до Драча па копненим путем до Цариграда

У пролеће 1097. стижу у Цариград где се требају извршити припреме за даље деловање. Комнин је тражио да
крсташи положе заклетву да ће Византији предати све области које јој у основи и припадају. Испрва су се
нећкали да би на крају ипак положили тзв. Заклетву верности и оданости. Дуго су опседали Никеју а на крају
је гарнизон предао не њима него Комнину. Успели су да освоје Антиохију (ту су се показале слабости крсташа
- неспремни, већина као да је пошла у авантуру). 7. јуна 1099. почела је опсада Јерусалима која је трајала 4
седмице. У помоћ су стигли Ђеновљани са справама за опсаду. Након пада, у Јерусалиму је три дана владао
потпуни хаос - пљачкање и убијање на све стране. Међутим, требало је организовати освојени део. Иго је
постављен за управитеља тзв. Јерусалимске краљевине док је Бујонском припала титула чувара гроба
Господњег, а његови наследници су узимали титулу краља. Формиране су кнежевина Антиохија и 2 грофовије
(Едеса и Триполи) на феудалној основи. У овом периоду велики број становништва се досељава из Европе
како би зарадио, а верски циљ се брзо губи. Значајно је истаћи и формирање витешко-монашких редова чији
чланови имају обавезу бранити крсташке државе.

3.2. СЕЉАЧКИ КРСТАШКИ РАТ

Сељачки крсташки рат представља део Првог крсташког рата. Трајао је шест месеци, од априла до октобра
1096. Познат је и под називом Народни крсташки рат. Под вођством харизматичног проповедника Петра
Пустињака кренула је необучена сељачка војска у крсташки рат.
Кретали су се пљачкајући, па су се успут сукобили у Земуну, Београду и Нишу са локалним становништвом. У
тим сукобима је страдало око 10.000 људи. У нестрпљивом покушају да пре доласка главне крсташке обучене
војске преотму Никеју од Турака претрпели су изузетно тежак пораз. Од 20.000 сељачких крсташа преживело
их је само 3.000.
Папа Урбан ИИ планирао је да се крене у крсташки рат 15. августа 1096., али месецима пре тога скупиле су се
бројне неочекиване војске сељака и витезова нижег степена. Те војске се кренуле према Јерусалиму по свом
властитом нахођењу. Сељаци су сиромашили и трпели годинама пре 1096. разне тешкоће, као што је суша,
глад и разне болести. Они су у крсташком рату видели излаз из тешкоћа, у којима су се налазили.
Поред тога током 1095. појавио се читав низ метеоролошких појава, као што су метеорски ројеви, ауроре,
помрачење месеца и појава комете. Све их је то уверавало у божански благослов за њихов поход.
Пред концил у Клермону 1095. појавио се један покрет, који је веровао да је крај света близу. Долазило је до
масивних ходочашћа.
На концилу у Клермону 1095. папа и бискупи позивају на крсташки рат за ослобођење Јерусалима. Одзив на
папин позив да се крене у крсташки рат био је неочекивано велик. Папа је очекивао неколико хиљада
витезова. Међутим одазвало се око 100.000 углавном необучених бораца, укључујући много жена и деце.
Духовни вођа покрета је био харизматични монах и ненадмашни оратор Петар Пустињак из Амијена. Јахао је
магарца и облачио се простом одећом. Он је дуж северне Француске и Фландрије проповедао крсташки рат.
Тврдио је да га је сам Христ поставио да проповеда крсташки рат. Верује се да се војска Петра Пустињака
углавном састојала од неписмених сељака, који нису знали куда иду и где је Јерусалим. Иако се већина војске
састојала од сељака необучених за борбу, било је и добро тренираних витезова нижег ранга, који су их
водили.
Петар је скупио своју војску у Келну 12. априла 1096. Ту је намеравао да се заустави, да проповеда Немцима и
да скупи још крсташа. Французи су били нестрпљиви и нису желели чекати Петра и Немце, па је неколико
хиљада француских крсташа кренуло под вођством Валтера Сан Авоара. Та група је стигла у Мађарску 8. маја,
прошла кроз Мађарску и дошла до Београда, где је била граница Византије.
Београдски комадант није знао што да чини с њима. Није имао заповест како да поступа, па им забрањује да
прођу. Крсташи су харали и пљачкали около тражећи храну. При томе је било окршаја са београдским
гарнизоном, а 16 Валтерових људи је покушало да покраде пијацу у Земуну. Са њих је скинут оклоп и одећа,
па су то обесили на земунској тврђави. Коначно су били пуштени да прођу до Ниша, где су снабдевени и где су
чекали даља упутства о дозвољеном пролазу. При крају јула су стигли у Константинопољ.
Петар и остали крсташи кренули су око 20. априла. Око 20.000 је одмах кренуло, док ће друга група кренути
касније. Кад су дошли до Дунава, један део војске одлучује да крене бродом низ Дунав, а већи део наставља
копном до Мађарске, па кроз Мађарску до Београда.
У Земуну крсташима постаје сумњиво јер су видели обешене крсташке оклопе од Валтерових људи. После
свађе о цени неких ципела избија побуна и свеопшти напад на Земун у коме крсташи убијају 4.000 Мађара.
Прелазе Саву после борби са београдском војском. Грађани су напустили Београд, а крсташи су га попљачкали
и запалили.
После седам дана 3. јула долазе до Ниша, где им комадант Ниша обећава пратњу до Константинопоља и
храну, али ако одмах крену. Петар је обећао да ће кренути и следеће јутро је кренуо. Међутим неколико
Немаца се посвађало успут са локалним становништвом и запалили су један млин, што се претворило у сукоб,
који Петар није могао контролисати. Цели нишки гарнизон је кренуо у окршај са крсташима и потпуно их
дотукао. Крсташи су изгубили четвртину људи. Преостали су се прегрупирали тек код Беле Паланке. У Софији
се 12. јула срећу са византијском пратњом, која их води до Константинопоља. У Константинопољ стижу 1.
августа.
Византијски цар Алексије И Комнин није знао што да ради са таквом необичном и неочекиваном војском.
Превезао их је преко Босфора до 6. августа. Алексије Комнин је упозорио Петра да се не упушта у борбу са
Турцима, док не стигне главнина крсташа, који су још били на путу.
Петру се придружују Французи под вођством Валтера Сан Авоара и бројни италијански крсташи. Кад су се
нашли у Азији пљачкали су градове, док нису дошли до Никомедије. Ту је избио сукоб Немаца и Италијана на
једној страни са Французима на другој. Немци и Италијани бирају вођу Рајналда, док код Француза Жофри
Бурел преузима команду. Петар Пустињак је тиме изгубио контролу над крсташким походом.
Алексије Комнин је молио Петра Пустињака да чека главну војску са принчевима, али Петров ауторитет је био
изгубљен. Крсташи су се даље кретали док Французи нису дошли до Никеје, јаког и важног турског упоришта.
Французи су пљачкали по околици. Немци са 6.000 крсташа заузимају Херигордон и користе га као базу.
Турци шаљу велику војску против Херигордона и немачких крсташа у њему. Турци заузимају 29. септембра
једини извор воде за напајање града Херигордона. После осам дана изнурени жеђу крсташи су се предали. Ко
није хтео од заробљених да пређе на ислам убијен је, а они који су прешли продани су као робље.
Турски шпијуни су ширили приче по крсташком логору, да су Немци не само заузели Херигордон, него и
Никеју. То је изазвало одушевљење и пожурили су да учествују у грабежу и пљачки. Наравно Турци су
поставили заседу крај пута за Никеју.
Када је стигла права вест што се десило у Херигордону, завладала је паника. Петар Пустњак је тада био на путу
за Константинопољ да добије снабдевање. Већина вођа се залагала да причекају Петра. Али Жофри Бурел је
запалио масе говором да је кукавички чекати и да требају ударити на Турке. Његова воља је надвладала
остале.
Цела војска од 20.000 крсташа кренула је 21. октобра према Никеји. Жене, децу и старије су оставили у логору.
Пет километара од логора на месту где пут улази у уску шумовиту долину Турци су поставили заседу. Кад су
Турци напали наступила је паника и дали су се у бег. Они који су се борили су побијени. Само 3.000 са Жофри
Барелом склонило се у један стари напуштен замак. Византијска војска их је спасила опсаде. Те 3.000 су били
једини преживели од 20.000 крсташа.

3.3. НЕМАЧКИ КРСТАШКИ РАТ

Немачки крсташки рат из 1096. је део Првог крсташког рата, у коме су крсташи нападали Јевреје у Немачкој.
Деломично су нападали да би добили новац за крсташки рат, а деломично због мржње. Антисемитизам је био
присутан вековима у Европи, али то је био први организовани погром. У понеким случајевима власти су
покушале да заштите Јевреје.
Проповедање Првог крсташког рата потакло је пораст антисемитизма. Веровало се да хришћанско освајање
Јерусалима и постављање хришћанског цара у Јерусалиму означава прилижавање краја света, а на крају света
претпостављало се да ће Јевреји бити покрштени у хришћане. У деловима Француске и Немачке Јевреји су
сматрани непријатељима као и Муслимани. Сматрали су их одговорним за распеће Христа. Осим тога ту су
живели и били су видљиви, за разлику од удаљених муслимана.
Многи су сматрали да није потребно путовати хиљадама километара да би се сукобили са неверницима, кад
већ имају невернике код куће.
Осим тога крсташи су били мотивисани и похлепом и потребама за новцем, а Јевреји око Рајне су били доста
богати. Док је хришћшанима било верски забрањено да се баве позајмљивањем новца уз камату, једино
Јеврејима је било дозвољено да позајмљују уз камату. На тај начин су Јевреји постали много богатији од
својих суграђана.
Прво насиље према Јеврејима избија у Француској. Француски Јевреји су послали писмо Јеврејима око Рајне
упозоравајућу их на опасност проласка крсташа. Рајнски Јевреји су сматрали да нема потребе да се плаше.
Инспирирани проповедањем крсташког рата, у пролеће 1096. стварају се бројне мале групе витезова и сељака
у разним деловима Француске и Немачке. Крсташки рат свештеника Фолкмара против Јевреја почео је у
Саксонији, напали су Јевреје у Магденбургу, а касније у Прагу. Фолкмарови крсташи су се расцепили пре него
што су дошли до Мађарске.
Други свештеник Готшалк повео је крсташе из Рајнске области и Лорене према Мађарској, успут нападајући
Јевреје. Готшалкови углавном пијани крсташи су пљачкали по Мађарској, па их је Мађарска војска напала и
дотукла.
Највећу војску крсташа против Јевреја предводио је гроф Емих. Кренуо је у рано лето 1096. са војском од
10.000 мушкараца, жена и деце. Прошли су кроз Рајнску област према Мајни и онда до Дунава. Придружују
му се и друге групе из Рајнске области, Лорене, Фландрије и чак Енглеске.
Цар Светог римског царства је био одсутан у северној Италији, али сазнавши Емихове намере, наређује да се
заштите Јевреји. Након убиства Јевреја у Мецу у мају, бискуп Спејера даје Јеврејима уточиште. Бискуп из
Вормса је исто тако покушао да заштити Јевреје, али крсташи упадају у бискупску резиденцију и убијају
Јевреје 18. маја 1096.. Јевреји који не би пристали да буду покатоличени били би убијени.
Брзо су се шириле вести о Емиховим крсташима, тако да им бискуп Рутард не дозвољава да уђу у Мајнц 25.
маја. Бискуп Рутард је покушао да заштити Јевреје сакривајући их у својој слабо утврђеној палати, али
Емихови крсташи улазе у палату 27. маја и убијају Јевреје. Могуће је да је и Рутард био умешан, јер је узео
новац од Јевреја да би их заштитио, па је побегао. Мајнц је био место највећег насиља над Јеврејима. Хиљаде
Јевреја је убијено у Мајнцу.
Емих је стигао до Келна 29. маја, где је већина Јевреја већ побегла или су се сакривали по хришћанским
кућама. У Келну су извукли много новца од Јевреја. После тога је наставио пут према Мађарској. На путу им се
придружују Баварци. У Мађарској су имали проблема са мађарским краљем Коломаном. Код Ниша су
започели свађе са локалним становништвом, па су били потпуно поражени од стране нишког гарнизона
византијске војске. Део се успео придружити главној крсташкој војсци.
Касније те исте године Готфрид Бујонски присиљава Јевреје у Мајнцу и Келну да исплате доста велику своту
новца за његов крсташки поход. Овај пут није било крвопролића. После успеха Првог крсташког рата Јевреји у
Светој Земљи су углавном били протерани и забрањено им да се врате у Јерусалим. У Јерусалиму су Јевреји
били и убијани, али то није било систематског карактера.
Први крсташки рат иницирао је дугу традицију организованог насиља против Јевреја у Европи. Јеврејски
новац је коришћен у Француској за финансирање Другог крсташког рата. Јевреји су нападани много пута, али
много мање су страдали него те 1096. године. У Енглеској Трећи крсташки рат је био повод за истеривање
Јевреја и заплену њихова новца. Током два крсташка рата пастира током 1251. и 1320. било је напада на
Јевреје у Француској. Током 1320. Јевреји су убијани у Арагону.
Вести о нападима су се рашириле брзо и дошле су до Јевреја у Јерусалиму много пре доласка крсташа. Иако
су Јевреји убијани у Јерусалиму, није било систематског убијања, него се више радило о општем
неселективном насиљу крсташа.
Јеврејске хронике приказују Јевреје из Мајнца и Келна као мученике, који су се свесно жртвовали богу. Били
би суочени са избором или да пређу на католичанство или да буду убијени. Они су бирали смрт.

3.4. КРСТАШКИ РАТ 1101.

Крсташки рат 1101. је био мањи сукоб састављен од три похода, који су се дешавали током 1100. и 1101.
године после успешног завршетка Првог крсташког рата. Добио је назив Крсташки рат малодушних због
значајног учешћа повратника из првог крсташког похода.
Успешност Првог крсташког рата је захтевала хитна појачања новоформираној Краљевини Јерусалиму, и папа
Паскал ИИ, наследник папе Урбана ИИ (који је умро пре него што је сазнао резултате рата у који је позивао), је
захтевао нови поход. Посебно је позивао оне који су се одазвали на претходни позив али нису никад кренули
као и оне који су кренули али су се предомислили током пута и вратили. Неки од ових људи су кући били
подвргнути великом притиску да се врате на исток. Адела од Блоа, жена Стефана, грофа од Блоа, који је
побегао из опсаде Антиохије током 1098. је била толико посрамљена својим мужем да му није дозволила да
остане код куће.
Септембра 1100. велика група Ломбарда напушта Милано. Ово су били већином за рат неспремни сељаци
предвођени миланским надбискупом Анселмом ИВ. Када су стигли на територију Византијског царства
кренули су у бахато пљачкање, па их византијски цар Алексије И под пратњом смешта у логор ван
Константинопоља. Ово их не задовољава, проналазе начин да уђу у град и пљачкају царску палату, чак су
убили царевог лава љубимца. Ломбарди прелазе преко Босфора и дижу логор код Никомедије, где чекају
појачање.
У Никомедији у мају дочекују мањи али јачи контигент Француза, Бургундинаца и Немаца, под командом
Стефана од Блоа, потом Стефана И, грофа Бургундије као и Конрада, крунског заповедника Светог римског
цара Хенрија ИВ. У Никомедији им се придружује Рејмонд ИВ од Тулуза, један од вођа Првог крсташког рата
који је сада био у служби цара. Он је био постављен за главнокомандујућег свом војском, и византијске снаге
плаћеника Печењега су биле придружене њему под командом генерала Цитаса.
Ове снаге крајем маја крећу у правцу Дорилеума, истом стазом којом су Рејмонд и Стефан ишли 1097. године
током Првог крсташког рата. Планирано је да наставе ка Конији, али Ломбарди, који су били многобројнији од
осталих савезника, су били одлучни у намери да напредују на север ка Никсару где је Бохемунд И Антиохијски
био заробљен од Данишменидида. По заузећу Анкире 23. јуна, и враћању под власт цара Алексија, крсташи
настављају ка северу где су убрзо нападнути од Турака Селџука. Турци су крсташе узнемиравали и нападали
недељама док нису уништени близу Кастамонуа али тек у јулу.
Ломбарди схватају грешку и целокупна армија се окреће ка истоку, улазећи у територију Данишмендида.
Турци Селџуци, са друге стране, схватајући да је нејединство било разлог немоћи заустављања Првог
крсташког похода се уједињују са Данишмендидима и са Ридваном од Алепа. Почетком августа крстаи се
срећу први пут са уједињеном муслиманском војском код Мерсивана. Крсташи су били организовани у 5
одвојених група: Бургунди, Рејмонд и Византинци, Немци, Французи и Ломбарди. Ломбарди, предводница у
походу, су били жестоко поражени, Печењези су побегли, а Немци и Французи су били приморани на
повлачење. Рејмонд је био опкољен и замало ухваћен али га спашавају Стефан и Конрад. Битка се наставила и
следећи дан када је логор крсташа заузет, док су се витезови разбежали остављајући иза себе свештенике,
жене и децу да буду убијени или одведени у ропство. Већина Ломбарда, који су углавном били пешадинци, су
Турци ловили, хватали и побили. Рејмонд, Стефан од Блоа и Стефан од Бургундије беже на север у Синоп, а у
Константинопољ се враћају бродом.
Убрзо пошто су Ломбарди напустили Никомедију, додатне снаге под командом Вилијема ИИ од Невера
пристижу у Константинопољ. Он наступа на Византинску територију морским путем преко Јадранског мора из
Барија и марширају ка Константинопољу без инцидената, што је неуобичајено за крсташке армије. Без пуно
задржавања креће даље у сусрет другим армијама, али никад не долази до сусрета са њима. Иако су армије
биле близу једне другима њихове путање се не приближавају. Вилијем убрзо иде у опсаду Иконијума, али не
успева да га заузме и убрзо га напада Килиџ Арслан у заседи код Хераклеје, који је управо победио Ломбарде
код Мерсивана и био је веома расположен да се у што краћем року обрачуна са свим армијама које се крећу
његовом земљом. Код Хераклеје је цела армија из Невера била збрисана, сем самог грофа и пар најближих
пријатеља.
Убрзо пошто Вилијем ИИ напушта Константинопољ стиже и трећа војска коју води Вилијем ИX од Аквитаније и
Хуго од Вермандоа, син Филипа И краља Француске и једна од оних који је испунио свој завет дат при
првомпоходу на Свету земљу. Поред њих ту је и Велф И, војвода од Баварске, и са њим Ида од Аустрије, мајка
Леополда ИИИ од Аустрије. Ова војска је попљачкала византијска места успут до Константинопоља и скоро су
ушли у отворен сукоб са плаћеничком војском Печењега која је послата да их заустави да нису интервенисали
Вилијем и Велф.
Од Константинопоља се ова војска дели на две групе. Једна иде директно у Палестину бродовима и међу
њима историчар Екард од Аура. Остатак путује друмовима и стиже до Хераклеје у септембру и, као и
претходне армије, бива сачекана у заседи и масакрирана од војске Килиџ Арслана. Вилијем и Велф беже
неповређени али Хуго бива смртно рањен. Преживели успевају да се домогну Тарсуса где Хуго умире 18.
октобра. Ида нестаје у забуни око заседе и сматрају је страдалом, мада легенда тврди да је отета и да је
постала мајка Зенге, који је касније познат као велики противник крсташа 1140-их година.
Вилијем од Невера такође бежи у Тарсус и придружује се другим преживелима. Рејмонд од Тулуза им се
такође придружује убрзо. Рејмонд командује заузимањем града Тортозе уз помоћ Ђеновљанске флоте. До
овог тренутка је крсташки поход више личио на ходочашће. Преживели пристижу у Антиохију крајем 1101., а
на Ускрс 1102. године долазе у Јерусалим. После овога се многи једноставно враћају кући, јер су испунили
дате завете, мада неки остају да помогну краљу Болдвину И од Јерусалима да се брани од египатског напада у
Рамли. Стефан од Блоа је погинуо у овој бици, као и Хуго ВИ од Лузињана, предак будуће династије Лузињана
од Јерусалима и краљевине Кипра. Жоселин од Кортинеја такође остаје у Светој земљи да би касније постао
гроф од Едеса 1118. године.
Величанствена победа Килиџа Арслана је омогућила да своју престоницу премести у Конију, а такође је
показала осталом муслиманском свету да крсташи нису непобедиви, као што се чинило током Првог
крсташког рата. Крсташи и Византија су једни друге кривили за пораз и нико није био у стању да обезбеди
сигуран пут кроз Анадолију, поготово кад је Килиџ Арслан учврстио своје положаје. Једини сигуран пут у Свету
земљу је био морски. Ово је поготово одговарало италијанским градовима. Непостојање сигурног копненог
пута из Константинопоља је такође погодовало кнежевини Антиохији, где је Танкред, који је ту владао у име
свог стрица Бохемунда, био у стању да консолидује своју власт без византијског уплива.

И Други крсташки поход и Трећи крсташки поход су имали исте проблеме при проласку кроз Анадолију.

3.5. ДРУГИ КРСТАШКИ РАТ

Други крсташки рат трајао је од 1147. до 1149. године и покренуло га је турско освајање Едесе и целе
истоимене грофовије. Крсташи су покушали да освоје Дамаск, али у томе нису успели и цео поход се завршио
потпуним неуспехом.

Крсташке државе настале у И крсташком рату постојале су до 1144. када је под турску власт пала грофовија
Едеса. Тај пад је доста уздрмао Европу а тадашњи папа Евгеније ИИ је сматрао да треба организовати
крсташку војску и вратити изгубљене територије. У војсци која је оформљена су поред војника крсташа
учествовали и припадници монашког реда Цистерицити. Владари који су прихватили идеју о рату су били
немачко-римски цар Конрад ИИИ и француски краљ Луј ВИИ. Међутим, односи између њих двојице су били
доста затегнути (нису се могли договорити о дејствовању нити о подели територија којих у основи није било),
тако да су се вратли кући. У међувремену, у Египту јача Саладин који је на себе преузео улогу да врати
крсташке државе у оквире исламских. 1187. осваја Јерусалим и био је мање окрутан у односу на хришћане.
Дао им је могућност да откупе своју слободу а остале је понижавао тако што су морали да вуку црквено звоно
блатњавим улицама Јерусалима.

3.6. ТРЕЋИ КРСТАШКИ РАТ

Трећи крсташки рат трајао је од 1189. до 1192. године и покренуло га је Саладиново освајање Јерусалима
1187.године. Крсташи нису успели да освоје Јерусалим и поход се окончао договором да Јерусалимској
краљевини остане обала од Тира до Јопе и да хришћани имају слободан приступ Јерусалиму.

Пад Јерусалима је изазавао бурне реакције у Европи. Папа Гргур ВИИИ издаје булу којом позива на крсташки
поход. Одазивају се владари: немачки цар Фридрих Барбароса, француски краљ Филип Август и енглески
краљ Хенри ИИ. Барбароса је сазвао сабор у Мајнцу где су се договарали око похода. Међутим, сам Фридрих
није дочекао сукобе јер се утопио у речици Салефу у који је пао вероватно због срчаног удара. И енглески
краљ умире а наслеђује га његов син Ричард (Лавље срце). Односи између Филипа и Ричарда су били доста
затегнути због тежње Енглеза да буду владари у Француској (питање Нормандије).

Крсташи успевају заузети Антиохију, а Саладин се повлачи са војском у Јерусалим. При опсади су се показале
супротности између двојице владара јер су обојица хтели да буду главнокомандујући. Док је Ричард освајао,
Филип је играо шах. Док Филип осваја, Ричарда боли глава. Филип одлучује да напусти поход и врати се у
Француску тако да на историјској позорници остају два врло способна владара која су се међусобно изузетно
поштовали и који су ценили витешке традиције (када је Ричардов коњ сломио ногу, Саладин му је послао
новог). Њих двојица су се састали и постигли су споразум 1192. по којем крсташи могу посећивати Свето место
али без оружја. Ричард се враћа у Енглеску јер су се односи са Француском знатно погоршали. Када се вратио
1193. године, Саладин умире али то није крај премоћи ислама.

3.7. ЧЕТВРТИ КРСТАШКИ РАТ

Четврти крсташки рат трајао је од 1202. до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су због
недостатка новца пристали да прво за Млетачку републику заузму Задар, да би касније прво за Алексија
Анђела, а потом за себе освојили Цариград и срушили Византију. На темељима овог похода настале су нове
државе, а Млетачка република је постала највећа поморска сила у Средоземљу.

Позиву папе Иноћентије ИИИ није се одазвао нико од европских монарха, већ само франачки, фландријски и
италијански великаши, тако да је на чело похода постављен Бонифације Монфератски као један од највећих
властелина. Византијски дужд и таст Стефана Немањића, Енрико Дандоло, је прво скренуо крсташе да освоје
Задар, а потом су пристали да за новчану накнаду поврате престо Исаку и Алексију Анђелу, што им је пошло за
руком у јулу 1203. године. Када нису добили обећани новац, крсташи су се на Дандолов наговор окренули
против Византије и 1204. је дошло до освајања и пљачкања Цариграда, што представља највеће пљачкање у
средњем веку, као и масакрирање домаћег становништва. Основана је крсташка држава на тлу Византије, тзв.
Латинско царство. Оно је обухватало данашњу Грчку и европску Турску, као мали део Мале Азије преко пута
Цариграда. Византији је преостала Албанија и западна Турска, али је дошло до поделе: Албанија и део
западне Грчке (Епир) постао је такозвана Епирска деспотовина, док је западна Мала Азија (Турска) скоро до
Анкаре постала Никејско царство. Трећи део је био мали приморски део на северу данашње Турске, са градом
Трапезунтом (данашњи Трабзон) - тзв. Трапезунтско царство.

3.8. ПАД ЦАРИГРАДА (1204)

Први пад Цариграда обухвата два заузимања Цариграда која су извели крсташи ИВ крсташког похода:

јула 1203.године за рачун принца Алексија (1203-1204) и његовог оца Исака ИИ (1185-1195,1203-1204) који су
враћени на престо уместо Алексија ИИИ (1195-1203), и 13.04.1204.године када су за себе заузели град и
срушили Византијско царство.

И то представља први пут да је једна страна војска успела да пробије Цариградске бедеме. Иако је почетни
циљ овог похода био напад на исламски Египат, крсташи су по наговору Млечана напали хришћанску
Византију и на крају је срушили. После оба заузећа, град је претрпео страховито пљачкање и разарање у
пожарима које су изазвали крсташи. Директна последица крсташког заузећа Цариграда била је замена
православног Византијског царства, католичким Латинским царством, а на широком византијском простору су
настале нове државе на западним:

- Латинско царство
- Солунска краљевина
- Ахајска кнежевина
- Атинско војводство

и византијским традицијама:

- Никејско царство
- Епирска деспотовина
- Трапезунтско царство

У Византији је 1185. године на престо сео Исак ИИ Анђел (Анђео), неспособни владар који је за своје
владавине успео да поништи све позитивне тековине владавине Комнина у чије је време Византија по
последњи пут постала најјача светска сила.
Његову владавину, коју је претежно провео у лову, окончао је његов брат Алексије ИИИ Анђел (Анђео), који га
је ослепео и са његовим сином бацио у тамницу у априлу 1195. године.
Исаков син Алексије успео је да побегне из затвора током побуне Манојла Камице и да отплови у Анкону.
Након тога Алексије се упутио код своје сестре Ирене која је била удата за Филипа Баварког, светог римског
цара.
Прилике на Западу биле су зреле за нови крсташки походи након што је Саладин 03. октобра1187. године
заузео Јерусалим, а крсташи предвођени Филипом ИИ, Барбаросом и Ричардом Лављим Срцем нису успели
да га поврате. Долазак Иноћентија ИИИ на чело Свете Столице 1198. године, само је убрзало припреме.
Он је још исте године послао своје легате и писма широм Европе најављујући нови поход, а чувени оратор
Фалко од Нулија почео је проповеди о неопходности новог крсташког похода. Наредне године уведен је
посебан порез на црквена примања, који је био претеча сталног извора финансија за Папство касније. Као
резултат свега овога на витешком турниру који је приредио Тибо ИИИ од Шампање, неколико франачких
витезова борило се под знаком крста уместо под својим грбовима, а међу њима био је и Жофроа де
Вилерден, писац чувене историје четвртог крсташког похода.
На чело четвртог крсташког похода постављен је Бонифације Монтфератски(маркиз Монферата), а за циљ је
проглашено освајање Египта. Крсташи су се договорили са Млечанима да их они за 85.000 сребрних марака
превезу до Египта тако да је место окупљања за већину била Венеција, док је само мали број крсташа кренуо
директно из Француске. Договор који је постигнуг са млетачким дуждом био је да се Млечанима плати да
пребаце до Египта 30.000 војника и 4.500 коња са ратном опремом и залихама, као и њихово учешће у подели
освојених територија.
Када су се крсташи скупили у Венецији испоставило се да им недостаје новца да плате превоз до Египта. То је
искористио Енрико Дандоло „да од крсташке глупости начини трговачки посао“(Карл Маркс). Млетачкој
републици која је надавно успоставила трговачке везе са исламским Египтом, никако није одговарало да се
тамо зарати, зато је крсташима предложено да као компензацију заузму за Млечане утврђени Задар који је
тада био у саставу Мађарске, која је подржавала и учествовала у походу. Овом предлогу се успротивио један
део крсташа и сам Иноћентије због тога што се скретало са пута и зато што се нападао хришћански град, али је
поход кренуо ка Задру без обзира на противљења једног дела крсташа и забране коју је ставио Иноћентије.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако је описао полазак крсташа из Венеције и њихов долазак до
Задра:

„Тамо бејаше мноштво галија и лађа теретних које бејаху расподељени међ` властелинима(баронима). Ох,
Господе какви дивни коњи бојни беху ту укрцани. И када се бродови попунише оружјем и намерницама, и
витезовима и штитоношама, штитови беху истакнути по оградама и кабинама галија и барјаци истакнути беху,
многи и красни. И нека буде знано да лађе носаху више од три стотине петрарија и мангонела, и свих других
направа таквих које су за освајање градова потребне, у броју великом. Никада краснија флота не исплови из
неке луке. И ово беше у октави гозбе светог Ревија(у октобру) лета господњег 1202. године. Тако они пловише
из луке Венецијске, као што већ речено вам би. На вече пре светог Мартина(10. новембра) дођоше они до
Задра у Словенији(Склавонији), и посматраше град опасан високим бедемима и високим кулама и узалуд
бисте тражили краснији или снажнији град, или богатији. И када га ходочасници спазише, дивише се и рекоше
један другоме: ,,Како може овакав град бити заузет силом, ако не уз саму Божију помоћ?" Прве лађе које до
града стигоше укотвише се и сачекаше остале и ујутру дан беше красан и веома ведар и све галије пристигоше
са лађама товарним и осталим лађама које позади беху, и заузеше луку силом и пробише ланац који ју је
бранио иако беше јак и добро искован и искрцаше се тако да лука беше између њих и града. Онда сте могли
видети многе витезове и многе штитоноше који покуљаше из бродова и који изведоше са лађа товарних
многог доброг коња бојног и многи богати чадор и многи павиљони беху подигнути. Тако се мноштво
улогори. И опсада Задра поче на светог Мартина дне(11. новембра 1202.)“

Када су се крсташи појавили пред Задром становништво и посада је на бедеме и куле истакла барјаке са
крстовима као знак да подржавају њихов поход, али су крсташи без обзира на то заузели градску луку и
отпочели опсаду. Задар се предао крсташима под условом да животи становника буду поштеђени. Након тога
град беше подељен међу освајачима. Млечани су преузели део града уз луку, док су крсташи преузели
остатак града. Почетком децембра у Задар је приспело посланство које је послао Филип ИИ Баварски у своје
име и у име Алексија Анђела са понудом крсташима да му поврате престо.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима,овако описује поруку коју је донело то посланство:

„Витезови и Дужд Млетачки скупише се у двору у ком је Дужд обитавао. И посланство им се обрати и рече:
„Господари, краљ Филип, шаље нас к` вама, као и брат жене његове, син цара Константинопољског“.
„Господари, каже краљ, шаљем вам брата жене своје и ја га предајем у руке Господње - нека га чува од смрти
- и у руке ваше. И зато што се за Бога окуписте и за истину и за правду, зато сте у обавези, колико је то у моћи
вашој, да повратите право онима којима то неправдом би одузето. И брат жене моје ће понудити вам најбоље
услове који беху неким људима понуђени и даће вам најмоћнију помоћ да повратите земље прекоморске. И
прво, ако Бог дозволи да му вратите његово право, он ће цело царство Ромеја(Византију) подложити Риму, од
ког беше дуго раздвојен. Даље, он зна да ви потрошисте имовину своју и да сиромашни сте и он даће вам
200.000 сребрних марки и храну за све мноштво, било да су ниског или високог порекла. И он лично ће
кренути са вама у земљу Вавилонску или ако вам то одговара више, послаће тамо 10.000 људи под својом
командом. И њима ће вас помагати годину дана. И за време живота његова, под командом његовом, пет
стотина витезова у земљама прекоморским биће да чува их“. „Господари, ми имамо овлашћења, рекоше
посланици, да закључимо погодбу ову, ако сте ви ради прихватити се свог дела погодбе. И нека буде знано да
овако добра погодба никад никоме не би понуђена и да онај који би одбио је има малу жељу за славом и
освајањима. “Властелини(барони) и Дужд рекоше да поразговараће о овоме још се и сабор би за сутра
заказан. Када се сви скупише предлог би изнет пред њих.“

Један део крсташа оштро се успротивио даљим скретањима са пута и захтевао је да се одмах крене ка Сирији.
Други део се залагао за освајање Цариграда чиме би се дошло до средстава и војне подршке коју је
византијски принц обећао која би била од велике помоћи у наставку похода. Иноћентије је послао је писмо у
коме је објављивао екскомуникацију Млечана, али је Бонифације одбио да га објави крсташима. Друго писмо
у коме се Иноћентије оштро успротивио било каквој акцији у Цариграду, стигло је у Задар, након што су
крсташи прихватили Алексијеву понуду и отиснули се ка Златном рогу.

Крсташка флота уништила је Задар 7. априла 1203. године и упутила се на југ. На свом походу застали су у
Драчу који им је отворио капије и признао Исака и Алексија за законите цареве. Следећа станица на њиховом
путу био је утврђени град Крф. Посада града одбила је да им отвори капије, након чега су крсташи опљачкали
и спалили сва насеља и летину на Крфу, да би се 24. маја 1203. године отиснули са Крфа ка оствру Андрос у
Егејском мору које су такође опљачкали и спалили. Крсташка флота прошла је Хелеспонт(Дарданеле) и стигла
у Абидос, град на обали Мраморног мора. Ту су у околини града опљачкали сву летину и 23. јуна 1203. године
упутили су се ка манастиру светог Стефана, надомак Цариграда.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује утисак који је Цариград оставио на крсташе:

„Ту су они на лађама и галијама и теретним лађама имали потпун поглед на Цариград и ту упловише у луку и
укотвише се. Сада, нека вам буде знано, они који никад раније не видеше Цариград посматраше га са
крајњом збиљом, јер никад они не мишљаше да може на свету постојати град толико богат и они запазише
високе бедеме и јаке куле који га опасиваху и богате дворове и моћне цркве којих бејаше толико да нико ко
их очима видео није не могаше поверовати у величину града тог који изнад свих других беше безграничан. И
нека буде знано да не беше човека такве храбрости који задрхташе и то не би чудно јер никада не беше већег
подухвата начињеног од људи од постанка света.“

Крсташи су се 24. јуна 1203. године искрцали у Халкедону, малом месту на азијској обали Босфора. У
Халкедону се налазио царски дворац у који су се уселили крсташки властелини. Цар Алексије је послао је
одред од 500 коњаника да протера крсташе из палате, међутим крсташи су их победили и Византинци су се у
нереду повукли. Након тога су крсташи ушли у Хрисопољ и на тај начин преузели контролу над азијском
обалом Босфора. У Хрисопољу су 2. јула дочекали Алексијево посланство, на чијем је челу био Никола Роа, са
писмом у коме он захтева објашњење од њих шта раде на његовој земљи пошто је он хришћанин и они су
хришћани, а њихов циљ је борба против неверника. Алексије је поред тога понудио храну и средства за
њихово напуштање Византије, али је и запретио војном интервенцијом. Иако су бедеми Цариграда били јаки
и његови браниоци бројни, стање у византијској војсци је било катастрофално, јер су се на кључним местима
налазили људи који су до њих доспели уз помоћ веза и новца, а не војних заслуга. О томе најбоље сведочи
пример Михајла Струфноса, адмирала царске флоте који је продао бродску опрему да би се обогатио, тако да
византијска флота уочи крсташког напада практично и није постојала.

Наредног дана су на једном броду испловили млетачки дужд и маркиз Монферата са принцем Алексијем са
циљем да становништву града покажу законитог владара, не би ли то покренуло преврат у граду, али народ
није био одушевљен његовом појавом, тако да су се крсташи на крају одлучили за напад на град.

Први крсташки удар био је усмерен на луку, која је врло лако заузета. Након тога крсташи су се окренули ка
Пери. Венецијанци који су живели у Пери спаљују Велики Бастион и омогућују крсташима да продру у Перу и
овладају њом. Теодор Ласкарис је покушао да одбије крсташке нападе, али је био поражен и повукао се,
након чега је са Златног рога склоњен ланац који је спречавао крсташке бродове да уплове.
Франачки војници заузели су положаје према цариградском копненом бедему, концентришући своје нападе
на део бедема око кварта Влахерна(северозападни део града) који је био најслабији, док су Млечићи
нападали тај део града са мора. Византинци на челу са Теодором Ласкарисом покушавали су све време да
одбију нападе и поразе крсташе, али без успеха. Током борби заробљен је и Теодоров брат Константин.

Крсташи су 17. јула кренули у завршни напад. Бонифације, маркиз Монферата је са одредима из Бургундије и
Шампање чувао логор, док су напад на копнене бедеме предводили:

- Балдуин(Болдвин), гроф Фландрије

- Луј, гроф Блоа и Шартеа (Балдуинов брат)
- Хју, гроф Сент Паулија

Са морске стране напад су вршили Млечани на челу са полуслепим дуждом Дандолом. Током сукоба
Млечани су овладали већим бројем кула на морским бедемима. Након тога су подметнули пожар који је брзо
захватио цео град и врло брзо прогутао већи део града. Алексије ИИИ одлучује након тог пожара и продора
крсташа у Влахерну да изјаше са великом војском из града. Византијска војска са својим царем на челу изашла
је из града кроз капију Харсијус која је била најближа крсташком логору. Међутим и поред захтева и
инсистирања Теодора Ласкариса Алексије није кренуо нити наредио напад и предвече се са војском повукао у
град.

Те ноћи Алексије ИИИ напушта Цариград носећи са собом све благо које је могао понети, остављајући за
собом свој народ и породицу. Исак Анђел је са његовом женом Маргаритом Арпад ослобођен из тамнице и
враћен на престо, док је Алексијева жена Јевросима утамничена, а њена имовина је конфискована. Он је
послао посланство крсташима известивши их о његовом преузимању власти. Исак је након тога на крсташки
захтев потврдио уговор који је са њима закључио његов син и 1. августа је принц Алексије званично крунисан
за савладара под именом Алексије ИВ Анђел.

Алексије ИВ је увео нове намете, испразнио државну касу и конфисковао имовину, али је успео да прикупи
100.000 сребрних марака, односно половину обећане суме. Међу крсташима је покренуто и питање шта даље,
али је на инсистирање Енрика Дандола одлучено да се сачека цела сума. Због тога је Алексије кренуо по
земљи у пратњи франачких витезова не би ли прикупио обећана средства.

Нови намети и пожар који је захватио Цариград током опсаде, створили су у граду велико антикрсташко
расположење. Широм града све чешће су избијали сукоби између Византинаца и крсташа. Сукоби достижу
кулминацију када крсташи подмећу нови пожар у коме је изгорео већи део града око цркве света Софија.
Након овога сви Латини који су били у граду, напустили су га плашећи се одмазде домаћег становништва.

Млади цар се вратио у престоницу 11. новембра,али без сакупљених средстава да исплати крсташе. У царску
палату Влахерна крсташи су послали Конона де Бетуна и Жофроа де Вилердена да објаве да ће употребити
силу, ако буде требало да би намирили своја потраживања, што је представљало објаву рата, након чега су
отпочела ратна дејства.

Жофроа де Вилерден у својим мемоарима, овако описује то посланство:

„Они сјахаше на капији и уђоше у двор и затекоше цара Алексија и цара Исака где на два престола седе, један
крај другог. И близу њих седела је царица, која беше жена оца и маћеха сина и сестра краља Угарског, госпа и
дивна и добра. И ту са њима беше велика пратња сачињена од људи од значаја и звања. По жељи посланика
осталих Конон де Бетун, који врло мудар и речит у говору беше, иступи као говорник: „Величанство, ми
дођосмо теби у име властеле(барона) народне и дужда Млетачког. Они желе да те подсете на услугу велику
коју учинише ти - услугу знану људима и објављену свеколиком људству. Ти заклетву дао си, ти и отац твој, да
обавезе испуњене биће и оне твој својеручни потпис имају. Али ти договоре ове ниси испунио, као што требао
си. Много пута беху те позвали они на њихово испуњење и сада поново позивамо те, у присуству све властеле
твоје, да договоре који међу вама беху испуниш. Учиниш ли тако, добро биће. Ако не, нека ти буде знано да
од дана овог па на даље они те неће сматрати за племића или пријатеља, већ ће настојати да те обавезе
намире сами свим средствима која у моћи су њиховој. И на то те они упозоравају сад, јер они не желе да
повреде тебе или кога другог без изазова претходног, јер никад се они као издајице не понеше нити је обичај
такав у земљама њиховим. Чуо си, шта рекли смо ти. На теби је да на то одговориш према вољи својој. “Много
беху Грци запањени и веома разбешњени овим изазовом отвореним и они рекоше да нико не би толико смео
да се усуди пркосити цару Константинопољском и његовом двору. Веома зли беху погледи које сада на
посланство бацаху цар Алексије и сви Грци, који до скора на њих гледаху са наклоношћу великом. Метеж
велики унутра беше и посланици се окренуше и до капије одоше и узјахаше коње. Кад прођоше кроз капију,
не беше никог међ` њима коме не би драго код срца и то не беше за чуђење нешто, јер они из велике
опасности побегоше и држаху да мало фалило је сви убијени или утамничени буду. Тако у логор вратише они
се и рекоше властелинима(баронима) како прошли су.“

Након избијања отвореног ратног сукоба са крсташима, Византинци су покушали да спале крсташку флоту и да
на тај начин спрече напад на морске бедеме. На челу флоте био је Алексије Дука Мурзулф,али су Млечани
заробили део византинске флоте која је извршила напад, а у нападу је страдао само један пизански трговачки
брод. Команда над одбраном града и Царства поново је пала на плећа тројице људи као и у првом сукобу са
крсташима,пошто је нови цар показао је исту храброст и иницијативу у борби са крсташима као и његов
претходник. Сваки од њих тројице понеће игром случаја царски венац и на свој показаће се способнијим и
заслужнијим од својих претходника које су служили. Одбрану града водили су:

-Алексије Дука Мурзулф

-Теодор Ласкарис
-Константин Ласкарис

Развој ситуације и кукавичко понашање владара довели су 25.01.1204.године до преврата којим су Анђели
коначно збачени са власти.За новог цара је проглашен Алексије Дука(Алексије В Дука Мурзулф), који је 05.02.
овенчан за цара Византије. Алексије ИВ је удављен у тамници 08.02., а неколико дана касније у тамници
умире и његов отац Исак.

Крсташи су се окренули ка околини Цариграда пљачкајући и уништавајући.На повратку из пљачкања Филеје

Алексије В са војском их је напао. Крсташи су потукли Византинце, а сам цар Алексије је једва избегао
заробљавање. У сукобу су крсташи заробили икону Богородице за коју се сматрало да ју је направио
јеванђелист Лука и која је имала велики углед у народу.
Крсташи су отпочели са припремама за напад и прављењем опсадних направа. Током припрема закључен је
договор о расподели освојених територија и опљачканих богатстава.Према договору након освајања града
биће направљено веће које ће чинити 6 Франака и 6 Млеачана, које ће изгласати међу крсташима новог цара
односно првог цара Латинског царства.Њему ће припасти четвртина освојених територија и богатстава.
Преостале три четвртине биће подељене на два дела, од којих ће један припасти Млечанима,а други део ће
крсташи поделити међу собом. Нови патријарх(први латински васељенски патријарх) ће бити изабран из оне
групе из које није цар тј. ако се за цара изабере Млечанин,патријарх ће постати неко од крсташа и обратно.

Припреме су окончане и 08.04. почео је напад на град са морске стране. Након тешких борби Византинци су
успели да одбију нападе и крсташи су били приморани да се са бродовима врате на другу страну Златног рога.
Након овог пораза, одржано је велико заседање да би се договорили шта даље.Било је предлога да се од
свега дигну руке, да се покуша са копна, али је на крају прихваћен предлог на коме су Млечани инсистирали.
Њихов предлог био је да се напад настави на истом месту јер је тај део цариградских бедема најслабији, али
да се овог пута више бродова повеже заједно и да се на тај начин створе велики сплавови којима би се лакше
напали морски бедеми.

Повезивање бродова је трајало неколико дана, тако да је 13.04. отпочео нови напад.Међутим,Византинци су и
овог пута успели да успешно одбијају крсташке нападе. Током борбе,ветар је променио смер и почео да дува
са севера тј. са Златног рога ка граду. Такав ветар је привукао бродове уз саме морске бедеме. Два брода Рај и
Ходочасник која су била повезана толико су пришла бедемима да су се лестве са бродова повезале са једном
од кула. То су одмах искористили:

- један Млечанин
- Андреја од Дурбоса
- Џон Чојси
који су прешли на кулу и отпочели борбу са њеном изненађеном посадом. За то време на њу су почели да
прелазе и други крсташи и убрзо су овладали целом кулом. Након тога су и други бродови пришли кулама и
на сличан начин отпочели њихово заузимање, тако да су крсташи почели да овладавају морским бедемима.
Алексије В покушао је речима да охрабри војнике и да их поведе у противнапад, али је разбијеним редовима
Византинаца потпуно пао морал и они су се у нереду повукли ка граду.Он се након тога повукао до дворца
Букелеон. Тамо је покупио Алексијеву жену Јевросиму и ћерку Евдокију(бившу жену Стефана Првовенчаног) и
са њима је напустио град кроз Златну капију.

Након Алексијевог напуштања града у цркви света Софија за цара је проглашен Константин Ласкарис. Он је са
својим братом покушао да се на челу Варјашке страже супродстави крсташима,али је битка већ била
изгубљена, тако да су на крају и браћа напустила Цариград.

Обезглављена и немоћна престоница Византијског царства суочила се са крсташким пљачкањем и

разарањем,које се сматра за једно од најстрашнијих које су задесиле неки град.Током четири дана колико је
трајало,по некима,дивљање крсташа градом,током кога је већи део народа преживео мучења,масакрирања и
силовања којима су биле изложене све особе без обзира на године или пол.Крсташи су уништили већи број
цркава,дворова,манастира и скулптура(међу њима су биле и скулптуре које су израдили антички мајстори
Фидија и Праксител) и опљачкали добар део икона,реликвија и скулптура које су се чувале у граду.Вођа
крсташа Бонифације Монфератски заузео је за себе дворац Букелеон са свим благом,док је Анри
Фландријски(брат Балдуин Фландријског) то учинио са дворцем Влахерна.

Откако је света,ни у једном граду не би задобијен толики плен.

Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст.
Када се пљачкање Цариграда окончало формиран је савет од 12 истакнутих витезова који је за цара новог
Латинског царства изабрао Балдуина, грофа Фландрије који постаје Балдуин И Фландријски. Нови цар се
оженио удовицом Исака Анђела и мајком Алексија ИВ Анђела Маргаритом Арпад,ћерком мађарског краља.За
првог латинског васељенског патријарха изабран је млечанин Тома Моросини.

Већ приликом избора новог цара и подела земаља показала се довитљивост Енрика Дандола,због начина на
који је он из целе ствари извукао најбоље за државу светог Марка.Карактер тог „новог уговора Млечана са
крсташким глупацима,којима су без милости подвалили и који су заједно са својим неотесаним кнежевима
били само оруђе у рукама тих трговаца“(Карл Маркс) најбоље се огледа у наводно праведном гласању за
новог цара(6 Млечана и 6 крсташа) и томе да онима другима припадне место новог патријарха.Захваљујући
томе Дандоло је био у позицији да за новог цара изабере за Млечане најпогоднијег кандидата од крсташа,јер
је на 6 истих млетачких гласова ишло 6 подељених крсташких гласова,да би потом нови патријарх постао
Млечанин.Тако је практично Дандоло изабрао и новог патријарха и новог цара.На тај начин је Дандоло за
цара поставио времешног Балдуина Фландријског,уместо амбициозног вође четвртог крсташког похода
Бонифација Монфератског који је својим родбинским везама са хришћанским државама на истоку(крсташким
земљама,Грузијом и Јерменијом) претио да створи нову јаку државу или савез држава у источном
Средоземљу,у трену када се Млетачка република коначно решила свог творца Византије и почела да постаје
суверени владар Средоземља.Уговором је поред тога предвиђено да су све крсташке државе настале на
простору Византије вазали Латинског царства,док су територије припојене Млетачкој републици независне од
њега.Дандоло је рачунао и на то да ће међусобни антагонизми међу крсташима додатно онеспособити
Латинско царство чиме би Млечани добили одрешене руке за владавину над тим делом Средоземља.Да се
није преварио показало се одмах,када је Бонифације уместо да заузме поседе који су му додељени у Малој
Азији са војском кренуо на Солун заузевши га за себе.На тај начин је омогућио византијским избеглицама да
консолидују редове и створе државу које ће касније доћи главе крсташким творевинама на Балкану.Нови цар
је морао да прихвати такво стање и дозволио му је стварање независне Солунске краљевине.

Унуци последњег владара из династије Комнина Андроника И,Давид и Алексије који су се,после његовог
насилног збацивања са власти,склонили на грузијски двор код своје рођаке краљице Тамаре(1184-
1212).Захваљујући потпуном растројству које је завладало Царством током крсташке опсаде Града,они су уз
њену помоћ почетком априла(пре коначног слома Византије) заузели Трапезунт и у њему основали нову
државу знану као Трапезунтско царство.Млађи брат Давид,започео је продор на запад дуж црноморске обале
који је након заузимања Синопе,Пафлагоније и Хераклеје зауставио Теодор Ласкарис.
Алексије Дука побегао је у Месинопољ,у Тракији,где је Алексију ИИИ вратио његову жену и ћерку.Овај га је
лепо примио,обећавши му ћерку за жену,али га је првом приликом ослепео.Латини су га касније утамничили
и погубили бацивши га са врха стуба у Цариграду,а њихове тамнице допао се и некадашњи цар Алексије
ИИИ.Чињеницу да крсташи нису заузели одмах земље у Малој Азији искористили су браћа Ласкариси који су у
Никеји основали Никејско царство.

Брат од стрица Исака и Алексија Михајло основао је после пада Цариграда од византијских територија на
источном Балкану Епирску деспотовину која је обухватала простор од Драча до коринтског залива са
престоницом у Арти.

3.9. КАТАРСКИ КРСТАШКИ РАТ

Катарски крсташки рат или Албижански поход (1209. - 1229.) представљао је рат, који је започела Католичка
црква против катара или патарена у Лангдоку на југу Француске. Катарско веровање је сматрано за јерес.
Степен насиља према катарима је био екстремно велик, чак и према средњовековним стандардима. На
почетку рата крсташи су побили цели један град Безијер од 10.000 становника. Касније су спаљивали и живе и
мртве катаре.
Црква је понудила то подручје севернофранцуским племићима и краљу Француске, који су деловали као
католички плаћеници. Територија Француске тим ратом постаје готово дупло већа. Француска је добила
подручја, која су имала ближе културне и језичке везе са Каталонијом него са Француском.
Катарски крсташки рат је имао велики значај у успостављању средњевековне инквизиције. Католичка црква је
имала проблема са јеретичким учењима, али углавном се радило о мањим групама или локализованим
сектама. Катари су постали велики и популаран масовни покрет раширен по целом региону. Већина јужне
Француске постала је отворено катарска, а катарско учење се ширило у друга подручја. Катарско и друга
јеретичка учења тог доба појављују се у градовима и местима нових урбанизованих подручја. Није било
нимало случајно да катари потичу из јужне Француске, која је била једно од најгушће насељених подручја
Европе у то време.
Катари су били најбројнији у региону Лангдок, које се налази на западном медитеранском делу Француске.
Тада је Лангдок био део Каталонско-Арагонске конфедерације Арагонског краљевства. Звали су се и
Албижани, јер је покрет био присутан око града Алби. Политичка контрола у Лангндоку је била подељена
између локалних племића и градских савета. Пре крсташког рата подручје је било на високом културном
нивоу.
Када је дошао на власт 1198. папа Иноћентије ИИИ покушао је да спречи ширење катара. Најпре је покушао
мирним методама да их присили да одбаце јеретичко учење. Послао је свештенике да прекрсте катаре, али
није било готово никаквог успеха. Локално племство је штитило катаре, као и локални бискупи. Папа је 1204.
суспендовао локалне бискупе и поставио је папске легате. Папа тражи 1206. подршку племића, а племиће
који штите катаре папа екскомуницира.
Моћни гроф и најважнији племић тога подручја Рејмонд ВИ Тулушки одбија да пружи подршку у
искоренивању катара, па је екскомунициран маја 1207. Папа је позвао француског краља Филипа ИИ Августа
да делује против племића, који штите катаре. Краљ је у то доба био заузет једном другом битком те није
реаговао. Гроф Рејмонд ВИ Тулушки среће се јануара 1208. са папским легатом Пјером д Кастелном и после
свађе папски легат је убијен.
Папа је одмах издао проглас, којим је позвао у крсташки рат против Лангдока. Папа нуди јеретичку земљу
свакоме ко се прикључи крсташком рату, као и општи опрост грехова. Много племства северне Француске се
придружује крсташком рату привучени атрактивном понудом земље племства са југа.
Крсташки рат се може поделити у неколико фаза. Прва фаза (1209. - 1215.) - серија великих успеха крсташа у
Лангдоку. Друга фаза (1215. - 1225.) - серијом побуна крсташи су углавном изгубили оно што су освојили.
Трећа фаза (1225. - 1229.) - уследиле су интервенције француских краљева и подручје је освојено.
После краја крсташког рата инквизиција је имала много посла, а било је још побуна до 1255. До средине 1209.
скупило се око 10.000 крсташа у Лиону и кренули су према југу. Рејмонд ВИ Тулушки је увидео да постоји
велика опасност и обећава да ће дејствовати против катара, па више није екскомунициран. Крсташи су
кренули према Монтпељеу и земљи Рејмунда де Тренкавела. Крсташи су првенствено хтели да ударе у центар
катарства око Албија и Каркасона. Рејмонд Тренкавела је исто покушао да се додвори крсташима, али није
успео па је побегао у Каркасон да припреми обрану.
У јулу крсташи заузимају мало село Сервијан. Безије су опколили 21. јула 1209. и тражили су да град преда
катаре. Кад су становници Безијеа то одбили крсташи следећи дан заузимају град и убијају све становништво.
Сматра се да је у Безијеу било око 500 катара, а крсташи су побили 7.000 - 20.000 становника. Крсташи су
питали папског легата, главног свештеника цистерцитског реда, како да разликују катаре од осталих.
Следећа мета је био град Каркасон. Каркасон је био добро утврђен град, али био је препун избеглица.
Крсташи су стигли пред град 1. августа 1209. Ставили су град под опсаду, а 7. августа су одсекли довод воде до
града. Рејмонд Тренкавела је покушао да преговара , али га заробљавају. Каркасон се предао 15. августа 1209.
Становништво града није убијано, него су протерани голи из града.
Симон Монфор преузима команду над крсташима и добија контролу над подручјем око Каркасона, Албија и
Безијера. После Каркасона предају се многи градови без борбе. Алби, Кастелнодар, Кастр, Фанжо, Лимо,
Ломбр и Монтреал су пали током јесени. Неки градови су се убрзо поново побунили.
Следеће борбе одвијају се око Ластура и оближњег замка Кабаре. Пјер Кабаре одбија крсташе у децембру
1209. Током зиме борбе стају, па се настављају у пролеће, када крсташи у марту заузимају Брам. У јуну 1210.
добро утврђен градић Минерв одолева, док им није уништен главни бунар, па се предају 22. јула 1210. Дата је
прилика катарима да се прекрсте. Спаљено је 140 катара, који нису хтели да одбаце катарско учење. У августу
крсташи нападају град Терм, којем долази у помоћ Пјер Кабаре. Град заузимају тек у децембру 1210.
Рејмонд ВИ Тулушки и још неколико племића напуштају савез са крсташима, јер су ужаснути њиховим
поступцима. Рејмонд ВИ Тулушки је поново екскомунициран. Понављају се борбе око Ластура, а Пјер Кабаре
се предао. У мају 1211. крсташи заузимају један замак крај Монтреала и ту вешају витезове и пале неколико
стотина катара. Након заузимања Монферана током јуна, крсташи су кренули према Тулузу. Крсташи су
опседали град, па су остали без снабдевања и повукли се.
Рејмонд ВИ Тулушки је тиме био охрабрен, па је кренуо на вођу крсташа Симона Монфора у септембру 1211.
Монфор се извукао из опсаде, али Рејмонд ВИ Тулушки после тога ослобађа град за градом и ослободио је
тако 30 градова. Током 1212. побуњеници су ослободили велики део провинције Тулуз.
Петар ИИ Арагонски долази из Каталоније да помогне Тулузу против крсташа. Опседао је један град и
септембра 1213. погинуо је при опсади, а војска му се после тога разбежала. То је био тежак ударац за катаре.
Током 1214. постаје још горе за њих. Папа је понудио француском краљу Филипу ИИ Августу земљу од
Рејмонда ВИ Тулушког и тиме га заинтересирао за рат.
Филип ИИ Август је победио, а Рејмонд ВИ Тулушки је побегао у Енглеску. Крсташи су напредовали током
1214, а 1215. заузимају Тулуз. Тулуз је поклоњен Симону Монфору, али он га предаје француском краљу
Филипу ИИ у априлу 1216.
Рејмонд ВИ Тулушки вратио се са својим сином у априлу 1216. и успева да подигне велику војску
незадовољних градова. Заузимају Бокер после три месеца опсаде. Симон Монфор није успео да спречи пад
Бокера. Симон Монфор гуши побуну у Тулузу, па креће западно у намери да заузме Бигор, у чему не успева. У
септембру 1217. Рејмонд ВИ Тулушки ослобађа Тулуз, док је Симон Монфор био заузет на другим местима.
Монфор покушава безуспешно да поврати Тулуз, а убијен је у јуну 1218.
Крсташка војска је била у нереду, па предају команду француском краљу Филипу ИИ Августу, којега највише
брине Тулуз, много више од јереси. Папа Иноћентије ИИИ је умро јула 1216. Сукоб је ушао у мирнији период
до 1219, иако је било акција. Крсташи су заузели Мерманд 3. јуна 1219. након дуге опсаде, али никако нису
успевали да заузму Тулуз. Осим тога крсташи су губили градове. Рејмонд ВИ Тулушки и његов син Рејмонд
ВИИ Тулушки наставили су са победама и током 1221.
Рејмонд ВИ Тулушки је умро 1222, па је његов син постао вођа отпора. Француски краљ Филип ИИ Август је
умро 1223, а наследио га је Луј ВИИИ. Амори Монфор је напустио Каркасон и побегао, а син Рејмода
Тренкавеле вратио се из прогонства и то подручје сматра својим. Амори Монфор нуди подручје Лангдока
француском краљу Лују ВИИИ, а овај прихвата понуду.
У новембру 1225. екскомунициран је Рејмонд ВИИ Тулушки као и његов отац пре тога. Француски краљ Луј
ВИИИ предводио је нови крсташки поход у јуну 1226, а градови и дворци су се предавали без отпора. Авињон
је био номинално под влашћу немачког цара и тек након три месеца опсаде Луј ВИИИ га је заузео. Луј ВИИИ је
умро новембра 1226. и наследио га је дете краљ Луј ИX. Краљица је дозволила наставак крсташког рата.
Лабекед је освојен 1227, а Вареј и Тулуз 1228.
Краљица је понудила Рејмонду ВИИ Тулушком споразум по коме би он постао владар Тулуза, али би морао да
се бори против катара, врати сву црквену имовину, преда своје замкове И уништи одбрамбене зидове Тулуза.
Рејмонд ВИИ Тулушки се сложио и потписао је споразум априла 1229. Међутим краљица је прекршила
обећање, па је Рејмонд ВИИ Тулушки заробљен, бичеван и закратко утамничен.
Лангдок је дошао чврсто под контролу краља. У Тулузу се оснива Инквизиција у новембру 1229, па почиње
процес чишћења подручја од јереси и преосталих катарских упоришта. Под папом Гргуром ИX инквизиција је
добила готово неограничена овлашћења за сузбијање јеретика.
Немилосрдна кампања почиње 1233. палењем живих или мртвих катара, где год би их нашли. Многи су се
опирали, побегли су у неколико тврђава у Фенуједу или Монсегуру. Или поново почињу побунама. Катари
успевају да 1235. истерају инквизицију из Албија, Нарбона и Тулуза. Рејмунд Тренкавела је предводио
устанике 1240, али је поражен код Каркасона, па је побегао у Монтреал, у коме су га краљевске снаге
опседале. Предаје се и дозвољава му се пролаз до Арагона.
Рејмонд ВИИ Тулушки покушава са побуном 1242. у исто време кад је била инвазија Енглеза. Након енглеског
повлачења Рејмонд добија амнестију од краља.
Катарска упоришта су падала. Пејрепертуз је пао 1240, а Монсегур је био 9 месеци под опсадом и коначно је
пао марта 1244. Мала тврђава Керибус је била занемарена све до аугуста 1255, када је пала. Последње катаре
је инквизиција спалила 1321.

3.10. ДЕЧИЈИ КРСТАШКИ РАТ

Дечји крсташки рат био је 1212. године. "Будући да нас Бог види као грешнике, какви јесмо, неће нам пружити
своју моћну руку и помоћи разбити невернике. Зато ћемо у рат послати невину децу. Добри Бог, уз Духа
Светога, милостивог Исуса и његову безгријешну Мајку, те остале Свеце, смиловаће се на ту децу и, као у
добра стара библијска времена, направити чудо и поразити мрске безбожнике." Дјеца су наводно укрцана на
7 бродова и послата у ослобађање Свете земље. Већина их није ни дошла до тамо, подавили су се, а остатак је
пао у ропство.

3.11. ПЕТИ КРСТАШКИ РАТ

Пети крсташки рат је 1217. године повео мађарски краљ Андрија ИИ Арпад против египатског султана.
Крсташи су освојили Дамијету, али су се врло брзо након тога вратили натраг.

3.12. ШЕСТИ КРСТАШКИ РАТ

Шести крсташки рат је трајао од 1228. до 1229.године.Повео га је цар Светог римског царства Фридрих ИИ
Хоенштауфен да би ослободио Јерусалим.Он је закључио уговор и десетогодишње примирије са султаном Ел
Камелом према коме је Јерусалимска краљевина добила назад Витлејем,Назарет,приморје од Сидона до Јопе
и цео Јерусалим осим Куполе над Стеном,са тим да није смео да зида бедеме око града.Турци поново освајају
Јерусалим 1244. године.

3.13. СЕДМИ КРСТАШКИ РАТ

Седми крсташки рат трајао је од 1248. до 1254. године и предводио га је француски краљ Луј ИX Свети против
Египта. Крсташи су освојили Дамијету, али Луј бива заробљен у бици код Мансуре, близу Каира, чиме је поход
оконачан, а он се ослободио плаћањем високог откупа.

3.14. ОСМИ КРСТАШКИ РАТ

Осми крсташки рат покренуо је од 1270. године против Туниса француски краљ Луј ИX Свети са циљем
добијања подршке за крсташке походе.Врло брзо по ступању на афричко тле Луј умире од куге са речју
Јерусалим на уснама,а већи део војске побољева.Вођство преузима његов брат Карло И Анжујски,који након
опсаде града Туниса склапа мировни уговор о слободној трговини и дозволу насељавања и кретања за
монахе.

3.15. ДЕВЕТИ КРСТАШКИ РАТ

Девети крсташки рат током 1271. и 1272. године је наставак ВИИИ похода и био је уперен против египатског
султана Бајбара и његовог покушаја да уништи преостале крсташке земље.На челу похода је стајао енглески
принц Едвард који је успео да спречи и одложи за две деценије коначни крах крсташких земаља који се десио
1291. године падом Акре последњег упоришта и престонице Јерусалимског краљевства.
3.16. КРСТАШКИ РАТОВИ ПРОТИВ ОСМАНЛИЈА

Никопољски крсташки рат (1396) који је организовао краљ Жигмунд Луксембуршки на чијој је страни српску
војску предводио Вук Бранковић. Кулминирао је у Битка код Никопоља.

Варнински крсташки рат (1444) који су предводили Владислав ИИИ Јагело, Јанош Хуњади и Ђурађ Бранковић.
Завршен је у Битка код Варне. Крсташки рат 1456. године организован да би се прекинула Опсада Београда
(1456). Предводили су га Јанош Хуњади и Јован Капистран.

4. ТЕМПЛАРИ

Први војни ред, Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма, познатији као Витезови Темплари, је
основан 1118, као последица Првог крсташког похода, да помогне новом Јерусалимском краљевству да се
одржи од напада муслимана који су се налазили у околини, и да осигура безбедност великог броја
ходочасника из Европе који су похрлили ка Јерусалиму након његовог освајања. Ред је основао Хуго де Пејенс.

Темплари су организовани као манастирски ред, следећи правила која је за њих створио Бернар од Клервоа,
оснивач Цистерцијанског реда. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на
међународној политичкој сцени тог времена. У том времену добили су неколико повластица од Папе, које су
им дозволиле, између осталог, да убиру порезе у подручјима која су била под њиховом контролом,
производећи њихов брзи успон.

Темплари су били подељени на неколико различитих братстава:

- витезови, опремљени као тешка коњица;

- оружници, опремљени као лака коњица (припадници нижих класа међу витезовима);
- фармери, који су управљали власништвом реда;
- капелани, који су били свештеници и задовољавали духовне потребе припадника реда.

Печат Витезова — два јахача су приказана као знак сиромаштва или дуалности монах/војник.
У свако доба, сваки витез је имао десет људи као подршку. Неки припадници реда су били посвећени
банкарству, јер су Темпларском реду Крсташи често поверавали благо на чување.
Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омарова џамија ("Доме оф тхе Роцк") на Брду храма у
Јерусалиму, који су они преименовали у Темплум Домини. Представљен на једном од њихових печата,
структура за коју се верује да је остатак Јерусалимског храма, и модел по коме су направљени бројни
темпларски храмови у Европи, као што је Црква храма у Лондону.

Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португала. Дате су им додатни поседи и
замкови у граничним подручјима. У једном тренутку су наследили и Краљевину Арагон, заједно са другим
војним редовима. Њихов утицај у Европи је био јако велики тако да на пример, захваљујући контакту
Темплара са муслиманским истоком, Европљани су се вратили старом римском обичају бријања браде док је
преко хиљаду арапских речи ушло у европске језике.

По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење
зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда
задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард И (заложио чак и
крунски накит), Робер д Артоа док је Луј ВИИ за финансијског саветника имао Темплара – благајника ризнице.
Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су
се могла уновчити било где у Европи, издавање зајмова и друго.

Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 до 15% што је изазвало нетрпељивост дужника.
Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де
Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих
је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци,
Малтешки витезови).

Тринаестог октобра, 1307. године, мањи број Темплара је био истовремено ухапшен од стране агената
Филипа ИВ (Пхилиппе ле Бел),(такође треба знати да је претходно Филип лепи, Папу практично отео и
пребацио из Италије у Француску, да би обезбедио његову подршку за свој наум) да би у затвору били мучени
због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По
једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда (по неким истраживачима, уопште није успео да
присвоји њихово богатство, јер су пар дана пре на 17 галија исто изнели у непознатом правцу) и разбио њихов
банкарски систем једноставно желео да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св.
Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.

Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Роберт И краљ Шкотске, (Роберт тхе Бруце) је био
екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи
Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португал, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су
имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенри Морепловац је водио португалски
ред 20 година све до своје смрти.

Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом
Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и због тога су погубљени. Неки научници сматрају
да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да
објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се наводно одигравали иза затворених врата и
који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали
укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.

Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била
симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од
стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од
хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор
исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњама веровали су у врховно биће које се
разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали Сатану односно
његово оличење Бафомета.

Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног
богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је често описивана као неправедна према
Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је
2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент В тајно извинио
Темпларима 1314. године.

Горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред
божји суд у року од годину дана. Папа Клемент је умро само месец дана касније, а Филип ИВ седам месеци
касније. Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.

Темплари имају велику улогу у ритуалима и оснивању различитих грана модерних масона. Шкотски ред, који
је формиран у Француској у осамнаестом веку, се ослања на Темпларе у многим ритуалима. Ред Де Молеа је
још једна масонска организација која је повезана са Темпларима.

Друга грана масона, Јоркширски ред, захтева од својих чланова да буду хришћани. И у том реду многи
ритуали и обреди су преузети од Темплара.

Иако неки историчари настоје да ставе знак једнакости између Темплара и Слободних зидара (масона) таква
веза никада није потврђена.

Екуменско хришћанско витешко друштво названо Суверени војни ред Јерусалимског Храма је основано 1804.
године, са подршком Наполеона. Овај ред је деловао на бази традиције средњовековних Темплара. То је
највероватније модерна организација која најефективније враћа дух старог реда, али не признаје било какво
директно наслеђе. 2001. године, Уједињене нације су дале Реду Храма специјални косултативни статус.

Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које
говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да је су Темплари пронашли
Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су
се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Аронов штап (Арон је Мојсијев наследник) и
камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.

Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су
Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да
је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих
градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је
изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској.
Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба. Такође постоје и приче
да су Темплари били повезани са Сионским приоратом, организацијом која је имала за задатак да чува
саркофаг у којем је сахрањена Марија Магдалена, па су им те тајне дале моћ да манипулису Католичком
црквом и да постану јако моћни у Европи.

Мит о Темпларима као чуварима и бранитељима Светог грала је тема у филму Индијана Џонс и последњи
крсташ, новели Умберта Ека "Фукоово клатно" (1989), као и у роману Андреаса Вилхелма "Пројект
Бабилон"[1]. Најновије интересовање за Темпларе и митологију везану за њих је побуђено новелом Ден
Брауна, Да Винчијев код (2003) и сличном причом у филму из 2004, "Национално благо (филм)".

ЗАКЉУЧАК

Низ ратова од 1196.-1270.год. које је организовала католичка црква за ослобођење Христовог гроба у
Јерусалиму из руку "неверника", Турака Селџука. Ратови су названи крсташки због крста који су војници
носили на свом оделу.

Католичка црква је у овим ратовима видела прилику да успостави духовну доминацију над земљама Источног
Римског Царства, а ритери и феудалци били су вођени економским мотивима (освајање нових поседа, ратни
плен)

Први крсташки рат 1196.-1199. повели су нормански, фландријски и холандски ритери. Освојили су Јерусалим
и створили неколико грофовија и јерусалимску краљевину.

Други крсташки рат 1147-1149 под вођством француског краља Луја ВИИ и немачког краља Конрада ИИИ
завршио се без резултата.

Тречи крсташки рат 1199.-1202 воде енглески краљ Ричард Лавјег Срца, француски краљ Филип ИИ Август и
немачки цар Фридрих И Барбароса. У овом походу немачки цар се удавио у једној речици, Филип ИИ Август се
после свађе са енглеским краљем враћа у Француску. Ричард Лављег срца је успео уговором да обезбеди
слободан долазак ходочасника у Јерусалим.

Четврти крсташки рат 1202.-1204. водили су француски феудалци под вођством Млетачке републике. У овом
походу крсташи су заузели Цариград, створено је Латинско Крсташко царство и створене још неке мање
државе.

Пети крсташки рат 1217.-1222. вођен је против египатског султана који је владао Палестином. Због
унутрашњих раздора, крсташка војска је морала да напусти Египат.

У Шестом крсташком рату 1228.-1229., Фридрх ИИ Хоенштауфовац осваја Јерусалим.

Француски краљ Луј ИX предузео је седми (1248.-1254.) и осми (1270.) ксташки рат, али без већих успеха.

Треба поменути и два дечија крсташка рата (1212.) По црквеном уверењу Христов гроб могли су да ослободе
само безгрешни дечаци. Међутим, део деце су трговци продали у Египту, а други део је страдао од зиме и
глади.

Последице крсташких ратова су опадање угледа римског папе, доминација италијанских градова у
средоземљу, упознавање Европе са културом Истока.