You are on page 1of 2

Aleksandar Obućina je rodjen 1996. godine u Beogradu.

Završio je školu za dizajn, a trenutno je


na završnoj godini studija Fakulteta likovnih umetnosti Univerziteta u Beogradu, na Grafičkom
odseku u klasi profesora Vladimira Milanovića. Do sada je učestvovao na nekoliko grupnih
izložbi, a dva puta je i sam izlagao. Na Mladoj i zelenoj izložbi kolaža saradjivao je sa kolegom
Petrom Aleksićem, sa kojim, uprkos različitom pristupu i odabiru tematike, nalazi zajednički jezik
koristeći istu tehniku kolaža. Upravo ovaj medij Obućina najčešće bira za sopstveni izraz prilikom
kog kreira scene koje su u stalnoj komunikaciji sa fenomenima savremenog doba. Umetnikova
postojanost se ogleda u odabiru tema, koje su gotovo uvek odredjene njegovim provokativnim
prkosom, dok je na polju odabira tehnike fluidan, kako sam navodi, konstantno eksperimentišući
i stičući nova iskustva, kako bi naoružan njima, velikom raznolikošću i spoju različitih medija
mogao najbolje prikazati svoju umetnost svetu.
Dela Aleksandra Obućine prožeta eksplozivnim tonovima satire, subverzije, tamnog humora i
ironije, uspevaju da stvore vrlo rezonantne poruke i ideje koje se tiču važnih aspekata društva. Bilo
da je u pitanju aluzija na savremeni sistem vrednosti, politiku, religiju, duhovno stanje čoveka ili
ono erotsko u nama, umetnikov dar da provocira i navodi nas na razmišljanje o datim pitanjima je
upravo ono što ga čini dostojnim pozicije snažnog društvenog posrednika, a njegovu umetnost
svetionikom u moru mračnog i izopačenog. Svaki filozofski, koliko i tehnički aspekat umetnosti
Aleksandra Obućine, zasnovan je na primeni mešovitih medija, bilo u vidu različitih koncepata i
ideja, ili onih opipljivih materijala. Na taj način umetnik neprestano eksperimentiše subliminalnim,
interkontekstualnim, kao i onim narativnim koje se radja i iz nenamernog ali i iz vrlo planiranog
jukstapozicioniranja.
Uvek se stvara i ideš dalje u smislu traganja. Ne vidim kraj istraživanja i isprobavanja. Više
vremena provodim dolazeći do idejnog rešenja, isprobavajući razne mogućnosti, nego u samom
procesu stvaranja. Mada i ima izuzetaka gde bude suprotno. Svaki rad je sastavljen iz
neograničenog asortimana alata, tema i inspiracija, koje crpi iz svakodnevnog života i situacija
koje ga čine, a veliki uzor mu je, kako sam navodi, Jan Švankmajer (Jan Švankmajer).
Mislim da treba da postoji neki lični motiv u tvojoj umetnosti sa kojom ljudi mogu lako da se
poistovete, počevši od glupih, banalnih situacija do nekih stvarno ozbiljnijih tema. I zaista, takva
ideja isijava iz Aleksandrovih radova. U njima postoji nešto prijemčivo, nešto što nas mami, isprva
izazivajući osmeh, a onda i niz pomešanih osećanja, polako se uvlačeći pod kožu. Da li je za to
zaslužan univerzalni pesimizam današnjeg društva, a koji umetnik vešto nijansira neodoljivim
tonovima humora? Jedno je sigurno, uprkos težini tema koje obradjuje, Obućina u nama ne budi
osećaj neprijatnosti i teskobe, i upravo u tome je njegov najveći šarm. Njegov umetnički izraz
duguje isključivo nezasitoj dečačkoj radoznalosti koje se nipošto ne odriče, već iz nje crpi smelost
da zagrebe ispod površine, da postavi pitanja koja se drugi ne usudjuju, da testira različite
semantičke, receptivne, kulturološke situacije, i da iste transponuje u umetnost koja će navesti
posmatrača da o njoj razmišlja, da je analizira i da se bavi kauzalnim odnosima koji se javljaju
unutar nje.
Svojim radom za izložbu INTER/AKCIJA 2018 sam želeo da započnem nešto novo, pa mi je
instalacija u prostoru delovala potpuno prikladno. Na početku me je interesovala ideja Svetog
duha i golubice mira, i njihove povezanosti, imajući u vidu njihovo simbolizovanje slobode. Ovim
radom, postavio sam pitanje, i sebi i drugima, šta to sloboda zapravo znači. Pa sam tu golubicu
prikazao u neispiljenoj formi mirovanja i čekanja koja je nedostižna. U trenutku kada shvatimo
ovakav koncept Aleksandrove umetnosti, shvatamo i to da se i sami, kao neizostavni gradivni
element, nalazimo u jednom nevidljivom ali sveprisutnom njegovom delu, a to je trougao u čijim
se temenima nalaze sam umetnik, njegov rad, i mi, recipijenti, a svi postavljeni u jedan beskrajni
uzročno-posledični odnos.