Huan Karlos Oneti

Brodogradiliste

Sa spanskog prevela

Marija Dirnitrijevic

» Prosveta «, » N arodna knjiga«, »Knjizevne novine«, »Rad«, »Partizanska knjiga«, »Svjetlost«

Naslov izvornika Juan Carlos Onetti El Astillero

Primera edicion: 1961

Compania General Fabril Editora, Buenos Aires

© Juan Carlos Onetti

Ova knjiga je posvecena Luisu. Batlle Berresu.

U junu 1960.

Brodogradiliste

Santa Marija - I

Pre pet godina, kada je guverner odlucio da Larsena (ili Strvodera) protera iz pokrajine, neko je, olako i u sali, prorekao dace se on vratiti i produziti vladavinu od sto dana, tu cesto razmatranu i uzbudljivu - mada pomalo zaboravljenu - stranicu istorije naseg grada. Malo [e njih culo te reci, a bice da ih je i sam Larsen, tada ojaden porazom i pracen policijom, ubrzo zaboravio, gubeci svaku nadu u povratak.

U svakom slucaju, pet godina posle ove zgode, Larsen je jednog jutra sisao na stanici »omnibusa« koji dolazi iz Kolumba, za trenutak spustio torbu na tie da ispravi zasukane rukave sa svilenim manzetnama i, odmah po prestanku kise, zaputio se u Santa Mariju, polagano i geguckajuCi se, mozda nesto deblji, nizi, malcice postiden i naizgled krotak.

Popio je aperitiv za sankom kod Berna, hladnokrvno prateci gazdin pogled, sve dok mu ovaj cutke nije dao znak da ga je prepoznao. Tamo je i doruekovao, osamljen i okruzen kariranim kosuljama kamiondZija. (Sada su oni zeleznicom prevozili tovare do El Rosarija i priobalnih mesta na severu; izgledalo je da su takvi rodeni, kao od brega odvaljeni, snazni dvadesetogodisnjaci, larmadzije i bez proslosti, uz makadamski put koji je pre nekoliko meseci svecano pusten u promet.) Zatim je seo za sto blize vratima i prozoru, te je natenane pijuckao kafu.

10

Mnogi se zaklinju da su ga videli tog podneva pozne jeseni. Neki istieu da se ponasao kao da [e ustao iz mrtvih, te da je prenaglaseno i gotovo karikirano pokazivao nehaj, podrugljivost i blag prezir prema svemu, podsetivsi time na drzanje od pre pet godina; prisecaju se da se upinjao da ga otkriju i prepoznaju, vazda spreman da s dva nestrpljiva prsta dodime sesir cirn bi primetio i najmanji nagovestaj pozdrava ili neciji pogled u kome se naslucuje iznenadenje zbog ponovnog susreta. A drugi, opet, vele da su ga videli kako se apaticno i drsko nalakcuje na sto, s cigaretom u ustima, naspram rnaglovite avenije Artigas, kako zagleda one koji ulaze, setno premisljajuci 0 postojanosti i prevrtljivosti, sa istim povrsnim i kratkotrajnim osmehom, nehotice grceci usta.

Platio je dorueak dajuci kao i uvek preveliku napojnicu, ponovo odseo u svojoj nekadasnjoj sobi na spratu iznad pansiona kod Berna, a posle podnevnog odmora, prirodniji i neupadljiviji bez putne torbe, krenuo je da proseta Santa Marijom; trom, necujan, tumarao [e izmedu prolaznika, ispred vrata i izloga, nalik bezbriznom strancu, Koracao je duz cetiri strane i dye dijagonale trga, kao da resava problem kako stici od A do B, iduei svim stazama ali pazeci da ne gazi kuda je vee prosao; skrenuo je stigavsi do erne, nedavno obojene, gvozdene crkvene ograde; usao je u apoteku koju je i dalje drzao Barte - sporiji, cudnij! i pazljiviji nego ikada - da bi se izmerio i kupio sapun i pastu za zube, a onda se zagledao u obavestenje, kao da je ugledao prijateljevu fotografiju, i razabrao: »Apotekar ce biti odsutan do 17 casova.«

Zaputio se potom na izlet po okolini i gegucavim korakom prosao pored tri Ili cetiri bloka kuca, koji izlaze na put uz obalu do Kolonije, na eijem se kraju nalazi kueica s nebesnoplavim balkonima a U kojoj trenutno zivi zubar Morenc. Kasnije su ga videli nedaleko od Redondovog mlina, kako je, u eipelama iskvasenim u vlaznoj travi, pusio naslonjen na drvo; pokucao je na vrata Monterovog majura, kupio bleb i casu rnleka, izvrdavajuci da odgovori na pitanje ko je i odakle je (»bio je tuzan, postareo i svadljiv; pokazivao je novae kao da

11

se plasimo da ce otici ne plativsi«). Izgleda da se na nekoliko sati zagubio negde u Koloniji, ali se u pola osam uvece obreo za sankom bara na Trgu, u koji nikada nije zalazio dok je zrveo u Santa Mariji, Tamo je, do u sitne sate, izigravao nasrtljivost i radoznalost, koje su vee uocili i u njegovom podnevnom ponasanju kod Berna.

Dobrocudno je caskao s barmenom - uz precutno, ali istrajno na vodenje na temu koju je potisnuo pre pet godina - o reeeptima za koktele, 0 velieini kockiea leda, 0 duzini kasike za mesanje, Mozda je cekao Markosa i njegove prijatelje; ugledao je doktora Dijasa Greja i nije hteo da ga pozdravi. Platio je racun, gurnuo napojnicu na sank, samouvereno i nespretno sisao s visoke stolice i zakoraeio po linoleumu, nabijen i sirok, gegajuCi se po unapred smisljenorn taktu, ubeden da se istina, mada slabasna, rada iz bata njegovih koraka i uznosi uvis, ka drugima, obesno i prostodusno.

Izisao je iz hotela, presao preko trga i zacelo otisao da spava u sobi kod Berna. Nijedan od mestana, medutim, ne seca se da ga je video prvih cetrnaest dana po njegovom povratku. A onda - bila je nedelja - svi smo ga videli na ploeniku pred crkvorn, po zavrsetku mise od jedanaest; delovao je nesigurno, staro i prasnjavo, s majusnom kitom ljubieica koju je pritiskao na grudi. Videsmo i jedinicu kcer Heremijasa Petrusa - maloumnu, usedelicu - kako prolazi rnimo Larsena, vukuci surovog i pogrhljenog oca, maltene se osmehnula ljubieicama, zmirkajuci preplaseno i zaneseno, da hi, korak potom, oborila ka zemlji napucena usta i nemirne razroke oei,

Brodogradiliste - I

Naravno, po sredi je bila slucajnost, jer Larsen to nije mogao znati. Od svih stanovnika Santa Marije mozda se jedina sa Vaskesom, raznosacem novina, dopisivao tokom pet godina izgnanstva, pri eemu cak nije pouzdano da Vaskes ume da pise, niti zvuci verovatno da bi se 0 propalorn brodogradilistu, usponu i propadanju Heremijasa Petrusa, kucerini s mermernim kipovima i maloumnoj devojCici uopste moglo govoriti u pretpostavljenoj prepisci Froilana Vaskesa. A mozda to i nije bila slucajnost nego sudbina. Larsenov njuh i neka slutnja, sluzeci njegovoj sudbini, vratili su ga u Santa Mariju da bi se prostodusno osvetio time sto ce se ponovo pojaviti na ulicama i u radnjama omrznutog grada, Pa ga je to zatim odvelo do kuce s mermernim kipovima, olucima i bujnom travom, do spleta elektricnih kablova brodogradilista.

Dva dana po povratku - bar se tako nagada - Larsen je poranio, izisao iz pansiona i lagano odsetao pustim setalistem do ribarskog mola; radi onih koji bi ga mogli prepoznati, naglaseno se gegao i lupkao petama pri hodu, isticao debljinu i onaj izraz snishodljiva coveka koji cini usluge a odbija zahvalnost. Rasirio je novine i seo na njih, dugo zurio u suprotnu zamagljenu obalu, posmatrao mimoilazenje kamiona u dvoristu fabrike konzervi u Enduru, teretne barke i one dugacke, lake, neshvatljivo brze camce iz Removog kluba. Ostao je na vlaznom kamenom molu, doruckovao pecenu ribu, hleb i

14

vino, koje su mu prodali bosonogi derani, nasrtljivi i u letnjim prnjama. Video [e kakopristaje brodi kako ga istovaruju, povrsno je zagledao liea grupe prolaznika, zevnuo, iz erne kravate izvukao iglu sa biserom da bi cackao zube. Setio se nekih sto su umrli, pa je to u njemu probudilo secanje na prezrive osmehe i uzrecice, na pokusaje da izmeni nerazumne, mahom , zarnrsene i vee ispunjene sudbine, A onda je u dva sata po podne ustao, s dva ovlazena prsta izglacao ivieu na pantalonama, poku pio novine, koje su prethodne noci izisle u Buenos Airesu, ipomesao se s ljudima koji su silazili sirokim stepenieama da se ukrcaju na brodic s platnenom nastresnicom koji je plovio uz reku.

Tokom voznje citao je u novinama one sto je tog [utra vee procitao lezeci u pansionu; nije obracao paznju na ljuljanje, sedeo je prekrstivsi noge, s naherenim sesirorn, neukog i zaeudenog izraza na lieu, prikrivao je da s naporom ci ta, branio se od mogucnosti da ga prepoznaju, Sisao je na molo koje zovu Brodogradilisna Luka, iduci za starom, debelom zenom s velikom kosarom i usnulom devojeicom, kao sto je mozda mogao izici bilo gde.

Bez bojazni se uspentrao po vlaznoj zemlji pored sirokih sivkasto-zelenih dasaka zaraslih u travurinu, zagledao se u dye zardale dizaliee, u pregolemu, sivu, koekastu zgradu na eistini, u ogromna nagrizena slova koja su, poput bezglasnog diva, jedva saputala Heremijas Petrus&Kompanija.lako [os bese dan, dva prozora su ipak bila osvetljena. Produzio je izmedu siromasnih kuca, zicanih ograda sa zelenim puzavicama, pseceg kevtanja i zena koje su ostavljale motike iii prekidale s pranjem rublja u koritima sarno da ga znatiZeljno i krisom osmotre.

Uliee su bile prasnjave iIi blatnjave, bez tragova kola, izbrazdane ckiljavom svetloscu ulienih svetiljki, a iza njegovih leda neshvatljiva betonska zgrada i gat bez camaca i radnika, nagrizene zelezne dizalice koje bi zaskripale i slomile se ukoliko bi neko pokusao da ih stavi u pogon. Nebo su zastrli oblaci, vetar je stao, sve je slutilo na oluju.

15

- Zaista grozna selendra - prezrivo je procedio Larsen, zatim se nasmejao, stojeci sam na sastavku cetiri jezika zemlje, omalen, debeo, bez cilja, pogruzen i povijen zbog svih godina koje je proziveo u Santa Mariji, zbog svog povratka, zbog tmastih i niskih oblaka, zbog zle sudbine.

Skrenuo je na levo, prosao dva bloka kuca i usao kod Belgrana (bar, restoran, hotel i prodavnica mesovite robe). Odnosno, usao je u trgovinu sa sandalama od konoplje, bocama-pletararna i raonicima za plug postavljenim u izlogu, sa svetlecim natpisom ponad vrata, ciji je pod bio napola od nabijene zemlje a napola od obojenih glinenih ploeica, u trgovinu koja je odmah po otvaranju bila prozvana »kod Belgrana«. Seo j e za sto da stogod potrazi, eigarete koje su mu ponestale, anis sa sodom, utociste; preostalo mu je da priceka kisu, da je osluskuje i posma tra kroz staklo - na kome su bile ispisane reei praskom za muve, a tim recima se hvalilo sredstvo protiv gamadi - dok bude natapala blato i dobovala po cinkanom krovu. Zatim ce nastupi ti kraj, nestace vere u pobude srea, i konacno ce se prihvatiti bezboznistvo i starost.

Narueio je jos jedan anis sa sodom i, spokojno mesajuci pice, mislio na prohujale godine, na pravi »perno«, 1 a u tom se otvorise vra ta I neka zena pri trca sanku; Larsen je malocasnj i konjski topot lako doveo u vezu s visokom zenskom prilikom U [ahacim clzmama, koja je goropadno trestala pred kremarom, kao i s onom drugom, okruglom, priprostom zenicom pitomog liea, koja je tiho zatvorila vrata pred naletima vetra, a zatim krotko, usluzno i pomirljivo stala iza one prve.

Larsen je odmah pretpostavio da bi moglo da se desi nesto nepredvideno; imao [e u vidu samo zenu u eizmama, a sve je ostalo valjalo ueiniti uz pomoc druge zene, uz njeno sudelovanje i pristanak. Ta sluskinja - koja je stala na korak iza visoke zene, rasirivsi kratke i debele noge, s rukama prekrstenim na trbuhu, povezana tam nom maramom, na cijem se lieu zapazao jedino zaleden, bezrazlozan osmeh - nije privlacila

1 Pernod (fr.) - pice koje se spravlja od anisa. (Prim. prev.)

16

Larsenovu paznju: pripadala je onom dobro znanom i odredivom tipu koji se ponavlja bez bitnih razlika, kao da je stvoren masinom, kao da je po sredi obicna iii zagonetna zivotinja, recimo pas ili macka. Ispitivacki je posmatrao onu drugu, koja se i dalje smejala, lupkajuci bieem po limenoj ivici sanka: bila je visoka i plavokosa, cas je izgledalo da nema vise od trideset godina a cas da je prevalila cetrdesetu.

N eki tragovi detinjstva su se zadrzali u njenim svetlim ocima kojima je zmirkala da bi boIje videia - neka besna i izazovna iskra koja se brzo gasila - kao i u ravnim grudima, u muskoj kosulji i malo] somotskoj traci oko vrata, a zatim su se ubedijivo ponovili u dugim nogama, omanjoj mladickoj straznjici koja je delovaia izazovno u jahacim pantalonama. Gornji zubi su joj bili krupni i istureni, smejala se grohotom, imaia usplahiren i napregnut izraz lica, kao da uklanja smeh, blistav, beo i neobuzdan, koji se udaijava i u trenu mre bez odjeka i ostatka, za sankom, na grudima kremara, medu paucinorn koja se ovila oko boca na polici. Imala je dugu zlatastu kosu, unazad zacesljanu i crnom somotskorn trakom zategnutu na potiljku.

- Coveku preostaje da se nasali - zamisljeno i razdragano je rekao Larsen; podigao je prst zatrazivsi jos anisa od konobara i sa osmehom zapazio da kisa nezno dobuje po krovu i ulici, gotovo drugarski, sagovornicki i ostroumno.

Duga gusta kosa s tarnnijim uvojcima i pramenovima padala je, nekako bezvremeno, po zeninoj kosulji; nalik tek raspupelom Ijiljanu, iz kose se pomaljalo bledo lice, donekle ocvalo i nasminkano, sa skorasnjim borama, prosloscu i neobuzdanim smehom koji nije bio upucen nicemu posebno, a koji je zvucao neizbezno kao ceZnja, kasalj iii kijanje.

Vise nikog nije bilo za stolovima u gostionici; kada budu izlazile, zene ce sigurno proci pored njega i pogledati ga. Ali trenutak mu je nalagao nesto drugo ukoliko hoce da ga primete. Larsen je popravio kravatu, maleice izvukao svileni rubac iz gornjeg dzepa i polako krenuo ka sanku. Levim ramenom je okrznuo zensku i ljubazno se osmehnuo krcmaru,

17

~ Ne kanim da se zalim zbog anisa - izgovorio je dubokim i zvonkim glasom. - Poznato mi je da u ova vremena ... Ali, zar bas nemate neku bolju vrstu? - Krcmar je odgovorio da nema, a zatim dodao neko ime, Larsen je odmahnuo s lakim negodovanjem, oslusnuo muk zene pored sebe i ono »dobro, hajd'mo, kasno je i stala je kisa« koje [e prozborila sluzavka, iz nekog drugog, daJekog ali prisutnog plana. Bezuspesno je nabrajao inostrane vrste, jednolieno i beznadno, kao da drzi predavanje.

- U redu je, gospodine, nije vazno. Dozvolite mi da pogledam nalepnice.

Naslonjen na sank, smeseci se kao da se izvinjava, Larsen je lagano citao natpise na bocama koje su stajale na policama. Zena se ponovo zasmej ala, ali on nije h teo da je pogleda; ipak, nesto ga je na to podsticalo, mozda mu je sum kise govorio 0 osveti i priznatim zaslugama, naglasavajuci potrebu da nekakav zavrsni cin da smisao minulim godinama.

- Ipak, gospodice, siguran sam da ce se sve srediti.

Mozda sa izvesnim zakasnjenjem - rekao je krcmar.

Ona se ponovo zasmejala, naprosto se skupila, sve dok smeh nije prestao da izbija ili ga je lenja, ozbiljna, neumoljiva kisa zaglusivala.

- Pricekaj, PIa sis se da ces pokisnuti - dobaeila je sluzavki ne okrenuvsi se; ne bi se moglo reci koga je gledala, pogled joj je lutao tamo-amo dok se najposle nije zaustavio na dva santimetrajznad krcmareve glave. - On kaze da ce se sve srediti. On je dao novae i posao, ideju i nacrte. Vlade dolaze i odlaze, a svi tvrde da je tako, da ima pravo; ali vlade odlaze, a stvari se ne sreduju - ponovo se nasmejala i rezignirano sacekala da se osmeh odvoji od njenih krupnih isturenih zuba; ponovo je lutala pogledom, uz izvinjavanje i molbu. - Otkakoznam za sebe. Ali, sada mi izgleda da je to tacno, U pitanju je samo nedelja. Nije mi to vazno zbog mene, ali svakog jutra odlazim u crkvu, s ovom, da molim da se stvari konaeno srede, pre nego sto on sasvim ostari. A to bi bilo zaista tu'ino,

- Ne, ne - rece kremar, - Mora sve da se sredi, i to vrlo

18

brzo. - Nalakcen na sank, Larsen je zacudeno i dobrocudno posmatrao sluzavkino lice, nasmejao se i zadrzao blag osmeh sve dok ona, njisuci se, nije pocela da trepce otvorivsi usta. Koraknula je, ne prestajuci da ga gleda i dodirnula kosulju one druge zene,

- Hajd'mo, iako pada kisa, ubrzo ce se smraciti - rekla je. Tada je Larsen hitro i predusretljivo podigao bie sa sanka i pruzio ga zeni s dugom kosom, osmehom, cizmama, bez reei i ne pogledavsi je. Sacekao je da odu, video [e kako uzjahuju na konje ocrtavajuci se na ocajnoj zuckastoj pozadini, koja se mutila kroz staklo, a zatim je zapodenuo s kremarom jalov razgovor 0 anisima, pozvao ga da zajedno popiju casicu, nije mu postavljao pitanja, ali [e lagao odgovarajuci na ona koja mu je krcmar postavljao.

Smracilo se i kisa je slabasno rominjala kada je krenuo da uhvati poslednji brodic za Santa Mariju; koracao jepolako, s drveca su na nj padale kapi, Tako je stigao do polumraenog i pustog mola. N ije zeleo da kuje planove i da nagada. Rasej ana je mislio na zenu u [ahacem odelu; pitao se koliko je u njoj obesti i prezira.

Venjak - I

Kao sto rekosmo, stajao je dve nedelje kasnije u predvorju crkve, posle mise, bojazljivim pokretom nudeci kitu prvih ljubicica koje je drzao na grudima; stajao je tamo jednog nedeljnog podneva, izdvojen, krotak, smesan, krut i miran, odebljao u tamnoj i pripijenoj kabanici, ravnodusan i sam, te se kao kip prepustao pogledima, nepogodama, pticama, zajed1jivim recima koje mu niko nece ponoviti u lice. Bese to u junu, na svetog Jovana Krstitelja, kada je Petrus ova kci, Anhelika Ines, provodila nekoliko dana u Santa Mariji, u kuci nekih rodaka blizu Kolonije.

Kasnije - posto se vratio u Brodogradilisnu Luku i iznajmio odvratnu sobu s pogledom na dvoriste kod Belgrana - stao je ispred gvozdene kapije na kojoj su bila urezana slova HiP. Prosao je kroz vrt zarastao u travurinu, u kome je Petrus podigao kucu na cetrnaest betonskih stubova, pored reke, nedaleko od brodogradilista, Ponekad se nocu sasaptavao sa sluskinjom i razmenjivao dvosmislene, pokasto struene misli. Imala je trideset godina, podigla ju je i vaspitala pokojna Petrusova supruga, provodila je zivot u nekoj igri obozavanja, sestrinske ljubavi, gospodstva i uzvracanja, pri cemu su »devojcica« i njena blesavost bili istovremeno predmet, mamac i drugi igrac. A onda je doslo do niza susreta, bezmalo istovetnih iii uzajamno slienih, te su se mogli upam-

20

titi samo kao dosadno ponavljanje [ednog te istog prizora; draz tih susreta podjednako je poticala od daljine, svetlosti suve zime, nezne neskladnosti dugih i belih haljina Anhelike Ines Petrus, dramatiene usporenosti pokreta kada bi Larsen skidao s glave crni sesir i na nekoliko trenutaka ga drzao iznad svog zadivljenog, bezazlenog i izvestacenog osmeha,'

Zatim je doslo do prvog istinskog susreta, do sastanka u vrtu kada je Larsen nehotice i neosetno doziveo ponizenje, kada su mu nagovestena sva buduca ponizenja i konacni slom, kada je naslutio iskru opasnosti i poziv na odricanje, koji nije umeo da objasni. Nije prepoznao kako je nov taj problem na koji je kriomice pogledivao, grizuci nokte da zabasuri osmeh; starost ili preterana samouvernost naveli su ga da poveruje kako bogato i dugo iskustvo moze biti nepogresivo.

Tada se stari Petrus nalazio u Buenos Airesu i sa svojim advokatom izmisljao svakojaka potrazivanja, trazio dokaze za svoje pionirske vizije i za svoju veru u velicinu nacij e, ili je, poguren, snishodijiv i rasrden, jurio po ministarskim kancelarijama i upravama banaka. Sluzavka Hosefina je pristala posle dye noci saletanja, posle ogrtanja rarnena svilenom rnaramom, posle molbi, ljubavnih izjava i uzdisaja Ciji povod nije bila samo Anhelika Ines Petrus nego - ni manje ni visesve zene koje su uzdisale na zemlji, a posebno ona, sluskinja Hosefina.

Tako je Larsen jednog popodneva, oko pet easova, presao ulicu sa eukaliptuslma.iodeven u crno, ispeglan, eist, dostojanstven, nosed 0 prstu paketic slatkisa, pazeci da izglancane cipele ne ukalja blatom od poslednje kise, otezao od pretvaranja i samouverenosti, pohlepan i zadovoljan.

- Taeni ste kao sat - reC€ Hosefina s vrata, podrugljivo i maleice gorko; imala je na sebi novu ustirkanu kecelju sa evetovima.

Larsen se masio za obod sesira i pruzio joj paketic sa slatkisima.

- Doneo sam vam nesto - rekao je sramezljivo i kao da se opravdava.

21

A ona nije pruzila prst da prihvati paketic za petlju na plavoj vrpci, kako je Strvoder ocekivao; uzela ga je celom sakom, odozgo, kao knjigu, pritisnula ga uz bok, te pogledala muskarca od glave do pete, od blagog osrneha do izglancanih vrhova cipela,

- Bilo bi rni milije da to nisam ucinila - rece, - No, ona .. vas sada ocekuje. Ne zaboravite sta sam yam kazala, Popijte ca] i idite, imajte obzira prema njoj.

- Svakako, dete rnoje - potvrdio je Larsen; potrazio [e njen pogled i nekako se snuzdio, - Kako zelite. Ako yam je milije, [a cu otici. Sarno vi zapovedite, dete moje,

Ponovo ga je pogledala, primecujuci da su rnu se oci srnanjile, postale blage i da izrazavaju postovanje ili poslusnost. Slegnula je ramenima i posla kroz vrt. Sa seSirom u ruci, gledajuci je kako se njise u bokovirna i krepko koraca, Larsen je nepoverljivo posao za njorn, jos ne znajuci da Ii ga je zaista pozvala da ude.

Trava je slobodno rasla tokom cele godine, a po kori drveca videle su se bele i zelene, mutne i vlazne rnrlje. U sredini vrta - sada je Larsen sarno sIuhom lako pratio njen hod i ostar zvuk koraka kroz travu - nalazio se okrugao ribnjak ograden metar visokim zidom obraslim mahovinom, u cijim je pukotinama venulo bilje. Pored ribnjaka, na korak-dva, bese venjak kruznog oblika, naeinjen od letava obojenih vee izbledelorn marinsko-plavom bojom. A tamo iza venjaka bila je betonska zgrada, bela i siva, prljava i kockasta, s mnostvom prozora, izdignuta bez ikakve drazi na stubove, visoko iznad najvisih recnih vodostaja. Svuda unaokolo, umazane i poluzaklonjene granjem, belile su se nage zene isklesane u rnermeru. »Dopustili su da se sve pretvori u rusevinu«, pomislio je Larsen s negodovanjem, »dve stotine hiljada pesos a im nije dovoljno, a sam bogzna koliko jos zemlje imaju tamoiza, izmedu kuce i reke.« Hosefina je isla oko ribnjaka, a Larsen [e pogledivao preko ramena u prljavu vodu, u divlje prepleteno rastinje po povrsini i u andelcica koji se saginjao u sredini.

Zena se zaustavila pred vratima venjaka i lenjo podigla

22

ruku. Larsen se razocarano osmehnuo i glimnuo glavom, skinuo sesir i prisao betonskom stolu okruzenom gvozdenim stolicama; na izvezenom stolnjaku bile su soljice, vaza s ljubieicama i tanjiri s tortama i slatkisima,

- Sedite. Ona ce odmah doci. Danas nije hladno - rece Hosefina ne pogledavsi ga i masuci rukom u kojoj je bio paketic.

- H vala, sve [e savrseno - ponovo je klimnuo glavom ka oniskoj i hitroj zenskoj prilici koja se udaljavala dodirujuci drvene grede venjaka.

Pokusavajuci da se otme utisku da je po sredi namamljivanje, Larsen je okacio sesir 0 klin, opipao gvozdenu stolieu, rasirio po njoj belu maramieu i seo.

Bilo je pet po podne, blizio se kraju suncan zimski dan.

Kroz grubo otesane i u drecavo plavo obojene daske, Larsen je posmatrao romboidne delice sutona u koji je tonuo predeo, video je senku koja je hitala kao da je prate, travu koja se povijala i bez vetra. Od ribnjaka je dopirao vlazan vonj, hladan i dubok, miris noci ih miris za zatvorene oei, S druge strane, propeta na vitke betonske prizme, kuca se dizala nad visokorn prazninom ljubieaste tame, nad gomilom duseka i letnjih stolica, crevom za polivanje i nekim biciklom. Larsen je zszmurio na jedno oko da bi bolje video: kuca mu se ucinila kao prazan oblik prizeljkivanog i obecanog neba, kao vrata nekog grada u koj i je zeleo da ude i ostane doveka, da bi preostalo vreme upotrebio za osvetu bez posledica, za splasnulu culnost, za narcisoidnu i nemarnu vladavinu,

Promrmljao je neku masnu rec i nasmesio se dok je ustajao da pozdravi dye zene, Bio je uveren da bi valjalo odglumiti blago iznenadenje, pa je zato odmah uskliknuo: »Cekao sam vas, mislio 0 varna i pri tom maltene za bora vio gde se nalazim i da eete vi doci; a kada ste se poj avili, kao da se obistinilo ono o cemu sam odavno mastao.« Bio [e prenametljivo ljubazan kada je priskocio da posl uzi ca], ali eim je odvojio zadnj icu od stolice, uvideo je da bi u mucnoj atmosferi venjaka vise prilicila pasivna Ijubaznost. Zverajuci kao zver iza resetaka, na

23

oprezu ali bez straha, Anhelika Ines je zaustila, izgovorila nekoliko reci, trudila se da bude razgovetna i uverljiva, a na kraju se dvaput zasmejala. Zatim je zastala na easak, tako, otvorenih ociju i usta, kao da osluskuje da se i poslednji odjek njenog gromkog smeha raspline u vazduhu. Pa se uozbiljila, trazeci tragove smeha na Larsenovom lieu, a onda je skrenula pogled.

Tamo podalje, iza rombova venjaka, daleka ali prisutna, do kolena u visokoj travi, Hosefina [e zvocala psu i pobadala pritke za ruze, Au venjaku je bio problem, cak i nepredviden, bledo i u zaeesljanu kosu utonulo lice, okrugle i bele ruke koje su se zivahno kretale a onda naglo zastajale, da bi konacno pale ne odajuci skrivenu misao. Bila je tu haljina boje sleza, veoma nabrana ispod struka, koja je dosezala do cipela s kopcom, ukrasena na prsima i ramenima. Napolju, iznutra, iznad nas, dodirujuci uspravljeno i odebljalo Larsenovo telo, bese zimsko popodne, gust i zagusljiv vazduh.

- Kada je poplava prodrla u staru kucu - reee ona - mama vee bese umrla, usred noci smo poeeli da prenosimo stvari u spavace sobe na spratu, svako je za sobom teglio sto je najvise voleo, pa je sve hello na pustolovinu. Konj se isprepadao vise od nas, kokosi su se podavile a mladez je presla da zivi u carncima. Tatica je besneo, ali seni trenutka nije plasio. Mladarija je prolazila camcima izmedu drveca, hteli su da nam doture hranu i pozivali nas da se provozamo. A hrane smo imali dovoljno. Sada smo u ovoj novoj kuci bezbedni, voda moze da naraste koliko hoce. Mladici su veslali okolo kao da se nista nije dogodilo, obigravali sa svih strana u camcima i davali nam znakove masuci kosuljama.

- Pogodite, kada - rece Larsen u venjaku. - Ne biste pogodili ni za hiljadu godina, bas je vas briga, niste me ni primetili. Slueajno sam bio navratio kod Belgrana, u onu trgovinu nedaleko od brodogradilista. Nisam znao sta da cinim sa svojim zivotom, verujte mi; ukrcao sam se na brodic i sisao gdemi se prohtelo. Pocela je da rominja kisa, te udoh tamo da se sklonim. Eto tako je to bilo kad ste se vi pojavili. Od tog

24

trenutka zudirn da vas ponovo vidim i porazgovaram s varna. Prosto onako, bez razloga: nisam odavde. Ali, nisam hteo da odem pre nego sto vas virum i porazgovaram s varna. Da, sada je lakse, ZiVIlUO sam: mogu da vas gledam i da yam ponesto kazem, Ne znam sta me jos ceka u zrvotu, ali ovaj susret je za mene dar bozji, Vidim vas, gledam vas.

Hosefina je udarila psa i on je zalajao: zajedno su usli u venjak, zena se zadihano smejala i pogledala lice Anhelike Ines, bolni Larsenov profil i zaboravljene tanjire na cementnom stolu.

- Ne trazim nista - glasno rete Larsen. - Ipak, voleo bih da vas ponovo vidim. Zahvaljujem yam se, ad srca yam se ·zahvaljujem na svemu.

Lupnuo je petama i poklonio se; krenuo je da uzme sesir s klina, a Petrusova kci [e us tala i ponovo se nasmejala. Larsen se jos jednom nakIonio i uzeo maramicu sa stolice.

- Vee je mrak - progundala je Hosefina. Bokom se naslonila na dovratak ulaznih vrata i posmatrala ispruzenu ruku za kojom je pas skakao, - Hajdete, ispraticu vas.

Larsen je posao za sluzavkinim telom, slep i gluv, utonuo u ponovne nagovestaje mraza, U ostro sustanje korova, u bledu svetlost i udaljen lavez.

Bio je bezbrizan i podmladen; ispod slova HiP na kapiji

dohvatio je Hosefinu za bradu i nagnuo se da je poljubi. - Hvala, draga - reee. - Umecu da se oduzim. Ali, ona mu je rukom odgurnula usta.

- Miran! - rekla je rasejano, kao da se obraca ukrocenom konju.

Brodogradiliste - II

Ne znamo kako se Larsen susreo s Heremijasom Petrusom.

Do susreta je, nema sumnje, doslo na Larsenovo zalaganje, rnozda posredstvom Petersa, viasnika »Belgrana«; gotovo je nezamislivo da bi Larsen molio za tu uslugu bilo kog stanovnika Santa Marije. Osim toga, ne treba smetnuti s uma da je vee poia go dine brodogradiliste bilo liseno rukovodenj a i nadzora generainog direktora.

U svakom sluca ju, nj ih dvojica su se susreli u brodogradilistu, tacno u podne; ni tom prilikom Larsen nije mogao da stupi u kucu na potpornjima.

- Galves i Kune - prozbori Petrus i pokaza na njih, - Uprava i tehnicko odeljenje preduzeca, Dobri saradnici,

Podrugljivi, zluradi, odbojni i kao da su se zaverili da ga zbune, rnladi cela vko i postariji crnokos covek ravnodusno se rukovase s Larsenom, da bi odmah zatim pogledali Petrusa i gotovo u glas progovorili.

- Sutra cemo zavrsiti sa overavanjem inventara, gospodine Petrus - rece Kunc, stariji od dvojice,

- S proveravanjern - ispravi ga Galves, s preterano snishodljivim osmehom, trljajuci vrhove prstiju. Do sada ne nedostaje ni zavrtanj,

- Cak ni matrica - potvrdno dodade Kunc.

26

Petrus je bio naslonjen na pisaci sto. Ne skidajuci crni sesir s glave, stavivsi ruku na uho da bolje euje, gledao [e prema prozoru bez stakala i prerna svetlosti prohladnog popodneva, stiskao usne, nervozno i svecano tresao glavom, pokazujuei time da je obuzet svojim mislima.

Larsen se ponovo zagledao u neprijateljska, podrugljiva i nepomicna lica dvojice ljudi koji su iscekivali, Suprotstaviti se i uzvratiti mrznjom moglo bi da osmisli zivot, da preraste u naviku i uzivanje. Bezmalo sve bi bilo bolje od te tavanice sa izbusenim plocicama, od prasnjavih i rasklimatanih pisacih stolova, od gomile fascikli i akata poredanih duz zidova, od bodljikavih puzavica propletenih kroz zelezne precage razbijenog prozora, od razdrazujuceg, histericnog izigravanja toboznjeg posla, preduzeea i blagostanja sto se ogleda na namestaju (koji se, izandao i crvotocan, vrlo brzo pretvarao u drvo za ogrev), od dokumenata uprljanih kisom, izbledelih od sunca, ugazenih i ispreturanih po betonskom podu, konacno, od smotanih plavo-belih nacrta slozenih u piramidu ili razvijenih i zalepljenih po zidovima.

- Bas tako! - rece najzad Petrus astmatienim glasom,

- Poveriocima se povremeno rnoraju pruzati dokazi, makar

ih ne trazih, da se 0 njihovim interesima svesrdno brinemo. Moramo izdrzati dok pravda ne pobedi, dakle moramo radi ti, sto sam ja uvek cinio, kao da se nista nije dogodilo. Kapetan tone sa svojim brodom; sarno sto mi, gospodo, necemo potonuti, Doduse, nakrivili smo se i vetar nas nosi, ali do brodoloma jos nije doslo, - Dok je izgovarao poslednje reci, nesto mu je zasistalo u plucima, a on je izvio obrve pune ponosa i pouzdanja, za casak je otkrio uzutele zube i zagrebao po obodu sesira. - Sutra moramo da zavrsimo sa proverom inventara, gospodo, molirn vas. Gospodin Larsen ...

Larsen je polako i izazovno gledao oba lica koja su mu upucivala slicne podrugljive osmehe, Ilea koja su nehotice odavala neizbezno saucesnistvo staleza kome pripadaju. Zatim je pogledom odmerio uspravno i ustreptalo Petrusovo telo, pa je pribrano i bez ozlojedenosti, mada s tugorn, udah-

27

nuo vazduh koji je vonjao na vlagu, hartije, zimu, smece, daljinu, rusevinu i prevaru. N e okrenuvsi se, cuo je da je Gal yes, iii Kunc, glasno rekao:

- Veliki starac brodogradilista, Covek koji je sam sebe stvorio.

A zatim je Galves, iIi mozda Kune, odgovorio obrednim i apaticnim glasom Heremijasa Petrusa:

- J a sam pionir, gospodo akcionari.

Prosli su kroz dye kancelarije bez vrata - prasincina, nered, opipljiva samoca, koturovi kablova za telefonsku centralu, napadno i neverovatno plavetnilo naerta na fotopapiI'll, opet is ti namestaj s polomljenim nogama - pre nego sto je Petrus zasao za veliki ovalni sto na kome nij e bilo nicega osim prasine, dva telefona, zelenih, dotrajalih iako neupotrebljavanih upijaea.

Okacio je sesir i pozvao Larsena da sedne. Na casak se zamislio, nabrao velike obrve i spustio sake na sto; zatim se neocekivano nasmejao izmedu dugih negovanih zulufa, pogledao Larsena u oei, ne pokazujuci radost, te otkrio samo krupne zute zube i mozda malo oholosti. Iako ne iz ljutnje ili straha, Larsena je podilazila jeza u pauzama besmrtnog govora koji su pre vise meseci, ili godina, s nadom i zahvalnoscu, slusali Gal yes, Kune i desetine nesrecnika - koj i su sada rastrkani, nestali, neki pomrli, a svi postali prividenja - kojima su lagane i lepo srocene recenice, uz svakojaka primamljiva obecanja, vracale veru u boga, dobru srecu i zadocnelu ali neizbeznu pravdu.

- Vise od trideset miliona, gospodine. A ta brojka ne obuhvata golemu procenu vrednosti nekih dobara u toku poslednjih godina, niti ukljucuje mnogo toga sto se jos moze unoveiti, kao sto su, na primer, kilometri puteva koji bi se ponovo mogli pretvoriti u obradivo zemljiste ili prva deonica zeleznicke pruge. Govorim yam 0 onome sto postoji, 0 onome sto u svakom trenutku moze da se proda, Zgrada, zelezne opiate brodova, masine i delovi koje mozete videti u skladistu. U tom smislu, gospodin Kunc ce primiti odgovarajuca

28

uputstva. Sve to ukazuje da ce sudija vrlo brzo obustaviti stecajni postupak, a tada cemo, oslobodeni ubistvenog i birokratskog nadzora Veca poverilaca, mod da ozivimo preduzece ida mu ulijemo novu snagu. Racunam ubuduce na neophodna sredstva. Drugog izbora nemam. Zbog toga su mi potrebne vase usluge, gospodine. Dobro umem da procenim coveka i siguran sam da se necu pokajati. Ali, neophodno je da sto pre stupite u preduzeee, ne gubeei vreme. Dakle, nudim yam mesto generalnog direktora u firmi Heremijas Petrus, akcionarsko drustvo, Odgovornost je velika i zadatak koji vas ceka bice tezak, Sto se lice vase plate, ocekujem vas predlog tim budete procenili u kojoj meri preduzece zavisi od vas, vaseg zalaganja, sposobnosti i postenja.

Govorio je drzeci ruke skrstene ispred liea, a onda ih je spustio na sto i osmehnuo se.

- Odgovoricu yam, gospodine - mirno je rekao Larsen.

- Cim budem izvideo kako stvari stoje. Ne treba prenagljiva-

ti, - Precu tao je svotu koj u je zaokruzio j os pre neki dan kada mu je Anhelika Ines, s nepoverljivim i lutkastim pogledom, ne samo zbog ljubavi koja je pocela da se rada nego i iz postovanja, poverila da je stan Petrus naumio da mu poveri mesto u brodogradilistu, tako primamljivo i uticajno, koje bi moglo da zadrzi gospodina Larsena, takvu sluzbu i zaradu koja bi uveliko premasivala ponude Buenos Airesa 0 kojima gospodin Larsen premislja,

Heremijas Petrus je ustao i dohvatio sesir. Podozriv, opiruci se veri koja mu se ponovo vracala, blago se buneci protiv osecanja sigurnosti koje su mu pruzala pogurena starceva leda, Larsen je ispratio Petrusa kroz dve prazne prostorije do velike, svetle i prohladne dvorane.

- Momci su otisli da rucaju - blagonaklono rete Petrus i jedva se osmehnu. - Ali, nemojmo gubiti vreme. Dodite popodne i predstavite se. Recite da ste generalni direktor. A ja moram jos danas do Buenos Airesa, Pojedinosti cemo srediti docnije,

Larsen je ostao sam. S rukama na ledima, pazljivo i zamis-

29

ljeno je koracao po naertima i dokumentima, po prasini i skripavom podu, a zatim je poceo da koraeima premerava veliku praznu kaneelariju. Prozori su nekada imali stakla, svaki par pokidanih kablova bio je prikljucen za telefonski aparat, dvadeset ili trideset ljudi je bilo nagnuto nad stolovima i marljivo radilo, jedna devojka je nepogresivo stavljala i vadila utikace na telefonskoj centrali (»Ovde Petrus, akcionarsko drustvo, dobar dan«), dok su ostale devojke, njisuci se u bokovima, trckarale od radnih stolova do metalnih kartoteka. S tari je naredio da zene nose sive man tile radi zasti te od prasine, a one su mozda pomisljale da je to on nametao zeleci da ostanu usedeliee i da zive srnerno. Najmanje tri stotine pisarna dnevno slali su mornei iz otpremnog odeljenja. Tamo u uglu, nevidljiv, zamisljen, star koliko i danas, samouveren i malen, stajao je stari. Trideset miliona.

Momei, Galves i Kune, tog trenutka su rucali kod Belgrana. Da je Larsenu tog popodneva bilo iole stalo do svog zeluca, da nije vise voleo da posti medu tim znamenjima, u nekoj atmosferi svrsetka kojoj je i sam nehotice doprineo, koju je nesvesno voleo - a vee prozet Ijubavlju i ushicen zbog povra tka rodnoj grudi eij i je vazduh blazeno udisao - mozda bi uspeo da izbegne propast ili hi, u najmanju ruku, nastavio da propada, ali bi se to propadanje mozda moglo prikri ti, a ne da bude javno i da izaziva podsmeh iii zlurado Iikovanje,

Poeev od onog popodneva kada se neocekivano iskrcao u Brodogradilisnoj Luci, iduci iza debele zene koja je nosila kosaru i usnulu devojeicu, nekoliko puta je predosetio da ga ceka opasna i neobjasnjiva zamka. Sada se vee nalazio u zamci, ne znajuci joj imena; nije mogao da shvati da je putovao, kovao planove, osmehivao se, pribegavao lukavstvu i bivao beskrajno strpljiv sarno da bi upao u nju i da bi nasao svoj mir u tom konacnom, beznadeznom i besmislenorn utociStu.

Da je pretrazio celu praznu zgradu i nasao stepenice ka izlazu - pravo je cudo da je u njihovom podnozju jos stajala nasmejana zena od bronze, ciju je odecu i pramenove kose

30

grubo vitlao morski vetar, a koja je bez napora mala golemu baklju sa skrivenim plinskim plamenom - sigurno bi usao i rucao kod Belgrana. I tada bi se dogodilo - pre nego sto je pristao na svoju propast - ono sto se desilo dvadeset eetiri casa kasnije, sledeceg dana u podne, kada je, ne znajuci, doneo konaenu odluku.

J er je su tradan u podne usao kod Belgrana i primetio da su se Galves i Kunc okrenuli od stola za kojim su rucavali, da su ga odmerili od glave do pete, ali mu nisu ponudili da sedne s njima. Svoje oei, lukava i pohotna lica okrenuli su prema njemu, ali nista nisu iskali ni zeleli: izgledalo je kao da zure u naoblaceno nebo i ravnodusno eekaju da pocne kisa, Larsen je prisao stolu, skinuo kaput i prasnuo:

- S vasim dopustenjem, ukoliko ne smetam.

Odrekao se hladnog predjela da bi ih stigao; dok su jeli supu, pecenje i puding, razgovarali su vatreno, neiskreno i bez licnih stavova; prieali su 0 vremenskim prilikama, zetvi, poli tici, nocnom zivotu u pokrajinskim prestonicama. Dok su pusili uz kafu, Kunc, koji je bio stariji i ocigledno bojio kosu i obrve, pogledao je Galvesa i pokazao prstom na Larsena.

- Dakle, vi ste taj novi generalni direktor? Koliko? Tri hiljade? Oprostite, ali posto je Galves u upravi, svejedno cemo to uskoro saznati. Svota mora da se zavede u knjige. Odobreno gospodinu Larsenu (Larsen, zar ne?) dve, tri Hi pet hiljada pesos a na ime plate u junu mesecu.

Larsen je polako pogledao najpre [ednog, a potom drugog, da bi dobio u vremenu; smislio je uvredljivu, zvucnu recenicu, idealnu za njegov dubok glas i spor izgovor. Ali nije mogao predvideti da ce ga ismejati; Kunc, stariji, kosmat i okrugao, gojazan i povijen popu t pauka, s retkim ali dubokirn borama na lieu, posmatrao ga je radoznalo i sa iskrom deeje . iluzije u plavkastocrnim ocima: a onaj drugi, Galves, otvoreno se nasmejao, pokazao zube odraslog coveka i cutke se pogladio po celavoj glavi.

»Za njih je to samo zabava, kao da traze neku salu koju bi veceras mogli da ispricaju zenama koje nemaju. A mozda ih i

31

imaju, kukavni nesreenici. U svakom slucaju, nema razloga za prepirku.«

- Tako je, bas kako ste rekli - odgovorio je Larsen - [a sam direktor, iIi cu to bi ti ukoliko gospodin Petrus bude prihvatio moje uslove, Pored toga, dakako, treba da proucim pravo stanje stvari u preduzecu.

- Pravo stanje stvari? - upita Galves. - Pa, sve je u redu.

- Tek smo upoznali gospodina - reee Kune, s bleskom nekog osmeha punog uvazavanja, - Ipak, pristojnost nalaze da mu se kaze istina.

- Sarno easak - prekide ga Galves. - Vi ste struenjak za preciznu mehaniku. Kadri ste da objasnite da li stvari trunu zbog recne vlage ili usled oksidacije. Na kraju krajeva, sve je poeelo da truli i da se raspada, pa sve treba pobacati Hi rasprodati; zbog toga ste ovde; da vodite i nadgledate poslove; tehnieki direktor, dye hiljade pesosa. Nikada ne zaboravljam, ni jednog meseca, da ih uknjizim na teret Heremijasa Petrusa, akcionarsko drustvo. Ali to je vee nesto drugo, to se tiee mene. Gospodine Larsene: pod pretpostavkom da prihvatite mesto generalnog direktora, smem li vas zapitati koliku platu nameravate da trazite? Pitam iz eiste radoznalosti, molirn vas da me razurnete. U z duzno postovanj e, upisacu ono sto vi kazete, sto pesosa ili dva miliona.

- Ponesto se i [a razumem u knjigovodstvene rabote - nasmejao se Larsen.

- Pa mogli biste pripomoci nasem prijatelju i pokazati mu - smeseci se umesao Kune, dok je sipao vino. - Mogli biste mu otkriti neku tajnu i posluziti se iskustvom vasih prethodnika.

- N aravno, vi ste vee doneli odluku - potvrdio je Gal yes i klimnuo celavorn glavom. - Zbog toga sam vas i pitao, Zeleo sam sarno da znam kolika bi bila plata generalnog direktora brodogradilista po misljenju gospodina Larsena.

- Trebalo bi da rnu kazemo koliko su zaradivali njegovi prethodnici,

32

- Ne zanima me, hvala - reee Larsen. - Razmisljao sam. Na manje od pethiljada nepristajem. Pet hiljada svakog meseca i udeo u kasnijoj dobiti, - Dok je dizao soljicu s kafom i sisao secer, osecao se izlisno i smeSno; ali nije mogao da se obuzda, da uzmakne i da izide iz zamke. - Prestar sam da bih nekome cinio usluge. Na tu svotu pristajem, toliko bih zaradio i drugde. Meni je najvaznije da osposobim preduzece za rad. Vee rni je jasno da vredi silne milione.

- Sta rekoste? - upita Kune i nagnu glavu preko stolnjaka.

- Dobro, u redu je - rece Calves. - Sacekajte. - Pogladio je lobanju i osmehnuose Larsenu. -Pethiljada. Cestitam vam, to je maksim urn do sada. Imao sam generalnih direktora s dve, tri, eetiri i pet hiljada. U redu je, to je prava plata za takvo mesto. Ali, ako mi dozvolite; poslednji koji je radio za pet hiljada, jos pre godinu dana, bio je onaj drugi Nemac, po imenu Svarc, koji je trazio pusku u zajam da ubije mene ili gospodina Petrusa, utemeljitelja, ne zna se tacno, koji je nedelju dana strazario kod zadnjih vrata, izmedu moje kuce i zgrade, ana kraju je, vele, odmaglio u praveu Cakoa. Ovo yam kazern da yam pomognem, znam da je u meduvremenu vrednost novea znatno opala. Mogli biste da trazite i sest hiljada, Sta vi mislite, Kune?

- Cini mi se da je pravicno - odgovorio je Kune, pogladio razbarusenu kosu i najednom se uozbiljio i rastuzio, - Sest hiljada pesosa. Nij e previse a nije ni premalo. Svota koja odgovara mestu.

Tada je Larsen zapalio cigaretu, zabacio se unazad i osmehnuo, prinuden da zastupa nesto sto ne poznaje, mada je smesno i pogresno,

- Hvala jos jednom - rekao je. - Pet hiljada je dovoljno. Sutra pocinjemo, Upozoravam vas da kod mene valja posteno raditi,

Dva coveka su klimnuli glavom, narucili jos po jednu kafu, zatim su zacutali i zapalili cigaretu. Kroz prozor su gle-

33

dali sivu i blatnjavu ulicu: Galves je u nekoliko navrata zatresao celavom glavom zeleci da kine, sto mu ipak nije uspelo, a zatim je zatrazio racun i potpisao. U poslednjoj lokvi puste ulice ogledalo se nebo, sura i prljavo. Larsen je pomislio na Anheliku Ines i Hosefin u, na minule stvari u kojima j e nalazio utehu.

- Dobro, pet hiljada, ako tako vise v oli te - rekao je Galyes posto je pogledom osinuo Kunea. - No, meni je svejedno, posao je Isti, Ali kazu - a ovde se sve zna - da cete uskoro postati zet. Cestitam yam, ako je to tacno. Veoma dobra devojka i trideset miliona. Doduse, ne u gotovini i nije bas sve vase; ali me niko nece ubediti da je to kapital akcionarskog drustva,

Izgubljen, svestan svoje izgubljenosti, Larsen je izazovno i mlitavo pomerio usne i jezik premestajuci cigaretu u ustirna,

- To nije nista konkretno, a sem toga, dozvolite, to je moja licna stvar - rekao je lagano. - A varna, bez uvrede, treba da bude vazno da sam direktor ida sutra pocinjemo sa ozbiljnim radom. Popodne cu poslati telegrame i telefonirati u Buenos Aires. A vi radite sto hocete. Sutra u osam casova bicu u kaneelariji pa cemo da iznova organizujemo posao.

Ustao je i snebivljivo obukao tesni kaput. Bio je tuzan, neodlucan, uzaman je na odlasku trazio reci koje ce ostaviti utisak i vratiti rnu samopouzdanje, ali u njemu je narastala neka nagonska, opijajuca mrznja u koju se nije dalo verovati.

- U devet - rekao je Galves i osmehnuo se. - Nikada ne dolazimo ranije. Medutim, ako sam yam potreban, mozete svratiti do kucice pored skladista, pored hangara, pa me pozovite. U bilo koje doba, smetati mi necete.

- Gospodine Larsen - rekao je Kune i ustao. Na njegovom lieu zaigrao je bezazlen osmeh, iako su bore bile usecene poput oziljaka. - Bilo mi je prijatno da rucam s varna. Bice pet hiljada, kako vi hocete, Ipak, dozvolite da kazem, vi trazite premalo: zaista, bedno malo.

- Zbogom - rekao je Larsen.

No, to se dogodilo suvise kasno, dvadeset cetiri casa

34

kasnije. Onog podneva kada se sastao s Petrusom, vee u svojstvu generalnog direktora, mada se jos nije bio odlucio 0 visini plate, Larsen jezaboravio na rucak i u secanje jeprizivao osoblje, uzurban rad i vrevu, nepovratno nestale iz velike dvorane koja je bila izdeljena na kancelarije, te je bucno krenuo niz gvozdene stepenice koje su vodile do stracara i razrusenog pristanista.

Silazio je sporo, oprezno i kao da koraca po nesigurnom tlu; silno je uzdrhtao kada su posle drugog stepenika bocni zidovi nestali a skripave gvozdene stepenice zanjihale su se u praznini. Zatim je koracao po peskovitom i vlaznom tIu nastojeci da saeuva cipele i pantalone od travuljine. Prosao je pored kamiona s potopljenim tockovima; samo neki nagrizeni delovi ostali su na nepokrivenom motoru. Niz vetar je pljunuo u pravcu vozila. »Covek prosto da ne poveruje. A stari to ne vidi, Dobili bi za njega vise od pedeset hiljada sarno da su ga euvali, da su mu stavili pokrivac.« Energicno i oholo je skrenuo pored drvene kucice do eijeg praga su vodila tri stepenika, a onda [e usao u veliko skladiste bez vrata, koje je kasnije naueio da zove magacin ili hangar.

Uprkos sivoj svetlosti, hladnoci i vetru sto je cvileo kroz rupe na krovu, uprkos onemocalosti svog pregladnelog tela, Larsen je, malen i oprezan, koracao izmedu zardalih i neobjasnjivih masina, izmedu ogromnih polka s mnostvom zavrtanja, sipova, mengela, matrica, burgija, cvrsto resen da ga ne obeshrabre samoca, nepotrebno omeden prostor i svakojake naprave kroz koje je rasla kopriva. Zastao je na kraju skladista, pored gomile camaca za spasavanje - »osam osoba na svaki, nepromocivo pla tno, drvo koj e ne truli, gumeni bokovi, hiljadu pesosa taka na videno: - i uzeo plavi nacrt masinskih delova s belim slovima, umazan od blata i otvrdnuo ad slepljenih listova travurine.

- Cvet napustenost - rekao je glasno, gorko i prezrivo.

- Ako ne sluzi rue emu , treba ga smestiti u arhivu. N e baca se

u skladista, To se mora promeniti. Stari koji to dozvoljava, mora da je lud.

35

Cak mu ni odjek nije uzvratio. Vetar je u blagim kovitlacima, siroko i bez zurbe, ulazio pod nadstresnicu, Sve reci, ruzne, grozne i nadmene, zaboravljene su cim se izgovore. Oduvek i zanavek ostali su jedino visoki svodovi, zardale povrsine, tone gvozda i travurine koja je rasla 1 prorastala kroz tu starudiju. Strpljiv, prolazan i tud, stajao je nasred skladista, nemocan a besrnisleno pokretljiv, poput insekta koji se bacaka nogama i pipcima u nekoj legendi, pomorskoj pustolovini i prilikom umisljenih zimskih poslova.

Nacrt je stavio u dzep od kaputa pazeci da ga ne isprlja.

Osmehnuo se krajickorn usana, popustljivo i muski - kao sto bi ucinio starim suparnicima, toliko puta pobedenim da su im uzajamna trvenja omilila i postala navika - osmehnuo se samoci, prostoru i rusevini, Stavio je ruke na leda i ponovo pljunuo, ne na nesto posebno, nego na sve, na ono vidljivo i prisutno, na ono sto mu je naviralo iz secan]a, bez reci ili slike; na strah, svakojaka neznanja, bedu, razaranja i smrt. Pljunuo je ne pomerivsi glavu, savrseno uskladujuci usne i jezik; pljunuo je uvis 1 napred, znalacki i odlueno, s bezlicnim uzivanjem prateci krivulju ispljuvka. Nije mislio na reci kao stosu kancelarija ili pisaci sto. Pomislio je: »Smesticu svoj kabinet u delu gde se nalazi telefonska centrala, posto je stari vee zadrzao za sebe najveeu prostoriju, onu na kojoj su ostala staklena vrata.«

Mora da je bilo dva sata po podne, Galves i Kune su se SIgurno vee vratili da dovrse inventar; sada je bilo nemogucno dobiti rucak kod Belgrana. Snazno je odgurnuo gomilu camaca za spasavanje koji su propadali pod provaljenim krovom: drzao je ruke u dzepovima od kaputa, svestan svog stasa, sirine ramena i pritiska stopala na vecno vlaznu zernlju i lepljivu travu; za tim se zaputio ka izlazu iz skladista. Isao je s sesirom nemarno spustenim na oci koje je nepoverljivo i ritmicno pomerao, pazljivo zagledajuci redove crvenkastih masina, mozda zauvek paralisanih, kao i [ednolienu geometriju ormana prepunih mrtvog alata, koja se dizala do tavanice a zatim se, ravnodusna i prljava, nastavljala dokle po-

36

gled ne dopire, dalje od poslednjeg basamaka nekog zamisljenog stepenista.

Isao je, korak po korak, lagano, kao sto valjda prilici tom obredu, ogorcen i skeptican zbog poraza, kao da zeli da te metalne krhotine digne iz njihovih grobova, a gromne masine iz njihovih mauzoleja i kenotafa punih korova, blata i tame po coskovima gde je, pre pet iii deset godina, sve bilo podredeno ludoj i ponosnoj volji jednog radnika i grubosti jednog nadzornika, Koracao je oprezno, uznemireno, zabrinuto, ocinski i neiskreno uzvisen, kao neko ko ce ubuduce odlucivati koga ce nagraditi a koga otpustiti, osecajuci potrebu da veruje kako je sve to njegovo i zeleci da se svesrdno preda svemu tome, ·s jedinim ciljem da mu vrati smisao i da tim smislom ispuni svoje preostale godine, pa prema tome i ceo svoj zivot, Korak po korak, besumno je koracao po mekom tlu, ne pogledujuci levo ni desno, ne zureci u ostecene masine iii zinule ormaneine umotane u paucinu. Korak po korak, dok nije, izgubljen i ulovljen, izisao na hladan i slab vetar, na vlagu koja se grusala u blagu izmaglicu.

Venjak - II

Kada je Larsen sutradan usao kod Belgrana da ruca sa Galvesom i Kuncom, vee je uveliko bio opcinjen i cvrsto resen, Nikada se nije pouzdano saznalo da Ii se on nalazio na vrhu platnog spiska sa pet ili sa sest hiljada pesosa. Istini za volju, njegov izbor jedne ili druge svote mogao je nesto znaciti jedino Galvesu koji je svakog 25. u mesecu kucao u nekoliko primeraka platni spisak na masini, prekidajuci posao samo da se, u nastupu srdzbe, pocese po celi, Svakog 25. u mesecu iznova je otkrivao i uvidao u kakav je pravi pravcijati i nepromenljivi besmisao utonuo. A kada bi ga povremeno obuzimalo ogorcenje, ustajao bi od stoIa i setuckao po velikoj pustoj kancelariji, s rukama na ledima, umotan u zagasit, sirok i topao sal; zastao bi pored Kuncovog stola i jedva primetno mu se osmehnuo, nemo, vazda razdrazeno i brzo.

Bilo je, dakle, pet Hi sest hiljada, taeno upisanih u knjige, pet iii sest hiljada pesosa, vee prema tome da li se, iz sujeverja, Larsen opredeljivao za parne ili neparne brojeve. Svotu i sve ostalo izabrao je sam; sada je svakog jutra pre ostalih dolazio, drhteci od hladnoce, i premisljao, ne zeleei da prizna da je pretpostavljeni samo Galvesu i Kuncu, pa bi se zbog toga zadrzavao u odeljenju namenjenom za direkciju, u kancelariji gde se nalazila telefonska centrala s crnim klupkom kablova, sada manje prasnjava i prljava ali vee-no nema i gluva.

38

»Taj kukavni debeljko, taj neupokojeni pokojnik, taj vredni mraveic«, mogao je pre dva meseea da Larsen kate 0 sebi samo da je ikako mogao da se vidi kako u osam ujutro ulazi u kancelariju generalnog direktora, kako pri tom skida sesir, kaput i rukavice, smesta se na stolicu presvucenu izlizanom kozom i prelistava hrpu hartija i dokumenata koje je prethodne veceri izdvojio i stavio na pisaci sto.

Zvonca su radila, bolje receno, ponovo su proradila od kada je on ceo dan utrosio opravljajuci kablove. Na vratima od mlecnog stakla crnim slovima ispisao je »Direkcija«. Negde polovinom prepodneva prestajao bi da eita one gnjavatorske plave dopise sa obaveznim »postovana gospodo«, U cijem su zaglavlju uvek stajali datumi od pre pet ili deset godina; prestao bi da se zamajava sa tim neprestanim pricama 0 cenama, tonazama, vestacenjima, ponudama i protivponudama, pa bi pritisnuo jedno ili drugo zvono na pisacem stolu, Galvesovo ili Kuncovo, doterao bi cvor na kravati i onako nasarno isprobao pogled iii osmeh. Obojica, Galves i Kunc, poeinjali bi da se segace cim bi culi uzurbani poziv zvonceta; zatim bi pokucali na vrata, zatrazili dopustenje da udu i pri tom ga oslovljavali sa gospodine.

U svakom slucaju, na kraju meseca nije mu isplacivano ni pet ni sest hiljada pesosa. Ali [e zauzvrat barem imao zadovoljstvo da s osmehom i uctivim pokretom ponudi stolicu Galvesu iIi Kuncu, onome koji bi otvorio zastaklena vrata direkcije, kao sto je ludo uzivao da postavlja pitanja i dobija odgovore na zvuene teme, koje se mahom nisu odnosile ni na sta: recimo, izmene platnog bilansa ili trenutna ogranicenia pritiska u parnim kotlovima.

Imao je naviku da prekrsti noge i skupi [agodice ad prstiju ispred usta, pa je s paznjom i nepoverenjem na okruglom obrazu ponekad zamisljao da je licno stari Petrus, da se sluzi njegovim iskustvima i u njegovu korist.

Sve one lazi, besmislice, zajedljive posprdice koje je s druge strane stoIa izmisljao jedan od njih dvojice - uz smis-

39

ljeno preobilje osmeha, klimanja glavom i neumerenih »gospodine generalni direktore« - grejale su Larsenovo srce.

- Razumem, jasno je, sigurno, sasvim prirodno, bas kao sto sam i mislio - govorio je u pauzama, veseo i poverljiv kao da pozajmljuje novae prijatelju.

U podne, kada ga je vee sustizalo zevanje, istrgao bi list iz nekog starog kalendara na pisacem stolu i belezio one najneobicnije opaske koje je do malocas slusao. Zeleo je da ustane i zagrli Galvesa iii Kunea, da im se ispovedi u nekoliko bezocnih reei, da ih potapse po ramenu. Medu tim, iako tuzan, umeo je da se obuzda i nikada nije ucinio nista vise osim sto hi im se zahvalio i ispratio ih kratkim mahanjem ruke, uz prijateljski i blagonaklon osmeh.

Sacekao bi dok ne zacuje kako izlaze: a onda hi mirno poeepao hartijiee po kojima su bile naskrabane neobicne i nerazumljive reci, obukao hi kaput, rukaviee, stavio sesir i kroz razbijeno okno pogledao na usarnljeno skladiste i blatnjavu z:emlju po kojoj je bujao korov; najzad bi krenuo, osluskujuci bat svojih koraka po prasnjavom podu velike i prazne prostorije, Kod Belgrana je ulazio na zadnja zicana vrata koja su vodila u nuznik i kokosinjac; uvlaeio se u svoju sobu i, dok je cekao rucak, obicno je ei tao» EI Li beral«: drhturio je u pletenoj naslonjaei presvucenoj izlizanim pamucnim platnom, ali se s obesnim odmahivanjem ruke podsmevao nagovestajima zime koja je lupkala. As veceri, cim bi se za vrsio dan ispunjen prelistavanjem, pretresanjem i premestanjern dokumenata u kojima su bile zabelezene kupovine i poslovi koji mu bas nista nisu kazivali, rna koliko da se domisljao, kao sto uostalorn vee nikome nisu nista znaeili, Larsen je proveravao da li je ostao poslednji, te bi izisao iz kaneelarije, zakljucavao izlisne brave i odlazio do Belgrana da se obrije i obuce svilenu, uvek cistu i blistavu kosulju s malo izlizanim manzetnama. Ako bi pri izlasku slueajno nabasao na gostionicara, ispricao bi mu neku izrnisljenu zgodu, zatim je obigravao, pravio velike krugove, uertavao po zemljanim ulicama i trotoarima razlicite i

40

nepredvidive puteve, nove i neodredene staze, te izume lukavstva i dvolicnosti.

Ranije ili kasnije, pozvonio bi 0 tesko zvono, prosao kroz gvozdenu kapiju, a podrugljivoj i osornojsluzavki bi se uzdrzanim trzajern usana tuzno osrnehnuo, pogledavsi je malodusno i kao da iste saialjenje. Isao je za njom mada nije osecao potrebu da ga ona vodi kroz naraslo mirisljavo rastinje, gologlav, izrnedu zidova noci sto se brzo spustala i u kojoj se belasala sarno nepomicna belina kipova.

A kada bi posIe pedeset rnetara stigao do venjaka, osmehnuo bi se bez trunke skrusenosti: on je bio mladost i njena uzdanica, onaj koji izgraduje buducnost i stvara srecnije sutra, onaj koji, besmrtan, sanja i snove pretvara u delo. Mozda ce poljubiti tu zenu pre nego sto sedne na presavijenu maramicu na gvozdenoj stolid i pre nego sto nastave da se jedno drugome osmehuju, zaneseno i zadivljeno: celog dana sam uzdisao i zudeo za ovim trenutkom i sada naprosto ne mogu da verujem da je avo java.

IIi ce se mozda poljubiti tek kada budu culi kako se sluzavka i pseci lavez udaljavaju prerna kuci na betonskim stubovima, u pravcu te kuce koja je za njega, Larsena, bila zatvorena i nedostupna. (»Samo da vidim, samo da krocim nogom tu gde vi zivi te, u dnevnu sobu, na s tepeniste, u sobu za sivenje.. To ju je molio. A ona bi pocrvenela i prekrstila noge: gledajuci netremice u pod, suzdrzala bi smeh, a zatim mu kazala da je to sasvim nernogucno, da ga [edino Petrus moze pozvati.)

IIi se mozda nece ni poljubiti. Mozda ce Larsen postupiti opreznije i cekati onaj neizbezni trenutak kada ce napokon otkriti kom tipu zene pripada Petrusova kci, u cemu je slicna zaboravljenoj Mariji ili Gledis, kako da je najlakse zavede a da pri tom ne izazove strah, histeriju iIi preuranjeni svrsetak, » Luda je od svake druge koje mogu da se setim«, razmisljao je u svom krevetu kod Belgrana, razdrazen i zadivljen. »Vidi se da je iz dobre porodice, da je na svoju ruku ida nikada nije imala muskarca. «

41

Ako je bilo tako, ako se Larsen bojao poraza i jos nee ega sto nije umeo da odredi, ako je taj strah bio jaci od svesti 0 zadatku ili duznosti koja ga je nagonila da je 8tO pre osvoji, da bez odlaganja izgradi osnovu blagodareci kojoj bi njegovi odnosi prema zenama dobili smisao, onda bi bilo opravdano prihvatiti vaznu i sadrzajnu verziju vecernjih susreta u venjaku, onu verziju koju bi dala Anhelika Ines Petrus, u slucaju da je hila kadra da sroci sledecu izjavu:

» Poenem da se znojim, uzmuvam se i setam tamo-amo, na sat ili dva pre nego 8tO on dode, U stvari, plasim ga se: a plasim se i da nece doci. Namazem se pomadom i namirisem. Posmatram njegove usne dok povlaci pantalone da bi seo; kada se smejem, dizern ruku do oeiju i posmatram ga kako mi je volja, bez imalo stida. U venjaku me uzima za ruku; mirise na najkvirc.? na mene, na tatu kada je pusio cigare u kupatilu, na stvrdnutu penu od sapuna. Osecarn mueninu, ali ne i gadenje. Crnkinja Hosefina sesmeje; ona zna sve, a nece da mi kaze, ali ne zna ono sto ja znam. Povladujem joj ih joj stogod poklonim da bi me pitala. Medutim, to me nikada nije zapitala, jer ona to ne moze ni da zamisli, Kada je besna, smeje se, pita me stvari koje ne zelim da shvatim. Pomada i miris; gledam kroz prozor ili ljubim Dika, Dik 1aje, hoce da izide s njim. Razmisljam 0 stvarnostima i prividima, zbunjujem se, uvek znarn kada je pravi cas, retko pogresim, a njemu ne preostaje drugo nego da dade bas u trenutku kada izgovorim 'skrenuo je od coska prema kapiji'.

U pocetku sam zelela da je on tatin brat ida mu usta, ruke i glas budu razliciti u svakorn dobu dana; sarno to. Ali, on dolaai i ljubi me; morao je da dade, jer ga ja nisam trazila, Njih dvojica su se sada sprijateljili i uvek su zajedno u kancelariji kada nisu sa mnom. Tata gleda u nebo, lice mu je mrsavo i uzutelo. On nije takav. Silazimi cekam gao nasmejem se Diku

~ Najkvirc - aromaticna tecnost prvobitno destilovana iz lisca istoimene biljke, danas SE' spravlja od alkohola, vode i essncijalnih ulja. (Prim. prev.)

42

Hi necemu drugom, svejedno, ali brzo, da bib bila ozbiljna kada on dode, pruzi mi ruku i pocne da me gleda. Tada se osmehnem i gledam kako seda: vrhovima prstiju dohvata pantalone, povlaci ih navise i seda tiho, rasirivsi noge. 0 stvarnosti razmisljam nocu, kada on nije tu, dok palimo svece svecirna i pokojnicima. Ali, u venjaku, sve je nestvarno i mislim sarno 0 prividima; govori mi, posmatram njegove usne, pruzam mu ruku i on mi strpljivo objasnjava ko sam i kakva sam. Ponekad plaeem. Kada uvidim da je sve privid i obmana, dok lezim u krevetu, vidim sebe kako cipelarna milujem travu u venjaku, ne mogu da ga povredim, pokusavam da ga razumem. Mislim na mamu, na zimske noci, na Lorda koji spava stojeci, dok mu kiss lije po hrbatu, mislim na Larsena, mrtvog i dalekog, ponovo prebiram u mislima i plaeem.«

Kucica - I

Do skandala je, po svoj prilici, doslo nesto kasnije. Ipak, mozda je bolje da ga odmah pomenemo kako ne bi pao u zaboray. No, u svakom slueaju, mora da se dogodio pre nego sto je Larsen pogledao bedi u oei, pre nego sto je Peters, vlasnik Belgrana, prestao da mu se osmehuje, pa cak i da ga jedva pozdravlja, pre nego sto mu je rekao da mu na veresiju vise nece davati hranu nib prati rublje. Zacelo se dogodio i pre nego sto [e Larsen, debeo i zlovoljan, zajedljiv kao nekada kada je dozvoljavao da ga zovu Strvoder, ponovo poceo da oponasa stosta sto je cinio pre dvadeset Hi trideset godina, da posti uz mate? i duvan, da se suocava s neprekidnim praznim obecanjirna, pre nego sto se odlucio na ponizavajuce podmicivanje sobara kako bi dobio ispeglano rublje, cigaretu i toplu vodu izjutra,

Skandal moze da se prenebregne, pa cak i da se precuti, Mozda se mozemo radije op.redeliti za onaj raniji trenutak tog popodneva kada je Anhelika Ines usla i izisla iz Larsenove kancelarije, zaustavila se na vratima koja su povezivala veliku odaju sa ulaznim stepenicama gde je vetar vazda pirio, a onda bez zurbe, bez ponosa i bez skromnosti, s pocepanom haljinom na grudima, koju je soma rasparala od ramena

J Mate - ca] od paragvajske trave. (Prim. prev.)

44

prerna struku, s mantilom u rukama, krenula prema crnim slovima na zastakljenim vratima direkcije.

Mazda se mozemo odluciti i za onaj trenutak kada je Larsen, pri tisnu t gladu i bedom, osetio kako se odvoj io od zivota i da u njemu vise nema ni trunke zanosa. Jednog subotnjeg popodneva eitao je u kancelariji neki predracun popravke, koji je 23. Iebruara pre punih sedam godina bio upucen firmi »Kaye & Son Co. Ltd.«, zakupcima broda Tiba koji se zbog ostecenja u to vreme nalazio u EI Rosariju. Duvao je vetar, punih cetrdeset osam sati lila je kisa a nabujala reka bila je mutna; vee cetiri iii pet dana hranio se sarno keksom i zeleom koje su uz caj sluzili u venjaku.

Odlozio je fasciklu i podigao glavu; slusao je vetar, slusao je Galvesovu i Kuncovu odsutnost, osetio je da moze da cuje eak i glad koja mu je iz zeluca sada prelazrla u glavu i kosti, Mozda je Tiba potonula u martu, pre sedam godina, cim je pretovarena psenicom isplovila iz EI Rosarija. Mozda je njen kapetan, Dz, Cedvik, uspeo da je bezbedno dovede do Londona, gde ju je firma »Kaye & Son Co. Ltd.« (Houston Line) opravila na Temzi. Mozda su »Kaye & Son« ili ovlasceni mister Cedvik prihvatili predraeun a uz nagadanje i konacnu cenu, pa se sivi i prljavi brod, zenskog imena i bez tereta, spustio niz reku i usidrio pred brodogradilistem. Ali, u ovoj tankoj fascikli nije se nasla prava istina; u njoj su se nalazili sarno isecak iz novina, jedno pismo upuceno iz EI Rosarija, kopija drugog pisma s potpisom Heremijasa Petrusa i podroban predracun. Ostatak price 0 Tibi, njen srecan ili zalos .an rasplet, zauvek je nestao u gornilama fascikli i sveznjeva koje su sada sacinjavale deo arhiva i prekrivale poia metra zidova direkcije ili su pak bile rasturene po ostalom delu zgradurine. Mozda ce to otkriti u ponedeljak, a mozda nece nikada; u svakom slucaju, na dohvatu ruke su mu bile stotine slicnih priea, s krajern iIi bez njega, dovoljne za mesece i godine uzaludnog citanja.

Zatvorio je faseiklu i na koricama ispisao pocetna slova svog imena, da bi tako znao da ju [e vee obradio. Obukao je

45

kaput, uzeo sesir, a zatim pozakljueavao vrata i namestaj po kancelarijama, sve one ispravne brave koje su imale kljuceve i katance.

Zastao je na sredini dvorane u kojoj su nekada bili smesteni glavna uprava, biro za poslovnu prepisku, tehnicki odsek i izvozno odeljenje, zastao je pred Galvesovim pisacim stolom i pogledao ogromne racunovodstvene knjige povezane u grubo platno, s Petrusovim imenom na omotu i naznacenim sadrzajem na rubu.

Glad nije u njemu budila zelju za [elom nego tugu sto je usamljen i gladan, ceznju za cistim, belim i jednostavnim stolnjakom s rna lim zakrpama i svezim mrljama; ruskanje hleba, tanjiri iz kojih se pusi toplo jelo i veseli bezobrazluci drugara.

Setio se drvene kucice izmedu trscaka i skladista, u kojoj je ziveo Galves, mozda sa zenom i decorn. Bilo je skoro jedan cas posle podne. »Taj dogadaj s Tibom i taj Englez Cedvik & Sin. Kada se dogode takvi slucajevi, kada saznarno za njih ... Da Ii se eitava stvar svodi na to da se posalje pismo ili pak raeunamo na agenta u El Rosariju? Kazem El Rosario a pri tom mislirn na rna koju luku u podrucju pod nasim uticajem. Oprostite sto vas uznemiravam van vaseg radnog vremena.«

Ali, nisu mu dopustili da govori, spreeili su ga da zapitkuje i po svaku cenu laze u istom trenutku kada je zastao i uz osmeh pozdravio ono troje nagnutih prema vatri; male ice se iskrenuo u stranu da mu kaput ne upije miris pecenja. Precutno, ne zgledajuci se, odlucili su da mu ne dopuste da govori

.. eim su ga opazili kako po vetru dolazi preko cistine, a zatim se, ern, omalen i trom, bucno penje uz stepenice, i obazrivo ih ispituje izglancanim cipelama, konacno kako cvrsto drzi obod sesira, kao da mu je u ruci neko oruzje, obelezje ~ lemstva iii dragocen dar.

~ Hoeete Ii matea? Moja supruga. Oprostite, moram da se pobrinem za va tru, ugasice se ~ rekao je Galves i nasmesio se kroz kolutove dima i cvrcecu mast.

46

Nernac je ustao i klimnuo glavom u znak pozdrava, a zatim je podigao ruku i ponudio mu mate.

- Hvala, svratio sam samo na casak - rete Larsen. Skinuo je sesir i pruzio ruku lepoj, bremenitoj i rascupanoj zeni; prilazila mu je stepenicama iz hodnika od dasaka koji je opasivao kucu; mora da su ga zvali veranda; u letnjim vecerima sedeli su tamo i disali reeni vazduh, mazda srecni, mazda zahvalnL Zena je na sebi imala muski kaput i muske cipele, njihala je bokovima pri hodu, krupna i veoma bela; dok je dolazila, spreda je pogladila kosu, ali ne s namerom da popravi frizuru, niti da se opravda sto je nema iii sto je ne odrzava, nego da joj vetar ne nanese kosu u oei.

- Cast mi je, gospodo - kazao [e Larsen, brzo i razgovetno, osecajuci da se kao nekada jos s Iakocom osmehuje pri prvom susretu sa zenama (oearavajuci, zasti tnieki i dodvoran osmeh koji nije skrivao sraeunatost) i da ga vreme i okolnosti nisu promenili,

Poceo je da pijucka mate, osvrtao se i zagledao po drvenoj kucici koja [e Iicila na uvecanu psecu kucicu, sa tri stepenika koja su vodila do ulaza, ana kojima su se jos zadrzali tragovi plave boje, s labavo prikacenim kormilom recnog broda, otrgnutim sa trupla neke Tibi.

Osetio je nepoverenje oba psetanceta, opazio sivu zgradu s kancelarijama, ciglastu nadstresnicu, plocice, rdu, propadanje i bakarnu plocu sa ugraviranim crtezom reke, kojo] vetar nista nije mogao.

- Ovde nije lose - rece i ponovo se osmehnu ljubazno i zavidno.

Zena sa psima koji su joj se motali oko nogu, visoka i stamena, slegla je ramenima pod kaputom i otkrila mu svoje mladalaeke, pozutele zube.

- Dosao je da vidi kako zivi sirotinja - objasnio je GalYes i s jetkim osmehorn grizao cevcicu za mate.

- Dosao sam da vi dim prijatelje - uzvratio je Larsen Ijupko kao da je trazio naeina da onog drugog navede na ozbiljan razgovor. Vruca i gorka tecnost mezec brzo mu [e strujala

47

kroz zeludac, Osetio je kako bi mogao lako da se posvada, da nogom odgurne rostilj i izgovori nesto nepristojno pred zenom.

- Bas sam nameravao da krenem iz kancelarije - mrmljao je zureci u nokte - kada nesto pomislih da bih krajem nedelje mogao da obradim jedan izvestaj, Celog prepodneva pregledavao sam arhiv. Proucavao sam neki predracun ispostavljen pre nekoliko godina kapetanu broda koji je zbog ostecenja bio usidren u luci EI Rosarija.

Pomislio je da su ga iz pakosti pustili da govori, da su se zaverili da oponasaju neko cutanje puno postovanja kako bi ga naterali da impoveri svoju lakrdiju i svoje beznade. Stavio je ruke u dzepove, pognuo glavu i zagledao se u vrhove cipela koje je zarivao u travu poprskanu kreeom, u hartije, skorelo blato i kaljuge. Sa radija na verandi - docnije je saznao da oni nazivaju trernom tu dascanu nadstresnicu koja natkriljuje bokove kucice - zacuo se tango, ili je on tek tada obratio paznju na njegove zvuke.

- Slueaj s brodom po imenu Tiba, koji je utovarivao zito u luci EI Rosarija, ali su mu bile potrebne popravke da bi mogao isploviti. Ne pise sta se kasnije desavalo; bice tesko pronaci ostatak price jer u arhivi vlada zbrka. - Razmisljao je kako da se pozdravi i ode. - J edna od prvih mera, slobodan sam da primetim, mora da bude reorganizacija arhiva i svih ranijih trgovinskih ugovora. - Sada je bio spreman da poludi ili da umre, izgubljeno je gledao pomeranje svojih cipela po tlu potamnelom od kise, pa je svoje reel uputio bokatoj i nepomicnoj zeni. Kada vise nije mogao da izdrzi, podigao je glavu i pogledao ih redom, oba muskarca, zenu ipse; drzao je ruke u dzepovima, ubrzano disao, naherivsi sesir na jedno uvo i podmladenim pogledom trazeci pomoc,

- Zavisi koje godine se to dogodilo - rece Kunc tuzno,

- N e secam se da smo vrsili neku opravku po takvom predra-

eunu.

Galves je i dalje cueao zureci u vatru.

- Da Ii mnogo nedostaje? - upita zena,

48

Tada je Galves ustao, s nozem u ruci, iznenadeno pogledao zenu, kao da prosto ne veruje, kao da mu njeno lice ili njeno pitanje otkrivaju nesto sto je neizostavno morao uvideti rani[e. Nasmesio se i poljubio je u celo.

- Voda se ohladila - rece Kunc, - Ako mi u ponedeljak pokazete spis e, mazda cu se setiti.

Galves je prisao Larsenu i pokusao da obuzda smeh.

- Zastr ne skinete kaput? ~ posavetovao mu je suvo.Usput uzmite tanjir i pribor za jelo, sami cete se vee nekako snaci. Hajde da jedemo.

Ne pogledavsi ga, Larsen se popeo tri stepenika, spustio kaput na postelju, skinuo sesir, uzeo plehani tanjir i kalajnu viljusku, dobrocudno se osmehnuo ponovnom cutanju druzine, kao da on njima nudi jelo, a zatirn seudobno smestio i zagledao u rumenu peeenku, mrmljajuci pri tom setne i osvetnieke reci tanga koji je krcao na radiju.

Tada se, polagano i razborito, Larsen srodio s mislju da bi se prividnoj upravi preduzeca Petrus, akcionarsko drustvo, mogli dodati i drugi prividi, drukcije varke i opsene, za koje je verovao da ih vise nikada nece upotrebiti,

Mozda je shvatio da drugog izbora nema kada je u dnu duse moran priznati da nece metnuti u dzep pet ili sest hiljada pesosa na kraju ovog meseca, niti pak bilo kog drugog meseca, koji su mu preostali do kraja zivota, kada je jednom prilikom vlasnik Belgrana produzio da cita novine ili da tera rnuve iako je on prisao sanku sa osmehom brbljivog pijanice, kada je moran da skriva manzetne pre nego sto prode kroz poznati lavirint mermernih kipova, koji je dopirao do venjaka. Mozda je jednostavno zanemario samog sebe, kao sto u kriznim trenucima covek trazi utoeiste u pohoti, poroku ili zenama.

Ali, to je bila njegova poslednja mogucnost da obmane samog sebe. Taka je bez napora i s beznadeznim htenjem odr-

49

zavao nepremostivu razdaljinu izmedu direkcije, sve vece nladnoce u venjaku i obroka u kucici gde je Galves ziveo sa zenom ooucenom u musku odecu i u drustvu dva prljava psa.

Nije morao da podnosi takoreci nista osim sazaljenja i saznanja da nikada nece dokueiti tajnu neprekidne zenine vedrine (vne zato sto je pomirena sa sudbinom, ne zato s10 moze da spava s tim tipom, nita pak zbog svoje gluposti«). U stvari, s njima se osecao kao u drustvu s vernim Hi manje vernim reprodukcijama, s drugim Galvesom i Kuncom, s drugim srecnim i jadnim zenama, s prijateljima bez imena i lica, koji su mu pomagali bezuslovno - ne zato sto su to stvarno hteli ili razmisljali 0 njernu, niti zato da podstaknu osecanje da pomazu samirna sebi - da bi to sve dublje upadanje u zamku i beznade doziveo kao nesto sasvim prirodno i snosljivo. A oni su, sa svoje strane, od prvog dana, bez ponizavanja i bez ruganja, podnosili dvostruku Larsenovu igru, njegovo direktorovanje od osam do dvanaest i od tri do sest, zatim njegovo iscezavanje pred veceru i njegovo cutanje kada se govorilo 0 starom Petrusu iii se podsecalo na njegovu kcer.

Vee ere su trajale do kasno u noc (sada su mahom kuvali jela, jer ih je hladnoca prisiljavala da hranu spremaju u kucici, gde nije bilo mesta za rostilj i dim), jelo se uz litre vina, uz priguseni tango na radiju (psi su spavali, a zena je promuklo i nezno pevusila iz topline podignutog okovratnika, smesila se i svakom recju odavala skriveno uzivanje i sacuvanu neduznost) i uz veselo pricanje sala, zgoda, slikovitih i namerno bezlicnih uspomena.

Prestali su da ga mrze, a verovatno su ga podnosili sarno zato sto su mislili da je Iud, jer je Larsen u njima uskomesao neki tezak mulj ludila, nalik svome, jer su nalazili neko neobjasnjivo zadovoljstvo u tome da slusaju kako dostojanstvenim i sporim glasom govori 0 tome koliko j e go dine 1947. stajalo bojenje po metru brodskog trupa, ili kako ih nagovara da uz decje smicalice zarade mnogo vise novaca opravljajuci dna na avetinjskim brodovima koji ionako nikada nece zaploviti

50

rekom; jer su ih zabavljali Larsenovi okrsaji s bedom, njegove pobede i porazi u neprekidnoj i neravnopravnoj borbi za eiste i ustirkane okovratnike, za neizlizane pantalone, bele i ispeglane maramice, za Iica, za prijateljske osmehe i grimase u kojima se naziralo poverenje, spokojstvo duha i ono jednostavno zadovoljstvo koje sarno boga tstvo maze da pruzi.

Venjak III Kucica II

Tih dana je Larsen otputovao do Mersedesa, druge luke prerna jugu, da bi prodao jedino sto mu je jos preostalo: bros s dijamantima i rubinima, uspornenu na jednu nesvakidasnju zenu; srecom po Larsena, cena te dragocenosti rasla je iz godine u godinu.

Dozvolio je da ga pokradu dok je stajao nemarno naslonjen na tezgu u ducanu, Zatim je, iz sujeverja, potrazio malu, njemu dragu draguljarnicu koje se dobro secao: nalazila se blizu trga, naspram sirokog i praznog terena izmedu dye ulice: u njoj su isto tako prodavali svilu, carape, casopise i zenske cipele. Uska staklena tezga razdvajala ga je od brkatog, bezbriznog Tureina. Larsen se ubrzo prepustio vajkadasnjem uzivanju da opipava poklone za zene, te posve nepotrebne ali u nekom srnislu korisne stvari koje su brzo sklapale prijateljstvo sa svakovrsnim rukama iii oeima, da bi tokom godina polako propadale i menjale vrednost.

- Sve je tako skupo a bezvredno - mrmljao je sebi u bradu, dok je Turcin namerno i zalostivo cutao.

Najzad je odabrao pozlacenu pudrijeru sa ogleda1cetom i grbom na poklopcu, i sa mekim jastueetom od labudovog perja, kojim je izazovno prevukao preko nosa i usta. Kupio je dve, potpuno jednake,

- Uvijte ih da ne bi udarale jedna 0 drugu.

52

Rucao je, sam, u nekom neuglednom restoranu, napunio diepove cokcladnim bombonama i vratio se prvim brodicem,

Te veceri su u Galvesovoj kucici zbijali sale na racun Larsenove odsutnosti. A on je vecerao s vlasnikom Belgrana, namirio mu dug i platio sobu za dva meseea unapred. Dok je s krcmarom caskao 0 industriji satova, 0 covekovoj sudbini i 0 neogranicenim mogucnostima mlade zemlje, Larsen se neosetno opio: na kraju, kada je prisao sanku po svoj poslednji konjak, namignuo je krcmaru i nagovestio da ce poverioei ubrzo oprostiti Petrusu onih trideset miliona, a on sarno to eeka pa da objavi svoju veridbu sa Anhelikom Ines.

Dok se peo u svoju sobu na spratu, pomislio je kako mu je preostalo nekih dye stotine pesosa, taman toliko da se prehrani kod Galvesovib; zaspao je dok su mu se po glavi vrzmale misli kako je stigao do kraja, kako kroz dva meseca nece imati ni za krevet ni za branu, kako se starost ne da prikriti, te da muje tosvejedno; prodaja brosa navukla mu je nesrecu,

Posle kosmarnog jutamjeg sua, iz koga se maltene nije ni probudio, taeno u osam Hi devet sati zapoceo je novi radni dan u kancelariji, rezignirano odmahnuvsi glavom prema hrpi fascikli s prohujalirn slueajevima, koje bese izdvojio prethodnog dana. Citao je dok ga nije spopala zelja da prede u veliku prostoriju i da pride stolu za kojim niko nije sedeo, a na kome su svakog dana u jedanaest sati Kune i Galves kuvali kafu. Nekoliko trenutaka ranije cuo ih je kako dolaze i razgovaraju, Galves nagnut nad velike racunovodstvene knjige, a Nemac sred plavobelih nacrta, tajanstvenih, grubih znakova i razbacanih hartija s proraeunima.

N a tren ih j e smetn uo s uma zureci u nekakvu pon udu masina za afaltiranje i vagoneta na mehanicki pogon; ali su mu se misli ponovo vratile na njih i tada je lagano odgurnuo dosije koji je Citao. Zapalio je cigaretu; jedva da se pri tom pomerao. Cuo je bezbrizne glasove, neciji smeh bez odgovora, vetar, skripanje drveta, lavez, neke slabe sumove pomoeu kojih je merio udaljenost i tisinu.

53

»Ludi su bas kao i ja«, pomislio [e. Zabacio je glavu i, gotovo ukocenu, drzao je tako u hladnom zraku, dok su mu oci zurile u prazno a iz ugla prezrivo stisnutih usana visila cigareta. Izgledalo je kao da samog sebe uhodi, kao da sa rastojanja od nekoliko godina gleda sebe kako, odebljao i zanst, u jutarnjim casovima sedi zatvoren u razrusenoj i nestvarnoj kaneelariji i igra se citajuci analize 0 izbegnutim brodolomima i izvestaje 0 zaradenim milionima, Sada je video sebe onakvog kakvim se zamisljao pr trideset godina, veseljak pred zenama i prijateljima, u svetJ. za koji su (on i mladici napuderisanog liea, on i zene s razdraganim srnehom) verovali da je nepromenljiv, da ce vecno biti na vrhuneu uzivanja, boga tstva i savrsenstva; kao da otkriva nekog drugog, nemoguceg Larsena, kao da moze da prstom ukaze na njega ida mu otkrije zabludu.

Nekoliko trenutaka uspeo je da sebe vidi u jednom jedinstvenom delicu vremena, u odmakloj starosti, na izmaku minulih godina. Bilo je to kao da je umro, kao da ne bi moglo preostati nista osim secanja, iskustva, lukavstva i puke radoznalosti.

»1 takvi lakrdijasi poput mene. Rugaju se stareu, meni, segace se s trideset miliona; ne veruju da ovo jeste iIi da je barem bilo brodogradiliste; posto su dobro vaspitani, podnose da im starac i ja, dosijei, zgrada i reka pripovedamo 0 brodovima koji su dolazili, 0 dye stotine zaposlenih radnika, o akcionarskom drustvu, 0 akcijama koje su skakale i padale na berzanskim listarna. Po svoj prilici, ne veruju ni u ono sto dodirnu ni u ono sto cine, ne veruju u novae, u snagu i velicinu pesosa. Ipak, svakodnevno se penju gvozdenim stepenicama, dolaze ovamo igrajuci se radnika i osecaju da je ta igra istinitija od paucine, bolova, pacova i crva u trulom drvetu. A ako su oni ludi, mora da sam i ja lud. Jermeni nije bilo tesko igrati igru sa sobom: ali sada se uplicu drugi i igra postaje ozbiljnija, pretvara se u stvarnost. Ako je prihvatim na takav nacin - ja koji sam je igrao, jer je bila sarno igra - znaci da prihvatam ludilo.«

54

Bio je oprezan, umoran i iznemogao, ispljunuo je cigaretu, ustao i nogom gurnuo vrata na kojima je pisalo: direkcija. Nasmejao se, protrljao ruke i prisao stolu za kojim su sedeli Galves i Kune, klateci nogama u taktu i pijuckajuci kafu,

- Ima li soljica i za mene? - upitao je Larsen pre nego sto se posluzio, -Jedna kafa pre jela bolja je nego uobicajeni aperitiv. Sree me boli za onim kilometrima pruge koju nikada nisu koristili, Zarnisao 0 paralelnom kolskom putu je sasvim dobra; ali, naravno, valja dobiti odobrenje.

- Zeleznieke pragove lozimo da kuvamo i da se grejemo

- rece Galves.

- Barem neka vajda - utes no dobaci Nemae.

- Ipak je steta - na to ce Larsen. Spustio je soljicu na

sto, pogledao prisutne i maramicom obrisao usne. - Danas poslepodne necu dolaziti u kaneelariju, ostavljam vam pedeset pesosa za veceras da kupite stogod ida posedimo.

- Ne zaboravite da danas nije subota - primeti Kune.

- N e mari - odvra ti Gal ves - mozemo posedeti i prove-

seliti se. Nema razloga za brigu. U knjigama imamo [os puno hiljadarki.

Posle rucka se bacio u krevet i zaspao; sanjao [e neke zasvodene zidove od poznatih liea, sa sramezljivim izrazima optuzbe i odrieanja, a kada se probudio - promrzao i skl upcan, s tegobama u zelucu - opazio je da lezi nauznak i nekako iskrenut. Cuo je daleke zivotinje kako najavljuju da pada suton; cuo je glas gazde pod samim prozorom. Potrazio je cigarete i prebacio pokrivac preko nogu; opazio je kako poslednji zraeak dnevne svetlosti titra na tavanici i prizvao je u secanje detinjstvo provedeno na selu, secanj e svojstveno svim ljudima, zimski raj, spokojan i materinski. U dimu je vonjalo na amonijak i za borav ljeno ri barsko zalo. Svakih sedam dana pucala je eev ili se izlivao nuznik, Krcmar u gumenim cizmama izdavao je naredenja sobarieama i slugi.

Sacekao je da sunee ozari tavanieu kasnom predvecernjom svetloscu, Zatim je prisao ogledalu, pogladio zaraslu gojaznu bradu, pokvasio kosu, posuo malo talka na prste i

55

utrljao ga po obrazima, celu i nosu. Nije hteo da rnisli kako mora vezati kravatu, obuci sako i odabrati jednu od dye pudrijere. »Kakav Ii me to gospodin gleda iz ogledala!«

Zakoracio je u mirnu hladnocu, evrsto i bezuspesno lupkajuci petama krenuo niz glibovitu ulicu, ern i omalen medu visokim drvecem.

Kapija je bila zakljucana: pogledao je u bledu svetlost na prozorima, oslusnuo tisinu s psom u sredini i tri puta cimnuo konopac od zvona. »Mogao bib da sebi prosviram kursum kroz glavu«, pomislio je turobno. Lavez bese umuknuo: neko se izdvojio iz plavicastog sumraka, obisao oko venjaka i prilazio kamenom stazom. Pas je trekarao, dahtao, Iajao prema kapiji i statuama, nalevo i nadesno. Svetlost se rasipala po krosnjama drveca. »1 ja bih mogao isto tako ... « , pornislio je Larsen, slegao ramenima i stegao pudrijeru u diepu.

Bila je to Anhelika Ines a ne Hosefina. Na sebi je imala dugu, belu i u struku usku haljinu; oko nje je poskakivao pas. - Vise yam se nisam nadala - rece. - Tatu oeekujemo da se vrati svakog trena, a kapiju smo zakljucali jer on tako zeli, Hosefina je u kuhinji.

- Imao sam posla preko glave - objasni Larsen. - Puno posla, a uz to sam isao i do Santa Marije da potrazim nesto, Pogodite stat

Bas je zatvarala vrata i terala psa; nasrnesila se i sagnula kao da toboze trazi kamen ne bi Ii preplasila psa, a zatim se siroko osmehnula i pruzila ruku Larsenu. Oko nje se sirio miris letnjeg cveca, Iz venjaka je dopirala rumenkasta svetlost, neki nepomiean sjaj koji je bivao sve jaci ukoliko su mu se priblizavali kroz polutamu.

UsH su u taj blestavi sjaj, u blago i lelujavo treperenje sveca, Larsen je nepoverljivo pogledao veliki svecnjak, star i potamneo, ukrasen zivotinjskim i biljnim oblicima; masivan i tezak, stajao je na sredini kamenog stola, »Po svemu sudeci, jevrejska rukotvorina, od cistog srebra.«

Qna se ponovo nasmejala nagnuta nad stolom; plamenovi su zatreperili. Bela haljina joj je dosezala do cipela sa sjajnim

56

kopeama od kojih se svetlost sveca odbijala prema vratu i prsima ukrasenim bisernom ogrlicom vostane boje.

Larsen bese skinuo sesir u znak postovanja; osetio je zadah vlage i studeni i zastao da ih uporedi s belinom haljine.

- Usudio sam se da yam donesem sitan poklon - rece, iskoraknuvsi malo i pokaza joj pudrijeru. - Nista narocito, ali mozda ce ipak biti vredno vase paznje.

Cetvrtasta, sjajna i napadna, pudrijera je jarko zablistala pod svetloscu vostanica. Devojka se ponovo nasmejala, a njen smeh je ovog puta bio nalik na pticje cvrkutanje, promrmljala je nesto kao odbijanje, pruzajuci ruku s nevericom, nekako je ztvnuia i najzad zgrabila metalnu kutijicu. Pas bese daleko, njegov lavez se priblizavao i udaljavao, nebo se najednom smrklo i svece su sada gorele zivljirn plamenom, kao da osvetoljubivo Iikuju,

- Tek koliko da me se setite - rete Larsen ne prilazeci joj - da je otvorite i pogledate u ogledalu svoje oci i usta. Mazda eete tako shvatiti da ne mogu ziveti bez vas.

Glas mu [e zvucao muklo, slomljeno i kao iz daljine.

Mozda je ona - dok je posmatrala poluotvorena usta u ogledalu i pomerala stisnute zube ispred pudrijere - zarnisljala neku noc bez Larsena, noc kada ee ga zanavek izgubiti. A on je bio postiden njenim drzanjem, odstojanjem, savijenorn nogom i sesirom koji je stiskala na stomaku; tistalo ga je saznanje da je ispao nespretan i da ne ume da popravi svoj postupak; utoliko ga je vise zacudila tacnost izgovorenih reci.

- Divna je, divna je - oberucke je pritisnula pudrijeru na grudi, kao da je stiti od hladnoce, i izazovno pogledala u Larsena. - Sada je moja.

- Vasa je - rete Larsen - tek da me se setite. - Nikako da mu padnu na urn prikladnije i lepse reei, pomirio se s time da se »prica« zavrsi ovim susretom sa zenom koja drzi pozlacenu kutiju, jedne zimske veceri, pod svetloscu sedam dogorevajucih sveca. Spustio je sesir na sto i prisao joj s osmehom punim postovanja i tuge.

57

- Kada biste znali ... - pace polako. Ona je uzmaknula, ne pomerivsi noge, nagnula [e telo unazad i stisnula ramena kao da stiti pudrijeru.

- Ne! - uzviknula je. Odmah je pocela da mrmlja kao opcinjena i da pevajuci ponavlja: - Ne, ne, ne. - Medutirn, cim jO] je Larsen dodirnuo ramena, ona je ispustila poklon i ponudila mu usta. Polozivsi glavu pored svecnjaka, smejala se i plakala. Dok su im se tela sjedinjavala, oko njih su se culi Hosefinini koraci i glas, psece jurcanje i dahtanje.

Ona je prevrtala ocima i pokusavala da zaplace; rukavom je dotakla plamen i Larsen je brzo priskocio, posegao rukom; zamirisale su oprljane dlacice dok je po podu trazio poudrijeru,

Kroz pomrcinu se pribhzavala Hosefina, cavrljajuci sa psom. Larsen je uzeo sesir i poljubio devojku u telo.

- Ni u najsrecnijem snu ne bih mogao pomisliti ... - slagao je strasno.

A kasnije, dok se kroz mrak priblizavao Galvesovoj kucici, uvlaceci glavu u okovratnik i sal, nije mogao da se raduje pobedi, cak nije hteo ni da je prihvati kao pobedu. Obuze- 10 ga je osecanje da je osiromasio, da vise ne moze da se hvalise, a osom toga, nije sigurno da je poljubio Anheliku Ines medu treperavim, pozlacenim rombovima vostanica; u stvari ili to nije bila devojka, ili pak on nije bio taj koji ju j poljubio.

Vee poodavno, udvaranje je za njega predstavljalo sarno nuzni obred, zadatak koji je ispunjavao s uzivanjem ili na granici uzivanja, mada uvek spretno i uspesno, I uvek bez razmisljanja i bez vecih teskoca, kao gozda koji isplacuje dnevnicu, te na taj naein priznaje svoju duznost i potvrduje tudu potCinjenost. Ali cak i u najtuznijim i nametnutim slucajevirna, iz ljubavi je uvek izvlaeio neku punocu i ponos koji godi. Cak i kada je morae da preteruje sa cinizmom i kiselim osmesima pred cutljivim prijateljima, koji su se pravili ravnodusni i na jutarnjim sastancima zevali da prikriju kako bi bili uzbudeni kada bi se u sitne sate sreli s Larsenovom zenskom.

58

A zatim bi prekidali cutanje prvom junackom reeenicom koju bi smislili ili bi je se setili:

»Samo, kako li ce se Labruna uklopiti.«

Sada vise toga nema, sve je otislo u nepovrat, ne oseca ni ponos ni stid; bio je prazan i lisen secanja. Glasno je pljunuo kada se leva ad njega zavrsio zid od cigala, sa zadnje strane brodogradilista: video je toplu svetlost razbuktale vatre j njen odsjaj na nadstresnici skladista. Ponovo je pljunuo dok je skretao, cerio se, a studeni vetar je donosio nerazgovetnu muziku, miris pecenja i razgorelog granja.

»Sve su one lude«, pomislio je zeleci da sebi olaksa. Isao je zaneseno po ciglama koje su virile iz blata, uzdignute glave, sa izrazom radosti i dobrote, koji je bivao sve primetniji sto se blizio domu i ognju. Za sedeljku i pice vee je platio.

- Dobro vece svima - doviknuo je cim su ga opazili. A onda je naglo ucutao i pornilovao pse po njusci ...

Posle vecere, na casak je ostao nasamo sa zenorn u kucici; predao joj je pudrijeru sa istim ceznjivim, setnim i pokajnickim osecanjem sa kojim je pomilovao pse. Sarno je izustio: - Tek koliko da me se setite, da je otvorite ida se oglednete u njoj.

Zena je bila raseupana i nepoverljiva, namrgodena, u izandalom muskom kaputu prikopcanom pod bradom, izoblieena zbog velikog trbuha, gojaznog lica na kome se maltene okamenio izraz mudrosti koja se nikome ne moze podariti pa je samim tim izlisna; nemarno se usprotivila, podrugljivo se nasmejala, pogledala ga mirno i nezno kao da joj je Larsen otac iIi stariji brat, mozda donekle neobican, au sustini dobar i saosecajan.

- Hvala, lepa je - rece, otvori je i pogleda svoj mali od- 1 ucni nos u ogledalcetu, - A sta da radirn s nj om ... Smesno je da ste mi bas ovo poklonili. No, u redu je, ne mario Da ste me pitali, rekla bih yam da nista ne zelim, ali mislim da bih docnije zaiskala da mi kupite bas ovakvu pudrijeru, - Zatvorila ju je jer je htela da oslusne krckanje elasticnog zatvaraca, a

59

zatim je ulovila zlatasti odsev srcolikog grba na poklopcu i stavila pudrijeru u dzep. - Mora da je provrela voda za kafu. Sta zelite. Hocete li da vas poljubim?

Ponudila mu je to otvoreno i nezajedljivo, Larsen je zapalio cigaretu i ushiceno joj se osmehnuo. Za trenutak je, zadivljeno i razdragano, pomislio: »Ovo je prava zena. Jos kad bi se okupala, obukla i nasminkala. Da sam je sarno ranije sreo.« Njegovo ushicenje je sve vise raslo, a onda se najednom pretvorilo u setu.

- Ne, hvala, gospodo; nista ne zelim,

- Pa onda, podite napolje i porazgovarajte s njima, a ja

cu vam doneti kafu.

Ustao je i izisao iz kucice, nekako eudno raspolozen, s odlucnim izrazom lica i drugi put te veceri izneo na hladnocu osecanje nekakve izlisne i nerazumljive pobede, Pili su kafu pokraj vatre, nalivali vino iz pletare i caskali 0 politici, fudbalu i uspesnim poslovima drugih ljudi. Zena i psi su vee spavali u kucici kada se Galves protegnuo i nasmejao.

- Mozda mi necete verovati - rece i brzo pogleda Kunca. - Ali, kad god mi se prohte, starog Petrusa mogu da posaljem u zatvor.

Dok je pripaljivao cigaretu na ugarku jedne graneice, Larsen ravnodusno zapita:

- A zasto da ga stavljate iza resetaka? Sta time dobijate.

- Ima razloga - otegnuto dodade Nemac. - Duga je to

prica.

Larsen je iscekivao, sedeci ukoceno na sanduku, dok mu je cigareta nehajno visila iz usta. Kune je zviznuo i jedan od pasa je dojurio, polizao mast koja je kapala s resetki od rostilja i poceo da savesno i glasno glade kost. Negde u daljini zakukurekao je petao; prava noc je postala bliska i maltene opipljiva kada je Larsen iskosa opazio kako se krivulja velikog zubatog Galvesovog osmeha dize ka nebu.

- Vi mi ne verujete - setno je rekao Galves. »To nije osmeh; niti se veseli niti se ruga; rodio se takav, s otvorenim ustima i stisnutim zubirna.« - Ali, ja to mogu da ucinim,

60

Uzaman je Larsen pokusavao da se seti kada je, gde i od koga euo ovaj prizvuk prljave mrznje, ravnodusnosti i oholosti. Bez sumnje, u glasu neke zene koja je h tela da uplasi njega ili nekog prijatelja te mu je zapretila neumoljivom osvetorn.

Galves se i dalje smejao prema nebu. Larsen je ispljunuo cigaretu i sada su sva trojica zurili u erno nebo zimske noci, U put od srebrnih opiljaka, u samotno treperenje zvezda koje su uporno trazile da im kogod podari ime.

.Brodogradiliste - III Kucica - III

Sledeceg dana, u deset cas ova pre podne, Kune je pokueao na vrata direkcije, bojazljivo usao i nasmesio se, a njegov zlatni zub blesnuo je na svetlosti. (Ta siva i bezivotna svetlost izmuceno se provlaeila kroz dzmovske izmagline od vode i studeni; vreme se bese izvedrilo i bezbrizni vetar je zvizdao kroz sve otvore na zgradi.)

Larsen je podigao glavu, zatrpan gornilama Iascikli, i naslutio neku porugu, zlovolju, igru i prikriveno ocajanje.

- Ako dozvolite - rekao je Kune, nagnuo se i lupnuo oguljenorn petorn.

- Gospodin poslovoda moli gospodina generalnog direktora za razgovor. Bice yam zahvalan da ga primite. Gospodin poslovoda zeli da dokaze i dokumentima potkrepi - da, to je prava rec - istinitost izrecenih tvrdnji,

. Larsen je stisnuo usne, pogledao ga, a onda je slegnuo rarnenima. Nastupi rmik, bes, ocaj,

Muska glava guste kose izranjala je iz dva puta obmotanog, crvenkastog izbledelog sala i nije izgledala ni pijano ni napadno. Ipak, po svemu sudeci, on nije bio pravi eovek za to o cemu je s naporom govorio i nista nije bilo zalosnije od nepomicne tame njegovih oeiju,

- N eka dade - rekao je Larsen i drsko mu pokazao zu be.

- Moja kancelarija je uvek otvorena.

62

Nemac je cutke klimnuo glavom, zatim je nacinio polukrug i izisao.

Larsena su prosli zmarci zbog uzbudljive igre, nade i zelje da se stogod dogodi, od besa se podmladio, izvukao je revolver ispod pazuha i stavio ga u odskrinutu fijoku na koju je nalegao stomakom. Vetar je susketao medu naokolo razbacarum hartijama i povremeno pirkao do visoke tavanice. Galves je gurnuo vrata, isturio nap red svoj namesteni, ali neizazovni osmeh i polako prisao pisacem stolu. Jagodice su mu postale nekako vece, starije i zuce.

- Gospodin tehnicki direktor mi je rekao ... - zapoce Larsen naglasavajuci svaki slog; medutim, onaj drugi je otvorio saku, razvukao osmeh i, kao dokaz neke tesko izvojevane pobede, polako spustio na sto izguzvan list hartije s gusto nastampanim zelenim slovima.

Larsen je smeteno zapazio ivice ukrasene krugovima i procitao: Heremijas Petrus, akcionarsko drustvo, deset hiljada pesosa, predsednik, sekretar ...

- Znaci, vi imate vrednosni papir za akcije u iznosu od deset hiljada pesosa.

- Varna to izgleda cudno, zar ne? Deset hiljada pezosa.

See ate li se da sam yam sinoc rekao da bih starog mogao da posaljem u zatvor?

Sada mu se osmeh rasprsnuo kao majusna eksplozija, kao

zgnjecena bubasvaba,

Da - rekao je Larsen. Razumete Ii?

Sta tu ima da se razume?

Akcija je Iazna. On ih je falsifikovao, kako ovu tako i sam bog zna jos koliko drugih. Nije ni vazno, bi tno je da je ova Iazna ida ju je on potpisao. Procitajte. H. Petrus. Dva puta su starnpane, oba puta kada se povecao kapi tal. A ova akcija ne pripada nijednoj od te dve serije. No, on ju je potpisao, prodao [e nmogo takvih.

Prst koji je dotakao potpis imao je boju plesnivog sira, Ruka je uzela papir sa stela.

63

- U redu - rekao je Larsen veselo i pornirljivo. - Vi svaka ko zna te sta radi te; razumete se u posao. Falsifikovao je akcije. Stari Petrus. Zbog toga moze da ode u zatvor i odmah je jasno da mu ne gine nekoliko godina.

- Nekoliko godina? - ponovo se nasmejao Galves i luphUO se po dZepu u koji je stavio akciju. - Nece ni izici iz zatvora. Nije mu preostalo toliko zivota da hi mogao sve to da plati.

- Prava sramota - kazao je Larsen i pogledao kroz prozor. - Morale bi se stogod prodati da se kupe stakla i zapuse rupe.

- Da, zimi nije nimalo prijatno - neprimetno se i bezvoljno osmehnuo Galves i okrenuo se prema kisovitom jutru. - Svakog meseea prodamo robe iz skladista u vrednosti od dye hiljade pesosa. Kune i ja delimo po pola. Nemae se nije pobrinuo da vas izvesti; ne zelim da pomislite da smo yam to precutali iz samoljublja.

- Sta smo mogU da ucinimo? - nastavio je, zureci u trouglastu rupu na prozorskom oknu, mrsav, ostareo, s nekim vlaznim drhtajem u uglu osmehnutih usana. - Mogli bismo prodati i za tri hiljade. Potrajalo bi godinu ili dye.

Pomislio je od cega zapravo zivi,

- Zahvaljujem yam - rece Larsen. - Tacno je da ga mozete poslati u zatvor. Ali, sta time dobijate?

- 0 tome nisam ni razmisljao - odgovori Galves. - Ako ga zatvore, sve cerno izgubiti, izbacice nas u roku od dvadeset cetiri casa. Ali, nije to po sredi. Naprosto, taj starae zasluzuje da tako zavrsi. Vi to ne znate.

- Ne - zamisljeno se slozi Larsen - zaista ne znam.

Mozda je tako bolje, a mozda i nije. Ucinite kako Yam [e volja. - Hvala - procedi Galves, osrnehnuvsi se siroko i jetko.

- Hvala sto ste mi dali dopustenje.

Krajnje pazljivo, s gnusanjem i tugom, kao da mu preti opasnost, Larsen je ponovo pripasao revolver ispod pazuha i zavalio se u naslonjaci, Kroz rupe na prozorima vetar je-sada ubacivao ledene kisne kapi koje su obesno poprskale po stolu

64

razbacane svilenkaste hartije sa izvestajem 0 metalizaciji. Larsen jepodozrivo, napucivsi usne, pustao necujne telegrafske znakove, a zatim je zazmurio da proceni sa koje razdaljine moze da procita. »Brodogradiliste i radionice za opravku brodova su primenom metalizacije postigle zavidan napredak i resile mnoge probleme. Ni najbolje nerdajuce boje ne zasticuju celik i gvozde od elektrohemijskih pojava koje nastaju pri dodiru sa svakom atmosferom. Cink je jedini metal koji zaista deluje antioksidaciono na gvoZde ili celik, jer prekida elektrogalvansku struju i tako sprecava elektrohemijske pojave.«

Nije odvec mario sto zrvot prolazi i nosi u nepovrat ono sto mu je bilo vazno: sve je trpeo s poluotvorenim ustirna, sa ohladenim mehuricem pljuvacke na rubu usana, osecajuci kako mu podbradak grezne u salo; u sustini, sve te stvari njega nisu ni zanimale, jer ih nagonski nije zeleo, bar ne toliko da bi se za njih zalagao ili im se opirao. »Za sada imam obezbedenih hiljadu pesosa mesecno, a kasnije cu i sam umesati prste i nauciti ove mamlaze kako mogu jos vise da izvuku a da time ne izazovu propast niti da spiskamo say kapital. Nema problema. A ipak me brine ta mucka s falsifikovanim akcijarna kad vidim tog tipa koji ko zna otkada ide s tirn zakonskim dokazom pod kosuljom, kao ludak koji se igra napunjenim pistoljem, a mene obliva hladan znoj, nista ne mogu da smislirn, ne znam gde da se denem ni kako da se odbrarum.«

Potom je bezbrizno, ma1tene neduzno podigao glavu i pri tom nejasno slutio da je igra, u kojoj je ranije igrao ulogu Larsena, bila kudikamo detinjastija od ove koju sada igra. Gotovo zmureci, naslonjen na pisaci sto koji mu je upirao u trbuh, nastavio je da cita: »Spremni smo da yam dopremimo najraznovrsnije materijale, sto god zazelite: celik sa visokim procentom ugljenika, neoksidisuci celik, bronzu, fosfor, antifrakcijski metal babit.«

Nekoliko kapljica ga je poprskalo po lieu. Ustao je i oslusnuo tisinu koja [e prikrivala vetar; pokupio je hartije s izves-

65

tajima, poluglasno otpevao tri takta nekog tanga, a zatim ih ponovio s nekom prijatnom i vesel om zestinom. Kada je stigao do vrata i natakao sesir, ucinilo mu se da je nesto zaboravio: pozeleo je da se smeje, da oseti blizinu iskrenog prijatelja, da ucini nesto okrutno eernu niko zivi ne bi mogao utvrditi uzrok.

U podne je, raskrecenih nogu i rasxopcanog kaputa, nastavio da se sepuri po golemoj pustoj kancelariji; zagledao je stolove Galvesa i Kunca, pisace stolove koji se jos nisu pretvorili u drvo za potj.alu, ostecenu kartoteku, beskorisne, eudnovate i odbacene masine, Vetar je duvao po pozutelim papirima koji su stitili pod od kise 8tO je kapala s tavanice; pored njega je iz naprsle vodovodne cevi prskao mlaz vode po limenkama. Maltene veseo i uzbuden, s nejasnirn osvetoljubivim pornislima, Larsen je zamisljao kakva je radna i buena atmosfera vladala u OVO] kancelariji pre pet ili deset godina.

Niz gvozdene stepenice izisao je na kisicu i uspeo da pregaca blato a da ga nije primetio niko od stanovnika kucice. Trcao je, kao da sve to vidi prvi put u zivotu, kao da sve samo sluti, pa je sada u iznenadnom ljubavnom zanosu prepoznao Galvesovu kucicu, nakrivljeno kormilo, korov i kaljuge, zardali skelet kamiona, onizak zid sa otpacima, Iancima, sidrima i jarbolima. Prepoznao je to sivilo koje jedino siromasi mogu da razaznaju na kisnom nebu; tanku, gnojnu liniju koja razdvaja oblake, neku veoma daleku mutnu svetlost boje sardoniksa. Sada mu se kisa skupljala po obodu sesira; dobracudno se smesio ne ubrzavajuci hod i osluskivao najudaljeniji huk vetra nad rekom i medu drvecern. Gegajuci se, zaobisao je one zicom uvezane zelezne okove, koji su odavno izgubili ime i oblik, i najzad stupio u mraeno skladiste, u njegovu hladnocu i gluhotu. Tanki mlazevi kise su ga prskali dok je isao pored ormana, legla prasincine i paukova, pored crvenkasto-crnih masina, koje su propadale ali su se i dalje male dostojanstveno. N ecujno je stigao do kraja hangara i seo na ivicu eamca za spasavanje, Dok je zurio u ugao tavanice, osecao nesputano strujanje promaje i osluskivao vajkadasnji

66

sum kise koja je pocela da dobuje po krovu, rasejano je potrazio cigaretu i zapalio. Mogao je da nabroji one za cime nije mario: pusen]e, hrana, topli kutak, ugled, uvazavanje, buducnost, Tog popodneva u direkciji, posle razgovora s Galvesom, mozda je nesto pronasao, a mozda i zaboravio. Sve se svodilo na isto.

Osmehnuo se pri pomisli na ciku pacova koji su po ormanima grizli srafove, sarke i kljuceve, Zamislio je prijatan zimski rueak u Petrusovoj vili: udebljala i saueesnicka Hosefina postavlja sto, Anhelika Ines, s ukocenirn i odsutnim osmehom, pazi da se vatra ne ugasi, miluje decu oko sebe, pateticno mrmlja i umilnim pogledom luta od blistavog lica srecnog Larsena do velikog ovalnog portre ta pokojnog oca i tasta, posmatra odlucnu i zagonetnu glavu, ozbiljnu i uokvirenu zaliscima, koja s visine od dva metra gleda dole ~ uzoran, bespogovoran lik koji trazi poslusnost.

Prisao je zadnjim vratima magacina, oslusnuo nagli i zastrasujuci nalet kise, i pomislio kakve bi posledice po plovidbu magia ima ti magia koja se dizala s reke, U ziv ao je ga cajuci po blatu i pomno razmisljao a strahu, sumnji, neznanju, sirornastvu, propadanju i smrti. Opet je zapalio cigaretu i otkrio napustenu kancelariju, bez vrata, sa dascanim zidovima: u njoj su se nalazili poljski krevet, sanduk na kome je lezala knjiga, emajlirani umivaonik ukrasen zvezdicama. To je bio Kuncov dam.

»Cudnovato, nikada se nisam zapitao gde stanuje Nemac.« Usao je i seo na krevet, pognuo se, a uzdignutu glavu okrenuo ka vratima, drzeci cigaretu ispred stomaka; delovao je tako ponizno i prijateljski da se Kune zacelo ne bi naljutio ukoliko bi iznenada usao. »To je nesreca«, pomislio [e, »to nije zao cas koji dade, potraje, a zatim prode, nego je to nesreca, stara, hladna i zelenkasta. Ne, to nije nesto sto dade i prode, to je nesto drugo, sto nema veze sa dogadajima, mada ih koristi da se ukaze; nesreca jednostavno postoji. I sada je tu, ne znam otkada; I u tao sam kojekuda da je ne upoznam, a u stvari pothranio sam je svojim snom 0 direkeiji, 0 trideset rni-

67

Iiona, 0 ustima koja se necujno smeju u venjaku, A sada, sto god da ueinim, nesreca ce me jos cvrsce stezati, Jedino mi preostaje da pocnem nesto, najpre jedno a potom drugo, pa tako redom, bez volje, bez smisla, kao da mi za to neko placa (za svako delo, drugi gazda!), jedino moram voditi racuna da stvar obavim, bez obzira zasto i kako. Jedna stvar, druga, treca ... svejedno da li ce zavrsiti dobro ili lose, svejedno kakav im je smisao. Oduvek je bilo tako, to je bolje nego kucnuti u drvo ili se prskati svetom vodicom; kada nesreca uvidi da se uzalud upinje, da joj je sve uzaman, ona sahne, raspline se i otpada.«

Izisao je; s poernelih platana padale su poslednje kisne kapi. Pokucao je na vrata Galvesove kucice, a kada mu je tena otvorila, iza njenih leda se sve najednom utisalo - culo se sarno tiho cviljenje psa i zvuci fokstrota na radiju - posao je za njom, ne gledajuci je, uz jedno uzviseno »Dozvolite«. Usao je u toplu odaju, pozdravio se sa oba coveka, privukao klupu, seo i spustio sesir na suvi pod; na usiljen Galvesov osmeh uzvratio je kratkim, jednostavnim i ubedljivim osmehom.

- Jeste Ii jeIi? - upita zena. - Sigurno niste. Nista nije ostalo, ali cu vam vee nesto spremiti.

- Hvala. Ako ste jeli pucero+ - rece Larsen, gledajuci u tanjire - mogao bih malo mesne corbe,

Mogu da vam ispecem sniclu -_ rece zena. - Ima i susenog mesa - dodade Kune.

- Ne, hvala - uporno je odbijao Larsen. - Hvala, go-

spodo. Bio bih vam zahvalan za tanjir tople mesne corbe. Ucinili biste mi veliko zadovoljstvo.

Pomislio je da preteruje sa skromnoscu; Galves ga je podrugljivo i pazljivo posmatrao. :lena je malo pospremila sto i podigla sesir s poda; osetio ju je iza sebe, uza sarno rame, zamisljenu pokraj pucketavog plamena i resenu da ne progovara.

• Pucero - vrsta spanskog jela od kuvanog mesa. (Prim. prev.)

68

- Ostadosmo bez vina -reee Kunc, -Hocete Ii rakije ad secerne trske, Ima jos nekoliko boca: taka je losa da nikako da je popijemo.

- Posle corbe - odgovori Larsen. Zena nije progovorila ni rec.

Vetar je u dva naleta prodrmao kucicu; plamen II peei je zatreperio na Iozistu. Kunc je prekrstio ruke i stavio sake na ramena.

- Kuda ste isH? - upita Kunc. - Pomislili smo da ste otisli da posetite Petrusa.

- Gospodina Petrusa, gospara Heremijasa - rece Calves.

Larsen se nasmejao, dok je gasio cigaretu u tanjiru. Sada je vetar mahnito zavijao nad kucicom; zacutali su neveselo, [er ih je tistalo osecanje osamljenosti, camotinje i tmastih oblaka. Zena je stavila na sto tanjir tople corbe od mesa i gurnula pse od Larsenovih nogu.

- S vasim dopustenjem - izustio je Larsen i poceo lakoma da jede: pred njim su bila dva muskarca koji su ga budno posmatrali: iza njega - cviljenje pasa i cutljiva zena. Prestao je da jede i zagledao se u ugaonu policu, sat i posudu sa dugackim zelenim stabljikama. - Zeleo bib da yam se zahvalim, Mada nisam bio previse gladan. Ali, tanjir bilo cega toplog bi mi prijao, pomislio sam. Eto sta me i navelo da pokucam na vasa vrata.

- Bili smo ubedeni da ste otisli do Petrusove vile - rece brzo Kune - i da tamo zaeelo niste zatekli starog. Mislim da se neee vratiti do kraja nedelje.

- U stvari, nama je svejedno - nasmejao se Galves. - Necu da lazem. Rekao sam da nas nije mnogo briga koga ste otisli da posetite.

- Galvese! - opomenu ga zena iza Larsenovih leda.

- Oprostite - rece Kunc - ali smo pomislili da ste u

podne otisli do starog da ga upozorite.

- Po kisi - dodade Galves. - Da ste otisli do njegove

69

vile da ga upozorite da se kod mene nalazi jedna od falsifikovanih akcija, te da ste pri tom pokisli,

Galvese! - odlucno ponovi zena iza Larsenovih

leda.

Bas to - produzi Galves - da ste otisli do vile da upozorite starog Petrusa ili njegovu kcer. Rekao sam bas to, svi smo rekli isto, da bi lako moglo biti da tako bude. - Dohvatio je trbusastu bocu s rakijom, kojamu je stajala pored nogu, natocio tri case, ne dodirujuci irn rub, uz klokotav mlaz, neprimetno se osmehnuo s nekom zluradoscu, dok su njegove stisnute usne izgledale ogoljene kao da ih je obrijao.

- Da ste otisli kuci gospodina Petrusa, po ovoj kisi, da ste ga upozorili i da to upozorenje nema bas nikakve svrhe. Jer stari Petrus to zna bolje nego mi, zna on sve to mnogo ranije od nas. Svi smo tako rekli, jedno za drugim, a potom smo ponavljali. A ja sam dodao: ako se to dogodilo, ako ste isli do vile i pokisli do gole koze, [er ste ispunjavali svoju dU±nostna kraju krajeva, svakog 25. u mesecu upisujem yam sest hiljada pesosa - i dali znak za uzbunu, mozda ste mi ucinili uslugu; a mozda ja vee poodavno zelim da mi neko ucini takvu uslugu.

Larsen je lagano odmakao prazan tanjir, zapalio eigaretu i ispio casu koju mu je natocio Galves.

- Zelite ti [os stogod? - upita zena.

- Hvala, vee sam yam rekao, gospodo. Dosao sam da za-

molim za nesto toplo, neku milostinju.

- A ja pomislio da ste mozda izmislili neki novi naein da se uvecaju prihodi brodogradilista - dobaci Kunc i gotovo prekri jetki Galvesov osmeh. - Nesto sto ne bi podrazumevalo samo puko opremanje i opravku brodova.

- Gusarenje iii trgovina cmim robljem, na primer - predlagao je Galves. Kune je podigao casu, zazmurio i zabacio glavu.

Prljave i izranavljene zenine ruke sklonile su Larsenov tanjir. Psi su cutali, rnozda su vee spavali na velikom krevetu. Vetar je jecao negde u daljini, Svi su mogli da cuju kako se hu-

70

janje priblizava i potom udaljava, kao da ih prisiljava da donesu neku odluku.

- Pitanje je da li da racunarno na zastupnika II EI Rosariju ili ne - progovori Galves. - Mogli bismo da udvostrucimo promet, da okupimo ekipu pilota koji hi sprovodili brodove do Brodogradilisne Luke. Mogli bisrno da kupimo ka pe s siritirna i da ozbiljno porazgovaramo 0 prednjem i zadnjem jarbolu, brodskom kljunu i trapezastom jedru. Ana stolu od kedrovine u direktorskoj kancelariji mogli bismo da se igramo pomorskih bitaka,

Pio je, zavaljen u pletenoj, posve poderanoj naslonjaei, i bezbrizno kezio krupnezube prerna zadirnljenoj dascanoj tavanici,

- Od kada je pocela kisa - rete Kune - izgubili smo zelju da popodne odlazimo na posao, U stvari, nerna nista hitno ni da se radi. Moj prijatelj ima knjige uza se, a proracuni koje treba da obavim mogu i prieekati. Mislim da cete se sloziti da je bolje da ostanemo ovde i pijemo, da slusamo kako pada kisa i razgovaramo 0 Morganu i Drejku,

~ Kako yam se ciui? - upita Galves.

Larsen je ispio rakiju i posegnuo da ponovo natoei: oseeao je da mu se usne razvlace u glupav osmeh ida mu glas zvuei nesigurno. Zena je prosla pored njega, pored stola i Galvesa, prisla prozoru i priljubila lice uz vlazno staklo. Bila je nekako bokata, podatna i ljupko se naginjala ka kisi sto je jenjavala.

- Sada mi je bolje - rete Larsen; neprimetno je gledao zenin potiljak, njenu dugacku i zapustenu kovrdZavu kosu. - Bolje mi je. Ne zbog corbe, na kojoj vam zahvaljujem, niti zbog rakije. Mazda zato sto ste mu pustili da udem. Zadovoljan sam jer sam do pre nekoliko trenutaka osecao nesrecu, kao da se ostrvila na mene, kao da je samo mene skolila i kao da je ko zna dokle moram nositi u sebi. Sada je vidim izvan sebe, victim kako dotice i druge; tako mi sve biva Iakse. Jedno je bolest a drugo je zaraza. - Dopola je ispio casu i nasmesio se osmehu kojim ga je darivao Galves, s omalovazavanjem,

71

sumnjicavo i u iscekivanju. Zena im je i dalje bila okrenuta ledima, potistena i zagledana u kisu,

- Sipajte rakije - rete Kunc. - Slusati kako pada kisa i odspavati posle rucks. Ima Ii sta Iepse?

- Da - rece Larsen - sada je vee bolje. Ali uvek ima nesto da se uradi, mada covek ne zna zasto to radi, Lako moze da se dogodi da veeeras odem do vile i da ispricam starome 0 falsifikovanoj akciji. Lako mi se to moze desiti,

- Ako bas hocete, a vi samo idite, vee sam yam rekao da je svejedno - odvrati Calves. Zena se odmakla od kisnog okna; ovila [e ruku oko Galvesa, oko rasklimatane fotelje i nagla belo, gotovo nasmejano lice prema stolu.

Starom ili njegovoj kceri - promrmljala je.

- Starom ili njegovoj kceri - uzvratio je Larsen.

Brodogradiliste - IV Kucica - IV

Mada danas niko ne moze pouzdano reci kada se sta odigralo u ovoj prici, ipak je sasvim sigurno da je te nedelje GaIyes resio da vise ne ide u brodogradiliste.

Prvo jutro njegovog odsustvovanja te zirne bilo je za Larsena prava mora i iskusenje: potonje muke i sumnje lakse je podnosio.

Tog jutra je Larsen stigao u brodogradiliste negde ako deset easova, pozdravio Kuncov profil koji je piljio u album s markarna na crtacem stolu i say uznemiren usao u svoju kancelariju, Umesto jedne go mile fascikli dohvatio je drugu, pokusao da eita do jedanaest, a tada je najednom pocela da sipi kisa i njene kapi su prskale po ostrim ivicama razbijenog prozorskog stakla. »Moram brinuti samo 0 sebi, sve ostalo je nevazno«, proslo rnu je kroz glavu, »ja, tuzan i promrzao, drezdim za ovim pisacim stolom, dok me lose vreme, zla sreca i prljavstina drze u zarobljenistvu. Meni je, zacelo, itekako vazno sto ova kisa sipi i po drugima, sto tiho dobuje i po njihovim krovovima.«

N eeujno je ustao, prisao vratima i provirio u veliku kancelariju, Galvesa nije bilo: Kune je pio mate i gledao kroz veliki prozor. Larsena je spopala pomisao da bi Galvesovo nedolazenje bilo opasno ukoliko bude konacno, jer bi se time okoncalo bezumlje koje je on, Larsen, kao baklju preuzeo od ne-

74

poznatih, ranijih generalnih direktora i obavezao se da ce je dalje nositi sve do trenutka kada bude doslo do nepredvidIjivog raspleta. Ako je Galves naumio da odustane od igre, verovatno ce se i Kune povesti za njegovim primerom? A za njima i ostali - zena s velikim stomakom i psi; svi oni ce mozda mod da otkriju smisao i lepotu u drukcijern svetu. Jedino je za njega kasno.

Cekao je skoro do podne, ali Kune nije prilazio vratima direkcije. Kisica je prestala a na prozor se naslonio prljav, tmast oblak koji se ustezao da ude. Larsen je odgurnuo Iascikle, prisao prozoru i, jednu za drugom, ispruzio ruke u maglu. »To ne moze biti«, ponavIjao je. Bilo bi mu draze da je umesto nastupajuceg datuma mogao da upise neki davnasnji, iz mladosti, Ali je za to bila potrebna druga vrsta vere, »Nikada ne puste coveka da bira, a kasnije shvati da je ipak mogao da izabere.« Pogladio je obarac na pistolju ispod pazuha i osluskivao muenu tisinu: Kune je odgurnuo stolieu i zevnuo.

Osetio je kako mu usta i obrazi podrhtavaju dok se vracao pisacem stolu i stavljao pistol] u poluotvorenu fijoku. »Ako mi se bude rugao, izvredacu ga; ako me napadne, ubicu ga.« Pritisnuo je zvonee i pozvao tehniekog direktora.

- Izvolite - uzviknu Kunc i ude zakopcavajuci sako.

- Jeste li vee hteli da krenete kuci? Zaneo sam se prou-

cavanjem ovih fascikli, Pojma nemam koliko je sati. Znate Ii vi nesto 0 sporu povodom »Tampika«?

- Povodom »Tampika«? Ne znam nista, mora da je to neki stari slucaj - odvrati Kune i ponovo zevnu.

- »Tampiko« - uporno je ponovio Larsen. Tek onda je podigao pogled i osmotrio Kunea. Video je okruglo lice, zaraslo u bradu, emu jaku i gustu kosu, maljavu ruku koja se dizala sa dugmeta do cvora na crnoj kravati, - Razume se, mora da je to bilo pre vaseg dolaska, ali je zanimljivo kao poucan primer. Brod je hitno uplovio, ne radi istovara tereta, nego zbog ostecenja na jarbolu. Po svemu sudeci, nosio je zapaljiv materijal i zapalio se u brodogradilistu, bas ovde, zapravo malcice severnije. U dosijeu pise da brod nije bio osigu-

75

ran, odnosno da sva roba nije bila osigurana. - Otvorio je nasumice neku fasciklu i pretvarao se kao da cita; eviljenje po strehi znacilo je da ponovo pada kisa. - U tom slueaju, ko treba da plati? Ko je odgovoran?

Nasmesio se dobrocudno, kao da gleda dete.

- Nikada nista nisam CUO 0 tome - odgovori Kunc. - Osim toga, uopste ne shvatam u cemu je problem. Ko zna koIiko je proteklo od tada. Brod u plamenu na reci - mora da je to bio pravi spektakl. Ne znam. Ali, brodogradiliste ne moze biti odgovorno.

Jeste li sigurni?

- Mislim da [e to van svake sumnje.

- Nikada nije zgorega znati - rekao je Larsen, zabacio

se nauznak i negovanim noktima grebuckao po ivici fijoke; a onda se zagledao u male i tamne Kuncove oci, - Galves nije danas dolazio na posao?

- Nije, nisam ga video. Sinoc smo zajedno bili u El Camameju. Ali, kad smo se rastali, s njirn je bilo sve u najboljem redu.

- Je Ii se javio da je bolestan?

- Je li se javio? Pada kisa. Sada cu navratiti do njega

prozbori Kune i najednom poce znatizeljno da posmatra Larsena. - Cim nije dosao, mora da je bolestan. Nezgoda je u tome sto popodne oeekujemo Ruse s kamionom, Obecao je da ce mi pomoci prilikom pogadanja. - Podigao je ruku u znak pozdrava, a kada je stigao do vrata, okrenuo se te polako is uzivanjern zagledao u Larsenovo lice.

- Da li se nesto dogodilo?

- Nije - rece Larsen i uzdahnu kada je Kune izisao.

Nije otisao u kucicu na rucak: pojeo je parcence mesa kod Belgrana. Nije mu hilo do price, cutao je, iako je gostionicar na sve nacine zapodevao razgovor. U pet po podne, zaobilazeci lokve na putu, posao je da poseti Galvesa; sada je koraeao prozet strpljenjem, velikodusnoscu i ocinskim osecanjem.

Na stepenicama pred ulazom sedela je zena umotana u

76

muski kaput; jedan pas joj se ugnezdio u krilu, dok je drugi lezao na tlu i lizao njenu veliku cipelu. Vlazno od kise, njeno lice zracilo je vedrom smirenoseu u izmaglici, Larsen se pokajao zbog ove posete, poceo je da se oseca kao uljez, tuzno i turobno. Dotakao je sesir u znak pozdrava, a zatirn se ponovo zapitao koliko li godina moze da ima ta zena. Oblak ih je ogrnuo svojom koprenom, osetili su se nelagodno a nikakay sum im nije priskakao u pomoc.

- Mogli biste cerka da mi budete - promucao je Larsen i skinuo sesir.

Tada je tisina postala jos mucnija, kao da se oslobodila mrmljanja koje ju je nagrizalo po rubovirna. Pas se proteglio na tIu, stresao i zamahao repom. Zena je ceskala po stomaku onog psa koji joj je lezao u krilu. Ispod debelog ervenog sala velika pri badaca je poput kuke pod gr lorn pri tezala revere od kaputa. Na lieu joj nije bilo nieega Ijupkog; debele, blede usne su se bez napora izvijale prema uglovima, a poluzatvorene oci su zurile u prazno. Larsen je zapazio velike muske cipele vezane elektricnom zicom, ukaljane blatom i Iiscem.

- Gospodo - rece i na to se ona odluenije osmehnu; ali oci su joj i dalje bile maltene slepe a po trepavieama je magla pocela da se skuplja u kapljice, - Gospodo, stvari ce se ubrzo srediti.

- Ma nemojte? Bas me briga! - odgovorila je i pocela da se jetko smeje. - Udite, sapnite mu stogod iii mu isprieajte kakvuzgodu. Sam sebi je narnetnuo da okajava neki greh; lezi u krevetu i zuri u zid. Cak se ni ne pravi da spava. A nije bolestan. Grdno bi se proveo, upozorila sam ga, ako bi poslali doktora 12 preduzeca i ustanovili da nisi bolestan. Izbacili bi te na ulicu, rekoh mu, pa nam ne bi preostalo nista drugo nego da se preselimo u drvenu kolibu, u kormilarsku kabinu na kakvom brodu ili naprosto u psecu kucicu, Udite, oprobajte srecu; mozda ce se praviti da je mrtav, a mozda ce hteti da razgovara s varna. Osim toga, unutra ima jos jedna boca rakije.

Natmuren zbog vlage i hladnoce, Larsen nije nalazio

77

pravu rec kojom bi izrazio zeni koliko je voli, na kakav su cudan i nepojaman naein, kao progonjeni, njih dvoje postali brat i sestra tokom svih ovih godina, iako su bili jedno drugom daleki i nepoznati. Stavio je sesir i koraknuo prema zeni, kao da ispunjava zadatak, malcice pogrbljen i kao da se izvinjava.

Dna se skrajnula i Larsen je pazljivo zakoracio uz tri stepenika koj i su nepotrebno bili prievrsceni gvozdenim laneem za bok kucice, Usao je u sivkasti polumrak i odmah se uputio prema uglu gde se nalazio krevet.

Covek je lezao, okrenut licem ka dascanom zidu, culo se kako dise, oci su mu sigurno bile otvorene.

- Kako je? - upita Larsen, ne pronasavsi pravi ton.

- Zasto ne idete do davola? - predlozi mu Galves do-

brocudno,

Larsen je uspeo da obuzda nadosli gnev, koji je smatrao opravdanim. N ogom je privukao klupu, sagnuo se nameravajuci da sedne; u tom trenutku ugledao je boeu na stolu, Bila je gotovo puna, imala je nalepnieu s grozdem, klasjem i sljivarna. Natocio je u plehano lonce i seo, posmatrajuci uska leda pokrivena eistim i iskrpljenim pokrivacem.

- Mozete me ponovo terati, ali [a necu otici, Moram da razgovaram s varna. Ovaj konjak je vrlo los; mogao bih yam ponuditi nesto bolje.

Srknuo je gutljaj i pogledao uokolo; pomislio je da je i kucica sastavni deo igre, db su je sagradili i nastanili sarno zato da u njoj prikazu one prizore koje inace ne bi mogli prikazati u brodogradilistu,

, - Veliki dogadaj je na pomolu; ovlascen sam da yam to kazem, Za neki dan sve ponovo stavljamo u pokret, Ne sarno da imamo zakonsku dozvolu, nego i potreban novae. Milione pesosa. Mozda cemo morati da promenimo naziv preduzeca, da Petrusovom imenu dodamo jos neko ili da ga [ednostavno zamenimo, Da Yam i ne govorim 0 zaostalim platama, novo rukovodstvo ce ih priznati i isplatiti, Ni Petrus ni ja ne bismo prihvatili drukCije reSenje. Tako mozete da napravite obra-

78

eun. Sve ce moci da se sredi kako bisrno ziveli casno i kako prilici ljudima. Ali, ono sto je posebno vazno, svakako su buduce plate. I jos nesto: preduzece ce izgraditi kuce za zaposlene. Jasno, niko nece biti obavezan da stanuje u njima, ali sigurno ce to biti prilieno zgodno. Uskoro cu yam pokazati planove. Za sve ovo imam Petrusovu ree.

Dabome, nije je imao; jedino je imao tu zlosrecnu maniju, opcinjenost koju je podgrevao i prihvatao osecajuci potrebu da je produzi. U prljavoj i hladnoj kucici u koj oj je Larsen pio, ne da se napije, u drustvu ravnodusnog glavnog upravnika, uplasio se da ce mu jednog dana stvarnost puci pred ocima, Izvan farse koju je doslovce prihvatio kao sluzbu, nije bilo nicega osim zirne, starosti, sarnoce, a mozda i smrti, Sve bi dao sarno da se Galves uspravi u krevetu, da mu se iskezi i da poene da pije iz boce.

Da ne bi priznao poraz, govorio je 0 sebi i ponavljao monologe koje je raspredao u venjaku Petrusovog vrta. Pricao je 0 svom izmisljenom susretu s komesarom Valesom, kako je toboze stavio revolver na sto i prezrivo otpljunuo; tada je Galyes protegnuo noge i ponovo zevnuo.

- Zasto ne idete do davola? - promrsi kroz zube, - Sutra cu doci na posao.

Nasmejali su se obojica, ne previse podrugljivo; vise su voleli dostojanstven ton. Zatim su dugo i nepomicno cutali i razmisljali 0 istini, Maloeas su psi besno zalajali, ali je lavez vee zamuknuo. Larsenovo popodne nije bilo izgubljeno; sada se zadrzao iz Ijubaznosti i pritvorstva. Uzeo je bocu i ponovo je spustio na sto; krenuo je bez reei oprostaja, jer u reei se vise nije ni uzdao.

Po mraku je oprezno sisao niz ona tri stepenika i geguckajuci se presao preko zapustenog zemljista. Zena i psi behu nekuda iscezli, Vetar je oeistio nebo: oko ponoci ce se sigurno pojaviti zvezde.

Santa Marija - II

Poslednji brodic na redovnoj liniji prema jugu prolazio je kroz Brodogradilisn u Luku u cetiri i d vadeset i stizao u San ta Mariju oko pet sati.

Bio je spor kao prvo [utarnje pice; za kisnih dana je bio pokriven nepromoeivim platnom i zaustavljao se na svakom pristanistu da isporuci [aja, pletenke, posiljke, pisma, pozdrave iIi kakvu zbrkanu poruku koja bi se njihala nad uzburkanom vodom pre nego sto bi brod sasvim pristao uz malo. Ali u pet sati, uprkos rdavom vremenu, vee hi se videla svetlost Santa Marije i radoznalci na molu. A on - pogotovo sto je znao da tamo uzalud putuje i da je njegovo putovanje sarno besrnislen em i izlisan predah - nije goreo ad zelje da hoda po poploeanom pristanistu ni da tumara ravnim i strmirn ulicicama, da oeima vreba zaeudene ili podsmesljive poglede, te puke znakove prepoznavanja, da stiska usne unapred spremne na nasrtaj ida pretvorno skriva ruku kojom grebucka po obaracu, eineci to s nekim neiskrenim besom, kud puklo da puklo.

"A mozda necu ni uspeti da pronadem Dijasa Greja; mozda je naprasno umro, a mozda se nalazi u koloniji i pri svetlosti fenjera ceka da se neka krava ili beslovesna strankinja nakani da izbaci posteljicu. Glupak, bio i ostao! Aka ga trazirn bas danas, po ovakvom nevrernenu, pri cemu me [e da

80

odgodim putovanje moglo navesti sarno sujeverje da besciljno i neprekidno kretanje moze da 'izmori' nesrecu, razlog lezi u tome sto on vise od drugih ima ono sto u zurbi nazivam slaboumljem, «

Uspravljen na vetru, pridrzavajuci sesir s dva prsta, koracao je blatnjavom ulicom od Brodogradilisne Luke do Belgranove gostionice. Popeo se u svoju sobu, pogledao se u ogledalu i resio da se obrije ida promeni kravatu. » Kako bi se moglo nazvati to sto neprekidno zraci sa tog malog i spokojnog lica? Zelja da saucestvuje s njim, da ga potapse po ramenu i da mu kaze: Dijas Grej, brate moj!«

Sisao je da s gostionicarem popije vermut; stojeci za sankom, zagledao je grupice ljudi u zagusljivom lokalu punom dima i vlage. Video je starca i dva mladica u koznim jaknama i kabanicama od nepromoeivog platna; sedeli su pored prozora i pili belo vino; jedan od mladica neprekidno se cerio i pokazivao zube; podlakticorn je obrisao staklo na prozoru i pri svakom trzaju smesio se prijateljima i sivom predvecerju,

- Sta mogu da ulove po ovakvom vremenu? - sazaljivo je komentarisao Larsen.

- N e mozete ni zamisli ti! - rece krcmar, - Sve za visi od vodenih struja. Ponekad, kada se voda uzburka, prosto crknu od umora izvlaceci ulovljenu ribu.

Kada je zidni sat, s nekom sarenom reklamom za aperitiv na brojcaniku, oznacio pola pet, Larsen se lupio po eelu i spustio prste na sank.

- GoWs - uspravio se krcmar drzeci salvetu. - Sta ste zaboravili?

Larsen je odmahnuo glavom, a zatim se samouvereno nasmesio:

- U stvari, nista. Imao sam veceras vazan sastanak u Santa Mariji. A poslednji brodic mi je malocas otisao. Zaista mi je bilo posebno vazno.

- Ah! -- uzvrati krcmar. - Razumem. U podne je navra-

.< Gott, nem. - 0, boze: (Prim. prev.)

81

tila Hosefina i kazala mi u poverenju da gospodin Heremijas Petrus stize veceras u Santa Mariju. U ponce.

- Tako je - potvrdi Larsen. - Sada se tu nista ne maze.

Da popijemo jos po casicu?

- U sesnaest i dvadeset po redu voznje ide poslednji brodie. Jos se zalimo, a svojevremeno je isao samo jednom nedeljno, potom dvaput. Kada smo dobili taj drugi brod, ovde smo priredili pravo veselje. - Stedljivo i s pritajenim uzivanjem natocio je case. - Ko zna. Izvinite me na trenutak. - Uzeo je casu, otpio gutljaj i prisao ribolovcima.

Ostavsi sam za sankom i okrecuci glavu ka oluji i reci, ka neodredenom izvoristu zadaha trulezi, dubokih iskopina, mrtvih uspomena koje su odnekuda navirale u Belgranovu gostionicu, Larsen je razmisljao 0 zivotu, 0 ienama, 0 brujanju vetra kroz ogolelo granje platana, 0 ogromnoj psecoj kucici u zadnjem delu brodogradilista, »Sada, na primer, kada sve pocinje da se blizi kraju; zena iz venjaka sa svojim ludackim smehom i ona druga u muskom kaputu s kopcom. One su jedna zena, one su isto bice, Nikada nisu postojale zene, uvek je postojala samo jedna zena i ana se ponavljala vazda na isti nacin, A bilo je malo mogucnih nacina, pa nisu mogle da me iznenade. Tako mi je od prve igranke u prigradskoj dvorani pa sve do kraja bilo takoreci sve lako i dostizno, krenuvsi nizbrdo, trebalo je sarno vremena i strpljenja.

Nasmejan, s praznom casom koju je nataknuo na palac, gostionicar se vratio do sanka.

Hocerno Ii jos po jednu?

- Ne, hvala - rece Larsen. - To mi je mera.

- Kako hocete - dodao je gostionicar i bezrazlozno pre-

sao prljavom salvetom preko drvene opiate sanka. - Cujte, postoji jedna mogucnost. Ako je tako vazno, kao sto verujem, da veeeras vidite gospodina Petrusa ... Nece biti bas udobno, ali drugog naeina nema, Oni moji prijatelji dolaze iz Migesa, to je nesto juznije ad Endura, tamo gde zavija obala.

- Znam - rece Larsen nemarno, okrenut u stranu, s cigaretom koja mu je visila u uglu usana.

82

- Ako vas zanima ... Razgovarao sam s njima i vele da ce vas rado odvesti do Santa Marije. Doduse, malocete se ljuljati, a nemaju ni nadstresnicu od nepromocivog platna. Razmislite da li yam odgovara; besplatno je.

Larsen se nasmesio, nije se okrenuo niti je odgovorio na poglede i bojazljivo klimanje glavom one trojice,

- Je Ii to brodic na jedra?

- Ima i motor - odgovori krernar. - Laura, mora da ste

ga videli, Razume se, ako nije neophodno, nece trositi gorivo.

Hvala - promrmljao je Larsen. - Kada krecu? - Odmah, samo sto nisu krenuli.

- Odlicno, Pozajmite mi pedeseticu, ako rnozete i hocete,

do ponedeljka. U ponedeljak cemo sve srediti.

Gostionicar je otvorio kasu i meko lupnuo zelenom novcanicom po sanku. Larsen je klimnuo glavom i uzeo je s dva prsta. Bez zurbe, neeujnim hodom, s rukarna u dzepovima od mantila i s dogorelom cigaretom koja je visila iz njegovih dobrocudnih usta koja su izrazavala prijateljsku naklonost, izigravajuci skromnog coveka, prisao je ribolovcima; oni su ustali, nasmesili se i klimnuli glavom. Tako [e poeelo Larsenovo putovanje u Santa Mariju.

*

Ahen, onaj sa benzinske pumpe pored trga, pomislio je da ga je prepoznao, mora da je to bilo bas one noci, padala je kisa i nema dokaza da je Larsen, otkako se smestio u BrodogradiIisnoj Luci, jos koji put odlazio u Santa Mariju - osim poslednji put i te noci, sto je jos nejasnije i primamljivije za nagadanie,

»Ueinilo mi se da je on, sudeci po hodu. Utica je bila rdavo osvetljena, a i kisa mi je smetala. Ne bih ga ni video, ili poverovao da ga vidim, da u tom trenutku, negde blizu deset sati, nije stigao kamion Alpargatasa koji je trebalo da stigne popodne. Safer je trubio iz sve snage dok nisam izisao iz Nueva Italia, a onda smo poceli da se prepiremo; tada mu najednom

83

rekoh: 'Pricekaj casak!' i, drzeci crevo u ruci, zagledah se prema cosku odakle mi se ucinilo da dolazi. VeC sam yam rekao da je ponovo pocela da pljusti kisa i da ulicne svetiljke nisu mnogo pomagale. Isao je pokisao i postareo, ako je to zaista bio on, pri hodu se pomagao rukama vise nego ranije, otrcani sesir je natukao na celo i povio glavu; stoga nisam ni mogao da ga prepoznam, a i kisa mi je udarala u lice. Pod pretpostavkom da je zaista bio on. Pricalo se da je bio u prestonici, a ja yam tvrdim da nije dosao ni podnevnim ni predvecernjim brodom; ada [e stigao vozom u pet sati i sedam minuta, neizostavno bih ga video. Bio je udaljen nekoliko kuca, nasuprot svetlosti i kisi, na uglu koj i su upravo rusili da tamo, navodno, otvore prodavnicu s gumama, kao da ih vee nije previse, dok mi ga nije zaklonio doktorov automobil, a potom se sigurno sklonio pod neku strehu. Mislim da se nisam zabunio, [er ono malo svetlosti od ulicne svetiljke titralo je na bronzanoj plocici s doktorovim imenom, mada izgleda kao da je nisu cistili otkako je postav ljena. Ako je on skrenuo na tom uglu, znaci da nije dolazio od pristanista ni sa stanice. Bio je daleko od mene sarno za pola bloka kuca, mozda i manje; video sam ga u [adnom stanju, kako sam yam vee opisao. Ipak, ne bih mogao da se zakunem; ucinilo mi se da je to bio on, da sam ga prepoznao, pre svega po onom opreznom gegucavorn koraku, sada manje naglasenom, po neobjasnjivom mlataranju ruku i po sakarna koje su rnu streale iz rukava. Razmisljajuei kasnije, palo mi je na urn da bi svako drugi, iduci po rnrazu i kisi, stavio ruke u dZepove. A on ne; ukoIiko je to bio on.«

*

Cas kada se Ahenu ucinilo da je video Larsena, podudarao se sa trenutkorn kada je doktor Dijas Grej - posle bezbriZnog eitanja uz veceru i posle nje, dok je sluzavka sklanjala tanjire, poravnavala stolnjak i prinosila mu spil karata - poeeo da premislja sta da preduzme ne bi li zaspao, koju mesavinu

84

droga, kakav ritam disanja ina sta da misli. Mozda ° svemu tome nije razmisljao on nego unutarnji, vee godinama osamostaljeni centar za pamcenje. Uvek [e s brzim, bezrazloznim, ali podmladujucim izazovomsmisljao da ne radi nista, da nepomicno i bezbrizno doceka zoru, jutro i sledecu noc.

Ako ga ne budu zvali nekom bolesniku, ako ne bude moran da zatandrce svojim smesno sporim, iz druge Hi trece ruke nedavno kupljenim automobilom, stavice na gramofon neku plocu s duhovnorn muzikom, polako otvarati pasijans i uzgred slusati vecno istu, napamet znanu muziku, dok se s lakim uzbudenjem bude dvoumio izmedu kraljeva i keceva, izmedu sekonala i bromurala.s

Svaka od ploca nepromenljivog nocnog programa, svaki od njihovih ambicioznih kresenda i trestanja u finalu, imali su jasan smisao izrazen razgovetnije nego sto bi se moglo doearati reeju ili mislju. Ali on, Dijas Grej, lekar iz Santa Marije, nezenja, gotovo pedesetogodisnjak, polucelav, siromasan, vee naviknuo na eamotinju, kao da se stidi da bude srecan, slusao je muziku krajnje povrsno - tu muziku koju je, iskreno receno, izabrao pomalo iz inata ili izopacene zelje da bi se svake noci, mada zasticen, ponovo obreo na rubu istine i neizbeznog ponistenja, Ponekad je, s nekom smisljenom vragolijom, bez ljupkosti, zvizdukao kroz zube muziku koju je slusao, dok je ponosno i odlueno menjao sed mice iIi zandare.

One noci, - Ahenove ill ko zna cije - Dijas Grej je u deset sati zacuo zvono na ulaznim vratima. Pomesao je karte na stolu, kao da je hteo da sakrije tragove i iskljucio gramofon. »Cim u ovo doba najpre ne zovnu telefonom, mora da je posredi neki tezak slucaj: ocajanje, potreba za lekarom, prazno verno olaksanje kada mu se sve odmah poveri. Mozda je Frejtas, ne ostaje mu vise odnedelju dana zivota: posto mu da digitalin," koji prepisuje u takvim slueajevima, on zapodeva razgovor 0 tome kako njegova deca, vragolani, zanju lan, ili s

6 Sekonal, bromural - sredstva za smirenje. {Prim. prev.) 7 Digitalin - sreani glikozid. (Prim. prev.)

85

najmladim sinom caska 0 nekom eistokrvnom trkackom konju. Ako umre u zorn, necu zaliti truda, strpljenja i nesanice do izlaska sun ca. « Prosao je kroz trpezariju do ordinacije; kada je stigao do predvorja, doviknuo je sluzavki koja je odozgo pocela da trupka po stepenicama:

- Pustite, sam cu se pobrinuti,

Dva metra nize, ispred vrata sa zeleznom sipkom, koja se nikada nisu zakljucavala, Larsen je skinuo sesir, otresao ga od kise i pozdravio se uz izvinjavajuei osmeh.

- Popnite se - rekao je Dijas Grej. Usao je u ordiriaciju i ostavio vrata otvorena; cekao je naslonjen na pisaci sto, osluskivao sljapkanje coveka koji se peo u mokrim cipelama i pokusavao da ozivi uspomene koje su izazvali taj promukli glas i taj nacereni osmeh.

- Budite pozdravljeni - prozborio je Larsen s vrata i skinuo sesir koji u meduvremenu bese ponovo stavio na glavu. - Isprljacu yam ceo stan. - Nacinio je nekoliko koraka i ponovo se nasmejao, sada nekako drukcije, bez poniznosti i uctivosti, nakrivivsi glavu ka rarnenu; oei okrugle i pronicljive, uvucene u retke ali duboke bore. - Secate li me se?

Dijas Grej se secao svega; nepomieno naslonjen na pisaei sto, blago je grizao usne i osecao kako ga postepeno obuzima ushicenjc zbog uspomena, ali i sazaljenje prema eoveku koji je u tisini sljapkao po linoleumu. Pruzio mu je ruku, a-drugu mu polozio na pokislo i ozeblo rame,

- Zasto ne skinete kaput? Sedni te! Imam elektricnu grejalicu. Da je donesem? - Osecao se kao zasti tnik, [aei od Larsena, pri tom nezainteresovan i nimalo ne mareci da mu to pokaze.

Larsen je odvratio da nije potrebno. Mlohavom rukom je skinuo kaput i, zajedno sa sesirom, spustio ga na lezaj.

»Ali on nikada nije dolazio ovamo, nikada nije doveo neku zenu da je nepotrebno pregledam spekulumom. iii je mozda dolazio ponekad po podne, jos pre izuma antibiotika, da bi s nekim uvijenim ponosom, kao prijatelj prijatelja, zamolio da

86

mu dam kateter, A ipak se ponasa kao da napamet poznaje ordinaciju, kao da je ovu posetu smisljao nocima. «

- Doktore - promrmljao je Larsen nekako izvestaceno svecano, trazeci njegov pogled.

Dijas Grej mu je primaknuo hromiranu stolicu i seo za pisaci sto.

)Casak s paravanom iza njegovog levog ramena, ordinacijski lezaj po kame je prostro kaput kao nekakvog mrtvaca - sesir na pljosnatom nevidljivom lieu - police s knjigama, prozori po kojima opet dobuje kisa.«

- Odavno vas nisam video - reee,

- Vee godinama - potvrdi Larsen. - Pusite Ii? Narav-

no, takoreci nikada niste pusili, - Zapalio je cigaretu jer ga je vee obuzimao bes, nesto mu je izmicalo, osecao se usamljen i kao izlozen na neudobnoj stoliei od metala i koze usred ordinacije, - Pre svega, zamolio bib vas da mi oprostite za sva ondasnja uznemiravanja. Poneli ste se divno, iako niste bili obavezni, niste imali cak ni veze sa celom stvari. J os jednom vam hvala.

- Ne - rekao je lagano Dijas Grej, resen da ovu noc i susret iskoristi sto vise - ueinio sam ono sto mi je tada izgledalo umesno a, sem toga, zeleo sam to da ucinim. Znate li da je otae Bergner umro?

- Procitao sam 0 tome pre izvesnog vremena. Dali su mu visi polozaj, zar ne? Mislim da su mu dodelili neko drugo mesto u pokrajinskoj prestonici.

- Ne, on nikada nije otisao odavde. Nije zeleo da ide. Ja sam ga lecio tokom bolesti.

- Prosto ne mogu da poverujem. Ali, sada kada je sve proslo, uvidam da je pop bio veliki covek. On na svoju ruku, a bogme i ja na svoju.

- Sacekajte! - rekao je lekar i ustao. - Prijace vam ovo, pokisli ste do gole koze.

Iz trpezarije je doneo boeu rakije i dve case. Dok je sipao, osluskivao je slabasnu kisnu zavesu na prozoru i seosku ti-

87

sinu iza nje; prosli su ga zmarci i pozeleo je da se nasmeje, kao kada euje kakvu pricu iz detinjstva,

- Prokrijumcarena - proceni Larsen, podizuci bocu.

- Da, po svemu sudeci, donose je brodicern. - Opet je

seo za pisaci sto, ponovo samouveren i bezbrizan, kao da je Larsen bio neki pacijent, - Pricekajte - opet je rekao, dok je ovaj otpijao gutljaj. Otisao je do ugaonog ormarica sa instrumentima, iskljueio telefon i vratio se na stolicu za pisacim stolom.

- Odlicna je. Prepecenica! - ocenio je Larsen.

- Samo se vi posluzite. Dakle, takvo ste misljenje imali 0

duhovniku. A ja sam mislio, i jos tako mislim, da ste vas dvojica bili veorna slicni, Naravno, tu slicnost je tesko objasniti; sve je to stara prica. Ali, mora da vas je nesto vazno navelo da me posetite, Nisam znao da ste u Santa Mariji.

- Ne, doktore - rekao je Larsen i natoeio case. - Srecom, zdravlje me dobro sluzi, Ne stanujem u Santa Mariji. I verujte rni, nikada ne bih krocio u nju da nisam zeleo da vas vidim. Objasnicu yam. - Podigao je oci is mukom napravio grimasu kao da se osmehuje. - Nalazirn se u Brodogradilisnoj Luci, u Petrusovom preduzecu, Ponudio mi je mesto direktora. Eto, za sada sam tamo.

- Da -potvrdi Dijas Grej, oprezno i s nevericom, bojeci se da bi onaj drugi mogao prestati da prica: bio je radostan sto mu ga je noc nenadano donela. Otpio je gutljaj i osmehnuo se kao da sve razume i prihva ta. - Da, poznajem starog Petrusa, a i njegovu kcer, Imam pacijenata i prijatelja u Brodogradi.lisnoj Luci.

Ponovo je pijuckao da bi prikrio radost, cak je i cigaretu zatrazio od Larsena, iako je pred njim na pisacem stolu lezala puna kutija. Ali nije hteo da se podsmeva, nista mu nije izgledalo posebno smesno: ubrzo se razgalio, uzdrhtao je obuzet nekim toplim smernim, srecnim i znanim osecanjem da je ljudski zivot zaista besmislen i nepotreban, te da mu na ovaj iii onaj nacin zivot ne prestaje da besplatno salje svoje poslanike da potvrdi svoj besmisao i beskorisnost.

88

- To je zaista odgovorno mesto - rece bez preterivanja.

- Narocito u ovorn casu kada preduzece prezivljava teske

dane. Da Ii vas Petrus odavno poznaje?

- Ne, ne zna nista 0 citavoj priei. Niko je nezna u Brodogradilisnoj Luci. U stvari, upoznali smo se slucajno, doktore. Bio sam slobodan da se pozovem na vas.

- Nikada me nisu nista pitali. - Ponovo je gucnuo i slusao sum kise; mirno njegove volje, obuzese ga radoznalost i poverenje. Prestao je da gleda Larsena, ucutao je i zagledao se u knjige na policama. Usred tisine, Larsen se nakasljao:

- Povodom toga, samo dve stvari ... Hteo bih da vas pitam, doktore, Znam da se s varna moze razgovarati.

»Taj ostareli covek, Strvoder, s povisenim krvnim pritiskom i dobrocudnim sjaktanjem lobanje koja ce rnu ubrzo posve ocelaviti, raskreeenih nogu, sa okruglim trbuhom, koji mu naleze na bokove.«

- sto se tice Petrusa - rece Dijas Grej - on nociva na uglu u hotelu Piasa. Popricali smo danas popodne.

- Znao sam to, doktore - osmehnuo se Larsen - i ko kaze da nisam bas stoga ovde.

»Ovaj covek, koji je poslednjih trideset godina ziveo od prljavog novca koji su mu rado davale prljave zene, koji je smislio da se odbrani od zivota tako sto ee ga grubo, kukavicki i bezrazlozno izdati, verovao je na jedan, a sada veruje na drugi nacin, veruje da nije roden da bi umro nego da bi zaradio i da bi se nametnuo, taj covek u ovom casu zamislja zlvot kao beskrajnu i bezvremenu oblast u kojoj je potrebno silom napredovati i sticati povlastiee.«

- Pitajte, sto god hocete. Sarno prieekajte na trenutak.

- Otisao je do trpezarije i ukljuCio gramofon; vra ta je pri tvo-

rio pa su se zvuci muzike pomesali sa sumovima kise.

- Najpre 0 preduzecu, doktore. Sta vi rnislite? Vi mora da znate. Hocu da kazem, da li postoji mogucnost da Petrus ispliva iz neprilika?

- 0 tome se u Santa Mariji naveliko razglaba duze od pet

89

godina, u hotelu, u klubu, uz aperitiv. Ja imam neke podatke. Ali vi ste tamo, vi ste direktor.

Larsen se kiselo nasmesio i pogledao u nokte. Potom su im se pogledi sreli; kisa je utihnula i horsko pojanje pocelo je da ispunjava ordinaciju. Kratko i lenjo oglasila se neka truba na re~i.

-- Bas kao u crkvi - rece Larsen, uctivo i s postovanjem, klirnajuci glavom. - Bicu iskren, Meni nije do toga da upravnikujern. Trenutno proucavam opste stanje i pregledam troskove, tek toliko da udem u posao. - Slegnuo je ramenima, kao da se pravda. - Ali, to je prava rusevina.

»1 bas ovaj covek, koji bi trebalo do svoje smrti da bude najmanje sto kilometara daleko odavde, vratio se i grube sape upleo u ono sto je ostalo od paucine starog Petrusa.«

- Koliko je meni poznato - rece Dijas Grej - ne postoji l"'~ najmanja nada. Preduzece nisu likvidirali, jer to nikome ne bi koristilo. Glavni akcionari su taj posao odavno otpisali kao izgubljen i digli ruke.

- Jeste li sigurni? Petrus govori 0 tridesetak miliona.

- Znam, znam, 0 tome sam i danas popodne slusao, Pe-

trus je Iud ili nastoji da i dalje veruje da ne bi poludeo. Ako likvidiraju preduzeee, mozda bi njemu pripalo stotinak hiljada pesosa, a ja znam da on duguje vise od jednog miliona. No, dotle on moze da podnosi nove zahteve ida salece ministra. Osim toga, vee je veoma star. Primate li platu?

- Ne, ne primam, za sada.

- Da -lagano je nastavio Dijas Grej - poznavao sam i

druge Petrusove direktore; mnogi od njih su se oprastali u Santa Mariji dok su cekali brodic, Dugacak je to spisak. Medu njima se nisu mogla naci cak ni dvojica slicnih. Kao da je stari Petrus birao iii zaposljavao uvek razlieite ljude, s nadom da ce jednog dana pronaci nekog ko bi se razlikovao od svih, nekog ko ce se od gladi i razocaranja udebljati i nikada nece klisnuti.

Mozda je i tako, doktore. - Video sam ih.

90

(Za tri godine se izrnenjalo valjda pet ili sest generalnih direktora, upravnika iii tehnickih direktora u akcionarskom drustvu Heremijas Petrus. Prolazili su kroz Santa Mariju na povratku iz izgnanstva koje nisu mogli doziveti kao pravo udaljavanje od njima bliskih iii znanih mesta. A mozda, kad se sve uzme U obzir, nisu ni bili toliko razliciti; bili su slicni po ubostvu i upadljivoj bedi njihove nepojamne i nestvarne odece. 0 toj slicnosti svedocili su i spoljasnji znaci propadanja: nesno srodno cinilo je jednoobraznom tu druzinu koja se rodila iz zaraznog bezumlja starog Petrusa. A svi ostali - njih mozda dvaput vise - nikada nisu sklapali poznanstva sa izazovnim, neprijateljskim svetom Santa Marije. Neki su se ukrcavali na brodic u Brodogradilisnoj Luci i nestajaIi u nepoznatom pravcu; a drugi su prolazili kroz varos ispunjeni strahom koji se mogao razumeti kao oholost, sto ih je cinilo nepoznatim i nevidljivim. Ne, nisu bili osobito razliciti: osim toga, bratimio ih je neki pogled, ne toliko prazan koliko ispraznjen od svega sto su imali, u sta su ranije verovali i sto bi naslutili u pogledima stanovnika tog prvog delica kopna na koje su stupali pri bekstvu.

A u s tvarnosti, vracali su se - kao sto su znali svi koji su s njima razgovarali i sto su ovi licno potvrdivali - iz Brodogradilisne Luke, obicnog naselja na obali, nastanjenog nemackim doseljenicima, s nizom naseobina mesanaca, koje su nedaleko od reke okruzavale zgradu Petrusovog akcionarskog drustva, nalik sivoj betonskoj kocki sa koje je vee pootpadao malter, te pravcate pustosi pune svakojakih oblika zamale gvozdurije, Dolazili su iz mesta koje [e od Santa Marije bilo daleko sveta nekoliko minuta brodicem, odnosno nesto viSe od dva sata hoda za odlucnog Hi beznadeznog coveka koji bi preeicom isao izmedu zicanih ograda, imanja i vrbaka. Njihove oci su se razlikovale od ociju ljubaznih slusalaca jer su bile zamucene od tuge, neizvesnosti i besa zbog povratka; no, bas to ih je zdruzivalo i zanavek spajalo sa raznim direktorima drugih preduzeca koji su u povratku tumarali gradom Hi koji ce ubuduce pristizati.

91

Njihove oci zraeile su iznenadujuce grubo ali radosno.

Takvi su bili direktori pri povratku; bili su blagodarni svemu: drvenariji, rukama i staklima koja su opipavali, ustima koja su ih zapitkivala, osmehivala im se iii izrazavala sazaljenje i cudenje,

Ta razdraganost u njihovim ocirna ipak nije bila zbog povratka iz progonstva iii, u najmanju ruku, nije bila samo zbog toga. Gledali su kao da su upravo ustali iz mrtvih i kao da veruju da ce uspomena na tek izbegnutu smrt - uspomena neizbrisiva i nepodlozna reeima ili cutanju - ostati zauvek svojstvena njihovim dusarna. Sudeci po njihovim pogledima, kao da se nisu vracali iz nekog odredenog kraja iIi iz nekog stvarno postojeceg mesta; cinilo se kao da se vracaju iz nigdine, potpune samoce varljivo ispunjene simbolima kao sto su slavoljublje, sigurnost, vremei moe. Vracali su se, premda nikada potpuno bistrog uma i nikada stvarno oslobodeni onog svojevrsnog pakla sto ga je, ne znajuci, stvorio stari Petrus.)

Muzika je propovedala bratstvo i utehu. Nakrivivsi glavu, Larsen ju j e slusao s casom u rukama koje je drzao izmedu kolena, strpljiv, iako ne verujuci u smisao niti u pojmljivi ishod tog razgovora, ali uveren da je za pobedu dovoljno sarno da u njemu istraje.

- Ali, nemojte verovati, doktore. Necemo poumirati od gladi. Organizovao sam ljude, najvise sluzbenike koji su preostali, te nema razloga za jadikovanje. Uzgred, ni ja ne kanim da odem.

- Da, mozda ste vi covek kakav je Petrusu potreban, pravi covek za tu rabotu. N ema tu nieega smesnog ni neverovatnog, mada bih se zacelo nasmejao da mi je neko drugi pricao. Cudno je da ovde niko nista ne zna.

- Brodogradilisna Luka je mrtva, doktore. Brodici takored ne pristaju, niko ne dolazi, niko ne odlazi. Danas, recimo, da bih dosao ovamo, morao sam da iznajmim ribarski brodic. - Osmehnuo se snishodljivo, kao da se pravda; nova ploca je ubedljivo velicala besmislenu nadu.

- Znaei, vi ste tame - rece Dijas Grej i iznenadno iivnu.

92

- Sve je dobro, sve je u redu. Dopustite da i ja nesto kazem. Gotovo nikada ne pijem, osim one uobicajne easice, u sedam uvece u hotelskom baru, I uvek, gotovo uvek, isti ljudi, iste price. Vi i Petrus. Mora da yam je to sudeno; shvatam i stidim se. U zivotu nema iznenadenja, kao sto znate. Sve sto nas iznenaduje upravo daje smisao zivotu. Ali, rdavo su nas vaspitali, hteli smo da budemo rdavo vaspitani, Mozda vi niste, mozda ni Petrus. - Ljubazno se osmehnuo i natoeio casu koju je Larsen stavio na pisaci sto; zatim je polako napunio i svoju i osmehnuo se s prikrivenim sazaljenjem, Cuo je kako gramofon skripi u tisini; preostala je sarno jedna strana ploce, kisa i vetar vee behu prestali.

- Poslednja, doktore - zamoli Larsen. - Treba da posvrsavam nocas jos neke vazne stvari. N e mozete zamisli ti koliko mi je drago sto sam vas ponovo video. Uvek sam mislio i govorio: doktor Dijas Grej je najbolji u selu. U zdravlje! U pravu ste, nema iznenadenja u zivotu, barem nema za prave ljude. Isuvise dobro poznajemo zivot, ako dozvolite, kao kakvu zensku, A sto se tice smisla zivota, nemojte misliti da govorim uzalud. Pones to ipak razumem. Covek zapoene mnogo toga, ali ne moze da ueini vise nego sto cin1. Drugim reeima, ne moze se uvek birati. Ali, ostali. ..

- Pa i ostali, isto tako, verujte mi - dodade strpljivo lekar, navikao da govori jasno i razumljivo, zbor cega su ga i ugurali na fakultet za dobro siromasnih bolesnika. - Vi i oni, Svi znaju da j e nas nacin zivljenj a puka lakrdija, svi su spremni da to priznaju, ali ne i da ucestvuju u njoj, [er svako mora da igra prvenstveno svoju Iicnu lakrdiju, I ja, naravno, Petrus je j edan Iakrdijas kada yam nudi mesto generainog direktora, a vi ste drugi cim ga prih vata teo To je igra, a vi, kao ion, zna te da se onaj drugi igra. Ali obojica cutite i pretvarate se. Petrusu je potreban direktor da bi mogao da izvrdava i dokazuj e kako brodogradiliste nije prestalo da radi, A vi hocete da 2:1- vite, prikupljate platna potrazivanja za slucaj da se jednog dana dogodi eudo, da posao krene i da moze da se trazi isplatao Pretpostavljam.

93

Vrtela se poslednja ploca: zalagala se za usvajanje nekog otudenog oblika pristajanja koje nikada ne bi moglo da se spontano javi u eoveku. »Nije ni vazno da li me razume. Sigurno ga necu ponovo videti, Mogu da mu prieam, ali ne 0 njemu niti 0 onome sto on zna, nego 0 onome sto je on znacio za mene.«

~ Pogadate, doktore. Barem sto se ovoga tice. Ali, ima jos nesto - osmehnuo se kao da odaje neko javno priznanje, a i da bi sakrio najvazniji deo necega drugog: svog ludila, svojih razrnisljanja i proraeuna 0 metalizaciji, predraeuna 0 popravci olupina koje su sada lezale mozda isprevrtane na morskom dnu, svojih usamljeniekih delirijuma u razorenorn skladistu, svoje ropske, muske Ijubavi prema svim predmetima, neprozivljenim uspomenama i ojadenim dusama koje su prebivale u brodogradilistu.

- Da, sigurno je da ima: u protivnom, vee biste bili s Petrusom. Kazete, Larsene, da covek nije uvek ono sto cini. Moze biti. Mislim na ono ranije receno 0 smislu zivota. Greska je u tome sto mislirno is to 0 ii votu; a on nije onakav kakav se cini. To je obmana: zivot je sarno ono sto vidimo i znamo. - Ipak nije mogao da se udubi i sarno je pomislio: "a to ima svoj jasan smisao, koji zivot nikada nije pokusao da sakrije i protiv koga se ljudi od pamtiveka glupo bore rscima i ceinjarna. A dokaz nemoci ljudi da dokuee taj smisao lezi u tome da od svih mogucnosti najneverovatnija mogucnost - nasa vlastita smrt, u odnosu na zivot jeste nesto svakidasnje; dogadaj koji se svakog trenutka zbiva.«

Igla je nekoliko puta zagrebala u tisini, skripnula i najavila rnuk. Dijas Grej je osetio prazninu i bezvoljnost. Cak ga je obuzela nejasna griznja savesti,

- U pravu ste, doktore. Ali, sto se mene tice, nikada nisam zacikavao sudbinu, Postoji nesto drugo, kako Yam rekoh - pogledao [e u cipele koje su od vlage izgubile sjaj i povukao earape.

- Poznajete li Petrusovu kcer? Anheliku Ines? Vereni smo.

94

Dijas Grej nije mogao da se nasmeje pa se poigrao mislju da ovaj razgovor nije nista drugo nego san Hi komedija koju mu je priredio neki nezamisliv eovek da bi ga usrecio nekoliko nocnih sati. Zavalio se u stolieu i privukao cigaretu s pisaceg stoIa.

- Anhelika Ines ~ promrmlja. ~ A ja sam malocas, ponizno i s nevericom, rekao: vi i Petrus. Izgleda mi savrseno, sve je sjajno da bolje ne moze biti.

- Zahvaljujem, doktore. A sada jos nesto, Treba da me razumete. - Nije se mogao ponadati da ga lekar razume niti se trudio da ga uveri; iz uetivosti, Larsen je prestao da pilji u cipele i podigao prema lekaru pogled pun najdublje nevinosti, postenog nemira i iskrenosti koje moze da sjedini pedesetogodisnjak. Dijas Grej je klimnuo glavom, bas kao da je reeima iskazan taj odurni i nernarni izraz na Larsenovom lieu, kojim je ovaj hteo da ga gane. Iscekivao je lagano drhteci, - Volirno se, naravno, Sve je pocelo takoreci iz nicega, kao sto obicno biva. Medutirn, to je ozbiljan korak u zivotu. Najvaznije zbog cega sam inace doputovao, ribarskirn brodicem po ovakvom nevremenu, jeste da porazgovaram s varna 0 tome da Ii ona moze ima ti dece i da Ii joj brak moze skoditi.

- Kada cete se vencati? ~ sa zarom je upitao Dijas Grej.

- U tome i jeste stvar. Shvatite, ne mogu dozvoliti da

zbog mene ana gubi vreme, Zeleo bih da znam, ukoliko tajnost vase struke dopusta ...

- Dobro - rekao je Dijas Grej, naslonio telo na pisaci sto, zevnuo, oci su mu zasuzile i blago se osmehnuo. - Ona je na svoju ruku, Nenormalna je. Luda je, ali jevrlo mogucno da nikada nece biti luda nego sto je sada. A deca? Niposto. Majka joj [e umrla kao slaboumna, mada je neposredan uzrok bio izliv krvi u mozak. A stari Petrus, vee sam Yam rekao, on se pravi lud da ne bi potpuno poludeo. Zvuei surovo, ali bilo bi bolje da nernate dece. Sto se tice vaseg zivljenja s njom, pretpostavljam da je poznajete; dakle, znate da Ii cete mod da je podnesete.

U stao je i ponovo zevnuo. Larsen je brzo uklonio izraz ne-

95

duzne zabrinutosti, prisao divanu, sagnuo se uz pucketanje kolena, te uzeo kaput i sesir,

A sada kad smo se vee odlucili da donekle ozivimo secanje na onu noc, kaneci da joj pridamo istorijsku vaznost iii smisao, u bezazlenoj igri da bi se prekratila duga zimska noc, premisljajuci i gonetajuci sve ove stvari koje nikoga ne zanimaju niti su neophodne, dodajmo i svedocenje barmena u hotelu » Plasa«.

A on veli da je jedne kisne noci, tokom te zime, neki covek ciji se lik podudara sa opisom Larsena (a opis je bio iscrpan, mada donekle protivrecan u pojedinostima) prisao sanku i zapitao da li je gospodin Petrus zakonacio u hotelu.

» Ree je bila starinska; stoga sam na casak odlozio Simons Fiz8 i odmerio ga od glave do pete. Maltene svi kazu smestiti se ili odsesti; pojedinci iz Kolonije, cestiti ljudi, koji mozda nisu ovde rodeni, kazu svratiti. A ovaj je rekao bas tako: zakonaeiti; nije izvukao ruke iz dzepova niti je skinuo sesir: nije rekao ni dobra veee, ili ja barem nisam cuo. Ova starinska rec, mozda i zbog boje njegovog glasa, podsetila me na mladost i krcme u predgradu. No, manimo to. Dok mi se taj neznanac obracao, bio sam besposlen, kafana bese gotovo prazna i niko nije stajao za sankom, pa sam salvetom brisao casu iako nije trebalo, jer su ease uvek ciste. Mislio sam na crnca Carlija Simonsa i na sampanjac koji je spravljao, kome je nadenuo svoje ime, kao i na to da mi je dao pogresan reeept. A dao mi ga je posle silnog moljakanja, Pice ima vrlo lepu boju, ali je, ruku na srce, skodljivo, U stvari, nikada nisam video kako se priprema. On se tada krace vreme nalazio kod Rikija, koji se

"kasnije zvao Nonajm, a zatim ne znam kako, Rasejano sam mislio a onome sto je ne kada bilo, Tada je banuo covek, koj i je mozda taj 0 kome govorite, mada ga ranije, dok je ziveo u Santa Mariji, nikada nisam video. Onizak, samouveren, odebljao, ali jos cvrst i sa izrazom coveka koji ne haje za godine. Trebalo je da mu kazem da se obrati reeepcionaru Tobija-

Simons Fiz - vrsta sampanjca, (Prim prir.)

96

su, onome s to upisuje goste i daje im kljuceve. Ali tim izrazom - tom recju, da li jezakonacio u hotelu - neznanac me osvojio, pa sam mu odgovorio. Kazao sam mu broj Petrusove sobe. Svi smo znali i prepricavali kako stvari stoje: rna tori Petrus j e bio bolestan ili se pravio bolestan, od ranog [utra je lezao u sobi br. 25 sa livingom, koja se obicno izdaje mladencima, celog dana nije porucivao nista osim boce mineralne vode i niko nije znao, mada se 0 tome uveliko govorilo, hoce li se Francuz usuditi da mu pokaze racun, taj i one predasnje, raeun od nekoliko hiljada pesosa. I ne zbog toga da bi ga videli kako se potpisuje na racunu, nego da bi ga izmirio pokrivenim eekom neke banke cijeg imena ne mogu da se setim, ali koja bi, zasto ne, mogla da se zove Petrus & Kompanija Hi recimo Petrus & Petrus. Sarno tako. Klimnuo je glavom, zahvalio se i posao ka liftu. Hteo sam da ga oslovim ida mu kazem da ga prvo pozove interfonom; ipak odustadoh, a on ode. Izgledao je onako kako ga vi opisujete: tezak, a tu otezalost je jos vise isticalo njegovo crno odelo, koraeao je lupkajuci petama u tisini praznog bara, a potom se besumno kretao po tepihu u hodniku, povijenih leda, kao da je na grud'rna nosio nesto sto ga je vuklo napred. Jadnik. A ono na sta sam malocas rnislio, desava se svakome. Mislio sam na crnca Carlija Simonsa, coveka obueenog najlepse sto sam u zivotu video; jednom prilikom, dok je velikom kasikom rasejano mesao dzin-tonik, sinulo mu je da bi mogao da poboljsa ono sto je spravIjao ida moze postati poznat ako promeni osnovne sastojke iii dodatke, a da ipak ne napravi nista novo niti bolje. To je ono sto ne znam i 0 cemu se raspitujern.«

Vrata nisu bila zakljucena; tako je Larsen, posle kraceg vrludanja u polutami predsohlja, usao u osvetljenu spavaeu sobu i ugledao starog Petrusa kako lezi na ledima, scucuren na cetvrtini kreveta, s drzaljem za pero u ruci i cmom beleznicorn sa hromiranim sponama na kolenima, Okrenuo je prerna njemu svoje usahlo lice, na kome nije hila ni iznenadenja ni straha, nego samo mirna, strucna radoznalost.

- Dobro vece i izvinite - rekao je Larsen. Izvukao je

97

ruke iz dzepova i pazljivo spustio sesir na ivicu vestaekog kamina,

- To ste vi, gospodine - prozborio je stari. Ne okrecuci glavu, stavio je drzalju i beleznicu pod jastuk.

- Tu smo, gospodine, u prkos svemu. I mnogo se plasim .. '.

- stupio je napred i ponudio ruku Petrusu, dok mu ovaj ne

pruzi svoju uvelu rucicu,

- Da - uzvratio je Petrus. - Sedite, gospodine. Primaknite stolice. - Pogledao ga je zarnisljeno i klimnuo glavom u znak odobravanja. - Nadam se da u brodogradilistu sve ide kako valja. Nalazimo se pred samom pobedom, to je pitanje dana. U danasnje vreme, na zalost, pobedom treba zvati obican cin pravde. Imam rec jednog rninistra. Imate Ii problema sa osobljem?

Larsen je seo na ivicu kreveta, osmehnuo se da bi rnu andeli bili naklonjeni, pomislio je na bataljon sablasti nekadasnjeg osoblja ina tragove koje su mozda ostavili, ali koji se u svakom slucaju nisu primeCivali. Pomislio je na Galvesa i Kunca, na ona dva psa sto skakucu oko trbuha zene u muskorn kaputu. Pomislio je na poneku lokvu, na rupu u obliku prozora, na izglavljenu sarku na vratima.

- Nikakvih problema, gospodine. U pocetku je bilo nekog besmislenog otpora. Ali sada, tvrdim yam, sve ide kao po loju,

Petrus se nasmesio i rekao da je to i ocekivao, da se on ne vara pri izboru ljudi i poveravanju zadataka. »Ja sam voda a to je prva osobina jednog vode.« A napolju je bila noc, gluva noc, nepojarnno bezmerje sveta.

Ovde bese sarno jedno rahiticno tela pod carsavom, pozutela glava lesa smesila se sa debelih pridignutih jastuka; starae i njegova igra.

- Radujem se - lakomisleno i bez zanosa odvra tio je Larsen. - Dok sam se bavio problemima brodogradilista i nadzirao kako radi osoblje, uvek sam mislio da sam ja zaduzen za odstupnicu, dok ste vi. .. uzdahnuo je, gotovo zadovoljno, osetivsi neku drhtavicu pod vlaznim kaputom.

98

~ U prvim borbenim redovima, gospodine. Bas tako ~ sa osmehom se uznosio starac, ~ S to veca opasnost, veca i slava. Ali, ako bi odstupnica popustila ... Od nje zavisi ishod ... ~ Ta misao mi uliva snagu.

- Sve je to moje delo - rekao je Petrus i za trenutak dodirnuo beleznicu pod jastukom. - I necu umreti dok ne budem video da je sve opet u redu. Bilo bi nemoguce. Ali vas zadatak, gospodine, vazan je koliko i moj. Ako bi brodogradiliste zas talo sarno na jedan cas, sta bi vredelo da ga zastupam po predsobljima tih pisarskih gnjida, tih izleglib vasi? Vrlo sam yam zahvalan,

Larsen je klimnuo glavom s nekim radosnim, plasljivim i zahvalnim izrazom na lieu. Stari Petrus je brzo skrio osmeh, a na mrsavom lieu izmedu zalistaka pojavio se izraz suzdrzanog ali upornog iscekivanja,

Neki muskarac i zena su prosli ispred vrata, glasno razgovarajuci: podsmesljivo i nestrpljivo, muskarac je nesto poricao,

- Sve je spremno, uveravam vas, za trenutak kada cete izdati naredenje - smelo je prozborio Larsen.

Medutim, ni spoljasnji glasovi ni ovaj glas sto je odzvanjao pored kreveta nisu mogli da utieu na rnumifieiranu glavu majmuna, naslonjenu na jastuk i resenu da zapitkuje,

»Ta bora razvucena preko lica nije osmeh, Njernu uopste niko nije vazan, ja za njega nisam ja, eak ni tela broj 30 iii 40 koje nocas zauzima mesto stalnog direktora u brodogradilistu, Ja sam puki predmet sumnjicenja, Cak me se ni ne plasi, Usao sam bez poziva, kasno je, on me nije obavestio da ce nocas biti u Santa Mariji. Hteo bi da dozna zasto ga lazem, sta smeram i cemu se nadam. Kopka ga da dozna; u meduvremenu, on se zabavlja, Roden je za ovu igru i igra je ad dana mog rodenja, s nekih dvadesetak godina prednosti. Ja nisam neka lienost, kao sto ni onaj zbrekani izraz na njegovom lieu nije osmeh; to je nekakav zaklon ired, naein da se dobij e u vremenu, da mu ono protekne dok ceka protivnikov potez. Doktor je maleice luekast, kao i obicno, ali je u pravu: nas nekolicina

99

igramo istu igru. Sada sve zavisi od nacina igre. Stari i ja zelimo novae, mnogo novea, po toj pohlepnosti smo nalik jedan drugome, a u sustini to je pravi arsin kojim se covek meri. Medutim, Petrus igra drugacije, ne sarno zbog toga sto mnogo ulaze, Najpre igra manje beznadezno nego ja, mada mu je preostalo tako malo vremena, sto on i zna; a zatim, njegova druga prednost je u tome sto mu je jedino vazna igra a ne dobitak. Sa mnom je slicno; on je moj stariji brat, otac, i ja ga pozdravljam. Ali se ponekad bojirn i nehotice vrdam.«

Prosavsi hodnikom, muskarac i zena su narusili tisinu tihim i nestvarnim mrmljanjem. Zatim su vrata konacno zaskripala i kisovita noc se pretvorila u vetrovitu, ugodnu i pomalo zalobnu noc, nimalo stvarniju od uspomene, tame iza prozorskih kapaka spustenih nad trgorn,

Otupela glava, naizgled naslonjena na uzdignut jastuk, jos svesna obzira koje su nametali sedi i izazovni zulufi, ali i ohrabrena njima, ta ista glava pocela je da gu bi strplj enje. N e posebno samopouzdano, Larsen se pri premio za veliki nastup coveka koji skida masku i pristupio sa izrazom uzdrzanog poverenja. »Proveo sam mnoge noci pod ovim prozorima, s rukom na revolveru ili blizu njega, snazno koraeajuci, istovremeno kao tudin, ali prezrivo i bez potrebe izazovno.«

Cuo je kako se promuklo, nemocno i neubedljivo tri puta oglasila sirena na reci. Napipao je cigarete; nije imao snage da skine v Iazni kapu t koji mu se lepio i omamljivao ga tuznim i malodusnim vonjem, nekirn mirisorn razbijenih val ova i starinskih vodica za kosu u berbernicama koje su nizovi ogledala beskonacno uvecavali, a koje su mozda odavno srusene i u svakom slueaju nezamislive. Iznenada je naslutio one sto ce svi, ranije iii kasnije, naslutiti: naslutio je da je on jedini zivi eovek u svetu utvara, da je sporazumevanje nemoguce niti ima potrebe za njim, da ga se sazaljenje tice koliko i mrznja, da su podnosljiva nevolja i sudelovanje, podeljeno izmedu postovanja i eulnosti, jedino sto moze da iste i sto je vredno dati.

- Da, gospodine - spokojno je kazao Petrus, ill je to bio

100

sarno njegov glas. Tada se Larsen izvinio i ukratko objasnio da sve cini iz odanosti i neobuzdanog poistovecenja s Herernijasom Petrusorn i njegovirn htenjima. Nije pobrojao, ali je nagovestio - s umerenoscu neupucenika koji vise predoseca nego sto zna - kakve opasnosti sadrzi krivotvorena akcija koju mu je, radi izazova ili iz straha, pokazao Galves opijen sumanutim zacikavanjern, as kojom ce zacelo nastaviti da se igra, neoprezno i s beznadeznom neodgovornoseu koja preti da u nekom hirovitom trenutku prouzrokuje smak sveta.

Mozda je vee bilo kasno. Naravno, moguce je primeniti silu, a on, Larsen, jamei za uspeh. Medutim, mozda onaj zelenkasti papir s kruznim sarama po rubovirna, s brojem, pecatom i nesumnjivim, brzim, necitkim Petrusovim potpisom u donjem desnom uglu, nije bio [edina krivotvorena akcija koja je kruzila tamo gde nije trebalo. U tom slueaju, gospodine, sila bi bila uzaludna i skodljiva.

Heremijas Petrus ga je slusao zatvorenih ociju ili je bio zazmurio u nekom odredenom trenutku pripovedanja, koji Larsenu na zalost nije bio poznat. I dalje je nepomicno lezao na jastuku; tu nije bilo nicega osim majusne glave koja se bez stida pokazivala. Decja prsa, rahiticne noge, iste takve ruke, kao da su naeinjene od zice i stare hartije, ravno su lezale pod carsavima. Samo glava, slepa i ravnodusna, maska na uzglavlju koja iscekuje neko neprijatno iznenadenje. Vetar nikako da se priblizi; izvedrava 0 j e nebesa nad rekom, jenj avao i vracao se s bezumnom upornoscu, prepoznatljivim sumom, ne hajuci za drvece i lisce,

- Tako je to - naposletku je razdrazeno izustio Larsen.

- Mozda nije ni vazno, mozda sam se prevario, Ali Galves

tvrdi da je akcija krivotvorena i da moze da vas strpa u zatvor. Jednom kada se probudi s bolom u jetri. Zamislite, Dok se u direkciji bakcem s metalizacijom, taj tip mi hvalisavo potura pod nos zguzvani zeleni papiric, Nisam mu pridavao vaznost, pravio sam se da mu ne verujem. Ipak, morao sam da iznajmim ribarski brodic, da vas neodlozno vidim i obavestim.

101

Petrus [e trepnuo i skiljeci ponovio »da, gospodine«.

Zatim je s razumevanjem pogledao u Larsena i predocio mu da nije potrebno otkrivati zube te s mukom i metodieno razvlaciti lice u osmeh. Larsen je, medutim, znao da se to ravnodusno lice osmehuje i da je taj nevidljivi, ali nesumnjivi osmeh sigurno pohlepan, podrugljiv, da njime obuhvata njega i Galvesa, krivotvorenu akciju, opasnost, akcionarsko drustvo i covekovu sudbinu.

Sada su mu oei bile otvorene: dye uzanei vodnjikave iskre pod tarnno-smedim obrvarna. Ravnodusno je objasnio da je [edna akcija ukradena jos na pocetku one male pustolovine sa krivotvorenjem, tako nevazne, a tako potrebne u odnosu na pustolovinu koju je on radije zvao preduzecern i nadenuo joj ime Heremijas Petrus, akcionarsko drustvo, Pokazivanje lazne akcije sudiji, dodao je s neskrivenom dosadom, moglo bi da znaei i neku otupelost, mnogo zalosniju sada kad ih sarno nekoliko dana ili nedelja deli od pobede, odnosno od tina pravde. N edostaje sarno ta akcija, sarno od nje preti opasnost. Larsen je odano stitio odstupnicu: njegova zurba i putovanje ribarskirn brodicern kroz oluju, koja je besnela nad rekom, ubedljivo svedoce koliko je on prozet problernima i opasnostima koje prete preduzecu. Akcija niposto ne sme stici do sudije u Santa Mariji i sva sredstva u tom pogledu su dobra i bice nagradena.

Petrus je ponovo sklopio oei i bilo je ocevidno da je vee na sve zaboravio i da rnu je svejedno hoce li lazna akcija dospeti do sudije Hi nece. Sada se zabavlja ovako, a kasnije ce vee smisliti drukciji nacin. Jos pre mnogo godina prestao je da verujeda moze zaraditi u igri; silnoi zarko ce, do smrti, verovati u igru, u promisljenu laz i u zaborav.

Pornalo ljutit i zavidljiv, uvredeni nekako zadivljen, Larsen jc na vrhovirna prstiju otisao do gipsanog kamina i uzeo sesir koji je usled kise izgubio oblik. S dva prsta ga je naherio pod uobicajenim uglom, necujno se vratio do kreveta i, s rukama u dzepovima, odozgo osrnotrio Petrusa.

Gotovo ne pomicucr carsave, belozuta, celava maska,

102

tam nih veda, cinilo se da spava; tanke i snene usne bile su ovlas stisnute. »Malo je ovakvih ljudi. Zeleo bi da likvidira Galvesa, bremenitu zenu ipse blizance. A zna da to nicemu ne vodi. Hajde da se oprostim; ako se probudi i pogleda me, pljunucu ga.«

Na savijajuci kolena, nagnuo se nad Petrusa i poljubio ga u celo. Njegovo lice je ostalo mirno, van opasnosti, tajanstveno i zuto, Larsen se uspravio i prstom dotakao obod sesira. Klateci se, besumno je prosao kroz tamno predsoblje, stigao do vrata i otvorio ih; u sobi na kraju hodnika, covek i zena, koji su nesto ranije prosli razgovarajuci, sada su se zueno prepirali, ali su njihovu prepirku prigusivali vetar, dascani zidovi i rastojanje.

Santa Marija - III

Ako uzmemo u obzir misljenja i procene onih koji su licno poznavali Larsena i verovali da stosta znaju 0 njemu, sve ukazuje da je posle razgovora s Petrusom potrazio i nasao najbrze prevozno sredstvo te se vratio u brodogradiliste,

Sada je trebalo - ili se naprosto odlucio za tu potrebu sa svim onim bolnim, povremeno groznicavim odusevljenjem koje mu je preostalo - da dobije u ruke krivotvorenu akciju i da je preda s castoljuhivim postenj em i pun radoznalosti, kao da se zrtvuje neeemu sto mu nije davalo nikakvu prednost nego ga je sarno dovodilo do izvesnih otkrica,

Mada nas zdrav razurn i svedoci uveravaju da se one noci Larsen brinuo jedino da sto pre stigne do brodogradilista i da osujeti svaku nameru neprijatelja, posto vee bese smislio kako da iskarnci zlosrecnu akciju, isto tako je taeno da sada, u ovom trenutku price, niko nikuda ne zun i nema potrebe da prenagljujemo.

Prema tome, Larsen je morao da zastane na trenutak, posto je, siban kisorn i vetrom, kosimice presao preko trga, i da sa strahom, gnusanjern i nesavladivim uzbudenjem otkrije da okolnost sto se brodogradiliste pretvorilo u posve zatvoren, izolovan i nezavisan svet ne iskljueuje postojanje drugog sveta po kome je sada koraeao i u kome [e nekada prebivao. Skrenuo je na Ievo i zurno se zaputio pored reke; cinilo mu se

104

da u neobienoj svetlosti ulienih fenjera sto su se njihali na kisi prepoznaje coskove i mokra proeelja kuca,

Ostavio je za soborn tarnnu i bleStavu kocku Carine, sisao do reke i skrenuo na put ka Enduru: kisa bese prestala i vetar je poceo da kidise na grad zahvatajuci nizove kuca. »Ako vee moram da se vratim, zasto bas po ovakvoj noci i zasto da hitam ka najprljavijem i najbednijem mestu na svetu?« Isao je s rukom ispod revera, pognuvsi glavu da mu vetar ne odnese sesir i pri svakom zvucnom kora ku osecao kako mu voda prodire kroz carape.

Vee je srnrdelo na mrtvu ribu kada je ugledao zutu svetlost kafanice, a pola milje kasnije zacuo muziku - brzo podrhtavanje valcera na gitari. Otvorio je vrata i potom ih ledima pritvorio, dok je kroz dim nazirao tamne glave, sirornastvo, prolaznu utehu, lenju zlobu i vecito zapanjujuce lice proslosti. Prisao je sanku, sa izazovnim izrazom na lieu, prikrivajuci svoje uzbudenje, dok ga nije shvatio.

- Sta, zar vise ne pozdravljamo stare prijatelje? Bareiro, secate Ii me se?

S druge strane kalajne tocionice smesio mu se niladic u zaprljanoj beloj jakni zakopcanoj do grla, neobrijan, umoran i mrzovoljan.

- Bareiro, kako da ne - odvratio je Larsen, ne znajuci s kim govori, pruzio mu ruku i pljesnuo po njegovoj pre nego sto ce je stisnuti. Razgovarali su 0 vremenu i Larsen je narucio rakiju od secerne trske, Naslonjen na sank i poluokrenut kafani, Larsen je mirno, ravnodusno i samozadovoljno promatrao one koji su mu u ovom drugom svetu, u ovom mrtvom i sahranjenom vremenu, bili slicni,

Gitarista je rasirenih nogu sedeo nasred prostorije, nehajno se osmehivao ispod retkih brkova i stirnovao gitaru u tisini punoj napetog iscekivanja, ali ne i postovanja, u koju behu utonuli ostali gosti zabavljeni svojom nevoljom. Napolju je zavijao vetar. Prepoznao je pospane i podrnukle izraze na lieu mesanaca, nadnieara na imanjirna i majurima, koje je u Enduro pri vukla nekakva industrijska mastarij a starog Pe-

105

trusa. Zena bese malo, a i one su bile bestidne, krestave i jeftine. Gitarista je sevnuo pogJedom i zapoceo novi valcer. U uglu gde bese metalni paravan, nekoliko plakata na drvetu, spljostenih konzervi, ogromna gvozdena kuka, pljuvaonica puna svakojakih otpadaka i usnuli mrki macak, za stolom su sedeli muskarac i zena. Drzali su se za ruke.

- Ponovo se govorka da ce zatvoriti fabriku - rece Bareiro. - A niko ne zna zbog cega. Ribe ima na pretek, Te rabote niko zivi ne razume, a najmanje oni nssrecnici koji gaje iluziju da ce se obogatiti s platama od dvadeset ili trideset pesosa. Onaj koji jedino zna, to je sam gazda. Otvorio ili zatvorio Iabriku, taj dobija u oba slucaja, Mada ne izgleda tako. Hocete li se zadrzati duze? Ne pitam iz radoznalosti.

- Ne mari. Ovde sam u prolazu, nista vise. Imam neka posla na severu provincije.

- Neka posla - ponovio je Bareiro, bez osmeha. Larsen je pogledao po stolovima i ponavljao reci tanga; nije se osvrtao na one koje je zlostavljala gitara i koji su cutke gestikulirali, s nekim covecnim izrazorn na lieu dok su piljili u casu. Stresao se odjeze i porucio jos jednu rakiju. Muskarac za stolom u uglu saginjao je glavu; bio je plecat, u kariranoj bluzi, s crnom maramom oko vrata, vezanom u upadljiv evor. Masna kosa padala je zeni na oci, a stalno i odurno cerenje postalo je njeno drugo lice, pokretna maska koju je skidala rnozda samo u snu. I sve one sto [e moglo da otkrije i nasluti Larsenovo iskustvo, potkrepljeno nekadasnjim predoseeanjima koja su se pokazala kao tacna, nije ga moglo ubediti da pod tim grubim znacima neznosti, otpora, uzdrzanosti i dir.ljivog samoljublja, koji su zraeili kroz drhtaje koze, stvarno postoji pravo lice zene, one lice koje joj je priroda podarila a ne one koje je pravila sarna ili uz pomoc drugih,

"N ikada niko nije video to lice, ako ga ona uopste ima. J er ona moze da ga otkriva i pokazuje jedino u samoci, kada pored nje nema nikakvog ogledala iii umrljanog stakla u koje bi mogla da zuri iii se u mimogredu obazre. A k30 najgore, mogio bi se dogoditi da ona - i ne sarno ana - ako se kojim

106

cudom, iznenadena ili nehotice zagleda u lice koje uporno skriva od svoje trinaeste godine, jednostavno vise ne zeli niti moze da prepozna svoje prirodno lice, Ipak, ona ce imati makar tu prednost da umre manje-vise mlada, pre nego sto joj bore uoblice konaenu masku koju je teze strgnuti nego OVU. Stoga ce ovo smireno lice, ocisceno od tuzne i nespokojne zabrinu tosti za zivot, mozda ima ti srecu da ga d ve starice svuku i popricaju 0 njemu, da ga umiju i ponovo obuku. Nije nemoguce da ce jedan od onih koji, promrzli i brizni, ulaze u birtiju i narucuju casu rakije, poprskati njeno celo svetom vodicom gledajuci potom kako se kapljice, za manje od minuta, uz hirovitu pomoe sveca, pretvaraju u neobicne kristalne oblike. Ako se to desi, neko bi joj tada napokon video lice i, moglo bi se reci, njen zivot nije prosao uzaman.«

Muskarac u kariranoj kosulji uporno je nagovarao i molio lelujavu masku. Napolju je vetar snazno duvao, daleko od ljudi seucurenih u spavacim sobama, stentorskim? hukom je nasrtao na zasade, drvece i bokove krava sto su se belasale u mraku. Gitarista je ponovo preludirao i pridigao se da zahvali na picu koje su mu doneli. Bareiro je sus reo Larsenov pogled.

~ Kakva zenska ~ rekao je malcice zajedljivo i oholo. ~ U stanju je da se pogada do zore. Sa severa [e, kazu; mozda dolazi odande kuda vi sada idete. U poslu ne zna za milost. Ali ovako, verujte mi, veliki je drugar,

Vetar je kovi tlao i poigravao se po krovu kafanice, po pravolinijskim blatnjavim ulicama i po zgradi fabrike konzervi; ali je svom silinom divljao nad Kolonijom, nad ozimim zitnim poljima i vozom koji je prenosio mleko kloparajuci kroz emu ravnicu ka drugom delu grada.

~ Kada imam neki brodic uzvodno? - upitao je Larsen i okrenuo se prema sanku, preturajuci po dzepovima, kao da namerava da plati.

~ Stentorski - koji tutnji i grmi; prema Stentoru, grckom junaku pod Trojom ciji je glas bio jaN od pokliea pedesetorice Ijudi. (Prim. prir.)