Professional Documents
Culture Documents
До XII вијека званични назив земље био Захумље, а назив Хумска земља
први пут се среће у повељи великог жупана Стефана Немање Сплићанима
(око 1190-1192), у којој им дозвољава, између осталог, да слободно излазе
у његову и сина му Растка Хумску земљу. Хумска земља се помиње и у
интитулацији Стефана Првовенчаног Богородичином манастиру на
Мљету, као и у повељи протераног краља Радослава Дубровчанима, од 4.
фебруара 1234. године. У Лимској повељи, краљ Урош I око 1253.
потврђује посједе Богородичиној цркви, између осталог, и у Хумској
земљи, а на крају се потписује и као краљ Захумља. Интересантно је да
се отприлике у исто вријеме када Захумље замјењује Хумска земља и
назив Дукље замјењује називом Зета.
Када је већи дио Хумске земље прешао у руке босанског бана Стјепана II
Котроманића (1326), титула босанског владара је обогаћена и Хумском
земљом као саставним дијелом, и тако је остало све до нестанка босанске
државе. Већ 1333. године Стјепан II Котромањић је бан “Босни, Усори и
Соли и господин Хумској земљи”. И касније босански владари у својим
титулама увијек користе назив Хумска земља, никада Захумље. И у
дубровачкој архивској грађи најчешће се употребљава облик terra de
Chelmo , али ту се доста често срећу и имена Chelmum и Chelmo , што
одговара нашем облику Хум. То значи да се на терену, у залеђу
оновременог Дубровника, облик Хум употребљавао међу локалним
становништвом.