You are on page 1of 48

САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК I

прекуцана предавања
Савремени српски језик 1
Морфологија

КУМ+А=КУМА (заједничка именица мушког рода прве врсте ,,кум“ у генитиву


једнине)
У овом случају, КУМ је граматичка основа, а А граматички наставак. Када
говоримо о другом облику исте речи, говоримо о флексији, тј. о морфологији у ужем
смисли.
КУМ+А=КУМА (заједничка именица женског рода треће врсте ,,кума“ у номинативу
једнине)
У овом случају, КУМ је творбена основа, а А творбени суфикс. Додавањем
суфикса добили смо нову реч као јединицу речника, па овде говоримо о деривацији, тј.
о творби речи.
Врсте речи
- Речи у српском језику подељене су на основу значења (да ли означавају биће
или предмет, особину предмета, радњу итд.) и граматичког понашања (мењање
по падежима, временима, разликовање рода, броја итд.). Тако је издвојено десет
врста речи у српском језику. На основу тога да ли могу мењати свој облик или
остају увек у истом облику, деле се на променљиве и непроменљиве.
Именске речи
- Речи у српском језику које имају деклинацију (именице, заменице, придеви и
бројеви) зову се именске речи. Њихова граматичка основа добија се тако што се
одбије наставак у генитиву једнине
ном. јд. мисао, ген. јд. мисли – граматичка основа: мисл-

Именице
- Именице су речи којима се именују појаве материјалног света, као што су бића,
предмети, материја и неки невидљиви и неопипљиви појмови, као што су
особине, осећања, радње. Имају род, а мењају се по броју и падежу. У реченици
су најчешће у служби субјекта и објекта.
- Род је њихова класификациона категорија, а можемо их делити и на основу
значења и на основу њихових граматичких особина
Подела именица према значењу
- На основу тога да ли означавају нешто опипљиво, материјално или не, именице
се могу поделити на конкретне и апстрактне.
- Конкретне именице означавају појмове који су стварни, опипљиви (кућа, град,
мачка, песак, цвеће итд.). Деле се на основу тога да ли означавају појединачне
појмове, скуп појмова, материју и др.
- Властите именице именују појединачне појмове, као што су имена људи,
животиња, географских појмова, небеских тела (Милица, Србија, Крагујевац).
Оне ништа не значе, већ само именују. Изузев презимена, не употребљавају се у
множини, мада можемо рећи: У нашем разреду постоје две Јелене (када мислимо
на две особе које носе исто име). За презимена је карактеристично да се уз
женско име јавља блокирани падеж. То значи да ће облик презимена бити исти у
свим падежима када се уз њега нађе женско име (ном.: Милица Петровић, ген.:
Милице Петровић, дат.: Милици Петровић). Презимена се другачије понашају
када је уз њих мушко име (ном.: Никола Петровић, ген.: Николе Петровића, дат.:
Николи Петровићу).
- Властите именице увек се пишу великим словом, али није свака именица која се
пише великим словом властита (имена народа и становника места: Француз,
Немац, Енглез и сл. су заједничке именице).
- Властита именица није исто што и властито име. Крагујевац је валстита именица,
али је Нови Сад властито име (,,Нови“ је облик придева).
- Заједничке именице означавају појединачне појмове (бића, предмете, појаве)
који припадају истој врсти. Оне су регуларне – имају и једнину и множину, мада
постоје нека ограничења по питању броја.
- Збирне именице означавају скуп појмова (бића, предмета) схваћених као целина
(деца, браћа, чељад, омладина, дугмад, грање, перје). Означавају множину, али
су граматички у облику једнине. Неке збирне именице могу бити бројиве (нпр.
двоје деце).
- Градивне именице означавају материју (вода, песак, злато, бакар, бензин,
брашно, шећер, снег). Ни ове именице обично немају множину. Једнином
означавају и најмању и највећу количину и величину онога што означавају. У
множини се градивне именице могу наћи само ако означавају разлићите врсте
исте материје: Сва интегрална брашна корисна су за здравље. Постоје и
градивне именице које су плуралија тантум: шпагете, цереалије, мекиње,
тестенине, макароне, пихтије, шкембићи.
- Апстрактне именице означавају нешто неопипљиво, као што су осећања,
особине, природне и друштвене појаве, радње итд. Када означавају одвојиве
ентитете, могу имати множину (нпр. мисао, наука, жеља).
- Као подврста апстрактних именица јављају се тзв. глаголске именице (певање,
сеоба, брига, бол, шетња, усахнуће)

Граматичке категорије именица


- Рећи да именице имају род као класификациону категорију значи да именице
могу бити само једног рода, не могу бити у различитим родовима, као што то
могу придеви.
- Род у језику повезан је са постојањем мушког и женског пола у природи, а
средњим родом се обележавају млада бића
- У одређивању рода именице помаже нам конгруентни атрибут или показница
заменица тај, та, то. Тако ћемо рећи тај ученик, та девојка, то дете.
- Има случајева када се род који именица има у граматици не поклапа са родом
које биће има у природи. На пример, именица девојчурак означава младу женску
особу, али је у граматици она именица мушког рода прве врсте (јер кажемо тај
девојчурак). Исто је и са именицом девојче, која је у граматици именица средњег
рода прве врсте (кажемо то девојче). Именица момчина означава биће мушког
пола, али је граматички именица женског рода треће врсте (кажемо та момчина).
- Постоје именице које су мушког рода у једнини, а женског у множини, као што
су: колега, комшија, војвода, газда, Нишлија. Биће тај колега, а та колегиница, тај
комшија и та комшиница. У множини ће увек бити те: колеге, комшије, што нам
неоспорно указује на женски род.
- Компликован је и случај са именицом типа пијаница јер, зависно од контекста,
може се радити о особи женског или мушког пола. Тада род одређујемо на основу
контекста. У множини ће свакако бити женског рода: те пијанице.
- Постоје именице које су у једнини мушког рода, а у множини средњег, као што
су: торпедо, торнадо, либрето. Кажемо тај торнадо, али та торнада, тај либрето,
али та либрета.
Број именица
- број именица је граматичка категорија која има три вредности: једнину (кад се
указује на један појам: ученик, школа), множину (кад се указује на више од
четири појма: ученици, школе) и паукал (кад се указује на два, оба, три или
четири појма: два ученика, три школе). Паукал је остатак старе двојине (дуала).
- Сингуларија тантум: именице које се јављају само у једнини; у њих спадају:
властите именице, изузев презимена (Сви Јовановићи су дошли) неких
географских појмова (Алпи, Пиринеји, Хималаји, Анди – ове именице су
плуралија тантум) и неких празника (Духови, Тројице, Цвети, Благовести,
Задушнице – и ове именице су плуралија тантум). У сингуларија тантум спадају
и збирне именице (жбуње, пруће, цвеће, воће, посуђе, господа, пилад). Такође
спадају и градивне именице (уље, шљунак, пшеница, бронза, пластика, восак) и
неке апстрактне именице (срећа, доброта, младост, помоћ).
- Плуралија тантум: именице које се јављају само у множини. Поред поменутих
географских назива и празника, у њих спадају и заједничке именице које
означавају предмете састављене од два дела, или неко мноштво ситних делова
(панталоне, хеланке, хулахопке, наочаре, оргуље, гусле, санке, кола, маказе,
даире, кастањете, врата, леђа, груди, таљиге, чезе, десни, плућа, лазање)

Падеж именице
- То је граматичка категорија по којој се именица мења, тј. деклинира. У српском
језику има седам падежа.
- Обично се деле на зависне и независне. Независни су номинатив и вокатив, који
се увек употребљавају без падежа. Зависни падежи су сви остали, с тим што се
локатив увек употребљава с предлозима. Највећи број предлога употребљава се
уз генитив.
Заједничко за све именичке врсте јесте следеће:
- датив и локатив једнине имају исте облике (ка мосту, на мосту);
- датив, инструментал и локатив множине имају исте облике (ка мостовима, на
мостовима, о мостовима);
- наставак за генитив множине увек је дуг: од мостова, од руку, од речи
Именице прве врсте
- У ову именичку врсту спадају све именице мушког рода које се завршавају на
консонант, тј. имају нулти наставак -Ø и све именице мушког или средњег рода
које се завршавају на –о или –е, без обзира на то да ли у деклинацији проширују
основу или не.
Једнина Множина Једнина Множина
Ном. Ученик – Ø Учениц – и Број – Ø Број – ев – и
Ген. Ученик – а Ученик – а Број – а Број – ев –а
Дат. Ученик – у Учениц – има Број – у Број – ев – има
Акуз. Ученик – а Ученик – е Број – Ø Број – ев – е
Вок. Ученич – е Учениц – и Број – у Број – ев – и
Инст. Ученик – ом Учениц – има Број – ем Број – ев – има
Лок. Ученик – у Учениц – има Број – у Број – ев – има

Акузатив једнине: када именица означава нешто живо (у граматици биљке не спадају у
нешто живо, тако да овде можемо употребити интернационални термин: аниматне
именице), акузатив је једнак генитиву (Марка, пријатеља, слона, мрава, момка), а када
означава нешто неживо (инаниматне именице), акузатив је једнак номинативу (град,
кров, зид, прозор, глас, маслачак, храст).
Вокатив једнине: јављају се два наставка (ученич-е и број-у): -е и -у.
1) Ако се основа завршава непредњонепчаним сугласником, наставак ће бити -е
(господине, брате, Борисе, Ненаде, куме, голубе);
2) Ако се основа завршава предњонепчаним сугласником наставак је -у (пријатељу,
краљу, младићу, папагају, Јовановићу);
3) Када се именице завршавају на -ар или -ир, а означавају занимање, имају и
наставак -е и наставак -у (господаре/господару, секретаре/секретару,
куваре/кувару, командире/командиру, пастире/пастиру). Има и оних које имају
само наставак -е: докторе, професоре, мајсторе, директоре, царе.
4) Мушка имена на -о и -е имају вокатив једнак номинативу (Гаврило, Михаило,
Данило, Ђорђе, Павле, Спасоје, Марко).
Инструментал једнине: јављају се два наставка: -ем и -ом (број-ем, ученик-ом).
1) Ако се основа завршава непредњонепчаним сугласником, наставак ће бити -ом
(господином, братом, Ненадом, кумом, голубом);
2) Ако се основа завршава предњонепчаним сугласником наставак је -ем
(пријатељем, коњем, краљем, младићем, папагајем);
3) Именице које се завршавају на -ар или -ир имају углавном могу имати оба
наставка, с стим што неке могу имати само један (нпр. репортер-ом)
4) Презимена која се завршавају на -ов/-ев могу имати и наставак -ом и наставак из
придевске деклинације -им: Попов-ом или Попов-им, Георгиев-ом или Георгиев-
им.
Номинатив множине: неке именице прве врсте проширују основу у множини са -ев/-ов.
То су углавном једносложне именице: градови, кумови, слонови, кључеви, али и неке
двосложне именице: појмови, спискови, чешљеви, голубови, лабудови, случајеви. Ове
именице могу имати и системску множину (само наставак -и), али је она стилски
маркирана, тј. карактеристична за књижевноуметнички стил: дворови/двори,
ждралови/ждрали, снови/сни, путеви/пути, кључеви/кључи. Постоје и дублетни облици
који нису ни на који начин стилски маркирани: знаци/знакови, звуци/звукови,
ранци/ранчеви, крици/крикови.
Неке именице ове врсте у множини скраћују основу. То су обично именице које
означавају становнике места, припаднике неких народа и сл., а завршавају се на -ин.
Тако имамо: Србин: Срби, Римљанин: Римљани, Парижанин: Парижани. Исто се
дешава и са другим именицама које означавају припаднике некој групи: грађанин:
грађани, укућанин:укућани, чобанин: чобани, варварин: варвари, хришћанин: хришћани,
сељанин: сељани.
Генитив множине: у овом падежу јављају се три наставка: -а, -и, -ију.
а) Прототипски наставак је -а: младића, ученика, задатака, другова, градова, језика
б) Наставак -и везан је за именице које означавају неку меру: сати, месеци, секунди, ари,
вати.
в) Само три именице прве врсте имају наставак -ију: прстију, ноктију, гостију.

Неке додатне напомене:


1) Суплетивизам је појава када у неким облицима неке речи немамо њен системски
и очекивани облик, већ неки други. Тај други облик може бити потпуно
другачији, имати потпуно другачију основу, као код множине именице човек
(људи), или код зависних падежа личне заменице ја (мене, мени, мноме и др.),
или компаратива придева добар (бољи). Постоје суплетивни облици у којима
можемо видети неку везу са системским облицима речи, као у примерима типа:
брат-браћа, господин-господа, мали-мањи, велики-већи.
2) Мушка имена и презимена се обавезно мењају: Драгана Петровића, Драгану
Петровићу. Исто правило важи за мушка имена страног порекла: Ендија Родика,
Бреда Пита, Тома Сојера, Ала Пачина и др.

Промена именица средњег рода


а) Непроширена основа
једнина множина једнина множина
Ном. Мест-о Мест-а Насељ-е Насељ-а
Ген. Мест-а Мест-а Насељ-а Насељ-а
Дат. Мест-у Мест-има Насељ-у Насељ-има
Акуз. Мест-о Мест-а Насељ-е Насељ-а
Вок. Мест-о Мест-а Насељ-е Насељ-а
Инст. Мест-ом Мест-има Насељ-ем Насељ-има
Лок. Мест-у Мест-има Насељ-у Насељ-има

- У ову групу спада и именица доба, која је очигледно средњег рода (то доба), а у
ном. јд. завршава се на -а. Као варијанта ове именице, јавља се и именица треће
врсте доб, женског рода (та доб).
- Разлике између именица мушког и средњег рода:
а) именице средњег рода у ном. јд. имају -о/-е;
б) именице средњег рода увек имају акузатив једнак номинативу, без ибзира на то
означавају ли нешто живо или неживо;
в) вокатив је код именица средњег рода без изузетка једнак номинативу;
г) у инструменталу једнине именице средњег рода имају наставак -ом ако је
наставак –о у номинативу, а наставак –ем ако је наставак –е у номинативу.
д) у номинативу множине ове именице имају наставак –а;

б) Проширена основа
Једнина множина једнина Множина
Ном. Име Имен-а Дугме Дугмет-а
Ген. Имен-а Имен-а Дугмет-а Дугмет-а
Дат. Имен-у Имен-има Дугмет-у Дугмет-има
Акуз. Име Имен-а Дугме Дугмет-а
Вок. Име Имен-а Дугме Дугмет-а
Инст. Имен-ом Имен-има Дугмет-ом Дугмет-има
Лок. Имен-у Имен-има Дугмет-у Дугмет-има

- именице које проширују основу са -н- имају такву основу доследно, и у


множини (семе, племе, теме, време, бреме, презиме);
- именице које проширују основу са -т-, а означавају младунче (типа: пиле, јагње,
прасе, теле), немају регуларну множину, већ се уместо ње користе одговарајуће
збирне именице (пилад, јагњад, прасад, телад) или суплетивни облици множине,
који се мењају по првој врсти (пилићи, јагњићи, прасићи, телићи).
- у ову групу спадају и именице момче и девојче, које означавају особу мушког,
односно женског пола, а саме су средњег рода. Именица дете, која припада овој
групи, нема системске облике у множини, већ само збирну именицу деца.
- неке именице мењају се на два начина: именице звонце, огледалце, оделце и др.
Могу у једнини проширивати основу или не, а у множини свакако не проширују
основу. Тако можемо рећи у ном. јд. звонце, у ген. јд. звонцета или звонца, у ном.
јд. огледалце, у ген. јд. огледалца или огледалцета, али у ном. мн само: звонца,
огледалца.
- именица јаје у једнини проширује основу (ген. јд. јајета, дат. јд. јајету), а у
множини – не (ном. мн. јаја, дат., инст. и лок. мн. јајима).
- именица дрво у множини не проширује основу када је реч о посеченим дрвима
(ном. мн. дрва, дат. мн. дрвима), а кад је реч о непосеченим стаблима –
проширује (ном. мн. дрвета, дат. мн. дрветима). Постоји и збирна небројива
именица: дрвеће.
- Неколико именица ове врсте проширује основу са –в-, -р- и –с-. Именице чудо,
небо, тело, када имају посебно значење, у множини проширују основу са –с-
(небеса, чудеса, телеса). Именица подне проширује основу са –в- (тог поднева,
том подневу). Именица вече проширује основу са –р-. Има укрштену
деклинацију: у ном. и акуз. јд. има облике као да је именица прве врсте средњег
рода (ном. и акуз. јд. вече), а у осталим зависним падежима у једнини, као и у
свим облицима множине, мења се као да је именица женског рода треће врсте
(те вечери, од тих вечери, тим вечерима итд.).
Именице друге врсте
- У ову групу спадају именице мушког и женског рода чији се номинатив једнине
завршава на –а (жена, комшија, Никола, тата, слуга).
једнина множина једнина множина
ном. школ-а школ-е колег-а колег-е
ген. школ-е школ-а колег-е колег-а
дат. школ-и пкол-ама колег-и колег-ама
акуз. школ-у школ-е колег-у колег-е
вок. школ-о школ-е колег-о колег-е
инст. школ-ом школ-ама колег-ом колег-ама
лок. школ-и школ-ама колег-и колег-ама

Вокатив једнине:
- по правилу овде имамо наставак –о (жено, девојко, мајко, бако, песмо, школо);
- вишесложне именице које се завршавају на –ица имају наставак –е (наставнице,
другарице, комшинице, а и код мушких имена: Радојице);
- постоје именице ове врсте код којих је вокатив исти као и номинатив (Драгана,
Марија, тетка, мама);
- код двосложних именица облик вокатива зависи од акцента који ове именице
имају у номинативу:
а) двосложна имена са дугоузлазним акцентом имају у вокативу –о- (Миро, Мајо,
Томо, Саро, Зоно);
б) двосложна имена са осталим акцентима имају вокатив једнак номинативу (Ана,
Бранка, Вера, Дуња, Јасна, Мина, Нина, Олге, Тара, Саша);

Инструментал једнине: овај облик показује осетљивост према категорији живо:


неживо. Постоји разлика у томе када кажемо ,,играти се лутком“ (као да је средство)
и ,,играти се са лутком“ (као да је живо).

Генитив множине:
- Наставак –а имају именице чија се основа завршава једним сугласником (жена,
кућа, птица, књига, ливада, судија, колега);
- Неке именице у овом падежу проширују основу непостојаним а (песама, земаља,
игара, сестара, девојака, трешања);
- Наставак –и имају именице које не проширују основу непостојаним а (мајки,
радњи, лопти, тајни, Београђанки, Американки, професорки);
- Неке именице имају дублетне облике: воћака/воћки, крошања/крошњи,
битака/битки, приповедака/приповетки, оловака/оловки;
- Само три именице имају у овом падежу наставак –у: руку, ногу, слугу;

Именице треће врсте


једнина множина
номинатив реч реч-и
генитив реч-и реч-и
датив реч-и реч-има
акузатив реч реч-и
вокатив реч-и реч-и
инструментал реч-ју/реч-и реч-има
локатив реч-и реч-има

- У ову групу именица спадају именице женског рода које се у номинативу


једнине завршавају на консонант, тј. имају наставак –Ø (љубав, вест, памет,
младост, ноћ, помоћ)
Инструментал једнине: већина именица ове врсте могу имати и наставак –ју и
наставак –и. Може се рећи да се облик с наставком –и чешће употребљава када је
именица праћена атрибутом (лепом речи), а облик са наставком –ју када именица стоји
самостално (речју). Неке именице имају наставак –ју у инструменталу чешће (младост,
стварност, маст, вест, пропаст, љубав, глад), а неке имају чешће наставак –и (чељад,
нејач, јесен, плесан, кап, варош, нарав). Наставак –у, као варијанта наставка –ју, имају
именице које се завршавају на –ђ и –ћ (ноћ, помоћ, жеђ, чађ).
Генитив множине:
- углавном се јавља наставак –и: вести, болести, ствари, речи, вароши, капи, ноћи;
- само неколико именица има наставак –ију: очију, кокошију, моштију, ушију,
костију;
Напомена: по овој промени мењају се именице које се завршавају на –о настало
променом крајњег –л (со, мисао, промисао, замисао), као и именице око и ухо у
множини, док су у једнини именице средњег рода прве врсте.

Придеви
- Придеви су речи којима се означавају особине појмова означених именицом
(леп, црвен, радостан, златан), као и односи између тих појмова (мајчин,
садашњи, доњи). Мењају се по роду, броју и падежу, степену поређења и виду. У
реченици су најчешће у функцији атрибута или именског дела предиката.

Подела према значењу:


1) Описни придеви: означавају различите особине неког појма (висок, мршав, мали
итд.) Одговарају на питање: Какав је неки појам?
2) Градивни придеви: означавају грађу (материјал) од којег је нешто направљено
(гвоздени свећњак, сребрни новац, храстов ормар, пластични тањир, вунени џемпер,
камени сто, бетонски зид). Изведени су најчешће од градивних именица и одговарају
на питање: Од чега је неки појам?
3) Односни придеви
Присвојни придеви: означавају коме или чему нешто припада (очев сат,
Милошев пријатељ). Одговарају на питање: Чије је нешто?
Придеви просторног односа: означавају место на које се односи неки појам
(горња полица, задњи точак, средња соба, лева обала, овдашње становништво,
унутрашњи зид, последњи ред)
Придеви временских односа: означавају време на које се односи неки појам
(летњи распуст, данашњи дан, јучерашње новине, јутарња киша, ноћашњи снег,
тадашњи закони, сутрашња представа).
Придеви других односа: најчешће се ради о придевима намене (здравствени
картон, стамбена зграда, сточна пијаца).

Граматичке особине придева:


1) род, број, падеж (именице);
2) компарација придева (најспецифичнија граматичка особина придева);
3) вид
- Описни придеви означавају особина која може бити заступљена у различитој
мери, тј. може бити степенована.
Систем поређења:
Позитив: особина именичког појма се само означава као постојећа, присутна (леп);
Компаратив: особина је заступљена у већој мери код једног именичког појма него код
другог са којим се пореди (лепши);
Суперлатив: особина је у највишем степену у односу на друге именичке појмове са
којим се пореди (најлепши).
- Облици компаратива добијају се додавањем једног од три наставка за
компаратив на граматичку основу придева (целу или окрњену):
1) наставак –иј(и) додаје се на основу вишесложних придева и неких једносложних
(нов-новији, племенит-племенитији);
2) наставак –ј(и) додаје се на основу неких једносложних и вишесложних придева
и јотује сугласник основе придева који се налази испред наставка за род (број,
падеж), па се наставак –ј не види: висок-виши, млад-млађи, дуг-дужи;
3) наставак –ш(и) додаје се на основу само три придева (леп, лак, мек);
- Облици суперлатива се добијају додавањем наставка нај- на компаратив придева
(најновији, најмлађи, најлепши);
- Неки описни придеви означавају апсолутно присуство или одсуство особине, па
се у основном значењу не могу поредити (жив, мртав, бос, го, нем, слеп). Код
придева глув осећамо да могу постојати нијансе: можемо рећи да је неко глувљи
од неког другог.
- Суплетивне облике имају придеви добар (бољи, најбољи), зао (гори, најгори),
велики (већи, највећи), мали (мањи, најмањи);
- Облици компаратива и суперлатива стоје у одређеном придевском виду.
- Обратити пажњу на компаратив следећих придева: строг-строжи, чист-чистији,
слан-сланији, висок-виши, горак-горчи, тесан-тешњи, бесан-бешњи, прек-пречи,
мрзак-мрскији;
- У неким случајевима обликом компаратива изриче се особина у мањем степену
од оне исказане у позитиву (тежа саобраћајна несрећа, виша школа, ближи род,
већи снег, лепши дани);
Придевски вид
- Придевски вид указује на неодређеност, непознатост појма означеног именицом,
или на његову познатост и одређеност. Пример: Сваки град има неки леп парк
(неодређеност именичког појма) и Тај лепи парк се налази близу моје куће.
Обликом неодређеног вида придева обично се одговара на питање какав?, а
обликом одређеног вида на питање који?.
- Облици одређеног вида придева у мушком роду једнине имају –и, а у женском и
средњем роду и у множини имају само дуг последњи вокал и, у неким
случајевима, различит акценат или место акцента (лêп-лêпи; лéпа-лêпā; лéпо-
лêпō);
- У облицима оба вида може се јавити већина описних и неки градивни придеви,
док остале врсте придева стоје или у облику одређеног или у облику
неодређеног вида придева;
- У облику одређеног вида употребљавају се градивни и описни придеви:
1) када им претходи показна заменица (тај лепи пас, овај дрвени сто, онај нови
ученик);
2) када је придев део имена или неког двочланог назива (Нови Сад, Мали Мокри
Луг, слепи миш, Црна Гора, кисели купус, Душан Силни);
3) уз именицу у вокативу: добри човече, драги брате, храбри јуначе;
- У облику недређеног вида употребљавају се описни и градивни придеви
1) у функцији апозитива: Тај парк, леп и простран, налази се уз реку.
2) у функцији именског дела предиката: Тај парк је леп и простран.
Само одређени вид имају:
- мали број описних придева (мали, жарки, јарки, пробни, судњи);
- присвојни придеви на –ски (-чки, -шки) и –ји: пчелињи, дечји, школски,
биолошки, ученички;
- придеви месног и временског односа (доњи, западни, јучерашњи, јесењи);
Само неодређени вид имају:
- присвојни придеви на –ов/-ев и –ин: мајчин, Горанов, Милошев.
Промена придева:
- промена придева неодређеног вида зове се именичка, због падежних наставака
који су исти као у падежној промени именица мушког или средњег рода једнине;
- промена придева одређеног вида зове се придевска, због падежних наставака
који су исти као у падежној промени придева;
- постоји и мешовита промена: када је у номинативу неодређени вид, а у зависним
падежима одређени (нпр. Неки леп човек је дошао (номинатив једнине), а Добили
смо то од неког лепог човека – нећемо рећи од нека лепа човека у генитиву
једнине);
- у промени придева постоје покретни вокали, али они су понекад стилски
маркирани: од тог(а) града, том(е) граду, а чак и том(у) граду можемо рећи.
- У мушком и средњем роду вокатив и инструментал одређеног и неодређеног
вида имају исте наставке;
- Падежни наставци придева женског рода исти су у промени оба вида;
- Разликовање значења придева одређеног и неодређеног вида готово је потпуно
нестало из језичког осећања;
- Данас је у српском књижевном језику (нарочито у екавским говорима) готово
сасвим преовладала придевска деклинација.
- Наставци за неодређени вид у промени придева по падежима у говорном језику
задржали су се у неким језичким облицима који су остали исти током времена.
То су пословице и окамењене фразе:
 До зла бога;
 Добру човеку све добро стоји;
 Држи се нова пута и стара непријатеља;
 Вода свашта опере, до погана језика;
 Гром из ведра неба;
 Из чиста мира;
 Прихватити нешто тешка срца;
 Манути се ћорава посла;
 Од дуга времена;
 Мањи од макова зрна;
 Из чиста мира;
Непроменљиви придеви
То су придеви који немају ниједну граматичку категорију. Најчешће су:
Оријентализми: бојали (обојен), деверли (јадан, несрећан), ђувегли (љубичаст),
зејтинли (маслинаст), киметли (скупоцен);
Англицизми: фер, супер, мини, фит итд.
Романизми: бордо, глат, грао, клот
- Треба их увек заменити домаћом речју: смеђ (м. браон), ружичаст (м. розе),
поштен (м. фер), раван (м. глат), лажан (м. фалш).
- Погрешно је мењати их. Не можемо рећи Била је у розој хаљини, већ Била је у
розе хаљини.
Заменице
- Замењују именице или придеве или упућују на нешо њима означено. Могу се
мењати по роду, броју, падежу, а неке имају и обележје лица. У реченици могу
имати неке именичке (субјекат, објекат) и неке придевске функције (атрибут,
именски део предиката).
- Према функцији, деле се на именичке и придевске.
Именичке заменице
- У именичке заменице спадају личне заменице (за сва три лица множине и
једнине и за свако лице) и неличне заменице (упитно-односне, неодређене,
одричне, опште).
- Личним заменицама упућује се на говорника (ја), на говорника заједно са групом
у којој се налази (ми), на саговорника (ти), на саговорника заједно са групом у
којој се налази или на више саговорника (ви), на лица која не учествују у
говорној ситуацији или на предмете о којима говоримо (једнина: он, она, оно;
множина: они, оне, она).
- Ове заменице не могу се мењати по лицима, већ се свака од њих односи на
одређено лице: прво, друго или треће.
- Личне заменице мењају се по падежима у једнини (ја, ти, он, она, оно) и у
множини (ми, ви, они, оне, она).
- Личне заменице имају системе наставака који, у целини, не постоје ни у
именичкој ни у придевској деклинацији – по томе су типични представници ове
врсте речи.
- Енклитички облици јављају се у генитиву, дативу и акузативу. Облик мном
може се користити само уз предлоге, у другим ситуацијама користи се мноме.
Може се користити ју, енклитички облик заменице она само у перфекту
потврдног облика, иначе користимо је. Наглашене облике употребљавамо:
1) на почетку реченице: Њега сам срео јуче;
2) када посебно истичемо заменицу ради контраста: Рекао сам њему, а не теби.
3) иза предлога: Окренуо сам се према њој, изузимајући акузатив: Стао је пред
мене, али и: Стао је преда ме. Сматрају се граматичким архаизмима облици као
што су: за ме, на те, на се, на њ.
Лична заменица за свако лице себе, се
- Користи се само за упућивање на бића. Нема облике за род, а облицима једнине
упућује на лица, било једно, било више.
- Упућује на реч или речи које означавају особе у функцији субјекта, чак и кад је
он изостављен: Купили смо књиге и за њих, и за себе.
- Нема номинатив ни вокатив, а ни облике множине.
- Одагнати ода се: овде можемо употребити енклитички облик заменице себе
Узајамно-повратни заменички израз један другог, једна другу, једно друго
- Никада нису у функцији граматичког субјекта, немају номинатив ни акузатив
множине средњег рода.
- Нису заменички ни по пореклу ни по функцији.
Неличне заменице:
- Немају облике за лица, а имају посебне облике за означавање бића и посебне
облике за означавање свега осталог (предмета, појмова, појава).
- Ко се практично употребљава само за особе (осим у неким случајевима: Ко је
издавач, Нолит или СКЗ? или: Ко је победио, Звезда или Партизан?, где се
подразумевају особе);
упитно- одричне опште неодређене остале
односне
ко нико свако неко ико, понеко, ма ко, било
когод ко, макар ко, ко год,
којеко, где ко
шта ништа свашта нешто ишта, понешто, било шта,
штагод макар шта, ма шта, шта
год, којешта, што шта
- Постоји суптилна разлика између заменица типа ико и заменица типа неко. Ако
кажемо: Да ли ико зна? тиме сугеришемо да је мала вароватноћа да неко зна, а
кад кажемо Да ли неко зна? ипак очекујемо да неколико људи зна. Неко се
односи на најмање један елемент неког скупа, док се ико односи на највише
један елемент неког скупа.
Придевске заменице
- могу бити: показне, присвојне, упитно-односне, неодређене, опште, одричне и
остале.
- Показним заменицама упућује се на лице, предмет или неки други појам.
Узевши у обзир просторну или временску близину говорнику можемо говорити
о репартицији в, н, т.
- Уколико је оно о чему говоримо близу говорнику, користићемо облике са в: овај,
овакав, оволики и др.
- Уколико је оно о чему говоримо близу саговорнику, користићемо облике са т:
тај, такав, толики и др.
- Уколико оно о чему говоримо није близу ни говорнику ни саговорнику,
користићемо облике са н: онај, онакав, онолики и др.

Табела придевских заменица (без показних и присвојних заменица)


односно- неодређене опште одричне остале
упитне
који, која, које неки, нека, сваки, свака, никоји, никоја, икоји, који год,
који, које, која неко свако никоје ма који, било
неки, неке, нека сви, све, сва (ниједан, који...
ниједна,
ниједно)
никоји, никоје,
никоја
чији, чија, чије нечији, нечија, свачији, ничији, ничија, ичији, ма чији,
чији, чије, чија нечије свачија, свачије ничије било чији,
нечији, нечије, свачији, ничији, ничије, макар чији...
нечија свачије, свачија ничија
какав, каква, некакав, свакакав, никакав, икакав, ма
какво некаква, свакаква, никаква, какав, било
какви, какве, некакво свакакво никакво какав...
каква некакви, свакакви, никакви,
некакве, свакакве, никакве,
некаква свакаква никаква
колики, колика, неколики, сваколики, николики, иколики, ма
колико неколика, сваколика, николика, колики, било
колики, колике, неколико сваколико николико колики...
колика неколики, сваколики, николики,
неколике, сваколике, николике,
неколика сваколика николика

Показне заменице
Идентитет Квалитет Квантитет
в овај, ова, ово овакав, оваква, оволики, оволика,
ови, ове, ова овакво оволико
овакви, овакве, оволики, оволике,
оваква оволика

т тај, та, то такав, таква, такво толики, толика,


ти, те, та такви, такве, таква толико
толики, толике,
толика
н онај, она, оно онакав, онаква, онолики, онолика,
они, оне, она онакво онолико
онакви, онакве, онолики, онолике,
онаква онолика

Присвојне заменице
- Њима се казује којем лицу нешто припада. Добијају се као одговор на питање
чији?. У њих спадају: мој, твој, његов, њен, ваш, наш, њихов (и сви облици ових
заменица у падежима и родовима).
- Факултативно можемо рећи: мојега или мога, твојега или твога. Пракса
показује да су у језику чешћи краћи облици. Факултативни су и вокали: мом(у)
или мом(е).
- Краћи облици настали су тако што се губило ј које је у интервокалској позицији,
а затим је долазило до асимилације и контракције.
Присвојна заменица за свако лице: (свој) упућује на припадност субјекту и тада
замењује сва остала лица (нпр. Потрошио сам свој новац; не смемо рећи мој).

Упитно-односне придевске заменице (који, чији, какав, колики)


- Ако је живо биће, користимо који, а ако је неживо – чији.
Неодређене придевске заменице (неки, нечији, некакав, неколики)
- Упућују на неку неодређеност (самог појма, припадности појму или неких
његових особина).
- Заменица некоји готово се и не употребљава, а уместо ње користимо облик неки,
за сва три рода и оба броја.
- Заменица неколики употребљава се да означи мањи број именичких појмова (три
или четири); слично као и прилог неколико.
Одричне придевске заменице (никоји/ниједан, ничији, никакав, николики)
- Овим заменицама нешто се одриче (постојање самог појма, припадности том
појму или његових особина).
- Уместо никоји најчешће се употребљава ниједан. У множини, међутим, не
постоји аналогон. Не можемо рећи: ниједни, ниједне, ниједна.
Опште заменице (сваки, свачији, свакакв, сваколики)
- Овим заменицама означава се свеобухватност (постојања неког појма,
припадности неком појму или његових особина).
- Немамо очекиване облике свакоји, свакоја, свакоје, већ облике сваки, свака,
свако, а у множини сви, све, сва.
- Заменица сви у једнини гласи сав, сва, све и може бити у именичкој, заменичкој,
придевској и прилошкој функцији.
- Када значи цео, читав, спада у придеве: Повикао сам из свег гласа, Тај цвет је
био лепши од свег осталог цвећа, Сву снагу сам уложио.
- Облик средњег рода све често се у реченици употребљава самостално, па може
имати службу субјекта или објекта (Све је веома лепо, Свега се сећам,
Разговараћемо о свему).
- Заменица сваколик(и) значи ,,сав, цео, целокупан“, а јавља се још и у
облицима ,,свеколик“ и ,,васколик“.
- Неколик(и) означава мали број лица и ствари; мањи од пет;
- Придевске заменице, за разлику од именичких (изузев он, она, оно) могу да се
јаве у сва три рода и оба броја. Као и придеви, слажу се са именицом на коју се
односе у роду, броју и падежу. Најчешће имају службу атрибута или именског
дела предиката.

Заменички прилози
- Разликују се од заменица само по томе што су непроменљиви.
- У њих спадају: где, негде, нигде, понегде, игде, свуд(а), где год, било где, где било,
ма где, гдегод, макар где, којегде, куда, некуда, никуда, икуда, свукуда, куда год,
кудгод, било куда, ма куд, куд било, макар куда, којекуда, кад, некад, понекад,
никад, увек, када год, кад год, било кад, ма кад, кад било, макар кад, којекад;
како, некако, икако, свакако, како год, какогод, било како, ма како, како било,
макар како, којекако...
Још неки заменички прилози:
где? овде ту онде
одакле? одавде одатле оданде
докле? довде дотле донде
куд(а)? овуда туда онуда
камо? овамо тамо онамо

кад(а)? сад(а) тад(а) онда


откад(а)/од када? отсад(а) / од сада отад(а) / од тада од онда
докад(а)/до када? досад(а) / до сада дотад(а) / до тада до онда
како? овако тако онако
колико? оволико толико онолико

Бројеви
- Речи којима се изражава количина бића, предмета или појава (два, троје,
двадесеторица, троја) или редослед бића, предмета и појава (четврти, други,
двадесет седми). Семантички критеријум користимо за одређивање – да није
тако – бројеви уопште не би ни постојали. Били би: именице, придеви или
прилози.
- Децималан број слаже се са последњим бројем иза запете; 3,4% (у овом случају
читаћемо процента) а 2,5% (читаћемо процената).
- Бројеве можемо поделити на основу значења и на основу њихових граматичких
особина:
- Према значењу деле се на главне (кардиналне) и редне (ординарне), а према
граматичким особинама променљиве и непроменљиве.
- У главне бројеве спадају:
1) Основни бројеви: којима се означава број особа мушког и женског пола или
особа чији се пол не прецизира (један човек, петсто путника); овим бројевима се
означава и број других бића, предмета или појава;
2) Збирни бројеви: настали су од основних, и означавају скуп особа мушког и
женског пола или скуп бића означених збирном именицом (двоје ученика,
четворо унучади, петоро деце, троје пилади и сл.);
3) Бројне именице на –ица: настале од збирних бројева, означавају скуп мушкараца,
и употребљавају се уз заједничке именице и збирну именицу браћа (двојица
ученика, четворица браће, десеторица кошаркаша);
4) Бројни придеви: употребљавају се уз именице плуралија тантум и оне именице
које означавају предмете у пару (двоја кола, троје панталоне, четвора врата,
троје рукавице, петоре чарапе);
- основни број један може означавати неодређеност појма, као заменица неки (Био
једном један цар), а може значити и ,,исти, једнак“ (Та деца су једне висине).
- У множини, основни број један значи неодређену количину особа, предмета,
појмова, исто као у претходном случају: Једни говоре, а други слушаји; Једне
књиге су на столу, а друге на полици.
- Основни број оба употребљава се када се нешто тиче и једног и другог лица или
појма означеног именицом. Такво значење имају и збирни број обоје, бројна
именица обојица и бројни придев обоја,-е.
- Облик двоје може бити и збирни број и бројни придев. Разликују се по томе што
збирни бројеви квантификују само оно што је живо (двоје деце), а бројни
придеви само оно што је неживо (двоје панталоне).
- На прсте једне руке можемо набројати именице плуралија тантум мушког рода:
анали, мемоари и сл.

Редни бројеви
- Редни бројеви означавају који је по реду именички појам (трећи ученик,
четврто дете, пети час). Редни број други може значити исто што и остали:
Једни разговарају, а други читају и сл.
- Бројеви се употребљавају уз именице, било да означавају количину бића,
предмета и појава, било да означавају њихов редослед. Основни и збирни
бројеви и бројне именице на –ица имају посебне функције у синтагмама са
именицом (у синтагми три прозора, број три је у функцији паукалног атрибута).

Подела бројева према граматичким особинама


1) Променљиви који се понашају као именице (нула, стотина, хиљада, милион и
бројне именице);
2) Променљиви који се понашају као придеви: (један, два, оба, три, четири, бројни
придеви и редни бројеви);
3) Непроменљи који се понашају као прилози: (од пет па навише, збирни бројеви,
приближни на -ак);
- Напомене: збирни бројеви су готово непроменљиви – зависни падежи
употребљавају се од бројева двоје, троје: Од тог двога изабраћу боље.
- Број један има облике за сва три рода и мења се као придев;
- Број два има исти облик за мушки и средњи род, а посебан облик за женски род;
- Број три има исти облик за мушки, женски и средњи род и понекад се
употребљава у зависним падежима: Добио сам поклон од њих трију; Обратила
сам се њима трома;
- Зависни падежи бројева два, оба, три, четири чешћи су када су у синтагми без
предлога (односи двеју држава), а када су употребљене у синтагми са предлогом,
чешће ће стајати у основном облику: између две државе, са три другарице, из
три књиге;
- Број четири се у савременом књижевном језику готово никада не мења;
Правописна напомена: бројеви се састоје од једне (једночлани) и више (вишечлани)
бројеви. У вишечланим бројевима сваки се члан пише одвојено, а именица ће се
слагати са последњим чланом у низу: 2571 студент словима ћемо записати: две хиљаде
петсто седамдесет један студент.
- Бројеви од 200 до 900 могу се писати и као вишечлани бројеви: две стотине,
девет стотина;
- Састављено се пишу редни бројеви типа тристоти, двехиљадити,
двомилионити, а ако су сложени, писаће се одвојено: двадесет трећи, сто
осамдесет осми, шестсто двадесет пети;
Проблем датива: датив се може исказати основним бројевима један, два, оба, три, као
и збирним бројевима двоје, троје, али не може непроменљивим бројевима. (Дао сам
поклон __________ (6) женама). Зато морамо преформулисати читаву реченицу: Дао
сам поклон свакој од шест жена или Дао сам поклон женама, а било их је шест.

Глаголи
- То су речи које означавају радњу (изнети, читати, утрчати), стање
(зазеленити се, одмарати се, седети) и збивање (отоплити, смркнути,
наоблачити се). Имају вид, а мењају се по облику (времена и начини), лицу,
роду, броју, исказују стање (актив и пасив), као и потврдност/одричност.
Имају и категорију глаголског рода или прелазности, који означава да ли
глаголска радња прелази на објекат. У реченици су најчешће у функцији
предиката.
- Највећим бројем глагола исказује се нека радња. Обично су то радње које значе
ловеково свесно деловање, али то могу бити и радње које врше животиње
(мјаукати, лајати), па чак и машине (дизати, ставити, унети, возити, доћи,
чашљати).
- Глаголи могу исказивати и стање у којем се неко или нешто налази, а при томе
се ништа не ради нити догађа: белети се, венути, сањати.
- Ако се глаголом исказује неки процес, најчешће природни, који се одвија сам од
себе, независно од наше вољ, онда глагол означава збивање: цветати,
разданити се.
Граматичке категорије глагола
- Вид (свршени: несвршени), род (прелазност: непрелазност; повратност:
неповратност) – ово су њихове класификационе категорије. Категорије по којима
се могу мењати: облик (време, начин), лице (прво, друго, треће), род (мушки,
женски, средњи), број (једнина, множина), стање (актив, пасив) и поларност
(потврдни: одрични).
Глаголски вид
- То је класификациона категорија којом се означава несвршеност
(неограниченост) или свршеност (ограниченост) радње, стања или збивања.
- Глаголи се по виду деле на свршене и несвршене. Вид глагола може се мењати
додавањем суфикса или префикса (устати – устајати, волети - заволети), али
тада добијамо нови глагол, као једницу речника, а не други облик исте речи.
Зато кажемо да глаголи имају глаголски вид, а не да се по њему мењају.
- Несвршени глаголи означавају радњу која траје, тј. није временски ограничена, и
они могу бити:
1) трајни (дуративни), када означавају радњу која траје без прекида (читати,
учити, стајати, шетати се, гледати, пливати);
2) учестали (итеративни), када означавају радњу која се понавља, која траје са
повременим прекидима (претрчавати, запиткивати, куцкати, испливавати,
поскакивати, замењивати);
- Свршени глаголи означавају радњу која је завршена, тј. временски ограничена
(ставити, изградити). Они могу да се поделе у четири групе:
1) тренутно-свршени, којима се исказује да се радња цела врши у једном тренутку
(пасти, сести, трепнути, коракнути, лећи...);
2) почетно-свршени, којима се исказује свршени почетак радње (проговорити,
заиграти, проходати, запевати, заплакати...);
3) завршно-свршени, којима се исакзује свршени завршетак радње (прочитати,
изградити, одиграти, попити, сашити...);
4) неодређено-свршени, који означавају која је започета, али се не зна колико је
трајала (попричати, поседети, поразговарати, запричати се, потрајати,
поиграти се, заиграти се);
Двовидски глаголи:
- То су глаголи који могу бити и свршеног и несвршеног вида, зависно од тога
како су употребљени у реченици (видети, чути, доручковати, ручати, вечерати,
телефонирати, командовати, концентрисати се);
 Ту песму често чујем на радију.
 Чим чујем ту песму, помислим на море
 Сада чује сасвим добро.
- Творба свршених од несвршених глагола назива се перфектизација. Глаголе
свршеног вида можемо добити додавањем префикса на глагол несвршеног вида
(читати-прочитати, радити-урадити, писати-написати, прати-опрати,
мислити-замислити) или додавањем суфикса –ну (викати-викнути, лупати-
лупнути, гурати-гурнути, куцати-куцнути, севати-севнути);
- Творба несвршених од свршених глагола зове се имперфектизација. Глаголе
несвршеног вида од свршених добијамо додавањем суфикса (увежбати-
увежбавати, успорити-успоравати, покрити-покривати, дочекати-дочекивати,
завити-завијати, лећи-легати, пасти-падати);
Глаголски род
- Према овој категорији, глаголи се обично деле на прелазне, непрелазне и
повратне.
- Прелазни глаголи су они који уз себе могу имати прави објекат (у акузативу без
предлога или у деоном генитиву који се може заменити акузативом без
предлога): читати књигу, певати песму, пећи хлеб, кувати ручак, изговорити
реч, обући хаљину.
- Непрелазни глаголи су они глаголи уз које не може стајати именица у акузативу
без предлога (нпр. устати, ићи, размислити, успети, пливати, личити);
- Од многих непрелазних глагола једноставним додавањем суфикса могу се
направити прелазни глаголи: ићи – прећи (улицу), лежати – прележати
(богиње), спавати – преспавати (доручак).
- Понекад неки глаголи могу имати оба рода: трчати (непрелазни) и трчати
(маратон).
- Повратни глаголи уз себе имају речцу се. Могу бити:
1) прави повратни глаголи, којима се означава радња коју субјекат врши на самоме
себи, нпр. обући се / облачити се, обути се / обувати се, умити се / умивати се и сл.
У ове глаголе неки граматичари убрајају и глаголе са речцом се којима се означава
вољна активност субјекта којом он мења свој положај: вратити се.
2) узајамно повратним, или реципрочним глаголима исказује се радња коју врше два
субјекта или више њих један на другоме (разумети се, спријатељити се, грудвати
се). Код правих и узајамно повратних глагола речца се је заправо енклитички облик
акузатива личне заменице за свако лице себе.
3) неправих повратних глагола има највише од свих повратних, те њима називамо
све оне који нису прави или узајамно повратни. Дијахронијски гледано, неправи
повратни глаголи су они код којих повратна речца се није по пореклу акузатив.
- Повратни глаголи могу настати додавањем речце се на неповратни глагол: вући се,
уплашити се, хранити се итд.
- Могу настати и префиксацијом и додавањем речце се: најести се (:јести),
наспавати се (:спавати), распевати се (:певати), устрчати се (:трчати);
- Неки глаголи јављају се у истом значењу и у повратној и у неповратној форми:
димити: димити се, сијати: сијати се, шетати: шетати се (мада се јавило ново
значење: шетати пса).
- У говорном језику се неправи повратни глаголи одмарати се и одморити се често
употребљавају неправилно, без речце. Ови глаголи могу бити прелазни (а самим
тим и неповратни) само када се односе на део тела. Дакле, можемо рећи: Одмори
очи од читања или Одмори руку од писања и сл., али не можемо рећи: Идем да
одморим.
- Повратне глаголе не треба мешати са рефлексивним пасивом (типа Беспотребно
се увозе страни производи) или деагентивом (Увече се дуго седи).

Глаголски облици
- Сваки глагол се може јавити у различитим глаголским облицима;
- На основу тога да ли се глаголски облик може мењати по лицима или не, делимо
их на личне и неличне.
- У личне глаголске облике спадају времена (презент, перфекат, аорист,
имперфекат, плусквамперфекат, футур I) и начини (императив, потенцијал и
футур II);
- У неличне глаголске облике спадају: инфинитив, радни глаголски придев, трпни
глаголски придев, глаголски прилог прошли, глаголски прилог садашњи;
- Неки лингвисти сматрају да су два начина: потенцијал прошли (бих био радио)
и футур II прошли (будем био радио), вишкови у систему, што подлеже
дискусији. Свакако, због ове научне полемике кажемо да у српском језику има
14+2 глаголса облика.
- Категорија времена може бити повезана са глаголским видом: имперфекат могу
имати само глаголи несвршеног вида, аорист је неупоредиво чешћи од глагола
свршеног вида, а апсолутно презентско значење имају само несвршени глаголи.
- Према начину грађења, глаголски облици деле се на просте и сложене. Прости
облици се граде од ифинитивне или презентске основе глагола и наставака за
облик, а у састав сложених глаголских облика улазе облици помоћних глагола
јесам, бити и хтети.
- Сви сложени глаголски облици осим футура I имају облике за род.

Презент
- Презентом се означава радња која се дешава у времену говорења (Пишем писмо,
Дува ветар, Ми са трибина гледамо како они играју).
- Презент у овом значењу исказује се несвршеним глаголима, а када има неко
друго значење (на пример: Сретнем јуче друга и одиграм с њим баскет),
презент се исказује и свршеним глаголима.
- Презент се гради од презентске основе и личних наставака, који се на њу
додају.
- У првом лицу презента јавља с еи наставак –у, али само код два глагола: хоћу и
могу.
- Наставак –ју додаје се у 3. лицу множине на основу која не садржи глас ј испред
вокала основе: певају, слушају, стављају, разговарају и сл.
- Код одталих глагола наставци –е и –у додају се на окрњену основу: раде, воле,
чују, додају.
- Неки глаголи имају двојаке облике презента: знам (знадем), имам (имадем),
одем (отидем) и др. Облици у загради много се ређе употребљавају, и изразито
су локално обојени.
Перфекат
- Перфектом се означавала радња која се дешавала у прошлости, пре времена
говорења.
- Гради се од енклитичких облика помоћног глагола јесам у презенту и радног
глаголског придева глагола који се мења.
једнина множина
1. лице (ја) сам певао (ми) смо певали
2. лице (ти) си певао (ви) сте певали
3. лице (он) је певао (они) су певали

- У 3. лицу једнине перфекта повратних глагола не употребљава се је, па ћемо


рећи: Смејала се, а не: Смејала је се.
- Постоји и такозвани крњи перфекат, који се јавља без помоћног глагола. Овај
облик најчешћи је у новинским насловима: Плави донели медаље!, Наши
оправдали поверење, Стигли инвеститори!
Aорист
- Аористом се означава радња која се десила непосредно пре времена говорења.
- Граде се од инфинитивне основе на коју се додају двојаки наставци.
једнина множина
1. лице рек-ох/чу-х рек-осмо/чу-смо
2. лице реч-е/чу-Ø рек-осте/чу-сте
3. лице реч-е/чу-Ø рек-оше/чу-ше

- Ако се глагол у инфинитиву завршава на –сти или –ћи, у 1. лицу једнине и у


свим лицима множине јавља се вокал о у оквиру наставка, а 2. и 3. лице имају
наставак –е.
- Код осталих глагола нема вокала о, нити наставака за 2. и 3. лице једнине.
- Аорист се може градити од глагола оба вида, али је неупоредиво чешћи од
глагола свршеног вида.
Имперфекат
- Имперфектом с еозначава радња која се дешавала у одређеној прошлости
напоредо са неком другом прошлом радњом, а употребљава се само у
приповедању.
- У говорном језику се имперфекат сасвим изгубио. Може се чути још у изразима:
Шта то беше? Како се оно зваше?
- Гради се тако што се на инфинитивну или презентску основу додају тројаки
наставци.
једнина множина
1. лице трес-ијах трес-ијасмо
град-јах>грађах град-јасмо>грађасмо
пева-ах>певāх пева-асмо>певāсмо
2. лице трес-ијаше трес-ијасте
град-јаше>грађаше град-јасте>грађасте
пева-аше>певāше пева-асте>певāсте
3. лице трес-ијаше трес-ијаху
град-јаше>грађаше град-јаху>грађаху
пева-аше>певāше пева-аху>певāху

- Наставци –ијах/-ијаше... додају се на окрњену презентску основу глагола на –


ћи/-сти: пецијах, сецијах, плетијах.
- Наставци –јах-/јаше... додају се на окрњену презентску основу, при чему се
сугласник јотује: грађах, тоњах, брињах.
- Наставци –ах/-аше... додају се на инфинитивну основу глагола који се
завршавају на –ати, при чему долази до сажимања вокала а из основе и наставка
у једно дуго а: гледа-аше>гледāше
- Имперфекат се гради искључиво од глагола несвршеног вида.
Футур I
- Њиме се означава радња која ће се десити у будућности након времена говорења.
(Рећи ћу ти то после);
- Гради се од енклитичких облика презента помоћног глагола хтети и
инфинитива глагола који се мења.
једнина множина
1. лице (ја) ћу певати / певаћу (ми) ћемо певати
2. лице (ти) ћеш певати / певаћеш (ви) ћете певати
3. лице (он) ће певати / певаће (они) ће певати

- Енклитички облик помоћног глагола може стајати испред инфинитива глагола


који се мења: ћу певати. Уколико долази након инфинитива (певаћу) у
морфолошкој анализи ћемо и даље рећи да је то сложени глаголски облик;
никако га не смемо назвати простим.
- Глаголи на –ћи пишу се на исти начин и кад је помоћни глагол испред
инфинитива, и када је иза њега: ићи ћеш, рећи ћу, пећи ћете.
Императив
- Императивом се изриче заповест, молба, забрана, подстицај или савет да се
радња изврши (Реци ми то сада, Поједи воће, Не бацај отпатке, Веруј ми,
Спавајте дуже)
- Има само облике за 2. лице једнине, 1. и 2. лице множине
- Гради се тако што се на окрњену или пуну презентску основу додају двојаки
наставци:
једнина множина
1. лице / пиш-имо/пева-јмо
2. лице пиш-и/пева-ј пиш-ите/пева-јте

- Код глагола који у трећем лицу множине презента имају наставак –ју или –је
додају се наставци –ј, -јмо, -јте (читај, залиј, умијмо се, певајмо, слушајте, обој,
стој, напојте...);
- Код готово свих осталих глагола додају се –и, -имо, -ите (види, издржи, победи,
дођи, иди...);
- За 3. лице једнине и множине нема посебних облика, али се заповест може
изразити речцом нека и презентом одговарајућих глагола (Нека изађе! Нека купе
то што им треба!);
- Императивна речца немој може имати наставке као глагол у императиву:
немојмо/немојте. Често се употребљава заједно са глаголом у инфинитиву и
тада је ова конструкција синонимна са одричним императивом (Немојте се
заустављати! и Не заустављајте се!);
- У вези с императивом постоји ограничење везано за одричне облике: у
одричном облику користимо само глаголе несвршеног вида (не долазите, не
покушавајте, не радите и сл.);
- Подсећање на правилне облике који се често употребљавају погрешно: једино је
исправно рећи: одвој, освој, удостој, залиј, издвој, навиј, превиј, разумеј.
Потенцијал
- Потенцијалом се изриче жеља, могућност или намера да се радња врши (Пошао
бих сад кући, Волели бисмо да дођете сутра код нас, Он би играо тенис сваки
дан);
- Гради се од енклитичких облика аориста помоћног глагола бити и радног
глаголског придева глагола који се мења.
једнина множина
1. лице (ја) бих певао (ми) бисмо певали
2. лице (ти) би певао (ви) бисте певали
3. лице (он) би певао (они) би певали

- У 3. лицу множине, уместо облика аориста бише користи се облик би; не кажемо:
они бише певали, него они би певали;
- Постоји и потенцијал прошли: бих био певао.
Футур II
- Футуром другим се означава неостварена радња за коју се претпоставља да ће се
догодити у будућности пре неке друге радње (Кад будем имао двадесет пет
година, имаћу завршен факултет);
- Гради се од презента помоћног глагола бити и радног глаголског придева
глагола који се мења.
једнина множина
1. лице будем радио будемо радили
2. лице будеш радио будете радили
3. лице буде радио буду радили

- Постоји и футур II прошли: будем био певао;


Нелични глаголски облици
Инфинитив
- Инфинитив је основни облик глагола, којим се именује глаголска радња, стање
или збивање (говорити, слушати, радовати се, ићи, рећи).
- Јавља се увек у истом облику са завршецима –ћи или –сти.
- Гради се од инфинитивне основе и наставка –ти, што је код глагола на –ти (пас-
ти) утврдиво и синхронијски и дијахронијски, а код глагола на –ћи (нпр. пећи),
само дијахронијски.
- Глаголи на –ћи су затворен систем. То би значило да је –ти у ловити, читати
и сл. наставак, а –ћи у пећи, рећи и сл. само завршетак. Такође, не творе се нови
глаголи са наставком –ћи.
- Инфинитив може имати потвдрдни, односно одрични облик (ићи: не ићи);
- Употребљава се за творбу футура I, као допуна фазним и модалним глаголима
(ваља устати, не може му се веровати, поче радити и сл.);
Радни глаголски придев
- Служи за грађење свих сложених глаголских облика, осим футура I: потенцијал,
плусквамперфекат, футур II, перфекат.
- Гради се од инфинитивне основе и наставака.
једнина множина
мушки род (ради)-о (ради)-ли
женски род (ради)-ла (ради)-ле
средњи род (ради)-ло (ради)-ла
- Многи глаголи на –ћи и –сти имају неправилне облике радног глаголског
придева, који су резултат различитих промена током историје језика (ићи-ишао,
пасти-пао);
Трпни глаголски придев
- Служи за грађење пасивних облика (трпног стања): урађен је, биће похваљен;
- Гради се од прелазних глагола (вољен, жељен, гледан, љубљен);
- Гради се од инфинитивне или презентске основе и тројаких наставака.
- Наставак –т имају глаголи који се не завршавају на –нути (збринут, покренут,
скинут);
- Наставак –ен имају глаголи на –ћи или –сти (пронађен, печен, тресен, речен и
сл.). Овај наставак имају и глаголи који се завршавају на –ити, при чему долази
до јотовања или уметања –в- или –ј- (схваћен, виђен, ношен, купљен, умивен,
попијен, сузбијен);
- Наставак –н имају остали глаголи (певан, вољен, жељен, читан, писан, гледан и
сл.);
једнина множина
мушки род (одржа)-н (одржа)-ни
(покрену)-т (покрену)-ти
(трес)-ен (трес)-ени
женски род (одржа)-на (одржа)-не
(покрену)-та (покрену)-те
(трес)-ена (трес)-ене
средњи род (одржа)-но (одржа)-на
(покрену)-то (покрену)-та
(трес)-ено (трес)-ена

Глаголски прилог садашњи


- Глаголски прилог садашњи означава радњу која се дешава истовремено с неком
другом радњом, означеном предикатом у реченици.
- Гради се тако што се на треће лице множине презента дода наставак –ћи.
- Од морфолошких категорија, једина коју може имати је поларност (волећи: не
волећи);
- Као и имперфекат, и овај глаголски облик гради се искључиво од глагола
несвршеног вида (гледајући, желећи, волећи, купујући).
Глаголски прилог прошли
- Глаголски прилог прошли означава радњу која се десила пре неке друге радње,
означене предикатом у реченици.
- Гради се тако што с ена инфинитивну основу дода наставак –в/-ав или –вши/-
авши.
- Код већине глагола који се завршавају на –сти, глаголски прилог прошли гради
се по правилу од измењене аористне основе (бости: бовши, плести: плевши, јести:
јевши, красти: кравши, пасти: павши, сести: севши, срести: сревши);
- Данас су врло ретки примери са пуном аористном основом типа наведавши,
седавши, с тим што се код овог другог јавља и седнувши.
- Срећу се и облици са –в/-ав: помислив, рекав, дошав, рекав, видев
- Оба глаголска прилога, и прошли и садашњи, могу постати прави придеви и
бити у служби атрибута (текућа вода, летећи тањир, будући председник, бивши
ученик);
Облици помоћних глагола
- У српском језику помоћни глаголи су: јесам, бити и хтети.
- Глагол јесам можемо посматрати као посебан глагол или као суплетивни облик
презента бити.
Помоћни глагол јесам
- Има само облике презента, и то наглашене и ненаглашене (енклитички облици).
- Енклитички облици служе за грађење перфекта и плусквамперфекта.
- Одрични облици глагола јесам пишу се састављено са одричном речцом (нисам,
ниси, није, нисмо, нисте, нису);
презент једнина множина
1. лице јесам (сам) јесмо (смо)
2. лице јеси (си) јесте (сте)
3. лице јесте (је) јесу (су)

Помоћни глагол бити


- Има све облике, осим трпног глаголског придева. Презент овог глагола служи за
грађење футура II, а аорист за грађење потенцијала (с тим што у 3. лицу
множине гласи би);

презент будем, будеш, буде, будемо, будете, буду;


перфекат био сам, био си, био је, били смо, били сте,
били су;
аорист бих, би, би, сисмо, бисте, бише;
плусквамперфекат бејах био, бејаше био, бејаше био, бејасмо
били, бејасте били, бејаху били;
имперфекат бејах, бејаше, бејаше, бејасмо, бејасте,
бејаху;
футур I бићу, бићеш, биће, бићемо, бићете, биће;
императив буди, будимо, будите;
потенцијал бих био, би био, би био, бисмо били, бисте
били, би били;
футур II будем био, будеш био, буде био, будемо
били, будете били, буду били;
радни глаголски придев био, била, било, били, биле, била;
глаголски пролог садашњи будући
глаголски прилог прошли бивши

Помоћни глагол хтети


- Овај помоћни глагол има све облике, осим трпног глаголског придева и
императива. У презенту има наглашене и ненаглашене (енклитичке облике).
Енклитички облици служе за грађење футура I.
- Одрични облици презента глагола хтети, као и глагола јесам, специфични су по
томе што се негација пише заједно са галголом (нећу, нећеш, неће, нећемо,
нећете, неће);
презент хоћу (ћу), хоћеш (ћеш), хоће (ће), хоћемо
(ћемо), хоћете (ћете), хоће (ће);
перфекат хтео сам, хтео си, хтео је, хтели смо, хтели
сте, хтели су
аорист хтедох/хтех, хтеде/хте, хтеде/хте,
хтедосмо/хтесмо, хтедосте/хтесте,
хтедоше/хтеше
плусквамперфекат бејах хтео / био сам хтео, бејаше хтео / био
си хтео, бејаше хтео / био је хтео, бејасмо
хтели / били смо хтели, бејасте хтели /
били сте хтели, бејаху хтели / били су
хтели;
имперфекат хоћах, хоћаше, хоћаше, хоћасмо, хоћасте,
хоћаху;
футур I хтећу, хтећеш, хтеће, хтећемо, хтећете,
хтеће
потенцијал хтео бих, хтео би, хтео би, хтели бисмо,
хтели бисте, хтели би;
радни глаголски придев хтео, хтела, хтело, хтели, хтеле, хтела;
футур II будем хтео, будеш хтео, буде хтео, будемо
хтели, будете хтели, буду хтели;
глаголски прилог садашњи хотећи;
глаголски прилог прошли хтевши;

Глаголско лице, род и број


- Лични глаголски облици могу се наћи у првом (читам, читамо), другом (читаш.
читате) или трећем (чита, читају) лицу једнине или множине.
- Глаголи у радном и трпном глаголском придеву и у сложеним глаголским
облицима који се од њих творе могу се наћи у мушком (читао, читали),
женском (читала, читале) или средњем (читало, читала) роду једнине и
множине.
- Облике једнине и множине могу имати сви облици осим инфинитива и
глаголских прилога, садашњег и будућег.
- Глаголи који означавају неко деловање које привидно проситиче само од себе,
без вршиоца (грмети, смркавати се, отопљавати, разданити се, наоблачити
се), у реченици увек стоје у трећем лицу, а ако облик разликује род, овакав
глагол биће у средњем роду – грмело је, севало је, смркавало се.
Глаголско стање
- Подразумева се активно (радно) глаголско стање или актив (Ове године сви
читају ту књигу) и пасивно (трпно) глаголско стање или пасив (Та књига је ове
године много читана).
- Сви глаголи имају актив, а само прелазни и актив и пасив.
- Пасив се употребљава када је вршилац радње небитан, непознат или не желимо
да га изрекнемо, тј. када је у првом плану објекат захваћен радњом. Гради се на
два начина:
1) од помоћног глагола бити (ретко и бивати), јесам и трпног глагола – тада се
назива партиципски пасив;
2) од глагола у активном облику и речце се;
- Партиципски пасив има све облике као и актив.
У следећој табели дати су сви облици актива у трећем лицу и партиципског пасивау
мушком роду:
актив пасив
презент чита бива читан (ако се радња
понавља);
читан је (ако се означава
стање или особина)
перфекат читао је читан је
аорист (про)чита би (про)читан
плусквамперфекат био је читао био је читан
имперфекат читаше бејаше (беше) читан
футур I читаће биће читан
потенцијал читао би био би читан
футур II буде читао буде читан
инфинитив читати бити читан
глаголски прилог садашњи читајући будући читан
глаголски прилог прошли читавши бивши читан

- Рефлексивни пасив гради се тако што се активном облику глагола у трећем лицу
дода се: Књиге се данас ређе читају (презент); Књиге су се некада читале
(перфекат); Та књига ће се читати у будућности (футур I).
- Пасивне конструкције нису толико честе у српском језику у српском језику
(поготову оне са трпним придевом), бар не у оној мери у којој се пасив јавља у
неким другим европским језицима.
- Пасив није неки посебан облик (као инфинитив или презент) него систем облика
којима се исказује трпно стање.
Глаголска категорија потврдности/одричности:
- Сваки глагол може се јавити у потврдном или одричном облику. Одрични облик
се гради додавањем речце не (или ни) испред помоћних глагола када су у питању
сложени глаголски облици, или испред глагола у простом глаголском облику.
Прилози (адверби)
- Прилози (адверби) непроменљиве су речи које стоје уз глаголе, придеве,
именице, заменице или неке друге прилоге и обележавају, спецификују неке од
њихових пратилачких момената.
- За разлику од придева, прилози не указују на односе између онога што значи реч
уз коју стоје.
- У реченици су најчешће у служби прилошке одредбе.
- Кад стоје уз глагол, прилози изричу место, количину, начин, узрок вршења
радње, али и количину.
Деле се на прилоге:
1) за место: доле, горе, напред, напољу, напоље, унутра, позади, назад, напред,
близу, далеко, свуда, десно, лево итд.;
2) за време: јуче, данас, сутра, јутрос, вечерас, довече, ујутру, ујутро, увече, зимус,
летос, касно, рано, пре, после, одмах, давно, често, ретко, дању, ноћу итд.;
3) за начин: добро, лоше, лепо, јако, слабо, радо, нерадо, занимљиво, брзо,
изванредно, изврсно, људски, мушки (Умри Мушки!), пријатељски, другарски,
другарски, јуначки, енглески, сррпски (Говори српски да те свако разуме) и сл.;
4) за количину, меру, степен, интензитет: мало, много, пуно, доста, још (Зар још
спаваш?), довољнои и др.;
- Прилози могу стајати и уз придеве или прилоге изведене од придева, и тада
указују на степен особине која се казује тим придевима или прилозима: у
синтагми с придевима или другим прилозима имају улогу интензификатора, и не
могу стајати самостално:
1) уз придеве: врло леп, веома уљудан, јако богат, прилично скуп и сл.;
2) уз прилоге: Доћи ћу врло рано. Изгледа изузетно добро. Не спава толико лоше.
Преводи необично брзо.
3) уз именице или именичке заменице у генитиву множине употребљавају се
најчешће количински прилози, нпр. много људи, мало брига, доста њих и сл.
Изузетно, и неки други прилози могу стајати уз именице: Забрањено је
скретање налево. Пријала му је шетња ноћу.
- Значење већине прилога може се дефинисати синтагмом: налево – на леву
страну, овде – на овом(е) месту, јуче – јучерашњег дана, зимус – ове зиме,
занимљиво – на занимљив начин.
Компарација прилога
- Компарација је првенствено својствена придевима, али се неки прилози могу
компарирати;
- Компарацију ће имати они прилози који могу исказивати већи степен или
количину, јачину, разлику у времену и простору – а то су прилози за начин,
количину, као и неки прилози за време и место:
1) прилози за начин: лепо-лепше-најлепеш, радо-радије-најрадије и сл.;
2) прилози за место: далеко-даље-најдаље, високо-више-највише, ниско-ниже-
најниже и др.;
3) прилози за време: касно-касније-касније, рано-раније-раније;
- Компаративи и суперлативи прилога имају облике као и придеви у средњем
роду.
- Неки месни и временски прилози имају исте облике као предлози: близу, ниже,
више, пре, после. У реченици Пре се није овако говорило, реч пре је прилог, а у
реченици Стићи ћу тамо пре тебе, реч пре је предлог.
Порекло и творба прилога
- Према српској граматичкој традицији, према постанку, прилоге делимо на праве
и неправе.
- Прави су придеви неизведени, немотивисани (јуче, лево), а неправи могу постати:
1) од именица, од којих најчешће потичу прилози за време: зими, лети, дању, ноћу,
зором, зимус, летос, данас, ноћас, вечерас, синоћ, јутрос, сутра; од именица су
постали и неки прилози за начин: силом, трком;
2) од придева потичу најчешће прилози за начин: брзо, лепо, глупо, лудо, мирно,
мудро, нагло, паметно, храбро; придевског су порекла и прилози: братски,
јуначки, људски, пасји итд.;
3) Заменичким основама мотивисани су заменички прилози, о којима је већ било
речи;
4) Од бројева су изведени прилози за време и начин: једном, једанпут, двапут,
једноструко, двоструко, троструко и сл. које граматичари сврставају у
мултипликативне бројеве.
5) Од глаголских основа настали су прилози за начин: ћутке, лежећке, стојећки, а
вероватно и крадом, кришом (дијахронијско објашњење). Од попридевљеног
глаголског прилога садашњег потичу многобројни прилози типа: забрињавајуће,
претеће, успављујуће, освежавајуће.
6) Прилози могу бити и изведени од других прилога: натраг-натрашке, наопако-
наопачке;
7) Што се сложених прилога тиче, најчешће имамо слагање предлога и именичког
облика: изјутра, начас, зачас, сместа, успут и сл.; предлога и придевске основе
(изнова, слева) и сл.; предлога и бројне основе (испрва), предлога и прилога
(надесно, надоле, прексиноћ, прексутра, уназад, попреко);
Везници (конјункције)
- Везници су типичне функционалне речи. Издвајамо их у посебне врсте речи зато
што имају свој одређени, стални фонемски склоп, функцију и значење.
- Функција везника је да означе везу међу реченицама и деловима реченцице
(речима и синтагмама). Истовремено, везници указују на врсту те везе (у
синтагми лепо али скупо, везником али указује се на супротност).
- Значење и функција везника утврђују се на основу конструкција у којима се
јављају.
- Везници могу бити и вишезначни: њихове значењске односе често конкретизују
посебне речи (конкретизатори):
 Дуго је радио па је заспао.
 Дуго је радио па је онда заспао. (узастопност)
 Пала је киша па смо ушли у кући.
 Све сам пробао па ипак нисам успео (допусност).
- Према типу везе везнике можемо поделити на напоредне и зависне.
- Напоредни везници могу повезивати речи (Ана и Петар), синтагме (моја
сестра или њена другарица), речи и синтагме (мој пас и ја), независне реченице
(Седимо у парку и разговарамо) и зависне реченице (Кад пођем кући и (кад)
ручам, јавићу ти се.)
- Напоредни везници означавају и врсту напоредног односа између језичких
јединица које повезују, нпр.:
- Саставни: и, па, те, ни, нити (последња два у одричним реченицама);
- Супротни: а, али, него, но, већ;
- Раставни: или.
- Зависни везници су они који обележавају зависне реченице:
- Изричне: да, како;
- Временске: до, чим, пошто;
- Узрочне: јер, пошто, што;
- Условне: ако, кад, да, уколико;
- Допусне: иако, премда, мада;
- Зависни везник са најширом и најразноврснијом употребом је везник да.
 Рекао је да ће закаснити. (изрична)
 Изашла сам да купим хлеб. (намерна)
 Тако пада киша да не могу ни нос да промолим. (последична)
 Да није било таксија, закаснила бих. (условна)
 Има неколико дана да не излазим из куће. (временска)
- Понекад је тешко разграничити употребу везника да (изрично значење) и
везника што (узрочно):
 Чујем да си се вратио.
 Радујем се што си се вратио.
 Жали се да су га заборавили. (то је његов утисак)
 Жали се што су га заборавили. (то се стварно догодило)
- Функцију зависних везника могу имати и упитно-односне заменице (ко, шта,
који, чији, какав, колики) и заменички прилози (где, куда, како, одакле) када
стоје испред зависних реченица.
- По томе да ли су то речи које су само везници или су то речи неке друге врсте
које врше службу везника, везници се деле на праве и неправе. Прави су: а, али,
јер, и, или итд., а неправи су они који су то само по функцији, најчешће неке
упитно-односне заменице: који, чији, какав, колики или прилози, нпр.: докле,
кад(а) и др.
- Што се састава тиче, везници могу бити прости (а, ако, и, да, па те и др.) и
сложени (иако, премда, мада и сл.).
- Везници могу бити једночлани (у њих спадајусви везници који су до сада
поменути), али и двочлани или вишечлани везнички изрази (обично се
састоје од везника и прилога или везника и речце и сл.) који су функционално
и смисаоно повезани: а камоли, а некмоли, ма како, па опет, зато што, због тога
што, будући да, као да итд.
- Предлог осим постаје везник у споју са што: Није се много променио осим што
је поседео.
- Према томе да ли се морају поновити у истој реченици деле се на једнократне
(а, но, него) и двократне или вишекратне (или...или, воља...воља, час...час,
било...било) итд.
- Понекад се двочлани везници састоје од два несуседна везничка дела у суседним
предикатским целинама, који се употребљавају у пару: не само...него (Не само
да зна правило него и уме да га објасни).
- Лексиколошки гледано, везници представљају затворен лексички систем (као и
предлози и заменице). Њихов број је мање-више ограничен, нема их више од 50.
- Везник и треба разликовати од речце за истицање:
 На команди зашкрипаше врата и уђе подофицирска патрола. (везник)
 Није лепо лагати, али некад се и мора. (речца за истицање)

Речце (партикуле)
- Речце су несамосталне, функционалне речи којима се исказује став говорника
према ономе о чему говори или се истиче значењска нијанса речи или реченице.
- Према мишљењима неких граматичара, оне чине псоебну врсту речи само по
значењу односно функцији у реченици, а морфолошки су то прилози (или
везници).
- Отуда се оне често разматрају као подврста прилога која има улогу реченичног
конектора или модификатора.
- У Речнику Матице српске уз речце заиста, можда стоји одредница прил.
- У руској граматичкој традицији, речце се у морфологији разматрају као посебна
врста речи, што је углавном прихваћено и код нас.
- Постоје многобројне, и по значењу и употреби, врло разноврсне речце, што
веома отежава њихову класификацију.
- Може се, међутим, издвојити неколико основних група партикула, и то према
њиховој употреби:
1) речце за потврђивање или појачавање тврдње: да, јест(е), дабо(г)ме, свакако,
баш;
2) речце за порицање или појачавање порицања: не, никако;
3) за посебно истицање (нпр. (не)задовољства, нестрпљења и сл.): бар, баш (Баш
ми је то било потребно);
4) речце за истицање супротности: међутим, пак;
5) упитне речце: зар, ли;
6) показне речце: ево, ено, ето;
7) заповедне речце: нека, хајде;
8) узвична речца: ала (Ала грми!);
9) повратна речца: се (Радујем се);
10) модалне речце – за исказивање личнога става, оцене или утиска о ономе о
чему се говори: ваљда, вероватно, готово, можда, наравно, скоро, заиста и др.
- Понекад се као речце могу употребити и неке синтагме или, чак, читаве
реченице које губе смисао и служе само да одрже пажњу слушалаца (све у свему,
уопштено говорећи, као што знате, како бих вам рекао);
- Речце су у реченици обично накнадно уметнуте и додате, због чега се по
правилу одвајају запетама: Није, ваљда, опет озгубио!
- За разлику од везника, речце су претежно ортотоничне, акцентогене речи (ово не
важи за повратну речцу се и упитне речце зар, ли);
- Поштапалице су као врста речи најближе речцама, јер немају функцију, служе
да попуне празнину и непроменљиве су. Има граматичара који сматрају да
поштапалице ипак спадају у узвике.
- Данас се јавља велики број поштапалица: овај, значи, знаш, знате, чуј(те),
ви(ди)те, брате, сине, бре, болан, докле, јелте и сл.
- Поздрави, нпр. добар дан, здраво, довиђења, ћао – могу бити и речце и узвици.

Предлози (препозиције)
- Предлози, везници и речце спадају у тзв. функционалне (релационе или помоћне)
речи, које служе за исказивање односа, релација у које ступају самосталне или
пунозначне речи као лексеме и као граматичке јединице.
- Функционалне речи немају споствено лексичко значење, већ њихово значење
апстрахујемо из односа у које ступају пунозначне речи у реченици. Ово посебно
важи за предлоге (који се јављају као чланови падежних синтагми) и везнике
(који указују на односе између делова синтагме или реченице);
- Предлози су функционалне речи којима се исказују односи именица или
заменица испред којих стоје са другим речима у реченици.
- Њихова је улога слична флексивним наставцима. У језицима и дијалектима који
нагињу аналитизму (бугарски, македонски, у српском: призренско-тимочки
дијалекат), они готово у потпуности надокнађују одсуство падежних наставака.
- Ради, упркос – једина два предлога који могу стајати и испред и иза именице,
одн. заменице: Дошао сам ради тебе и Дошао сам тебе ради.
- Предлози се употребљавају и уз неке, најчешће времеснке, предлоге: од вечерас,
до сутра, до синоћ, од малопре, од малочас и сл.
- Погрешна је употреба предлога уз инфинитив глагола: *за понети, *за
очекивати, *за претпоставити.
- Односи који се исказују помоћу предлога и одговарајућег падежног облика
именске речи уз коју стоје могу бити:
1) просторни или месни: Седео је под дрветом; Књига је на столу;
2) временски: Устао је рано у зору, За Божић је увек ишла у завичај;
3) узрочни: Збунио се због треме;
4) односи циља, намере или намене: Отишла је у град ради куповине.
5) поређење: Нико није бољи од њега.
6) заједница: Разговарао је са пријатељима;
- Неки се предлози салжу са више падежа, а неки само са једним, а то зависи од
њиховог састава.
- Предлози, као и прилози, по постанку могу бити прави (примарни) и неправи
(секундарни).
а) Прави су они за које се данас не може тврдити да су настали од неке друге врсте
речи: од, до, на, уз, за, уз, и(а), о, с(а), по, код, под, пред, при и др;
- Неки од ових предлога слажу се са више падежа:
 с(а) са генитивом и инструменталом;
 на, о, по са акузативом и локативом;
 међу, над, под, пред са акузативом и инструменталом;
 за са акузативом и инструменталом, ретко са генитивом (За владе старог
председника, нису учињене велике реформе);
 у са генитивом (У Милице дуге трепавице), акузативом и локативом;
- Предлози к и с јављају се у и облику ка и са. Варијанта ка употребљава се
обавезно ако стоји испред речи које почињу задњонепчаним сугласницима к, г, х
(ка кући, ка граду, ка хотелу), и тада се ради о непостојаном а. У другим
случајевима, а је факултативно: ка њему / к њему.
- Варијанта са обавезна је испред речи које почињу струјним сугласницима с, ж,
ш, з (са сетром, са собарицом, са женом и сл.) У осталим случајевима могуће је и
с и са: с њом, с њим.
- Предлози који се завршавају на –з (кроз, низ, уз и сл.) често се проширују
вокалом а ако стоје испред речи које почињу сугласником з (ређе с, ш, ж): кроза
село / кроз село, уза зид / уз зид и сл.
- Вокал а се јавља и са енклитичким облицима: уза ме, нада се, преда њ
(архаично), као и у инструменталу заменице ја: нада мном, преда мном и сл.
б) Неправи (секундарни) предлози су они чије се занчење и састав може повезати са
значењем и основом неке друге врсте речи или других предлога. Ови предлози могу
бити изведени и сложени.
- Изведени су предлози они који су настали окамењивањем неког падежног онлика
именице: дуж (пута), крај (стола), место (њега), пут (шуме), сред (поља) и сл., или
су настали од прилога: близу (куће), више (села), ниже (пута), пре (утакмице), после
(подне) и сл.
- Сложени предлози су настали слагањем двају предлога или предлога и именице,
нпр. изнад, испод, изван, између, понад, поврх, надно, уочи и сл.
- Предлози као врста речи представљају речативно затворен систем са малим
бројем лексема (највише око 150). Понекад с еипак могу створити нови предлози
окамењивањем неких облика именица, и то најчешће у бирократском стилу: помоћу,
током.
- Сваки предлог захтева одређени падеж. Највише предлога користи се уз генитив,
затим уз акузатив, онда уз датив/локатив, а на крају уз инструментал.
- Предлози због и услед могу бити синоними, као у примерима: Није дошао због
болести и Није дошао услед болести. Постоје, међутим, и примери где нису
синоними: Због тебе су се посвађали, али не *Услед тебе су се посвађали. Предлог
услед може стајати само уз именице које значе неко стање: услед ветра, услед јаког
сунца, услед неравног земљишта, услед таквог понашања, услед великих промена
рељефа итд. Овај предлог (услед) се користи у више у оним реченицама где се
говори о неутралним или неповољним стварима него у реченицама са позитивним.
Употреба предлога услед своди се на реченичне шаблоне и јавља се све чешће у
новинским извештајима, актима, уџбеницима и сл. Није још увек дошло да губљења
предлога услед из говорног језика, али данас свакако звучи више ,,књишки“ него
због.
Узвици (интерјекције)
- Узвици су речи или скупови гласова којима се изражавају осећања (ух), скреће
се нечија пажња (хеј), подражавају се разни звукови (кврц) итд. То су
непроменљиве речи које функционишу као цели искази који су синтаксички,
интонацијски или интерпункцијски сасвим одвојени искази: Ау, како пада киша!
Ау! Пљушти!
- Узвици су акцентоване речи, али њихов акценат, као ни облик, често није сталан
и за њих не важе прозодијска правила установљена за друге врсте речи.
- Узвици су само условно речи, јер немају лексичко значење, често ни устаљен
облик: бр, брр, о, оо, ооо и сл. Због тога их је Белић звао ,,емоционалним
знацима“.
- Током историје известан број узвика усталио је облик, значење и функцију, па се
на основу тога може говорити о узвицима као о посебној врсти речи.
1) Извесним бројем узвика се указује на различита душевна стања, као што су бол,
туга, радост, одвратност, изненађеност и сл.: јој, куку, ах, ух, ију, ијују, пи, фуј,
пих, јухуу, ура, овај, хм итд. Један исти узвик, зависно од контекста, може
изражавати различита осећања: Јао, добила сам десестку! (срећа), Јао, што је
добра музика! (дивљење), Јао, изгубио сам новчаник! (жалост), Јао, ударих се!
(бол).
2) Узвицима се дозива, скреће пажња, изриче заповест и сл: еј, хеј, ој, де, пст, но-
но, хало, хоп, хо-рук, ш-ш, пец-пец и сл.
3) Као подтип претходне групе јављају се узвици за дозивање или терање
животиња: пи-пи, мац, куц, шибе, цурик, ко-ко-ко, гиц-гиц, иш, пис, шиц, куш.
Неки узвици за обраћање животињама убрзано се губе: ајс, тука-тука (ћуркама),
лили-лили (паткама), сте-а (волу) итд.
4) Најбројнија је она група узвика која служи за опонашање природних звукова,
оглашавање животиња, неартикулисаних људских гласова и сл. То су тзв.
ономатопејски узвици: бум, кврц, пљус, бе, му, мјау, вау, кукурику, кокода, ав-ав,
ћију-ћи, ззз, кре-кре, га-га, бућ, бла-бла, ха-ха-ха, дум-дум, апћиха, фијуу, шкљоц,
бум.
- Занимљиво је да се у граматикама узвици обрађују или чешће само помињу на
самом крају, а у историји постанка језика, они су били на почетку.
- Нема никакве сумње да је првобитан човек у почетку комуницирао узвицима,
гестикулацијом и мимиком, а тек касније се развио систем који зовемо језиком.
- Узвици се према саставу деле на просте и сложене. Прости су: ах, ох, јој, о, крц
итд. Сложени су: хајде-де, цап-царап итд.
- У Обратном речнику има 593 узвика, и они представљају отворен систем.
Узвике од других врста речи одваја:
- за њих не важе акценатска правила;
- по улози су слични гестовима и мимици у многим језицима и готово увек
разумљиви онима који иначе не разумеју језик
Узвике другим врстама речи приближава:
- то што учествују у творби: фијукати, крцкати, шљапкати (корени изведеница
су узвици: фијук, крц, шљап);
- то што по изузетку могу вршити функције у реченици:
1) Немој да затвараш врата, њена мјау-мјау ме излуђују. (субјекат)
2) Само што смо стигли, а он бућ у воду. (предикат)
3) Док воз не стигне, имамо још охохо времена. (прилошка одредба)
4) Прозрела сам твоје ох и ах, не претварај се. (прави објекат)
- Узвицима се придружују и функционално сродне речи и изрази који се
употребљавају као самостални искази са мање или више израженим оптативним
значењем: Добро јутро! Здраво! Лаку ноћ! Добро дошли! Наздравље! и сл.