Јасика

Над крововима небо сиво,

А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,

И биље, све се мртво чини.
-Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!

Тај тамни нагон што те креће
Разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи

Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,

Изван доброга и ван злога,
Данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!

Гледам те с чежњом и са тугом.
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад на живот мислим цео,

Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу

Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,

Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере.

Милан Ракић krovovima nebo sivo,

a izmaglica vlažna luta
i ko prozračno meko tkivo
 pokriva pravce moga puta.

Na omorini ljudi, zveri,

i bilje, sve se mrtvo čini.
- Jasika jedna tek treperi.
Jasika tanka u visini.

Treperi samo, o jasiko!

Taj tamni nagon što te kreće
razumeo još nije niko,
razumeti ga nikad neće.

No on za mene sada znači

taj neumitni život što se
nikada jošte ne pomrači
i koji mutne struje nose.

Pobednik večni, uvek čio,

izvan dobroga i van zloga,
danas ko juče što je bio,
jači od smrti i od boga.

Treperi samo, o jasikGledam te s čežnjom i sa tugom.

Na bolove sam davno svik'o,
sa jadom živim kao s drugom.

I kad na život mislim ceo,

koji je bio što je sada,
na moju dušu ko crn veo
ogromna, teška senka pada.

No ko pauka što za mrežu

vezuju tanki konci oni,
drhtaji tvoji mene vežu
za večni život od iskoni.

I u dnu tužne duše moje,

ko nagoveštaj nove vere,
veselo kao lišće tvoje,
nagoni tamni zatrepere...