* Шта је религија / Дефиниције религије *

 редукционистичка дефиниција Сигмунда Фројда: Религија је једна универзална

опсесивна неуроза људског рода. Упоређује религијске ритуале са ритуалима
опсесиваца и ту налази запањујуће сличности.
Критика: 1. шта је са матрилинеарним породицама
2. наслеђивање искустава прошлост-садашњост
3. феминистичка критика мушког божанства (шта је са женским божанствима)
4. јунг: непостојање религије је симптом неурозе
 Макс Милер: религија и митологија представљају неку врсту „болести језика“, тј.
религија је људски конструисани универзум у чијој основи стоји језик.

* Три врсте дефиниција религије:

1. Супстантивне дефиниције: покушавају да одреде бит или суштину религије

- Едвард Тајлор: религија је веровање у духовна бића

- Индијанци се више фокусирају на игру, ритуале и сакралне предмете; у
ортодоксном јудаизму ортопраксија иде испред ортодоксије
- Нагласак на веровању је више одлика хришћанске цивилизације и Запада, него
универзална карактеристика свих религија.
- Емил Диркем: религија је чврсто повезан систем веровања и обичаја који се
односе на свете, тј. издвојене и забрањене ствари, наиме систем веровања и обичаја
који све своје присталице сједињују у исту моралну заједницу звану црква.
(Диркем религију сводио на друштво)
- Елијаде: свето и профано су по њему два начина бивствовања у свету, две
егзистенцијалне ситуације које је човек преузео током историје.Док је човек
традиционалних друштава у правом смислу речи био homo religiosus, човек
модерних друштава живи у битно десакрализованом космосу, у доба „смрти Бога“
и „терора историје“.
- homo religiosus увек верује да постоји једна апсолутна стварност, свето... да живот
има свето порекло и да људска егзистенција остварује своје могућности само ако је
религиозна. Нерелигиозни човек: свето је препрека ка његовој слободи.

`1
 - Иако је дихотомија свето – профано корисно средство за разумевање
традиционалних облика религије, она се теже примењује на неке модерније или
савремене видове религиозности

2. Функционалне дефиниције

- Милтон Јингер предлаже да се усресредимо не толико на оно шта религија јесте,

него на оно шта религија чини. Религија се онда може дефинисати као систем
веровања и пракси помоћу којих се група људи бори с крајњим проблемима
људског живота.
- Јингер: није природа вере, него веровања оно што изискује проучавање
- Ричард Нибур: тврдио да су и национализам и наукам, као и многи други системи
вере, уствари религије.
- Јингер: Гдегод се препозна свест и интересовање за континуиране и перманентне
проблеме људске егзистенције – тј. за само људско стање, као нешто што одудара
од специфичних проблема; и гдегод се препознају обреди и заједничка веровања
релевантна за ту свест, која одређују стратегију крајњег тријумфа; и гдегод постоје
групе организоване да подигну тај ступањ свести и подучавају и одржавају те
обреде и веровања – ту имамо религију. Овде одбацује да је натприродно нужан
елемент религије.

3. Симболичке дефиниције

- Клифорд Герц: Религија је систем симбола који делују ка успостављању моћних,

свеприсутних и дуготрајних расположења и мотивација, формулишући схватања о
општем поретку живота и одевајући та схватања у ауру чињеничног стања, тако да
се ова распожења и мотивације чине особито стварним.
1. „религија је систем симбола који делују...“ систем симбола не само што
описује шта је живот, већ прописује шта он треба да буде.
2. овај систем симбола делује да код људи „успостави моћна, свеприсутна и
дуготрајна расположења и мотивације“. Тј, прихватање симбола утиче на
нечију склоност, диспозицију. (Born Again Christians захтевају да се радујеш и
кад се дешава нека трагедија)

`2
 3. Симболи не само што појачавају одређену врсту осећања или склоности, већ
„формулишу схватања о општем поретку живота“. Религија задовољава
нечију интелектуалну потребу за осмишљавањем света и живота, она пружа
одговарајућу космологију и друге доктрине. (Зашто тежити правди у
неправедном свету? Поглед на свет показује како ће, на пример, правда на крају
ипак победити – хришћанска апокалипса)
4. Симболи „одевају та схватања у ауру чињеничног стања, тако да се
расположења и мотивације чине особито стварним“. Религија је у стању да
створи темељ за друштвене вредности који се показује јачим од емпиријске
верификације и стога не може да се оспори.
- Ова дефиниција: *врло широка уопштавања – не помаже у квантитативној
анализи; *помаже да се религија разлучи од других културних
феномена.
- Герцова анализа је доста више од дефиниције. Она је есеј о томе како религија
„ради“ на томе да себе учврсти, те шта она „чини“ у друштву. Управо због тога би
се та дефиниција могла, у ширем смислу, сврстати у функционалне дефиниције.

МОНОТЕИСТИЧКЕ РЕЛИГИЈЕ

* Јудаизам *

- „Не чините ближњем то што не желите да он вама чини. То је суштина Закона. Све
друго је само коментар.“
- Вера у само једног, вечног, праведног Бога, створитеља, који има посебан, историјски
манифестован однос према „деци Израела“, свом изабраном народу
- За Јевреје јудаизам није само религија већ и особен начин живљења који се изражава
путем традиције у којој религијска веровања, и њима приерени систем вредности,
прожимају друштвену заједницу и свакодневни живот.
- Данас се у јудаизму прави разлика између ортодоксних Јевреја, конзервативаца и
реформиста.
- Јудаизам се понекад назива и „религијом књиге“
- Хебрејску Библију Јевреји називају Танах, а њу чине Тора, дела пророка и други списи
- Хебрејска Библија је канонизована око 90 год. н. е. и састоји се од 24 књиге

`3
- 24 књиге се деле на три основне групе:
1. Закон или Наук (хеб. Тора), који обухвата пет књига, или тачније, пет „свитака“
познатих као Петокњижје: Књига постанка, Књига изласка, Левитски законик,
Књига Бројева и Поновљени закон
2. Пророци, који се деле на:
1. Прве пророке (Књигу Исуса Навина, Књигу о судијама, Прву и Другу књигу
Самуилову и Прву и Другу књигу о царевима)
2. Последње пророке (Исаију, Јеремију, Језекиља, и књигу Дванаесторице „малих“
пророка)
3. Списи (Псалми, Књига о Јову, Приче Соломонове, Прва и Друга књига дневника,
Јездрина и Немијина књига, Књига о Рути, Песма над песмама, Књига
проповедникова, Плач Јеремијин, Књига о Јестири, Књига пророка Данила)
- Савез са Богом; идеја о завету
- патња, ропство обећање избављења
- Разарање јерусалимског Храма 587/6 год. п.н.е.
- Јеврејски празници: Нова година (Рош Хашана), Дан помирења (Јом Кипур), Празник
сеница (Сукот), Посвећење (Ханука), Пурим, Пасха и Пентекост.
- Шабат: средиште јеврејске побожности. То је време светости, учења и одмора од
световности. Шабат је дар Бога својој љубљеној, Израелу; и Израел и Шабат су невесте
Бога којима се он окреће у заветном сједињењу.
- Талмуд: се бави најразличитијим религијским и световним питањима, као што су:
празници, прописи о браку, процена штете, пољопривреда, правилно приношење
жртава...
- Ашкенази: Француска и Немачка – дословна религиозност, ипак не толико оптерећени
- Сефарди: Блиски исток, северна Африка, Иберија

* Хришћанство *

- Као историјска личност, Исус из Назарета је највише припадао оним есхатолошким

токовима у јеврејској религији првог века у којима су се, с времена на време,
појављивали разни пророци, месијански харизматици и свете личности, тзв. хасиди.

`4
- Након Исусовог распећа његова религијска заједница, његов покрет, убрзо се
проширио и преместио ван свог матичног, галилејског и јудејског контекста у Рим,
Сирију, Малу Азију, Грчку и Египат – у један више хеленистички, космополитски,
грчко-римски свет чији су језици и религије били битно друкчији од онога што је сам
Исус проповедао у Палестини.
- Бог је створио свет ни из чега (ex nihilo)
- Сам чин стварања, постања, није нужно фиксиран у времену, јер време не представња
толко битну категорију у божанским активностима.
- Евхаристија – литургија – богослужење – захвалност
- Први монаси: Египат, 3. и 4. век нове ере
- египатски отац Антоније је био први познати хришћански испосник који се повукао из
света и започео своју „битку“ с пустињским демонима
- Аскеза: пустињачка, полупустињачка и монастичка

Хришћанске цркве

1. Римокатоличка
2. Источна православна
3. Протестантска
+ прехалкидонске (монофизити)
+ Црква Истока (несторијанци)
1054 – одвајају се Римокатоличка и Источно православна црква (највећи проблем: папа
који би, према православцима, могао бити први међу једнакима, али не pontifex
maximus – врховни поглавар Цркве; он није непогрешив). Анатеме бачене 1054. су
укинуте 1965.
16. век – одвајају се Римокатоличка и Протестантска

- Папа: отац; као бискупи Рима папе се у тој цркви сматрају и наследницима светог
Петра који је, према хришћанској традицији, био први епископ у том граду.
- Васељенски патријарх: ужива посебно првенство међу осталим православним
патријарсима

`5
 - Православне цркве су децентрализоване, помесне и у предности су што се тиче
прилагођавања
- Док је независна држава често имала сопствену аутокефалну Цркву, црквене
границе не поклапају се нужно са државним границама. Територије четири древне
патријаршије налазе се у неколико различитих земаља. Православна црква је
јединство помесних, али не нужно и националних цркава. Она се не заснива на
политичком начелу државне цркве.

Протестантска реформација

- Фактори који су утицали на хришћанску цркву: хуманистичко оживљавање

класичне науке и филозофије; рађање нових теолошких учења и мистичких
покрета; буђење етничких и националних осећања унутар саме империје + нова
географска открића
- Западни хришћански свет 16. века се поделио на:
1. римокатоличко
2. лутеранско
3. калвинистичко
4. англиканско хришћанство
- Мартин Лутер (1483-1546), професор теологије на Универзитету у Витенбергу; 95 теза
на вратима витенбершке катедрале 1517; Лутер је касније направио компромис
религијске доктрине и праксе, док је његов француски ђак Калвин који је 1541. почео
да влада у Женеви, исказао много ригиднији, догматичнији и депресивнији облик
протестантизма.

* ИСЛАМ *

- Реч ислам значи потчињавање божјој вољи и односи се како на монотеистичку

религију која води порекло од откривења пророка Мухамеда из 7. века, тако и на
заједницу припадника те вере и цивилизацију која је из ње произишла.
- Мухамед ибн Абдулах рођен у Меки око 570. године; припадао је клану Хашим,
једном од мањих кланова племена Куреиш које је држало власт у Меки. Одгајао га
стриц, Абу Талиб, вођа клана Хашим.

`6
- Паганско светилиште Каба постојало у Меки
- Мухамедова прва жена: Хатиџа; Мухамед прима божанско откривење од анђела
Џибрила
- Куран: говор самог Бога, вечна божија реч.
- Сам текст није стандардизован за време Пророковог живота
- Најстарији сачуван препис је из 776. године
- Куран је подељен на 114 сура (поглавља) са различитим бројм стихова (ајета). Њихов
редослед је одређен на основу дужине, тако да су дужа поглавља била на почетку, а
краћа на крају.
- У Курану бог има 99 имена
- Куран је извор исламске теологије и метафизике, али и шеријата односно, исламског
права.
- Пет стубова ислама:
1. потврђивање вере (шехада) гласи: Нема бога осим Бога и Мухамед је божји
посланик.
2. молитва – пет дневних молитви, верник лицем окренут у правцу Кабе
3. законски порез – 2.5%
4. рамазански пост – почиње „намером“ која се изражава пре зоре, да се од изласка
сунца неће узимати храна или пиће, а забрањени су и сексуални односи.
5. ходочашће у Меку
- Џамија – храм ; прву је основао Мухамед 622. код Медине (неке приватне просторије)
- турска подручја: џамија; арапска подручја: месџид (место за молитву)

Сунити и шиити

- Сунизам је главни, матични правац у исламу, који прихвата суну, практичну традицију
у исламу, као извор вере. Та традиција односи се на понашање и дела пророка
Мухамеда које би требло да буде узор свим муслиманима.
- Суна је, поред Курана, други главни извор исламског права, шеријата.
- Кад искрсне неки спор, муслимани се обраћају правнику званом муфтија, који даје
савет или доноси одлуку на основу познатих случајева.

`7
- Сунити сматрају да је Мухамедово учење дефинитивно завршено за његова живота, и
да му се нема шта додати већ га треба искрено следити и тумачити.
- Шиизам је други главни правац, настао у 7. веку. Шиити су развили култ четвртог
халифе – Алија, Мухамедовог зета, кога они сматрају јединим правим Мухамедовим
наследником
- Шиити не признају суну, предање, а највише следбеника имају у Ирану, Ираку,
Либану, Сирији, Јемену, Пакистану и Јужној Азији

* ХИНДУИЗАМ *

- после хришћанства и ислама трећа највећа религија (650 милиона, већина у Индији)
- политеистичка религија: неки сматрају да има хиљаде богова, неки сматрају да упркос
постојању безброј малих богова, у срцу хиндуизма постоји само један истински „бог“ –
брахман. Назива се и Једним, Апсолутном Реалношћу и Душом Света.
- Постоје две главне групе хинду списа – шрути, „оно што се чује“, и смрити – оно што
се памти.
- У индијској религијској традицији одржало се старо веровање по коме се сматра да
ведске химне нису испевали људи, већ да оне представљају божанско откривење што
је чувењем предато надахнутим песницима и мудрацима митске прошлости.
- Друго предање: надахнути песници и мудраци су чули ово старо предање.
- У Делима брахманским, која представљају тумачење ведских химни, тврди се чак и то
да су веде претходиле самом стварању света. (веде наводно садрже моћне, стваралачке
слогове из којих је произишао сав свет заједно са бројним божанствима). Најмоћнији
од тих слогова је АУМ или ОМ, свеобухватна и неуништива реч, прва вибрација
космоса. Мудраци су били у стању да ову прареч чују.
- Сваки хинду мит је друкчији; сви хинду митови су слични.

Мит о Пуруши

- Пуруша је божански пралик човека, пра-човек кога богови жртвују у најстаријем

космогонијском чину. Набрајају се надљудске, божанске одлике тог човека-гиганта,
који има хиљаду очију, хиљаду глава и ногу, па је у стању да потпуно обухвати Земљу,

`8
 уздижући се чак и над њом у својој свемоћи. Пуруша је господар бесмртности, он се
тек једном својом четвртином поистовећује са осталим створењима, док његове три
бесмртне четвртине почивају на небу. Он је андрогино биће, од њега настаје Вираџ,
женско начело
- Жртвовање Пуруше, комадање андрогиног бића у сакралном космогонијском чину. Од
његових делова тела настају сва жива створења, све веде, образац будућег
организовања друштва, те главна божанства и природни феномени.
- Од његових уста, руку, бокова и ногу произишле су тако четри варне/касте:
1. брахмани / свештеници
2. кшатрије / племенити ратници
3. ваишије / грађанство
4. шудре / слуге
- Митски пра-човек постаје тако својеврстан архетип претварања целине у мноштво
делова.
- Касте (варне – „боје коже“) воде порекло још од старих Аријаца
- Дхарма (као грчки логос или кинески дао/тао)
- Индијска „Света тројица“: Вишну, Шива и Брахма: три врховна божанства у
хиндуистичкој митологији и религији. Имају јасно разграничене функције у
хиндуистичком пантеону: Брахма је стваралачка а Шива рушилачка божанска сила. У
доба стварања великих индијских епова Вишну није више био само чувар универзума,
већ и бог који учествује у стварању и разарању света. Он ту, дакле, обједињује све три
традиционалне улоге додељене божанској тријади.
- 4 збирке веда
- Бхагавад-гита (Горски вијенац)
- Пракрти и пуруша: природа и сопство
- Четири основна и међусобно повезана појма, четири главне идеје:
1. karman, закон кармана, закон опште узрочности који чини да је човек део космоса и
приморава га да, кроз разне облике, наставља своју егзистенцију
2. maya, космичка илузија, подржавана или поштована тако дуго док је човек
3. nirvana и
4. yoga уводе нас право у срце индијске духовности.

`9
* Будизам *

- Сидартха Гаутама
- Буда – будни, пробуђени, пробудити се, знати
- У ширем значењу, буда је биће које оваплоћује идеал духовног усавршавања, чији је
коначан циљ ослобођење од свих видова онтолошке и моралне условљености.
- бодисатва (буда у својим ранијим инкарнацијама) – то значи онај што стреми
пробуђењу
- Буда Шакјамуни
- Ашвагоша – 12. будистички патријарх: аутор Будине биографије
- Основу Будиног учења чини доктрина о „Четири племените истине“:
1. живот повлачи патњу, бол
2. узрок тог бола и порекло патње је непрестана жудња
3. патња се може укинути када се искорени жудња
4. следити осморочлани пут који води до престанка бола
- Медитативна сабраност води коначном спасењу – нирвани
- несталност сопства
- Два приступа учењу:
1. конзервативан, настојао да се придржава оригиналних доктрина и обреда; назван је
„Школа старијих“ или Theraveda
2. слободнија интерпретација Будиних учења; име: Махајана („велико возило“)
- Прво се ширио по Кини, мешало се учење са Таоом, касније Кореја; из Кореје стиже у
Јапан
- Коани (Гонгани): интелектуализације увек промашују циљ

* КОНФУЦИЈАНИЗАМ *

- око 6 милиона конфучијаниста

- Више од 2000 година конфучијанизам представља доминантан филозофски систем
Кине
- Конфуције: рођен 551. године пре нове ере
- стеко разна знања, постао приватни учитељ

`10
- Конфуцијева просветитељска делатност је тесно повезана са његовом тежњом да
оствари свој идеал – спокојан живот.
- „Учити а не мислити је илузорно, мислити а не учити је опасно“
- Поезија је била битна за неговање моћи изражавања, лепоте израза, комуникације међу
људима и темељних људских вредности.
- Повезаност поезије, ритуала и музике
- Сматра да су принципи на којима почивају политика и музика веома блиски
- Конфуцијанизам и неоконфуцијанизам (коришћен за одржавање политичке моћи,
критикован за време Културне револуције)

* ДАОИЗАМ *

- Даоизам је настао сабирањем доприноса народа који су живели на тлу Кине од 4. века
пре нове ере до 2. века нове ере и у себи садржи: умећа шамана, алхемичара, веровање
у богове, демоне, духове, бајање помоћу магичних цртежа/фигура, религијске
заповести и организацију унутар храма.
- Две хипотезе о настанку даоизма:
1. Жанг Линг
2. Жанг Џиао
- Алхемичари потичу из редова шамана. Основне активности усмерили ка постизању
бесмртности, одгоју живота и лечењу болесних. Утрли су пут природним наукама у
Кини.
- Еликсир бесмртности

*Секте, култови, нови религијски покрети*

 Ернст Тречл: ослања се на Вебера: секта је ексклузивна, црква је инклузивна.

 Тречлове карактеристике секти:
1. добровољно чланство
2. ексклузивно припадништво
3. партикуларизам (само се чланови групе могу спасити)
4. секта није сложена, бирократски уређена као црква
5. само морална чистота води спасењу

`11
 6. сви чланови секте су и њени свештеници
7. секта је индиферентна према секуларном друштву, или у конфликту са њим и
државом
8. фундаменталистичка теологија
9. обред је спонтан и неформалан
 Тречлове карактеристике цркве:
1. црква је инклузивна / припадност се стиче рођењем
2. прихватање у цркву – формална процедура
3. универзализам (тежња да што више људи прихвати одређену вероисповест)
4. комплексне, хијерархизоване институције
5. спасење путем божанске милости
6. свештеници нису лаици
7. компромис према секуларној заједници
8. црквена теологија је ортодоксна или модернистичка
9. црквени обред је формалан
 Трајан допринос Тречлов: установио је да је могућ прелаз од секте према Цркви
 Јингер своди Тречлову листу на:
1. степен у ком је прихватање чланова групе ексклузивно и селективно или отворено
и инклузивно
2. степен у коме група прихвата или одбацује секуларне вредности и структуре
друштва у коме се налази
3. степен у ком група, као организација, интегрише један број локалних заједница у
ширу, националну структуру, те формира професионалне службенике и
одговарајућу бирократију
 Постојање секти и деноминација је феномен карактеристичан за плуралистичка
друштва (католичка црква у средњем веку – нема секти, нема друге религије)

* Култови *

 Култ је мала религијска заједница коју одликују висок степен привржености њених
чланова, харизматски вођа, нижи степен организације и један мање-више езотерички
или окултни поглед на свет. (први степен: култ, секта, деноминација, црква)

`12
 култ: лабаво организована група људи која заступа некакав езотерички поглед на свет
 доминантна карактеристика: недостатак чвршће утемељене организационе структуре
 Старк и Бејнбриџ разликују три степена организације култова:
1. публика: најлабавије и најмање организована
2. клијентела: однос као терапеут – пацијент
3. култни покрети
 Мањи култови су мања мета друштвене осуде.

* Нови религијски покрети *

 од педесетих година 20. века

 феномени попут нрп, секти и култова је карактеристичан за плуралистичка и лабаво
интегрисана друштва (као што су САД)
1. Астрологија
2. Трансцендентална медитација
3. Силва метод и сајентологија
4. New Age

* Митови, симболи, ритуали *

 фундаментални елементи скоро сваке религије

 симболи садрже језгровите приказе погледа на свет и етоса једног народа или
заједнице, док су мит и ритуал сами некакви системи симбола
 интегративна функција
 не зна се у конкретним случајевима који је од ових елемената примаран а који
секундаран
 Мит садржи митеме, тј. теме које представљају темељну парадигму неке
културе, помоћу које људи разумеју сами себе. Примери: тема о жртвовању
хероја за опште добро, тема о потрази за бесмртношћу, тема о потрази за драгим
каменом или бисером на дну мора. Под митом религиозни не подразумевају
нетачно или лажно веровање. Митови садрже особени призвук светог, сакралног.
Помоћу тих светих прича људи разумеју природу космоса, значење и смисао
живота, или порекло зла и патње. Митови представљају симболичке ставове о

`13
 значењу и смислу живота у овом свету. Бела је тврдио да су сви религијски
симболи, па и митови, у једном фундаменталном смислу – истинити.
 Мит о Седни код Ескима
 Редклиф Браун: функција религије није да реши напетост и зебњу, већ да створи
или појача. Из својих истраживања он закључује да актери осећају највећу
нелагодност кад ритуал није правилно изведен
 У већини друштава формална законска ограничења нису примарни извор
друштвене контроле. У ствари, њих скоро да нема у неким друштвима. Отуда су
одржавање заједничког погледа на свет и стално јачање вредносних и религијских
образаца кључни уколико дурштво жели да се одржи као стабилан систем.
Религијски ритуал има за циљ да ојача структуре веровања, вредности и норме
шире друштвене заједнице.
 Џефри Кирк предлаже следећу типологију митских функција:
1. приповедна и забавна (митски нагласак на натприродним елементима)
2. оперативна, репетитивна и вредносна
3. когнитивна и експланаторна

* СИМБОЛИ *

 Симболи укључују предмете, понашања, митове и приче.

 Религијски ритуали су препуни симбола, а ритуал и мит и сами представљају значајне
системе симбола.
 Као што свако веровање није нужно религијско веровање, тако ни сви симболи нису
религијски симболи
 Макросимболи – они који помажу да се тумачи значење самог живота и који
подразумевају одређену космологију или поглед на свет. Према Герцу, симболи имају
кључну улогу у повезивању погледа на свет с одређеним ethos-ом. Они имају моћ да
поглед на свет неке заједнице и њен ethos споје у јединствен систем значења.
 Макросимболи – представљају симболе који утичу на свакодневне односе с другима и
поспешују свакодневну комуникацију и сарадњу.
 Свете слике помажу да се сачува поредак у структури друштва, као и у структурирању
појединачне свести, људског ума.

`14
 Симбои, укључујући и митове и ритуале као системе симбола, језгровито сажимају
поглед на свет и ethos неке заједнице. Својим сталним постојањем и значајем они
учвршћују општи поглед на свет.
 Рејмонд Фирт: прави разлику између приватних и јавних симбола и истиче како јавни
симболи имају приоритет. Симболика је само у односима, релацијама.

* Ритуал *

 Ритуал спада међу најсложеније облике симболичког изражавања, који укључује речи,
звукове, покрете, слике, предмете и људска тела. Ритуал се изводи као одговор,
реакција на граничне ситуације, али он дефинише и одређени поредак ствари или
уређује простор и време онако како је прописано у миту. Ритуал је друштвена, групна
активност упућена самој заједници или неком њеном делу. Ритуал не само што описује
и изражава друштвени поредак, већ га и ствара, установљава. У ритуалу нема
изненађења; све мора бити под контролом. Ритуал: поновљив.
 Тарнер: Ритуал је формално понашање у оним приликама за које није довољна
технолошка рутина, јер се ритуал односи на веровања у мистична бића и моћи. Симбол
је најмања јединиа ритуала.
 Ритуал може да представља извођење неке приче или мита или може, на симболичан
начин, некога да подсети на ту митологију тако што ће учеснике провести кроз серију
расположења (пример: Христова смрт и васкрсење и православни обред суботом ноћу
и недељом ујутру на Васкрс)
 У неким религијама (пример: јудаизам) ортопраксија је важнија од ортодоксије.
 Многи нерелигијски догађаји се одвијају или почињу као ритуали: поздрав застави,
заклетва, различите политичке светковине...

* Религијске заједнице и држава *

 Хришћанство се често трудило да надвлада државу, нарочито у средњем веку, док је у

повести ислама пре постојала тежња да се, применом верскоправних норми, овлада
државом и тиме усмере државне активности.
 Постоји неколико модела односа религијских заједница и државе:

`15
1. Модел државне цркве (Енглеска, Шкотска, Данска, Финска, Грчка, Израел, Иран):
овде држава признаје једну религијску заједницу као државну и њено учење се
уграђује у систем вредности друштва
2. Модел признатих (историјских, традиционалних) религија: (Русија 1997, признаје
историчност само РПЦ, исламској и јеврејској заједници и будизму).
3. Потпуна одвојеност Цркве од државе (Француска, САД, Белгија, Холандија,
Луксембург, Немачка, Португал, Турска)
4. Модел раздвајања религијских заједница и државе кроз њихову сарадњу (Италија,
Шпанија, Хрватска)

`16