1.

Појам међународног права

Међународно јавно право представља систем правних правила која регулишу
правни положај и односе субјеката међународног права као и правни положај и односе
других јединки од међународног интереса. Стога, формални појам међународног јавног
права подразумева следеће елементе:
 МЈП је СИСТЕМ ПРАВНИХ ПРАВИЛА разврстаних у логичку и рационалну,
међусобно повезану целину у којој свако правило има утврђено место и однос са
другим правилима.
 МЈП регулише ПРАВНИ ПОЛОЖАЈ И ОДНОСЕ како субјеката међународног права
тако и других јединки као што су нпр. појединац или територије под
старатељством.
У материјалном смислу МЈП представља објективну и аутономну норму или
императив међународне заједнице и тада су његови елементи:
 МЈП је ПРАВО МЕЂУНАРОДНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – јер има за циљ стварање уређених
правних односа у међународној заједници.
 МЈП је АУТОНОМНА НОРМА ИЛИ ИМПЕРАТИВ – јер се на посебан начин стварају
правна правила али се ствара и посебан однос субјеката међународног права
према том праву.
 САГЛАСНОСТ ВОЉА (КОНСЕНЗУАЛНОСТ) је опште правило МЈП које има неколико
изузтака:
 наметање у процесу стварања и важења правних правила,
 наметање у поступку примене правних правила.
 МЈП је ОБЈЕКТИВНА НОРМА ИЛИ ИМПЕРАТИВ – то указује да је МЈП објективни
поредак тј. поредак који је изнад воље појединачних држава. Поредак МЈП је
израз воље међународне заједнице.
Најпотпуније одређење МЈП даје мешовита формално – материјална дефиниција по
којој се оно одређује као систем правних правила у смислу објективних аутономних
императива који имају за циљ да регулишу правни положај и односе субјеката
међународног права, као и правни положај и односе других јединки од међународног
интереса.

2. Правна природа класичног међународног права

Класично међународно право је било ексклузивно право европских сила са

германским и латинским језицима као и држава нових светова које су се развиле из
колонија европских народа. Државе ван круга тзв. цивилизованих или просвећених
биле су објект међународног права и на њих се нису примењивала правила
међународног права већ тзв. природни закони и хришћански морал што је олакшавало
колонизацију широких простора Азије, Африке, Америке од стране европских
колонијалних сила. Од посебног интереса за колонизацију је био појам ничије земље
иза кога се крило стицање државне територије мирном окупацијом.

Да би се нека ваневропска држава квалификовала као субјект класичног,

европског права било је потребно да, поред формалних атрибута државе (територија,
становништво и суверена власт) прихвати и правила хришћанског међународног права,
тј. услов цивилизованости (нпр. Турска је статус субјекта међународног права добила
тек на Париском конгресу 1856. године).

3. Однос унутрашњег и међународног права на теоријском нивоу

Овај однос се испољава кроз супротстављање дуалистичке и монистичке теорије:
ДУАЛИСТИЧКА ТЕОРИЈА – се заснива на схватању да међународно и унутрашње
право коегзистирају као два независна, одвојена објективна права. Трипел, оснивач
ове теорије, каже да унутрашње право настаје законом а међународно споразумом.
Према томе, извор унутрашњег права је воља државе а извор међународног
заједничка воља више држава. Унутрашње и међународно право не могу, по
правилу, доћи у стање конкуренције али када дођу спор решава национални суд или
други државни орган применом својих унутрашњих правила. Недостатак овог
схавтања је у томе што је, фактички, примена правила међународног права у
потпуној зависности од државе као територијалног суверенитета.
МОНИСТИЧКА ТЕОРИЈА – полази од претпоставке да су унутрашње и
међународно право делови једног јединственог правног система. Различите
варијанте ове теорије, понекад, дају примат унутрашњем или међународном праву.
КОМПРОМИСНА ТЕОРИЈА (теорија о координацији) – полази од става да
међународно и унутрашње право, као системи, не могу никад доћи у сукоб осим
када држава није у могућности да се, на унутрашњем плану, понаша у складу са
начином који предвиђа међународно право.

4. Однос унутрашњег и међународног права у светлости праксе

Однос унутрашњег и међународног права са становишта праксе међународних

судова – Међународно право у погледу овога познаје једино принцип по коме се
држава не може позивати на своје унутрашње право да би оправдала неизвршење
својих међународних обавеза.
Примена међународног права у унутрашњем праву – Примена правила
међународног права регулисана је, по правилу, унутрашњим правима држава.
Правила унутрашњег права регулишу два питања:
 Општи однос унутрашњег и међународног права – у погледу општег односа
унутрашњег и међународног права постоји у уставима неколико приступа:
Једна група устава (Мексико, САД, Аустрија) међународно право сматра
саставним делом унутрашњег права.
Друга група даје приоритет међународном праву (Немачка, Холандија,
Француска)
Трећа група даје приоритет унутрашњем праву (Узбекистан)
Четврту гурпу чине устави у којима се правни поредак усклађује са
општепризнатим прописима међународног права (Италија)

Начини или технике повезивања унутрашњег и међународног права –

постоје две основне технике:
Техника трансформације – подразумева уклапање или инкорпорацију правила
међународног права у унутрашњи правни поредак.

Техника адопције – састоји се у признавању правне снаге правилима

међународног права у унутрашњем праву нормом унутрашњег права, уставном
или законском (нормом), или судском одлуком, без промене адресата и садржине
правила.

5. Формални извори МЈП-а и хијерархија формалних извора

Формални извори међународног права су конкретне правне норме путем којих
настају норме међународног јавног права. Формални извори МЈП-а су
инструментални облици изражавања воље Међународне Заједнице у форми правних
норми (јер им је основ обавезности воља Међународне Заједнице).
Статут Међународног Суда Правде (МСП)као формалне изворе МЈП-а наводи:
Међународне конвенције којима се установљавају правила призната од држава-
страна у спору
Међународни обичаји
Општа правна начела призната од стране просвећених народа
Судске одлуке и доктрине најпозванијих стручњака јавног права разних народа као
помоћно средство за утврђивање правних правила
Овим изворима новија пракса (и теорија) додаје још 2 извора – једностране акте
Држава и
Међународних организација
Хијерархија формалних извора
Питање хијерархије се може поставити на 2 начина:
 Као питање хијерархије формалних извора узетих у целини. У том смислу
релевантна је подела на главне и помоћне изворе. Кроз главне настају правила
међународног права а помоћни представљају само правно средство за утврђивање
правила садржаних у главним изворима.
Као питање међусобног односа главних извора међународног права што се своди на
однос уговора И обичаја као главних извора. Потребно је повући разлику између 2
случаја:
Када један од извора, било то уговор или обичај, садржи когентну норму она постаје
релевантна и добија правну снагу која је основ хијерархије у међународном праву
независно од чињенице да ли је правило уговорне или обичајне природе
Када уговор и обичај садрже несагласне норме исте правне снаге – у том случају се
користе принципи леx специалис дерогата леги генерали и леx постериор дерогата
леги приоре, који иначе служе у односима аката исте правне снаге, што доводи до
закључка да су уговори и обичаји извори једнаке правне снаге.
Превага уговора као извора произлази из 2 основне цињенице:
Иманентна предност уговорног поступка
Позиција коју уговор(и) заузима(ју)у тексту члана 38 Статута. Редослед у Статуту се
узима као индикатор хијерархије.
Уговор иако у предности у односу на обичај, ипак није перфектан формални извор –
због своје немоћи да у кратком року буде прихваћен од већине држава.
Слабости 2 главна извора довела су у пракси до њиховог прозимања –
тзв.мешовитих или интермедијарних норми.
Због непрецизног дефинисања формалних извора тешко се разликује објективно и
субјективно право.
Ако се подразумевају само норме објективног Медјународног Права, онда су
формални извори само свеопшти мултилатерални уговор и универзални обичај (ако
се ради о регионалном Међународном Праву онда су формални извори и
Регионални уговор одн. Регионални обичај).
Општа правна начела, судска пракса и доктрина, као и начело правичности, нису и
не могу бити извори објективног међународног права, већ су релевантни извори
субјективног права

6. Међународни уговори
Према Конвенцији о уговорном праву од 1969. међународни уговор је споразум
закључен писано између држава и који је регулисан међународним правом, било да је
садржан у једном или у два или у више инструмената међусобно повезаних, без обзира
на његов посебан назив. Ову дефиницију следи и Конвенција од 1986. године.
Међународни уговори се могу поделити:
Према броју уговорних страна могу бити:
Двострани (билатерални)
 Вишестрани (мултилатерални):
Обични вишестрани – са мањим ограниченим бројем уговорница.
Свеопшти вишестрани – обухватају већину држава чланица међународне заједнице.
Према критеријуму могућности приступања уговору, они могу бити:
Отворени
Затворени
Према правној функцији уговори се деле на:
Уговоре-погодбе (контрактуелни) – су уговори који садрже правила дизајнирана за
конкретан случај. То су правни послови, облици правне комуникације субјеката
међународног права. Може се рећи да су уговори-погодбе извори права и обавеза за
уговорне стране.
Уговоре-законе (легислативни) – садрже општа или апстрактна правила примењива
на већи број случајева исте врсте. То су легислативни акти у међународном праву.
Може се рећи да су уговори-закони извори међународног права.

7. Обичајна правна правила

Статут Међународног суда правде каже да обичај представља доказ опште

праксе прихваћене као право. Основ обавезности је у вољи међународне заједнице, која
се формира прећутним пристанком репрезентативне већине држава. Прећутни
пристанак или подразумевајући пристанак подразумева стицај пар релевантних
елемената који за последицу имају прихватање или признање одређене радње или
понашања као елемената обичајног правила или прихватање самог обичајног правила.
Елементи подразумевајућег пристанка су:
8. да субјект међународног права има представу о релевантној правној чињеници
9. да поводом њеног настанка или истицања субјект није реаговао на одговарајући
начин, протестом
10. да се одсуство реакције не може приписати нпр. заблуди или присили
11. да субјект има интерес у односу на релевантну чињеницу
Елементи обичајног правног правила су ПРАКСА у смислу CORPUSA (која се назива
материјалним или објективним елементом) и СВЕСТ О ОБАВЕЗНОСТИ у смислу ANIMUSA
(који се назива субјективним или формалним елементом обичаја). Да би пракса била
конститутивни елемент обчајног правног правила потребно је да испуњава одређене
квалитативне и квантитативне услове. КВАНТИТАТИВНИ услови се тичу трајања и
општости праксе. КВАЛИТАТИВНИ услови тичу се конзистентности и понављања
одређеног понашања. Свест о обавезности је елемент који представља квалификаторни
услов који праксу претвара у обичајно право.
Обичаји се могу поделити на:
Универзалне – су правна правила која произлазе из воље међународне заједнице
као целине.
Регионални – важе у одређеним деловима међународне заједнице (регионима).
Локални – важе на територији две или више држава које не чине одговарајућу
регију.

8. Oпшта правна начела призната од стране просвећених народа

Схватања о појму општих правних начела признатих од стране просвећених народа

могу се сврстати у две групе:
Једну групу схватања одликује широко одређење општих правних начела тако да би
у ова начела улазила како начела из унутрашњег права тако и она из међународног,
те транснационалног и супранационалног права.
По другој групи схватања, прихватљивијој, мисли се на начела која се ососбеном
правнотехничком операцијом Суда изводе из унутрашњих правних поредака у
случају потребе. Та операција се састоји у примени компаративног, упоредно
правног метода помоћу кога суд или други орган испитује норме унутрашњег права
о конкретном предмету.
И у погледу правне снаге општих правних начела просвећених народа постоји више
мишљења:
За природноправно оријентисану теорију међународног права, општа правна начела
поседују најјачу правну снагу.
У позитивистичком поимању општих правних начела она не само да не могу бити
по правној снази једнака или јача од уговора или обичаја већ не могу ни бити извор
норми ius cognes у међународном праву.

11. Једнострани правни акти државе

Једнострани правни акти државе су разноврсни акти које доносе надлежни органи
државе са намером да се произведу одређене међународноправне последице. Да би
произвели међународноправна дејства једнострани акти треба да испуне одређене
услове:
да су донети од стране надлежног органа;
 да изражавају стварну вољу државе;
да имају правно допуштен предмет.
У погледу класификације могу се уочити две врсте једностраних правних аката:
У прву групу спадају једнострани правни акти државе који немају правну вредност,
немају независно правно значење у систему формалних извора међународног права,
већ га испољавају кроз уговорни и обичајни поступак настанка правних правила
(нпр. акти ратификације, резерве уз уговоре).
Другу групу чине акти који поседују независан правни значај и испољавају се тако
што конституишу, мењају или укидају известан међународноправни однос државе
која их издаје, или покушавају да установе нову правну ситуацију. Ови акти се могу
разврстати у подгрупе:
акти путем којих држава реализује опште, генерално овлашћење садржано у норми
међународног права (нпр. држава одређује ширину свог територијалног мора)
акти путем којих држава преузима међународну обавезу
акти којима се држава усаглашава са одређеном фактичком или правном ситуацијом
(нпр. признања држава, влада или устаничких покрета).

12.Акти међународних организација

Једностране акте међународна организација доноси на основу својих уставних аката
и они су у облику: резолуција, препорука, одлука, правилника, директива, и тд. Они се
деле у две групе:
акти везани за унутрашње функционисање организације имају, по правилу,
обавезујућу снагу;
акти који се непосредно односе на државе чланице немају, по правилу, обавезујућу
снагу.
Посебни случајеви су:
резолуције које су, по својој природи, одлуке које поседују обавезну снагу;
обавезну снагу поседују и резолуције Савета безбедности донете у вези са очувањем
међународног мира и безбедности;
правила садржана у резолуцијама Генералне скупштине, обавезују државу по основу
тумачења принципа или правила позитивног међународног права, обичајног или
уговореног карактера.

13. Меко право

 Меко право је један од формалних извора права и оно означава широку групу
инструмената који се налазе у међузони између права и неправа. Неки од
инструмената меког права су:

резолуције Генералне скупштине УН;

добровољни кодекси и руководна начела које међународне организације доносе у

области економских и социјалних односа;

општеприхваћени међународни стандарди;

заједнички акти влада и политичке декларације;

норме, у фази настајања, пре него што стекну својство обавезности.

Добар део састојака меког права је теоријски исправније одредити као скуп
вредности из кога се, законодавном техником међународног права, могу стварати и
стварају правна правила. Од наведених састојака меког права својство правне природе у
строгом смислу може се приписати једино општеприхваћеним међународним
стандардима.

У међународним односима, данас, неправни састојци ''меког права'' користе се тако

што се, комбинацијом политичког, економског, а понекад и војног притиска, претачу у
обавезујућа правила за мање и слабије државе. Примери за ово су Косово и Метохија, с
једне, и Абхазија и Јужна Осетија, с друге стране.

15. Појам субјективитета у МЈП

Полазна основа за елаборацију појма међународног субјективитета су његови
конститутивни елементи:

субјект међународног права је титулар права и обавеза утврђених нормама МЈП;

сва права међународног карактера укључују међународну одговорност ;

субјект међународног права поседује способност да, на разне начине, оствари право
које му је признато. Једно од таквих права односи се на способност употребе силе.

субјект мора да поседује правностварајућу способност, тј. моћ да сопственом вољом

доприноси стварању међународног права.

Појам субјективитета је, дакле, одређивање карактеристика и улоге субјекта у МЈП

те је потребно ближе дефинисати сам појам.
Међународни суд правде је дефинисао субјект међународног права као ентитет
способан да прибави међународна права и обавезе. Субјекти могу бити:
 изворни (оригинерни) и деривативни (изведени) субјекти. Изворни су они који
субјективитет поседују на основу сопственог права. Изведени су они чији је
субјективитет креација правностварајуће способности изворних субјеката.
потпуни и крњи или абнормални субјекти. Потпуни су они субјекти чији
ентитети поседују све релевантне елементе субјективитета (суверене државе и
међународне организације, као ОУН). Крњи су они ентитети који немају све
елементе субјективитета (појединци, федералне јединице и сл.)
активни и пасивни субјекти. Активни су они ентитети који располажу
способношћу да стварају међународно право а пасивни су они којима таква
способност недостаје.
апстрактни и конкретни субјекти. Апстрактан би било човечансво у целини
као титулар међународне зоне или заједничке баштине човечанства. Сви остали
субјекти су конкретни.
трајни и пролазни субјекти. Једини трајни субјекти међународног права су
државе, док су сви остали пролазни.
Из наведеног следи да су основни субјекти у позитивном међународном праву
државе и јавне (владине) међународне организације.

16. Положај индивидуе у међународном праву

Постоје две основне контроверзе у погледу положаја индивидуе у међународном
праву:

Шта се подразумева под индивидуом – под појмом индивидуе се у међународном

праву подразумевају појединци и људске групе састављене од појединаца, које
наступају заједнички као нпр. мањине или народи.

Какав је правни положај индивидуе у позитивном међународном праву – у погледу

правног положаја појединаца у међународном праву постоје различита схватања:

Једни сматрају да је појединац искључиви субјект међународног права;

Други изједначавају његов положај са објектима међународног права;

Трећи појединца квалификују као пасивног, рефлексног или субјекта у фази

настајања.

Чињеница је да појединац није субјект међународног права зато што:

Појединцу недостаје способност да непосредно својим радњама покрене

међународноправни механизам заштите својих права и интереса.

Појединац не поседује способност да своја права заштити сопственом политичком

или дипломатском акцијом на међународном терену.
 Појединац је у међународном праву потпуно лишен правностварајуће способности,
како у односу на објективно међународно право тако и у односу на субјективна
права.

17. Појам и врсте држава у међународном праву

Држава је ентитет који одређују ПОСТОЈАНО СТАНОВНИШТВО, УТВРЂЕНА
ТЕРИТОРИЈА и СУВЕРЕНА ВЛАСТ. Израз постојано становништво има двостурко
значење:
Фактичко – подрзумева се постојање групе појединаца везане за живот на одређеној
територији.
Нормативно –подразумева да у скупини лица која настањују одређену територију
известан број поседује држављанство односне државе. Поред држављана територију
могу настањивати и странци и штићеници.
Под појмом утврђена територија подразумева се територија дефинисаних граница
државе, у складу са правилима међународног права, над којом се врши власт.
Суверена власт је основни конститутивни елемент државе и она подразумева:
Suprema potestas – што значи да држава изнад себе нема никакву власт изузев
међународног права. Другим речима, у држави мора постојати власт која је стварно
независна од било које друге државе.
Summa potestas – у смислу стварне, фактичке власти на државној територији.
Постоји неколико критеријума за поделу држава:
По обиму суверености државе могу бити:
Суверене
Полусуверене – могу бити вазалне и протекторати
Према унутрашњој структури државе се деле на:
Унитарне – имају компактну структуру и јединствен систем државних органа који
делују на целој државној територији.
Сложене – су системи који се састоје из више саставних делова. Оне могу бити:
Персоналне уније – то је заједница две или више држава које повезује личност
владара. Може се посматрати са формалне и фактичке стране. Са формалне стране,
персонална унија је заједница потпуно независних држава које, свака појединачно,
поседују све релевантне елементе субјективитета. Са фактичке стране, позиција
чланица уније суштински је завислила од личности владара.
Реалне уније – то је заједница држава заснована на међународном уговору у циљу
заједничког наступа према трећим државама. Најпознатије реалне уније у историји
су унија између Шведске и Норвешке, Аустрије и Угарске.
Конфедерација – је уговорно артикулисани однос између две или више држава у
циљу остваривања заједничког циља, који се своди на заједничко иступање према
трећим државама. Чланице конфедерације задржавају своју сувереност уласком у
конфедерацију. Органи конфедерације немају непосредну јурисдикцију на
територији чланица конфедерације, већ овлашћења врше преко посредно преко
органа чланица конфедерације. Конфедерација нема своју смосталну вољу већ њена
воља представља збир воља чланица конфедерације.Стога се воља конфедерације
формира на конгресима, саборима, на којима се одлуке доносе једногласно.
Федерација – је облик сложене државе заснован на уставу. С једне стране,
федерација у односима с трећим државама наступа као једна јединствена држава, а с
друге, у унутрашњим односима, она је сложена држава састављена из више
јединица. Међусобни односи тих јединица уређени су уставом и одликују се
поделом надлежности између централних органа и органа федералних јединица.

18. Настанак нових држава

У вези улоге Међународног права у стварању нове државе и питања да ли је
настанак нове државе фактичка ствар, ствар која се тиче Међународног права, или
се ради о ствари која је у сфери Међународног права, имамо два различита
мишљења.
Према једном настанак државе је фактичко питање, битно је да је постанак државе
ефективан. Независно од тога да ли је настала у складу, са до тада, важећим
правним поретком унутрашњег Међународног права.
Према другом мишљењу подразумева се постојање одговарајућих односа између
фактичких и правних критеријума, однос ефикасности и законитости настанка
држава.
Друго гледиште је исправније. Однос фактичког и правног елемента у настанку
нових држава изражава се појмовно кроз разликовање фактичких начина настанка
држава и правно политичких принципа.
Фактички нацини настанка нових дрзава мењали су се током времена и држава је
могла да настане на много начина. У најстарија времена могле су да настану и путем
приватних располагања суверена, у ери колонијалног освајања државе су настајале
одлуком метрополе, у 18.-ом веку настају ослобађањем од колонијалне зависности.
До настанка нове државе може доћи и нестанком старе, принудним или
добровољним путем.
Одувек су постојали политичко правни и правни принципи у Међународном праву
који су покушавали да унесу ред у настанак нових дрзава
Што се тиче принципа настајања држава доминирају 2:
Принцип националности – вазан је за настанак великих националних дрзава као што
су Немачка Француска и Италија. Суштина овог принципа је да свака нација има
 право на сопствену државу. Принцип националности је утро пут за стварање новог
принципа који у позитивном Међународном праву представља правну основу
настанка нових дрзава.
Принцип самоопредељења – састављено је из 2 права: права на унутрашње и права
на спољашње самоопредељење.
Право на унутрашње самоопредељење се своди на право сваке државе да слободно,
без страног мешања, изабере форму свог социјалног система (политичко
самоопредељење) и право да слободно располаже својим националним изворима и
ресурсима (економско самоопредељење).
Сто се тиче спољашњег самоопредељења, оно подразумева право избора
институционалног оквира за трајно вршење унутрашњег самоопредељења.
У вршењу права на самоопредељење постоје одређена ограничења и тичу се права
на самоопредељење у његовој целовитости. Такво ограничење се односи на то да
самоопредељење не може бити тумачено као овлашћење или подстицај на било
какву акцију која би имала за циљ да разори или угрози, потпуно или делимично,
територијални интегритет и политичку независност било које друге суверене и
независне државе која се понаша у складу са начелом равноправности. Смисао овог
ограничења је у томе да заштити територијални интегритет и политичко јединство
државе од било какве акције која би могла бити предузета унутар државе.
Настанак нових држава на простору бивше СФРЈ
4 федералне јединице донеле су акт о проглашењу суверености и независности
(Словенија, Хрватска, Македонија и БиХ) 1990 године
Поштовање правила унутрашњег права је битно за оцену да ли ентитет који тражи
да постане држава испуњава услове за признање од стране Међународне Заједнице,
а ови акти су били донети супротно унутрашњем праву СФРЈ.

19. Нетериторијални ентитети са елементима субјективитета –

постојећи или у фази настајања
Нетериторијални ентитети са елементима субјективитета су:

Устаници и зараћене стране – имају елементе субјективитета који су ограничени у три

правца:

Ratione materiae – тичу се права оружаних сукоба. Не могу, рецимо, да се користе права
из међународних уговора који регулишу односе у доба мира.

Ratione temporis – елементи субјективитета устаника су привремени јер су зависни од

њихове фактичке способности да опстану.

Ratione loci – вршење елемената субјективитета устаника ограничено је на територију

државе против чије законите владе се боре.
 У случају да устанички покрет постане нова влада државе, или доведе до
формирања нове државе акти устаничког покрета сматраће се актима
постојеће односно нове државе.

Народноослободилачки покрети – имају елементе субјективитета јер:

су они непосредни адресати релевантних правила права оружаних сукоба;

њихов субјективитет произлази из признатог права на учешће у раду међународних

организација и права представљања у односима са државама.

Мултинационалне компаније – поседују субјективитет, аргументован фактички и

правно. Фактички аргументи: економска и финансијска моћ ових ентитета. Правна
аргументација: расте број правила међународног права која се тичу мултинационалих
компанија; испољена процесна способност мултинационалних компанија у
међународним арбитражним поступцима.

Међувладине компаније – се дефинишу као компаније које се оснивају на билатералној

или мултилатералној основи у циљу остваривања извесних заједничких тежњи влада
које у њима учествују.

Међувладина удружења произвођача – су организације које чине произвођачи

примарних сировина створене у циљу заштите економија држава произвођача.

21. Признање државе

Појам признања је опредељен теоријским концепцијама:

Конститутивном – признање је елемент самог појма државе као субјекта међународног

права тј. један од елемената правне личности државе.

Декларативном – признање државе је потврда или констатација настанка нове државе у

складу са условима које утврђује међународно право. При томе, признање државе
поседује сл. обележја:

Признање државе не сме бити преурањено;

Признање има ретроактивно дејство;

Признање не може бити опозиво.

Мешовите теорије заступају схватање које конститутивни карактер признања везује

за обавезу признања заједнице која испуњава услове државности по међународном
праву. У погледу праксе око признавања држава, државе па и сама ОУН поступају
прагматично тако да политичке интересе претпостављају законитости. Пример за то су
Смернице о признању нових држава у источној Европи и Совјетском Савезу из 1991.
године које су предвиђале обавезе које су морале да преузму нове државе да би биле
признате:
гаранције права етничких и националних заједница и мањина у складу са преузетим
обавезама;
поштовање неповредивости граница;
предузимање свих обавеза државе претходнице о разоружању, територијалној
безбедности и стабилности;
обавеза решаваља спорова путем споразума.
Признање државе може бити:

признање de jure – је дефинитивно признање новонастале државе.

признање de facto – је привремено признање нове државе у извесним елементима
њеног субјективитета. Ово признање је опозивог карактера и нема ретроактивно
дејство.

Условно – код условног признања услове по правилу поставља држава која даје
признање, користећи привилеговани положај који има у односу на нову државу.
Безусловно – је у хармонији са декларативном теоријом, у случају да су се стекли
фактички и правни услови за настанак нове државе.

Изричито – је признање дато у формалном облику, једностаном или вишестраном акту.

Прећутно – подразумева акте или пропуштања који се сматрају као признање нове
државе.

Индивидуално – реализује на нивоу постојећа држава – нова држава

Колективно – било би давање признања од стране организоване међународне заједнице
оличене у ОУН, као универзалне политичке организације.

22. Признање влада

Признаје се по правилу нова влада која је на власт дошла на ''неправни'' или
''противправни'' начина односно противно одредбама унутрашњег права. Пракса
признавања нових влада је суштински обележена политичким интересима државе која
даје признање. Признање је мотивисано, по правилу, идеолошком блискошћу или
прагматичним добицима. У међународним односима признање нове владе отвара
могућност за успостављање нормалних билатералних односа те склапање споразума о
питањима од заједничког интереса. У политичком смислу, признање има посебну
тежину за нову владу, будући да учвршћује њену власт и квалификује је као партнера у
међународним односима. Непризнавање нове владе има првенствено политичко
значење, јер у пракси није неуобичајено да се са непризнатом владом одржавају тзв.
неформални дипломаткси контакти, склапају споразуми у форми modus vivendi-a, издају
заједничка саопштења.
 Влада има право да буде призната ако је способна да одржи унутрашњи поредак и
спремна да испуњава преузете међународне обавезе (предлог Института за
међународно право).

23. Обавеза држава да се уздрже од претње или употребе силе у

међународним односима
Члан 2. Повеље УН каже: ''Сви чланови се у својим међусобним односима
уздржавају од претње или употребе силе против територијалног интегритета или
политичке независности сваке државе, или на сваки други начин несагласан са
циљевима УН.'' Забрана претње и употребе силе установљена Повељом УН трпи
изузетке:

колективне мере које, у складу са главом 7, предузима Савет безбедности;

индивидуална и колективна самоодбрана;

мере против бивших непријатељских држава – која је историјске природе, јер се

односи на бивше непријатељске земље у Другом светском рату.

Декларација начела међународног права о пријатељским односима и сарадњи

између држава наводи случајеве забране претње или употребе силе:

ради кршења постојећих граница држава;

ради организовања и подстицања аката грађанског рата или терористичких аката;

ради присвајања територија друге државе употребом или претњом силе.

Проблем око наведеног настаје у пракси јер одлуке Савета безбедности донете на
основу главе 7 Повеље нису предмет оцене од стране Међународног суда правде.

25. Право на самоодбрану

Члан 51. Повеље УН утврђује два основна обележја права на самоодбрану:

26. право на индивидуалну и колективну самоодбрану, које се квалификује као урођено

право;

право на самоодбрану припада свим државама како чланицама УН тако и нечланицама.

Члан 51. Повеље утврђује и услове за вршење права на самоодбрану:

право на вршење самоодбране конституише се у случају спољног оружаног напада на
територију државе;

самоодбрана, по свом интензитету, мора бити пропорцијална оружаном нападу;

право на самоодбрану је привремено право. Привременост има фактички и правни вид.

Фактички - значи да право на самоодбарну престаје када држава која прибегава
самоодбрани одбије напад друге државе. У правном смислу, право на самоодбрану
престаје када се активира механизам колективне безбедности преузимањем обавезе од
стране Савета безбедности да спречи оружани напад.

Чланице УН које прибегавају вршењу права на самоодбрану обавезне су да одмах

обавесте Савет безбедности о предузетим мерама.

26. Забрана интервенције у унутрашње и спољне послове

Може се рећи да је систем УН нормативни простор у коме се конституисала забрана
интервенције у унутрашње ствари државе. Допринос Повење УН конституисању начела
неинтервенције испољава се:
кроз забрану оружане интервенције конзумирану општом одредбом о забрани претње
силом и употребе силе против територијалног интегритета или политичке
независности сваке државе,
концепцијом неинтервенције као самосталне установе међународног јавног права.
Декларација начела међународног права о пријатељским односима и сарадњи
између држава из 1970. проширује забрану оружане интервенције дату у Повељи:
забрањује се сваки облик интервенције: оружана, дипломатска, финансијско-
економска, пропагандна.
У погледу заштитног објекта Декларација га проширујe тако да обухвата, осим
политичке независности и територијалног интегритета државе, личности државе, њене
политичке, економске, културне елементе, национални идентитет.
Сведоци смо раскорака између нормативног и стварног у погледу интервенција, тако
да се свет данас суочава са оружаним, економским и пропагандним интервенцијама.
Оружане се обично, покушавају приказати као допуштене а) ако до интервенције дође
на захтев легалне владе у специфичним околностима (државни удар, спољна агресија),
б) интервенција против тзв. недемократских држава. Остали видови интервенције,
економска и пропагандна су јасне.
Нови облик интервенције, и то оружане, је хуманитарна интервенција, која се:
преузима на основу одлуке Савета безбедности или се предузима без одговарајуће
одлуке СБ УН. По природи ово је најтежи облик испољавања политичке силе и изданак
је процеса глобализације.
27.Основни међународни принципи за одређиванје надлежности и
облици надлежности
Надлежност државе могла би се одредити као овлашћење државе да уређује односе
на својој територији доношењем правних правила и да обезбеђује њихову примену.
Њена надлежност уређена је нормама унутрашњег и међународног права. Надлежност
државе може бити: територијална, екстратериторијална, строго унутрашња и
међународна надлежност.

Територијана подразумева надлежност државних, законодавних, судских и извршних

органа над свим стварима и лицима која се налазе на њеној територији. Ова
надлежност поседује два вида, позитиван и негативан. Позитиван вид надлежности
државе означава власт државе на својој територији. Суверена надлежност државе је
квалитативно и квантитативно ограничена. Квалитативна ограничења подразумевају
одговорност државе за такво вршење своје надлежности које представља кршење
признатих права и интереса трећих држава или њених физичких и правних лица.
Квантитативна ограничења територијалне надлежности тичу се њеног обима који је
променљив у времену и простору. Наиме, држава је стекла надлежност над лицима и
стварима ван своје територије (дипломатска и конзуларна представништва), те и
надлежност обалних држава над деловима отвореног мора. Негативан вид
територијалне надлежности је забрана вршења територијане надлежности од стране
било које друге државе на територији суверене државе.

Екстратериторијана надлежност је надлежност над лицима и објектима који се

налазе ван територије државе. Она може бити надлежност над држављанима и
надлежност над објектима. Прва значи да држава на основу држављанске везе и
обавеза које из те везе произилазе, може вршити и грађанску и кривичну јурисдикцију
над својим држављанима који се налазе у иностранству, наметати им пореске обавезе,
позивати их да врше војну службу и подвргавати их различитим видовима заповести.
Надлежност над објектима се односи на објекте ван државне територије (амбасаде,
конзулати, бродови, ваздухоплови).

Строго унутрашња надлежност је простор у коме држава суверено и независно од

међународног права регулише релевантне односе. Овај вид надлежности нема
прецизно дефинисане границе тако да је члан 2. Повеље УН одређује:,, Ништа у овој
Повељи не овлашћује УН да се мешају у питања која се по својој суштини налазе у
унутрашњој надлежности сваке државе нити захтева од чланова да таква питања
износе на решавање на основу ове Повеље, али ово начело неће утицати на примену
пронудних мера предвиђених у глави VII“.

Међународна надлежност се остварује на два начина: кроз универзални принцип

кажњавања у кривичној материји због повреда интереса међународне заједнице као
целине и преко међународних организација и тела.
28. Имунитет страних држава
Ово правило међународног права је настало крајем XIX века и, у најширем смислу,
своди се на изузимање из јурисдикције судских и других државних органа државе
форума, како саме државе тако и њене имовине. Међународна пракса се разилази у
погледу домашаја имунитета страних држава тако да су у оптицају две концепције:
концепција о апсолутном имунитету страних држава и концепција о ограниченом или
функционалном имунитету. Концепција о апсолутном имунитету заговара имунитет без
обзира на врсту државне активности. Развијена је у англосаксонском праву 70-тих
година прошлог века и полази од апсолутне територијалне надлежности као атрибута
сваке суверене државе. Основна карактеристика ограниченог имунитета је повлачење
разлике између јавних и нејавних аката државе те опредељењу да се имунитет државе
односи само на јавне акте.

Имунитет стране државе обухвата: судски имунитет али и имунитет од заплене или
извршења над државном имовином. Што се тиче имовине која се користи у
комерцијалне сврхе већина држава прихвата рестриктивну концепцију тј. допуштају
привремену заплену имовине стране државе која служи у комерцијалне сврхе, у циљу
заснивања јурисдикције.

У нашем законодавству у оптицају су два критеријума. Први полази од правне

природе конкретне трансакције, и своди се на праксу да национални судови одричу
имунитет страној држави у случају ако се ради о трансакцијама које могу предузимати
и приватна лица. Други је критеријум крајње сврхе или предмета акта и на основу њега
домаћи судови дају имунитет страној држави само за оне акте који су директно
повезани са јавним функцијама (нпр. оне које се односе на одбрану државе или државне
финансије).

29. Општи појам међународноправне одговорности државе

Одговорност државе у међународном праву је у функцији заштите у међународном
поретку, али и извора права и обавеза те инструмената трансформације неправа у право.
Правила одгворности су нека врста неутралних структурно-функционалних норми која
покривају комплетно нормативно биће међународног права. Ова правила се називају
секундарна правила.

Врсте међународноправне одговорности државе

Концепт одговорности државе у позитивном међународном праву суштински је
везан за категорију територијалног суверенитета који подразумева искључиво право
државе да организује власт на својој територији. Уколико она то организује на
неадекватан начин конституише се општа претпоставка о одговорности државе за
нанесену штету страној држави или њеним физичким и правним лицима. Релевантни
облици одговорности државе су грађанска одговорност државе и кривична
одговорност појединца. Субјективна теорија о грађанској одговорности основ ове
одговорности види у квалификацији кривице као елемента појма противправног акта.
Међународни деликт је по овом схватању је скривљена противправна повреда коју
једна држава причини намерно или непажњом интересима других. Присталице
објективне теорије налазе да одговорност за међународне деликте проистиче из реалне
чињенице кршења од стране држава њених међународних обавеза.

У погледу концепта одговорности појединца, кривица се схвата као објективни

однос државе у чије име појединац наступа, у складу са конкретном обавезом коју је
држава преузела. Кршење те обавезе се квалификује на општи начин, као кривица
државе.

30. Услови за грађанску одговорност државе

Општи услови за грађанску одговорност државе обухватају у међународном праву:

а) Повреду важеће међународне обавезе државе која се састоји било у радњи или
пропуштању

б) Да се радња или пропуштање може приписати држави

в) Да је настала штета или губитак резултат противправног акта

г) Одсуство било ког основа искључења одговорности

У случају када једно лице ужива двоструку заштиту као допунски квалификаторни
услов за међународну одговорност се захтева и исцрпљење локалних правних лекова.

Утицај наведених услова конституише међународну одговорност државе. Постоје,

међутим, околности које искључују противправност акта. То су:

Сагласност повређене државе

Самоодбрана

Дозвољене противмере

Виша сила и неочекивани случај (поплаве, земљотреси...)

Невоља (ако физичко лице, које дела у својству државног органа, предузме акт јер није
имало других начина, у ситуацији невоље, за спашавање свог живота или лица
поверених његовој пажњи)

Стање нужде (стање опасности по виталне суштинске интересе саме државе). Држава
се може позвати на стање нужде уколико

Акт је био једини начин обезбеђења суштинског интереса државе против озбиљне и
непосредне опасности
Да актом није озбиљно оштећен суштински интерес државе према којој обавеза
постоји

Држава се не може позвати на стање нужде:

Ако међународна обавеза са којом акт државе није сагласан, проистиче из перемпторне
норме општег међународног права

Ако је међународна обавеза са којом акт државе није сагласан установљена уговором
који искључује могућност позивања на стање нужде у погледу ове обавезе

Ако је та држава допринела догађању стања нужде

31. Облици одговорности државе

Директна одговорност државе – подразумева одговорност државе за радње својих
законодавних, судских и извршних органа. Одговорност државе за своје законодавне
органе настаје у случају када законодавни орган донесе закон који је несагласан са
међународним обавезама државе или када не донесе закон који је неопходан за
извршавање преузетих обавеза. Држава је одговорна за рад својих судских органа у два
случаја:

када државни судски органи, супротно преузетим обавезама, онемогућавају странцу да

остварује своја права у судском поступку, или му се постављају захтеви који одударају
од утврђене процедуре.

када суд донесе одлуку на штету странца очигледним кршењем обавеза које је држава
преузела на међународном плану.

Одговорност државе за акт приватних лица – Викарна или намесничка одговорност је

одговорност државе за радње или пропусте појединац, група појединаца или правних
лица која не делују у име државе, а причине штету страној држави или њеним
физичким и правним лицима. Држава, у овом случају, не одговара за радње појединаца,
већ за сопствени пропуст.

Одговорност државе за штету коју проузрокују побуњенички или устанички покрети –

може бити у два случаја:

случај неуспеле побуне или устанка;

случај успеле побуне или устанка.

32. Појам сукцесије и међународноправни континуитет

Овај израз у најширем занчењу обухвата две ствари:
Територијалну промену у смислу замене једне државе другом у одговорности за
међународне односе неког подручја;

Пренос дела права и обавеза са државе претходнице на државу сукцесора.

Ближе адекватној дефиницији је схватање сукцесије као легалне промене

територијалног суверенитета која са собом повлачи супституцију права и обавеза
државе претходнице. У случају нелегалних територијалних промена ради се о простој
замени суверенитета над одређеним делом државне територије.

Сукцесија и међународноправни континуитет

Иако слични ови појмови се битно разликују јер:

Сукцесија подразумева пренос дела права и обавеза са државе претходнице на државу

сукцесора;

Међународноправни континуитет се тиче односа према субјективитету државе

претходнице, тј. питања да ли је ранији субјект услед територијалних промена нестао
или наставља да егзистира као идентичан субјект међународног права.

Однос према континуитету је у великој мери опредељен, разноврсним интересима,

тако да се често становишта државе која је погођена терторијалним променама и
трећих држава не поклапају. Пример тога је случај СФР Југославије који карактеришу
два момента:

С једне стране, већина држава је оспоравала континуитет СР Југославије;

С друге стране, та оспоравања су добрим делом била политичке, декларативне

природе, јер су у практичном деловању треће државе третирале СР Југославију као
државу која наставља континуитет СФРЈ.

Проблем је решен крајем 2000. године када се СРЈ одрекла захтева за континуитетом и
прихватила статус једне од 5 сукцесора бивше СФРЈ.

33. Правна природа сукцесије

О правној природи сукцесије теоријска схватања се крећу од квалификације
сукцесије држава као наслеђивања права и обавеза до поимања сукцесије држава као
замене једног суверенитета другим над одређеном територијом.

У теорији међународног права 19. века била је владајућа Гроцијусова концепција

универзалне сукцесије по којој је сукцесија, за последицу, имала комплетан, потпун
континуитет права и обавеза између државе претходнице и државе сукцесора, са
изузетком права и обавеза која су била везана за личност владара и његову династију.
Основ ове теорије је у поимању државне територије као предмета приватне својине
владара. Основна слабост ове, и њој сличних теорија, лежи у прешироком коришћењу
аналогија са правилима која регулишу одговарајуће ситуације у унутрашњем праву.
Тиме се губи из вида како суштинска разлика између државе, на једној страни, и
физичког лица на другој, као и разлика између међународног и унутрашњег права, у
којима се сукцесија држава и догађа. Насупрот наведеној, јављају се теорије које
сукцесију посматрају кроз призму супстанције суверенитета над одређеном
територијом. Ове теорије се могу поделити на оне које заговарају континуитет права и
обавеза државе претходнице и теорије које стоје на становишту дисконтинуитета права
и обавеза државе претходнице.

По првим теоријама стоји концепција о правном следбеништву, тј. држава сукцесор

ступа у права и обавезе државе претходнице као да су њене сопствене.

По другој теорији, која заговара дисконтинуитет права и обавеза сукцесија је

супституција без континуитета, тј. новонастали државни организам нема додирних
тачака са старом државом, па не може преузети ни обавезе које је стара држава
створила.

34. Унутрашњи органи за одржавање међународних односа

То су: шеф државе, влада, министар иностраних послова и представничко тело.

Шеф државе – је инокосни или колегијални врховни орган спољашњег заступања чији
је положај регулисан уставним правом и нормама међународног права и који делује у
међународним односима самом природом своје функције, тј. без посебног пуномоћја.
У погледу положаја шефа државе у иностранству битна обележја тог положаја су:

Лична неприкосновеност (апсолутна и потпуна безбедност шефа државе и његове

пратње те обавеза стране државе да обезбеди врхунску заштиту против ма какве
повреде и напада на његов живот, телесни интегритет, част и достојанство);

Изузеће од јурисдикције органа страних држава (кривичноправни и грађанскоправни

имунитет);

Неповредивост стана;

Слобода општења;

Почасти и повластице.

Влада и шеф владе – влада је колегијално тело овлашћено да вољу државе изрази у
међународним односима. Иста овлашћења има и шеф владе. Када борави у
иностранству шеф владе ужива права као и шеф државе, уз смањен обим почасти.

Министар иностраних послова – је члан владе ресорно задужен за вођење

међународних односа. Његове надлежности, између осталог, обухватају:

Издавање налога за припрему докумената у вези односа са страним државама;

Предлагање шефу државе дипломатских представника;

Препоруку шефу државе за прихватање акредиција страних дипломатских
представника;

Руковођење дипломатским и конзуларним представништвима у иностранству;

Примена међународног права у националном правном поретку.

Представничко тело – је, у ширем смислу, орган за одржавање међународних односа,

јер, у оквиру своје надлежности, доноси одлуке које представљају основ за
предузимање спољнополитичких активности, као и одлуке од суштинског значаја (нпр.
проглашење ратног стања).

35. Спољашњи органи за одржавање међународних односа

То су лица која су овлашћена, да своју државу заступају у односу према другим
државама а у оквиру утврђених права и обавеза.

Њихова делатност је регулисана међународним конвенцијама:

Конвенција о дипломатским односима,

Конвенција о специјалним мисијама итд.

Право одашиљања и пријема дипломатских представника настаје успостављањем

дипломатских односа између држава. Један од облика представљања државе у
иностранству је дипломатска мисија. Њу чине: шеф мисије, дипломатско особље,
административно и техничко особље, послужно особље.

Шефови мисија се деле у три класе:

Амбасадоре или нунције – акредитоване код шефова држава и друге шефове мисија
одговарајућег ранга.

Посланике, министре или интернунције акредитоване код шефова држава;

Отправнике послова акредитоване код министра иностраних послова;

Дипломатски представници акредитовани у у једној земљи сачињавају дипломатски

кор. На челу кора је доајен који се одређује на основу два критеријума:

Припада класи амбасадора;

Дану и часу преузимања функција

Дипломатски представник има следеће функције:

Представљање државе која акредитује код државе код које се акредитује;

Заштита интереса државе која акредитује и њених држављана у границама
међународног права;

Преговарање код владе код које се акредитује;

Обавештавање о условима и развоју догађаја у држави код које се акредитује и

подношење извештаја о томе влади државе која акредитује;

Унапређивање и развијање односа између држава.

36. Личне привилегије и имунитет дипломатских представника

Обухватају:

Неприкосновеност – утврђена је Конвенцијом о дипломатским односима тако да

дипломатски агент не може бити подвргнут никаквој врсти хапшења или притвора, а
држава код које се акредитује третира га са дужним поштовањем и предузима све
разумне мере да би спречила наношење увреда његовој личности, слободи или
достојанству. Повреда личне неповредивости дипломатског агента повлачи
међународну одговорност државе пријема без обзира да ли је повреда учињена
умишљајно или из нехата.

Дипломатски имунитет – дипломатски представници имају дипломатски имунитет који

обухвата кривичноправни и грађанскоправни имунитет. Кривичноправни имунитет је
апсолутан и значи да:

Дипломатски представник не одговара ни за најтежа кривична дела почињена на

територији државе пријема; и

Дипломатски представник се не може одрећи имунитета јер он припада држави коју

представља.

У погледу грађанскоправног имунитета правило о имунитету дипломатског

представника у грађанском и управном поступку се не примењују у случајевима:

Стварне тужбе – која се односи на приватне непокретности на територији државе код

које се акредитује.

Тужбе која се односи на наслеђе, у којој се дипломатски представник појављује као

извршилац тестамената, администратор, наследник и легатор по приватној основи.

Тужба која се односи на слободне професије или трговачке делатности дипломатског

агентра у држави у којој се акредитује.

Дипломатски агент се може одрећи имунитета у грађанском и управном поступку.

Поред дипломатских агената имунитет уживају и:
Чланови породице дипломатског агента ако нису држављани државе пријема и ако су
чланови домаћинства дипломатског агента;

Члановима административног и техничког особља и члановима њихових породица

признаје се само функционални имунитет, тј. имунитет за поступке који су учињени у
вршењу њихових функција;

Функционални имунитет уживају и чланови послужног особља.

привилегије дипломатског представника – дипломатски представник ослобођен је свих

пореза и такси, личних или стварних, државних, регионалних или комуналних.

37. Правни основ имунитета и привилегија

Постоје три терорије о основу имунитета и привилегија дипломатских представника:
теорија екстериторијаности, теорија репрезентације и функционална теорија.

Теорија екстериторијаности (Гроцијус) заснована је на фикцији да се дипломатски

представник налази ван територијалне државе, да је правно везан за државу
одашиљања. Због тога он не подлеже територијаним законима попут обичних странаца.
Ова теорија је данас углавном одбачена али се њен одраз данас може препознати у
установи дипломатског азила.

Теорија репрезентације вуче корене из средњег века када је амбасадор сматран за

личног представника суверена тако да је сваки акт против личног интегритета
дипломатског представника сматран као акт против самог владара.

Функционална теорија заступа схватање по коме је одсуство јурисдикције органа

државе пријема над дипломатским представницима услов нормалног и несметаног
обављања одговорних дипломатских функција.

У позитивном праву о привилегијама и имунитетима дипломатских представника

препознаје се мешовит утицај теорије репрезентације и функционалне теорије.

38. Специјалне мисије

По Конвенцији о специјалним мисијама (1969) оне су привремене мисије које
представљају државу које једна држава упућује у другу, уз њену сагласност, у циљу
преговарања о одређеним питањима или извршења одређеног задатка. Мисије могу
бити одашиљане у политичке и техничке сврхе.

Елементи специјалне мисије су:

Држава која шаље мисију и која прима мисију морају бити субјект међународног
права.
Специјална мисија није одговорна за одржавање регуларних дипломатских односа
између држава

Мисија може бити одаслата у другу државу само уз њену сагласност

Специјална мисија је привременог карактера

У погледу правног положаја специјалне мисије уочљиво је да:

Држава именовања именује чланове мисије тек пошто је претходно доставила држави
пријема податке о броју, саставу мисије

Држава пријема може да одбије пријем целе мисије или њених неких чланова

Чланови мисије немају општу слободу путовања и кретања на територији државе

пријема

Чланови мисије уживају имунитет од кривичног судства државе пријема

Специјална мисија престаје:

Споразумом заинтересованих страна

Када је мисија извршила задатак

Када је истекао рок предвиђен за специјану мисију

Када држава именовања саопшти да опозива мисију

Саопштењем државе пријема да специјану мисију сматра окончаном

39. Конзули
Конзул је лице овлашћено да обавља конзуларне функције у својству представника
једне државе на територији друге државе.

Конзули се деле по врсти и класи. По врсти могу бити каријерни и почасни.

Каријерни конзули су државни службеници који посао обављају у складу са
професионалним стандардима са припадајућим правима и обавезама. Почасни конзули
се регрутују из пословног света државе пријема, за свој рад не примају плату и не
подлежу управној дисциплини. По класи конзули могу бити: генерални, конзули, вице
конзули и конзуларни агенти.

Конзуларни односи се успостављају на бази споразума заинтересованих држава. Да

би једно лице стекло конзуларни статус потребно је да се испуне два услова:

Постављање на конзуларну функцију од стране надлежног органа државе одашиљања.

Лице постављено за конзула снабдева се званичним документом, патентним писмом,
чиме потврђује својство конзула. У писму се наводе име и презиме конзула, његова
категорија, конзуларна класа, конзуларно подручје и седиште конзулата.

Признање државе пријема да односно лице у својству конзула може да обавља своје
функције. Признање државе пријема даје се по правилу у форми егзекватуре. Датум
издавања егзекватуре служи као елемент за утврђивање ранга конзула унутар сваке
класе.

Општа функција конзула је да брани, унутар свог конзуларног подручја, права и

интересе државе одашиљања и њених држављана и да пружа помоћ и потпору
држављанима државе именовања, као и да врши друге функције утврђене
релевантним међународним споразумима на снази или функције које су им поверене
од стране државе одашиљања, чије је вршење у складу са законима државе пријема.

Функција конзула престаје:

а) саопштењем државе именовања држави пријема да су престале функције конзула

б) повлачењем егзекватуре

в) саопштењем државе пријема држави именовања да је престала да сматра односно

лице чланом конзуларног особља

40. Мултилатерална дипломатија

Под мултилатералном дипломатијом подразумева се представљање држава у
њиховим односима са међународним организацијама и на конференцијама које се
сазивају од стране или под окриљем међународне организације.

Разликују се три облика мултилатералне дипломатије:

Сталне мисије при међународним организацијама

Успостављање сталних мисија при међународној организацији је право државе-

чланице које се остварује једностраним актом у форми нотификације надлежном
органу организације (генерални секретар или директор међународне организације)

Функције мисије су:

Представљање државе именовања при међународним организацијама

Одржавање веза између државе именовања и организације

Вођење преговора са организацијом и у оквиру организације

Упознавање са делатношћу организације и подношење извештаја о томе влади државе

именовања

Заштите интереса државе именовања у односу на организацију

Рад на остваривању циљева и начела организације

Делегације при органима међународне организације и на конференцијама

Одашиљање делегације у орган међународне организације је, по правилу, резервисано

за државу-чланицу. Делегација која се упућује у орган међународне организације је
временски ограничена мисија чији чланови поседују следеће привилегије и имунитет:

Имунитет од личног хапшења или задржавања

Неприкосновеност свих писама и докумената

Право употребе шифре као право примања докумената

Ослобођење за њих и њихове брачне другове у погледу свих ограничења усељавања

Исте олакшице у погледу монетарних или девизних прописа

Остале привилегије и имунитети које уживају и дипломатски агенти, изузев права

тражења ослобађања од царине

Посматрачи при органима УН и конференцијама

Конвенција о представљању држава у њиховим односима са међународним

организацијама предвиђа: право држава-нечланица да упућују делегације посматрача у
орган или на конференцију у складу са правилима организације, као и изједначен
статус посматрача држава-нечланица са делегацијама држава чланица при органима
међународне организације

41. Државне границе

Границе би се, у међународном праву, могле одредити као правне форме
разграничења између објеката међународног права различитог правног статуса. Унутар
овог општег појма можемо повући разлику између државних и недржавних граница.
Државне границе су институт међународног права и, произилазећи из
тродимензијалног карактера државне територије, представљају вертикалне равни
које деле територије две или више држава или територију државе од територија
или простора који не подлажу територијалном суверенитету држава. Државне
границе се могу поделити на природне и вештачке. Природне су оне границе које су
везане за истакнуте или карактеристичне тачке у рељефу земље попут река, језера,
планина. Природним етничким границама сматрају се границе које захватају групе
истог етничког порекла или један народ који ствара државу.
Вештачке границе повлаче се без обзира на географију или распоред станивништва
на одређеном подручју. Такве границе могу бити зидови, ровови, канали, грађени у
прошлости.
 У теорији се понекад као посебне врсте граница наводе и тзв. астрономске и
геометријске границе које подразумевају оне међународне границе које су одређене
правим линијама меридијана географске дужине и паралела географске ширине или
праве линије повучене потпуно независно од конфигурације терена и етничке карте
подручја (нпр. 49та паралела која дели Канаду и САД).
Правни основ државних граница је изричити или прећутни споразум суседних
држава или пак судска или арбитражна пресуда.
Поступак одређивања државних граница садржи две фазе: фазу делимитације и фазу
демаркације. У фази делимитације се на општи начин одређује правац границе на
основу географских карата и мапа. У фази демаркације се обележавају линије, границе
на терену од стране заједничке граничне комисије.
Пракса је изнедрила серију правила са утврђивањем државних граница. Она се могу
сврстати у две групе: прва се односи на повлачење граничних линија у односу на
елементе рељефа или природне елементе, а другу чине правила у вези са повлачењем
границе у објектима који су творевине људских руку. Прва група правила се односи на
повлачење граница на планинама, рекама, језерима и унутрашњим морима.
Недржавне границе су границе у режиму несуверенитета или антисуверенитета.
Одређују се, по правилу, нормом међународног права.

42. Начини стицања и губитка државне територије

У доктрини међународног права промене државне територије су се рестриктивно
одређивале као стицање државне територије. Актуелни позитивни начини стицања
државне територије су:

Цесија – је начин стицања територије на основу споразума којим се једна држава

одриче суверених врховничких права над делом своје територије и уступа их другој
држави.

Ефективна окупација

Прираштај

Пресуда међународног суда или арбитраже

Одлука међународног тела или организације

Сукцесија

Одрицање

43. Међународне службености

 То су специфична, уговорно дизајнирана ограничења територијалног суверенитета
једне државе у корист друге државе или држава.

Две су карактеристике међународних службености:

Службености се конституишу међународним уговорима;

Службености у међународном праву ограничавају суверенитет.

Међународне службености могу бити: економске и војнополитичке:

Економске – могу бити нпр. стварање слободних царинских зона, подизање постројења
која су економски искључена из области државе на чијој се територији налазе и
непосредно везана за државу корисника службености (Србија је до 1918. признавала
право Угарској да се у том циљу служи српском територијом).

У новије време војним службеностима наликују уговори о оснивању војних база једне
државе на територији друге стране државе.

Службености по својој природи могу бити:

Службености трпљења – су нпр. право транзита преко државне територије и сл.

Службености нечињења - састоје се у уговорној забрани вршења радњи на својој

територији својствених суверенитета, нпр. изградња војних утврђења дуж границе.

Службености чињења - одликује уговорна обавеза једне државе да на својој територији

предузима радње у корист или интересу друге државе попут снабдевања водом или
струјом.

Међународне службености престају престанком међународних уговора.

44. Употреба међународних река у пловидбене сврхе

Дуго времена је пловидба међународним рекама на делу тих река које протичу кроз
територије појединих држава била регулисана унутрашњим правом или билатералним
уговорима. Идеја о међународном праву на пловидбу међународним рекама формлисана
је након француске буржоаске револуције Декретом француског Конвента од 1797.
године када су реке Шелда и Меза проглашене отореним за пловидбу бродова свих
прибрежних држава. Даље следи завршни акт Бечког конгреса из 1815. године који
утврђује слободну пловидбу међународним рекама. Међутим, до данас не постоје
општеприхваћена правила о пловидби међународним рекама.

Режим пловидбе на Дунаву – пловидба Дунавом је до 1856. била регулисана

двостраним уговором између Аустрије и Русије да би 1856. био успостављен
вишестрани уговорни режим – Париским уговором. Уговор утврђује забрану наметања
ограничења пловидбе Дунавом изузев оних која су изричито предвиђена самим
одредбама Уговора. Спровођење у живот одредаба Уговора стављен је у надлежност
Европској комисији ( Велика Британија, Француска, Аустрија, Пруска, Сардинија и
Турска) и Прибрежној комисији ( Аустрија, Баварска, Турска и Виртенберг). Прибрежну
комисију су чинили и комесари три вазалске дунавске кнежевине (Србија, Влашка и
Молдавија). Прибрежна комисија је имала надлежности:

Да изради правила пловидбе и речне полиције

Да отклони препреке примени одредаба Бечког уговора на Дунаву

Да наређује и извршава потребне радове на целом току реке

Да се стара, после укидања Европске комисије о одржавању пловности Дунава.

Надлежност Европске комисије била је ограничена и обухватала је предузимање

потребних радова да би се ушће Дунава, као и суседни делови мора рашчистили и
створили повољни услови за пловидбу. По завршетку Првог светског рата режим
пловидбе на Дунаву регулисан је Версајским уговором и Дефинитивним статутом
Дунава од 1921.

Важећи режим пловидбе – је утврђен Конвенцијом донетом 1948. године у Београду и

она установљава:

Слобода пловидбе односи се на пловни део Дунава од Улма до Црног мора рукавцем
Сулина са излазом на море кроз Сулински канал;

Пловидба Дунавом дозвољена је само трговачким бродовима ;

Проширује се надлежност подунавских земаља како у правима, тако и у обавезама

За пловидбу Дунавом надлежна је једна и то Дунавска комисија састављена од по

једног представника из подунавских земаља

Конвенција предвиђа и две специјалне речне администрације:

Речна администрација (Румунија и Русија) на доњем делу Дунава има задатак

извођења хидротехничких радова и регулисање пловидбе на овом делу реке

На сектору Ђердапа (Румунија, Србија) речна администрација изводи хидротехничке

радове и регулише пловидбу на том делу Дунава.

45. Извори права мора и полазна и базна линија

Извори права мора налазе се у међународним уговорима, обичајним правилима и
унутрашњим прописима појединих земаља. Под окриљем УН одржане су три
конференције о праву мора: 1958, 1960, и 1982. године у Женеви. Успех прве две
конференције је незнатан док је на трећој којој је присуствовао 141 представник донета
Конвенција о праву мора, коју је 1985. ратификовала и наша земља. Правила
постављена Конвенцијом представљају комбинацију кодификације и прогресивног
развоја.

Полазна или базна линија

Полазна или базна линија је основни параметар у правној деоби мора. Од те линије
мери се ширина територијалног мора, спољни морски појас, епиконтинентални појас и
искључива економска зона. Полазна линија може бити нормална и права. Нормална
полазна линија представља линију ниске воде дуж обале. У случају изразите
хоризонталне разуђености обале, обалној држави је допуштено повлачење правих
полазних линија, тј. линија које не следе линију копна већ спајају истакнуте тачке на
копну и на острвима.

46. Унутрашње морске воде

Под овим појмом подразумевају се делови мора који леже иза полазне или базне
линије а одликују се чврстом повезаношћу са копном као главним државним подручјем.
У унутрашње морске спадају: ушћа река, морски простори лука, заливи, затворена
мора, делови мора између низа острва и континенталног дела територије, море између
острва и море између линије ниске воде и највишег нивоа мора (плиме).

Битна ознака правног режима овог појаса огледа се у томе што се унутрашње морске
воде, укључујући морско дно и подморје, као и одговарајући део ваздушног простора,
налазе под пуним суверенитетом обалне државе.

Од делова унутрашњих морских вода посебан значај имају луке, које Конвенција и
Статут о међународном режиму морских лука дефинише као, све луке у које редовно
упловљавају поморски бродови који се употребљавају за поморску трговину. Осим
трговачких постоје и ратне луке.

Заливи су наредни део унутрашњег мора и они представљају јасно истакнуте увале
које задиру у копно под условом да је површина те увале једнака или већа од површине
полукруга чији је пречник једнак дужини линије која затвара улаз у увалу. Основни
критеријум за утврђивање режима залива је припадност обала залива, тј. залив припада
држави чије су обале залива. Ако обале припадају двема или више држава установљава
се појас територијалног мора, а преостали део залива потпада под режим отвореног
мора. Што се ушћа река тиче, правило је да ако се река директно улива у море, полазну
линију представља правац преко ушћа реке између тачака ниске воде на њеним
обалама. Затворена мора се одређују као морски простор који су са отвореним морем
спојени мореузом, али и такви да су све обале мора и мореузи под сувереном влашћу
једне државе.

47. Архипелашко море

То је морски простор између острва и територијалног мора или између унутрашњих
морских вода и територијалног мора. Унутрашња граница архипелашких вода је линија
ниске воде дуж обале острва или су то равне полазне линије које одређују спољну
границу унутрашњих морских вода. Спољну границу архипелашких вода чине тзв.
архипелашке полазне линије, тј - линије које спајају тачке најудаљенијих острва и
надводних гребена у архипелагу.

Архипелашке воде подвргнуте су под сувереност архипелашке државе при чему

њен суверенитет трпи нека ограничења:

Друге државе имају право нешкодљивог проласка бродова кроз архипелашко море;

Друго ограничење тиче се риболова тако да Конвенција обавезује архипелашку државу

да поштује постојеће споразуме са другим државама и да призна традиционална
риболовна права и друге легитимне делатности непосредних суседних држава на
појединим подручјима која улазе у архипелашке воде.

Из досад изложеног може се закључити о институту архипелашког мора:

Он се темељи на начелу суверене власти архипелашке државе, и

Ограничења која су наметнута суверенитету архипелашке државе већа су од

ограничења која важе у другим морским појасевима под сувереном влашћу обалне
државе.

48. Територијално море

Под овим појмом подразумева се појас који се у одређеној ширини протеже дуж
обале, од полазне линије у правцу отвореног мора. Право којима обалне државе
располажу у територијалном мору протежу се и на ваздушни простор изнад
територијалног мора, тј. његово дно и подморје. Држава поседује територијално море
на основу саме чињенице да њену копнену територију запљускује море. Ширина појаса
територијалног мора се одређује једностраним актом. Територијално море се налази
под сувереношћу обалне државе која поседује низ права која чине биће суверенитета:

врши законодавну, судску и полицијску власт;

уређује пловидбу, обавља санитарни и царински надзор;

располаже искључивим правом експлоатације поморског блага;

има искључиво право на редован превоз путинка и робе између свих пристаништа исте
државе;

прописује поморски церемонијал и друго.

Међутим, суверена власт обалне државе у територијалном мору трпи ограничење,

наметнуто општим међународним правом, у облику права нешкодљивог или
неофанзивног пролаза страних бродова. Нешкодљив пролаз по Женевској конвенцији је
пролаз који не нарушава мир, поредак или безбедност обалне државе. Пролаз
територијалним морем обавља се у складу са правилима међународног права и
интерним прописима.

49. Спољни морски појас

Под спољним појасом подразумева се морски простор који се наслања на спољну
ивицу територијалног мора у коме су обалној држави признате извесне специјалне
надлежности.

Женевска конвенција дефинише спољни појас као зону отвореног мора која се
граничи са територијалним морем у коме обална држава може вршити надзор да би:

на својој територији или у свом територијалном мору спречила прекршаје својих

закона о царинском, фискалном и санитарном надзору или надзору над усељавањем, и

кажњавала кршење тих истих закона почињених на њеној територији или у њеном
територијалном мору.

Што се тиче ширине спољњег морског појаса Женевска конвенцијна је не одређује

егзактно, већ је обалним државама остављено да у оквиру 12н/м према свом нахођењу
конституишу однос ширине територијалног мора и ширине спољњег морског појаса.

Регулатива нове Конвенције утврђује да се спољни морски појас не може

протерати изван подручја ширег од 24 н-м рачунајући од полазних линија од којих се
мери ширина територијалног мора.

50. Епиконтинентални појас

Овај појам подразумева део морског дна и подземља у коме обална држава има
ексклузивно право истраживања и искоришћавања природних богатстава. Конвенција о
праву мора из 1982. овај појас делфинише као морско дно и подземље подморских
простора који се протежу изван територијалног мора преко читавог природног
продужетка копненог подручја од спољне ивице континенталног руба, или до
удаљености од 200 наутичких миља, рачунајући од полазних линија од којих се мери
ширина територијалног мора где спољна ивица континенталног руба досеже до те
удаљености.

Континентални руб је потопљени продужетак копнене масе обалне државе и састоји

се од морског дна и подземља континенталне косине. Али не обухвата дно дубоког мора
ни његово подземље.

Када се ради о разграничењу ових појасева између држава чије су обале сучелице или
се додирују Женевска конвенција предвиђа два начина:
споразум заинтересованих држава,

повлачење линије средине или еквидистанце у случају да нема споразума.

Конвенција из 1982. утврђује да се разграничење врши на основу међународног

права тј. извора наведених у члану 38. Статута међународног суда правде.

51. Искључива економска зона

То је појас одређене ширине који се простире од територијалног мора у правцу
отвореног мора у коме се обалној држави признају искључива или ексклузивна права у
погледу искоришћавања биолошких и минералних богатстава мора. По Конвенцији из
1982. то је подручје које се налази изван територијалног мора, и уз њега, у ширини од
највише 200 наутичких миља, рачунајући од полазних црта за одређивање ширине
територијалног мора. Обална држава у искључивој економској зони има:

Суверена права у сврху истраживања и искоришћавања очувања и управљања

природним изворима, живим или неживим са морског дна и подземља и воде изнад
њега, као и у погледу других активности у сврху економске експлоатације и
истраживања зоне као што је производња енергије коришћењем воде, морских струја и
ветрова.

Јурисдикције у погледу:

Изградње и употребе вештачких инсталација и постројења,

Научног истраживања,

Заштите и очувања морске средине,

Резидуална права, тј. права која произлазе из укупне регулативе права мора. Нпр. право
прогона за прекршаје закона и прописа и др.

Обална држава, осим права, суочена је и са ограничењима, две врсте:

Све државе, без обзира да ли су обалне или необалне, имају слободу пловидбе, прелета
и полагања поморских каблова, као и друге међународноправне дозвољене употребе
мора које се тичу тих слобода.

Правима трећих држава којима је дозвољено коришћење живих извора мора. При
овоме се посебна пажња посвећује правима необалних држава и држава у неповољном
географском положају.

52. Међународна зона

Међународна зона обухвата дно мора и океана и његово подземље изван граница
националне јурисдикције.
 Циљ установљења међународне зоне је:

Због чињенице да су међународна зона и њена богатства заједничко добро

човечанства;

Дефинисање правне природе и граница међународне зоне је брана даљем проширењу

суверених права држава и подвлашћењу отворенг мора.

Организовање и надзор делатности у зони поверено је Међународној власти за

морско дно. Главни органи Власти су: Скупштина, Веће и Секретаријат. У циљу
непосредног, оперативног остваривања делатности у Зони оснива се Предузеће.

Скупштина је врховни орган Власти и сачињавају је представници свих држава –

чланица. Генерална надлежност Скупштине је утврђивање опште политике о сваком
питању из надлежности Власти. Специјална надлежност обухвата нпр: разматрање
извештаја Већа и Предузећа, усвајање прописа и поступака за правичну расподелу
добити и сл. Одлуке скупштина доноси већином гласова присутних. Веће је извршни
орган Скупштине, састављен од представника 36 држава које скупштина бира на период
од четири године. Веће своје одлуке доноси 2/3, 3/4 већином и консензусом. Већу у раду
помажу два органа: Економско – планска и Правно- техничка комисија. Секретаријат је
административни орган који сачињавају Генерални секретар и особље. Секретара бира
Скупштина на предлог већа и његов мандат је 4 године, с тим што може бити поново
биран. Особље се бира из реда квалификованих стручњака.

Предузеће је оперативни орган Власти које је овлашћено да:

Склапа уговоре, заједничке и друге аранжмане,

Истиче, даје у закуп, поседује и располаже непокретном, и покретном имовином,

Буде странка у судским поступцима.

Конвенција предвиђа да Власт организује, обавља и надзире делатности у зони у име

човечанства као целине што је постало баланс између захтева земаља у развоју
окупљених у ''групи 77'' и развијених земаља.

Супротстављени ставови, наведених субјеката, су делимично решени Споразумом,

који је усвојила Генерална скупштина УН 1994. У преамбули споразума потврђено је да
су морско дно и подморје ван граница националних јурисдикција заједничка баштина
човечанства.

53. Отворено море

Отворено море се дефинише, на негативан начин, као морски простор изван граница
националних јурисдикција. По карактеру, отворено море представља заједничко добро
свих народа.
 Режим отвореног мора изграђен је у току последња четири века а формулисан је у
Конвенцији о отвореном мору од 1958, Конвенцији о праву мора од 1982. и заснован је
на начелу слободе мора из кога произлазе остале права и обавезе. Садржину начела
слободе мора чини:

Слобода пловидбе,

Слобода риболова,

Слобода постовљања поморских каблова и цевовода,

Слобода прелета.

Конвенција о праву мора овим слободама додаје:

Слободу подизања вештачких острва и других уређаја које дозвољава међународно

право,

Слободу научног истраживања.

На отвореном мору нема установљене суверене власти већ се односи на мору

заснивају на начелу персоналитета закона. Наиме, иако нема јурисдикцију на самом
отвореном мору, држава у принципу поседује и врши власт над бродовима који њиме
плове по основу припадности тј. заставе брода. Свака држава одређује услове под
којима додељује бродовима своју државну заставу и услове уписа у уписник на свом
подручју, те право на вијање заставе. Међународно право ипак поставља услов да веза
између брода и заставе мора бити стварна. У том циљу свака држава заставе има
обавезе:

да води регистар бродова са именима и подацима о бродовима који носе њену заставу,

над сваким бродом своје заставе, његовим заповедником, официрима и посадом има
јурисдикцију према свом унутрашњем праву у погледу правних, техничких и
социјалних предмета који се тичу брода,

предузима мере потребне безбедности на мору.

У појединим случајевима се установљава директна међународна јурисдикција над

бродовима и то када има озбиљног основа за сумњу:

да се брод бави пиратеријом,

да се брод бави трговином робљем,

да је брод без државне припадности и

да се са брода неовлашћено емитује радио – звучни и телевизијски програм.

 Насупрот томе јурисдикција државе заставе над ратним бродовима је апсолутног
карактера, јер су ратни бродови на отвореном мору изузети од јурисдикције сваке
државе.

54. Мореузи
У међународноправном смислу мореузи представљају природне морске пролазе који
служе за међународну пловидбу између два дела отвореног мора или између отвореног
мора и територијалног мора стране државе. На основу критеријума коме мореузи
подлежу, разликујемо неколико врста:

Мореузи у којима је правни режим у целини или делимично утврђен међународним

конвенцијама. У ову групу спадају Гибралтарски мореуз, турски мореузи ( Босфор и
Дарданели), дански мореузи (Сунд, Велики и Мали Белт) и Магеланов мореуз.

Мореузи чији је правни режим утврђен општим обичајним и уговорним правилима

међународног права о мореузима. Они се деле у две групе. Прву чине мореузи чија је
ширина већа од двоструке максималне ширине територијалног мора тако да читавом
својом дужином садрже за пловидбу погодан појас отвореног мора. Другу групу чине
мореузи чија ширина на једном или више места не прелази 24н/м а повезује два дела
отвореног мора или отворено море са територијалним морем стране државе која нема
својих обала на мореузу.

Конвенција о праву мора (1982) уноси новине у режим мореуза. Главна новина је
институт транзитног пролаза бродова и слободе прелета ваздухоплова једино ради
непрекидног и брзог транзита мореузом између једног дела отвореног мора или
искључиве економске зоне и другог дела отвореног мора или искључиве економске
зоне. Ово право уживају сви бродови и ваздухоплови и без претходне нотификације или
одобрења. Овај режим се примењује и на тзв. архипелашке мореузе. Конвенција
задржава и институт нешкодљивог пролаза кроз мореузе. Режим нешкодљивог пролаза
који се не може обуставити примењује се у два случаја:

на мореузе у којима се не примењује режим транзитног пролаза,

на мореузе између једног дела отвореног мора или искључиве економске зоне и
територијалног мора стране државе.

55. Морски канали

То су вештачки пролази прокопани на територији једне или више држава који физчки
спајају два мора у циљу краће и безбедније пловидбе.

С обзиром да је режим канала издржавао политичке интересе великих поморских

сила и односе снага то је и уобичајена подела канала на унутрашње (коринтски) и
међународне морске канале (Суецки, Панамски). Логично је да је режим међународних
канала подвргнут међународним прописима на основу билатералних и мултилатералних
уговора док је режим унутрашњих канала у целини подвргнут унутрашњим прописима
државе на чијој је територији канал прокопан.

Суецки канал – повезује Средоземно море и Црвено море а прокопали су га још стари
Египћани. Вековима запуштен бива обновљен и пуштен у саобраћај 1869. г. по идеји и
ангажовању Лесепса. Од тада па до 1956. године у зависности од тренутног односа
политичких снага располагање правом одлучивања о условима пловидбе каналом се
мењао. После британско – француско – израелске агресије на Египат 1956. године
поводом египатске национализације Друштва Суецког канала, Савет безбедности
доноси Резолуцију о начелима која се односе на статус канала и режим пролаза и то су:

Пролаз каналом је слободан и отворен без дискриминације, директне или прикривене,

Мора се поштовати суверенитет Египта,

Одвајање управљања каналом од било какве политике,

Утврђивање такса за пловидбу каналом вршиће се споразумом Египта и корисника

канала,

Део прихода има се користити за одржавање канала.

Од 1979. закључивањем мира Израелаца и Египта омогућен је пролаз и израелских

бродова кроз канал.

Панамски канал – представља најкраћи морски пут између Тихог и Атлантског океана
а идеје о његовом прокопавању јавиле су се још у 16. веку али због несугласица између
Велике Британије и САД није реализована до почетка 20. века. Канал је пуштен у
саобраћај 1914. године. Све до 1979. године контролу над саобраћајем имале су САД
али због инсистирања Панаме и међународне подршке 1977. године Панама и САД
склапају два уговора (Уговор о Панамском каналу и Уговор о трајној неутрализацији
Панамског канала) који су ступили на снагу 1979. По тим уговорима Панама стиче
територијалну јурисдикцију у зони канала али се обавезује и на ,,неутрализацију
канала са сврхом да и у време мира и у време рата и даље остане сигуран и отворен за
мирни пролаз бродова свих држава под условима пуне једнакости“.

Килски канал као најкраћи пут из Балтичког у Северно море, прокопан је на

територији Немачке и био је, све до Версајског мировног уговора, унутрашњи канал.
После Версајксог мировног уговора, канал је отворен за међународни саобраћај. Током
Другог светског рата канал је третиран као немачка војна база. По завршетку рата
канал је поново отворен за међународну пловидбу.

56.Правни режим међународне ваздушне пловидбе

Постоје три групе територијалних схватања о правној природи ваздушне области
изнад државне територије:
По схватањима прве, територијална држава има пуни и искључиви суверенитет над
делом ваздушног простора

По другом, дозвољен је слободан прелет како војних тако и цивилних ваздухоплова

кроз ваздушно пространство

Треће сматра да држава дели ваздушни простор на нижу зону у којој територијална
држава поседује суверену власт, и вишу слободну зону у којој важи слобода прелета.

Већи број држава, руководећи се интересима безбедности прибегава доношењу

националних закона којима је проглашен пуни и искључиви суверенитет државе у
ваздушном простору.

Чикашком конвенцијом о међународном цивилном ваздухопловству из 1944. године

поново је успостављен принцип о потпуној и искључивој суверености сваке државе у
ваздушном простору.

57. Поларне области

Под поларним областима подразумевају се области око Северног и Јужног пола
(Арктик и Антарктик). Положај Арктика и Антарктика није регулисан на јединствен
начин. Арктик - Гренланд са припадајућим острвима налази се под суверенитетом
Данске. Шпицбершки архипелаг је под суверенитетом Норвешке. Што се тиче остатка
Арктика, Норвешка, Данска, Финска и САД нису истакле територијалне захтеве а
Канада и Русија су истакле, у одговарајућој форми и са ослонцем на тзв. секторски
принцип. Секторски принцип полази од схватања о географској целини делова
територије над којим држава има власт и делова ван њихове власти. Остварен је тако
што се са крајњих тачака обале државе повлаче линије које се спајају на Северном полу.

Антарктик-седам земаља (Аргентина, Аустралија, Чиле, Француска, Нови Зеланд,

Норвешка и Велика Британија) су у одговарајућој форми истакле своје територијалне
претензије са ослонцем на секторски принцип.

На Варшавској конвенцији 1959. донет је Уговор о Антарктику којим се утврђује да

ће се Антарктик користити искључиво у мирољубиве сврхе. У циљу заштите природне
средине Антарктика донето је неколико значајних конвенција, Конвенција о заштити
живих морских извора Антарктика и Протокол о заштити природне средине уз
Уговор о Антарктику који установљава мораторијум на рударење на Антарктику.

58. Космичко пространство

С обзиром да, до сада, космички простор није одговарајуће дефинисан од
суштинског значаја је дефинисање доње границе космоса, линије која раздваја
ваздушни од космичког простора. Ова линија раздваја две природне целине али и два
различита правна режима. Режим ваздушног простора заснован је на принципу
суверенитета а режим космоса на принципу несуверенитета. Преовлађујуће је схватање
да границу ваздушног и космичког простора треба тражити између 100 и 110 километра
изнад нивоа мора.

Уговор из 1967. космос и небеска тела квалификује као добро читавог човечанства
тако да је искључена могућност присвајања космоса и небеских тела проглашавањем
суверености или на основи искоришћавања или окупације или на било који други
начин. Уговором који регулише активности држава на Месецу и осталим небеским
телима Месец је изузет из општег добра човечанства и квалификован као заједничка
баштина. Мирољубиво истраживање и коришћење космоса наглашено је чланом IV
Уговора, обавеза је држава уговорница. Недореченост Уговора из 1967. се огледа у
погледу војних активности у космосу као и код употребе космоса за дефанзивна и
офанзивна оружја.

60. Уговорне стране

Право на закључивање међународних уговора везује се по правилу за две чињенице-
за суверенитет и за међународни субјективитет. Уговорна способност државе у смислу
међународног права је генерално овлашћење државе да као правна личност, титулар
права и обавеза, ступа у односе са другим правним личностима међународног права. Из
тога произилази да уговори које државе склапају на основу своје уговорне способности
морају испуњавати два основна услова да би се сматрали уговорима међународног
јавног права:

а) формални услови, да су уговорне стране правне личности међународног права и

б) да те личности закључујући уговор иступају као носиоци врховничких суверених

права.

У погледу међународних организација, нарочито УН, као уговорних страна, и

њихове уговорне способности у прилог им се обично истичу два момента: а) одредбе
уставних аката о закључивању уговора и б) уговорна пракса међународних
организација.

Известан број уставних аката предвиђа могућност да међународна организација или

њен орган склапа уговоре. Неслагања настају око квалификација основа уговорне
способности међународних организација. Један део доктрине стоји на становишту да је
основ њихове уговорне способности уставни акт или акт о оснивању. Други сматрају да
је основ у правилима обичајног права. Трећи сматрају да се уговорна способност
међународних организација претпоставља, тј. да је логични израз чињенице да им је
признато својство субјекта међународног права.

У међународном праву као уговорна страна се може наћи и Света столица, тј. папа
као носилац јавноправих овлашћења.

61. Процес закључивања међународних уговора

 У процесу закључивања међународних уговора разликујемо неколико фаза: а)
преговоре б) усвајање текста уговора в) аутентификација уговора г) изражавање
пристанка на обавезивање уговором.

Преговори се могу дефинисати као измене и расправе предлога представника

преговарача у циљу постизања споразума. Везано за преговоре су ова основна питања
1) ко води преговоре и 2) техника преговарања.

С обзиром да субјекти међународних преговора могу бити само државе и међународне

организације преговоре у име државе воде овлашћени представници. Лицу се признаје
статус представника државе за усвајање или аутентификацију текста уговора или за
изражавање пристанка на обавезивање у два случаја: 1. Ако покаже пуномоћје 2. Неке
категорије лица се сматрају представницима државе и без пуномоћја (шефови држава и
влада, министри иностраних послова, шефови дипломатских мисија, акредитовани
представници државе)

Преговори се воде усмено и писмено а према правилима датим у одговарајућем

пословнику.

Усвајање (адопција) текста уговора је формални акт којим се утврђује облик и

садржина будућег уговора. Код билетарних уговора и обичних вишестраних уговора
усвајање текста уговора се врши на основу принципа једностраности, тј. пристанком
свих држава које су учествовале у њиховој изради. На међународним
конференцијама специјално сазваним ради закључења уговора доносе се посебна
правила о усвајању текста уговора. То су ad hoc правила, која важе за ту прилику.

Аутентификација текста уговора представља поступак установљења

дефинитивног текста уговора. Техника овог поступка се временом мењала. У
недавној прошлости потпис је био општи метод аутентификације текста уговора.
Код двостраних уговора текст се потписује истовремено у два оригинална примерка.
Аутентификација текста уговора који се усвајају у међународним организацијама
врши се на два начина: 1. резолуцијом надлежног органа међународне организације
и 2. актом аутентификације који врши надлежан орган организације.

62. Начини изражавања пристанка на обавезивање уговором

Изражавање пристанка врши се: потписом, разменом инструмената који сачињавају
уговор, ратификацијом, прихватањем или одобравањем и приступањем.

Потпис је облик изражавања пристанка који налаже потписницима да се понашају у

складу са начелом добре вере. Постоје три случаја када се потписом изражава
дефинитивни пристанак на обавезивање:

Када уговор изричито предвиђа ступање на снагу потписом

Када се утврди на други начин да су се државе које су учествовале у преговорима

сагласиле да ће потпис представљати акт коначног обавезивања уговором
Када из пуномоћја представника државе или намере изражене у току преговора
произилази да је држава изабрала потписивање као начин коначног обавезивања

Ратификација је међународни акт којим се изражава пристанак на обавезивање тј.

размену, депоновање или нотификацију инструмената који је у уговору утврђен као
инструмент помоћу кога државе могу постати стране уговорнице. Уговор подлеже
ратификацији:

Када је у уговору формулисана одредба о обавези ратификације

Када је утврђено да су се преговарачи на други начин споразумели да уговор подлеже

ратификацији

Када је председник државе потписао уговор под резервом ретификације

Када намера државе да потпише уговор под резервом ратификације произилази из

пуномоћја њеног представника или је била изражена у току преговора

Надлежност за ратификацију уговора може бити:

У надлежности шефа државе

За неке уговоре се тражи одобрење парламента

У надлежности законодавног тела

Прихватање или одобравање уговора је облик изражавања пристанка који може бити
двојак:

Изражавање пристанка на обавезивање без претходног потписивања

Изражавање пристанка на обавезивање након потписивања уговора

Приступање (адхезија) се примењује када држава није учествовала у преговорима о

закључењу уговора нити потписала текст уговора. Пристанак на обавезивање може се
изразити путем приступања у три случаја:

Када сам уговор или амандман уговора предвиђа да се пристанак може изразити
приступањем

Када је на други начин утврђено да су се преговарачи споразумели да се пристанак

може изразити приступањем

Када су се све уговорнице споразумеле да држава такав пристанак може изразити

приступањем

Размена инструмената који сачињавају уговор значи да се уговор склапа тако што
једна држава упућује другу ноту или писмо у којој предлаже текст будућег уговора а
друга страна прихвата текст и о томе нотом или писмом обавештава државу која је
ноту или писмо упутила.
63. Регистровање и депоновање уговора
Регистрација уговора израста у установу међународног јавног права након Првог
светског рата и то Пактом Друштва народа којим се утврђује ,,Сваки уговор или обавеза
који убудуће закључи једна чланица Друштва народа мора одмах бити регистрован код
Секретеријата и он ће га обавезати, чим то буде могуће. Ниједан од ових уговора неће
бити пуноважан пре него што буде регистрован“.

По Повељи УН предвиђено је:

Сваки уговор и сваки међународни споразум који закључи неки члан УН после
ступања на снагу Повеље биће што је могуће пре регистрован и објављен од стране
Секретаријата

Ниједна страна уговорница из таквог уговора или међународног споразума који није
регистрован сагласно одредбама Повеље неће моћи да се позове на тај уговор ни
споразум ни пред једним органом УН

Из наведеног следи:

Обавеза регистрације односи се само на оне уговоре и споразуме које закључи чланица
УН било са другом чланицом или нечланицом

Регистрацији подлежу само они уговори који су закључени након ступања на снагу
Повеље УН

Уговори и међународни споразуми се региструју у Секретаријату УН, уносе се у

Регистар, и објављују на оригиналном језику или језику инструмената, у посебним
збиркама. Санкција у случају нерегистровања уговора састоји се у немогућности да се
страна уговорница позове на нерегистрован уговор у случају спора пред органима УН.

Депоновање уговора подразумева:

Чување текстова оригинала и пуномоћја која су предата

Припремање оверених копија оригиналног текста на другим језицима и њихово

достављање уговорницима

Примање и чување свих потписа уговора, свих инструмената, нотификација и

саопштења у вези са уговором

Испитивање да ли су потписи, инструмент, нотификација или саопштење дато у вези са

уговором у одговарајућој форми

Обавештавање страна уговорница и држава које имају право да то постану о актима,

нотификацијама и саопштењима у вези са уговором

Обезбеђивање регистровања уговора

65. Временска примена међународних уговора
Временско важење међународног уговора своди се на одговоре на питања: од ког
тренутка се сматра да уговор важи и до ког тренутка уговор важи.

Моменат ступања уговора на снагу је предвиђен самим уговором или споразумом

странака у преговорима. Ако странке пропусте да утврде моменат ступања на снагу
примењује се резидуално правило да уговор ступа на снагу у моменту када последњи
учесник у преговорима изрази свој пристанак на обавезивање уговором. Из потребе
хитне међународне сарадње конституисана је установа привремене или провизорне
примене уговора и то: а) ако је тако одређено у самом уговору, б) ако су се странке,
учеснице у преговорима на неки други начин тако споразумеле. Опште је правило да
уговори делују неретроактивно али од овог правила постоје и изузеци тако да може
бити установљено и ретроактивно дејство уговора и то изричито или прећутно. У
првом случају у уговору се уносе специјалне клаузуле које предвиђају да ће се
односити и на прошле догађаје и ситуације. Прећутно установљење ретроактивног
дејства уговора се врши с циљем да се регулишу већ настале ситуације. У
међународном праву постоје општи изузеци од начела неретроактивности: обавезе
држава да не уништи предмет уговора пре његовог ступања на снагу, клаузуле о
заснивању надлежности међународних судова у случају спора између држава.

Сто се тиче питања до ког тренутка уговор важи, интерес правне сигурности сугерише
пресумпцију о ваљаности и трајању уговора до момента установљења правних
чињеница које указују на: постојање основа ништавости, престанка уговора,
повлачење из уговора или суспензије уговора.

66. Територијална примена уговора

Са овог становишта уговори се могу поделити у три групе:

Уговори код којих питање територијалног домашаја не поставља (нпр. уговор о

решавању спорова судским путем)

Уговори који су ограниченог територијалног домашаја (нпр. уговор којим се признаје

суверенитет Новрешке над Шпицбергом)

Уговори чију примену одликује територијална димензија.

По Конвенцији, територијални домашај уговора зависи од намере уговорница.

Наиме, на основу резидуалног правила уговор се примењује на читавој територији неке
стране уговорнице, уколико из уговора на произилази друкчија намера или је на други
начин установљена. Под територијом, стране уговорнице, подразумевају се: копнена
територија, територијалне воде и ваздушни простор.
 Дејство уговора се може територијално ограничити на више начина:

Код уговора који се односе на несамоуправне територије примена уговора се може

протегнути на колонију или се колоније могу искључити од примене уговора.

Путем федералне клаузуле. Под федералном клаузулом подразумева се уговорна

одредба на основу које се федерална држава, као уговорна страна, ослобађа обавезе да
гарантује примену уговора на целој територији. Иначе, у федералним државама, где је
законодавна моћ подељена, са становишта правне технике, могућа су три решења:

Да се савезним органима повери искључива власт у вези преузимања и примене

међународних уговора (Индија, Аустралија).

Да се савезним органима повери преузимање међународних обавеза, уз резерву да

федералне јединице дају своју сагласност пре ратификације (Србија)

Да се уз акт о ратификацији предвиди и додатан акт којим се уводи у живот уговор

(Нигерија, Канада).

Осим наведених ограничења територијалне примене уговора могу се, заснивати и на

друге начине било изричито или прећутно.

67.Дејства уговора
Уговор представља закон само за страке које су га закључиле. Међународно право,
међутим, предвиђа изузетке од правила дејства уговора: уговор на штету трећих и
уговор у корист трећих. Да би за трећу државу могле настати обавезе из једног уговора
потребна су два услова:

да постоји намера уговорних страна да односне одредбе послуже као средство за

успостављање обавеза у односу на трећу државу.

да трећа држава, изричито, писменим путем, прихвати све обавезе.

По испуњењу, наведених услова, долази до склапања додатног уговора између

уговорних страна, с једне стране, и треће државе, са друге стране. Тај додатни уговор
представља основ обавезности за трећу државу.

Права у корист трећих држава могу се установити:

ако код уговорних страна постоји намера да се та права дају трећим државама,

када се та трећа држава сагласи са тим правилима.

Ова права могу, државе уговорнице, поништити или изменити, само ако се установи
да је било утврђено да се може поништити или изменити без пристанка треће државе.

Специјалан начин стицања права за треће државе представља клаузула

најповлашћеније нације или клаузула највећег повлашћења. Ова клаузула има најширу
примену на подручју трговине и она представља гаранцију да ће трговина држава
уговорница бити третирана исто онако, као и трговина трећих земаља које на
националном тржишту имају најповлашћеније нације.

Ова клаузула уношена је претежно у билатералне споразуме али у новије време

клаузулу срећемо у вишестраним уговорима. Нпр. општи споразум о царинама и
трговини предвиђа: Све предности, погодности, повластице и имунитети које једна
страна уговорница одобри неком производу пореклом или намењеном ма којој другој
земљи, биће одмах и безусловно проширени на сличан производ пореклом или намењен
територији друге стране уговорнице.

68. Тумачење међународних уговора

Тумачење међународних уговора представља интелектуални поступак који се састоји
у утврђивању смисла појединих уговорних одредби или уговора у целини и то тако што
се осветљавају нејасне и вишезначне тачке уговора. Другим речима тумачење је
поступак утврђивања последица које, на основу уговорних одредби, произилазе у
односу на дату чињеницу или ситуацију.

Циљ тумачења се остварује:

По субјективистичком приступу тумачење има за циљ откривање заједничке воље

уговорница,

По објективном или текстуалном приступу задатак тумачења је да установи право

значење текста,

По телеолошком приступу задатак тумачења је да установи предмет и циљ уговора.

С обзиром на субјекте тумачења разликујемо: доктринарно тумачење, тумачење на

унутрашњем плану, и тумачење на међународном праву. Доктринарно тумачење, дају
теоретичари, одликује се необавезношћу и може се појавити као помоћни извор
међународног права у случају спора око тумачења уговора пред Међународним судом
правде. Тумачење на унутрашњем плану представља једнострано тумачење уговора од
стране надлежног органа државе. Код тумачења на међународном плану можемо
разликовати неколико основних облика:

Тумачење од стране судских органа

Тумачење од међународних органа који не врше судску функцију

Тумачење од стране свих уговорница

Тумачење од стране дела уговорница

Методи тумачења уговора су:

а) језички, б) логички, в) систематски, г) историјски, д) циљни (телеолошки)

 Језички метод састоји се у утврђивању значења норме на основу значења појединих
елемената језика као средства изражавања. Логички метод састоји се у схватању да
уговор треба тумачити као органску, логичку целину чији су поједни делови у
функционалној вези. Систематско тумачење је утврђивање смисла правног правила на
основу везе између правила које се тумачи и осталих правних правила. Историјски
метод заступа схватање тумачења уговора на основу правила међународног права која
су на снази у моменту тумачења. Циљно тумачење за тежиште узима циљ уговора.

69. Обавезна снага међународних уговора

У интерном правном поретку обавеза савесног испуњења слободно преузетих
обавеза заснива се на закону, у међународном поретку на правила pacta sunt servanda.

Схватања о природи правила pacta sunt servanda су различита:

По Гроцијусу, правило pacta sunt servanda је правило природног права које везује
управљаче у својим међусобним односима, а и у односу на њихове поданике.

По схватању присталица теорије међнародне солидарности, свест о солидарности и

правди представља основ правила о обавезности уговора.

По схватању присталица нормативистичке школе ово правило представља основ

целокупног правног поретка и постулат који је немогуће даље правно објаснити.

У међународном позитивном праву правило pacta sunt servanda представља позитивну

норму општег међународног права чија је функција да обезбеди поштовање и
извршење уговорних обавеза у доброј вери.

Због чињенице да правило pacta sunt servanda само по себи није довољно да осигура
извршење уговора, уговорне стране настоје да правило буде пропраћено опипљивим
санкцијама и гаранцијама. Најчешће су у самим угоорима предвиђене санкције и мере
за сопствено обезбеђење. Нпр. Повеља УН предвиђа могућност искључења из
Организације оног члана који упорно нарушава начела Повеље.

Установљавају се, такође, контролни механизми у циљу провере и извршавања

међународних уговора.

У прошлости се, у циљу обезбеђења међународних уговора, прибегавало окупацији

извесних територија. Нпр. савезничка окупација Немачке 1945. године како би се
обезбедило извршење обавеза које је преузела Немачка у односу на све државе жртве
Хитлерове агресије.

У савременим условима најчешће се прибегава гаранцији трећих држава које нису

уговорне силе или хипотеци над одређеним финансијским изворима.

70. Основи релативне ништавости уговора

Основи су:
ПРОПИСИ УНУТРАШЊЕГ ПРАВА О НАДЛЕЖНОСТИ ЗА ЗАКЉУЧЕЊЕ УГОВОРА – ЧЛАН
46. Конвенције предвиђа да држава не може наводити као разлог поништења њеног
пристанка на обавезивање чињеницу да је тај пристанак изражен на начин којим је
нарушена нека одредба њеног унутрашњег права о надлежности за закључење уговора,
изузев ако је та повреда била очигледна и ако се односи на неко битно правило
унутрашњег права. Од општег правила постоји изузетак на основу кога се повреда
унутрашњих прописа о надлежности може истаћи као основ ништавости уговора под
условом да се ради о очигледној повреди прописа унутрашњег права од битног,
основног значаја. Предмет очигледне повреде могу бити само:

норме које регулишу надлежност за склапање међународних уговора,

норме које су од битног значаја.

ПОСЕБНА ОГРАНИЧЕЊА ОВЛАШЋЕЊА ДА СЕ ИЗРАЗИ ПРИСТАНАК ДРЖАВЕ НА

ОБАВЕЗИВАЊЕ УГОВОРОМ – могу бити истакнута као основ ништавости у случају ако
су саопштена другим државама учесницама у преговору пре него што је пристанак на
обавезивање изражен.

ЗАБЛУДА – је погрешна или нетачна представа у погледу чињеница релевантних за

закључење уговора. Држава се, по Конвенцији, може позвати на заблуду као основ
ништвости уговора у случају:

Ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала

да је постојала у моменту када је уговор закључен

Да су та чињеница или ситуација представљале суштинску основу пристанка на

обавезивање уговором, тј. да се заблуда односи на чињеницу или ситуацију битну за
закључење уговора.

Изузетак од правила по коме се држава може позвати на заблуду представља случај када
је држава својим понашањем допринела заблуди.

Класично међународно право је повлачило строгу разлику између заблуде у погледу

чињеница и заблуде у погледу права. Заблуди у погледу права није признаван статус
основа ништавости уговора. Од заблуде о чињеницама или ситуацији која се односи на
уговор, треба разликовати заблуду у погледу редакције текста уговора. Заблуде ове
врсте појављују се код уговора редигованих на више језика и оне не представљају основ
ништавости, већ само разлог да се прибегне исправци текста уговора.

ПРЕВАРА – је свака подвала, лаж, лукавство, злонамерно представљање које има за циљ
да код друге стране преговарача створи лажну представу на основу које преварена
страна пристаје да да одобрење на обавезивање. Постоје три елемента преваре: 1) зла
намера, 2) одређено понашање које поприма различите појавне облике, као
материјализација зле намере и 3) узрочна веза између преварног понашања и заблуде.
Држава која је наведена на закључење уговора преварним понашањем друге државе
преговарача, може се позвати на превару као на основу ништавости свог пристанка на
обавезивање уговором. Статус основа ништавости признаје се само тзв. главној
превари, тј. превари која је одлучујуће утицала на државу преговарача да да пристанак
на обавезивање.

ПОДМИЋИВАЊЕ – Конвенција предвиђа да ,,ако је пристанак државе на обавезивање

уговором постигнут путем подмићивања њеног представника посредном или
непосредном радњом друге државе која је учествовала у преговорима, држава се може
позвати на подмићивање као разлог поништења њеног пристанка на обавезивање
уговором. Подмићивање се односи само на акте срачунате да изврше одлучујући и
суштински утицај на представника државе у циљу закључења уговора.

71. Основи апсолутне ништавости уговора

То су:

Принуда над представником државе у односу на његову личност или његовом

личном капацитету са циљем да се прибави пристанак на обавезивање уговором,
представља основ ништавости уговора. Са становишта карактера принуде разликује се
принуда у ужем и у ширем смислу.

Принуда у ужем смислу подразумева се наношење физичког зла лицу односно органу
који представља државу у циљу да он изјави вољу у одређеном правцу.

Принуда у ширем смислу дефинише се као стављање у изглед неког зла у случају
неприхватања или делимичног прихватања захтева другог преговарача.

Претња може бити непосредна или посредна. Да би претња била релевантна

мора: бити озбиљна, тј. да код преговарача изазове страх и бити противправна.
Према моменту предузимања радњи принуде разликујемо принуду у току
преговора и принуду у моменту ратификације.

Принуда над државом као колективом

Полазећи од одредбе Конвенције да је ,,ништав сваки уговор чије је закључење

постигнуто претњом или употребом силе, кршењем принципа међународног
права отелотворених у Повељи УН“ долазимо до два кључна питања: 1)
дефинисања појма ,,принуде“, и 2) временског домашаја одредбе о ништавости
уговора закљученог претњом или употребом силе.

При дефинисању појма принуде јавља се неколико схватања:

По екстензивном схватању, принуду треба тумачити у смислу да обухвата не само

оружану већ и политичку и економску принуду
Рестриктивно схватање ослања се на немогућност раздвајања дозвољених и
недозвољених облика економске и политичке принуде у условима великих
диспропорција у снази држава чланица савремене међународне заједнице

Компромисно решење је пронађено у усвајању Декларације о забрани војне, политичке

и економсе принуде којом се ,,свечано осуђује претња или употреба притиска у сваком
облику, било војном, политичком или економском од било које државе да би принудила
другу државу да изврши неки акт у вези са закључењем уговора кршећи принципе
суверене једнакости држава и слободног пристанка“.

Сукоб са перемпторном нормом општег међународног права

Конвенција у чл. 57 утврђује:,,Ништав је сваки уговор који је у моменту

закључења у супротности са неком перемпторном нормом општег међународног
права.“ Перемпторна норма је норма прихваћена и призната од целокупне
међународне заједнице као норма од које није допуштено никакво одступање и
која може бити измењена само једном новом нормом општег међународног права
која има исто својство.

75. Чланство у организацији Уједињених нација

Организација УН је универзална организација у којој је концепт чланства грађен на
релативној универзалности која има два елемента:

Оснивачи Организације су државе које су узеле учешће на конвенцији УН за

међународну организацију у Сан Франциску или претходно потписале Декларацију о
УН од 1.1.1942.

Својство чланице стиче се испуњењем услова датих у Повељи, кроз одређену

процедуру а на основу слободно изражене воље држава.

Чланови УН могу се поделити на државе осниваче и накнадно примљене чланове.

Државе оснивачи или оригинални чланови су државе које су узеле учешће на
оснивачкој Конференцији у Сан Франциску 1945. године (има их 50, међу њима је била
и Југославија).

Накнадно примљени чланови су државе које су, након конституисања Организације,

прошле утврђену процедуру пријема (има их 140).

Чланство у Организацији УН повлачи одговарајућа права и обавезе:

Права:
право чланица да учествују на заседањима Генералне скупштине, учествују у расправи
и доношењу одлука гласањем,

право да бирају и буду биране у изборне органе УН,

право да учествују у избору судија Међународног суда правде,

да бирају Генералног секретара и помоћне органе Генералне скупштине,

право да учествују у раду конференција које се одржавају под окриљем УН.

Обавезе:

да ставе на располагање Савету безбедности помоћ и олакшице, укључујући и право

пролаза,

да одржавају националне контингенте ваздухопловних снага спремне за неодложну

заједничку акцију,

да се удружују ради међусобног пружања помоћи при спровођењу мера које доноси
Савет безбедности

У погледу пријема у чланство Организација подразумева два елемента:

испуњеност материјалних услова и то:

да је подносилац молбе држава

да је мирољубива

да прихвата обавезе садржане у Повељи

да је слободна да извршава те обавезе

да је вољна да извршава релевантне обавезе

одговарајућа процедура пријема је трофазна:

подношење молбе за пријем од стране државе која жели да постане члан Организације

Савет безбедности испитује испуњеност материјалних услова за пријем кандидата

Доношење одлуке о пријему у Организацију на Генералној скупштини већином

присутних и гласалих

Повеља такође предвиђа могућност суспензије чланства тј. суспензије права учешћа
у раду генералне скупштине и њених комитета.

Што се тиче престанка чланства оно може наступити:

Иступањем члана из Организације (Индонезија 1965)

Искључењем члана од стране Генералне скупштине решењем о искључењу које
подразумева следеће:

Оно се изриче држави која ,,упорно нарушава начела садржана у Повељи“

Решење о искључењу доноси Генерална скупштина на основу политичке оцене

Искључењем престаје организациона веза између члана УН и саме Организације, гасе

се чланска права и обавезе искљученог члана

У пракси организације није било случајева искључења из чланства, до сада.

76. Генерална скупштина

Генерална скупштина је централни, репрезентативни орган Организације УН у коме
су заступљене све државе чланице. Генерална скупштина ради у заседањима. Повеља
познаје две врсте заседања: редовна годишња заседања и ванредна заседања. Редовна
заседања почињу сваке године првог уторка након првог септембра. Ванредна заседања
сазива Генерални секретар на захтев Савета безбедности или већине чланица УН.
Заседањем Генералне скупштине руководи председник Генералне скупштине који се
бира за свако заседање и председава како редовним, тако и ванредним и хитним
заседањем које се одржава у његовом мандату. Поред председника, за сваку сесију
Генералне скупштине бира се 21 потпредседник (6 из Африке, 5 из Азије, 1 из Источне
Европе, 3 из Латинске Америке, 2 из остатка света и по 1 из реда делегација сталних
чланица Савета безбедности). Из широког круга овлашћења Генералне скупштине
издвојићемо најопштије овлашћење да расправља о свим питањима или о свим
предметима у оквиру Повеље или која се односе на овлашћења и задатке сваког члана
УН или Савета безбедности о свим таквим питањима или предметима. Ово овлашћење
Скупштине подвргнуто је двоструком ограничењу:

Скупштина не може давати никакву препоруку у вези са спором или ситуацијом док
Савет безбедности обавља, у погледу било ког спора или ситуације задатке који су му
поверени Повељом. Изузетак се конституише у случају ако доношење препоруке
затражи Савет безбедности.

Одлуке које скупштина доноси на основу члана 10, немају обавезујућу снагу, већ
њихова снага почива на политичком ауторитету Организације.

Генерална скупштина има надлежност:

У погледу надзора и прегледа свих активности УН,

Разматра и одобрава буџет Организације,

У изборној материји.

Подељену надлежност има са Саветом безбедности, са Економско – социјалним и

Стратешким саветом.
77. Савет безбедности
Савет безбедности је оперативан орган Организације који је у сталном заседању и
има ограничен број чланова. Њега чине стални и нестални чланови. Сталне чланове
чине: Кина, Француска, Русија, Велика Британија и САД.

Несталне чланице Савета бира Генерална скупштина из реда чланица ОУН на период
од две године водећи рачуна о:

доприносу одржању међународног мира и безбедности и осталих циљева ОУН,

правичној географској расподели.

Савет безбедности може радити и у проширеном саставу када, на његов позив,

учествују и чланице УН које нису чланице Савета безбедности као и нечланице УН.
Ове државе учествују у раду Савета без права гласа, изузев кад Савет доноси одлуку о
употреби силе.

У погледу унутрашње структуре Савета, Повеља предвиђа само један помоћни орган
– Комитет војног штаба, који сачињавају начелници, или њихови представници, генерал
штабова сталних чланова Савета безбедности. У пракси су, међутим, конституисана три
стална комитета – Комитет експерата, Комитет за пријем нових чланова, Комитет
задужен за састанке Савета ван седишта ОУН и већи број помоћних тела.

Савет безбедности одлучује гласањем и консензусом. Правила гласања, у зависности

од природе питања, могу бити процедурална и суштинска. Одлуке Савета безбедности о
процедуалним питањима доносе се потврдним гласањем девет чланова. Одлуке о
суштинским питањима доносе се квалификованом већином тј. потврдним гласовима
девет чланова, укључујући потврдне гласове сталних чланова Савета.

Одлучивање консензусом састоји се у томе што председник Савета, на основу

неформалних консултација са чланицама Савета, формулише предлог одлуке и
циркулише га као писмени предлог и објављује га на отвореној седници у циљу
усвајања. Ако се ниједан члан Савета не огради од изјаве или не тражи усвајање
предлога гласањем, сматра се да је предлог прихваћен консензусом.

Надлежност Савета може бити примарна и секундарна. Примарна надлежност

састоји се у очувању међународног мира и безбедности. У том смислу разликујемо
надлежност Савета у мирном решавању спорова и надлежност Савета у решавању
спорова принудним путем у ширем смислу речи. Принудне мере у ширем смислу
подразумевају мере као што је комплетан прекид економских односа, железничких,
поморских, ваздушних, поштанских, телеграфских и других веза, а такође и прекид
дипломатских односа.

Секундарна надлежност Савета обухвата:

успостава вршења чланских права чланица којима су чланска права била привремено
суспендована,

надзор над деловањем регионалних споразума,

препоруке у вези са пријемом, суспензијом или искључењем чланова,

препорука о избору Генералног секретара,

старање о извршењу пресуда Међународног суда правде.

78. Економско – социјални савет

То је један од изборних главних органа ОУН који има 54 члана одабраних по
критеријуму правичне географске расподеле. Осамнаест чланова Савета се бира сваке
године за период од три године.

Задаци Економско – социјалног савета:

Вршење и покретање проучавања као и припремања извештаја о међународним,

економским, социјалним, културним, просветним, здравственим и сродним питањима,
које обухвата и могућност давања препорука о тим предметима Генералној скупштини,
члановима УН и специјализованим агенцијама;

Припремање нацрта конвенција о питањима из своје надлежности. Нацрте конвенција

Савет подноси Генералној скупштини која их усваја и отвара за потписивање или се
упућује на разматрање међународној конференцији специјално сазваној у ту сврху;

Доношење препорука које се упућују државама, Генералној скупштини или

специјализованим агенцијама;

Сазивање конференција било регионалних или општих. Конференције које Савет

сазива нису ограничене на конференције представника држава, већ могу бити и
конференције невладиног карактера или конференције експерата.

У обављању задатака Савет користи помоћне органе попут функционално –

техничких и регионалних комисија као и сталних комитета, експертских тела и сл.

79. Секретаријат УН и Генерални секретар

Под Секретаријатом УН Повеља подразумева административни орган УН који чине
секретар и оно особље које ОУН може да захтева.

Секретара именује Генерална скупштина на препоруку Савета безбедности на период

од пет година с тим да може бити обновљен или продужен. Функције Секретаријата
могу бити административне и извршне или дипломатско – политичке.

Основне административне функције су:

Сазивање специјалних заседања Генералне скупштине;

Припрема свих састанака Генералне скупштине, Савета безбедности, Економско –

социјалног савета и Старатељског савета;

Припрема буџета ОУН;

Одговорност за финансијску администрацију ОУН;

Регистровање и публиковање међународних уговора;

Правно представљање ОУН као целине;

Акредитовање дипломатских представника држава чланица.

У другу групу улазе функције које му повере Генерална скупштина, Савет

безбедности, Економско-социјални савет и Старатељски савет, и њихова реализација
зависи како од личности Генералног секретара тако и од преовађујућих политичких
околности.

Генерални секретар именује особље секретаријата на основу два критеријума: личне,

субјективне квалификацје кандидата и правилне географске расподеле. Битно обележје
Секретаријата је међународни карактер. Организацију Секретаријата одликују два
принципа: строга хијерархија и сложена динамична унутрашња структура. У погледу
првог принципа занчи да сви делови организационе структуре Секретаријата, црпе
своја овлашћења посебно или непосредно из овлашћења и позиције Генералног
секретара. Што се тиче унутрашње структуре Секретаријат се састоји из различитих
уреда и департмана који се опет деле на мање организационе целине. Департмани су
под руководством заменика Генералног секретара и пуномоћника Генералног секретара
које поставља секретар. Главне тематске области рада Секретаријата покривају
извршни комитети.

Функције Секретаријата су:

Административна и техничка помоћ органима УН;

Документарна активност;

Информације и односи са јавношћу.

80. Регионалне организације

Природно тумачење овог појма било би да се ради о организацијама чије су чланице
поред заједничких општих интереса, просторно повезане или су у непосредној близини.

Међутим, развој политичких прилика, нарочито после Другог светског рата упућује
да би било боље поделити међународне организације на регионалне и партикуларне,
неуниверзалне. Регионалне би биле оне организације које заједништво остварују у
регионалном институционалном оквиру у географском смислу (нпр. Организација
америчких држава). Партикуларне би биле оне организације чије чланице деле
заједничке интересе и циљеве али не припадају једном региону (нпр. НАТО).

Повеља УН не забрањује нити искључује постојање регионалних и неуниверзалних

организација.

Надлежност регионалних међународних организација или регионалних аранжмана и

органа како их Повеља назива би требало да буде помоћна и делегирана од Савета
безбедности. Одобрење Савета безбедности за ангажовање ових организација је,
обично, изричито и тиче се конкретног случаја. Члан 53. Повеље утврђује: ''Савет
безбедности кад год је целисходно користи регионалне споразуме или агенције за
принудну акцију под својим руководством.''

Надлежност регионалних организација у предузимању оружаних мера изворне је

природе једино у случају колективне самоодбране. У садашњим условима индикативна
је нова доктрина НАТО пакта који од одбрамбеног савеза прераста у глобални систем
безбедности утемељен на партикуларним вредностима западне цивилизације.

81. Специјализоване агенције

По Повељи ово су организације установљене међународним споразумом и са
широком међународном одговорношћу на економском, социјалном, културном,
просветном, здравственом и сродним пољима, а повезане са УН. Из наведеног следи да
су елементи ових агенција:

Да су то јавне или међувладине међународне организације;

Да делују на економском, социјалном, културном, образовном, здравственом и сродним

неполитичким пољима;

Настају на бази вишестраних уговора;

Делују у систему УН на основу залључених споразума.

Специјализоване агенције су нпр: Међународна организација рада, ОУН за

образовање, науку и културу, Организација за међународно цивилно ваздухопловство и
сл.

Специјализоване агенције имају својство правног лица па:

Имају способност закључења уговора;

Имају способност стицања покретне и непокретне имовине и располагања њоме

Способност покретања судског поступка.

Остала својства специјализованих агенција су:

У погледу чланства оне спадају у универзалне организације;

Њихова структура је шематизована и обухвата пленарни орган (утврђује општу
политику агенције, програм рада, одобравање буџета и сл), извршни орган и помоћна
тела.

Оне су развиле снажну легислативну активност кроз:

Конвенције – неке агенције својим актима, предвиђају овлашћење пленарног органа да

2/3 већином доноси обавезујуће конвенције. Друге овлашћују надлежни пленарни
орган да доноси само нацрте конвенција;

Регулаторне акте;

Препоруке.

Специјализоване агенције су интегрални делови система УН у коме Организација УН

има координирајућу и контролну улогу. Оперативна сарадња са специјализованим
агенцијама је у делокругу Економско – социјалног савета, који може да усаглашава
делатност ових агенција у форми саветовања и давања препорука.

Контролна улога ОУН испољава се и у финансијској сфери.

82. Појам и правна природа (међународних) људских права

Међународна људска права као нормативни подсистем међународног права чине
правна правила и стандарди који за предмет имају права, слободе и одговорност
појединаца и људских колектива (формални смисао). У материјалном смислу појам
међународних људских права представља аутономну норму или императив међународне
заједнице која квалитативно мења правни положај човека и људских колектива у
државама, успостављањем правних оквира, легислативе и фактичке активности државе.

Corpus међународних људских права поседује вишеструка значења:

У нормативном смислу укида суштинске разлике у правном положају појединаца и

група у националним оквирима

Квалификацијом међународних људских права као универзалних разлике у врсти

положаја појединаца и група губе свој правни основ.

У домену политике политичка људска права су основ и подстицај идеје демократије.

Имају и етичка значења јер без људи, државе, међународне организације су апстрактна
бића, разне организационе љуштуре лишене смисла постојања.

Правна природа
Постоје два основна схватања о природи људских права. По једном, правила о
људским правима су правила strict sensu, правила која конституишу перфектна права и
обавезе у смислу међ. јавног права.
 Основ људских права види се у релевантним одредбама Повеље и актима донетим у
систему УН.

По другом схватању, људска права представљају, особену комбинацију елемената

права, политике, и вредности међународне заједнице те да нису достигла тачку
нормативне перфекције.

Део међ. јавног права који се обично назива ,,људским правима“ састоји се из два
дела:

Правних правила

Вредности које улазе у јавни поредак међународне заједнице а још нису нашле
перфектан правни израз, тј. нису моделиране у форми конкретних права и обавеза.

Правна правила којима се утврђују права и слободе појединаца и група могу се

поделити на она која утврђују обавезе vis - a – vis државе и правна правила која
утврђују обавезе државе у односу на међународну заједницу као целину.

83. Универзална декларација о људским правима и Пактови о

људским правима
Универзална декларација о правима човека – Генерална скупштина Уједињених
нација 10. јануара 1948. године је прихватила Универзалну декларацију о
правима човека. Састоји се од 30 чланова и у њима су садржана основна права и
слободе. Права су подељена у 2 основне групе: грађанска и политичка права на
једној страни и економска, социјална и културна
на другој страни.

Што се тиче политичких и грађанских права, декларација полази од основних као

што су: право на живот; слобода; лична безбедност; право на правично и јавно
суђење; право на азил; право на слободу мишљења и изражавања; право на слободу
мисли, савести и вере итд.

Декларација забрањује: ропство;

потчињеност; произвољно хапшење, притварање и протеривање.

У случају економских и социјалних права, декларација се осврће на почетку на

слободу на: право на рад; слободан избор запослења; правичне услове за рад;
право сваког лица да образује и ступи у синдикат; право мајке и деце на нарочито
старање и помоћ итд. Декларација забрањује повлачење
било какве разлике на основу политичког, правног или међународног статуса земље
или територије којој неко лице припада у уживању неког од права које декларација
прописује.

Што се тиче правне вредности декларације постоје 2 групе мишљења 1. Декларација

је правно обавезујући документ. Обавезност декларације се огледа у:
 a) Позивању на декларацију у серији аката и међународних инструмената и

b) Томе што устави и закони посвећени људским правима у великом броју

земаља наводе декларацију као темљни акт у материји људских права или
преузимају делове декларације

Ове чињенице воде томе да је декларација постала део обичајног међународног права.

2. декларација
је акт који нема правно обавезујућу снагу. Истиче се да Декларација представља
израз правне свести међународне заједнице.

Схватања да декларација данас представља обичајно право, тешко је бранити што из

начелних разлога, тако и из специфичних разлога. Што се тиче начелних разлога
декларација је правно необавезујући акт, и без обзира на ширину прихватања, не
може се претворити у правно обавезујући акт.

Што се тиче Пактова о људским правима најзначајнији су: Међународни пакт о

грађанским и политичким правима и Међународни пакт о економским, социјалним и
културним правима (1966).

Пакт о грађанским и политичким правима признаје права и слободе појединаца и

то: право на живот, забрану подвргавању мучењу или свирепим, нехуманим или
унижавајућим поступцима или казнама, забрану држања у ропству, право на слободу и
безбедност личности итд. Реч ,,права“ користи се у односу на политичка права, док
реч ,,слобода“ представља конкретне забране које се намећу свемоћи државе. Поред
права и слобода појединаца Пакт признаје и два колективна права – право народа на
самоопредељење и права мањина. На основу критеријума модалитета уживања права и
слобода утврђених Пактом може се извршити подела на две основне групе:

Права и слободе које страна уговорница не може суспендовати а то су: право на живот,
забрана подвргавања мучењу, свирепим, нехуманим или унижавајућим казнама или
поступцима, забрана ропства и држања у потчињености, забрана дужничког ропства,
забрана кажњавања због дела или пропуста који нису представљали кривично дело,
право сваког лица на правни субјективитет и право на слободу мисли, савести и
вероисповести.

Права и слободе које подлажу суспензији.

Пакт о економским, социјалним и културним правима полази од права на рад под

којим подразумева право сваког лица на могућност зарађивања кроз слободно изабран
или прихваћен рад. Поред права на рад Пакт садржи и следећа права: право на животни
стандард, право сваког лица на најбоље психичко и ментално здравље које може да
постигне, право на образовање, коришћење благодети културног живота и научног
напретка.
84. Забрана дискриминације

Забрана дискриминације у позитивном међ. праву поседује двоструко значење:

Значење општег прохибитивног принципа који се односи на повлачење разлике у

уживању признатих права појединаца и група и

Збирни израз за серију појединачних забрана утврђених посебним правилима међ.

права за одређену категорију лица или права.

Општи принцип забране дискриминације уграђен је у Преамбулу Повеље УН и то:

Наводи се вера у равноправност људи и жена и нација, великих и малих.

Члан 1. у циљеве Организације увршћује и развијање међу нацијама пријатељских

односа заснованих на поштовању начела равноправности и самоопредељења народа.

Ставом 3. се прокламује: поштовање права човека и основних слобода за све без

обзира на расу, пол или веру.

Конвенција из 1965. о уклањању свих облика расне дискриминације обавезује све

државе да свим одговарајућим средствима спроводе политику која води наведеном
циљу. Расна дискриминација је дефинисана као свако разликовање на основу расе, боје
коже, предака, националног или етничког порекла који за циљ или последицу има
поништење или повреду признавања, уживања или вршења, на равноправној основи,
људских права и основних слобода на политичком, економском, социјалном и
културном пољу.

Правила Конвенције и уклањању расне дискриминације подразумева две обавезе –

директну и индиректну. Директна обавеза се састоји у забрани учествовања у било
каквом акту или пракси дискриминације против лица, група или ситуација. Индиректна
обавеза подразумева обавезу државе уговорнице да не подстиче, брани или подржава
дискриминацију коју спроводе приватна лица или невладине организације. У ту сврху
државе уговорнице су дужне да:

Да предузму делотворне мере на државном и локалном нивоу у циљу укидања или

поништења сваког закона или прописа који уводи или овековечује дискриминацију
тамо где она постоји.

Да свим одговарајућим средствима укључујући и законске мере забрани и оконча

расну дискриминацију коју спроводе, лица, групе или организације.

Надзор над спровођењем Конвенције врши Одбор за расне дискриминације.

Забрана специфичних облика расне дискриминације у материјалном смислу

представља конкретизацију опште забране дискриминације и то:

Забрана дискриминације на одређеном пољу друштвених односа, посебно је

регулисана у оквиру међународне организације рада и у области образовања.
Забрана дискриминације појединих категорија лица или група, посебно је
узнапредовала у заштити жена од дискриминације.

Апартхејд – је квалификовани облик расне дискриминације који је Конвенција УН о

уклањању и кажњавању злочина апартхејда из 1973. окарактерисала:

Као злочин против човечности

Нехумани поступци који проистичу из апартхејда представљају озбиљну сметњу

међународном миру и безбедности

Оваква квалификација апартхејда налази свој израз и у мерама за његово уклањање и

кажњавање. Те мере се могу сврстати у две групе:

У прву спадају мере које преузимају политички органи УН на основу овлашћења датих
у Повељи УН

У другу специфичне мере из области људских права засноване на систему

извештавања надлежног органа.

Конвенција установљава обавезу држава да предузму све законске и друге мере за

сузбијање и спречавање сваког подстицања за злочин апартхејда као и да донесу
законске, судске и управне мере за гоњење и извођење пред суд и кажњавање особа за
радњу апартхејда.

89. Народ

У овом тексту народ се посматра као титулар колективних права у међународном

јавном праву. С обзиром да позитивно међународно право не познаје дефиницију
народа то је његовом одређивању најближи Завршни документ са међународног
састанка експерата о даљем изучавању концепта права народа из 1989. који народ
одређује као:

Групу појединачних људских бића која имају нека или сва од следећих својстава:

Заједничку историјску традицију,

Расни или етнички идентитет,

Културну хомогеност;

Језичко јединство,

Религијски или идеолошки афинитет;

Територијалну повезаност;

Заједнички економски живот.

Група мора бити одређеног броја

Група, као целина, мора да поседује вољу да буде идентификована као народ или свест
да представља народ

Група мора да има институције или друга средства за изражавање својих заједничких
карактеристика и воље за идентитетом.

Право народа на егзистенцију је основно право народа и поседује два вида – право на
биолошку егзистенцију и право на друштвену егзистенцију. У биолошком смислу право
на егзистенцију народа се тиче права на живот појединаца који чине народ. Право на
друштвену егзистенцију народа тиче се права на национални идентитет и права на
самоопредељење.

Право народа на самоопредељење се појављује у међународној пракси почетком 20.

века, након Октобарске револуције. Основне карактеристике овог права дате су у:
Уставу Совјетске Федеративне Социјалистичке Републике од 1918, 14 тачака америчког
председника Вилсона о правима народа, у саставу Аустроугарске и Атлантској повељи
из 1942. И оне су:

Право на самоопредељење се схвата као право зависних народа да слободно одлучују о

својој судбини у смислу ствараља сопствене националне државе.

Концепција права на самоопредељење, у тим актима, под снажним је утицајем

прагматичних и идеолошко – политичких интереса, и

У наведеним актима право на самоопредељење је фигурирало, више, као политичко

начело чија се примена ценила од случаја до случаја.

Половином прошлог века ово право је конституисано као право зависних народа да
формирају сопствене независне државе.

Право на самоопредељење није апсолутно право народа већ његово вршење

подразумева испуњавање одређених услова, како би се дејство тог права ускладило са
дејством других когентних норми општег међународног права.

Право на здраву животну средину фигурира у неким међународним инструментима

као право народа. Питање титулара овог права суштински је опредељено природом
међународног права заштите животне средине:

Ако би се ово право поимало на схватању здраве животне средине, као заједничке
баштине човечанства онда би титулар права било човечанство у целини.

Ако је оно пак корпус секторских и фрагментарних правила конситуисаних уговорним

инструментима тада је питање титулара ствар законодавца.

Са логичке тачке гледишта изгледа да је појединац пре потенцијалан титулар права

него народ.

90. Појам, заштита и статус Мањина

 Мањине су, по Капотарију, групе бројчано мање од осталог становништва неке
државе, у недоминантном положају, чији припадници, иначе држављани те државе
имају етничке, верске или језичке особине различите од особина осталог становништва,
и барем прећутнно исказују осећај узајамне солидарности усмерен очувању своје
културе, традиције, вере или језика.

Елементи ове дефиниције могу се поделити на објективне и субјективне. Елементи

објективне природе су:

Држављанство,

Бројност

Етничке, верске или језичке особености.

Субјективни елементи појма су осећање солидарности и жеља за очувањем

идентитета.

Заштита мањина почиње да се остварује у међународној пракси европских држава у

17.веку и односи се на религиозне мањине. Квалитативни помак догађа се у 19.веку и
изражава се у два основна правца:

Заштита мањина почиње се уређивати мултилатералним уговорима од којих су неки

сматрани саставним делом јавног права Европе,

Мере заштите протежу се и на друге мањинске групе, поред религиозних.

Режим мањинске заштите најкомплетније је изграђен у Друштву народа. Основне

поставке овог режима су:

Обезбеђење потпуне једнакости између припадника мањина и осталих држављана и

Опремање мањина погодним средствима како би очувале своје расне посебности,

традиције и националне карактеристике.

Материјална права призната мањинама обухватила су: забрану дискриминације и

допунска суплементарна права. Од права прве групе ваља навести: заштиту слободе и
живота, слободно вршење, јавно и приватно, било које религије или вере, једнакост
пред законом, једнакост у грађанским и политичким правима, једнак приступ запослењу
у јавним службама и обављање професије.

Од допуснких права треба истаћи: право употребе било ког језика у приватним
односима, трговини и религији, те олакшице у циљу употребе језика мањине пред
судовима, право становања, управљања и контроле добротворних религијских,
социјалних и образовних установа о трошку мањина у областима насељеним значајним
делом припадника мањине, право на основно школовање на матерњем језику и учешће
у деоби средстава из јавних фондова намењених за религијске, образовне и
добротворне сврхе.
 Статус мањина по општем међународном праву
Мањине су остале ван специфичне регулативе општег међународног права из бојазни
да би признавање колективних права мањина уздрмало политичку стабилност и чак
територијални интегритет држава.

У принципу основна права мањина могу се конституисати по аналогији са основним

правима и слободама појединаца. Егзистенција мањина може бити физичка и биолошка.
Право на опстанак групе, по домашају, превазилази право на физичку егзистенцију
групе. Оно је по својој структури, сложено право које обухвата физичку и социјалну
егзистенцију мањинске групе. Социјална егзистенција мањинске групе подразумева
право мањинске групе на идентитет у смислу признања и развијања њене
самосвојности. Када се ради о праву на идентитет мањинске групе оно поседује
негативан и позитиван вид. У негативном смислу право на идентитет мањинске групе
своди се на забрану дискриминације, опште и специфичне. Право мањине на идентитет
у позитивном смислу подразумева допунска, суплементарна права која имају за сврху
да мањинама осигурају погодне начине да очувају своје етничке особине, традицију и
националну физиономију. Активност ОУН на регулисању положаја мањина до данас се
исцрпљивала у доношењу правно необавезујућим инструмената. Међу њима се истиче
Декларација о правима припадника националних, етничких, верских, језичких мањина.
Највредније достигнуће Декларације је у томе што је паралелно са правима припадника
мањина, формулисала и одговарајуће обавезе државе. У систему општег међународног
права не постоје специфични механизми за заштиту права мањина.

Партикуларно право заштите мањине

У оквиру Савета Европе усвојена је Оквирна конвенција за заштиту националних
мањина која:

Је по својој природи програмски акт, скуп начела и стандарда а не стриктно право, јер
се између осталог, наводи да примене начела Конвенције не подразумева признање
колективних права мањина.

Утврђује као титуларе права и слобода, припаднике националних мањина. Такође

утврђује да права која су им призната уживају појединачно или у заједници са другима.

Нејако одређује мере надзора и контроле над спровођењем у живот одредаба

Конвенције.

Осим наведених негативних елемената Оквирна конвенција доноси и позитивне

елементе:

Права и слободе припадника националних мањина формулисане су у форми

вишестраног уговора;
Конвенција утврђује и дужности припадника мањина које иду на успостављање
баланса између хуманитарног принципа и принципа политичке независности и
интегритета држава на чијим подручјима мањине постоје.

Од интереса су дужности поштовања националног законодавства и забрана

предузимања делатности супротних основним начелима међународног права;

Конвенција је поставила елементе права на идентитет у позитивном смислу речи,

нарочито у односу на језичке мањине;

У оквиру ОЕБС-а је донета серија аката који се односе на заштиту мањина која
представљају вредносни оквир за конструкцију правних правила. Карактеристике тих
аката су:

У формалном смислу, одликује ух правно необавезујући карактер;

У супстанцијалном смислу, могу се разликовати две фазе у третману мањина. У првој

фази која обухвата период од доношења Хелсиншког акта до Конференције о људској
димензији доминира принцип индиректне заштите мањина отелотворен у Повељи УН.
Друга фаза почиње са Другим састанком Конференције у људској димензији КЕБС-а. У
њој се правима и слободама припадника мањина додаје и обавеза држава да штите
етнички, културни, језички и верски идентитет мањина као колективитета на својој
територији и да стварају услове за унапређење тог идентитета.

92. Регионални системи заштите људских права

Паралелно са општим људским правима егзистирају и регионални системи чије се
конституисање може приписати двома разлозима, негативним и позитивним. Разлог
негативне природе је и даље спора и неефективна имплементација универзалних
људских права.

Разлог позитивне природе се налази у сличности политичких традиција, вредности и

филозофских опредељења на регионалним просторима, као основе за изградњу
одговарајућих правила.

Обично се говори о три регионална система: европском, интерамеричком и

афричком.

Афрички регионални систем – почива на одредбама Афричке повеље о људским

правима и правима народа донете 1981. Афрички систем једини третира људска права
интегрално, као појединаца и група. Повеља наводи права: право на самоопредељење,
право над националним богатством и природним ресурсима, право на развој, на
национални мир и безбедност, и право на здраву животну средину. Мере надзора и
контроле дизајниране у облику специфичних несудских мера у надлежности су
Афричке комисије за људска права и права народа и Конференције шефова држава и
влада ОАЈ.
 Поред мере контроле и надзора Комисија има и додатна овлашћења:

а) да подстиче поштовање људских права

б) да тумачи одредбе Повеље

Амерички регионални систем – има за извор Америчку конвенцију о људским

правима, која је ступила на снагу 1978. Као и право ОАД значајну надлежност у
заштити људких права у овом систему имају Интерамеричка комисија за људска права
и Међународни суд за људска права. Интерамеричка комисија формирана је 1959. а
започела је са радом октобра 1960. Њена надлежност је двојака:

Обавезна надлежност подразумева да прима петиције појединаца, групе појединаца

или невладиних организација признатих законом у државама уговорницама о кршењу
одредаба од стране државе уговорнице;

Факултативна надлежност да прима и разматра саопштења у којима једна уговорница

тврди да је друга уговорница прекршила право утврђено конвенцијом.

Међуамерички суд за људска права чини колегијум од седам судија који се бирају
међу правницима највиших моралних квалитета. Судије могу бити држављани било
које чланице у ОАД. Надлежност суда факултативне је природе. Признање обавезне
надлежности суда може бити општа и специјална. Активна легитимација пред судом
резервисана је за државе уговорнице и саму Комисију. Појединци или групе појединаца
не могу покренути поступак пред судом. Поред функције пресуђивања суд има и
саветодавну функцију. Пресуде суда су коначне и обавезујуће.

Европски систем – обухвата: систем Савета Европе, систем ОЕБС-а, систем ЕУ.
Систем Савета Европе базира се на Европској конвенцији о људским правима 1950. и
Протокола уз Конвенцију који су сукцесивно доношени. Конвенција наводи сл. права:
право на живот, слободу од тортуре и нехуманог и понижавајућег поступања, слободу
од ропства, принудног рада, потчињености, слободу и безбедност личности, право на
фер и јавно суђење, поштовање приватности и породичног живота, слобода мисли,
савести и вере, слобода изражавања, мирног окупљања и удруживања, право на брак и
заснивање породице, слобода од дискриминације. У погледу надзора и контроле,
разликују се две фазе:

У првој фази контролу и надзор су вршили: Европска комисија за људска права,

Комитет министара Савета Европе и Европски суд за права човека.

У другој фази укида се Европска комисија за људска права а Европски суд бива
опремљен обавезном надлежношћу. О надлежности суда се може двојако говорити:

Надлежност суда као органа задуженог за људску контролу примене Европске

конвенције о људским правима.

Надлежност тела суда – одбора, Малог и Великог већа.

 Спор пред судом окончава се доношењем пресуде или пријатељским поравнањем.

Систем ОЕБС-а је пре свега безбедносни систем који се бави и људским правима.
Његов допринос у материји људских права може се ценити у супстанцијалном смислу и
у смислу степена имплементације људских права.

Систем ЕУ се базира на Повељи о фундаменталним правима која је обавезујућу

снагу стекла ступањем на снагу лисабонског уговора 2009. Повеља у основи
представља потврду права утврђених Европском конвенцијом о заштити људских права
и фундаменталних слобода обогаћених елементима прогресивног развоја. Прогресивни
развој изражавају углавном социјална права и права радника, а по први пут се третирају
и права бизниса.

93. Појам и правне предпоставке ѕа настанак и развој међународног

кривичног права (МКП)
У формалном смислу речи М.К.П. би се могло одредити као систем перемпторних
норми општег међународног права које за предмет имају кривичну одговорност за
инкриминисане радње или пропуштања. Другим речима М.К.П. би представљало
систем међународног права која уређује међународне поступке за гоњење и суђење
лицима која се терете за инкриминисане радње и пропуштања.

У материјалном смислу М.К.П. је право међнародне заједнице чији су заштитни

објект вредности и интереси међународне заједнице.

Правне претпоставке за настанак и развој М.К.П.

Да би МКП уопште било конституисано било је потребно да се стекне неколико
релевантних правних претпоставки:

Да се појединац непосредно подвргне међународно – правној регулативи. У материји

међународноправних правила с краја II светског рата када почиње суђење
осумњиченим вођама осовинских сила пред војним трибуналима.
Грађанска и политичка одговорност државе морали су бити употпуњени кривичном
одговорношћу као најперфектнијим обликом правне заштите. У одсуству института
кривичне одговорности држава, кривична одговорност појединаца се намеће као
одговарајући облик одговорности за кршење правних правила међународног права од
суштинског занчаја за заштиту фундаменталних интереса међународне заједнице.
Правила кривичног права поседују апсолутно обавезну снагу и по правилу не подлежу
диспозицији субјеката. Отуда, правила М.К.П. су научно део corpus-а перемпторних
норми општег међународног права.
94.Основна начела М.К.П.
То су фундаментални правни постулати на којима почива М.К.П. Принципи су:

Принцип законитости
Принцип индивидуалне кривичне одговорностиПринцип незастаревања

Принцип законитости изражава саму идеју права и социјалну сврху кривичног

права. Састоји се из четири дела:

Nulla poena sine lega scripta подразумева да кривична дела и казне имају бити утврђене
писаним правом
Nulla poena sine lega previa подразумева забрану ретроактивне примене правила М.К.П.
Nulla poena sine lege certa значи да норме М.К.П. морају бити прецизне и одређене.
Nulla poena sine lege stricta подразмева забрану стварања права путем аналогије.
Примена аналогије у М.К.П. крије се, по правилу у екстензивном и циљном
вентекстуалном тумачењу правних правила кривичног права са позивањем директних
или индиректним на опште принципе М.К.П, права човека, правну логику и сл.

Принцип индивидуалне и субјективне кривичне одговорности је израз симултане

примене два критеријума одговорности - критеријума субјеката и критеријума основа.

Индивидуална одговорност подразумева да свако одговара само за своје поступке, а

субјективна да неко може одговарати ако је крив, тј. ако постоји субјективан однос
према учињеном делу.

Принцип незастаревања односи се на тешка кривична дела, укључујући и

међународне злочине, члана 29. статута Суда предвиђа да ,,злочини из надлежности
суда не застаревају.” Дејство одредбе члана 29. статута може бити далекосежно у
погледу одговарајуће националне кривичноправне регулативе странака статута Суда по
два основа:

Као странке Статута државе у поступцима пред домаћим судовима не би могле

пренебрегнути одредбу члана 29. у светлости правила општег међ. права да се држава
не може позвати на своје унутрашње законодавство у циљу ослобађања од својих
међународних обавеза.
У систему комплементарности Сталног суда и националних кривичних судова у
погледу надлежности за међународне злочине, примена застарелости у поступку пред
националним судовима би могла бити основ заснивања надлежности Сталног суда.

Статут прави разлику између функционалних и персоналних имунитета. Под

функционалним имунитетом схвата се сам службени положај у државној структури који
извесно лице овлашћује да дела у име и за рачун државе, а под персоналном заштитом
коју таква лица поседују било по националном или међ. праву.

95. Основне карактеристике М.К.П

Једну гурпу чине системске а другу правно-техничке карактеристике.
 Постоји неколико основних системских карактеристика М.К.П. :

Основни субјекти међународног права, државе и међународне јавне организације не

подлежу кривичној одговорности
Правна природа међународног јавног права тешко и спорадично досеже перемпторност
као специфичну карактеристику свих правила кривичног права
М.К.П. је израз ограничених суверености држава али не и његовог поништења
Правила међународног кривичног права су недовољно прецизна и непотпуна

Основна правно - техничка карактеристика М.К.П. је непостојање свеопштих

мултилатералних уговора због чега доказивање постојања и прецизног значења
обичајних, као и интермедијарних правила М.К.П. остаје деликатна операција.

96. Злочини агресије

Агресија је инкриминисана Статутом Војног трибунала у Нирнбергу :,,Злочин
против мира, тј планирање, припремање, започињање или вођење агресорског рата
којим се крше међународни уговори, споразуми или гаранције, или учествовање у
неком заједничком плану или завери за извршење ма ког од горе наведених дела“.

Резолуција 3314 Генералне скупштине УН дефиниише агресију као ,,употребу

оружане силе једне државе против суверенитета, територијалне целине или политичке
независности друге државе или која је на ма који начин неспојива с Повељом УН”.

Агресивни акти обухватају :

Инвазија или напад на територију државе од стране оружаних снага друге државе или
свака војна окупација која произађе из такве инвазије или напада, или свака анексија
територије или дела територије друге државе употребом силе
Бомбардовање које изврше оружане снаге једне државе против територије друге државе
или употреба било каквог оружја једне државе против територија друге.
Блокада лука или обала једне државе извршена оружаним снагама друге
Напад оружаних снага једне државе на копно, море, ваздушни простор или морнарицу и
ваздухопловну флоту друге државе
Коришћење оружаних снага једне државе, које се налазе на територији друге државе
споразумно, супротно одредбама споразума
Одлука једне државе да своју територију коју је ставила на располагање другој држави,
ова друга држава користи за извођење аката агресије на трећу државу
Одлука једне државе о упућивању оружаних банди, група, нередовних снага или
најамника да изврше акте оружаног напада против друге државе.

Статут Сталног међународног кривичног суда увршћује злочине агресије у најтеже

злочине који се тичу мађународне заједнице као целине, и као такав потпада под
јурисдикцију суда заједно са злочином геноцида, ратним злочинима и злочинима
против човечности.
97. Ратни злочини
Као злочин по међународном праву, ратни злочини се почињу конституисати тек
Статутом Војног трибунала у Нирнбергу 1946. и Међународног Војног трибунала за
Далеки исток 1948.

Појам ратних злочина подразмева кумулацију пар услова:Кршење правила оружанбих

сукоба које је универзално прихваћено

Кршење мора бити ,,озбиљно”, ,,тешко” и ,,изузетно тешко”

Кршење правила права оружаних сукоба морају бити и инкриминисана
Кршење правила права оружаних сукоба мора бити почињено у вези са оружаним
сукобом на која су та правила примењена

У члану 8. Статута кривичног суда ратни злочини обухватају 4 групе злочина.

У прву групу улазе „тешка“ кршења Женевских конвенција од 12 августа 1949.

Другу групу чине ,,друга озбиљна кршења закона и обичаја рата примењивих у
међународним оружаним сукобима.”

Трећа група злочина односи се на заштиту лица која “не узимају активног учешћа у
непријатељствима укључујући припаднике оружаних снага који су положили оружје и
оне припаднике оружаних снага који су ван борбе.“

Четврту групу ратних злочина чине “остала озбиљна кршења закона и обичаја
примењивих у оружаним сукобима немеђународног карактера”.

Што се тиче субјективног елемента ратних злочина могло би се рећи да, по

правилу, подразумевају умишљај.

98. Злочини против човечности

Члан 6. Статута Војног трибунала у Нирнбергу је злочине против човечности
одредио као ,,убиство, истребљење, поробљавање, депортацију и остала нечовечна дела
против било ког цивилног становништва, пре или за време трајања рата или прогањања
на политичкој, расној или верској основи, који су почињени или су у вези са извршењем
било ког злочина који спада у надлежност Трибунала и без обзира на то да ли се тиме
врше или не врше повреде закона земље где су злочини извршени ”.

Статут, дакле предвиђа две групе злочина који су почињени или су у вези са
ратним злочинима против мира. У прву групу улазе дела убиства, истребљивања,
поробљавања, депортовања и остала нечовечна дела, а у другу, прогањање на
политичкој, верској или расној основи.

У позитивном М.К.П. као опште карактеристике злочина против човечности могле би

се навести:
Нехуманост која проузрокује велике патње или озбиљне повреде физичког и менталног
интегритета и то код појединаца као припадника цивилног становништва или његовог
дела које је прави објекат напада.
Део су распрострањеног или системског напада
Објекат злочина је цивилно становништво. У ужем смислу објекат заштите су цивили у
строгом смислу те речи а у ширем смислу то су и борци који су из разних разлога
онеспособљени за борбу
Дело мора бити почињено на дискриминаторској основи, тј. националној, политичкој,
етничкој, расној или религијској

Дискриминаторна намера испољава се у бићу злочина против човечности, у два облика:

Као општа у односу на цивилно становништво као заштитни објекат и

као посебна дела прогањања на националној, политичкој, етничкој, расној и религијској
основи.

Материјални елемент бића злочина против човечности обухвата радње:

убиство
истребљивање
тортуру
силовање и сексуално ропство
прогон
принудни нестанак лица
злочин апартхејда
остали нехумани акти сличног карактера којима се намерно наносе велике патње или
озбиљна повреда тела или менталног и физичког здравља.

99. Злочини геноцида

Ова врста злочина дефинисана је Конвенцијом о спречавању и кажњавању злочина
геноцида из 1948. год. и састоји се у намерном, делимичном или потпуном уништењу
једне националне, етничке, расне или верске групе, и као такве радње извршења
геноцида обухватају:

убиство чланова групе

тешу повреду физичког и менталног интегритета чланова групе
намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног
потпуног или делимичног физичког уништења
мере уперене на спречавање развијања у оквиру групе и
принудно премештање деце из једне у другу групу

У погледу суђења лицима оптужених за геноцид Конвенција установљава два правила:

Оптужени ће бити предат и на суђење надлежним судовима државе на чијој је

територији одређено дело учињено
Предвиђа установљење међународног кривичног суда који ће бити надлежан за оне
чланице, уговорнице које буду признале његову надлежност.
Поред геноцида, Конвенција, као кажњиве радње утврђује и:

Споразум за извршење геноцида

Непосредно и јавно подстицање на вршење геноцида
Покушај геноцида
Саучесништво у геноциду.

Геноцид као злочин карактерише субјективни елемент – намера да се уништи

национална, етничка или верска група као таква. Могу се разликовати четири елемента
геноцидне намере: а) степен намере б) уништење б) национална, етничка, расна или
верска група, в) у целини или делимично

Степен намере значи да није довољно да оптужени зна да ће његова дела

неизбежно или вероватно, резултирати у уништењу групе о којој је реч, већ да оптужени
мора да тежи уништењу, потпуном или делимичном.

Уништење означава физичку и биолошку врсту геноцида. На физики геноцид

односе се радње убиства, тешке повреде физичког и менталног интегритета и
подвргавања групе животним условима који доводе до њеног уништења, док биолошки
геноцид подразмева мере уперене на спречавање рађања у оквиру групе и принудно
премештање деце из једне групе у другу.

Објект уништавања је национална, етничка, расна или верска група као таква. Речи
“као таква” значе да је неопходно да дело буде почињено против појединаца који
сачињавају групу као непосредних жртава.

100. Појам животне средине, извори и принципи и њене заштите

У оптицају су две концепције животне средине екстензивна и рестриктивна.

По екстензивној концепцији животна средина представља јединство спољашњег

физичког елемента и плодова човекове активности док рестриктивна концепција
животну средину своди на спољашњи физички елемент као оквир или подршку
човекове активности. Исправнија је екстензивна концепција.

Заштита животне средине подразумева активности које обухватају:

спречавање додатних нових облика загадђивања

смањивање постојећег загађивања
очување рационалне употребе природе и њених ресурса.

Извори и развој међ. правне заштите животне средине

Извори међународноправне заштите животне средине средине дати су у статуту
Међународног суда правде и они су: међународни уговори (оквирни или кишобран
споразуми и уговори ослоњени на налазе егзактних наука), обичајноправна правила
и ,,меко право” (општи руковдни принципи у стварању правних правила о заштити
околине кроз главне формалне изворе међ. права)

У погледу развоја међународног права заштите животне средине, могу се

разликовати 4 периода:

Први период, траје од оснивања ОУН и карактерише га :

већи број закључених уговора само се посредно тицао заштите околине
постепено се шири територијални домашај релевантних конвенција
Други период траје од оснивања ОУН до доношења Декларације Конференције УН о
човековој средини 1972. Обележавају га:
Активности за заштиту околине попримају институционалне облике
Загађивање околине нуклеарним активностима постаје предмет правних и правно –
политичких аката
Трећи период се односи на време од Штокхолмске декларације 1972. до Декларације о
животној средини и развоју, донете у Рио де Жанеиру 1992. и њега одликује додатно
креирање опште политике заштите околине које се квалификују као ,,меко право”.
Четврти период почиње доношењем Декларације у Рију 1992. год. и опредељењем за
људско биће као центар бриге за одрживи развој.
Двадесет седам принципа Декларације изражавају идеју успостављања равнотеже
између заштите околине и права на развој. Она садржи конструкционе и оперативне
принципе. Неки од конструкционих принципа су:
Принцип одрживог развоја
Смањење и отклањање неодрживе производње и потрошње те унапређење
одговарајућих демографких политика (принцип 8)
Принцип 22 – важна улога домородачких народа у управљању животном средином и у
развоју због својих земаља и традиционалних начина живота.
Принцип 23 – заштита средине и природних ресурса народа који су потлачени
Принцип 24 – државе морају поштовати међ. право којим се обезбеђује заштита
средине у време оружаних сукоба
Принцип 25- мир, развој и заштита животне средине су недељиви и међузависни.

Оперативни принципи су :

Принцип предострожности
Принцип превенције штете
Принцип процене потенцијалног утицаја на животну средину
Принцип загађивача сноси трошкове последица загађивања.

102. Секундарна правила права заштите животне средине

Општи принцип одговорности државе за штете које активности на њеној територији

и територији под њеном контролом проузрокују на територији друге државе потврђен у
материји заштите животне средине принципом 21. Штокхолмске и принципом 2 Рио
декларације, као и међународној судској пракси је фундаментални принцип у заштити
животне средине. Стога је неопходно дефинисати појмове штете, облика и основа
одговорности.

У смислу општих правних правила о одговорности штета подразумева последице,

било материјалне или моралне које проистиче из међународног противправног акта.
Принцип одрживог развоја допушта загађивање које ,,не компромитује способност
будућих генерација у задовољавању њихових властитих потреба”. Због потребе
специфичнијег одређења штете у међ. правној заштити животне средине су се
искристалисала два облика штете
штета проузрокована физичким и правним лицима и имовини на коју се примењују,
општа и специфична правила о одговорности за материјалну штету
штета нанета животној средини per se или екосистему која, како ствари сада стоје,
бива предмет морално – политичке или, чак, метафизичке одговорности.
У међународном праву заштите животне средине заступљени су облици моралне и
грађанске одговорности.
Морална одговорност подразумева повреду правила о заштити животне средине и
она се исцрпљује у осуди понашања или конкретног акта. Позитивно, код овог
облика одговорности, је то што се у пракси комбинују позитивне и негативне мере.
Позитивне мере обухватају, нпр. финансијску помоћ, трансфер технологије и сл. Док
су негативне казнене мере које се предузимају код неиспуњења обавеза.
Грађанска одговорност државе предвиђена је за штете нанете имовини и физичким и
правним лицима.
Од значајног утицаја је основ одговорности за штету. Неспорно је да је оптимална
одговорност у области животне средине, објективна одговорност.

107. Измирење

Мирење се састоји у томе да се једном телу које се обично назива комисија повери
испитивање спора и предлагање решења које нема обавезну снагу већ
представља препоруку. Испитивање чињеница је саставни део поступка мирења.
Ако измирење не уроди плодом, странке у спору могу прибећи АРБИТРАЖИ након
што истекне рок од месец дана, од момента окончања поступка измирења.
Основна разлика између мирења и арбитраже - код мирења – предлог измирења
није обавезан.
У почетку комисије су имале 5 чланова који су се бирали као у анкетним комисијама
(свака стран у спору бира по једног свог држављанина по једног држављанина треће
државе која неутрална, а споразумно бирају 5-ог члана који не сме бити нјихов
држављанин). Међутим одзив је био незадовољавајући - само 6 држава је
приступило ревидираном Генералном акту (Генерални акт о Мирном решавању
спорова) који предвиђа, да кад спорови нису могли да буду решени дипломатским
путем – буду подвргнути измирењу. У ту сврху су основане Сталне Комисије за
Мирење. Ако је изнети спор већ подвргнут судском решавању, Комисија мора
одложити разматрање док се суд не изјасни о сукобу надлежности. Ако се
именовање чланова не обави у року од 60 дана од када Генерални Секретар прими
захтев за формирање Комисије, онда он (Ген. Сек.) именује остале чланове који
недостају.комисија за Мирење треба да: -саслуша странке
-размотри захтеве и примедбе
-подноси извештај који није обавезујући
 Измирење у савременој пракси – поступак измирења предвиђа велики број
међународних уговора. Конвенција предвиђа да Генерални Секретар УНсаставља
листу измиритеља од угледних правника, тако што свака држава чланица УН или
странка Конвенције именује 2 измиритеља на рок од 5 година.
Измирење се у највећем броју случајева појављује као спона између дипломатских и
судских начина решавања спорова.

108. Арбитража

Арбитража има за циљ решавања спорова између држава од стране изабраних судија
на бази поштовања права. Из дефиниције произилазе елементи арбитраже:

арбитража је изабрани суд

спорови који се износе пред арбитражу решавају се на бази међ. права
арбитражна пресуда је обавезна за стране у спору

Историјски гледано, прве облике арбитраже налазимо у далекој прошлости. Прва

врста арбитражног компромиса је био између сумерских градова Лагоса и Уне. У
модерном значењу, појам арбитража је творевина XVIII века. Најзначајнији допринос
арбитражама дала је Хашка конвенција о мирном решавању спорова од 1907. године.
Уједињене нације нису битно допринеле прогресивном развоју арбитраже. Посебу
улогу у арбитражама има Стални арбитражни суд са седиштем у Хагу, основан 1899.
год. Суд је надлежан за све арбитражне случајеве изузев ако се странке споразумеју да
оснују посебан арбитражни суд. Суд има два органа: Стални административни савет и
Биро. Стални административни савет сачињавају дипломатски представници страна
уговорница акредитованих у Хагу. Функцију председника Савета врши министар
иностраних послова Холандије. Биро Суда ради административне послове под
контролом Савета. Надлежност арбитражних судова је факултативног карактера и
заснива се на компромису, тј. арбитражни судови црпе своју недлежност из сагласности
странака у спору. Та сагласност се може постићи у односу на конкретан спор или у
односу на спорове одређене врсте. Надлежност у погледу решавања спорова
подразумева и надлежност у погледу доношења привремених мера. Поступак пред
арбитражним судом састоји се из две фазе: писмене и усмене. У писменој, заступници
подносе суду и супротној страни поднеске, против – поднеске, реплике и дуплике.
Поступак се окончава доношењем пресуде већином гласова на тајној седници.
Арбитражни суд примењује право које странке утврде компромисом на два начина и то:

енумерацијом правних правила, које суд треба да примени на конкретан случај

упућивањем на одговарајуће изворе.

109. Међународни суд правде – избор судија и организација суда

Међународни суд правде је један од главних органа ОУН који је задужен да решава
спорове између држава и да даје саветодавно мишљење о правним питањима. У погледу
избора судија постоје субјективни и објективни услови за избор судија. По
субјективним условима судије се бирају без обзира на њихово држављанство из реда
личности високих моралних квалитета који испуњавају услове да у својим земљама
заузимају највиша судска звања или су признати стручњаци међ. права. Објективни
услови захтевају да се приликом избора судија води рачуна, не само о томе да ли
личности које буду изабране појединачно испуњавају потребне услове него и да у Суду
као целини буду заступљени најважнији облици цивилизације и главни системи света.
Процес избора судија састоји се из две фаyе: фазе кандидовања и фазе избора.

У фази кандидовања свака страна уговорница именује на период од 6 година четири

лица која чине сталну ,,националну групу”. Свака национална група предлаже
највише 4 кандидата, од којих највише двојицу својих држављана. У пракси се,
предлаже један кандидат. Генерални секретар, алфабетским редом, саставља листу
предложених личности и доставља је Генералној скупштини и Савету безбедности
који приступају избору, независно једно од другог.
Сматрају се изабраним они кандидати који добију апсолутну већину у Генералној
скупштини и СБ. Ако се после прве изборне седнице не попуне сва места, одржава се
друга а по потреби и трећа седница. Ако и после треће седнице остане неко место
непопуњено формира се мешовито тело састављено од по три представниа ГС. и СБ.
да апсолутном већином изабере за свако непопуњено место по једног кандидата.
Судије се бирају не период од 9 година и могу се поново бирати. Трећина судија (5)
бира се сваке године чиме се обезбеђује континуитет рада.

Организација суда
Међународни суд правде је збор независних судија са седиштем у Хагу и његов
колегијум броји 15 судија. Судије Међународног суда правде не могу вршити никакве
политичке или управне функције, нити могу у било ком предмету пред судом наступати
као заступници, саветници или адвокати. У вршењу своје службе судије уживају
дипломатске привилегије и имунитете.

Из реда судија бирају се председник и потпредседник на 3 године, с тим што могу

бити поново изабрани, Суд именује секретара који има судске, дипломатске и
административне функције. Суд врши своје делатности у пуном саставу и у већима. Ако
дела у пуном саставу, кворум чине деветорица судија. Ако дела у већима постоје ове
ситуације:

ако се веће формира за посебну врсту спорова, композицију већа утврђује Суд, с тим
што се веће мора састојати од најмање тројице судија.
Ако се веће установљава за посебан случај број судија у већу одређује Суд али уз
пристанак странака.

Друга врста су већа са скраћеним поступком и њих Суд саставља сваке године ради
брзог обављања предмета. Састоје се од петорице судија. Композиција суда се мења од
спора до спора. Композиција суда се може мењати и укључивањем и Суд у пуном
саставу или веће Суда, тзв. судије аd hoc. Установа аd hoc судије има двоструку
функцију:
 да изједначи положај парничних странака од којих једна има свог држављанина у
већу
да конституише формалну једнакост парничних странака када ниједан од њих нема
судију свог држављанина у већу.

110. Надлежност суда

Међународни суд правде сам одлучује о својој надлежности у конкретном случају.

Основ надлежности суда може бити :

Основ надлежности суда у поступку решавања спорова

Основ надлежности суда у саветодавном поступку

а) У поступку решавања спорова основ надлежности Суда је воља странака као

суверених јединки, тј. када Суд испитује да ли је надлежан или не, он у ствари испитује
да ли у том смислу постоји пристанак странака. У погледу давања пристанка постоји
неколико случајева:

-Када се странке у спору, који је већ избио, споразумеју да решење спора нађу преко
Међународног суда правде.
-Када је надлежност Суда утврђена уговорима и конвенцијама на снази
-Када држава једностраном декларацијом прихватила факултативну клаузулу. Државе
странке Статута могу у свако доба да признају надлежност Суда у правним
споровима који имају за предмет:
-Туамчење неког уговора
-Свако питање међ. права
-Постојање било које чињенице која би, представљала кршење неке међународне
обавезе
-Природу или величину дужине накнаде због кршења неке међународне обавезе
Надлежност Суда може бити уговорена и формалним путем до закључивања
усменог дела поступка.

б) Надлежност Суда у саветодавном поступку заснива се непосредно на Повељи УН, по

којој органи ОУН могу тражити од М.С.П. саветодавно мишљење о сваком правном
питању. Поступак се заснива формалним захтевом који је, по својој природи, је по својој
природи, једнострани акт.

Надлежност М.С.П. је јединствена категорија и може се разлучити на надлежност

ratione materiae, надлежност ratione personae и надлежност ratione temporis.

Надлежност ratione materiae подразумева:

Надлежност М.С.П. да решава све спорове које странке изнесу пред њега, као и све
случајеве нарочито предвиђене Повељом УН или уговорима и конвенцијама на снази.
Надлежност да даје саветодавно мишљење о сваком правном питању на тражење
сваког органа или установе овлашћеног Повељом УН или у складу са њом.
Надлежност ratione personae значи да се у спору пред Судом, могу појавити саме
државе у својству парничних странака. Са становишта начина на који се тај
формални услов конституише разликујемо три групе држава:
 У прву групу улазе чланице УН
У другу групу улазе нечланице УН које су странке Статута Међународног суда
правде
У трећу групу улазе државе које нити су чланице УН нити су странке Статута, али се
могу обраћати Суду под условима које одређује Савет безбедности „ придржавајући
се посебних одредаба садржаних у уговорима на снази“. Ове државе се могу
појавити пред Судом само ако поднесу Декларацију којом се обавезују да прихватају
да у доброј вери изврше одлуке Суда и да преузму све обавезе као чланице одлуке
Суда и да преузму све обавезе које чланице УН имају на основу члана 94. Повеље.
Надлежности ratione temporis је уведена надлежност и везана је за надлежност ratione
materiae или ratione personae. То значи да се у поступку пред Судом питање
надлежности суда ratione temporis поставља тек пошто је установљено да је Суд
ratione materiae надлежан да расправља конкретан спор.

111. Поступак пред судом – парнични и саветодавни поступак

Разликујемо:

А) поступак у парницама и

Б) поступак за давање саветодавних мишљења

А) Поступак у парницама – Парница пред судом може започети:

1) саопштењем (нотификацијом) споразума о установљењу надлежности Суда и

2) писаним захтевом или тужбом

Када су странке постигле сагласност да конкретни спор подвргну надлежност

Суда парница почиње тужбом коју потписује заступник странке или дипломатски
представник или друго овлашћено лице. Секретар Суда о истом обавештава све судије,
све чланице УН као и друге државе које су овлашћене да се појаве пред судом.
Парничне странке представљају заступници. Службени језици Суда су енглески и
француски.

Парнични поступак има три фазе:

1) Прву фазу парничног поступка чине Инцидентни или претходни поступци.

Постоје 3 врсте инцидентних(претходних) поступака

Претходни приговори
Привремене мере
Интервенције

1. Тужена страна може у року, који је предвиђен за достављање одговора на

тужбу, истаћи у посебном документу, претходне приговоре чији предмет
може бити надлежност суда или неприхватљивост тужбе.
 Суд по овом основу, може донети неколико одлука:

а) може прихватити неки од истакнутих приговора и на тај начин

окончати спор

б) може одбити претходни приговор и наставити са поступком

ц) може утврдити да приговори немају претходни карактер

2. Привремене мере се издају

а) на основу захтева за предузимање привремених мера заштите када

се тужитељ јавља као подносилац захтева

б) proprio motu од стране Суда

Разлог за издавање привремене мере је непосредна опасност по право или

интерес који су предмет спора.

3. Интервенције могу бити(2 врсте):

а) интервенција која се заснива на „захтеву за дозволу да се

интервенише“

б) интервенција која се заснива на декларацији.

2) Друга фаза парничног поступка је писмена фаза која се састоји у подношењу

писмених поднесака и противподнесака странака и обавештења Суду. Одвија се
симултано или консекутивно. Симултани ред подношења поднесака примењује се у
случајевима када је поступак заснован нотификацијом посебног споразума о
надлежности Суда. Консекутивни систем се примењује ако је поступак започео
једностраним актом, тужбом једне државе. Минимални садржај поднеска и
противподнеска утврђен је правилима поступка. Писмена фаза поступка је поверљиве
природе.

3) Трећа фаза поступка, усмена фаза, састоји се из саслушања сведока, вештака,

заступника, саветника и адвоката од стране Суда. Заказује се наредбом Суда или
председника уколико Суд не заседа. Након што су заступници, саветници и адвокати
комплетирали усмене расправе. Суд може поново отворити расправу уколико нађе да је
то неопходно.

Б) Поступак за давање саветодавних мишљења

Организације или установе, које су овлашћене да траже саветодавно мишљење,

обраћају се Суду писаним поднеском који прецизно поставља питања о коме се тражи
мишљење. У поднеску се прилажу сва документа која могу послужити разјашњавању
питања. По пријему захтева Секретар Суда упућује копије захтева свим државама које
имају право изаћи пред суд као и међународним организацијама које могу дати
обавештења о питању о коме се тражи саветодавно мишљење.
 112. Окончање поступка пред Међународним судом правде

Поступак у парницама се окончава :

1) пресудом,

2) повлачењем тужбе и

3) поравнањем

Пресуда се доноси тајним већањем већином гласова присутних судија, а у случају да

су гласови судија подељени, одлучује глас председника Суда или судије који га
замењује. Пресуду потписују председник и Секретар Суда.
Пресуда има обавезну снагу али поставља и ограничења

- Пресуда делује само између парничних странака

- Пресуда делује само у односу на предмет спора

Пресуде се могу подвргнути ревизији на основу открића неке чињенице,

непознате Суду и странци која тражи ревизију у току поступка, која би
одлучујуће деловала.

Рок за подношење захтева је 6 месеци од момента открића чињенице док је

објективни рок 10 година

Повлачење тужбе је начин окончања поступка

- Када тужилац писмено обавести Суд да одустаје од тужбеног захтева

- Ако тужена страна, од тренутка пријема обавештења у Секретаријату Суда, није

предузела ниједну парничну радњу

Поравнање је начин окончања поступка где странке, пре доношења пресуде,

склапају споразум о поравнању и о томе писмено обавештавају Суд.

113. Стални међународни кривични суд

Стални међународни кривични суд (М.К.С.) је независно судско тело основано

Римским статутом који је ступио на снагу 1. Маја 2002.год. М.К.С. је састављен из:

председништва;

жалебеног дела;

уреда тужиоца;

секретаријата.

Судски колегијум чини 18 судија који се бирају са две листе:

-Најмање 9 судија се бира са листе правника кривичара

 -Најмање 5 судија се бира са листе међународних правника специјализованих за
међународно хуманитарно право и међународна људска права.
Судије и тужиоца бира Скупштина држава странака Статута.

Из судског састава бира се председништво Суда које се састоји из председника,

првог и другог потпредседника.

Надлежност М.К.С. се може разматрати неколико видова:

Надлежност ratione materiae (стварна надлежност) ограничена је на злочин геноцида,

ратне злочине, злочине против човечности и злочине агресије.
Надлежност ratione personae значи да се Суду признаје надлежност у односу на своје
држављане независно од тога где су злочини почињени.
Надлежност ratione temporis протеже се на злочине почињене након ступања на снагу
Статута Суда у односу на сваку уговорницу.
Надлежност М.К.С је, по правилу, супсидијарна. Конституише се у два случаја:

-када држава није способна и вољна да сама покрене и води поступак против лица за
које се основано сумња да је починило злочин из стварне надлежности Суда и
-када важност случаја тражи поступак пред Судом.

Поступак пред Судом покреће Савет безбедности УН, било која држава странка
Статута и тужилац проприо моту.

Окривљени има право да се жали против интерколатералних одлука (нпр. одлуке о

надлежности) и осуђујуће пресуде. О жалби одлучује Жалбено веће које жалбу може
одбити, прихватити и ослободити жалиоца, те вратити случај на поновно суђење или
преиначити казну.

Статут М.К.С. познаје и институт ревизије пресуда и то по захтеву осуђеног и

тужиоца. Правни основи за ревизију обухватају:

откриће нове чињенице која није била позната током поступка, а која би била од
одлучујуће важности при доношењу пресуде.

б) сазнање да је одлучујући доказ био лажан или кривотворен и

ц) сазнање да су један или више судија тешко прекршили своју дужност приликом
суђења.

Жалбено веће, по захтеву за ревизију, може:

да сазове Претресно веће које је донело пресуду

предмет додели другом претресном већу
да само донесе мериторну одлуку.

114. Ad hoc међународни кривични судови и трибунали

 Конституишу се и у кривичноправној материји и ту спадају Ad hoc кривични
трибунали и тзв. хибридни или мешовити кривични судови.

Први кривични трибунали Нирнбершки (1945) и Токијски (1946) су промовисали

идеју међународног кривичног судства па и поред мањкавости које се тичу начела
законитости они се могу оценити као тријумф материјалне правде.

У последњој деценији XX века основана су два Ad hoc кривична трибунала –

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију (ICTY) и Међународни
кривични трибунал у Руанду (ICTR).

Трибунал за бившу Југославију основан је 1993. год. а у циљу кажњавања лица

одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на простору
бивше СФРЈ, од почетка 1991. год.

Стварна надлежност (ratione materiae) Трибунала обухвата:

тешка кршења Женевских конвенција из 1949.

кршење закона и обичаја рата
злочин геноцида
злочине против човечности

Трибунал чине претресна већа састављена од тројице судија и жалбеног већа од

петорице судија које доноси коначну пресуду. Тужилаштво је део унутрашње структуре
Трибунала.

Међународни кривични трибунал за Руанду основан је 1994. за кажњавање злочина

почињених у Руанди као и злочина почињених у суседним државама од стране грађана
Руанде.

Надлежност Трибунала обухвата:

-Злочин геноцида

-Злочине против човечности

-Кршење члана 3. Женевских конвенција и Допуснког протокола II

Трибунал у Руанди чине претресна већа а функцију Жалбеног већа обавља Жалбено
веће Трибунала за бившу Југославију. Учинак Трибунала је био двојак:

-Они су допринели афирмацији идеје међународног кривичног правосуђа, и

-Међународно кривично право постаје подсистем међународног права.

Пракса Трибунала показала је мањкавости:

Статус Трибунала као помоћног органа Савета безбедности УН коси се са нормама

међународног права и ставља у сумњу независност судске функције.
 Надлежност Трибунала је ограничена у свим релевантним аспектима тако да се могу
окарактерисати и као облици селективне правде.

Последњих година основано је неколико хибридних или мешовитих кривичних

судова – интернационализовани национални кривични судови и интернализовани
међународни судови.

115. Појам и учесници оружаног сукоба

Када се као критеријум разликовања оружаног сукоба узимају његови учесници или
стране у сукобу, могу се разликовати међународни и немеђународни сукоби.

Под међународним оружаним сукобима подразумевају се:

Оружани сукоби између држава као организованих политичких јединки

Оружани сукоби између међународних војних снага које делују у име УН на

основу главе 7. Повеље и оружаних снага државе против које се војне мере
предузимају

Поједине врсте оружаних сукоба између државе и међународних ентитета. Разликују

се две врсте оваквих сукоба:

Оружани сукоби између колонијалне силе и народноослободилачких покрета и

Оружани сукоби у којима се народи боре против колонијалне доминације и

против расистичких режима, користећи се правом на самоопредељење.

Оружани сукоби између државе и нетериторијалних јединки сматрају се

немеђународним.

Учесници у оружаним сукобима су оружане снаге као организоване оружане групе

или јединице које испуњавају два услова:

Да се налазе под командом која је одговорна страни у сукобу,

Да су подвргнуте интерном систему дисциплине која обезбеђује поштовање

међународног права о оружаним сукобима.

Оружане снаге се састоје од бораца и небораца. Под борцем у ширем смислу речи
подразумева се припадник оружаних снага страна у сукобу који има право да
непосредно учествује у оружаним дејствима.

Постоји више категорија легалних бораца по међународном праву:

Припадници регуларних државних снага

Припадници милиције и добровољачких одреда уколико испуњавају сл. услове:

Да на челу имају личност одговорну за своје потчињене

 Да имају сталан знак разликовања који се може распознати на растојању

Да отворено носе оружје

Да се при својим операцијама придржавају закона и обичаја рата

Становништво неокупиране територије које се пред наиласком непријатеља спонтано

дигло на оружје и које нема времена да се организује (члан 2. Хашког правилника)

Припадници покрета отпора (герилци или партизани) ако испуњавају услове исте као
припадници милиције и добровољачких одреда.

У вези са подручјем оружаних операција од интереса су два појама: ратиште и

бојишна просторија. Ратиште подразумева територије на којим се фактички и правно
могу изводити ратне операције.

Бојишна просторија се дефинише као територија на којој се ефективно изводе ратне

операције.

116. Фундаментални принципи права оружаних сукоба

То су:

Принцип војне потребе – се своди на скуп необавезујућих правила чија би се

примена темељила на опортунитету и осећању сваког војног команданта а не на
правној обавези.

Принцип хуманости – је моралне природе и тежи да постави границе насиљу у

оружаном сукобу тако што искључује примену средстава и начина ратовања који
наносе прекомерну патњу или су непотребни за постозање повреде. Овај принцип је
највишу тачку досегао у тзв. женевском или хуманитарном праву. Чине га четири
конвенције:

Конвенција за побољшање положаја рањеника и болесника у оружаним снагама у

рату

Конвенција за побољшавање положаја рањеника, болесника и бродоломника

оружаних снага на мору

Конвенција о поступању са ратним заробљеницима и

Конвенција о заштити грађанских лица за време рата

Ту су и два протокола:

Протокол о заштити жртава међународних оружаних сукоба

Протокол 2 о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба

 Принцип витештва – је сужена примена начела хуманости а израстао је из моралног
кодекса средњевековних витешких редова, који је у прошлости налагао частан однос
према припадницима витешких редова друге зараћене стране.

117. Конвенционално оружје и оружје за масовно уништење

Опште је прихваћен принцип да стране у сукобу немају неограничену слободу у

избору средстава и начина ратовања. Ограничења се односе на:

Конвенционално оружје

Ограничење употребе конвенционалног оружја изражава се у забрани наношења

сувишних патњи. Забрана наношења сувишних патњи, првобитно се односила на
рањенике док се данас односи на сва лица у оружаном сукобу. Конкретно, норме
које произилазе из овог правила су:

a) Уговорнице се обавезују да одустану од употребе свих пројектила испод 400

грама тежине који би били експлозивни или напуњени експлозивом или
запаљивим материјама

b) Забрањена је употреба зрна која се лако распрскавају или шире у људском

телу

c) Забрањена је употреба сваког оружја које је првенствено намењено да својим

фрагментима наноси повреде које се у људском телу не могу открити
рендгенсим зрацима

d) Забрањује се или ограничава употреба мина, мина изненађења или других

средстава

Употреба овог оружја је забрањена у свим околностима против цивилног

становништва.

Забрањено је такође употребити ово оружје без прављења разлике у погледу

циљева што подразумева:

Забрану постављања таквог оружја на местима која нису вољни циљеви

Забрану постављања оружја које укључује начин или средства преноса од циља тако
да не може бити управљено против конкретног војног циља

Забрану употребе оружја од кога се може очекивати да случајно проузрокује губитак

живота цивилног становништва, рањавање цивилних лица, причињавање штете
цивилним објектима и комбинацију таквих губитака и штета, који би били
прекомерни у односу на конкретно и непосредно очекивану корист

Забрана употребе запаљивог оружја

 Несмртоносно оружје чине средстваа чија употреба нема последицу смрт или тешка
телесна оштећења, већ привремено онеспособљавање

Њихова употреба је ограничена када се користе против група људи у којима се

налазе, обично, и лица која, по праву оружаних сукоба, уживају специфичну
заштиту (неборци, борци који не учествују у борбама, болесници и сл)

Оружје за масовно уништење чине:

Хемијско оружје су различите хемијске супстанце као и њихове смеше које се

користе у ратне сврхе, попут бојних отрова, изазивача пожара и сл. Женевски
протокол забрањује употребу у рату загушљивих, отровних и других сличних гасова,
као и свих течности материја или сличних поступака.

Биолошко и бактериолошко оружје

Забрана употребе биолошког оружја утврђена је Женевским протоколом од

1925. 1972. Донета је Конвенција о забрани усавршавања производње и
стварања залиха бактериолошког и токсичног оружја и њиховом уништавању.
Конвенција утврђује да ,,никада ни под којим околностима неће усавршавати,
производити, стварати и на неки други начин стицати или чувати:

-Микробиолошке или друге биолошке агенсе или токсине без обзира на њихово
порекло и начин производње који нису намењени за заштиту или мирнодопске сврхе

-Оружје, опрему или векторе намењене да користи такве агенсе или токсине у сврху
непријатељства или за оружани сукоб

Нуклеарно и термонуклеарно оружје обухвата експлозивне направе чија енергија

резултира из фисије и фузије атома, ослобађа огромне количине енергије упућене са
моћном и продуженом радијацијом.

У погледу легалности употребе овог оруја постоје два приступа:

Да је употреба нуклеарног оружја илегална

Да међународно право не садржи посебно правило којим је забрањена употреба овог

оружја а чак је у појединим случајевима и допуштена.

У погледу овога навешћемо саветодавно мишљење Међународног суда

правде:

а) у међународном праву не постоји универзално правило које забрањује или

овлашћује на претњу нуклеарним оружјем и његову употребу

б) у светлости позитивног права нејасно је да ли би претња или употреба

нуклеарног оружја у изузетним ситуацијама самоодобране била законита или
незаконита.
Међународно право оружаних сукоба не садржи конкретну норму о општој и
универзалној забрани претње или употребе нуклеарног оружја, ипак извесно је да је
претња и употреба нуклеарног оружја у директној супротности са опште прихваћеним
принципима права оружаних сукоба који изражавају елементарне принципе хуманости.

Неспорно је да би употреба нуклеарног оружја представљала суштинско кршење

општеприхваћеног принципа по коме је забрањена употреба оружја које проузрокује
сувишне или непотребне патње.

Из међународне праксе може се спознати општа позиција међународне заједнице према

нуклеарном оружју. У том смислу посебно су релевантни међународни уговори који се
непосредно односе на нуклеарно оружје, који иако не садрже општу забрану његове
употребе, садрже јаке елементе такве забране или заабрана употребе нуклеарног оружја
из њих нужно произлази.

118. Забрањени методи ратовања

Темеље се на принципима хуманости и витештва и они су:

Забрана ратне перфидије (ратна лукавства) – могу бити дозвољена и недозвољена.

Дозвољена ратна лукавства су: заседа, симулације напада, маскирања оружја и војних
објеката.

Недозвољена ратна лукавства су:

неправилна употреба беле заставе примирја.

неправилна употреба знакова распознавања предвиђених Женевским конвенцијама

употреба знака и униформи УН без овлашћења организације, те употребу заставе,

војних обележја, или униформе непријатељске стране, употребе заставе, војних
обележја или униформе држава које нису стране у сукобу.

закључивање споразума о прекиду ватре с намером да се друга страна изненада

нападне.

убијање, повређивање или заробљавање непријатеља прибегавањем перфидији.

Забрана изгладњивања

Забрана уништавања и заплене имовине која припада другој зараћеној страни –

посебно се односи на јавну и приватну имовину. Покретна јавна имовина (фондови,
готовина, превозна средства) подлежу одузимању. На непокретну јавну имовину
окупирајућа војна сила има право плодоуживања. Уиштавање или заплена је
забрањена, изузев у случају императивне војне потребе. Приватна имовина је, у
принципу, неповредива. Два су изузетка од овог правила:
Реквизиција – је давање у роби и услугама које може бити тражено од општине и
становника за потребе окупационе војске.

Контрибуције – су, пак, давања у новцу физичких и приватних лица преко

уобичајених давања које дугују територијалном суверену.

неповредивост парламентара, тј. овлашћених лица од стране команданата зараћених

страна да воде преговоре о релевантним питањима.

Забрана ускраћивања милости значи да је забрањено наредити да не сме бити

преживелих, као и претити противнику у том смислу или водити непријатељства на
тој основи. Уз ову општу забрану иде и специфична забрана напада на лица
онеспособљена за борбу. Под таквим лицем подразумева се:

Свако лице које је у власти непријатељске стране

Свако лице које није способно да се брани

Свако лице које изражава намеру да се преда.

119. Окончање оружаног сукоба

Окончање непријатељстава представља привремену или трајну обуставу ратних
дејстава. Начини обуставе ратних дејстава су:

1. КАПИТУЛАЦИЈА – представља предају дела или целе оружане силе једне

стране у сукобу.

- Условна капитулација постоји када поражена страна

приступа предаји и по испуњењу извесних услова

2. ПРИМИРЈЕ – представља споразум страна у сукобу о обустави ратних

операција на одређено или неодређено време. Примирје се може делити на
локално или опште примирје

3. ОБУСТАВА ВАТРЕ – нови начин обуставе непријатељстава деривира из

наредбодавних овлашћења Савета Безбедности – превентивне мере које Савет
Безбедности може да предузима на основу своје улоге чувара мира и безбедности
садрже и захтев за обуставом ватре који у пракси претходи склапању примирја.

4. ОКОНЧАЊЕ ОРУЖАНОГ СУКОБА – Рат се као правни однос у прошлости

окончавао на 2 начина – формални и неформални. Од формалних начина
најширу примену су имали МИРОВНИ УГОВОРИ. Основне клаузуле које
мировни уговор мора да садржи су: а) територијалне клаузуле којима се
потврђује или успоставља нова територијална подела између зараћених страна.

б) политичке клаузуле – за предмет

имају политичке спорове из којих је сукоб и настао, као и
пројекцију будућих политичких односа зараћених страна.
 в) економско-финансијске клаузуле –
регулишу 2 основна питања: репарација ( накнада коју поражена страна плаћа за
штету проузроковану ратним сукобима) и

реституција (обавеза повраћаја имовине која је

однета са територије страна у сукобу у току ратног стања)

г) војне клаузуле – регулишу питања

везана за оружане снаге и сродна питања.

Мировни уговори представљају једну врсту међународних уговора.

(Што се неформалних
начина окончања оружаних сукоба тиче), појавиле су се и ЈЕДНОСТРАНЕ
ДЕКЛАРАЦИЈЕ О ПРЕСТАНКУ РАТНОГ СТАЊА. Оне имају ограничено
дејство, и остављају отвореним све оне супротстављене интересе и захтеве који
су довели до ратног стања, као и последица које су произашле из ратног стања.

120. Одговорност за повреду права оружаних сукоба

Одговорност може бити:

Одговорност државе као зараћене стране

Индивидуална одговорност

Одговорност државе је специфична и имала је јака обележја самопомоћи јер је

држава победница била у прилици да одговарајуће одредбе намеће побеђеној страни.
Репарационе клаузуле су поред стандардне накнаде штете, поседовале и елемент казне
за побеђену државу којој се на терет, по правилу стављају и кршење права оружаних
сукоба.

У новијој пракси, јавља се зачетак накнаде штете одлуком надлежног међународног

тела. На самопомоћи је заснована и установа ратних репресалија које подразумевају
акте које ратујућа страна предузима као одговор на противправне акте друге ратујуће
стране како би се она навела да своје понашање усклади са правилима права оружаних
сукоба. Ратне репресалије морају испуњавати одређене услове да би се могле сатрати
дозвољеним противмерама. То су:

Одлука о ратним репресалијама мора бити донета на највишем нивоу

Ратне репресалије се могу предузимати као последња мера како би се друга страна
приволела на поштовање права оружаних сукоба

Репресалије могу бити предузимане само као одговор на озбиљна и тешка кршења
права оружаних сукоба од једне ратујуће стране
 Репресалије морају бити у складу са принципом пропорционалности, тј. да својим
обимом и природом одговарају изворном кршењу права оружаних сукоба.

Репресалије морају бити временски ограничене и за објект могу имати само војне и
паравојне циљеве.

Индивидуална кривична одговорност потиче из прошлости и представља

специфичан облик репресалија јер је носила јака обележја победничке правде. С
обзиром да припадници оружаних снага победничке стране, по правилу, нису били
подвргавани кривичном поступку.

 Недостају питања: 9,10,14,20,24,33,59,64,72,73,74,85,86,87,88,91,101,103-107