Монархија

Монархија је о лик владавине[1][2][3] у коме група, генерално

Део серије о политици
фамилија која представља династију, оличава национални
идентитет земље, а њен вођа, монарх, спроводи улогу Основни о лици владавине
суверенитета. Стварна моћ монарха може да варира од чисто
Структура моћи
сим оличне (крунска репу лика), до парцијалне и ограничене
(конс и уционална монархија), до комплетно аутократске Сепарација
(а солу не монархије). Традиционално монархова позиција је Асоцијативна држава · Доминион · Чифдом
наследна и траје до смрти или а дикације. За разлику од тога, Федерализам
из орне монархије имају процес из ора монарха.[4] О а типа имају Федерација · Конфедерација · Деволуција
дање варијације, јер постоје разнолике структуре и традиције које
Интеграција
дефинишу монархију. На пример, у неким иза раним монархијама
Царство · Хегемонија · Унитарна држава
узимају се у о зир само педигре као мера подо ности следећег
владара, док многе наследне монархије намећу захтеве у погледу Административна подела
вере, старости, пола, менталног капацитета итд. Повремено то Извор моћи
може створити ситуацију супарничких потражитеља чији
Демократија
легитимитет подлеже ефективним из орима. Постојали су моћ већине
случајеви када је период монархистичке владавине ио ило Директна · Представничка · Полу · ос але
фиксан у погледу роја година или се настављао док се не остваре
Олигархија
одређени циљеви: на пример, док се од ије инвазија.
моћ мањине

Монархијска владавина је најчешћи о лик власти до 19. века. Она Аристократија · Војна хунта · Плутократија ·
је сада о ично уставна монархија, у којој монарх задржава Стратократија · Тимократија · Теократија ·
Критархија · Партикратија · Технократија
јединствену правну и церемонијалну улогу, али има ограничену
или никакву званичну политичку моћ: под писаним или неписаним Аутократија
уставом, други имају управну власт. Тренутно, 45 суверених моћ оје􏿸инца
нација на свету имају монархе који делују као глава државе, 16 од Деспотизам · Нели ерална демократија ·
којих у крунским земљама Комонвелта признају краљицу Полуауторитарност · Диктатура
Елиза ету II као њихову главу државе. Најсавременије европске Хи риди
монархије су уставне и наследне са великим церемонијалним Анократија
улогом, са изузетком Ватикана, који је из орна теократија и
Остали
кнежевине Лихтенштајн где монарх врши неограничен ауторитет.
Анархија · Анократија · Етнократија ·
Монархије Кам оџе и Малезије су уставне и имају велику Клептократија · Корпоратократија ·
церемонијалну улогу, упркос томе што имају знатно више Меритократија · Охлократија
друштвеног и правног утицаја од њихових европских
еквивалената. Монарси Брунеја, Марока, Омана, Катара, Саудијске Идеологија моћи
Ара ије и Свазиланда имају више политичког утицаја него ило Монархија и репу лика
који други јединствени извор власти у својим нацијама, ило по 􏿸ру вено- оли ичке и􏿸еоло􏿹ије
традицији или у уставном мандату. Апсолутна · Уставна
· Директоријална · Легалистичка
У монархији власт краља је неограничена, наследна и ез
· Парламентарна · Полупредседничка ·
одговорности. Она се трансформисала у данашњем смислу у власт Председничка
закона. Уставна монархија (као што је монархија у Уједињеном
Ауторитарност и ли ералност
Краљевству) је ограничена уставом. Ово се догодило услед развоја
􏿸ру вено-економске и􏿸еоло􏿹ије
друштва (економских односа, технике, грађанске мисли) и спознаја Капитализам · Колонијализам · Комунизам ·
да друштво може опстати, а држава егзистирати. Ако се владавина Дистри утизам · Феудализам · Социјализам
монарха замени влашћу закона доћи ће до трансформације Анархизам и етатизам
класичне монархије (тако краљ/краљица у Великој Британији нема 􏿹рађанско-сло о􏿸арске и􏿸еоло􏿹ије
никаквих великих моћи већ служи више као маскота државе- Анархија · Минархија · Тоталитаризам
финансирана из лагајне државе). У новијем периоду приликом
Гло ална и локална
доношења закона монарх сарађује са парламентом (у Великој
􏿹ео-кул урне и􏿸еоло􏿹ије
Британији улога краља/краљице је сим олична- он/она има право
Централна · Град-држава ·
само да се потпише на донесени закон, не сме га ни од ити). Тако Национално јединство · Светска
је започео процес поделе власти. Краљ је изгу ио извршно-
политичке овласти. Политика
П·Р·У

Садржај
1 Етимологија
2 Историја
3 Карактеристике и улоге
3.1 Моћ монарха
4 Из орна и наследна монархија
5 О лици монархија
6 Државе са монархистичким уређењем
7 Види још
8 Референце
9 Литература
10 Спољашње везе
Ричард I од Енглеске ива миропомазан
током свог крунисања у
Вестминстерској опатији, из хронике из
Етимологија 13. века.

За ви е информација о ле ај е: Краљ и Краљевина

Реч „монарх” (лат. monarcha) потиче од грчке речи μονάρχης, monárkhēs (од μόνος monos, „један, сингуларни”, и ἄρχω árkhō,
„владати” (упореди ἄρχων arkhon, „лидер, владар, шеф”)) која се односи на једног, ар номинално апсолутног владара. У
садашњој употре и реч монархија се о ично односи на традиционални систем наследне владавине, пошто су из орне
монархије ретке у данашње време.

У зависносит од титуле монарха, монархија може да уде позната као краљевс во, ринци ала , војво с во, велико
војво с во, царс во, емира , сул ана , ка ана , etc.

Историја
Форма друштвене хијерархије познате као поглавица или племенски вођа је преисторијска. Класични грчки термин
monarchia је користио Херодот (3.82). Монарх у класичној антици често се идентификује као „краљ” или „владар” (архон ,
асилеус, рекс, иранин etc.) или као „краљица” ( асилина). Од најранијих историјских времена, од до а египатских и
месопотамијских монарха, као и у реконструисаним преиндоевропским религијама, краљ има сакралну функцију директно
повезану са жртвовањем, или његов народ сматра да има ожанско порекло.
 Улога римског императора
као заштитника
хришћанства ила је у
конфилкту са сакралним
аспектима које су држали
германски краљеви ради
креирања појма
„ ожанског право
краљева” у хришћанском
средњем веку. Кинески,
Јапански и Непалски
монаси се и даље сматрају
живућим оговима у
модерном до у.

Тутмос I,[6][7] трећи фараон осамнаесте

египатске династије

Сигисмунд III Васа[5] држи жезло и

шар као сим оле монаршке власти Од антике, монархија је у супротности са о лицима демократије, где извршну
власт имају скупштине сло одних грађана. У антици, монархије су иле
укинуте у корист таквих скупштина у Риму (Римска репу лика, 509. п. н. е.) и
Атини (Атинска демократија, 500 п. н. е.).

У немачком антиквитету, краљевство је првенствено ила сакрална функција, и краљ је ио непосредни наследник код неких
племена, док је код других иран међу прихватљивим члановима краљевске породице путем тинг владајуће скупштине.

Такав древни „парламентаризам” је углавном нестао током европског средњен века, мада је опстао у о лику регионалних
скупштина, као што су Исландски Комонвелт, швајцарски Landsgemeinde и касније Tagsatzung, и високо средњовековни
комунални покрет повезан са порастом средњовековних градских привилегија.

Модерни препород парламентаризма и антимонархизма је почео са привременим з ацивањем енглеске монархије дејством
енглеског парламента 1649. године, након Америчке револуције из 1776 и Француске револуције из 1792. Један од многих
противника тог тренда ила је Елиза ета Дау арн, чији анонимни Дијало између Кларе Невил и Луиса Милса, о лојалнос и
(1794) приказује „ удаласту Луизу, која се диви сло оди, Томаса Пејна и САД, [којој] Клара држи предавање о ожјем
одо равању монархије” и на утицају који жене могу да изврше на мушкарце.[8] Највећи део политике 19. века је ио
окарактерисан поделом између антимонархистичког радикализма и монархистичкојг конзерватизма.

Многе земље су укинуле монархију у 20. веку и постале репу лике, нарочито након ило Првог светског рата или Другог
светског рата. Подршка репу личком уређењу се назива репу ликанизмом, док се подршка монархији назива монархизмом.
У модерној ери, монархије су превалентније у малим државама него у великим.[9]

Карактеристике и улоге
Монархије су повезане са политичким или социокултурним наследном улогом, у којој монаси владају док су живи (мада
неки монаси не задржавају позиције доживотно: на пример, Јанг ди-Пертуан Агонг од Малезије служе петогодишњи мандат)
и преносе одговорности и моћ положаја свом детету или другом члану своје породице када умру. Већина монарха,
историјски и у модерно време, су рођени и одгајени у оквиру краљевске породице, центра краљевског домаћинства и двора.
Одрастајући у краљевској породици (званој династија кад траје више генерација), удући монарси се о ично о учавају за
одговорности очекиване удуће владавине.
Различити системи наслеђивања су кориштени, као што је лизина по
крви, примогенитура, и агнатична сениорност (Салијски законик). Док су
већина монарха или мушкарци, многи женски монарси су такође
владали током историје; термин краљица се односи на владајућег
монарха, док се термин консортна краљица односи на жену владајућег
краља. Владавина може да уде наследна у пракси иако се не сматра
монархијом, као што су породичне диктатуре[13] или политичке фамилије
у многим демократијаа.[14]

Главна предност наследне монархије је непосредан континуитет вођства

(као што се види у класичној фрази „Краљ је мртав, дуго живео краљ!”
(енгл. The King is dead. Long live the King!).

Неке монархије су ненаследне. У из орним монархијама, монарси се

ирају на из орима, или их именује неко тело (из орни колегијум)
доживотно или на одређени период, али иначе служе као монаси. Данас
постоје три из орне монархије: Малезија и Уједињени арапски емирати
су творевине 20. века, док је папанство древно.

Самопрокламована монархија се успоставља као осо а прогласи

монархију ез ило каквих историјских веза са ранијом династијом.
Краљ Џорџ III од Уједињеног
Наполеон I Бонапарта је се е декларисао царом Француске и владао је Краљевства,[10] и никад није посетио
Првим француским царством након што је претходно називао се е првим Хановер.[11][12] портрет Алана Рамзија,
конзулом, дошавши на власт у државном удару из 18. римера. Жан-Бедел 1762
Бокаса из Централноафричке Репу лике је декларисао се е „царом”
Централноафричке империје. Јуен Шикај је крунисао се е као цара
краткотрајног „Кинеског царства” неколико година након што је Репу лика Кина ила основана.

Моћ монарха
У апсолутној монархији, монарх влада као аутократ, са
апсолутном моћи над државом и владом — на пример има
право да ствара правила по декрету, о јављује законе, и
намеће казне. Апсолутни монарси нису нужно ауторитарни;
просвећени апсолутисти из до а просветитељства су или
монаси који су дозвољавали разне сло оде.
У уставној монархији, монарх је подложан уставу. Монарх
служи као церемонијални номинални сим ол националног
јединства и континуитета државе. Монарх је номинално
суверен али ирачко тело, преко своје законодавне власти,
има (о ично ограничен) политички суверенитет. Уставни
монарси имају ограниченуполитичку моћ, изузев у Јапану и
Шведској, где устави не пружају моћ њиховим монарсима.
Типичне монархистичке моћи о ухватају давање помиловања,
давање одликовања, и резервна овлашћења, e.g. да од аци
премијера, да од ије распуштање парламента, или изда вето
на легислацију (да се „уздржи од давања краљевског
пристанка”). Они о ично имају привилегије неповре дивости, Краљ Салман од Саудијске Ара ије[15]
суверенског имунитета, и званичне резиденције. Монархова је апсолутни монарх.
моћ и утицај могу да зависе од традиције, преседана,
популарног мишљења, и закона.
У другим случајевима, монархова моћ је ограничена, не з ог
уставних ограничења, већ з ог ефективне војне власти. У касном Римском царству, Преторијанска гарда је
неколоко пута свргла римске цареве и поставила нове цара. Хеленистичке краљеве Македоније и Епира је
ирала армија, која је ила слична по саставу еклесији демократија, савета свих сло одних грађана; војна
служ а је често ила везана за држављанство међу мушким члановима краљевске куће. Војна доминација
монарха се јавила у модерном Тајланду и у средњовековном Јапану (где је наследни војни поглавар, шогун
ио де факто владар, мада је јапански цар номинално владао). У фашистичкој Италији Савојска монархија
 под краљом Виториом Емануелом III је коегзистирала са фашистичком једнопартијском владавином Бенито
Мусолинија; Румунија под Гвозденом гардом и Грчка током првих месеци диктатуре пуковника су иле у
сличном оложају. Шпанија под Франциском Франком је званично ила монархија, мада није ило монарха на
престолу. Након његове смрти, Франка је наследио као поглавар државе Бур онски престолонаследник, Хуан
Карлос I, који је постепено учинио Шпанијудемократијом са њим као номиналним уставним монархом.

Из орна и наследна монархија

Из орна монархија (са често ограниченим ројем кандидата и из орног подручја) се чини старијим о ликом од наследне
монархије која је успела да смањи опасност грађанског рата при утврђивању наследника. Из орне монархије су до свог краја
иле Пољска и Свето римско царство. Данас (2006) су то још Малезија, Уједињени Арапски Емирати, Ватикан, а формално и
кнежевина Андора.

До доласка хришћанства у Еуропу на том подручју су углавном постојале из орне монархије. Различита племена имала су
своје поглавице који су се по правилу потицали из снажних и утицајних породичних кланова, али нису познавали наследно
право. Након смрти једног поглавице, нови је ио иран уз одређени ритуал, или и га једноставно прокламирали. Нека
племена су само за одређени рат или пљачкашки поход ирала кнеза, који и након о ављеног „посла” поново ио о ичан
сло одњак. Неки други о лик владавине је за сељаке - ратнике ио једноставно неприхватљив.

То је ило раздо ље пре феудализма и имало је делом одлике демократије. То је, међутим, престало са хришћанством. Кад је
цар Римског Царства Константин Велики 313. године хришћанство прогласио равноправним с другим религијама, а касније
и сам прешао на хришћанство, почело је савезништво између хришћанских цркви и световних владара. Црква је
легитимисала апсолутну власт владара и наследно право идејом да је неко „владар по Божјој милости”.[16] Као противуслугу,
црква је осигурала привилеговани положај и суделовање у власти, и то је остало у већини држава све до Француске
револуције.

Европом током средњег века све више превладавају наследне монархије. Монарх је на челу склопа мање-више хомогеног
владајућег подручја које онда у о лику феуда дели својим присташама. Тај феудални систем формира подлогу управљања и
војачења у подручјима којим влада монарх, али трпи з ог све већих захтева властеле да им феуди пређу у власништво с
правом наслеђивања како и онда они са своје стране могли даље те феуде делити својим сљед еницима. До појаве раних
о лика модерних држава европски монарх је практично све више гу ио стварну власт у корист тако формиране феудалне
власеле.

О лици монархија
Са настајањем модерних држава, у Европи новог времена о ликовале су се три форме монархија:

Апсолутистичка монархија: У том о лику монарх полаже право на искључиву личну власт над свим пословима државе, а
властела све више гу и своје положаје у феудалном систему у замену за привилегије у државној управи и војсци.[17][18]
Најпознатији пример таквих претензија на апсолутну власт монарха је изјава Краља сунца Луја XIV: „Држава - то сам ја”. На
дужи рок се таква апсолутна власт није могла одржати супротно вољи властеле и грађанства које се све снажије развијало.
Тамо где су монархије преживеле, попримиле су елементе репу лике или демократије. Упркос одређеним потешкоћама у
тачном разграничењу тог појма, могло и се рећи да данас (2005) још постоје као апсолутистичке следеће монархије:
Брунеји, Ватикан, Саудијска Ара ија и евентуално још која арапска монархија у Персијском заливу .

Уставна монархија: У овом о лику монархије власт монарха више није апсолутна (неограничена) него је утврђује устав.
Али ипак, владу не одређују народни предтавници него и даље именује монарх. Пример такве монархије ило је Њемачко
царство од 1871 до 1918, односно и данас војводство Лихтенштајн.

Парламентарна монархија: Парламентарна монархија је подо лик уставне у којој монарх осим уставних ограничења
заправо уопше више не суделује у државним пословима (осим ретких изузетака). Њих воде парламент и влада, иако монарх
још увек може имати знатан неформални утицај. Њему припадју углавном још само репрезентативни задаци. Такав о лик
државе данас у Европи имају Белгија, Данска, Луксем ург, Норвешка, Холандија, Шведска, Шпанија и Уједињено
Краљевство.

Државе са монархистичким уређењем

Андора Јордан Норвешка Тонга
Антигва Кам оџа Оман Тувалу
и Канада Папуа Уједињени
Бар уда Нова Арапски
Катар
Аустралија Гвинеја Емирати
Кувајт
Бар адос Саудијска Уједињено
Лесото
Бахами Ара ија Краљевство
Лихтенштајн(Краљ Велике
Бахреин (Кнез
Саудијске Британије
(Краљ Лихтенштајна
Ара ије и
Бахреина
Луксем ургСвазиленд Северне
Белгија (Велики Ирске
Света
Белизе војвода (Британска
Луција Државе означене плавом ојом су монархије
Брунеј Луксем урга монархија)
Свети
Бутан Малезија Краљевина
Винсент
Мароко Холандија
Ватикан и
(Папа) Монако Гренадини Шведска
Гренада (Кнез Свети Шпанија
Монака Китс
Данска
Нови и
Јамајка Невис
Зеланд
Јапан (Монархија Соломонова
(Цар на Острва
Јапана Новом
Тајланд
Зеланду

Види још
Укидање монархије
Критика монархије

Референце
1. „government.” (http://www.oxforddictionaries.com/definition/english/government). Oxford Dictionaries e. Oxford
University Press. Приступљено 7. 12. 2014.
2. Bealey, Frank, ур. (1999). „government”.The Blackwell dictionary of political science: a user's guide to its terms(http
s://books.google.com/books?id=6EuKLlzY oTMC&pg=PA147). Wiley-Blackwell. стр. 147.ISBN 978-0-631-20695-8.
3. „government.” (https://www.macquariedictionary.com.au/features/word/search/?word=government&sear ch_word_typ
e=Dictionary). Macquarie Dictionary. Macmillan Publishers Group. 2014. Приступљено 9. 12. 2014.
4. Stuart Berg Flexure and Lenore Carry Hack, editors,Random House Unabridged Dictionary, 2nd Ed., Random
House, New York (1993)
5. „Sigismund III Vasa” (http://www.encyclopediaofukraine.com/display.asp?linkpath=pages%5CS%5CI%5CSigismundII
IVasa.htm). Приступљено 30. 10. 2016.
6. Nicolas Grimal, A History of Ancient Egypt, Librairie Arthéme Fayard, (1988). стр. 202.
7. Ancient Egyptian Chronology, chapter 10: "Egyptian Sirius/Sothic Dates and the Question of the Sirius–Based Lunar
Calendar", Rolf Kraus, (2006). стр. 439–57.
8. The Feminist Companion to Literature in English , ed. Virginia Blain, Patricia Clements and Isobel Grundy, (London:
Batsford) (1990). стр. 272.
9. Veenendaal, Wouter (2016-01-01). Wolf, Sebastian, ур. State Size Matters (https://link.springer.com/chapter/10.100
7/978-3-658-07725-9_9)(на језику: енглески). Springer FachmedienWiesbaden. стр. 183—198.
ISBN 9783658077242. doi:10.1007/978-3-658-07725-9_9(https://doi.org/10.1007%2F978-3-658-07725-9_9) .
10. „George III” (https://www.royal.uk/george-iii-r-1760-1820). Official website of the British monarchy. Royal Household.
Приступљено 18. 4. 2016.
11. Brooke. стр. 314.
12. Fraser. стр. 277.
13. Examples include Oliver Cromwell and Richard Cromwell in the Commonwealth of England, Kim il-Sung and Kim
Jong-il in North Korea, the Somoza family in Nicaragua, François Duvalier and Jean-Claude Duvalier in Haiti, and
Hafez al-Assad and Bashar al-Assad in Syria.
14. For example, the Kennedy family in the United States and theNehru-Gandhi family in India. See list of political
families.
15. „King Salman bin Abdulaziz”(https://web.archive.org/web/20120923211837/http://www .saudiembassy.net/about/Sal
manbinAbdulaziz.aspx). 18 September 2015. Архивирано из оригинала (http://www.saudiembassy.net/about/Salma
nbinAbdulaziz.aspx) на датум 23. 9. 2012.
16. Harris (2009). стр. 10.
17. Goldie, Mark; Wokler, Robert. „Philosophical kingship and enlightened despotism”.The Cambridge History of
Eighteenth-Century Political Thought(https://books.google.com/books?id=eFNHyh9WY3AC&pg=P A523). Cambridge
University Press. стр. 523.ISBN 9780521374224. Приступљено 13. 1. 2016.
18. Leopardi, Giacomo (2013) [original 1898].Zibaldone (https://books.google.com/books?id=xzCpxEYO6JwC&pg=P A14
38). Farrar Straus Giroux. стр. 1438.ISBN 978-0374296827.

Литература
Goldie, Mark; Wokler, Robert. „Philosophical kingship and enlightened despotism”.The Cambridge History of
Eighteenth-Century Political Thought. Cambridge University Press. стр. 523.ISBN 9780521374224. Приступљено
13. 1. 2016.
Harris, Nathanial (2009).Systems of Government Monarchy. Evans Brothers. стр. 10.ISBN 978-0-237-53932-0.
Anderson, Perry. Lineages of the Absolutist State. London: Verso, 1974.
Beloff, Max. The Age of Absolutism From 1660 to 1815(1961)
Blum, Jerome et al. The European World (vol 1 1970) pp 267–466
Kimmel, Michael S. Absolutism and Its Discontents: State and Society in Seventeenth-Century France and England .
New Brunswick, NJ: Transaction Books, 1988.
Méttam, Roger. Power and Faction in Louis XIV's France. New York: Blackwell Publishers, 1988.
Miller, John (ed.). Absolutism in Seventeenth Century Europe. New York: Palgrave Macmillan, 1990.
Wilson, Peter H. Absolutism in Central Europe. New York: Routledge, 2000.
Zmohra, Hillay. Monarchy, Aristocracy, and the State in Europe - 1300-1800. New York: Routledge, 2001
Akurgal, Ekrem (2001).The Hattian and Hittite civilizations. Ankara: Turkish Ministry of Culture. стр. 118. ISBN 975-
17-2756-1.
Blum, Jerome; Cameron, Rondo; Barnes, Thomas G. (1970),The European World, 1, Boston: Little, Brown, стр. 267
—268, OCLC 76819
Bogdanor, Vernon (1996), „The Monarchy and the Constitution”, Parliamentary Affairs, 49 (3): 407—422,
doi:10.1093/pa/49.3.407 — excerpted from Bogdanor, Vernon (1995), The Monarchy and the Constitution, Oxford
University Press
Boyce, Peter (2008). The Queen's Other Realms. Annandale: Federation Press. стр. 1.ISBN 978-1-86287-700-9.
Davies, Norman (1996).Europe: A History. Oxford University Press. стр.699. ISBN 978-0-19-820171-7.
Dunt, Ian, ур. (2015), Monarchy - Background, politics.co.uk, Приступљено 13. 9. 2011
Hegel, G. W. F. (1991) [1820]. Wood, Allen W., ур. Elements of the Philosophy of Right. Превод: Nisbet, H.B.
Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-34438-8. — originally published as Georg Friedrich Wilhelm Hegel,
Philosophie des Rechts.
Kurian, George Thomas (2011).Constitutional Monarchy. The Encyclopedia of Political Science. CQ Press.
ISBN 9781933116440. doi:10.4135/9781608712434.
McCannon, John (2006).Barron's how to Prepare for the AP World History Examination(2nd, illustrated изд.).
Barron's Educational Serie. стр.177–178. ISBN 9780764132711. — England and the Netherlands in the 17th and
18th centuries were parliamentary democracies.
Montesquieu, Charles-Louis, Baron de(1924), The Spirit of Laws, Legal Classics Library
Orr, Campbell, ур. (2002), Queenship in Britain, 1660-1837: Royal Patronage, Court Culture, and Dynastic Politics
(illustrated изд.), Manchester University Press, стр. 3, ISBN 9780719057694
Crown Prerogative, Official website of the British Parliament, 21. 4. 2010, Приступљено 13. 9. 2011
Patmore, Glenn (2009).Choosing the Republic. University of New South Wales (UNSW) Press. стр. 105. ISBN 978-
1-74223-015-3.
What is constitutional monarchy?, Official website of the British Monarchy, 12. 12. 2015
What is a Commonwealth realm?, Official website of the British Monarchy, 12. 12. 2015, Архивирано из оригинала
на датум 2010-12-02
 Schmitt, Carl (2008) [1928], Seitzer, Jeffrey (translator), ур., Constitutional Theory (illustrated изд.), Duke University
Press, стр. 313–314, ISBN 9780822340119
Sear, Chris (2001), Research Paper 01/116(PDF), Official website of the British Parliament
Locke, John (2003) [1690]. hapiro, Ian S, ур. Two Treatises of Government and A Letter Concerning o Tleration (with
essays by John Dunn, Ruth W. Grant and Ian Shapiro изд.). New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-
10017-4.

Спољашње везе
The Constitutional Monarchy Associationin the UK
Monarchies на
„Monarchy”. Encyclopædia Britannica(11. изд.). 1911. Википутовању.

Монархија на
Викимедијиној остави.

Потражите монархија у
Викиречнику, сло одном
речнику.

П·Р·У Монархије
Суверени монарси · Уставни монарси

Типови Апсолутна · Уставна · Диархија · Из орна · Савезна · Наследна

Африка Лесото · Мароко · Свазиленд

Бахреин · Бутан · Брунеј · Кам оџа · Јапан · Јордан · Кувајт · Малезија ·

Азија
Оман · Катар · Саудијска Ара ија · Тајланд · Уједињени Арапски Емирати

Андора · Белгија · Данска · Луксем ург · Лихтенштајн · Монако ·

Европа Холандија · Норвешка · Суверени војни ред Малте · Шпанија · Шведска ·
По континенту Ватикан
или ентитету Океанија Тонго

Антигва и Бар уда · Аустралија · Бахаме · Бар адос · Белизе · Канада ·

Гренада · Јамајка · Нови Зеланд (Кукова Острва · Нијуе) ·
Комонвелт Папау Нова Гринеја · Сент Китс и Невис · Сент Луша ·
Сент Винсент и Гренадини · Соломонова Острва · Тувалу ·
Уједињено Краљевство

Нормативна контрола LCCN: sh85086679 · GND: 4040034-7

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Монархија&oldid=15590385“

Ова страница је последњи пут уређена на датум 29. окто ар 2017. у 19:37 ч.

Текст је доступан под лиценцом Кријејтив комонс Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за више информација.