VASKO POPA

Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је
био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски
факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата
био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао
Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у
Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама
„Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне
модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај
на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-
поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа
насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“
(1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Од 1954. до 1979. године радио је као уредник у издавачкој кући Нолит у Београду. Слагањем
усменог наслеђа, игара и загонетки, Попа је створио посебан песнички језик модерне српске
поезије. Приредио је зборнике: Од злата јабука (Београд, 1958.), Урнебесник (Београд, 1960.),
Поноћно сунце (Београд, 1962). У песничком зборнику „Од злата јабука“ (1958.) у новом светлу
је приказан поетски свет народних умотворина; у зборнику „Урнебесник“ (1960.), поетски свет
песничког хумора и у зборнику „Поноћно Сунце“ (1962.), поетски свет песничких сновиђења.

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са

француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ)
и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године
изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача
Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом
гробљу. Био је ожењен Јованком Сингер Попа (1923—2000) званом „Хаша“, професорком
Архитектонског факултета у Београду, родом из Вршца.[1][2]

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на
поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз Васка Попе је наклоњен
афоризму, пословици, елиптичан је и језгровит. Језик Васка Попе је сажет и лапидаран. Он
пише кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне
поезије.

За живота је објавио осам књига поезије које су чиниле круг и носе своје знамење:

 „Кора“ - 1953.
 „Непочин-поље“ - 1956.
 „Споредно небо“ - 1968.
 „Усправна земља“ - 1972.
 „Вучја со“ - 1975.
 „Кућа насред друма“ - 1975.
 „Живо месо“ - 1975.
 „Рез“ - 1981.

После смрти Васка Попе у његовој заоставштини пронађена је недовршена књига песама
„Гвоздени сад“, затим незавршена целина „Лепа варош В“, као и круг од пет песама под
заједничким насловом „Луди Лала“. Из заоставштине потиче још и 19 песама, као и књига
записа о уметности и уметницима „Калем“. Године 2002. у издању КОВ Вршац изашла је
књига „Румунске и друге песме“ где су по први објављене неке песме из Попине заоставштине
које је он још у младости писао

Ovaj lanac generacijskih smena u srpskoj književnosti jasno je izražen

i sličan je raskrsnicama koje su se istovremeno ukazale u drugim
evropskim književnostima. Za tu raskrsnicu u našem pesničkom
razvoju sigurno nema karakterističnijeg pesnika nego što je Vasko
Popa (1922–1991).
Vasko Popa je po svom poetskom opredeljenju bio blizak idejama
nadrealizma ali ne u potpunosti.

Vasko Popa se na našoj sceni pojavljuje kao formirani pesnik. Za

Popinu poeziju karakteristično je da pesnik polazi od nekih
nadrealistickih slika, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada
nepoznat našoj poeziji. Uveo je stih koji je eliptičan (sažet), tako da
se vidi da je on pesnik koji teži sabijanju smisla i osećanja. On je
pesnik koji u pesmi pravi sintezu izrečenog.

Ako bismo želeli da odredimo temeljnu osobinu pesničkog izraza Vaska

Pope, bila bi to sažetost. Pesnik koristi razne izvore, na primer
arhaičan govor naporedo sa uličnim žargonom, te se stiče utisak
otvorenosti. Ipak svaka reč tu ima veliki zadatak i odgovornost –
mora izneti iz sebe sve što je nekada sadržala i što će tek sadržati.

Polazište njegove pesničke pustolovine jeste suočavanje sa

besmislom i zapažanje o čovekovoj usamljenosti u ravnodušnom
svetu sa kojim ne može da uspostavi vezu. Njegova poezija puna je
pojava i pojmova ovog sveta koji su postali predmet pevanja.
Upravo je ljudsko telo bitno za razumevanje i pojava i oblika spoljne
prirode. A paradoks je u tome što se pesnik, koji se usteže da govori
rečima, vrlo lako izražava rečitošću ljudskog tela.

Zbirka Kora
Kada se pedesetih godina prošlog veka pojavila Popina zbirka pesama
Kora, desio se oštar zaokret u savremenoj sprskoj poeziji. Ova
pesnička knjiga neobične sintakse, sadržine i forme došla je kao
radosno pesničko otkrovenje, ali još više kao šok. Za one koji su
stremili modernom pesničkom izrazu i oslobađanju od dogmi, ona je
dobrodošla. Druge je porazila – za njih je bila nerazumljiva i
besmislena, jer nisu umeli da pronađu dublja značenja i simbole.

Njegova poezija, najavljena ovom zbirkom, išla je uzlaznom linijom,

razvijajući dalje pesnički program. Svet u Kori je svet stvari, koji je
čovekovo pribežište u bekstvu od ništavila. I kao takva predstavlja
jednu od prelomnih knjiga u srpskoj savremenoj književnosti, a Popa
vodeća ličnost koja je obeležila epohu i odredila pravac daljeg razvoja
poezije.

Чим отворите збирку песама Кора Васка Попе, дочекаће вас на првој страници амблем у облику

шапе. Ова сличица се не налази случајно на том месту, већ по песниковој жељи. Њена улога је да
нас упозори, укаже нам на основни мотив у овој збирци – мотив опасности и угрожености.
Наслов Кора можемо тумачити као земљину кору, начин да нам песник сугерише свеобухватност,

космолошку димензију своје поезије. Дакле, већ на првим страницама видимо – тема збирке је
општа човекова угроженост у модерном свету, свету у коме се он осећа као странац.

Васко Попа својом појавом носи промену у схватању лирике. Након јасне и субјективне поезије,
његове песме дошле су као естетски шок. Његова прва збирка, баш ова о којој говоримо, изазвала
је бурне реакције и противљење тадашњих утицајних проучавалаца књижевности. Попа је писао
поезију која „није била за масовну употребу“, коју није могао свако да разуме. Његова поезија
тражила је пажљивог читаоца, који ће стварност сагледати из једног новог угла. Велики изазов
који, ако савладамо, доноси вредну награду – нов и јединствен свет који се пред нама отвара.
Циклус Опседнута ведрина отвара збирку песмом Познанство. Реч је о познанству човека с
траком пространства, бескрајног плавог космичког свода, неба које га плаши. Читајући овај
циклус, приметићете да је човек, лирски субјект, у овим песмама обесмишљен, уплашен и да спас
тражи у окретању себи. Свет је представљен у облику звери, а живот човеков је само смишљање
начина да се та сурова животиња завара и превари. У песми Гвоздена јабука ту угроженост
уместо животиње симболише дрво које попут немани прождире човека мало по мало. Тај космички
простор из првих песама се у песми Одјекивање „сели“ у собу и тиме се интимни, сигурни
простор куће обесмишљава, чиме нам песник поручује – не постоји скровиште. Празна соба
режи и урла, таваница скичи, углови кевћу, под завија, зидови лају. Човек Попине
поезије је модерни човек у модерној ситуацији, без ослонца и наде. Преовладава осећање
празнине, а угрожен и уплашен, он се окреће себи, разговара са својом крвљу ( Разговор),

раздваја се од свог телесног бивства и поручује нам:

Напушта све у последњој песми овог циклуса и као да одлази у нови свет – свет у коме је пикавац
мајушно сунце, столњак се шири у недоглед, а задње се мисли легу у топлим
шеширима. Предели који окружују човека у његовом свакодневном животу под песниковим
пером оживљавају и постају свет за себе. У „малим“ предметима и појавама Попа види свет
космичких размера и то нам једноставним језиком дочарава. Захваљујући овим песмама,
завирујемо у тај свет и схватамо како је бити У јауку, На чивилуку, У забораву, На зиду, У
осмеху. Песник очуђује ствари, пружа нам нов поглед на једноставан и обичан живот.
Онеобичава. На длану

Нема код њега тешких речи и неразумних метафора – све је тако дечје једноставно и лако, као
игра. Да ли сте знали да Попа има цео циклус под називом Игре? Лако је надовезивао мотиве и
од њих стварао и читаве нове збирке. Толико је тога желео да нам каже.

На његовом Списку нашли су се још неки детаљи из света и живота. То је списак малих ствари,
биљака и животиња које су обичне, једноставне. Оно што није обично је песников поглед на
свет. За њега коњ има осам ногу, маслачак је жуто око самоће, кромпиру у срцу сунце
спава. Ови предмети и бића сањају, желе, мисле као људи. Душу у њима може видети само неко
ко и сâм има душу. Многи нису разумели Попине стихове јер им нису пришли слободног духа.
Његове песме су загонетке чије одгонетке видимо већ у наслову. Попа је доказ да није велика тема
нужно оно што песника чини великим. Добар песник може од малих ствари начинити тему вредну
најлепше песме.
Последњи циклус у овој збирци је циклус у Далеко нама. Песник више није сâм, с њим је
вољена особа, којој су песме посвећене. И даље је ту оно непознато присуство језе која
онеспокојава, време је рата и човекове несигурности. Али песник се неком обраћа и његова је
утеха у томе што може да се пита:

Ciklus Daleko u nama

Ovim ciklusom završava se epska struktura zbirke Kora i datiran je
između 1943. i 1951. godine – to je bilo vreme smrti i vreme
ljubavi, vreme uništenja i vreme obnove.

Ceo ciklus stvoren je na opoziciji spolja – unutra. Razorna sila

spolja želi da prodre u biće ljubavi, prodire u njihova tela, duše, snove
i srca, a to „unutra” se brani međusobnom zaštitom i bliskošću. Samo
kada iskorače u svet, preti im opasnost od uništenja. Spoljna surovost
i agresivnost prodire u nezaštićenu unutrašnjost ljubavnika. Međutim,
te opasnosti ne dolaze od prirode, već naprotiv – ona ih štiti i skriva.
Oni su postigli jedinstvo sa svetom, saglasnost sa nebom, zemljom,
okolinom. Ljubavnici ostvaruju svoju slobodu činom ljubavi
unutar sebe. Upućeni jedno na drugo kao jedina uteha, kao jedina
ljudskost.

Brojni simboli odnose se na ljudsko telo ili delove tela. Tela

ljubavnika ovde su svojevrsni bio-mikrokosmos. Najrečitiji deo tog
mikrokosmosa jesu ruke i oči, a to su istovremeno najčešći i
najrazuđeniji simboli u ciklusu Daleko u nama. Jer sve što se dešava
ovde, dešava se na licima ili u očima ljubavnika. Ruke su, pri tome, još
i simbol združivanja, ljubavnog zajedništva.

Kao celina, ovaj ciklus predstavlja ljubavnu istoriju sa svim

njenim menama, zlom i dobrim koje ljubav doživljava u
nevremenu, poreknuta, onemogućena, ali i potvrđena kao radost
života, kao život sam. Od opasnosti koja preti ljubavnicima,
suprotstavljenim silama života i smrti, na samom početku ciklusa,
preko nasilnog rastanka dvoje ljubavnika i, bola i žudnje zbog toga,
dolazi se do sjedinjavanja, počinje uzajamno otvaranje, negovanje
čulnosti i plodnosti.