Предраг М.

Видановић
Историјски архив у Пироту
prmvidanovic@gmail.com

УСПОСТАВЉАЊЕ СРПСКЕ ВЛАСТИ НА ТЕРИТОРИЈИ ПИРОТСКОГ ОКРУГА

НАКОН ОСЛОБОЂЕЊА ОД ТУРАКА

Апстракт: Након успешног војног окончања Другог српско - турског рата,

новоослобођене крајеве требало је административно и територијално изједначити са
Кнежевином Србијом. У ослобођеним крајевима успостављала се српска власт, односно
вршено је обележавање територијалних подручја округа, а и срезова и општина у њима.
Изједначавање нових крајева у административно-територијалном погледу са Кнежевином
Србијом текло је споро и постепено и не без проблема. Да би се до овога дошло било је
потребно предузети низ мера и донети више решења од децембра 1877. до јануара 1879.
године.
Кључне речи: Пиротски округ, новоослобођени предели, административно-
територијална подела, бугарска пропаганда.



У Другом српско-турском рату ослобођени су Кула, Прокупље, Ак-Паланка,

Куршумлија, Пирот, Ниш, Лесковац и Врање. По успешном окончању војних операција,
отворио се један проблем. Са закључењем примирја требало је у новим крајевима
извршити обележавање територијалних подручја округа, срезова и општина.
Изједначавање ослобођених крајева у административно-територијалном погледу са
Кнежевином Србијом нимало није био лак задатак и текло је споро и постепено.
Из једног писма Врховног команданта, кнеза Милана Обреновића упућеног
министру иностраних дела из децембра 1877. године, види се из којих је разлога било
неопходно хитно успостављење нове цивилне власти: „Ради одржања реда међу светом
ономашњим који без власти није у стању да опстане ниједан дан, ради чувања имовине
турске, која иза њих заостаје, од грабежа и разношења, ради увођења судства и
финансијске управе и што је најглавније ради прибирања хране која заостаје иза Турака
као приватна или државна својина турска која би се у прилично знатној количини могла да
искупи.“1
На основу овог писма Министарски савет је саставио списак од 20 чиновника који
су од стране Врховне команде упућени у ослобођене вароши. Ови „Владини изасланици“
упућивани су из доратне Србије са надлежношћу српских начелника. За „изасланицима“ су
долазили судије, писари и рачуновође, како би се управа организовала према „најпречим
потребама становништва и војске“. Изасланици су били привремени функционери. Њихов
главни задатак је, поред пружања помоћи војсци, био да припреме терен и услове за
успостављање сталних цивилних органа када рат буде завршен и ослобођени крајеви
дефинитивно буду присаједињени Србији. Међутим, овако сложени задаци које су имали
да обављају владини изасланици захтевао је и постављање стабилне организације на
основу које би се једнобразно поступало у обављању ових послова. У организацији нове
власти главну улогу имао је Алимпије Васиљевић, министар просвете и црквених дела и
члан владе при Врховној команди.
На спровођењу организације власти Алимпије Васиљевић није радио сам, већ уз
неопходну сарадњу Врховног команданта, начелника штаба Врховне команде, као и
команданта дивизије која је спроводила војне операције, пошто је све било подређено
ратним потребама. Разлучивање надлежности између цивилне и војне власти предлагано је
већ у децембру 1877. године. Прва упутства за једнобразно поступање у вршењу власти
донела су Правила за руководство свима чиновницима у заузетим, сада српским земљама,
са потписом Алимпија Васиљевића.2
У једанаест тачака Правила су дала прва упутства о поступању и понашању првих
српских чиновника у управама ослобођених области. Како би народ тих земаља у њиховим
поступцима, пре свега, видео и осетио благодети братске управе. Правила су предвидела,
као органе власти, среске управе и општинске власти. Среске управе су биле колегијални
орган власти, који се састојао од три члана: „једног за полицију, једног за судске послове и
једног за послове финансијске“. Органи општинске власти били су главни кмет, један или

1
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918. Правно-политичка и социолошка студија, Београд 1976, 235 –
238.
2
Исто, 235 – 238; С. Стојичић, Нови крајеви Србије 1878 – 1883, Лесковац 1975, 38-44; Правила за
руководство свима чиновницима у заузетим, сада српским земљама од 23.12.1877/4.1.1878, Зборник закона и
уредаба издатих у Књажевству Србији од 5. августа 1877. до 12. јуна 1878. године, бр. 32, 239-240.
два кметовска помоћника и одборници. Према величини општине требало је изабрати од
пет до петнаест одборника и потребан број служитеља.
Поред наведених задатака које је имала да обави привремена управа, Правила
предвиђају и извесне надлежности општинских органа. Тако у решавању спорова, како
кривичних тако и грађанске природе, треба за сада општински органи да расправљају
усмено и брзо, обзирући се, с једне стране на наше земаљске законе, а с друге на месне
обичаје и прилике, како би народ у таквом раду и поступању осетио „благодети мудре и
посвећене управе“.
Главни задатак Среске управе био је да буде на услузи српској војсци и да све
заповести војних команданата тачно и брзо изврши. А када се стекну услови за то, прва
брига, први задатак, среске управе, био је да попише општине, обележи круг свога среза,
односно одреди које општине и села улазе у састав кога среза и да у њима успостави
општинску управу.
Међутим, владини изасланици су најчешће остављали на власти затечене органе у
општинама који су и под Турцима постојали. У извештају Алимпија Васиљевића наводи се
да је задржавање затечених установа и органа власти у општинама од прворазредног
значаја пошто се народ на њих навикао, а и за нови поредак је представљало најбољу
политику. Народ је при том брже прихватао и нове среске органе, а и лакше се долазило до
снабдевања војске.3
Владин изасланик у Пироту био је Ђока Стефановић. Ступивши на чело Управе
пиротске, послао је телеграм Начелнику штаба Врховне команде у коме напомиње да је
пред њим огроман посао и да му је за канцеларију потребано најмање четири писара, од
којих бар двојица треба да су вични у полицијским дужностима, а пре свега тога потребно
му је на дужност послати најмање четири чиновника као среске старешине. Све ово му је
потребно зато што пиротски округ има 190 села која су сва дошла под његову управу, а он
у канцеларији нема нити једног писара.4
Сву сложеност стања у Пироту открива нам представка Ђ. Стефановића упућена А.
Васиљевићу јануара 1878. године. Ђ. Стефановић тражи једног практичног чиновника
финансијске струке. У писму наводи колико је Пиротски округ велики, а и да хране турске

3
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 239.
4
Историјски архив у Пироту (=ИАП), Лични фонд Илије Николића (=ИН), к. 2. ф. 2, копија телеграма Ђ.
Стефановића Начелнику штаба Врховне команде у Алексинцу, примљено 28. 12. 1877/9. 1. 1878.
има доста. Због тога му је потребна помоћ јер не може да обузда народ, који, откако су
сазнали и уверили се да су Турци побегли, нападају на турске чифлике и руше их и
оштећују. То се догађа и у самом Пироту иако постоји забрана да се имање које је иза
Турака остало на сме повређивати и рушити. Његов покушај да из реда тамошњег
становништва обезбеди замашан број стража да би се стало на пут овом рушењу није
уродио плодом, јер, како каже: „Људи овдашњи одвећ су мекушци и утучени, па и
неискрени. Они једнако дају очите доказе да се човек на њи не може да ослони.“ Тврди да
када би имао око 30 каваљериста, одржавао би потребан мир у вароши. Међутим у
наставку напомиње како су и војници, од хладноће прозебли, нападали и разваљивали у
неколико турских кућа да се огреју, чему се не може стати на пут, али да су се становници
овдашњи тиме што су тај пример видели, више осмелили и они, било из освете, било из
користи, прибегли овом нападању и разваљивању усамљених кућа. На крају представке
још једном моли за тражену помоћ и разумевање целокупне ситуације у вароши. 5
Због немогућности да се упути већи број чиновника у ослобођене пределе, влада је
саветовала изасланике да користе локалне учитеље. Међутим, у Пироту је постојао и
додатни проблем што су овдашњи учетиљи писали и говорили шопским дијалектом, што
је Ђ. Стефановић тумачио као бугарски језик. Свакако да је било тешкоће у комуникацији
што је додатно отежавало рад.6 Не у потребном броју, али убрзо су из Србије почели да
долазе поједини чиновници у Пирот. За чланове Управе пиротске постављени су Захарије
Угричић, секретар III класе Касационог суда и Илија Хранисављевић, члан Суда
београдског.
До краја јануара 1878. године Управа пиротска радила је на попису спахијског и
осталог имања које је заостало иза Турака.7 За начелника пиротског постављен је уместо
Ђ. Стефановића, Панта Срећковић, професор Велике школе, 20. фебруара/4. марта 1878.
године.8
При груписању села у општине полазило се од најважнијих чиниоца: природних
граница будућих општина, заједничких оријентационих тачака села која улазе у састав
једне општине, заједничких школа и цркава и врсте занимања њихових становника,

5
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа, књига прва 1801-1883, Пирот 1981, 245.
6
ИАП, ИН, к.2. ф.69, копија писма Ђ. Стефановића господину министру, 18/30.1.1878.
7
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 256-257.
8
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 297.
земљорадње, сточарства. Наравно да једнобразност није могла да се постигне и да се
морало водити рачуна о различитим приликама у појединим крајевима и могућностима
груписања села у општине ширег обима. Територије среских управа више су одговарале
окрузима доратне Србије. Затим, услед недостатка кадрова, судство и управа нису се
могли разграничити, а неке управе до почетка маја нису добиле потребно особље. Због
тога, а посебно због непознавања крајева, при одређивању територијалне
распрострањености општина, нова власт се у многоме морала ослонити на мишљења и
предлоге „кућних старешина“.9
Тада је под Управом пиротском било пет новоформираних срезова: Лужнички,
Нишавски, Височки, Трнски и Брезнички, пошто је српска војска била ослободила Трн,
Драгоман и Брезник, као важне тачке у стратегијском залеђу пиротске области, које је
требало „да остану у нашим рукама“. Тако је у првим месецима 1878. године отпочела
своју активност прва српска „Управа пиротска“, која је све до маја исте године задржала
под својом управом свих пет срезова са сто деведесет насеља.10
За попис насеља и становништва, као и за образовање општина и срезова у
ослобођеним пределима израдила је српска Врховна команда посебна упутства, у којима се
„препоручује управама да по приложеном формулару одмах израде списак општина, са
њиховим селима и бројем кућа у свакој општини и сваком селу“, са напоменом да ће свака
управа „изјавити своје мишљење, разлозима поткрепљено о томе: како би се од пописаних
општина дали образовати срезови, па да буду колико је год могућно једнаки и простором и
бројем пореских глава“. Такође је препоручено управама, ради хитности, „да неће...
чинити нарочите пописе села и кућа, него ће га израдити по досадашњем попису или
искуству, а уколико би јој где број кућа или положај села био недовољно познат,
припитаће о томе неколико месних грађана, који су познатији са околином, па ће позвати
кмета из дотичног краја, па саслушати га...“ Према овоме упутству, Управа пиротска је
узела у обзир специфичности свог подручја и извршила је извесне корекције у
административној подели, додавањем и одузимањем неких насеља по општинама и по
срезовима на свом подручју.11

9
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 239.
10
В. Николић-Стојанчевић, Управа пиротска 1877/8, Пиротски зборник 3 (1971), 42 – 43.
11
Исто, 42 – 43.
 У жељи да „становници ослобођених предела од почетка осете благодети законског
рада, слободе и правде“ на предлог Министарског савета, а на основу члана 56. Устава,
донешен је Привремени закон о уређењу ослобођених предела.12
Привремени закон у својих пет поглавља извршио је одређивање надлежности у
вези са привременом организацијом власти, као и одређивање профила самих органа.
Закон одређује положај општина у оквиру поделе целе ослобођене територије на округе и
срезове. Глава прва „О општинама“ (чл.1-20) прописује одређивање територије општине.
Дотадашње општине које су постојале, нису мењане. Остављена је могућност да среске
управе унесу промене према потреби и „по саслушању одабранијих кућних старешина“,
али само после извршеног пописа. Свако мењање у саставу и називу општине, могуће је
извршити само по одобрењу министра унутрашњих дела. Општинску власт врши кмет.
Њему се додају на помоћ један или више помоћника, а по потреби и писар и други
служитељи, као и један или више пандура. Општинску власт поставља и замењује среска
управна власт. Општинска власт управља свим општинским пословима и општинским
имањем, врши полицијску и управну власт и свршава државне послове, који се од општине
траже. Када у општини нема војног старешине, кмет врши и његову дужност. Кмет у
општинама обавља и судску власт. Суди становницима у малим грађанским парницама,
уколико вредност спора не прелази педесет динара, а у кривичним у којима кривац
подлеже казни до пет дана затвора, или до педесет динара новчане казне и ма коликој
накнади. Општинска власт упућује већој инстанци, среском судији, све веће грађанске
парнице, ако их не може помирити или поравнати, као и веће кривице. Среска власт од
„кућних старешина“ на општинском састанку саставља Општински одбор од 5, 10 или 15
општинара и њихова је служба бесплатна. Одбор се састаје на позив кмета који и
председава њиме, или на позив среског начелника. Улога одбора је саветодавна. У
зависности од пореских глава општине су подељене у три групе: мање општине, које имају
до 200 пореских глава, средње општине – које имају више од 200 и веће општине – које
имају више од 500 пореских глава.

12
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 240. В. Николић-Стојанчевић, Лесковац и ослобођени предели
Србије 1877 – 1878 године: етничке, демографске, социјално-економске и културне прилике, Лесковац 1975,
265 – 373. Привремени закон о уређењу ослобођених предела од 3/15. 1. 1878, Зборник закона и уредаба, бр.
32, 251 – 270; Српске новине, 7/1878.
 Глава друга „О срезовима“ (чл. 21-50) прописује да свака општина припада неком
срезу, а име, простор и седиште среза одређиваће се и мењати Указом. Органи среза су
срески начелник и срески судија. Среску управу и полицијску власт врши срески начелник
кога поставља Књаз на предлог министра унутрашњих дела. Срески начелник има
потребан број писара који га по потреби или по наредби заступају. Среска власт врши у
срезу све државне послове и контролише, руководи и управља, а по потреби и замењује
општинске власти. Када у срезу нема среског војног старешине срески начелник врши и
његову дужност. По жалби или званичној дужности среска власт прегледа и потврђује или
преиначава пресуде и решења општинске власти. Среска власт суди за све иступне
кривице13 које потпадају под казну од 30 дана затвора или до 150 динара новчане казне. У
сваком срезу биће и срески судија, кога поставља Књаз на предлог министра правде и он
суди све грађанске парнице и кривице које не припадају општинској или среској власти.
Сваком среском судији додају се по три члана и два заменика, а који се сваке године
бирају из општинских власти или општинских одбора.
Глава трећа „ О окрузима“ (чл. 51-73) прописује да сваки срез припада неком
округу, а име, простор и седиште округа одређиваће се и мењати Законом. Органи
окружне власти су окружни начелник и Велики судија. Окружну власт, управну и
полицијску врши окружни начелник са потребним помоћницима у почетку са казначејом 14
за финансијске и економске послове и писаром. Књаз поставља окружног начелника на
предлог министра унутрашњих дела, а окружног казначеја на предлог министра финансија.
Окружна власт врши управну и полицијску власт и врши све државне послове у округу
преко среских и општинских власти. Када у округу нема војног окружног команданта,
окружни начелник врши и његову дужност. У сваком округу биће за судске послове
постављен један Велики судија са писарем, који ће му помагати. Обојицу поставља Књаз
на предлог министра правде. Сваком великом судији додаће се по пет изборних чланова и
три заменика, које ће сваке године бирати окружна власт из општинских власти или
одбора. Велики судија је последња судска инстанца и његове су пресуде извршне.
У четвртој глави „Општа наређења“ (чл. 74-88) описан је статус становника нових
крајева као грађана Србије и као такви они су изједначени у обавезама и правима са

13
Иступне кривице – прекршаји.
14
Казначеј – благајник.
српским грађанима. Закон им омогућава потпуну равноправност вероисповести, као и
обавезе у војној служби, плаћању пореза, приреза и других такси. Ово поглавље предвиђа
и начин решавања случајева који овим Законом нису обухваћени. Када за какав случај
нема правила у овом Закону, а нема ни народног обичаја, по коме би власт поступила или
решила, онда, власт може основати своје решење засновано на српским законима „ако је
сходан за случај“.
У петој глави „Прелазна наређења“ (чл. 89-90) прописује задатке које треба обавити
док се не изда решење о саставу општина у срезове и срезове у округе.
Васиљевић је на седници Министарског савета 8. маја 1878. године поднео извештај
„о управљању ослобођених предела на основу закона од 3. јануара 1878.“ 15 На овој
седници одлучено је да на основу члана 90 Закона о уређењу ослобођених предела од 15.
јануара 1878. године сваки министар предузме извршавање своје дужности од 13. маја
1878. године. Из Извештаја који обухвата период од краја децембра 1877. године до краја
априла 1878. године, види се обим ангажовања и начин спровођења постављених задатака.
Поред пописа општина, избора нових или потврђивања затечених кметова, требало
је обавити и много других послова. Пописати храну, стоку и сва друга покретна добра која
су Турци за собом оставили; пописати државну и спахијску земљу, куће и воденице до
рата у њиховом власништву; одржавати ред и спречавати пљачку у ситуацији у којој је
народ очекивао да се лако може, бар унеколико, обештетити за ранију експлоатацију
запоседањем турских добара, као и добара оних који су се компромитовали у претходном
режиму; разрезивати и прикупљати порез од становништва исцрпљеног дотадашњим
феудалним обавезама; помагати у одбијању оружаних напада Албанаца на ослобођену
територију, који су се непрекидно понављали на границама према Бугарској и Турској;
обављати полицијске и судске послове у сложеним условима ратног стања,
ненавикнутости становништва на нову ситуацију и недовољне сигурности чиновника у
примењивању затечених обичаја и законских прописа из доратне Србије, због чега је
долазило до пометњи у раду нових органа и необављених послова на време. 16
Због ових али и других препрека није било могуће спровести цео Закон у живот, а
већ су се појављивали спорови грађански и кривични, а опет највише на наваљивање

15
Записници седница Министарског савета Србије, 1862 – 1898, приредио др Н. Шкеровић, Београд 1952,
349.
16
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 247 – 248.
управе, у неким крајевима били су постављени судије, који су одвојено од управе,
самостално, судили. Постављање судија веома је олакшао дневни посао управама, али због
недостатка кадрова вршена је импровизација. Великих судија било је једино у Нишу и
Пироту. За великог судију у Пироту постављен је Ђорђе Ђорђевић, професор Велике
школе.17 У осталим управама у првој инстанци судили су чланови управе одређени за
судске послове. За Пирот одређен је Захарије Угричић да као првостепени судија суди у
грађанским и кривичним споровима и за све срезове пиротског округа у којима нема
среског судије.
По члану 81 Закона о уређењу ослобођених предела од 15. јануара 1878. године
разрезивали су се и наплаћивали државни данак и друге дажбине. Данак за прво полугође
за 1878. годину почео се купити од 13. фебруара, како би до половине марта био
прикупљен и предан у државну благајну. За ову прилику државна благајна била је
припремљена у Алексинцу.18 За вршиоца дужности благајника у Округу пиротском
постављен је Сима Недељковић, књиговођа штедионице Крушевачког округа, а за
вршиоца дужности помоћника благајника истог округа Коста Сарић, свршени економ.19
Порез се наплаћивао на основу Закона о порезу од 24. октобра 1864. године. По
овом Закону, порез се делио на три дела: грађански, бећарски и цигански (харач).
Грађански порез плаћали су сви ожењени мушкарци, сви пунолетни неожењени мушкарци
који не служе код другога, али и они који служе код другога за годишњу плату од 640
динара и више, као и они који имају и мању плату од ове, али имају своје имање или друге
приходе. Даље, овај порез плаћали су и малолетници и жене које нису удате или су
удовице, ако имају своја имања или приходе или самосталне радње. Од овог пореза су
ослобођени страни држављани, осим Румуна и Турака. Бећарски порез плаћају сви
неожењени мушкарци, који немају нигде и ништа од имања, а служе код другога за
годишњу плату већу од 48 динара. Цигански порез или харач плаћају сви они мушкарци
Цигани, који немају сталног боравка, већ се премештају из једног места у друго.20
Поред пореза, разрезивани су и прирези који су се наплаћивали и предавали
дотичним благајнама. Прирез је новчана дажбина која се за опште потребе (општинске,

17
ИАП, ИН, к.2, ф.115, копија извештаја министру финансија бр. 375 од 30.3/11.4.1878.
18
ИАП, ИН, к.2, ф.105, Пропратно писмо министра финансија Владимира Јовановића бр.582, 7/19. 2. 1878.
19
Календар са шематизмом Књажевства Србије за годину 1879, 95.
20
ИАП, ИН, к.2, ф.105, Распис А. Васиљевића Министра просвете и црквених дела свим управама
ослобођених предела бр. 252, 10/22. 2. 1878.
среске, окружне или државне) уз порез разрезује и наплаћује. Прирезе за опште потребе
плаћали су сви они житељи који су грађански порез по закону плаћали, док они који су
плаћали бећарски и цигански порез, нису плаћали прирезе. Школски прирез плаћали су
сви српски грађани који су ма какав порез плаћали и сви страни поданици који су своју
децу у школу у Србији давали. Болнички прирез плаћао је свако ко је ма какав порез у
дотичном округу, срезу или општини плаћао. Општина или управа среска и окружна била
је дужна да претходно направи предрачун колико је и на име чега нужно кога приреза и
колико кога приреза пада на једну пореску главу и колико је имало свега пореских глава
које ће прирез плаћати. Болнички и школски прирези нису се разрезивали, већ су
наплаћивани подјенако од сваке пореске главе.21
Узимајући у обзир да је привременим законима нарђено да се плате и други
трошкови одређених управних и судских звања и органа државних власти измирују из
пореза и других државних прихода из тих предела, усвојен је Закон о буџету прихода и
расхода ослобођених предела за 1878. годину.22 Првим чланом Закона сума прихода, која
је изложена у главном буџету у предрачуну под А и који износи 4,702.000 гроша пореских,
ставља се на располагање министру финансија. Трошкове издржавања органа нове власти
„изузимају се из данка и других државних прихода из тих предела“.
Уз све тешкоће, извршен је попис села и њихово сврставање у општине, општина у
срезове и ових у округе. Влада је сматрала да је неопходно да се уведе „законит ред и
правда“, те је на својој седници од 6. јуна 1878. године, „на основу чланова 24 и 29, 53 и
61, и 52 и 90 Закона о уређењу ослобођених предела од 3. јануара 1878. и члана 56 Устава
донела Закон о привременом управном подељењу и снабдевању са властима ослобођених
предела.23
Закон је у члану 1 ослобођене пределе поделио на шест округа и 21 срез. Пиротски
округ, са столицом у Пироту био је пети по реду. Остали окрузи су: Нишки,
Куршумлијски, Лесковачки, Врањски и Кулски. Пиротски округ је обухватао срезове:

21
ИАП, ИН, к.2, ф.105, Распис А. Васиљевића Министра просвете и црквених дела свим управама
ослобођених предела бр. 256, 13/25. 2. 1878.
22
Закон о буџету прихода и расхода ослобођених предела за 1878. годину од 12/24. 6. 1878. године, Зборник
закона и уредаба, бр. 32, 330 – 332.
23
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 242; Записници седница Министарског савета Србије, 1862 –
1898, 349; Закон о привременом управном подељењу и снабдевању са властима ослобођених предела од
14/26. 5. 1878. године, Зборник закона и уредаба, бр. 32, 308 – 315.
„Височки са столицом у Царевом броду, Брезнички са столицом у Брезнику, Нишавски са
столицом у Темској, Трнски са столицом у Трну и Лужнички са столицом у Лужници“.

Отпор бугарској пропаганди

Један од највећих проблема у Пиротском округу био је супротстављање бугарској
пропаганди усмереној на придобијање становништва за Бугарску, нарочито после
Санстефанског уговора од 3. марта 1878. године.24
Руско – бугарска управа из Софије настојала је да за Бугарску задржи крајеве
пиротског округа, што ће изазвати жесток отпор српске владе. Пирот и Трн ће бити главни
предмети сукоба који ће потрајати чак до пролећа 1879. године и до доласка међународне
комисије за дефинитивно обележавање државне границе између Србије и Бугарске. Ова
борба, свакако, имала је своје корене у непосредној прошлости. Крајем 1874. године, у
Нишу, била је основана тајна национално-политичка организација српског народа у
Отоманском Царству, са делокругом рада најпре на територији нишког санџака, а затим и
у околним санџацима где је било српског становништва. Пиротска каза са Знепољем,
укључила се у рад на ослобођењу од Турака. Међу Пироћанцима припадницима ове тајне
организације били су: Ранча, Мита и Цека браћа Ђорђевићи, затим Мита Цекић, Гига
Ранчић, Живко Антић „свињар“, Петар Банковић, потом Анђелко Стојановић, Пејча
Вељковић, Мика Гавриловић, Алекса Ђорђевић, Алекса Станковић, а од сеоских
домаћина: Миладин Манчовић из Беровице, Глиша Табаковић из Држине, Адам
Маринковић из Куса Вране, Виден Станковић „капетан“ из Стрижеваца, поп Ђорђе и поп
Глигорије из Стрелца, Јевта из Осмакова, Тодор из Поганова, поп Раденко из Валниша и
други. Из Трна је најзначајнији Аранђел Стојановић, коџобаша знепољске нахије, са
својим кругом људи. Веза са српским властима ишла је преко пуковника (касније
генерала) Ђуре Хорватовића, који је Пироћанцима преносио упутства и обавештења о
припремама за ослобођење пиротског краја. На тај начин, ова је организација знатно
допринела брзом слому турске власти у пиротском и трнском крају, али и касније да се
ефикасно уреди и цивилна управа у ослобођеним крајевима пиротског округа. Због овакве

24
Владимир Стојанчевић, Србија и Бугарска од Санстефанског мира до Берлинског конгреса, Београд 1986,
45 – 109.
политичке подршке, организације и оваквих предузетних људи из народа, домородаца,
српска влада је и поставила питање придруживања ових крајева Кнежевини Србији.25
Са друге стране, у самом Пироту постојала је јака струја која је била против српске
управе и која је пропагирала да Пирот припадне Бугарској. Ова струја коју су чинили
пиротске чорбаџије, предвођена владиком пиротским, потписала је петицију у жељи да
Пирот припадне Бугарској. Владика је за себе говорио „Ја сам Бугарин, ја сам Бугарин и
хоћу да радим у интересу бугарском. Моја је епископија Охрид, ја сам дошао овде
привремено“.26 Наиме, након дуге доминације Цариградске патријаршије основана је
Бугарска егзархија 1870. године, која је по султановом ферману обухватала и Нишавску
епархију. У том периоду југоисточна Србија, па и Пирот, суочавају се са бугарским
егзархијским пропагандистима, чији је главни циљ пропаганда бугарског националног
духа у Понишављу, Поморављу и Македонији, тврдећи да је тамошње становништво
бугарско.27
Међутим, становници околних села били су веома огорчени на Пироћанце због
напада на српску власт и њихових изјава на страни бугарске управе. Њихов гнев је ишао
толико далеко да је долазило до инциндената и до тешких речи. Говорили су: „Та пустите
нас да им ми судимо, та ми би знали шта би с њима учинили, ни више ни мање него да их
поништимо и Пирот запалимо. Ако хоће с Бугарима, ми нећемо, ми смо Срби, ми славу
славимо.“ Након ових догађаја у Пироту се спремала извесна депутација која ће однети
Адресу књазу Милану, у којој је изјављена воља и молба овдашњег становништва за
сједињењем са Србијом. Поред пиротске, припремла се и лужничка депутација са истом
намером.28 Изјава коју је потписао велики број грађана садржи протест против гласова да
нису Срби и објаву „онима који нашу судбину решавају да смо Старосрби што сведоче и
наши свети манастири и цркве“. На крају изјављују своју жељу за сједињењем са
Србијом.29 У истом броју Српских новина објављена је и изјава грађана Трна са истом
намером. Са истим циљем житељи Пирота, Трна и Врања послали су изјаву и руском цару

25
В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 82 – 84.
26
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 297 – 300, Извештај Панте Срећковића Јовану
Ристићу, 8/20.4. 1878.
27
Б. Лилић, Историја Пирота и околине. I део, Пирот у периоду турске власти 1804 – 1878, Пирот 1994, 153
– 161.
28
ИАП, ИН, к.2, ф.98, копија саопштења Ђ. Стефановића, 18.2/2.3. 1878.
29
Српске новине, 63/1878.
Александру са молбoм да их не одвајају од Србије и припајају Бугарској. Изјава је
насловљена Прошња становника Старе Србије на цара Александра II.30
У наредним месецима наставила се бугарска пропаганда уз пуну подршку руских
официра. Тако, начелник Штаба Врховне команде генерал Коста С. Протић јавља књазу
Милану Обреновићу и Министру иностраних дела Јовану Ристићу да га је Панта
Срећковић обавестио како је у Пирот послато писмо од губернатора софијског који јавља
да се по заповести главнокомандујућег великог кнеза Николе Николајевића Окрузи
пиротски, трнски и врањски припајају Санџаку софијском и да ће он сам са одређеним
начелницима и свима другим чиновницима за поменуте округе овамо доћи да уведе
бугарску грађанску власт. Генерал је молио за упутства шта даље да предузима. 31
У извештају који је генерал Милојко Лешјанин упутио Јовану Ристићу марта 1878.
године о преговорима у Сан Стефану о границама Србије, између осталог, наводи и један
случај који се наводно догодио у Пироту. Генерал Игњатијев позвао је српску депутацију и
том приликом показао јој једну депешу у којој гувернер софијски саопштава генералу
Черкаском да је српска власт наредила да се владика пиротски везан одведе у Ниш и у
хладни затвор приведе, „где ће од глади и зиме морати и живот свој скончати“. Даље се
наводи да је командант војске у Пироту извео топове у намери да пуца на грађане Бугаре
који неће да потпишу адресу књазу српском за сједињење са Србијом итд. Наравно да је
делегација одмах негирала ове наводе и тврдила да су они измишљени са циљем да се
појача бугарска пропаганда.32
У Софији је организован комитет са циљем да ради на бугарској пропаганди.
Начелник пиротски Панта Срећковић упутио је саопштење Министарском савету, преко
начелника Штаба врховне команде Протића са упитом хоће ли „на молбу Алабина, руског
управника софијског, допустити Бугарину Нешову да по жељи великог Књаза Николе купи
подписе бугарске у Пироту, Трну и Врању на захвалницу народа бугарског цару
Александру“.33 Министарски савет одлучио је да допусти Нешову да прикупља потписе,
али да се држи под надзором, како не би организовао скупове и како не би сплеткарио по
кућама и међу српским становништвом. Но, ко би сам дошао к њему, био је слободан да се

30
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 291.
31
Исто, 278.
32
Исто, 280-283.
33
В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 54.
потпише.34 Међутим, Нешов је отишао из Пирота несвршена посла, јер није наишао на
очекивану подршку мештана.35
Панта Срећковић упутио је извештај Јовану Ристићу априла 1878. године на Цвети
у коме каже „да како су ови крајеви ослобођени, тако исто потребно је и да се одбране од
најлуђих и најподлијих људи – Бугара и њиних интрига, који за ослобођење истих нису
дали ни капи крви.“ Инструкције које су стигле у Пирот гласиле су: „Како неће наш Пирот
бити, гледајте да добар утисак оставите код људи или: спремите се за 6. март да оставите
Пирот и потом да не остане хране наше, него да се превуче у Ак-Планку, а тако исто и сва
војна опрема.36 Порез покупите колико можете или купите порез, али се порез неће узети
ни од једног онога који је ратом оштећен да га није у стању платити.“ За овај посао имао је
само једног вредног среског старешину г. Тасу Јанковића који је успео да прикупи око
4000 дуката. Према писању Панте Срећковића, приликом прикупљања пореза водило се
рачуна да због немања новца „не бацимо свет у канџе зеленаша, каишара и чорбаџија – да
би нас клели до живота“. Овако се прикупљало што се могло, човечно и редовно, те се на
тај начин становништво придобило и они „посташе Срби“. „Они нису знали за разлику,
између речи Србин, Рус или Бугарин, а сада сазнаше за разлику, говорећи речма Миладина
Манчовића из Беровице: „Јесу ли Срби плаћали Турцима данак?“ – „Јесу“ – виче свет.
„Хоће ли плаћати Турцима данак Бугари?“ – „Хоће“. „Е, моја драга браћо! Зар није боље
да ми из ропства правце уседнемо на коња истоли на магарца? Бугари треба јаком да се
бију с Турцима за ослобођење и краљевину, а ми одма постајемо краљевина. Па ми и јесмо
Срби: славу славимо, доламе носимо и све су цркве немањићке, ми певамо уз гусле
Косово, Кнеза Лазара, Немањиће, Обилића, откуд нама говоре да смо Бугари? Нисмо,
браћо, ми нико други него прави стари Срби“.37
Панта Срећковић је 8. маја писао Ристићу да је у његовом округу добро примљена
установа народне војске. „Већина софијске нахије искрено и од срца жели да потпадне под
Србију [...] Уопште стање ствари је такво у овим покрајинама да му се само можемо
радовати. А здрав је и диван је, а радан је ово народ: ако не буде наш, нигда ниједан Србин

34
Записници седница Министарског савета Србије, 1862 – 1898, 346.
35
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 297 – 300.
36
Један члан Санстефанског уговора говорио је о обавези Србије да за седам дана евакуише југоисточне
ослобођене пределе.
37
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 297 – 300.
не треба да прежали. Свет овај сав сасвим темељно и утврдо сматра да су Срби и да их
нико од Србије не може раздвојити“.38
Пироћанци су се ипак, у огромној већини, политички и национално определили за
Србију, чији су етнички део и били све до времена појаве Егзархије. Српска црква је,
прогласом државне независности, посебним уговором са Цариградском патријаршијом
постала аутокефална. Тим чином, Нишавска егзархија подвргнута је јуриздикцији
архиепископа београдског и митрополита „целе Србије“ Михаила. И поред тога, стотинак
лица су и даље били активне присталице Егзархије и били у вези са бугарским комитетом
у Софији. Као и неколико десетина породица које су привременим везама зависили од
тржишта у Софији, по Бугарској или у Цариграду, који су се иселили из Србије и
придружили се у софијски комитет, који их је, својом пропагандом и својом агитацијом и
после Берлинског конгреса, држао у нади о поновном успостављању санстефанских
граница. Међутим, са Евстатијевим одласком из Пирота нестале су све институције
црквеног, школског и политичког карактера које је бугарска Егзархија имала у Пирот и
пиротском округу. По закључењу мировног уговора у Берлину, пиротско варошко
становништво окренуло се потпуно животу и раду у условима које је ослобођење донело
по одласку Турака и нестанка турске власти.39

Коначно успостављање српске националне управе

Истрошена Русија је у пролеће 1878. године попуштала, не остваривши план из
Санстефанског уговора, иако се њена војска налазила пред Цариградом. Новостворена
војно-политичка ситуација омогућила је Србији да задржи ослобођене крајеве и у њима
заведе српску управу. Русија, одступивши од стварања велике Бугарске, прихватила је
коначно, у априлу 1878. године да под српском управом остану запоседања српске војске
на целој територији Нишког санџака – са Пиротом, Врањем и Трном – па чак и срезови
Куле и Брезника из Видинског и Софијског санџака, разуме се до коначног склапања

38
И. Николић, Пирот и срез нишавски 1801-1918 грађа I, 300; В. Стојанчевић, Југоисточна Србија у XIX
веку, Ниш 1996, док. бр. 5.
39
В. Стојанчевић, Србија и Бугарска, 99.
мировног уговора. Ово је представљало велики успех српске владе и личног настојања
кнеза Милана код руске царске владе.40
Берлинским уговором, Србији је призната државна независност и присаједињен јој
је највећи део територије коју је у рату ослободила српска војска. Цариброд, Трн и Брезник
припојени су Бугарској. Ове одлуке наметнуле су организацију коначне поделе нове
територије на округе и срезове.
Овај посао поверен је Врховној команди, која је после проучавања земљишта од
стране војних власти, с обзиром на конфигурацију земљишта и потребе становништва,
саставила пројекат о административној подели ослобођене територије, са планом поделе
земљишта. Министарство унутрашњих дела је у октобру 1878. послало свога
опуномоћеника у нове крајеве, који је са тамошњим војним и грђанским властима испитао
целиходност ове поделе. Након обављених послова, усаглашен је предлог Команде и
министара унутрашњих дела за поделу присаједињених крајева и упућен је Народној
скупштини крајем године.41
Народна скупштина је на основу одлуке Берлинског уговора донела у децембру
1878. године други Закон о подели присаједињеног земљишта на округе и срезове.42
Ослобођено и Србији присаједињено земљиште делило се на четири округа, Нишки,
Врањски, Топлички и Пиротски, и петнаест срезова. Пиротски округ састојао се из четири
среза: Нишавског, Височког43, Белопаланачког и Лужничког. Овај Закон се разликовао од
Закона о привременом управном подељењу од 14. маја исте године у томе што су из
Пиротског округа издвојени Брезнички и Трнски срез, а из Нишког округа пребачен је
Белопаланачки срез. Ступањем на снагу овог Закона престала је важност неких одредби
Привременог закона од 15. јануара 1878. године, које су се односиле на груписање
општина, срезова и округа.
Пиротски округ обухватао је 194 насеља, сврстаних у 57 општина и четири среза.
Општине су најчешће именоване по највећем селу. Срез нишавски сачињавало је 66 села,

40
В. Стојанчевић, Други српско-турски рат за ослобођење српског народа у Турској 1877/1878, Зборник
радова са научног скупа Други српско-турски рат 1877 – 1878. и ослобобођење југоисточне Србије, Српска
академија наука и уметности, Научни скупови, књига XCVII, Одељење историјских наука, књига 28, Београд
2001, 6 – 7.
41
Љ. Поповић, Попис и шематизам у пиротском округу од 1879. до 1914. год, Пирот 2010, 11.
42
Р. Гузина, Општина у Србији 1839 – 1918, 243. С. Стојичић, Нови крајеви Србије, 38-44. Закон о подели
присаједињеног земљишта на округе и срезове од 17/29. 12. 1878. године, Зборник закона и уредаба, бр. 34,
32 – 34.
43
Височки срез укинут је 22.1/3.2. 1887. године и припојен Нишавском срезу.
сврстаних у 21 општину, и као посебна варошка општина Пирот као 67. насеље, односно
22. општина. Срез лужнички сачињавало је 57 села сврстаних у 13 општина, Срез височки
26 села у 9 општина и Срез белопаланачки 44 села у 13 општина.
Међутим, овим подела није завршена. Дефинитивни завршетак административно-
територијалне поделе означен је издавањем Указа о одређењу простора и граница
окрузима и срезовима, и места за среске канцеларије у ослобођеним и присаједињеном
Србији земљишту из фебруара 1879. године. Њим су одређене границе округа и срезова,
као и седишта срезова. За Срез нишавски одређено је седиште у Пироту, Височки у
Великој Лукањи, Белопаланачки у Белој Паланци и за Лужнички у Лужници
(Бабушници).44
Нови предели доведени су у органску целину са остатком Кнежевине и почели су
се уређивати у војном погледу на основу Закона о формацији целе војске из октобра 1878.45
Законом је била одређена формација целе војске, делила се на стајаћу и народну
војску. Народна војска била је подељена на бригаде I и II класе, на дивизије и корпусе. У
Београду се налазио штаб I Шумадијског корпуса, у Неготину штаб II Тимочког корпуса, у
Нишу штаб III Моравског корпуса, а у Ваљеву штаб IV Дринског корпуса. Моравски
корпус образовале су Нишавска дивизија чији је штаб био у Пироту и Моравска дивизија
чији је штаб био у Врању. Нишавску дивизију образовале су Нишка, Пиротска и
Алексиначка окружна војска, а Моравску дивизију образовале су Врањска, Прокупљанска
и Крушевачка окружна војска.
Командант Нишавске дивизије био је пешачки потпуковник Лазар Јовановић. Шеф
штаба био је инжењерски капетан II класе Драгомир Вучковић, а ађутант поручник Сима
Јасика.
Командант Пиротске окружне команде био је артиљеријски мајор Милан Васић,
вршилац дужности помоћника је артиљеријски капетан I класе Настас Маринковић, а
ађутант, пешачки потпоручник Светозар Милићевић. Команданти батаљона били су
пешачки поручници Милисав Симоновић и Милан Поповић, као и пешачки потпоручници

44
Српске новине, 35/1879. Читањем Указа примећено је да се нпр. села Засковци и Ореовица јављају и у
Нишавском и у Височком срезу; у Срезу нишавском недостају села Куманово, Ћуштица и Мали Јовановац. У
попису села Среза лужничког недостају села: Везулин Чифлик (од 1890. Александровац), Дучевци и Вучи
Дел. Села из Среза белопаланачког су наведена сва, али су приметне грешке у називима појединих
насељених места, нпр. наведено је село Кременац уместо Кременица, Тујеновац уместо Теловац, Кли уместо
Клење, Доња и Горња Копривница уместо Доња и Горња Коритница итд.
45
Закон о формацији целе војске од 6/18.10.1878. године, Зборник закона и уредаба, бр. 33, 96 – 101.
Панта Јанковић, Фрања Вуковић, Добросав Милошевић и Коста Срећковић. За команданта
пешадије био је одређен потпоручник Коста Кларић, а за команданта коњице, капетан II
класе Алекса Радовић.46
Закон о суђењу и о законима, по којима ће се судити у присаједињеним пределима47
прописивао је да се основни приватно-правни односи, као што су и право и својина над
непокретностима и право наслеђивања, уколико нису били расправљени и решени,
расправљају и пресуђују по постојећим обичајима. Уколико ти правни обичаји не били
извесни, поступак би се саображавао са начелима српског Грађанског законика.
Када је овај Закон ступио на снагу, престала су да важе сва њему противна
наређења из Закона о привременом уређењу ослобођених предела од 15. јануара 1878.
године и из Закона о привременом управном подељењу и снабдевању ослобођених предела
од 26. маја 1878. године.
Године 1879. извршено је персонално постављење српског чиновништва.
У Округу пиротском за вршиоца дужности великог судије био је постављен
Захарије Угричић, секретар III класе касационог суда, а за писара великог судије Антоније
Боди. На месту вршиоца дужности среског судије и за варош Пирот постављен је Риста
Миловановић, писар I класе суда округа књажевачког, а за писара среског судије Илија
Аврамовић. Судије за Срезове височки, нишавски и лужнички нису били постављени.48
За вршиоца дужности начелника Пиротског округа био је постављен Вуле Поповић,
начелник Среза колубарског, за вршиоца дужности писара Атанасије Поповић, практикант
Среза црногорског, а затим Михаило Михаиловић. За вршиоца дужности начелника Среза
лужничког постављен је Таса Јанковић, писар Среза параћинског, за вршиоца дужности
писара, Лазар Петровић, практикант начелства ваљевског. За вршиоца дужности
начелника Среза брезничког постављен је Иван Ђурић, рачуноиспитач Главне контроле, а
за вршиоца дужности писара Васа Живановић, практикант начелства ћупријског. За
вршиоца дужности начелника Среза трнског одређен је Аранђел Станојевић, а за вршиоца
дужности писара Светислав Пантелић. Вршилац дужности начелника височког био је
Милан Васиљевић, писар Среза јесеничког, а вршилац дужности писара Мијаило

46
Календар са шематизмом Књажевства Србије за годину 1879, 128 – 129.
47
Закон о суђењу и о законима, по којима ће се судити у присаједињеним пределима од 31.12.1878/12.1.1879.
године, Зборник закона и уредаба, бр. 34, 71 – 77,
48
Календар са шематизмом Књажевства Србије за годину 1879, 36.
Радовановић. За вршиоца дужности начелника Среза нишавског био је постављен Лазар
Костић, а за вршиоца дужности писара Димитрије Јанаћковић.49
У наредном периоду успостављање српске националне управе у новим окрузима
текло је без одступања у односу на предратне области Кнежевине Србије, док је број
закона који су се односили само на њих временом постајао све мањи.

ESTABLISHMENT OF SERBIAN ADMINISTRATION IN THE PIROT COUNTY

AFTER THE LIBERATION FROM THE TURKS

Summary:
After the successful completion of military operations in the second Serbian - Turkish
War (1877/1878), the newly acquired territories had to be administratively and equated with the
Principality of Serbia. In the liberated areas, the Serbian authorities were established, that is, they
marked the territorial areas of the districts, counties and municipalities in them. The equalization
of new territories in the administrative-territorial view with the Principality of Serbia was slow
and gradual and not without problems. In order to achieve this, it was necessary to undertake a
series of measures from December 1877 to January 1879.

49
Календар са шематизмом Књажевства Србије за годину 1879, 63-64.
20