Professional Documents
Culture Documents
ИД: 188039948
Примљено: 8. септембра 2011.
Прихваћено: 25. новембра 2011.
Монографска студија
РОМАН РАЗЛИКА
(Травничка хроника Иве Андрића, тумачење)
них хистерија, роман мржње. – Јован Деретић: Српски роман 1800–1950, Нолит, Београд,
1981, стр. 372. – Андрићева визија је изразито песимистичка: свет Травничке хронике је
мрачан, загушљив, свиреп, застрашујући. – Драган Недељковић: Толстојев Рат и мир и Ан-
дрићева Травничка хроника пред драмом цивилизација, превела Јелена Новаковић; Свеске
Задужбине Иве Андрића, год. в, св. 4, 1986, стр. 178. Ипак, да ли Андрићева хроника говори о
потпуном тријумфу нечовечности, као што то истиче овај аутор (стр. 172)?
210 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
штурости новог видика него од свежег ветрића који је ишао кланцем. Поди-
гао је кабаницу на рамена, припио се чвршће уз коња и загазио у тај нови свет
тишине и неизвесности. Наслућивала се Босна, мукла земља, и у ваздуху се
осећала студена патња без речи и видљива разлога.26
Све његове жеље, сва његова очекивања, трагања за вером у човека,
његове дневне активности, то јест, тражење те вере и смисла човековог при-
суства у свету, одбијаће се о тој босанској тишини која је у међувремену, док
је боље упознао, узнапредовала према смртоносној босанској тишини; и он
који дању (по дану) покушава да је завара и заглуши, по ноћи (када је она нај-
мање двострана, споља и изнутра) предаје јој се у немогућности да је савлада
17
романи или свијет без бога, друго проширено и допуњено издање, Просвјета, За-
греб, 1989, стр. 198–199. – Травничка хроника је најбољи Андрићев роман… – Славко Леовац:
Огледи о Иви Андрићу, СКЗ, Београд, 1993, стр. 138.
18
Ова хроника је првенствено психолошки обрађивана. – Милан Богдановић: Иво Ан-
дрић: Травничка хроника; Зборник о Андрићу, приредио Радован Вучковић, СКЗ, Београд,
1999, стр. 95. Још изричитије на крају: Травничка хроника је један живи, рељефни, садржајно
лепо повезани психолошки роман, (…). – Исто, стр. 102.
19
Али у жељи да истински оживи једно време или читаве епохе једнога града или
краја, као у Травничкој хроници консулска времена од октобра 1806. до априла 1814, или у
роману На Дрини ћуприја историју Вишеграда и околине од грађења ћуприје 1566–1571. до
1914. године, Андрић се, иако је имао склоности и љубави за историју, приклонио хроници, од-
носно историјском приказу у субјективном, поетском доживљају. Историја стопљена с пое-
зијом чини се тако истинитијом од саме историје. . – Драган М. Јеремић: Човек и историја
у књижевном делу Иве Андрића, Зборник радова о Иви Андрићу, уредник Антоније Исаковић,
САНУ, посебна издања, књ. DV, Одељ. јез. и књ., књ. 30, Београд, 1979, стр. 153. Нагласио Д.
М. Јеремић.
20 На историјске изворе Травничке хронике и његову документарну вредност подробно
је још давно указао романиста Мидхат Шамић у књизи корисној за спознавање поступка пиш-
чевог обликовања књижевне грађе, иначе са стајалишта тумачења (интерпретације) самог де-
ла, не баш тако учинковитој. – В. Dr Midhat Šamić: Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića
i njihova umjetnička transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo, 1962, стр. 11–216. – А ово је дело
једним од својих најзначајнијих токова, ако не и најзначајнијим током, хтело да постане мо-
гући далеки ехо крупних историјских догађаја и на Западу и на Истоку, преломљених из пер-
спективе једног пакла који се непосредно живи и једне тамнице у којој се све то има да окаја-
ва. – Драгољуб Стојадиновић: Мудрости и тајне у делу Иве Андрића, Јединство, Приштина,
1980, стр. 115.
21 Травничка хроника … има све елементе модерног психолошко-историјског романа.
– Љ. Тодорова: Исто.
22
Ако је На Дрини ћуприја низ прича, Травничка хроника је пре свега галерија пор-
трета. – Јован Деретић: Исто, стр. 375.
23 Андрићево дјело је управо такво, па зато нико никада неће казати све о њему – оно
ће остати некаква вјечна тема о којој ће увијек имати нешто да се каже и напише. – Драго-
мир Вујичић: Над неколико Андрићева описа Травника, (Лингвостилистички аспект прома-
трања); Травник и дјело Иве Андрића, исто, стр. 403.
Драгомир Костић: Роман разлика 215
или надвлада, јер тишина савлађује и брише, гаси и ућуткава и онај тихи и
привидни живот вароши, покрива, обухвата и прожима све живо и мртво.
Опхрван том новом ситуацијом, Дефосе се враћа на почетак, на час ка-
да се сусрео тако јасно са том, босанском, тишином.27 На почетак жестоког
судара са њом. Поглед више није упрт према Босни (напред, к новому), него
пре назад, старом познатом путу (што је не само занимљив пишчев поступак
у приповедању): Од онога дана кад је, као што смо видели, напустио Сплит
и кад се изнад Клиса окренуо још једном и погледао последњи пут ону пито-
мину под собом и море у даљини, младић је у ствари непрестано у додиру са
том тишином и у сталној борби са њом.
Као да ни то, међутим, није било довољно. Тишина је била свуда ис-
пред овог младог човека, који није зазирао од Босне, него је, напротив, поку-
шавао свим срцем да је схвати. Њу је налазио у свему око себе.28 Чак и у по-
ложају (грађењу) кућа, у ношњи људи, у њиховом говору, у коме су била
значајнија застајкивања (дакле, опет тренуци тишине) него речи саме; у њи-
ховом певању које је било један дуг лелек, затрпан тишином на извору и на
утоку, као саставним и најречитијим делом песме.29
Тишина је у његовој свести била потпуна. Чак и кад би неким звуком
(случајем) она била нарушена: Јави се само за тренутак да би учинио тиши-
ну још већом, јер се одмах над њим склопи мук, као дубока вода без краја.30
24
Овај Андрићев роман извире из тишине и у њу увире. – Радивоје Константиновић:
Истраживање тишине и други огледи, СКЗ, Београд, 1995, стр. 35. Пре тога је он приметио:
Музички речено, лагани ритам Травничке хронике одређен је тишинама и ћутањима. На не-
ких петсто страна, тишина, ћутање и њихови синоними употребљени су око 150 пута што
је несумњиво висока фреквентност, коју, на жалост, немамо са чиме упоредити. – Исто, стр.
32. Подвукао аутор. – Травничка хроника је, пре свега, роман о две речи, две мистерије зна-
чења, два наговештаја недостатка и жудње – роман о тишини и беспућу. У свом буквалном
значењу, беспуће означава место без путева, док, у пренесеном значењу, оно описује на-
пуштен, ненасељен, примитиван и беживотни простор. За разлику од беспућа, тишина не-
ма негативни префикс. Иако, морфолошки гледано, тишина и није негативна реч, не постоји
логичан начин да се тишина дефинише као позитиван термин: тишина је увек одсуство зву-
ка. – Тома Тасовац: Негација као присуство одсуства у делима Иве Андрића, Свеске Задуж-
бине Иве Андрића, год. XIX, св. 16, 2000, стр. 198. Подвукао аутор.
25 Заиста Травничком хроником доминира гробна, касаблијска, глуха тишина, у којој
се слијеже сав талог људских сукоба, противречја, судара који човјека од мисли бацају у
стравичну самоћу. – Мидхат Бегић: Естетски хуманизам Иве Андрића; Раскршћа III, Весе-
лин Маслеша – Свјетлост, Сарајево, 1987, стр. 294.
26
Травничка хроника, исто, стр. 97–98.
27 То место у Травничкој хроници, на коме аутор описује како се Дефосе бори са ти-
шином, представља анализу тишине-инертности у Андрићевом делу којој тешко да има рав-
не у читавој нашој књижевности. – Р. Константиновић: Исто, стр. 33.
28
Травничка хроника, исто, стр. 154.
29
Исто, стр. 155.
216 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
А та тишина није била само испред и само около њега, дакле споља, не-
го је полако улазила и у самог младића. И она није била здрава, потребна ти-
шина здравом човеку да би се у њој одморио, него тишина која је умарала, не
спокојна него онеспокојавајућа, не у коју се бежало него из које се бежало:
Од те тишине не може да се спава, исто као од оргије звукова, него човек мо-
ра да седи и да осећа како она прети да га расточи, смрви и избрише из реда
свесних и живих бића. Сваке ноћи, док овако седи поред свећа које убрзо
нестају, чинило му се да чује како му тишина својим немуштим језиком го-
вори:
– Нећеш задуго тако ићи витак, гледати право, треперити осмејком,
владати слободном мисли и гласном, отвореном речи. Такав какав си не
можеш овде остати. Савићу ти кичму, сатерати крв око срца, оборити
поглед; начинићу од тебе горку биљку, на ветровиту месту, у камениту
тлу. И никад те више неће познати не твоје француско огледало, него ни
очи твоје рођене мајке.31
ви, своди рачуне свога дотадашњег живота. Он је, пре него што је ишта угле-
дао од ове нове вароши у коју је послом доспео, суочен са њеном тамом и са
њеном тишином. А изглед из таме и тишине ове вароши био је, у ствари,
безизгледан (изгледало је да се ништа у свету не да средити ни измирити) и
да из ове таме ниједном напору се не види краја.33
А када после три дана чекања и језивог комешања пренаглашене буч-
ности (на улици) и исто тако пренаглашене тишине (у чаршији) Давил бива
примљен код везира, Мехмед-паше, он се среће са човеком који је, у ствари
највише патио од тога што је одвојен од мора и затворен у ове хладне и
дивље планинске пределе.34 Из тишине Барухове собе у којој је био заточен
три дана, Давил се обрео у тишини Конака (Сва остала гомила изгубила се
нечујно… момци су као безгласне сенке…35), из своје у везирову тишину.
Кроз тишину се и вратио у Барухову кућу (овога пута је варош мировала као
да га везиров ђурак штити од светине).36
Са тишином у везировом конаку се Давил и касније много пута сусре-
тао. Када је у Цариграду збачен султан Селим III и та вест допрла и до Трав-
ника, у Конаку је настала нека збуњена тишина.37 У тој тишини је потом
нестао и капаxибаша који је дошао са налогом новога султана о везировој
смени.
Тишина, дубока травничка тишина, спаја два конзула у Травнику, два
противника, два странца, два усамљеника, иако привидно изгледа да их и она
дели: Између њих је нестало збијене варошице, дели их само празина, мук и
тама. Њихови прозори се гледају блештећи, као зенице људи у двобоју. Али
сакривен иза завеса, један или други конзул, или обојица у исто време, зуре у
таму и у слаби зрачак противникове светлости и мисле један на другог са га-
нућем, дубоким разумевањем и искреним жаљењем. Па се онда опет тргну и
враћају на посао при догорелим свећама и настављају да пишу своје изве-
штаје у којима нема трага малопређашњих осећања и у којима један другог
опадају или ниподаштавају, са оне лажне званичне висине са које чиновници
мисле да гледају цео свет кад говоре своме министру у поверљивом изве-
штају за које знају да га они на које се односи неће никад читати.38
Други конзул (други, по времену доласка) у Травнику, аустријски, пу-
ковник фон-Митерер у тишини (измучен државним пословима, односно бор-
бом са француским конзулом, и са хировима своје лепе жене, тек у тишини39
33
Исто, стр. 28.
34
Исто, стр. 39.
35
Исто, стр. 38.
36
Исто, стр. 40.
37
Исто, стр. 50.
38
Исто, стр. 115.
218 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
налази себе. Он, за разлику од Давила, није писац, али у писању налази
страсти какве нема у животу: Перо шкрипи, свеће пуцкетају, редови се нижу,
правилна слова, тачне цифре, јасни подаци, табаци слажу један на други и
њихова гомила расте.
То су фон Митерерови најбољи сати и ово му је најмилије место. По-
ред свећа, над исписаним хартијама, окружен тишином, он се осећа и сам
као да је у доброј тврђави, заклоњен и заштићен, далеко од свих недоумица
и двосмислености, са јасним задацима пред собом.40
И смењени везир Мехмед-паша (тајанствена смрт капаxибашина је са-
мо накратко одложила његову смену) из Травника одлази у највећој тишини,
како не би дао прилике својим босанским противницима да уживају у њего-
вом поразу и да му се свете.41 За собом је оставио сумњиву тишину (Давил је
због тога осећао губитак у свој својој тежини пред њим). За њим је остала,
односно настала је она сумњива тишина која претходи експлозијама народ-
ног гнева, и отпочело је за друге неразумљиво споразумевање шапатом и по-
гледима.42
И појавом новог везира у Травнику, Ибрахим-паше, у целини је била
представљена тишина и хладна укоченост која је све око себе умртвљавала.
Али је тишина знала и за друго лице. Дефосеу који се од тишине и због
тишине веома много мучио (иако то није показивао), она се у једном тренут-
ку, срећном, мислио је, по њега објављује као откровење читавог неистраже-
ног предела: Објави се и показа тајно богатство наоко мрачног и сиротног
краја и откри се одједном да његова упорна тишина крије у себи овај брзи,
испрекидани љубавни дах у ком се ломе ропац отпора и сласт пристанка, да
је његов вечито неми и сури изглед само маска под којом струји и трепери
светлост, румена од слатке крви.43 Тишина је, међутим, и овога пута била
злокобна: девојка која му се већ сва потпуно предала, ипак му није припала.
Није успео и његов други покушај да прекине травничку оловну тиши-
ну … усред те пустиње.44 Иако је већ први сусрет са госпођом фон-Митерер
то обећавао. Занимљиво је да се она потом у његовој свести јављала у тиши-
ни (овога пута појачаној тамом). Оно што му је тишина узимала изгледало је
да му богато враћа: У тами и тишини, чим би стао и склопио очи, јављала се
Ана Марија и као звук и као сјај.45 (Сјај и звук су, дакле, потпуна супротност
39
… срећна тишина (у којој се фон Митерер осећа као у тврђави). – Р. Константино-
вић: Исто, стр. 38.
40
Травничка хроника, исто, стр. 159.
41
Исто, стр. 168.
42
Исто, стр. 174.
43
Исто, стр. 219.
44
Исто, стр. 288.
Драгомир Костић: Роман разлика 219
тами и тишини.) Ипак, само изгледало. Љубав која није ни отпочела, оконча-
на је, опет, у поразној тишини: Она застаде, неодлучна. Младић је говорио,
као да жели да заглуши тишину шуме и умири и себе и жену. Упоређивао је
ову шуму са храмом или нешто слично. А између речи биле су празнине и ти-
шине, испуњене кратким врелим дахом и убрзаним куцањем срца.46 Оно што
је затим уследило, само их је дефинитивно одвојило. Овај нови неуспех од-
војио је Дефосеа и од Травника и од Босне. Иако се на крају његовог боравка
у Босни истиче да одлази готово као победник: Задовољан је што је упознао
ову земљу и срећан што може да је напусти. Он се борио са њеном тиши-
ном, са многобројним одрицањима, и непобеђен и ведар сад одлази.47
Ипак, најдубљи и најјезивији призор тишине збио се у Конаку. Тамо се
прослављала победа турског оружја и оба конзула су била присутна. Везир је
говорио да је близу час кад ће ред и тишина бити успостављени и у Србији.48
Али, нешто што је требало да се тек (негде, у Србији) успостави успоставља-
ло се одмах и овде (у Конаку). Миг за то је опет дао везир, који је заћутао. И
то ћутање је било знак за безгласне и многобројне кретње у Конаку. Везирови
ичоглани су разастрли асуру. Затим су на њу из сепета и црних мешина ис-
тресали нешто. У исто време је послуга конзулима донела лимунаду и нове
чибуке. Наравно, очи конзула биле су упрте на асуру и њен садржај:
На асуру почеше да сипају одсечене људске уши и носеве у знатној мно-
жини, неописиву масу убогог људског меса, усољену и поцрнелу од усирене
крви. Хладан и одвратан задах влажне соли и устајале крви прође Диваном.
Из крошања и арара повадише неке шешире, опасаче и фишеклије са метал-
ним орлом на њима, а из xакова црвене и жућкасте барјаке, уске и оперва-
жене златом, са сликом светитеља у средини. За њима испадоше две-три
рипиде и тупо лупнуше о под. И најпосле донесоше сноп бајонета везаних ли-
ком.49
Писац, из Давилове перспективе, додаје да су то били трофеји (тро-
феји победе над српском устаничком војском „коју су Руси организовали и
предводили“).50
Али, лимунада није попијена, чибуци су остали незапаљени. Ипак, оба
конзула (најпре старији, фон-Митерер, па потом и Давил) су честитали вези-
ру на победи. Морали су да гледају у одсечене делове људских бића и пред-
мете који су им некада припадали. Мртви предмети од коже и метала били
45
Исто, стр. 289.
46
Исто, стр. 298–299.
47
Исто, стр. 349.
48
Исто, стр. 228.
49
Исто, стр. 228–229.
50
Исто, стр. 229.
220 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
ТРАВНИК И ТРАВНИЧАНИ
Још је у Прологу романа истакнуто (од неких Травничана, трећих) и то
као утеха да је ово Травник – Травник! – а не која му недраго касаба и паланка,
и да се њима не мора и не може десити оно што се другима дешава.80 Ништа
необично, иако се Травничанима додуше не мора али може десити оно што
се и другима дешава. На посебности, изнимности Травника, Травничани ин-
систирају готово у свакој прилици.
И доиста. У оквиру Босне и босанског миљеа као најприсутнијег про-
стора у Андрићевом књижевном свету, Травник заузима посебно место, го-
тово исто као и Вишеград. Међутим, по том инсистирању на посебности,
особености, изузетности, специфичности Травничана (истицаних од самих
Травничана; писац ту подвојеност Травничана најчешће наглашава ирони-
чно, па ипак је, тиме што је истиче, на неки начин прихвата), Травник се од
реалног одредишта вароши изгубљене у планинама централне Босне, пре-
твара у митско станиште.
Истицањем тога посебног Андрић и започиње приповедање у роману
Травничка хроника. Травник па Травник! Никад нико у Травнику није ни по-
76
Исто, стр. 488.
77
Исто, стр. 515.
78
Исто, стр. 517. Конзулска времена била су и прошла. Догађаји су мало усталасали
тишину понекад је и проломили, али она се, непобеђена, поново и коначно саставила над Трав-
ником. – Р. Константиновић: Исто, стр. 35.
79
Пошто су ово последње речи изговорене у роману, може изгледати да је локално
становништво било у праву. Хамди-бегов монолог, међутим, није апсолутни крај књиге. Не-
посредно иза последњег реда романа читамо: „ У Београду, априла месеца 1942 – године“.
Овај последњи исказ, гласом аутора наглашава временску дистанце која писца дели од описа-
ног периода и истовремено показује колико бегови (и остали Травничани) нису били у праву. –
Ендру Вахтел: Замишљање Југославије: Историјска археологија Иве Андрића, превела Мирја-
на Детелић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XVI, св. 13, 1997, стр. 119.
80
Исто, стр. 11.
Драгомир Костић: Роман разлика 225
Устанак у Србији био је нема сумње видан знак нових промена и нових
начина борбе. Иако далеко, та буна је била видљива широм Босне, па и у
Травнику, али више везиру, властима и осталим босанским варошима него
травничким Турцима самим, који ни један рат нису сматрали довољно вели-
ким и важним да би у њему узели учешћа својим иметком или чак својом лич-
ношћу. То је, разуме се ироничан и посредан говор о травничком јунаштву, и
поново, њиховом менталитету: О „Карађорђевој узбуни“ Травничани су гово-
рили са усиљеним ниподаштавањем, као што су увек налазили неку под-
ругљиву реч и за војску коју је везир слао против Србије и коју су неодлучни и
завађени ајани споро и неуредно доводили у околину Травника.88
Али нису само Србија и Карађорђева буна у Србији представљали
опасност за мир у Травнику и Босни. Ту су били и Наполеон и његова велика
освајања по Европи. Најпре само далеко, а онда доласком његове војске на
границу Турске (у Далмацију) и у блиском суседству. А о Наполеону су Трав-
ничани већ могли (ако не и морали) разговарати. Али, како? Опет на свој,
особен начин, кратким и безначајним реченицама или само поносним и пре-
зирним успијањем усана.
Писац даље истиче још једну особеност Травничана: Сви Травничани,
без разлике, воле да се праве равнодушни и да изгледају неосетљиви.89 Овде
се не каже да су они равнодушни и неосетљиви, него да се праве таквима, а
то је сасвим другачији контекст.
Напокон, долази на ред и она друга пишчева приповедачка позиција,
други (друкчији) поглед (из перспективе хришћана), а она се сасвим разли-
кује од оне претходне, на неки начин, званичне: А промене могу бити само
набоље.90
На знак да у Травник долази први конзул (конзули су били поуздан и
видљив знак промена), муслиманско становништво у њему реагује опет на
себи својствен начин: лажном равнодуношћу (Травнички Турци су, наравно,
били исувише мудри и поносни да своје узбуђење покажу, али га у разговорима
у четири ока између себе нису крили91). Такву равнодушност они су демон-
стрирали и када је француски конзул заиста ушао у Травник. И на ту поворку
није гледано јединственим погледом: Турци су се правили као да је не виде, а
хришћани нису смели да је упадљиво посматрају.92 Ипак, оно што је било да-
леко (Бонапартини силовити војнички успеси диљем Европе) сада је у лику
(појави) његовог конзула (представника Француске) било ту. Две међусобно
88
Исто.
89
Исто, стр. 18.
90
Исто, стр. 19.
91
Исто, стр. 20.
92
Исто, стр. 23.
228 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
дину на којој Андрић развија причу. – Радмила Ј. Горуп: Читалиц као критичар: Травничка
хроника Иве Андрића, превела Биљана Ђорђевић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год.
XXIII, св. 21, стр. 128–129.
98 Можда више него притисак, корупција и јавашлук турских власти, културно узди-
ништву деле и сами отомански Турци. Турски везири у роману веома су критични према меш-
танима. – Р. Ј. Горуп: Исто, стр. 133.
116
Исто, стр. 458.
117
И док се империјалне пројекције и моћници смјењују један за другим на власти, ста-
новници Босне у погледу одоздо на хијерархију власти и моћи вјековима стварају мудрост ис-
кључености као основу филозофије и повијести и егзистенције. У њој се, одједном, оно што
се на први поглед чини да је пасивизирање, одсуство сваке акције и спремности да се буде
мјењалачком снагом повијести, показује као снага и трпљења и творења, акција малог, обич-
ног човјека унутар свакодневице, тј. мале повијести. / Ту мудрост искључености понајбоље
изражавају Саломон Атијас, травнички бегови, али и босански фратри, па и хришћани у ро-
ману. – Enver Kazaz: Treći svijet i njegova mudrost isključenosti (Slika imperijalne ideologije i pro-
svjetiteljske utopije u Andrićevoj Travničkoj hronici) Razlika/Difference, br. 10/11, 2005, стр.
193–194. Нагласио Д. К.
118
Травничка хроника, исто, стр. 503.
234 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
ТРАВНИЧКИ СТРАНЦИ
Призор губилишта у непосредној близини Аустријског конзулата погу-
бан је био за жену аустријског конзула Ану Марију и њихову ћерку јединицу
Агату. Ана Марија је скакала мужу у очи, вичући: „Јозеф, за бога милога“, у
свима тоновима и преливима и, називајући га Робеспјером, почињала је да се
пакује и да бежи. Па је онда, преморена и избеснела, падала мужу у загрљај,
јецајући као несрећна краљица која се спрема на гиљотину и коју крвник чека
пред вратима.121 Поигравајући се са речима краљица, гиљотина и крвник,
писац имитирајући (помало и исмевајући), дочарава стварну представу стра-
далништва пред Конзулатом. Ситуација унутар Конзулата је употпуњена су-
зама мале конзулове ћерке (Мала Агата, стварно уплашена и несрећна, седе-
ла је у ниској столици на доксату и тихо плакала обилним сузама, што је
фон Митереру теже падало од свих сцена његове жене). Излаз покушава да
изнађе Рота: Бледи и грбави тумач Рота трчао је од Конака до мутеселима,
претио, митио, захтевао и преклињао да се пред зградом конзулата не врше
смакнућа.122
Дакле, не смакнућа уопште, него она која се дешавају пред зградом
Конзулата.123 У истом таквом духу је и писмо које тим немилим поводом
шаље самоиницијативно Давил, француски конзул аустријском, фон Митере-
ру: Згађени и огорчени, и сами жртве свакодневних дивљаштава, знајући
119
Исто, стр. 471.
120 На крају романа Травничка хроника престанак ове чудне вишегодишње спреге Ис-
тока и Запада – Исток доживљава као побједу, а Запад као ослобођење. Овим се потврђује
исто што и на почетку – у питању су два сасвим супротна, чак диспаратна цивилизацијска
круга, двије животне филозофије и два начина размишљања. Нијесу се могли помирити, (…).
– Светлана Калезић: Однос истока и Запада у дјелу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Ан-
дрића, год. XXV, св. 23, 2006, стр. 238.
121
Исто, стр. 328–329.
122
Исто, стр. 329.
Драгомир Костић: Роман разлика 235
шта се дешава пред вашим домом, моја жена и ја молимо вас да верујете да
у овим тренуцима мислимо на вас и вашу породицу. / Као хришћани и као Ев-
ропљани, поред свега што нас тренутно раставља, ми желимо да у оваквим
данима не останете без наше речи симпатије и знака утехе.124 Ту Давилову
осетљивост као да је, нешто раније, тачно назрео Дефосе, после повратка са
места где су била обешена она два мученика: То тешко и свечано располо-
жење држало га је још дуго. У том расположењу вратио се у Конзулат. Ма-
лен, збуњен и устрашен ситницама изгледао му је Давил, а груб и неук Давна.
Све Давилове бојазни изгледале су му детињасте и нестварне, а све његове
примедбе или бескрвне, књишке, или ситно и недостојно канцеларијске.
Увиђао је да са њима о овоме не би могао ни да разговара, после онога што је
својим очима видео и дубоко и неизрециво осетио.125
Али није се Давил са таквом осећајношћу увек односио према свом су-
парнику и сапатнику. Нити исто тако фон Митерер према Давилу.
Њих је само несрећа живота у несрећном Травнику спајала. Све остало
их је делило и одвајало.
Давил је у Травник дошао први. И он се најпре упознао са приликама
(неприликама) у овој необичној, чудној, неприступачној вароши, непристу-
пачних и крајње неповерљивих људи који су мрзели све што је долазило са
стране или имало призвук страног и туђег (Шта још неће доћи и ко још неће
наићи?126).
Дошавши овамо и чекајући да буде примљен код везира (да се, дакле,
потврди његов долазак), не излазећи још никуд из куће (иако је његова мисија
да излази, да се показује, да се креће и иако је пред њим нови, непознати жи-
вот) Давил злослутно страхује: може бити да су ово били још најмирнији и
најбољи дани који су му у овој тесној долини суђени.127
И тај његов први сусрет с Травником изнутра (када је долазио, прошао
је кроз општу равнодушност травничког света,128) био је ужасавајуће де-
123 Али оно са чиме се суочавамо у Травничкој хроници апсурдно је! И француски и
аустријски конзул савршено добро знају какву кобну и мрачну силу представља Турска. Ау-
стрија се представља као заштитница хришћана, а Француска је колевка хуманизма и пред-
ставница нових идеја: „Слобода, једнакост, братство“. Упркос томе, њихови политичари
се надмећу у задобијању турске наклоности, док се мало даље, преко Дрине, пали буктиња
српског устанка, који је одјек револуције у Европи, а нарочито у Француској. У присуству јед-
не хришћанске силе и једне представнице нових идеја о слободи, феудална Турска свирепо гу-
ши побуну српских хришћана који више не могу да поднесу ропство и тиранију. Таква је поли-
тика великих сила. – Драган Недељковић: Исто, стр. 171.
124
Травничка хроника, исто, стр. 330.
125
Исто, стр. 328.
126
Исто, стр. 21.
127
Исто, стр. 29.
236 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
било је јасно да између конзула и његовог новог чиновника нема и не може би-
ти много додирних тачака или чак неке присности. Разлика међу њима је та-
ква да се они разликују и у схватању разлика. Само што је сваки од њих то
на свој начин примао и схватао.135
Њихови погледи на друге и на друго се, такође, разликују. До потпуног,
драстичног, немирења: Овај млади човек, једини Француз у овој пустињи и је-
дини његов истински сарадник, толико је у свему друкчији од њега (или бар
тако изгледа), да се Давилу чинило на махове да живи поред странца и не-
пријатеља.136 Млади Дефосе је без икаквог снебивања прилазио људима, Да-
вил је, пак, све што је турско и босанско примао са одвратношћу и непове-
рењем.137 Млади Дефосе се с тим и слаже и не слаже: Не може, али ваља
настојати све објаснити.138 Давил ни о књижевности није могао разговара-
ти са својим саплемеником (и овде, сапатником). Због свега тога он се у од-
носу на њега осећао још више усамљеним,139 увређен и бескрајно више усам-
љен него што је био још пре неколико минута.140 Давила је управо то
неслагање младића са његовим књижевним погледима највише погађало. Та
младићева неосетљивост за његову литерарну осетљивост. Но, ни ту није
био крај неспоразумима; Дефосе није ни био свестан да је ма у чему могао да
увреди конзула.141
На другој страни, нови свет тишине и неизвесности, је разорно дело-
вао и на Дефосеа а не само на Давила.142 На Дефосеа можда и више. И он је
трпео више њиних удараца но Давил (Јелка, Ана Марија, фра Јулијан). На
крају, није могао издржати; напустио је Босну много пре свог конзула. Босну
на коју су већ први погледи наговештавали немогућност разумевања: младић
је кренуо прашним друмом и голим камењаром који се дизао у позаадини
Сплита, удаљујући се све више од мора, од последњих складних грађевина и
последњег племенитог растиња, да се с друге стране камените косе спусти,
као у ново море, у ту Босну, која је за њега била прва велика проба на уласку
у живот. Улазећи све дубље у голет и дивљину, посматрао је полегле колибе
135
Исто, стр. 68.
136
Исто, стр. 75.
137
Исто, стр. 85.
138
Исто, стр. 88.
139
Исто, стр. 93.
140
Исто, стр. 94.
141
Исто, стр. 95.
142 Услед супротности које се не дају превазићи, ни Давил ни Дефосе, иако би по логици
ствари управо требало да један другога најбоље разумију (у истој су позицији, а и потребе су
им сличне), нијесу у стању да један другом помогну и обојица пате у тишини због тишине. –
Светлана Калезић, наведени текст, исто, стр. 229.
238 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
каквом уском, безименом простору, без сјаја и лепоте, без сведока и су-
дије.153
Док се Дефосе бринуо једино о себи, Давил је, на другој страни, морао
бити свестан одговорности и за себе, за своју породицу, али и читав Конзулат
(то значи и за интересе целе француске нације). То је било нарочито важно у
тешким тренуцима као у време прве травничке узбуне када је ухапшен један
момак Конзулата. Тада се он сретао са мржњом на сваком кораку. Када у
травничким дућанима за Конзулат није могло ишта да се купи (Кад ја кажем
да нема, онда нема. За тебе: нема154). Та мржња је била таква да је претила
његовим изгоном: Давил је осећао како мржња против њега и Конзулата
расте сваким даном. Чинило му се да ће га та мржња просто отплавити из
Травника.155
Стари везир, Мехмед-паша отишао је из Травника као странац, готово
кришом (радостан и осветољубив шапат, који је почео да се шири међу
травничким Турцима, није више могао да га стигне156), а и испраћен је само
од странца, Давила.
И нови везир у Травнику, Ибрахим-паша, је нови странац у њему.157
Био је киван и на Босну и на Босанце. Па, иако Давил није био песимист (на-
против), већ само у песимистичком окружењу, он је одмах увидео да је сваки
разговор с њим једна лекција о безвредности свега што постоји.158 У том ве-
зировом неизлечивом песимизму, Давил се с њим среће. Ту је налазио бар за
тренутак додирну тачку с њим, као једно мало и одвојено место где се су-
срећу њих двојица као човек са човеком, у овом грубом турском свету без
зрачка разумевања и без трага човечности која би њему, несрећном страном
конзулу, била приступачна. На махове му се чинило да треба још само мало
времена и мало напора па да се између њега и везира развије и устали право
пријатељство и присан људски однос.159 Давил се скоро понадао да ће у овом
странцу имати искреног пријатеља.
Нарочито посебан странац у Травнику био је, на превару доведен и по-
том ухваћен, новски капетан Ахмет-бег Церић. Осим на граници, где је барем
на једној, супротној страни морао бити странац, он је свуда, чини се био стра-
153
Исто, стр. 157–158.
154
Исто, стр. 185.
155 Исто, стр. 185–186.
156
Исто, стр. 169.
157 Странцем се скоро сви осећају: не само француски и аустријски конзули у Травни-
ку, већ и сами везири. – Карло Остојић: Живот и апсурд код Иве Андрића; Критичари о Ан-
дрићу, приредио Петар Џаџић, Нолит, Београд, 1962, стр. 162.
158
Травничка хроника, исто, стр. 224.
159
Исто, стр. 227.
Драгомир Костић: Роман разлика 241
СВЕЋА
Свећа у Абдулах-пашином турбету која се никад није гасила, обасјава
Травничку хронику Иве Андрића блиставом светлошћу. Она читавом роману
даје посебну тежину и дубину и, надасве, посебан, неугасиви сјај.
Ко је Абдулах-паша?
То је један од травничких везира. Један од пређашњих травничких ве-
зира. Занимљиво је да је био пореклом из ових крајева и да се рано прославио
и обогатио, много путовао по свету као војник и валија. Умро је убрзо пошто
је постављен за везира у Травнику (највероватније да је био отрован). Ипак је
стигао да о себи остави глас благог и праведног управљача. Забележено је да
за Абдулах-пашина владања сиромаси нису знали шта је зло. Своје имање
оставио је травничкој текији и другим установама. Али, не за друге, него за
себе. Од новца који је завештао тражио је да му се сагради ово лепо турбе од
доброг камена, а из прихода од кућа и кметова да му поред гроба гори дању и
ноћу воштаница необичне дебљине. Осим тога, сам гроб му је покривен зе-
леном чојом са извезеним натписом: Нека Свевишњи расветли његов гроб.
168
А ту чоју и тај натпис није он захтевао; то је био поклон учених људи из
текије у знак захвалности своме добротвору.
Свећа, то је овде оно што је битно!
Учени људи су овековечили (натписом) жељу везирову. Његову неуга-
сиву жеђ за светлошћу. Откуда то?
Откуда овог помена (спомена) Абдулах-паше међу многе друге трав-
ничке невоље? Управо одатле, од свеће.169
Абдулах-паша, односно његово Абдулах-пашино турбе, односно вечно
упаљена свећа на његовом гробу, истичу се у роману у два наврата (на два од-
војена места). Занимљиво је како и под којим (каквим) околностима?
Први пут, само као назнака, скица, факат, као истакнуто присуство.
Оба пута је то присуство везано за Давила, али у различитим околностима по
њега. Једном док је био у друштву (са Дефосеом, својим канцеларом), други
пут када је био сам. Једном док је био у успону (када се надао) и други пут,
када се нашао пред сломом и кад више није имао чему да се нада.
Први пут као дигресија, епизода, позадина, у оквиру друге теме (при-
че); други пут као тема за себе, прича за себе.
Први пут, Давил и Дефосе у соби Конзулата, у сутону, разговарају. Де-
фосе указује Давилу на гробове старог Карахоџе и његовог сина. Дефосе го-
вори Давилу: – Видите, Давил одговара: видим, видим. Обојица су се нашла
167
Исто, стр. 185.
168
Исто, стр. 145.
169
Светлост свеће на гробу Абдулах-паше у Травничкој хроници можда није нешто
много, али она зрачи надом која је изван отуђења и смрти. – Е. Д. Гај: Исто, стр. 117.
244 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
АПСУРДНА СМРТ
Има ликова у роману Травничка хроника који не изговарају ни једну је-
дину реч, а ипак су веома значајни; толико значајни да се без њих роман те-
шко може и замислити. У првом реду то је везир Абдулах-паша који је, за-
хваљујући свом чудном завештању и прераном нестанку постао познатији
после смрти, затим новски капетан, исто млад, Ахмет-бег Церић, султан Се-
лим III и, на крају, она двојица безимених Срба које Цигани вешају (вешају
тако што стално одлажу вешање). За све њих се може рећи да су посебне при-
че у причи о травничкој вароши. Ипак, како је могуће да сви они без иједне
своје изговорене речи доспеју у саму жижу интересовања читалаца? Без
сумње је на то утицао њихов трагични крај. Или, њихова апсурдна смрт. Али,
трагични крај неког лика никако не значи да ће он обавезно постати литерар-
ни јунак, поготову значајан. Нешто друго мора да се догоди. А то је по-
нављање драматичности, односно њено непосредно приближавање. Како то
извести? Преламањем трагичне судбине преко Другог, или у Другом који је у
непосредној вези са читаоцем/писцем. Дакле, неки ликови не говоре ништа,
не учествују непосредно у радњи књижевног дела, али зато неки други гово-
175
Исто, стр. 480.
Драгомир Костић: Роман разлика 247
се ничега не боји, као ни оно везирово ћутање пред којим се конзул осетио не-
моћан, унижен и неспособан да брани своје право и ствар своје земље.182
Ипак, лик Ахмет-бега је брзо ишчезао из свести Давилове. Потиснули
су га други ликови и друге судбине. Између осталих и лик везира Ибра-
хим-паше. Као да му је Давил опростио смрт Ахмет-бегову због кога је, за-
лажући се узалудно за његов спас, осетио страшну пустош немоћи.
слима о некој далекој бризи, и жељни само да их оставе да могу брзо и снаж-
но да мисле о њој. Њих као да се није ништа тицало све ово што се ради и
виче око њих. Они су само трептали очима и с часа на час лако приклањали
главу као да тако желе да се одбране од ове гужве и граје која им смета да се
потпуно препусте својој тешкој забринутости.192
Откуда те чудне збуњене нелагодности на лицу? Зашто чудне? Зашто
збуњене? Уплашени да су били, били су. Али, они нису изражавали уплаше-
ност! Ни храброст, ни одушевљење (чудно, чему би могли да се одушевља-
вају?), ни равнодушност. Ништа од свега тога. Ипак, зашто су били само
брижни људи, обузети мислима о некој далекој бризи? Када је највећа брига
била пред њима! Нису ли се, можда, нечему надали у том последњем часу за
њих? А то што су били жељни само да их оставе да могу брзо и снажно да
мисле о њој, та је жеља била потпуно апсурдна, јер је очигледно да их неће
оставити на миру, па ни не могу да се препусте тој, својој бризи…
Зашто им је та тешка забринутост била толико привлачна да су јој се
са посвећеношћу враћали (обраћали)?
Можда су за собом оставили нејач, жене, децу, старе родитеље који су
остали без њихове помоћи и заштите. Можда се и њима нешто ужасно деси-
ло (иако аутор то не наговештава, напротив истиче да су Срби даномице до-
вођени)?! Али пред мукама и по свему сигурној смрти која их је чекала, да ли
су могли у толикој мери бити опхрвани другима (другим) да су заборавили на
себе?
Можда и да ћутке издрже све муке. Да мирно умру. Да мирно оду из
овога света. Али зато бринути, зато све друго запоставити?! Може и то бити.
Не одати се код ових Цигана, код ових нељуди који су се згрнули одасвуд да
би присуствовали крају њих двојице. Може и то да буде.
Они, затим, нису ухваћени у борби, на пример, за слободу своју, свога
народа и своје земље, да би веровали како ето своје животе залажу у ту сло-
боду и да је за то вредно умрети. С тим у вези, могли су мислити (надати се)
у освету, односно у могућност да ће једном некада, сигурно, бити освећени.
Може, може и то, али да ли тиме могу бити тако трајно обузети?
Или је нешто друго у питању?
За време мучења које је ишло до њиховог вишекратног онесвешћи-
вања, они су мирни, не изговарају ни једну једину реч, не моле се; не моле за
помоћ или за милост. Ништа. Пробуде се из несвести и потом поново утону
у несвест. Уместо њих, говоре други, а тај је говор говор не једног или двоји-
це већ мноштва (масовни дијалог) и потпуно бесмислен:
192 Исто, стр. 324. Нагласио аутор.
252 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
ЛИТЕРАТУРА
Иво Андрић: Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине, пре-
вео Зоран Константиновић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. I, св. 1, јун
1982;
Милан Богдановић: Иво Андрић: Травничка хроника; Зборник о Андрићу, приредио
Радован Вучковић, СКЗ, Београд, 1999;
Ендру Вахтел: Замишљање Југославије: Историјска археологија Иве Андрића, пре-
вела Мирјана Детелић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XVI, св. 13,
1997;
Radovan Vučković: Velika sinteza (O Ivi Andriću); Svjetlost, Sarajevo, 1974;
Радмила Ј. Горуп: Читалaц као критичар: Травничка хроника Иве Андрића, преве-
ла Биљана Ђорђевић; Свеске Задужбине Иве Андрића, год. XXIII, св. 21,
2004;
Јован Деретић: Српски роман 1800–1950, Нолит, Београд, 1981;
Коста Димитријевић: Разговори и ћутања Иве Андрића; Време забрана, сведочење
значајних савременика; Прометеј, Аполон КО – Београд, 1991;
193
Исто, стр. 326.
Драгомир Костић: Роман разлика 253
Жанета Ђукић Перишић: Андрићеви Јевреји, Свеске Задужбине Иве Андрића, год.
XXIV, св. 22, 2005;
Пер Јакобсен: Три везира у Травнику, Свеске Задужбине Иве Андрића, год. V, св. 4,
1986;
Наталия Яковлева: Художественное время в произведениях Иво Андрича; Дело Иве
Андрића у контексту европске књижевности и културе, зборник радова, гл. и
одг. уредник Драган Недељковић, Задужбина Иве Андрића, Београд, 1981;
Љубо Јандрић: Са Ивом Андрићем, 1968–1975; СКЗ, Београд, 1977, Љубо Јандрић:
Са Ивом Андрићем, 1968–1975; СКЗ, Београд, 1977;
Драган М. Јеремић: Човек и историја у књижевном делу Иве Андрића, Зборник ра-
дова о Иви Андрићу, уредник Антоније Исаковић, САНУ, посебна издања,
књ. DV, Одељ. јез. и књ., књ. 30, Београд, 1979;
Amela Kavazbašić: Prosvjetiteljska i imperijalistička ideologija u Andrićevoj Travničkoj
hronici, Razlika/Difference, br. 12-13-14, 2006;
Enver Kazaz: Treći svijet i njegova mudrost isključenosti (Slika imperijalne ideologije i
prosvjetiteljske utopije u Andrićevoj Travničkoj hronici) Razlika/Difference,
br. 10/11, 2005;
Светлана Калезић: Однос истока и Запада у дјелу Иве Андрића, Свеске Задужбине
Иве Андрића, год. XXV, св. 23, 2006;
Радивоје Константиновић: Истраживање тишине и други огледи, СКЗ, Београд,
1995;
Stanko Korać: Andrićevi romani ili svijet bez boga, Prosvjeta, Zagreb, 1989;
Марко С. Марковић: Тамница у делу Иве Андрића, Свеске Задужбине Иве Андрића,
год. XII, св. 8, 1992;
Salko Nazečić: Mjerilo trajnosti u Andrićevim istorijskim romanima; Izraz, god. VI, knj.
XI, br. 2, 1962;
Слaвко Леовац: Огледи о Иви Андрићу, СКЗ, Београд, 1993;
Карло Остојић: Живот и апсурд код Иве Андрића; Критичари о Андрићу, приредио
Петар Џаџић, Нолит, Београд, 1962;
Предраг Палавестра: Књига о Андрићу, Књижевне теме Х, БИГЗ-СКЗ, Београд, 1992;
Душан Пувачић: Иво Андрић и Јевреји, превела Жељка Калања; Свеске Задужбине
Иве Андрића, год. V, св. 4, 1986;
Тома Тасовац: Негација као присуство одсуства у делима Иве Андрића, Свеске За-
дужбине Иве Андрића, год. XIX, св. 16, 2000;
Dr Midhat Šamić: Istorijski izvori Travničke hronike Ive Andrića i njihova umjetnička
transpozicija, Veselin Masleša, Sarajevo, 1962;
254 Зборник радова Филозофског факултета XLI / 2011
Dragomir Kostić
Summary
The novel Chronicles of Travnik represents the most lengthy work of Ivo Andric. It
is his first novel written in the April of 1942. It was printed in 1945 as a third novel in a
series of novels by Andric published the same year: The Woman from Sarajevo, The bridge
on the Drina, Chronicles of Travnik. Andric, however, started working on the novel in
question many years before it was published.
The paper considers some of the greatest and most characteristic problems inherent
in the novel Chronicles of Travnik. After the unavoidable introductory part of the novel,
the paper deals with the problem of silence (Silence of a dumb land), Travnik and its
inhabitants, and their social status, major character traits of the inhabitants, newcomers in
Travnik (Foreigners of Travnik), hope (Candle), the absurd (The absurd death) and finally
with he problem of God (There is no God in Travnik).
These fragments are an indication of the significance of the novel, which is
certainly one of the greatest novels in the history of both Serbian and European literature.
It is a novel of the clash between The East and The West, fear and hope, life and
death!
Keywords: Ivo Andrić (1892–1975), Serbian literature, Serbian novel, Travnik,
Bosnia, alienation.