Diplomski rad

Tema:
Porodica kao faktor devijantnog ponašanja
mladih
 SADRŽAJ
1. Uvod .................................................................................................................. 4

2. Pojam i uzroci devijantnih ponašanja ........................................................... 5

3. Mladi i adolescencija: pojam i karakteristike .............................................. 8

3.1. Pojam adolescencije ................................................................................... 8

3.2. Bio-psihosocijalne karakteristike mladih ................................................... 9
3.3. Formiranje identiteta mladih i njegova stabilnost .................................... 10
4. Uloga porodice u razvoju mladih................................................................. 16

4.1. Funkcije i uloga porodice ......................................................................... 16

4.2. Porodični odnosi i vaspitanje ................................................................... 17
4.3. Ponašanje dece kao posledica stavova roditelja....................................... 20
5. Porodica i devijantnost mladih .................................................................... 25

5.1. Neke psihološke karakteristike mladih delinkvenata ............................... 25

5.2. Porodica delinkvenata .............................................................................. 27
5. Porodica i devijantnost kod mladih ............................................................. 29

5.1. Socijalni i ekonomski status porodice ...................................................... 30

5.2. Materijalni položaj ................................................................................... 31
5.3. Uslovi stanovanja ..................................................................................... 31
5.4. Zaposlenje ................................................................................................ 32
5.5. Međuljudski odnosi .................................................................................. 33
5.6. Asocijalne pojave u obitelji ...................................................................... 35
5.6.1. Kriminalitet članova porodice ........................................................... 35
5.6.2. Prekomerno konzumiranje alkohola ................................................. 36
5.6.3. Asocijalne pojave u relaciji s kvalitetom odnosa u porodici ............ 36
5.6.4. Asocijalne pojave u relaciji s poremećajima u ponašanju mladih .... 37
6. Zaključak ....................................................................................................... 39

7. Literatura ....................................................................................................... 40

3
 1. Uvod

U celokupnoj ljudskoj istoriji porodica je uvek bila osnovna društvena ćelija, mada je
njen značaj i uloga različito tretiran i određivan u različitim društvenim strukturama. Porodica
je inače nastala kao čovekova potreba za drugim čovekom, što je njegova stalna potreba, koja
se sastojala u tome da su ljudi koji su svakodnevno stvarali svoj vlastiti život počeli da
stvaraju i druge ljude, počeli su da se razmnožavaju, čime je uspostavljen odnos između
muškarca i žene, roditelja i dece, dakle porodice kao osnovne ćelije koja je zadovoljavala
potrebe čovekovog društvenog bića.
Kao deo društva i porodica ima svoju strukturu, sistem uloga i položaja svakog
pojedinca u njoj, bez obzira da li se radi o patrijahalnoj ili savremenoj porodici. Na podelu
uloga, zasnovanoj na društvenoj podeli rada, nisu mogle da utiču ni razvojne promene i
modernizacija društva. Otuda se po sistemu uloga u porodici zna ko je vaspitač a ko
vaspitanik, ko koga i do kada izdržava a to je regulisano i formalizovanim normama u
savremenom svetu, dakle zakonima.
Porodica je neformalni agens socijalizacije ličnosti, što znači da je ona samo prenosnik
društvenih vrednosti koje ne zavise od nje, jer je društvo izvor sadržaja procesa socijalizacije.
Svoju decu zato porodica ne može da vaspitava onako kako bi ona htela, jer u svakom
vremenskom trenutku postoji jedan regulatorni tip od koga ona ne može da odstupi, koji je
inače i danas kao i u prošlosti. Vaspitanje mladih čiji je cilj socijalizacija ličnosti, je zbog toga
podređeno deklarisanim društvenim vrednostima, koje nisu univerzalne i jednom za svagda
date (čak i kada se takvim proglašavaju), ali je cilj vaspitanja koji se u svim društvenim
strukturama postavlja prema različitim vrednosnim sistemima uvek isti: ostvariti kod novih
naraštaja društveno prihvatljiv način ponašanja u zadovoljenju ljudskih potreba. Zbog toga, ni
kod najokorelijih kriminalaca ne možemo naći razliku u ciljevima i željama za vaspitanje
dece, jer svi roditelji u svim socijalnim slojevima i ma kakvog ličnog ponašanja žele i teže da
njihova deca budu omiljena, društveno prihvaćena, uspešna i vredna poštovanja socijalne
sredine. Tom cilju su, dakle, podređeni svi njihovi vaspitni napori i umeštnost. Međutim,
napori i umešnost ne idu ukorak, pa je problem umešnosti u vaspitanju različit kod svih
porodica i to uporedo ili u srazmeri sa individualnim razlikama kod svih ljudi, koji su kako
znamo uvek osobeni.

4
 2. Pojam i uzroci devijantnih ponašanja

Pod socijalnopatološkim pojavama se ne podrazumevaju ponašanja izazvana

bolestima, kao što su psihoze, neuroze i druge duševne bolesti, već samo ponašanja koja
odstupaju od normi ponašnja socijalne sredine (navike, običaji i zakoni), a u odnosu na
normalno i očekivano ponašanje u toj sredini. Takva ponašanja, razumljivo, izazivaju
reagovanje sredine, od prezira i gnušanja, do sankcija, jer u lepezi devijantnosti
podrazumevamo devijacije, delinkvenciju i kriminalitet. Neki autori, međutim, pod
devijantnošću uglavnom podrazumevaju akte ili delovanje, a ne i verbalno istupanje, odnosno
mišljenje, jer socijalna sredina uglavnom reaguje na delanje a ne i na mišljenje. Činjenica je,
doduše, da ljudi pre svega reaguju na ponašanje, a da su tolerantniji na mišljenje i njegovo
verbalno ispoljavanje, mada nema zakonodavstva u svetu koje tu vrstu devijacija ne tretira
barem kao prekršaj, pa sve do krivičnog prestupa1.
Veliki broj istraživanja u ovoj oblasti ističe u prvi plan porodičnu patslogiju, odnosno,
poremećene porodične odnose kao ključne elemente u nastanku devijantnog ponašanja
mladih. Model ponašanja koji je naučio u svojoj porodici, adolescent prenosi u društvo i
postaje opasan za društvo, iako njegova porodica može, spolja gledano, da bude potpuno
neupadljiva i bez otvorene agresije prema okolini. Postoje i takvi oblici delinkventnog
ponašalja gde adolescent u svojoj porodici funkcioniše sasvim zadovoljavajuće, ali bunt i
osvetništvo za pretrpljeni strah, agresiju i autoritarnost roditelja ispoljava tek u svojoj okolini i
to u odnosu na imovinu i život drugih koji su predstavnici odraslih protiv čije se autokratije
buni.
U naučnoj i stručnoj literaturi u praksi i svakodnevnom jeziku u ovoj oblasti srećemo
izraze: maloletnička delinkvencija, vaspitna zapuštenost, asocijalno ponašanje, poremećaj
ponašanja, devijantno ponašanje, prestupničko ponašanje, i slično. U zavisnosti od toga koji
značaj se pridaje etiologiji pojave odnosno njenoj fenomsnološkoj sferi u ukupnom tretiranju
pojave, definišu se osnovni pojmovi i biraju termini kojima će se baratati: Pristup u
definisanju pojave, dakako, zavisi i od toga pridaje li se veći značaj zaštiti društva od njegovih
neprimerenih maloletnih članova ili, pak, njihovoj zaštiti i reorganizovanju i organizovanju
uslova njihovog pravilnog razvoja.
Osnovno nesaglasje teoretičara u definisanju pojma asocijalnog ili delinkventnog
ponašanja je na polju rasprave koji od ova dva termina može apsorbovati više odlika pojave te
se može smatrati opštim pojmom. Tako, neki autori pod delinkventnim ponašanjem
podrazumevaju ispoljavanje svih oblika društveno neprihvatljivog ponašanja mladih, od onih
koji se manifestuju kao određena odstupanja od društveno prihvatljivog ponašanja ili
moralnih normi, do onih koja su inkriminisana krivičnim i prekršajnim zakonima. Dakle,
delinkventno ponašanje je, po zastupnicima ovih definicija, opšti pojam u okviru koga se
izdvajaju posebni oblici delinkventnih ponašanja, koja nisu pravno inkriminisana ali su
suprotna moralnim ili kojim drugim društveno prihvaćennm normama. Međutim, ima autora
koji smatraju ia se termpnom asocijalnog ponašanja mogu obuhvatiti svi oblici društveno
neprihvatljivog ponašanja mladih pa se, prema tome, asocijalno ponašanje može definisati kao
opšti pojam kojim se označavaju svi ili većina oblika društveno neprihvatljivog ponašanja
1
Stojiljković, S. (1998): Ličnost i moral, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.

5
mladih i koji podrazumevaju pod asocijalnim ponašanjem ispoljavanje svih oblika društveno
neprihvatljivog ponašanja mladih, bilo da su ona inkriminisana pravnim normama ili ne2.
Jedna od mnogih klasifikacija asocijalnog ponašanja je sledeća. Asocijalna ponašanja
dece i omladine mogu se razvrstati na:
1. Destruktivna agresivna ponašanja usmerena protiv integriteta drugih ličnosti,
vršnjaka, mlađe dece ili odraslih; tu spadaju dominantno agresivna ponašanja u
odnosu na mlađu decu i vršnjake kao što su tuče, maltretiranja, ucene i drugo, i
verbalni sukobi sa starijima (npr. nastavnicima), kao i fizički sukobi sa starijima;
2. Agresivna ponašanja destruktivna u odnosu na materijalne vrednosti i životnu
okolinu; tu se ubrajaju tzv. dečja rušilačka ponašanja, oštećivanje i uništavanje
školske imovine, lomljenje sprava na igralištu, lomljenje drveća i uništavanje
zelenih površina i slično;
3. Destruktivpa ponašanja u odnosu na lični rast i razvoj; ovde se ubrajaju ponašalja
koja mogu biti:
 usmerena protiv ličnog zdravlja kao što je narkomanija, pušenje, sklonost ka
konzumiranju alkohola i drugih toksičnih materijala, autoagresivna
ponašanja usmerena protiv sopstvenog tela,
 destruktivna ponašanja u odnosu na sopstveni razvoj kao što su
besposličenje, lutanje, sklonost ka lažima, izuzetna nesrazmera
konstatovanih potencijala i postignuća u školovanju, napuštanju školovanja,
neopravdani izostanci iz škole, simptomatično veliki broj opravdanih
izostanaka, bekstva od kuće i slično.
 destruktivna ponašanja bliska prekršajnim radnjama, koja se, iz različitih
razloga, tako ne tretiraju, kao što su: prostitucija, prosjačenje, tapkarenje,
šverc, skitnja.

Od svih normi su inače najpodložniji kršenju upravo zakoni, jer oni predstavljaju
uopštene društvene vrednosti, koje su važne za sve i koje su interes svih, pa zbog toga nisu
internalizovane u procesu socijalizacije ličnosti, niti mogu da se internalizuju, kako je to
slučaj sa navikama i običajima. Međutim, i navike i običaji se krše, a društvena zajednica ne
reaguje isto na sve prestupe i prestupnike. Naime, kršenje neke navike ili običaja, koji je u
jednoj sredini obavezujući način ponašanja za njene članove, toleriše se ako je prestup navike
ili običaja počinilo lice koje te norme ne mora da poznaje (stranac, dete, pripadnik druge
grupe ili kulture, bolesno lice itd), ali se ne toleriše onima za koje se očekuje da su to morali
da znaju i da ih status i uloga u socijalnoj sredini na to obavezuje. Izuzetne okolnosti takođe
mogu da opravdaju prekršioca normi, kako je to, na primer, bio slučaj sa kanibalizmom
članova jedne južnoameričke ragbi ekipe, posle udesa aviona i nužnosti preživljavanja u
južnoameričkim Andima, zatim prestupi (građanskih) moralnih normi u nacističkim logorima
i, uopšte, u ratnim okolnostima. Jednom rečju, socijalna sredina podnosi i toleriše odstupanje
od slova normi, ali ne podnosi i ne toleriše kršenje duha normi, jer bi se socijalna sredina u
tom slučaju raspala i nastalo bi stanje anomije ili beznormnosti.

2
Vukov, M. (1994): Putevi i stranputice porodice – porodica i mladi, GIP „Kultura“ Beograd.

6
 Devijantno ponašanje obuhvata sve pojave delikventnog i asocijalnog ponašanja
označava društveno neprihvatljivo ponašanje dece i omladine koje je, po pravilu,
ugrožavajuće za razvoj pojedinca, a po pravilu, ali ne i uvek, (asocijalno ponašanje),
sankcionisano je pravnim propisima.
Iz svega proizilazi, da termin devijantno ponašanje i devijantnost nikako nije moralna
kategorija, jer takvo ponašanje krši aktuelne moralne ili druge norme, već tehnički termin za
razumevanje onoga što neko odstupanje od važećih normi predstavlja.
U pokušajima da se objasne uzroci devijantnih ponašanja, u nauci se pojavilo više
pristupa, a koje grubo možemo podeliti na tri grupe: biološki, psihološki i sociološki.
Činjenica je, međutim, da je u objašnjenju ove pojave bilo dosta lutanja i pogrešnih
pojmovnih određenja, koje su i najbriljantnije umove u prošlosti odvele na pogrešan put i to iz
čisto semantičkih razloga.
Međutim, kada govorimo o procesu razvoja devijacija mislimo na celu lepezu tih
ponašanja, jer je proces istovetan, na šta su, kao empirijsku činjenicu, prvi ukazali i njome se
bavili predstavnici interakcionističke teorije o devijacijama. Oni su naime primetili u
pokušaju da objasne uzroke devijantnosti, da se u devijacijama mora razlikovati početno
stanje (uzroci devijacije) i završno stanje (devijacija). Pri tome oni nisu analizirali društvene
procese i odnose, kao ni subjektivno doživljavanje ličnosti u procesu koji se dešava između
ova dva stanja3. Interakcionistički pristup je, prema tome, objasnio fenomen transformacije
ličnosti devijanta pod dejstvom društvene stigme, ali ne i uzrok devijantnosti, iako im je to
bio prioritetni cilj. Uprkos tome, za kriminologiju i socijalnu patologiju je važan i taj aspekt
razvoja devijantnosti, jer može da doprinese nekim aspektima suzbijanja devijacija, posebno u
prevenciji devijantnosti i kriminaliteta4.

3
Špadijer-Džinić, J.: (1988) Socijapna patologija, Stručna knjiga, Beograd. str. 62.
4
Radulović, D: (2001) Trajno i adolescencijom limiti-rano antisocijalno ponašanje mladih, Istraživanja u
specijalnoj pedagogiji, Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, Beograd.

7
 3. Mladi i adolescencija: pojam i karakteristike

3.1. Pojam adolescencije

Pojam adolescencija potiče od latinske reči adolesscere, što u prevodu znači: rasti,
sazrevati, jačati. Pubertet i adolescencija se često koriste kao sinonimi. Međutim, pubertet je
skup fizičkih i fizioloških promena nastalih kao posledica hormonalnih promena i sazrevanja
reproduktivnih funkcija. Adolescencija je sve to, ali i psihološko i socijalno sazrevanje, koje
uvodi mladu osobu u svet odraslih. Najčešće se adolescencija definiše kao prelazni period
između detinjstva i odraslog doba u kome dolazi do intenzivnog rasta i sazrevanja, i fizičkog,
i psihičkog.
Prema klasifikaciji SZO (Svetska zdravstvena organizacija) iz 1980. godine
adolescencija je period između 10. i 19. godine starosti. Pet godina kasnije, ista organizacija
prcdložila je da se gornja granica ovog razdoblja pomeri na 24. godinu.
Enciklopedija Britanika (Encyclopedia Brittanica, 1962) trajanje adolescencije smešta
u vremenski okvir od 11-12 godine, pa sve do 22-23., a Enciklopedija Amerikana
(Encyclopedia Americana, 1968), u razdoblje od 12-13. do 21-23. godine.
Nema potpune saglasnosti oko granica adolescencije. Početak se nešto lakše definiše,
jer se vezuje za početak puberteta i fiziološke i fizičke promene. Određivanje gornje granice
je teži problem. Kako definisati početak odraslog doba? Postoje više različitih kriterijuma koji
mogu poslužiti za određenje gornje granice ovog doba5:
1. Psihološki kriterijum bi se odnosio na ispunjenje razvojnih zadataka i privođenje
kraju formiranja ličnog identiteta.
2. Biološki, završavanje intenzivnih fizioloških i fizičkih promena i sticanje fizičke
zrelosti.
3. Ekonomski, sticanje ekonomske nezavisnosti.
4. Legalni koji se odnosi na određeni kalendarski uzrast određen u datoj sredini kao
granica.
5. Tradicionalni kad neformalni, nezvanični običaji, prihvaćeni u toj kulturnoj
sredini „skinu" zabranu na privilegije odraslih.
6. Sociološki, koji se odnose na društvene zahteve koji se nameću sa određenim
uzrastom.

Očigledno je da se ovi zadaci ne mogu postići istovremeno. Njihovo ispunjenje u

velikoj meri zavisi od osobenosti individue i spccifičnosti sredine u kojoj se odvija
sazrevanje. Često se adolescencija deli na tri perioda koji se razlikuju upravo po navedenim
kriterijumima:
 od 10. do 14. godine rana adolescencija,
 od 15. do 19. godine srednja adolescencija i
 od 20. do 24. godine pozna adolescencija.

5
Kapor-Stanulović, N.: (1988) Na putu ka odraslosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

8
 3.2. Bio-psihosocijalne karakteristike mladih
Pojam mladalaštva kao razdoblja u psihičkom razvoju čoveka nastao je u savremenom
društvu. U dalekoj prošlosti, u primitivnim društvima, mladalačko razdoblje označavalo je
kraj detinjstva i ulazak u svet odraslih. Mlad čovek je tada preuzimao dužnosti ali i prava
odraslih. U takvim se društvima anatomsko-fiziološka, pa i polna zrelost podudarala sa
psihičkom i društvenom zrelošću. To je tada bilo moguće zbog relativno jednostavne
organizacije društva. Ali danas, u savremenim uslovima, život mladih mnogo je složeniji, pa
činjenica da je mlad čovek anatomski i fiziološki zreo ne govori istovremeno da je zreo
psihički, a naročito ne društveno ili da je ekonomski osamostaljen. Zbog protivurečnosti u
savremenom društvu, mladi se sve duže školuju kako bi se lakše mogli prilagoditi i obavljati
što više poslova, pa time i mladalaštvo traje sve duže.
U doba mladalaštva taj deo populacije mora da reši mnoge životne zadatke i u raznim
područjima postigne određene rezultate. Naravno, u različitim zemljama različito je i
razdoblje mladalaštva zavisno o mogućnostima zapošljavanja, stanovanja i slično. Što je
zemlja privredno razvijenija i na višem stepenu tehnologije, mladalaštvo duže traje.
Za to razdoblje značajno je i sticanje radnih, higijenskih, kulturnih, sportskih i drugih
navika.
Mladi postupno postaju emocionalno stabilniji. Život im je obogaćen emocijama
vezanim za pol i ljubav, a izražena je i potreba za privlačenjem pažnje vršnjaka suprotnog
pola.
Značajna osobina ovog doba je i osećaj nesigurnosti, ponekad u pogledu egzistencije,
statusa, izgleda itd. Ponašanje je nespretno, razvija se i seksualnost. Za mladalaštvo je
značajno i često sanjarenje. Mladi su potpuno svesni nekih svojih teškoća, ali i česte
nemogućnosti da se one reše, pa među ostalim izlaz traže u maštanju, lakše tako savladavajući
prepreke, a oslobadaju se i teskobe, napetosti i izbegavaju sukobe.
U doba mladalaštva oblikuju se moralna gledišta i shvatanja. Omladina se često
odaziva pozivu da učestvuje u uklanjanju ili ublažavanju nekih društvenih nepravilnosti, iako
u tome ne dobija uvek potrebnu društvenu podršku, pa se ponekad u delu mladih ne razvijaju
viši moralni ciljevi, pa je s toga njihova humanizacija i socijalizacija bitno oštećena.
U mladalačko doba počinje da se razvijata lična individualnost, mladi se uključuju u
razne oblike društvenog života. Osnovni problem mladih postaje upravo „ko sam ja“? Oni
neprestano teže da budu tretirani kao odrasli, žele da se ističu, žele da budu zapaženi i
originalni, osetljivi su u pogledu ugleda, drže do časti i slično6.
Istovremeno u traženju identiteta mladi se uključuju u društvo i društveni život i
učvršćuju se u njemu. Mladi osim toga osećaju potrebu da se udružuju i često, zahteve grupe
nadređuju zahtevima roditelja. Ako se, međutim, dogodi da se udružuju u grupe u dobro
organizovanoj društvenoj sredini, u školi, sportskom društvu i slično, i bave li se pozitivnim
aktivnostima tražeći pozitivne ciljeve, tada nema razloga za zabrinutost. Međutim, u manje
kontrolisanim uslovima mladi se ponekad udružuju u grupe s devijantnim ponašanjem.
Potrebno je naglasiti i to da se u savremenim uslovima mnoge aktivnosti namenjene
mladima provode masovno, a u masi se ne može voditi briga o pojedincu, pa se tu gubi

6
Matić, O.: (1976). Kriminalitet maloletnika u industrijskim naseljima Bosne i Hercegovine. Beograd. Institut za
sociološka i kriminološka istraživanja.

9
individualnost, uprkos druženju dolazi do osećanja usamljenosti, pa može doći i do alijanacije
koja razara društvene veze. Upravo u tim masovnim akcijama mladi gube lične dodire i prisnu
povezanost s roditeljima, nastavnicima, prijateljima, nije im više jasna ni svrha njihovih
napora da se uključe u društvo. Upravo takvo doživljavanje i osećaj alijanacije može dovesti i
do kriminalnih oblika reagovnja i ponašanja.
Milutinović ističe da se najprije u tom smislu povezuju mladi ljudi koji imaju nekih
psiholoških i društvenih problema. Povezuju se na osnovi prihvatanja istih gledišta, i
vrednosti u grupi, naročito kad porodica, škola i druge ustanove nisu privlačne za njih, pa im
grupa služi kao „zamena za porodicu“, jer u njoj omladinci psihološki doživljavaju
neposrednu komunikaciju koja im nedostaje u porodici. Zatim se javlja i kriminalno
ponašanje kao cilj i sadržaj njihova grupisanja7.

3.3. Formiranje identiteta mladih i njegova stabilnost

U savremenom društvu, sa zahtevima koje stavlja pred svoje članove, adolescencija
ima složenije zadatke, pa je i njihovo dostizanje dugotrajniji proces, koji više ili manje
„napreže” biološke, intclektualne i emocionalne potencijale individue.
Suštinski zadatak adolescencije je formiranje identiteta, pri čemu identitet nosi više
značenja8. Svaka osoba, u periodu adolescencije, treba da razvije društvcni self, polni self i
radni self. Identitet se uobličava na taj način što osoba koristi mentalne funkcije pri stvaranju
jasne slike o sebi i položaju u kom se nalazi, a ukupan doživljaj sebe u značajnoj meri je
rezultat slike koju drugi imaju o nama. Osnov za donošenje suda o osobinama neke individue,
jeste proces poređenja. Predstava o nekoj osobi biće toliko pozitivnija ukoliko osoba manje
odstupa od prosečne individue u sredini. Ocene drugih ograničavaju naš identitet, jer
sputavaju ispoljavanje atipičnih svojstava kod svih onih kod kojih je izražena tzv socijalna
strepnja. Proces sticanja identiteta je nesvesan, ali identitet nije samo nesvesan ili svesan.
Ukoliko u svesnom delu identiteta nosimo pozitivni deo slike o sebi, to pruža osećanje
sigurnosti i samopoštovanja, a u nesvesnom je loš identitet. On obuhvata ona svojstva ličnosti
koje osoba ne prihvata. To je, po Eriksonu, onaj deo identiteta koga sc ego plaši da bi mogao
da liči na njega.
Sociolozi i socijalni psiholozi insistiraju dajc zadatak adolescencije preuzimanje
polnih i profesionalnih uloga. Značajan cilj odrastanja je sticanje zrelosti. Zrelost možemo
opisati pomoću pet nezavisnih dimenzija. Prva dimenzija odnosi se na sposobnost
simbolizacije iskustva putcm koje osoba predviđa posledice svog i tuđeg ponašanja,
alocentrizam koji se odnosi na tačno opažanje drugih, njihovih osobina i potreba, zatim
sledcća dimenzija je stepen integrisanosti koji se manifestuje kroz mogućnost da se sopstvene
sposobnosti uspešno koriste i na kraju sve to treba da omogući stabilnost i autonomiju kao
značajne pokazatelje zrelosti. Suštinu zrelosti je u unutrašnjem samoregulativnom principu
koji omogućuje ostvarenje strukturalnog integriteta.
Sticanje prava na status odraslog je složen proces. U nekim sredinama, njihova
realizacija je jednostavnija i lagodnija, a u drugim veoma otežana. U različitim fazama
adolescencije težište je na jednim, a kasnije na drugim razvojnim zadacima.

7
Furlan, I.:(1981). Čovjekov psihički razvoj. Školska knjiga, Zagreb.
8
Erikson, E. (1976): Omladina, kriza, identifikacija, Pobeda, Titograd.

10
 Na samopoštovanje osobe utiče i celokupno samopoštovanje porodice kao celine.
Neke porodice sebe precenjuju, a neke podcenjuju. Iz ovakvih porodica ne može se poneti
realna samoprocena i procena svoje porodice. Podrška i poverenje koje porodica pruža mladoj
osobi, garancija su da ona može da ispolji svoja najrazličitija oscćanja. Preterano kruti stavovi
roditelja i preveliki zahtevi porodice dovode do izraženog buntovništva i odbacivanja normi i
vrednosti porodice.
Osećanje sopstvene vrednosti zavisi od toga koliko smo značili najbližim osobama u
svojoj okolini. Bezuslovno prihvatanje adolescenta od strane roditelja pruža osećaj sigurnosti
i zaštićenosti na putu traganja za sopstvenim identitetom. Emocionalna veza roditelj - dete
nikad ne sme biti dovedena u pitanje, ni u slučaju potpunog neprihvatanja ekstremnih oblika
ponašanja koji su deo adolescentovog eksperimentisanja sa sobom i okolinom. Vaspitni
uticaji su mnogo prihvatljiviji, ako dete zna da ga u porodici prihvataju, poštuju i vole. Iako je
često dežurna opozicija u domu i suprotstavlja se svim roditeljskim zahtevima, adolescent
uvek u svet odraslih ponese većinu moralnih, estetskih, komunikacionih i drugih vrednosti iz
svoje porodice. Odbacivanje adolescenta ima dalekosežne posledice na razvijanje
destruktivnog ponašanja i izbor vršnjaka kojima se apsolutno veruje i koji prihvataju svoje
stare i nove članove, ali po svojim zakonima. Potpuna okrenutost vršnjacima, tako da su oni
postali važniji od samih roditelja, signal je poremećenih odnosa na relaciji roditelj-dete kao i
partnerskih odnosa među roditeljima9.
Identitet je prožet i kognitivnim aspektima. Za samopoznavanje, u najranijem
detinjstvu, važni su pol, godine, izgled, visina kao i ovladavanje motornim veštinama (npr.
sposobnost vezivanja pertli, vožnje bicikla). Na kasnijem uzrastu, samospoznaja se pomera ka
„unutrašnjim” osobenostima, kako dobro neko nešto radi, koje su mu ideje, želje, poredi se sa
drugima i svoju samospoznaju vezuje i za grupe kojima pripada. U adolescenciji predstava o
sebi se više diferencira i veća je vera u sopstvenu volju i kontrolu nad sudbinom. Adolescent
je u stanju da integrise različite aspekte slike o sebi, u jedan dobro organizovan pojam o sebi.
Promene u samospoznaji, koje nastaju postepenim sazrevanjem u adolescenciji,
odvijaju se na sledeći način10:
1. sadržaj predstava o sebi sve su više psihološke osobine, a ne fizičke,
2. voljni aspekti ličnosti su sve prisutniji,
3. povećava se stabilnost psiholoških i društvenih odrednica sebe,
4. povezuju se različiti aspekti predstave o sebi bez obzira na njihove protivrečnosti
u jedan jedinstveni doživljaj sebe.

Osobe kod kojih postoji bazično pozitivno samovrednovanje, ovakva integracija

različitih, ponekad protivrečnih aspekata slike o sebi je moguća. Tamo gde samopoštovanje
nije stabilno, ličnost ostaje podeljena i „osciluje” između pozitivnog i negativnog
samovrednovanja. Njen identitet ostaje nejasan i rasplinut.
Na formiranje identiteta utiču svi oni činioci koji su deo procesa socijalizacije.
Specifične okolnosti nečije individualne istorije određuju koji činioci i u kom obimu
olakšavaju ili otežavaju formiranje identiteta. Zna se da neke porodične okolnosti deluju vrlo

9
Vidović V.:(2003) Adolescencija i obitelj. Pedijatrija danas 2003:20-3.
10
Pernar M. :(2008) Razvoj u adolescenciji. Medicinski fakultet Sveučilišta, Rijeka. str.85-92.

11
povoIjno. Tu se, pre svega, misli na blizak i emocionalno topao odnos adolescenta sa
roditeljima. Dobro je da roditeljski uzor pruža društveno prihvatljiv i efikasan model sa kojim
je poželjno poistovećivanje i da roditelji podražavaju jedno drugo kao modele identifikacije.
Postoje tri faze u integraciji selfa u adolescentnom periodu i to11:
1. prva faza na uzrastu od 11 do 13 godina u kojoj su različite uloge reprezentovane
u selfu različitim apstrahovanim atributima. lako samoopisi sadrže protivrečnosti,
pubescent o njima retko govori kao o suprotnostima;
2. druga faza traje od 14. do 16. godine, kada oprečni atributi slike o sebi izazivaju
povremeno pravu patnju, jer pojačavaju kod adolescenata osećanje sopstvene
manjkavosti;
3. treća faza počinje od 16. godine, kada protivrečnosti ne izazivaju konflikt, jer je
selfkoncept struktuiraniji i hijerarhijski, i vrednosno.

Adolescent se često ponaša kao dete, a želi da ga prepoznaju kao odraslu osobu.
Nepredvidljivog je ponašanja i za samog sebe. Upravo kad mu je stalo do mišljenja drugih,
zazire od njih. U svojoj potrazi za identitetom ima potrebu za novom i drugačijom porodicom,
novim odnosima u njoj. On želi odnos jednakih, lično učešće u donošenju važnih odluka,
porodicu koja će prepoznati i podržati njegove emocionalne ekspresije. Mladom čovcku je
potrebna pažnja i da za svojc roditelje bude najvažnija osoba na svetu. Inače, ako roditelji
nemaju dovoljno vremena da mu posvete punu pažnju, on može postati nesiguran, jer vidi da
je sve drugo važnije od njega i može oformiti komponente negativne slike o sebi i nisko
samovrednovanje. Od toga kakvu sliku će adolescent imati o sebi zavisiće svi njegovi izbori,
odluke koje će doneti, izbori prijatelja, škole, karijere, partnera. Najveće bogatstvo koje mladi
mogu poneti iz roditeljskog doma je pozitivna slika o sebi u koju je utkana ljubav roditelja.
Osobe koje su oformile svoj identitet, dobijaju visoke skorove pri merenju
samopoštovanja, otpornije su na stres, neposrednije izražavaju svoju naklonost, manje su
agresivne i emocionalno su stabilnije i manje konformističke. Sebe prihvataju ili kao
dominantne ili submisivne. Osobe sa difuznim identitetom ili zaključcnim identitetom, sklone
su konformiranju, anksioznosti, hostilnosti, depresiji i drugim negativnim osećanjima.
Nezavršen proces identifikacije, nestabilan identitet, nosi rizik od nestabilnih obrazaca
ponašanja i labavih emocionalnih veza sa okolinom. Porodica koja nema svoj jasni porodični
identitet, ne može ga ponuditi kao stabilan oslonac svojim najmlađim članovima.
S obzirom na odnos gledišta kao usmeravajućih činilaca i ponašanja kao ostvarenja
gledišta, vrlo je važno naglasiti oblikovanje gledišta bilo prema društvu ili prema samom sebi,
koja mogu trajnije usmeravati ispoljavanje ličnosti mladog čoveka. Na pitanje kakav stav ima
mladi čovjek prema sebi, mogu se dati tri osnovne grupe odgovora. Negativan stav prema sebi
odražava određeno nepoverenje prema sebi i vlastitim vrednostima, što može smetati
postizanju uspeha. Ukoliko se mladi čovek sam precenjuje, to će još više da omete pravilnu
adaptaciju. Neka istraživanja su pokazala da većina maloletnika ima neizgrađen odnos prema
vlastitoj ličnosti12.

11
Opačić, G. :(1995) Ličnost u socijalnom ogledalu, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.
12
Ninčević, M. : (2009). Izgradnja adolescentskog identiteta u današnje vrijeme. Odgojne znanosti, 1 (11), 119-
141.

12
 Potrebno je prihvatiti činjenicu da se opšti društveni uslovi života neprestano menjaju
i u tom procesu, između ostalih pojava i događaja, odvija se i proces sazrevanja mladih.
Gotovo u svim područjima društvenog života dolazi do poremećaja. Ti će poremećaji, uz
ostalo, više ili manje uticati na uslove života, način mišljenja i delovanja kao i na ponašanje
mladih, koji iz sveta mladih ulaze u svet odraslih.
Vrlo je verovatna mogućnost da upravo ti mladi ljudi postanu onaj segment društva
koji je najoštrije pogođen mogućim raskorakom i neskladom između ličnih interesa i težnji te
društvenih potreba i mogućnosti, npr. školovanja, izbora životnog poziva i pripreme za njega,
mogućnosti zaposlenja, rešavanja stambenog pitanja i slično.
Osim toga, omladina u isto vreme postaje i segment populacije koji je nesrazmerno
izložen pritisku negativnih političkih i kulturnih tendencija, pa ponekad upada u određena
krizna stanja koja znaju uticati na način mišljenja i delovanja dela mlade populacije.
Mladalačko doba je nabijeno izuzetnim potencijalima, ali istovremeno i vrlo osetljivo i
ranjivo, s dugoročnim posledicama.
Ukoliko želimo da saznamo odnos omladine prema mladalaštvu, zrelosti i budućnosti,
možemo navesti neka obeležja. Mladalaštvo i omladina kao društvena grupa nikad nisu bile
samo objektivne društvene odnosno biografske kategorije već su bile uslovljene mnoštvom
implicitnih i eksplicitnih definicija koje su ograničavale mlaalaštvo i društveni položaj
omladine.
U literaturi se može naići na podelu mladalaštva prema sociolozima iz najrazvijenijih
zemalja. Oni navode dva osnovna tipa mladosti, i to tradicionalni tip kojeg karakteriše
vremenska sinhronizacija i sadržajna koordinacija u postizanju ekonomske nezavisnosti,
stalnog zaposlenja i zasnivanja porodice. To je svojstveno većinom mladima iz nižih slojeva.
Drugi tip mladalaštva vremenski manje sinhronizirano ili uopšte nesinhronizirano i sadržajno
nekoordinirano postiže određene socijalne uloge “odraslih”, a pri tome neke od uloga moraju i
otpasti. To se sve više odnosi na mlade iz viših slojeva.
Istraživanja su pokazala, da mera doživljavanja sinhronizacije, odnosno
nesinhronizacije mladosti pojedinaca, snažno utiče na životni stil, na stavove, odnos prema
stvarnosti. Iz istraživanja saznajemo kako 61% mladih misli da u našem društvu postoji
negativan odnos prema omladini, da društvo nema poverenja u omladinu, da je smatra
kriminalcima i slično13.
Todorović iznosi izjave maloletnih delinkvenata o odnosu njihovih roditelja prema
njima. Prema njemu 40,9% ispitanika smatra kako ih roditelji vole umereno, a 13,4% tvrdi da
ih ne vole uopšte. Da je taj odnos samo ponekad pravedan, smatra 31,7% ispitanika, a 10,1%
smatra da je nepravedan. Strogost roditelja 22,4% označavaju kao “vrlo strog”, 39,9%
“umjereno strog”, a 37,7% ocjenjuje da “nije strog - već popustljiv”14.
Osnovni uslov za postojanost porodičnog identiteta je kontrola konflikata u porodici.
Neuspesi u prevladavanju konfliktnih situacija, nenalaženje konstruktivnog rešenja, česti
sukobi oko istog „nerešivog” problema, kao konačan ishod imaju slom i emocionalno
oboljenje. Za svaku porodicu su obično karakteristična tipična žarišta anksioznosti i

13
Vejmelka, L. (2012): Neke determinante vršnjačkog nasilja u adolescenciji. Ljetopis socijalnog rada, 19 (2),
215-240.
14
Todorović, J. (2002): Relation Between The Emotional Conflicts And Self Concept Among Adolescents,
FACTA UNIVERSITATIS, Vol. 2, No. 9, 691-697.

13
konflikata. Ovo se naročito dešava ukoliko porodični odnosi ne ispunjavaju emocionalne
potrebe i očekivanja svojih članova. Vrlo često, glavni konflikt je fiksiran u ličnosti jednog od
članova porodice. Duži porodični konflikt razara međusobne odnose i dovodi do
emocionalnog zahlađenja među partnerima.
Kod emocionalno nezrelih osoba, pojam o sebi je neintegrisan i konfuzan. Identitet
ovih osoba nije utemeljen na integrisanom vrednosnom sistemu koji se zasniva na ravnoteži
ljubavi prema sebi i ljubavi prema drugima. Konfuzan identitet je posledica unutrašnje
protivrečnosti između potreba osobe, sistema vrednosti, društvenih normi i realnosti. U
pozadini ove „rascepkanosti” predstave o sebi je i fragmentirana predstava porodičnog
identiteta.
Stabilnost ponašanja, po Ekermanu, je produkt više međuzavisnih procesa i to15:
1. kontinuitet identiteta u vremenu,
2. kontrola konflikata,
3. sposobnost za promenu,
4. ispunjavanje novih uloga u životu,
5. komplementarnost odnosa u porodičnim ulogama.

Kontinuitet identiteta u vremenu znači sposobnost da sc održi istovetnost ili vremenski

kontinuitet osobe, ili više osoba koje čine porodicu, ili neku društvenu grupaciju. Kontinuitet
održava psihičku ravnotežu i stabilnost. To se postižc koordiniranjem mnogobrojnih psihičkih
procesa, kontrolisanjem emocija, anksioznosti i konflikata preko specifičnih odbrambenih
mehanizama. Ovi regulacioni mehanizmi održavaju unutrašnju psihičku ravnotežu i doprinose
stabilizovanju ličnog identiteta i integraciji sa grupom. Efikasno prilagođavanje podrazumeva
usklađenu ravnotežu između potrebe da se zaštiti istovetnost i kontinuitet i potrebe za
prilagođavanjem promeni.
Roditelji mogu preneti na svoju decu anksioznost i fragmente negativnog identiteta.
Roditeljski par koji je preokupiran sopstvenim nezadovoljenim potrebama i bojaznima, ne
obezbeđuje adekvatnu emocionalnu podršku za svoju decu. Odsustvo prirodnog zadovoljstva,
kroz roditeljstvo, i poverenja, oni ispoljavaju kroz odbacivanje, prekomerno popuštanje,
anksioznu zaštitu, nedoslednost. Nesigurni roditelji decu nastoje da smire raznim materijalnim
davanjima ili davanjem deci suviše velike vlasti u kući. Ni jedna porodica, gledana izbliza,
nije idealna. One su pretežno zdrave ili pretežno bolesne. Pod bolesnom porodicom se
podrazumevaju one koje postupno gube sposobnost da obavljaju svoje osnovne porodične
funkcije.
Stabilnost porodičnog identiteta se menja sa starošću njenih članova. Doba puberteta
je prelazna faza u razvoju pojedinih članova porodice kao i porodice u celini. Tada je
podložnost slomu pojačana. Društvene nestabilnosti (ekonomske krize, politička nestabilnost,
razni sukobi, velike migracije stanovništva itd.) prelamaju se i kroz porodične odnose. Nagle
promene na socijalnoj hijerarhijskoj lestvici mogu poljuljati društveni identitet porodice.
Ekonomski i socijalni pad porodice (to se najčešće dešava onda kada otac izgubi posao, umre
ili je trajno onesposobljen za rad), može se negativno odraziti na proces identifikacije

15
Ekerman, N. (1966): Psihodinamika porodičnog života, Biblioteka Psiha, Podgorica.

14
potomstva, usvajanje društvenih vrednosti i poverenje kod dece u budućnost i sopstvene
sposobnosti.
U porodicama, koje nisu društveno integrisane sa zajednicom, rađa se neprilagođeno,
sociopatsko ponašanje. Njeni mladi članovi neretko postaju kriminalci. U socijalno
neintegrisanim i vrednosno konfuznim porodicama, javljaju se smetnje u socijalnom razvoju
male dece, teškoće u učenju, izbegavanje druženja sa vršnjacima. U pubertetu i adolescenciji
se javlja konfuzija, a često i pobunjeničko ponašanje prema autoritetu i delinkvencija. To su
najčešće porodice bez jasno oformljenog identiteta, pasivne, nezainteresovane, koje su bez
dinamike, bez usmerenja i životne filozofije. Mladi u ovim porodicama su obično
nezadovoljni, nejasni sebi i dragima, bez ličnog pečata, ispunjeni prazninom i niskim
samopoštovanjem.

15
 4. Uloga porodice u razvoju mladih

4.1. Funkcije i uloga porodice

Termin porodica različito je definisan u pojedinim istorijskim periodima i u različitim
sredinama. U upotrebi je od XVIII veka. Pre toga korišćeni su različiti termini kuća,
domaćinstvo, domaća zajednica, loza, srodstvo, rod, rodbina.
U Sociološkom leksikonu porodica se definiše kao „najstarija, najtrajnija, ali i
promenljiva primama društvena grupa koja se temelji na bio-reproduktivnim, bio-seksualnim,
bio-socijalnim, sociozaštitnim i socioekonomskim vezama muža i žene i njihove rođene ili
adoptirane dece, koji su međusobno povezani brakom, srodstvom i udruženi radi lakšeg
zadovoljenja raznovrsnih potreba ličnosti, draštva i porodice”16.
Tokom istorijskog razvoja od velike patrijarhalne porodice, stvarala se uža porodica
koju čine roditelji i deca. Takva monogamna porodica povezana je prisnim emocionalnim
vezama i uzajamnim pomaganjem. Njene funkcije, kao primarne zajednice biosocijalnog
karaktera, menjale su se kroz istoriju. U antropološkim i sociološkim određenjima najčešće se
navode sledeće funkcije porodice: seksualna, ekonomska, održanje vrste i vaspitna. Neke
funkcije su se redukovale ili sasvim izgubile, neke su se ponovo vraćale kada je društvo bilo u
krizi, a neke su bile i ostale vanvremene i univerzalne.
Biološki cilj postojanja porodice jeste stvaranje sledeće generacije mladog naraštaja, a
ujedno je to i njena draštvena funkcija, da omogući biološku, društvenu i kulturnu
reprodukciju društva i da svojim članovima pruži uslove za zadovoljenje niza potreba na
biološkom, ekonomskom, socijalnom i psihološkom planu. Svrha porodice je da, tokom
različitih faza životnog ciklusa, omogući uslove za rast i razvoj svojih članova. U
savremenom razvijenom društvu ekonomska funkcija porodice manje se ističe, dok su
međuljudski odnosi članova porodice, njihovi načini komunikacije i ciljevi izbili u prvi plan.
Savremenu monogamnu porodicu karakteriše zadovoljenje značajnih psiholoških potreba, kao
što su afilijativne potrebe, potrebe
Za ličnom afirmacijom i važnošću, potreba za afektivnom vezanošću17. Porodica pruža
mogućnost da se zadovolje i potrebe za zavisnošću, dominacijom i sigurnošću.
Vodeća i u svim istorijskim periodima prisutna funkcija porodice je da procesom
socijalizacije pomogne da se ljudska jedinka od biološkog bića transformiše u ličnost sa
svojim specifičnim karakteristikama i ujedno da stekne socijalno relevantne oblike ponašanja.
Naravno, osim porodice i druge društvene grupacije i organizacije imaju značajnog udela u
usvajanju normi i standarda ponašanja i življenja u jednoj zajednici, ali upravo porodica ima
ekskluzivnu kontrolu u najranijim i najvažnijim godinama u životu deteta. Porodica dugo
vremena predstavlja sav detetov socijalni svet, zadovoljava detetove biološke potrebe,
podučava ga, posreduje između ostalog sveta i deteta, interpretira mu realnost. U porodici se
usvaja jezik, njegova struktura i bogatstvo, usvaja se polna uloga i polni stereotipi, prvi
obrasci ponašanja, komunikacije, kako među polovima tako i među različitim generacijama,
radne navike, standardi uspešnosti... Njeni uticaji su i namerni i nenamerni, a nagrade i kazne
u porodici najsnažnije deluju na oblikovanje bazičnih i veoma trajnih dispozicija kod dece.
16
Kuburić, Z. (1996): Religija, porodica, mladi, Teološki institut, Beograd. str. 5.
17
Rot, N. (1980): Socijalna interakcija II, Savez društava psihologa Srbije, Beograd.

16
 Porodica je obično uređena prema dominantnim društvenim vrednostima i obrascima i
njih prenosi kroz proces vaspitanja na potomstvo. Vaspitavanjem, starija generacija pokušava
da u bilo kom smislu trajno poboljša strukturu psihičkih dispozicija dece ili drugih ljudi ili da
održi njihove komponente ocenjene kao vredne, zadrži i spreči nastajanje dispozicija koje su
ocenjene kao loše18. Vaspitanje je usmeravanje, ali i sankcionisanje. „Uspešni odnosi sa
roditeljima imaju nekoliko važnih namena. Oni ograničavaju egoistične i narcistične
tendencije deteta koje bi inače preterano rasle. Oni formiraju prva iskustva ljubavi i tako
ostvaruju oblike za sva kasnija ljubavna iskustva. Oni formiraju vezu između deteta i
spoljašnjeg sveta čineći dete zavisnim i prijemčivim za njihove želje i vaspitne napore”.
Kada govorimo o funkciji porodice, njenoj ulozi u posredovanju između individualnog
i društvenog, nameće se pitanje kakva porodica i kojim vaspitnim metodama najefikasnije
realizuje psihološke ciljeve socijalizacije. Odlike porodice koja je optimalna za psihološki
razvoj njenih članova su19:
1. Optimalne porodice traže kontakt, otvorene su prema ljudskom susretu, bazično
su verujuće nasuprot nepoverenju i povlačenju.
2. Ove porodice neguju visoko poštovanje izdvojenosti, autonomije i
individualnosti, nasuprot konformizmu, slaganju, govoru umesto drugog.
3. U ovim porodicama postoji otvorena, jasna i direktna komunikacija.
4. Među roditeljima postoji čvrsta koalicija koju prati egalitarna raspodela moći
među roditeljima.
5. Nasuprot rigidnoj kontroli i nepromenljivim pravilima postoji dogovaranje među
roditeljima i decom.
6. U porodici su veoma spontane interakcije članova, ima dosta humora i dosetki,
nasuprot stereotipnoj i krutoj interakciji.
7. Postoje visoki nivoi inicijative umesto pasivnosti.
8. Jedinstvenost i razlike se ohrabraju, nasuprot stereotipnom i konformističkom
ponašanju

4.2. Porodični odnosi i vaspitanje

Emocionalni odnosi i celokupna porodična atmosfera deo su vaspitnog delovanja koji
porodica direktno i indirektno ostvaruje. Roditelji vrše stalan vaspitni uticaj na nagonske želje
u ranom detinjstvu i mladosti i način njihovog zadovoljavanja i ispoljavanja, bilo eksplicitno
saopštenim svojim stavovima, bilo implicitnim porukama, koje prenose kao uzori i modeli
identifikacije. Linerena osujećenja koja su neminovna, izazivaju umerene i prolazne sukobe i
simptome.
Roditelji teže da formiraju izvesne stabilne obrasce ophodenja prema svojoj deci. Oni
se zasnivaju na proceni dečijeg ponašanja, kao i na osećanju prihvatanja ili neprihvatanja
deteta i njegovih osobina.
Postupci roditelja nisu isključivo vođeni procenom o ispravnosti dečijih postupaka već
i njihovim očekivanjima i prihvatanjem odnosno neprihvatanjem psiholoških i uzrasnih
osobenosti deteta.

18
Ivković, M. (1999): Obrazovanje u društvenom kontekstu, Studentski kulturni centar, Niš.
19
Pešić-Golubović, 3. (1966): Problemi savremene teorije ličnosti, Kultura, Beograd.

17
 Vaspitni stil počinje rano da se formira i proteže se kroz celo detinjstvo i mladost
osobe. Iako se sa promenom razvojnih potreba deteta i roditelja vaspitni ciljevi, disciplinski
zahtevi, postepeno menjaju, ipak u osnovi emocionalni odnos koji prožima vaspitanje,
zadržava svoju postojanost.
Kaner je dao prvu podelu roditeljskih stavova prema detetu. U toj klasifikaciji od
roditeljskih vaspitnih stavova Kaner je izdvojio prihvatanje i ljubav, javno odbacivanje,
preterane zahteve i preteranu brigu. U tabeli koja sledi, vide se vrste stavova, govorni iskazi,
postupci i posledice za razvoj o kojima je ovaj autor govorio20.

Vrsta stavova Govorni iskazi Postupci sa detetom Posledice za razvoj

Najviše me dete Nežnost u igri, Osećanje sigurnosti, normalan
Prihvatanje i ljubav
interesuje maženje, strpljenje razvoj ličnosti
Ne podnosim Zapostavljanje, grubo
detc, neću da se ponašanje, Agresivnost, razbojništvo,
Javno odbacivanje
mučim zbog izbegavanje dodira, kočenje emocionalnog razvoja
deteta razgovora
Izbegavanje pohvala,
Ne želim takvo kriticizam, česte
Frustracije, nedostatak
Prekomerni zahtevi detc, moram da grdnje,
poverenja u sopstvene
(perfekcionizam) ga napravim da preuveličavanje
mogućnosti, strepnja
bude naj... beznačajnih grešaka
deteta
Svc radim za Maženjc, preterano Kasnije društvcno moralno
Preterana briga dete, žrtvujem se popuštanje, ili sazrevanje, nesposobnost za
za dete uskraćivanje slobode samostalan život

Tokom narednih decenija, ponuđene su nove klasifikacije roditeljskih postupaka,

stavova, ponašanja, tipova nege, načina podizanja dece.
U empirijskim istraživanjima ponašanja roditelja naročito se isticao značaj sledećih
vrsta stavova prema deci i to: usredsređenost na dete, demokratsko vaspitanje, popustljivost,
usklađenost uzajamnih odnosa između roditelja i deteta, kao i spremnost i otvorenost za dečije
predloge. Primenom intervjua, različitih skala i metoda posmatranja, Rou i Sigelman, su došli
do bogate empirijske građe na osnovu koje su načinili model roditeljskih stavova (preni.i K.
Piorkowska-Petrovic, 1990)21. Osnovni polovi podele odnose se na emocionalnu komponentu
odnosa roditelja prema detetu, i to hladno/toplo. Sledeća podela odnosi se na kvalitete
izbegavanja, prihvatanja i emocionalne usredsređenosti na dete. Prema ovom modelu test
glavnih vrsta ponašanja roditelja proishodi iz pomenutih komponenti emocionalnih odnosa:
zapostavljanje, ravnodušnost, ljubav, tolerana zaštita, preterani zahtevi, odbacivanje.
Nove kombinacije različitih vaspitnih modaliteta počinju da bude interesovanje, kao
na primer, prijateljstvo/neprijateljstvo, sloboda/ograničavanje, preterano štićenje/normalno
.štićenje, nizak/visok nivo strepnje u vezi sa ponašanjem deteta prema suprotnom polu,
često/retko fizičko kažnjavanje.

20
Kanner, L. (1935): Child Psychiatry. Springfield: Chas. C. Thomas, American Journal of Psychiatry, 93(1),
pp. 240-a–241
21
Piorkowska-Petrovic, K. (1995): Uloga porodice u razvoju prosocijalne orijentacije mladih, Zbornik Instituta
za pedagoška istraživanja, br.27, Beograd, 45-64.

18
 Safer navodi da se u istraživanjima roditeljskog ponašanja izdvajaju tri nezavisne
dimenzije22:
1. roditeljsko prihvatanje – odbacivanje,
2. posesivnost – zanemarivanje,
3. demokratičnost – autoritarnost.
Makarovič je posebno izdvojio četiri vrste stavova majke prema detetu. To su23:
 Monarhijski tip kod koga je sva vlast prepuštena majci, ali koju ona sprovodi sa
puno naklonosti prema detetu i dete onda prirodno prihvata majčinu vodeću
ulogu.
 Demokratski tip majke, koji maksimalno stimuliše nezavisnost deteta, jer je
smatra korisnom. Takva majka dopušta detetu punu slobodu u njegovim
poduhvatima, ali mu i pruža pomoć ako je neophodno.
 Tiranijski tip. Kod ovog tipa majka poseduje svu vlast kojom sputava dete i ono
služi majci za njene narcisoidne ciljeve. Ono postupa prema željama i moralnim
normama majke.
 Anarhijski tip je tip majke koja dopušta nezavisnost deteta, ne zanima se posebno
za dete i izbegava razgovor i kontakt sa detetom, pri čemu sebi omogućuje
priličnu slobodu.

Kada majka izbegava odnose sa svojim detetom, veze izmedu nje i deteta su
siromašne ili potpuno izostaju. Majka ne zna šta da radi sa detetom, najčešće je zbunjena i
bespomoćna. Ovakvo stanje želi da prikrije preteranim i neopravdanim poklonima. Pružanjem
neograničene slobode ona ne može da odnos s detetom učini postojanim. Ovakav emocionalni
odnos prema detetu ispoljava se kroz sledeće ponašanje: zanemarivanje deteta, pasivnost i
nemarnost, lišavanje deteta prilike da joj se približi, emocionalno zapostavljanje deteta,
nebriga o nezi i zdravlju deteta, nedoslednost u postavljanju zahteva, površnost u odnosima i
zadovoljavanju potreba deteta, lakomislenost u vezi sa ugroženošću deteta,
nezainteresovanost za događaje u njegovom životu sve do potpunog napuštanja deteta.
Saradnju sa detetom majka ostvaruje kroz razne delatnosti vezane za dobrobit deteta,
sudelovanje u onome što dete dela i što je s njim u vezi, bilo da je reč o igri, zajedničkom
čitanju i učenju, nabavci stvari, razvijanju samostalnosti deteta, zadovoljstvo koje se
saopštava i izražava u svim zajedničkim delatnostima, slobodna razmena misli i osećanja i sl.
Preterana emocionalna vezanost i dominacija roditelja utiču na obrazovanje sledećeg
negativnog vaspitnog stila: preterano ispravljauje ponašanja deteta i preterani zahtevi uz
prisiljavanje. Dete se usmerava prema zahtevima majke, bez uvažavanja osobenosti njegove
ličnosti i razvojnih mogućnosti. Ovakav odnos prema detetu ima brojne načine ispoljavanja i
to preko postavljanja visokih zahteva, nametanja autoriteta i dirigovanja detetom,
nepostojanje prava na samostalnost, razna uskraćivanja i ograničavanja slobode delovanja,
preterano usmeravanje deteta ka visokim postignućima (ubrzavanjc razvoja), stalne zamerke,
primedbe, jedan kritički odnos, česte verbalizacije ljutitih tonova, a kojim se obično

Kuburić, Z. (1994): Porodica i psihičko zdravlje dece, Teološki institut, Beograd.

22
23
Abrams, D. & A.M. Hogg (1990): Social identity theory: constructive and critical advances, Harvester
Wheatsheaf, Great Britain.

19
procenjuju postupci deteta. Majka odlučuje o svemu. Dete nije uvaženo u svojim potrebama i
željama. Naprotiv, često je omalovažavano u željama i očekivanjima.
Stav priznavanja prava detetu sasvim je drugačiji. Majka pruža detetu umerenu
slobodu. Pri tome niti precenjuje niti potcenjuje dete. Ovaj suptilni balans nije jednostavno
dostići. Roditelj se ne meša previše. Poziva dete na njegovu sopstvenu svest i odgovornost i
po potrebi usmerava dete. Uzrasne i psihološke mogućnosti deteta se poštuju. Disciplina je
plod zajedničkih dogovaranja i dete je spremno da prihvati majčina očekivanja jer su realna i
zasnovana na istinskom prihvatanju i ljubavi prema detetu.
U porodičnom vaspitanju postoji i preterana usredsređenost na dete kao ne naročito
poželjan pristup. Majke koje su preterano emotivno usredsređene, popustljive su i zaštitnički
orijentisane prema detetu, bilo da je to potrebno ili ne. Dete prosto ne može da se odbrani od
majčine potrebe da se njime bavi i nadgleda ga brižno uprtim očima u njega. U osnovi, ni
malo prijatna situacija za razvijanje bazičnog poverenja u sopstvene moći. Takve majke svoje
dete smatraju nezrelim i kad su u poodmaklim godinama, preterano popuštaju detetu, rešavaju
probleme u ime deteta i ograđuju ga, bez svesne namere, od spoljnog sveta. Tako dete
produžava svoju zavisnost i radijus slobodnog kretanja se vrti u vidokrugu roditelja. Roditelji
se mešaju u lični život deteta, biraju drugove i drugarice, prenaglašeno se brinu za njegovo
zdravlje, stalno su brižni i prenose uznemirenost na dete. To su roditelji koji uvek brane svoju
decu i onda kada ona treba da se suoče sa odgovornošću za svoje sopstvene postupke. Ovakvo
ponašanje je u najvećoj meri odraz ambivalentnih osecanja prema detetu.
Dopuštanje umerene slobode omogućava detetu da se postepeno sve vise
osamostaljuje, usvoji zabrane, socijalizuje se, ali se istovremeno produbljuje veza s majkom.
Majka ima sve veće poverenje prema svom detetu i dete postaje zrelije. Majka je i dalje uzor,
ona brine za sigurnost i zdravlje deteta, ali ne preterano da „guši” i dete i svoj partnerski
odnos. Ona pri svemu tome zadržava nepristrasnost u procenama svog sopstvenog deteta.

4.3. Ponašanje dece kao posledica stavova roditelja

Dete, koje se oseća odbačeno od svojih roditelja, postaje uvređeno, ljuto i ispunjeno
strahom od novih odbacivanja. Ono razvija ili odbrambenu nezavisnost ili se emotivno
povlači. U ekstremnim slučajevima takvo dete postaje apatično ili emotivno slepo, ili manje
tolerantno na stres, manje emotivno stabilno od dece koja su prihvaćena. Međutim, dete koje
prima nametljivu pažnju i slepu ljubav svojih roditelja ima pojačano zavisne potrebe i stoga je
zavisnije i od dece koja primaju neku „umerenu” ljubav. Izgleda da „slepa ljubav” uključuje
ne samo obilje osećajnosti već i preteranu i nametljivu kontrolu24.
Potreba za kontaktom sa drugom osobom postoji i pre nego se učvrsti vezanost za
jednu određenu osobu. Zadovoljenje telesnih potreba nije nužan preduslov da dođe do
emocionalnog vezivanja. Do toga dolazi nezavisno i bez jasne veze sa iskustvom koje dete
ima u situacijama fizičke nege. Postoji povezanost između širine emocionalnog vezivanja za
druge osobe i jačine straha od stranih osoba. Deca koja su vezana za više osoba, više se plaše
kad sretnu neku za njih nepoznatu osobu, od dece koja su emocionalno vezana za manji broj
osoba. Deca koja su u bliskoj emocionalnoj vezi sa majkom, obično imaju majke koje su
spremne da odgovore na njihove pozive. Kada su veze slabe majke odlažu, kasne i nerado
24
Kuburić, Z. (1996): Religija, porodica, mladi, Teološki institut, Beograd.

20
odgovaraju dečijim signalima ili pozivima na zajedničko druženje. Jačina vezanosti je
rezultanta učestalosti i jačine zahteva deteta, s jedne strane i spremnosti majke da odgovori na
njih. S druge strane, stalna prisutnost majke ne mora biti garancija da će dete da izgradi jaku
vezanost za nju. Neophodan je aktivniji odnos majke prema detetu, iskrena zainteresovanost i
uključenost u njegove aktivnosti i osećajni svet.
Deci je potrebno prisustvo roditelja i njihovo zanimanje za ono što se dešava u
njihovom životu. Stoga je preporučljivo da roditelji pokazuju iskreno zanimanje za ono što
dete radi (ali bez nametljive želje da to popravljaju i doteruju ma o čemu da je reč), jer će to
pojačati motivaciju i uživanje deteta u njegovoj delatnosti, što je siguran put u
samoostvarivanju i razvoju sopstvene jedinstvene ličnosti. Dete razvija samopoverenje i
sposobnost nepristrasnog procenjivanja sopstvene ličnosti oslanjajući se na mišljenje roditelja,
drugih odraslih i svojih vršnjaka o sebi. Često omalovažavano i kritikovano dete razvija
osećanje manje vrednosti. Ukoliko se u porodici neguje pozitivan stav prema poštovanju
prava deteta, to će zadovoljiti njegovu potrebu za samopoštovanjem. Preterani zahtevi, često
opominjanje, kritika i prebacivanje, sputava potrebu za samopoštovanjem.
Merijen Vinterbotom, ispitivala je povezanost potrebe za postignućem i učenja
samostalnosti i samokontrole kod dečaka od 8 godina i ustanovila da majke dečaka koji imaju
jaku potrebu za postignućem postavljaju svojim sinovima25:
1. veće zahteve za samostalnošću i samokontrolom,
2. češće i vise nagrađuju dete
3. počinju sa obučavanjem na ranijem uzrastu, nego majke dečaka koji imaju slabiju
potrebu za postignućem.

Neuspeh u ispunjavanju ovih zahteva za samostalnošću dete može da izbegne i ne

pokušavajući da im udovolji, ili će uložiti više napora i na kraju uspeti. Ukoliko majka postavi
zahteve koji određuju postignuće kao pozitivan cilj, ona se neće zaustaviti na neuspehu, nego
će nastojati da dete neprestano ponavlja pokušaje, sve dotle dok ne postigne uspeh. Ukoliko
roditelj preterano kažnjava dete za neuspeh, to može dovesti do mirenja sa situacijom, dok
umereno kažnjavanje može doprineti upornijem stremljenju.
Neposlušnost i agresivnost često se javljaju kod dece izložene odbacivanju. Emocije
kao saosećanjc, druželjubivost, požrtvovanjc, nesebičnost, slabo se razvijaju kod ove dece.
Neretko su zaplašena, bespomoćna, sa teškoćama u prilagođavanju usled prekida u razvoju.
Na fizičkom planu, može se pojaviti gojaznost, prividna usporenost mentalnog i fizičkog
razvoja ili neurotično ponašanje usled odbačenosti od roditelja.
Dete koje se oseća prihvaćenim od roditelja dobro je raspoloženo, veselo, dinamično,
umiljato, sigurno u sebe, osećajno i hrabro. Fizičke nežnosti koje se koristc kao nagrada, kad
dete ispuni zahteve roditelja, razvijaju jaku potrebu za postignućem. Podaci pokazuju da
majke, čija su deca sa jakom potrebom za postignućcm i majke sa decom sa slabom potrebom
za postignućem, reaguju na isti način na neuspeh deteta da ispuni zahteve. Ali potvrđeno je da
majke dece koja imaju jaku potrebu za postignućem svoju decu procenjuju kao uspešniju, više
su sklone da nagrađuju, pozitivnije gledaju na detetovo ponašanje i manje ograničavaju svoju

25
Vinterbotom, M. (1982): Povezanost potrebe za postignućem sa iskustvima deteta u učenju samostalnosti i
samokontrole, Proces socijalizacije kod dece, Izabrani radovi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,
157-179.

21
decu, ali ranije počinju sa obučavanjem samostalnosti i samokontrole. Stav saradnje sa
detetom pogoduje razvoju poverenja između deteta i roditelja. Dete se često obraća svojim
roditeljima za pomoć i savet, zadovoljno je svojim radom i njegovim rezultatima, istrajno je,
sa razvijenim kapacitetom za saradnju i prilivatanje odgovomosti.
Ukoliko roditelj izbegava odnose sa detetom, ono postaje nesposobno za
uspostavljanje trajnih emotivnih veza, nije istrajno u svojim postupcima i može biti
neprijateljski nastrojeno prema svojoj sredini. Izbegavanje od strane roditelja, dok je dete u
stanju potpune zavisnosti od njih, osiromašuje emotivne veze i one se gube, nestaju. Ovo
otežava kasnije uspostavljanje bliskih odnosa sa drugim ljudima. Izbegavanje deteta može
biti26:
1. od strane oba roditelja,
2. dete ima takav osećaj iako samo jedan roditelj izbegava dete,
3. dete je voljeno i prihvaćeno od strane majke, a odbacivano od strane oca, ali
majka nije u stanju da nadoknadi nepovoljan stav oca, jer on vremenski jako dugo
traje i veoma je izražen.

Ako izbegavanje nije tako izraženo, ili postoji samo kod jednog roditelja, dete koliko
toliko prima izvesnu dozu poželjnih emocionalinh iskustava. Kod ovakvih porodica dete
može da ispoljava snažnu potrebu za prihvaćenošću od strane članova raznih gmpa. Ipak to
nije dovoljno da bi se formirala izrazita privrženost. Potreba za zavisnošću je poremećena i
dete ima problem da uspostavi bliski i topao odnos sa drugima. Iako ima potrebu da bude
prihvaćeno, oseća strah od novih siluacija i osoba, jer mu je osećanje sopstvene vrednosti
nisko.
Ova deca su često pristrasna i sklona samohvalisanju ili samosažaljenju i samotešenju.
Usled roditeljskog izbegavanja dete nije sposobno za istrajnost i usredsređenost u nastavi i
učenju, nepoverljivo je i plašljivo, Iako dolazi u sukob sa ukućanima i svojim vršnjacima.
Naravno, nije isključeno ni delinkventno ponašanje. Starije devojčice mogu biti neurednog
spoljašnjeg izgleda i pored nastojanja da pridobiju pažnju i naklonost suprotnog pola. Ustvari,
stalno emoionalno „gladna”, ova deca umesto uspostavljanja trajnog osećajnog odnosa sa
nekom osobom iz svoje okoline, tragaju za novim prolaznim vezama.
Ukoliko su roditelji prepuni neumerenih zahteva, koji su preterani za dete, a zatim
kritički nastrojeni i sa čestim zamerkama, dete naravno gubi poverenje u sopstvene snage.
Ono postaje nesigurno, preosetljivo, često opsesivno, strepljivo, lakomisleno i podložno
drugima. Takvo dete može doživeti neuspeh u školi ili imati velike teškoće u prilagođavanju.
Ali, ukoliko dete ima dobre odnose sa vršnjacima i kadro je da pruži otpor roditeljima,
negativni roditeljski uticaji su manji. Međutim, i dalje ostaje slaba želja za uspehom i
postignućem, sklonost frustracijama i nestabilna emotivna ravnoteža. Česte zabrane,
kažnjavanje pokušaja osamostaljivanja i postizanja samokontrole, pogoduju razvoju motiva za
izbegavanjem i potiskivanju misli i delanja koji su usmereni na postignuće. Redosled zahteva
i ograničenja nije nebitan. Ukoliko nikakvo učenje nije prethodilo nametanju ograničenja, ovo

26
Williams, J. & C. Currie (2000): Self-Esteem And Physical Development in Early Adolescence: Pubertal
Timing And Body Image, Journal of Early adolescence, May, Vol. 20, Issue 2, 1-15

22
će verovatno doprineti da se pojavi motiv za izbegavanjem pokušaja da se bude samostalan i
samokontrolisan.
Preterana zaštita ili razmaženost usporava psihosocijalno sazrevanje. Nemamost,
nepreduzimljivost, popustljivost ili ponašanje razmaženog deteta, često se javljaju kod ove
dece. Takvo dete je svadjjivo, drsko, uobraženo, zlostavlja roditelje, sebično je i postavlja
roditeljima preterane zahteve. Međutim kada je trenutno bez roditelja, takvo dete postaje
nesigurno i uznemireno.
Prezaštićujući odnos prema deci i preterivanje u obezbeđivanju optimalnih uslova u
njihovom okraženju, dovode u adolescentnom periodu do pojave konformizma kod mladih,
nedostatka ambicija, nesigurnosti i niskog samopoštovanja. Preosetljivi i anksiozni roditelji
češće prezaštićuju svoju decu. Prezaštićavanje od strane majki značajno je povezano sa
poremećajima porodične sredine, a prezaštićavanje od strane oca nije. Očevi ne prezaštićuju
decu od početka, a preterano razumevanje za preosetljivost ćerki obično je rezultat
neurotičnog konflikta roditelja. Prezaštićena deca nisu nesamostalna u pogledu brige o sebi,
već uglavnom nesigurna i ambivalentna prema odrastanju i osamostaljivanju. Prezaštićavanje
dece značajno utiče na razvoj hronične anksioznosti i nesigurnosti.
Preterana usredsređenost na dete, takođe, može imati negativnc posledice. Pomno i
brižno nadziranje dečijeg ponašanja i doživljavanja može izazvati preosetljivost nervnog
sistema. S druge strane, preterana nezainteresovanost, udaljenost od deteta ne može
zadovoljiti potrebu za ljubavlju, pažnjom i naklonošću. Dete u svojim roditeljima ne oscća
oslonac i uporište i u sopstvenom domu se oseća napuštenim. To osećanje usamljenosti može
dovesti do potpunog ili delimičnog zastoja u razvoju viših emocija i do nesposobnosti za
trajno vezivanje za drugu osobu. Na osnovu brojnih istraživanja, poznato je da dete postaje
agresivno i sklono ljutnji usled stava zapostavljanja ili odbacivanja od strane jednog, ili oba
roditelja. Hladan odnos prema detetu, izbegavanje, odbacivanje ili zapostavljanje, često vodi
ka malolctničkom prestupništvu.
Pored stavova roditelja, na brojne anomalije u ponašanju dece utiču i drugi faktori. Na
pr. bračno stanje roditelja, sukobi u porodici, migracije, stambeno-materijalne neprilike,
brojnost porodice i dece u njoj i još mnogo toga što može biti u vezi sa izmenjenim
ponašanjem majki. U okvira porodice mogu se izdvojiti, prema posrednosti tj. neposrednosti,
dve grupe činilaca koji imaju vaspitni uticaj27:
1. posredni činioci tj. uticaji životnih uslova porodice preko kvaliteta stanovanja,
dovoljnosti prostora, ckonomskih uslova, obrazovanja i zanimanja roditelja,
velikih promena u ekonomskom i migracijskom pogledu
2. neposredni uticaji na psihu deteta njegove intelcktualne i druge sposobnosti,
vrednosti, težnje i motive koji nastaju u direktnoj interakciji roditelj/dete.

Deca iz ekonomski i kulturno siromašnih porodica socjalizovana na takav način da se

često dešava da zaostaju u školi. Uzroci leže u karakteristikama govora njihovih majki i
postupcima vaspitavanja. U porodicama koje pripadaju srednjem staležu majke su
obrazovanije i imale su manji broj dece. One bez obzira na situaciju daju više saveta, manje se

27
Piorkowska-Petrovic, K. (1990): Dete u nepotpunoj porodici, Institut za pedagoška istraživanja, Prosveta,
Beograd.

23
direktno mešaju, ali pokazuju veću osetljivost za potrebe i osobine svog deteta. Njihov govor
je složeniji i nude pozitivne reakcije na dete, u vidu pohvala, ohrabrujućih ili duhovitih
komentara, za razliku od majki iz nižih slojeva, koje češće primećuju dete tek kad napravi
neki problem.

24
 5. Porodica i devijantnost mladih

5.1. Neke psihološke karakteristike mladih delinkvenata

Pri oceni odnosa uzrasta i kriminalnog ponašanja potrebno je obuhvatiti sve faktore:
psihološke, sociološke i fiziološke, koji utiču na svaku životnu aktivnost, pa i na kriminalno
ponašanje. Doba najveće fizičke snage, doba mladalaštva, podudara se nekako s vrhuncem
uspona kriminaliteta. Proces prerastanja mlade osobe u zrelu ličnost povezan je s nizom
bioloških i psiholoških promena. U tom razdoblju dolazi obično i do promena u položaju
čoveka u porodici, radnoj sredini i društvu uopšte.
Pripadnici mladih osoba, za razliku od odraslih, zrelih ličnosti, odlikuju se naglašenim
biopsihičkim promenama, čija dinamičnost pruža velike mogućnosti za odgoj, socijalizaciju
itd., ali kako je mlada ličnost nedovoljno izgrađena, ona je u toj fazi razvoja prilično podložna
i na uticaje koji njen razvoj i ponašanje mogu usmeriti u asocijalnom i antisocijalnom smeru.
Ipak, mladi, kao još nedovoljno oblikovane ličnosti, imaju znatno umanjenu
odgovornost u pravnom i moralnom smislu.
Vrlo često se postavljalo pitanje postoji li razlika u ličnosti prestupnika i onih koji to
nisu i da li su prestupnici po svojem biopsihičkom ustrojstvu poseban tip ličnosti. U tom
pogledu se vrlo često kriminalitet povezuje s jednim od osnovnih faktora ličnosti -
inteligencijom. Inteligencija je značajno područje duhovnog života i ispoljava svoje delovanje
u svim oblicima čovekova ponašanja, pa je prema tome značajan faktor u oblikovanju ličnosti
mladih. Istraživanja su pokazala da su počinioci pojedinih krivičnih dela, npr. silovanja, češće
osobe intelektualno zaostalije, kao što krivična dela falsifikovanja i slično češće učine
intelektualno jači pojedinci. Osim toga, osobe slabije inteligencije češće se javljaju kao
saučesnici, ostavljaju vidljivije tragove itd., a oni drugi imaju razvijenije organizatorske
funkcije. Burt smatra da omladinci slabije inteligencije nisu u stanju da shvati nedopuštenost
nekih postupaka i nedoličnost pobuda koje ih na to navode28.
Razlike u simboličnim faktorima između devijantne i nedevijantne grupe maloletnih
ispitanika ukazuje na to da je posredi različita struktura kognitivnih prostora. Ipak se ne bi iz
toga moglo zaključiti da su svi maloletni delinkventi i uvek na nižem intelektualnom nivou. Iz
izolovane činjenice da maloletni delinkventi, počinioci imovinskih delikata pokazuju
značajno niže rezultate u svim kognitivnim varijablama, a u poređenju sa svojim vršnjacima
koji nisu delinkventi, moglo bi se zaključiti da je kod njih snižena inteligencija.
Prema tome, ne može se zaključiti da su delinkventi koji čine imovinske delikte uvek
intelektualno slabiji, ali bi se moglo zaključiti da je tim maloletnim delinkventima potrebno
više vremena za kognitivni razvoj. Takav duži put može biti posledica mnogih uticaja, pa i
nepovoljnih socijalno-kulturnih prilika29.
U literaturi se, nadalje, spominju ocene da emocionalno obeležje povezano sa
kriminalnim ponašanjima proističu iz emocionalne nestabilnosti, razdražljivosti,
uznemirenosti kao posledice odbačenosti, osujećenosti, inferiornosti, potištenosti, ljubomore i
slično. Smatra se da osobe čiju ličnost karakterišu takve osobine imaju teškoća i teže se

28
Mitić, M. (1997): Porodica i stres, Institut za psihologiju, Beograd.
29
Petrović, M., Radovanović, D. (1977): Prestupništvo maloletnika, beianje od kuće, bežanje od škole. Institut
za kriminološka i sociološka istraživanja. Beograd.

25
prilagođavaju društvenim prilikama i procesima, pa dolazi do čestih konflikata i na kraju i do
kriminalne delatnosti. Poznati istraživači u oblasti kriminologije, Healy i Bronner smatraju da
emocionalna napetost često uzrokuje delinkventno ponašanje dece i omladine. C. Burt je
ustanovio da je 60% delinkvenata preterano senzibilno30.
Jednim od kriminogenih faktora smatra se mentalni poremećaj. Kaže se da ti ljudi
često “beže od stvarnosti”, povlače se u sebe, u svet koji sami stvaraju na osnovi svojih
emotivnih poremećaja i drugih osobina.
Mogla bi se prihvatiti pretpostavka o specifičnosti strukture ličnosti maloletnih
delinkvenata u poređenju s njihovim nedelinkventnim vršnjacima. Naime, pri istraživanju
konativnog prostora, u skupini maloletnih delinkvenata ustanovljeno je asociranje
amalgamacije steničnoga i disocijativnog sindroma u jedan; u stenično disocijativni sindrom.
Ta asocijacija ogleda se se u reakcijama okarakterisanim povišenom nivou napetosti
(impulsivno i agresivno ponašanje), ali sa smanjenom sposobnošću kontrole takvog ponašanja
jer je proces ravnoteže podstreka (razdraženosti) i kočenja (inhibicije) poremećen, i to
naročito u prilog podstreka. Verovatno je zbog toga prognoza njihovog ponašanja otežana.
Podatak da mladi delinkventi pretežno čine krivična dela protiv imovine može biti
potkrijepljen i poremećajem dela regulatornog mehanizma ličnosti31.
Kod maloletnih delinkvenata ustanovljene su i veće zavisnosti kognitivnih i patološko
konativnih faktora nego kod njihovih nedelinkventnih vršnjaka, pa se može pretpostaviti da
konativni faktori vise utiču na kognitivni prostor u grupi maloletnih delinkvenata, odnosno da
kognitivni i konativni faktori kod njih mnogo više deluju zajednički, pa se zbog toga njihovo
rezonovanje i reagovanje u sličnim situacijama drugačije nego kod njihovih vršnjaka
nedelinkvenata.
Budući da je delinkventno i asocijalno ponašanje manje stabilno u grupi maloletnih
nego u grupi punoletnih delinkvenata a i struktura pojedinih psihičkih prostora maloletnih
delinkvenata različita je od nedelinkvenata, može se smatrati da se opšta struktura ličnosti
delinkvenata (naročito maloletnih) razlikuje od nedelinkvenata. Verojatno i vremenska
komponenta može igrati važnu ulogu u strukturi ličnosti, jer će o strukturi delimično zavisiti i
ponašanje maloletnika. Razumljivo je da struktura, bilo ličnosti u celini, bilo pojedinačnoga
dela te ličnosti, može više ili manje pogodovati socijalnoj integraciji pa se može govoriti o
ličnosti podobnoj i manje podobnoj za socijalnu integraciju.
Svako ponašanje je u najvećoj meri naučeno, pa je, prema tome, takvo i delinkventno
ponašanje. Ono se ipak može objasniti pojednostavljeno. Sve stečeno ne mora biti posledica
imitiranja. Zato se ističe da je devijantno ponašanje pretežno i posledica smanjene sposobnosti
individue da se odupre socijalno negativnom ponašanju, odnosno može se reći da takvo
ponašanje proizlazi iz pogrešnog učenja kontrolisanog ponašanja. Naime, može se
pretpostaviti da se i pod uticajem psihosocijalnih struktura razvijaju raznovrsni oblici
delinkventnog ponašanja.

30
Milutinović, M. (1984): Socijalna prevencija kriminaliteta kao posebna oblast kriminalne politike. Herceg
Novi. Savjetovanje Jugoslavenskog udruženja za krivično pravo i kriminologiju.
31
Kovačević, V.(1976): Efikasnost resocijalizacije maloljetnih delinkvenata kojipripadaju različitim
taksonomskim skupinama određena na temelju njihovih psiholoških i socioloških karakteri-stika. Disertacija.
Zagreb. Fakultet za defektologiju Sveučilišta u Zagrebu.

26
 Milutinović ističe da se s obzirom na neka lična obeležja i psihičke osobine
pojedinaca, može govoriti o pogodnijim uslovima i određenim tendencijama prema
kriminalnom ponašanju32. Drugim rečima, raznovrsni oblici delinkventnog ponašanja ne
razvijaju se na temelju bilo kakve strukture ličnosti. Raznovrsnim strukturama verovatno
odgovaraju raznovrsni oblici asocijalnoga ili antisocijalnog ponašanja. Ličnost prihvata one
oblike ponašanja koji se najlakše uklapaju u njenu već formiranu, stabilnu strukturu, ili u
strukturu koja je u formiranju. Zato verojatno stariji delinkventi, pokazuju pretežno iste oblike
kriminalnog ponašanja. Kod maloletnih osoba s delinkventnim ponašanjem javljaju se
različiti, nestalni oblici delinkventne i asocijalne aktivnosti, što daje i stanovitu specifičnost
ponašanju maloletnika u poređenju sa ponašanjem punoletnih osoba.
Obeležja ličnosti i ponašanja mogu u nekoj meri pokazivati elemente predviđanja
delinkventnog ponašanja i elemente budućeg potrebnog tretmana, jer se na preobražaj
strukture ličnosti može uticati. Metode koje su pogodne za preobražaj ličnosti uticaće na
podobnost ličnosti za socijalnu integraciju.

5.2. Porodica delinkvenata

Delinkventi su adolescentna populacija čija je spcifičnost u tome da drastično
odbacuju vrednosti i norme vladajućc kulture i preko nasilja, pljačke i ubijanja, izražavaju
svoj bunt protiv zanemarivanja, nasilja i strahova koje su doživeli u odnosima sa odraslima.
Međutim, u literaturi ne postoji saglasnost oko toga šta je asocijalno, a šta
delinkventno ponašanje, tj. obuhvataju li ovi pojmovi iste ili različite oblike ponašanja. U
praksi je uspostavljena razlika između pojmova asocijalnog i delinkventnog ponašanja. Pod
asocijalnim ponašanjcm podrazumevamo svako ono ponašanje dece i omladine koje je u
suprotnosti sa društveno prihvaćenim načinom ponašanja, a nije zakonom sankcionisano.
Delinkventno ponašanje je ono društveno neprihvatljivo ponašanje mladih koje je pravno
sankcionisano. Zavisno od uzrasta, delinkventi se dele na krivično neodgovome (ispod 14
godina starosti) i krivično odgovome učinioce krivičnih dela i krivičnih prekršaja.
Ispitivanja delinkventne populacije ukazuju da delinkventi često potiču iz nepotpunih
porodica. Roditelji su se razveli, ili je jedan, ili su oba, preminuli. To su najčešće deca koja su
jedan deo detinjstva proveli van roditelj skog doma. Porodice su nižeg socio-ekonomskog
statusa. Oskudica u hrani i generalno loš ekonomski status nije toliko značajan za adolescente
koliko oskudica u odevanju, što je u direktnoj vezi sa značajem telesnog izgleda za mlade na
torn uzrastu i težnjama adolescenata ka uniforrnnom izgledu.
Ovaj tip omladine pokazuje usporen razvoj u osećajnom životu, sa smanjenim
sposobnostima simbolizacije i verbalnog izražavanja, i sa nejasnim težnjama. Ovakve osobine
formirale su se u poremećenim porodičnim odnosima. U ovakvomtipu porodicama česta je
pojava fizičko razračunavanje među članovima porodice, alkoholizma, skitnje i kriminogena
prošlost pojedinih članova. Nedostaje zajedništvo, jer svaki član svoje interese stavljau prvi
plan. Osim emotivne hladnoće u odnosima, materijalne stvari su od ogromnog značaja za

32
Milutinović, M. (1984): Socijalna prevencija kriminaliteta kao posebna oblast kriminalne politike. Herceg
Novi. Savjetovanje Jugoslavenskog udruženja za krivično pravo i kriminologiju.

27
članove porodice. Naravno, ovo nije pravilo koje bezuslovno važi za sve porodice sa
delinkventima33.
Delinkventno ponašanje predstavlja svojevrsnu komunikaciju sa porodicom.
Delikvencija predstavlja bunt protiv nepravednih roditelja, ili svojevrstan napor da porodica
oživi, ili potraga za institucijom koja će preuzeti funkciju porodice. Nedostaju pravi uzori za
identifikaciju kako u porodici tako i u bližoj okolini, pa su često delikventi uzori, jer se u
grupi vršnjaka o njima govori sa divljenjem.

33
Aydin, B. & F.Oztutuncu (2001): Examination of Adolescents' Negative Thoughts, Depressive Mood, and
Family Environment, Adolescence, Spring, Vol. 36, Issue 141, (EBSCO, internet baza podataka, Academic
Search Premier).

28
 5. Porodica i devijantnost kod mladih

Porodica je neminovna sredina deteta, u kojoj se prema različitim uticajima, počevši

od najranijeg detinjstva, oblikuje ličnost deteta u širem smislu. Ona je društvena zajednica u
kojoj se od samog rođenja odvija život ljudske jedinke, oblikuju se temelji buduće ličnosti i
ostvaruje proces njenog odgoja i socijalizacije. Porodično vaspitanje je prvo vaspitanje koje
društvo daje detetu. Porodica je mesto prvih socijalnih dodira, izvor prvih pojmova o svetu,
okolini, životu i radu. Porodica je prva škola moralnih i socijalnih osećanja.
Snaga uticaja porodice na mladu generaciju proizlazi iz jednog od bitnih obeležja
porodičnog vaspitanja, njenoga nenamernoga ili funkcionalnog uticaja. Porodično vaspitanje
predstavlja rezultat uticaja celokupnog načina života porodice što znači da proizlazi iz
neposrednih međusobnih odnosa svih njenih članova, iz svakodnevnih životnih stanja i iz
atmosfere koja je prirodni rezultat dinamike i kvaliteta ukupnih odnosa u porodici. Zbog
neposrednosti i emotivne snage takvih nehotičnih faktora porodičnog života, funkcionalni
odgoj je u okviru porodičnog života vrlo delotvoran pedagoški proces.
Između članova porodice postoji živa, složena i višestruka interakcija i međusobna
zavisnost. Proces socijalizacije deteta odvija se na osnovu te interakcije, jer članovi porodice
u ostvarenju svojih funkcija i uloga utiču međusobno jedan na drugoga. Tako se socijalizacija
ukazuje kao proces u kojem, uz pomoć kontrolne funkcije porodice, dete prihvata
odgovarajuće predloge, uzore i vrednosti pa se u njemu izgrađuje i odgovarajuća etička
kontrolna karika. Očito je stoga da zrela porodica, dobro uklopljena u tokove savremenog
društva, emocionalno stabilna i puna unutrašnje snage, treba da bude posrednik između šire
društveno-kulturne sredine i mlade generacije. Ona time daje značajan doprinos prenošenju
iskustva i kulture nekog društva, njegovih pravila, navika i morala kao i podsticaja za
stvaralački odnos mladih ljudi prema svetu i društvu u kojem žive.
Koliko god je, međutim, porodica izuzetno značajna za uspešnu socijalizaciju mladog
čoveka, ipak je opasno da taj proces bude predugo ograničen samo na nju. Dete treba da ima
mogućnost da gledišta i vrednosne sudove stečene u roditeljskoj kući povremeno proverava u
životu, upoređujući ih s gledištima drugih osoba i grupa u koje se u procesu sazrevanja
postupno integriše34.
Mnogi i vrlo složeni problemi nastaju u porodici takođe raznovrsnim i vrlo
dinamičnim migracijskim kretanjima stanovništva, naročito između područja s isključivo ili
pretežno ruralnim karakteristikama prema urbanim središtima, kao i prodorom
industrijalizacije i urbanizacije u ruralnim područja. Prilagođavanje novim uslovima života,
odnosima i pravilima ponašanja složen je proces koji izaziva mnogobrojne teškoće i napetosti.
Iz raskoraka gledišta i ideala između roditelja i dece, između moralnih normi koje su roditelji
prihvatili i doneli iz pređašnjih prebivališta i normi nove sredine u kojoj njihova deca rastu, u
porodici će doći do sukoba koji pod određenim okolnostima mogu znatno umanjiti i ugroziti
vaspitnu funkciju porodice, i delovati destruktivno.
Pojavu devijantnog ponašanja dece i maloletnika mnogi istraživači pripisuju
raznovrsnim defektima unutar porodice i s tim u vezi narušenom procesu socijalizacije
mladih. Pri analizi kriminalnog značaja pojedinih obeležja porodice, kao što su celovitost,
34
Andreas, S. (2001): Building Self-Concept, Anchor Point Magazine, July, Issue of Anchor Point.

29
socioekonomski status, ponašanje članova porodice, odnosi u porodici, kvalitet i stil odgojnog
uticaja, potrebno je svako obeležje razmatrati najprije posebno, ne gubeći iz vida načelo
dinamičke koncepcije delovanja kriminogenih faktora i multikauzalnog pristupa objašnjenju
pojave kriminaliteta. Delimične veze između pojedinih obeležja porodice i pojave devijantnog
ponašanja čak i kod visokih statističkih povezanosti samo su manje ili veće indicije da
određeno porodično stanje u određenoj meri povećava rizik pojave devijantnog ponašanja ali
ne daju i konačno objašnjenje stvarne prirode te veze ni uvid u delovanje daljih mnogih
činilaca koje tom prilikom nije bilo primetno, a koji su mogući prikriveni generatori
promatranih delimičnih veza. Porodične činioce za koje se ustanovilo da značajno doprinose
riziku devijantnog ponašanja maloletnika, treba stoga takođe posmatrati u neraskidivoj vezi s
nizom makro i mikrosocijalnih činilaca i s biopsihološkim obeležjem članova porodice i
samih maloletnika. Samo takvim pristupom delovanju svih kriminogenih faktora, pa i onih
koje nalazimo u porodici, potrebno je shvatiti da nemali broj dece koja žive u „kriminogenoj
porodici“ ne postaju ni asocijalni ni devijantni, te da se, na primer, od dece koja žive u istoj
porodici jedno odaje delinkvenciji, a druga ne dolaze u sukob s krivičnim zakonom.
Jednostavna i isključiva gledišta socioloških, psiholoških, psihijatarskih i psihoanalitičkih
teorija ne mogu doprineti sagledavanju celovitosti i kompleksnosti problema35.

5.1. Socijalni i ekonomski status porodice

Socio-ekonomski status delinkvenata i s tim u vezi pripadnost njihove porodice
određenim društvenim slojevima izuzetno su zainteresirali kriminologe od samih početaka
razvoja ove naučne discipline. Pri tome nisu samo sociološki orijentisani kriminolozi naročitu
pažnju poklonili samo siromaštvu, bogatstvu, socijalnom i ekonomskom statusu i pripadnosti
određenom društvenom sloju, već su i psiholozi i psihijatri, pogotovu oni koji su i socijalnim
obeležjima delinkvenata dali određeno mesto u svojim teorijama, priznajući time da su socio-
ekonomski uslovi života u određenim društvenim slojevima više-manje u vezi s obeležjima
ličnosti, oblicima ponašanja i reagovnja, psihičkim poremećajima i bolestima.
Zaključci o socioekonomskom statusu porodice izvode se iz različitih podataka a
najčešće iz visine prihoda porodice, zaposlenja njenih članova, zanimanja, razine njihova
obrazovanja, standarda stanovanja, predela u kojem stanuju i slično. Rezultati mnogobrojnih
istraživanja o tome međusobno se razlikuju ne samo s obzirom na metodologiju, izbor uzorka
i teoretske premise od kojih pojedini istraživači polaze, već u pogledu vremena, zemlje i
njenih specifičnih istorijskih i sociodemografskih uslova. Stoga se rezultati i zaključci
pojedinih istraživanja ne mogu nekritički uopštavati ni automatski prenositi na specifične
prilike naše zemlje.
Kad vrednujemo važnost pojedinih obeležja socioekonomskog statusa porodice u
odnosu na kriminalitet mladih, treba imati u vidu i da se i ta obeležja međusobno često
pribrajaju i isprepleću. Pripadnost porodice socijalnim slojevima nižega ekonomskog statusa
neretko npr. povlači za sobom lošiji društveni ugled, slabije prihode, veći broj dece, lošije
uslove stanovanja, češću pojavu asocijalnog ponašanja odraslih članova porodice i lošiji uticaj

35
Radulović, D. (2006): Blekburnov kognitivno-interper-sonalni model prestupništva, Revija za kriminologiju i
krivično pravo, Vol. 44, br. 1, Beograd.

30
šire okoline, odnosno predela u kome porodica stanuje. Određenje kriminalno-etiološkog
značaja socioekonomskog statusa porodice je, prema tome, složen i kompleksan problem.
Treba napokon naglasiti kako mnogi autori upozoravaju da istraživanja kriminaliteta
odraslih i maloletnih osoba, što polaze od uzorka ispitanika koje su organi društvene kontrole
označili kao delinkvente, ne mogu sa socioekonomskog gledišta biti potpuno nepristrana, jer
su pažnja i delatnost organa otkrivanja delinkvenata znatno vise usmerena na niže nego na
ostale socijalne slojeve.

5.2. Materijalni položaj

Mnoga istraživanja kriminaliteta maloletnika bavila su se i podacima o materijalnom
položaju porodice u kojoj je maloletnik živeo36.
Već od ranog razdoblja razvoja kriminologije sve do danas u mnogim raspravama
razmatra se uticaj siromaštva i bogatstva, odnosno materijalni položaj zemlje, nekog predela,
grada, društvenog sloja ili grupe na pojavu devijantnog ponašanja mladih. S obzirom na
mnoštvo imovinskih delikata u ukupnoj masi kriminaliteta neke zemlje mnogi su kriminolozi
nastojali potkrijepiti tezu o vezi između siromaštva i tih vrsta delikata. Dalja istraživanja tog
problema pokazala su da ta veza nije tako izravna kao što se nekad pretpostavljalo. Pre svega
uočeno je da porast materijalnog blagostanja bilo društva u celini bilo nekih njegovih delova
ne samo što nije doveo do opadanja delikata protiv imovine već je u mnogim zemljama uočen
nagli porast te vrste kriminaliteta. Velik porast svih oblika ekonomskog standarda, gotovo bez
teškoća u zapošljavanju, što je značajno za razdoblje naglog napretka zemalja Zapadne
Evrope bio je praćen višestrukim porastom krađa, provalnih krađa i razbojništava, dakle
klasičnih imovinskih delikata. Komparativna istraživanja delinkventne i nedelinkventne
populacije takođe nisu potvrdila da bi siromaštvo imalo veći značaj na pojavu imovinskih
delikata.
Pojmovi siromaštvo i blagostanje, dakle ekonomski statusi, su vrlo relativne prirode.
Osvrćući se na rezultate nekih empirijskih istraživanja dolazimo do zaključka da uticaj
ekonomskog statusa na ponašanje pojedinca zavisi i o tome kako on doživljava svoje vlastite
imovinske prilike.
Istraživanjem uticaja siromaštva na kriminalitet maloletnika u Londonu došlo se do
zaključka da je polovina maloletnih delinkvenata njegovog uzorka iz siromašnih i vrlo
siromašnih porodica, a od svih stanovnika Londona samo 8% živi u takvim porodicama.
Utvrdio je, međutim, i da 42% maloletnika potiče iz porodica zadovoljavajućega ekonomskog
statusa. Samo za 3% maloletnih delinkvenata siromaštvo je po njegovom sudu odlučujući
uzrok krivičnih dela37.

5.3. Uslovi stanovanja

Kvalitet stanovanja nesumnjivo je deo ukupnog ekonomskog standarda. To obeležje
ima, međutim, u mnogim istraživanjima i samostalno značenje jer se smatra da je u
neposrednoj vezi s razvojem i kvalitetom meduljudskih odnosa u porodici, s opštim vaspitnim

36
Radulović, Lj. (2010): Maloletničko krivično pravo, Pravni fakultet u Beogradu, Beograd.
37
Nils.K. (1977): Conflicts as property, The British Journal of Criminology (1).

31
uticajem na dete i njegovom socijalizacijom. Loši i skučeni uslovi stanovanja veoma podstiču
decu da znatno više vremena provode izvan kuće i tako se jače izlažu uticajima negativne šire
sredine.
Standard stanovanja, naročito prenaseljenost stanova, već je relativno rano bio
predmetom pažnje kriminologa, koji su tom faktoru pridali potencijalni kriminogeni značaj.
Prenaseljenošćom se smatra ako dve odrasle osobe stanuju u jednoj sobi, pri čemu je dvoje
dece mlađe od deset godina smatraju jednom odraslom osobom.
Istraživanjem ukupnih standarda stanovanja utvrđeno je da maloletnici delinkventnog
uzorka imaju nešto lošije uslove stanovanja, ali da razlike nisu bile velike.
Dalja istraživanja u SAD i Nemačkoj nisu znatnije doprinela razrešavanju odnosa
između kriminaliteta maloletnika i standarda stanovanja. Istraživači ističu da se neretko u
porodici s relativno povoljnim uslovima stanovanja nailazi na unutrašnju dezorganizaciju,
asocijalno i delinkventno ponašanje, a da se, naprotiv, u porodicama koje stanuju u vrlo
nepovoljnim uslovima može naći kvalitetna kohezija unutar članova porodica i pozitivno
usmerenje njihovih članova. Stambeni uslovi pri izučavanju kriminaliteta očito treba
posmatrati u najužoj vezi s mnogim ostalim socioekonomskim, demografskim, ali i
subjektivnim faktorima38.

5.4. Zaposlenje
Pitanje zaposlenosti jednog, oba ili nijednog roditelja bilo je predmetom istraživanja u
vezi s pojavom poremećenoga i delinkventnog ponašanja dece i maloletnika (Selak-Zivković,
1988). To se pitanje, naime, može posmatrati i s gledišta osiguranja ekonomskog standarda
porodice kako dete ne bi bilo u oskudici, i s gledišta kvaliteta vaspitanja i psihičke i
emocionalne interakcije roditelja i dece.
Zaposlenost jednog, pogotovo oba roditelja, doprinosi ekonomskoj stabilizaciji
porodice, a istovremeno pruža i pozitivan uzor detetu. S druge pak strane, zaposlenost obaju
roditelja opasnija je zbog slabije mogućnosti bavljenja detetom, manje uspešnog nadzora nad
njegovim životom, učestvovanja u rešavanju njegovih problema i interakcije s njime. To se
može negativno odraziti naročito ako s neke druge strane deluju negativni uticaji koje nitko ne
neutrališe ili kad ne postoji osoba ili organizacija koja bi barem donekle zamenila roditelje,
naročito majku. Nijedan podatak, pa ni podatak o zaposlenju roditelja, ne može se u pogledu
kriminaliteta maloljetnika posmatrati izolovano, jer će uticaj zaposlenosti ili nezaposlenosti
jednog ili obaju roditelja na povećanje rizika pojave delinkventnog ponašanja u konkretnom
slučaju zavisiti i o mnogim drugim okolnostima u kojima roditelj živi, kao i o ličnim
svojstvima članova porodice.
Neki autori posmatraju zaposlenost roditelja, pogotovo majke, sa stajališta lišavanja
kojem je dete u emocionalnom pogledu izloženo.
Glueckovi (1957) su u svojim istraživanjima stavili varijablu „redovna ili povremena
zaposlenost majke izvan kuće“ u odnos prema mnogim varijablama koje karakterišu
maloletnika i njegovo ponašanje. Zaključili su da naročito sporadičan i neredovan rad majke
izvan kuće u znatnoj meri doprinosi povećanju rizika delinkventnog ponašanja dece.

38
Bandura, A., J.F. Jourden (1991): Self-Regulatory Mechanisms Governing the Impact of Social Comparasion
on Complex Decision Making, Journal of Personality and Social Psychology ,Vol. 60, No. 6, 941 — 951.

32
Kriminolozi su ovaj rezultat Glueckovih istraživanja primili s rezervom, utoliko više što je to
istraživanje izrazito multikauzalno koncipirano pa je zapravo reč samo o jednom od mnogih
činilaca koji, kako su isticali kritičari, najverovatnije može do određene mere imati značaj koji
mu se pripisuje tek s mnogim drugim faktorima. Ističe se pri tom da ne treba smetnuti s uma
da rad majke izvan kuće može pozitivno uticati na ekonomsku stabilnost porodice, te da može
imati pozitivne psihološke efekte i za nju i za međusobne odnose u porodici39.
Kad su oba roditelja zaposlena, a dete je deo dana više ili manje prepušteno nadzoru i
odgoju trećih osoba, bilo individualno bilo u nekim specijalnim ustanovama, postavilo se
pitanje da li takvi raznovrsni uticaji na dete i njegova povezanost s više osoba mogu ozbiljnije
poremetiti proces interakcije majke i deteta i izazvati neprilagođeno ili poremećeno
ponašanje.

5.5. Međuljudski odnosi

S obzirom na to da je već istaknuta dinamična koncepcija delovanja kriminogenih
faktora i specifični multidisciplinarni pristup objašnjenju i shvatanje pojave kriminaliteta, pa
tako i kriminaliteta maloletnika, ne obaziremo se u pravilu više na jednostranost i isključivost
teoretskih premisa s kojih polaze autori čije rezultate i gledišta navodimo. Konflikt između
sociološkoga i psihijatrijsko-psihološkog pristupa objašnjenju uzroka kriminaliteta kod
omladine dolazi zapravo naročito jasno do izražaja upravo u načinu na koji oni tretiraju
porodicu, posebno međuljudske odnose u porodici kao faktor kriminaliteta. Sociološko
orijentisani kriminolozi vide u porodici prvenstveno neku vrstu asocijacije koja na određeni
način posreduje u preuzimanju moralnih stavova i oblika ponašanja i ima odgovarajuću
socijalnu kontrolu. Psihijatri i psiholozi pristupaju porodici primarno kao izvoru
emocionalnog zadovoljavanja i lišavanja te kao značajnom faktoru u razvoju ličnosti.
Sociolozi se u znatnoj meri zanimaju i za odnose između porodici i šire društvene zajednice
kojoj ona pripada te njenu sposobnost socijalizovanja dece. Psiholozi i psihijatri više su,
međutim, skloni posmatrati porodicu izolovano od socijalnih struktura višeg reda u koje je
ona integrisana. Oni, sažeto rečeno, smatraju da je porodična sredina ranijih doba deteta zbog
lišavanja, frustracija i nedovoljne emocionalne topline između roditelja i dece izvor osećanja
gorčine, nezadovoljstva pa i neprijateljstva, što je odlučujuće za pojavu devijantnog ponašanja
omladine. Valja, međutim, istaći da je sve veći broj velikih kriminoloških istraživanja u
anglosaksonskim zemljama, naročito u SAD, usmeren na celovito sagledavanje problematike
i sa sociološkog i sa psihijatrijsko-psihološkog aspekta. Tome su znatno doprinele i sve jače
opšte tendencije interdisciplinarnoga naučnog rada.
Bez namere da se potcienjuju opasnosti koje iz nepotpune porodice proizlaze u odnosu
na povećanje rizika pojave poremećenoga i devijantnog ponašanja dece i mladih, očito je da
kriminogeni uticaj nepotpune porodice najčešće zavisi tek o interakciji sa drugim povoljnim
faktorima, a da većina dece i omladine koji čine krivična dela imaju oba roditelja i žive s
njima. Osnovano stoga ističe se da: „ispitivanja o materijalnim, socijalnim i strukturalnim
karakteristikama porodice delinkvenata i nedelinkvenata po pravilu pokazuju neke razlike na
štetu delinkvenata, ali te razlike nisu tako značajne kao one koje se odnose na porodičnu

39
Glueck, Sh., Glueck, E. (1962): Family Environment and Delinquency. London.

33
atmosferu, odnosno međusobne odnose roditelja, odnose roditelja prema deci, moralnu klimu,
sistem priznatih vrednosti itd.40“
Porodična atmosfera, nužna za pravilan razvoj deteta, može biti narušena
neadekvatnim odnosom i postupcima roditelja prema deci, dakle manjkavom kvalitetom
vasspitanja i lošim odnosima između roditelja.
Pod porodičnom atmosferom podrazumeva se sveukupnost međusobnih odnosa
članova porodice. Faktori porodične atmosfere su mnogostruki. Ona zavisi o opštim uslovima
u kojima neka porodica živi, o ličnim karakteristikama njenih članova, hijerarhiji, tradiciji i
interakciji između članova porodice kao i o odnosima između porodice i šire društvene
zajednice. Adekvatnost porodične atmosfere za uspešnost procesa socijalizacije i vaspitanja
deteta ogleda se upravo u stepenu njenog doprinosa formiranju ličnih, pravilno orijentisanih
svojstava dece i u svestranom razvijanju svih njihovih potencijala.
Većina autora koji su se bavili tim problemima ističe da je postojanje odgovarajuće
pozitivne emocionalne klime u okviru porodice vrlo značajna pretpostavka za uspešan proces
socijalizacije. Ova polazišta imaju svoje uporište u neposrednoj činjenici da u našim prilikama
dete u porodici ne stiče socijalizirane oblike ponašanja toliko zbog poštovanja apstraktnih
društvenih normi već pre svega iz ljubavi prema svojim roditeljima. Ukoliko taj faktor nije
dovoljno snažan, ostali uticaji daće prilično manjkave rezultate. Uspešnost ne uvek bezbolnog
procesa socijalizacije deteta umnogome stoga zavisi i o njegovom odnosu prema roditeljima.
Ispitivanja o povezanosti između moralnih stavova dece i osoba s kojima su u vezi u užoj i
široj sredini pokazala su da deca oblikuju svoja gledišta u znatno većoj mjeri u skladu s
moralnim stavovima roditelja nego bilo kojih drugih osoba. Poremećaji u ponašanju kod
deteta često se stoga tumače narušenom psihodinamikom u porodici. Razumljivo je da i taj,
iako izuzetno značajan faktor, ne deluje izolovano već u sklopu sa svim ostalim
karakteristikama sredine i ličnosti. Npr. negativne socijalne okolnosti kao što su ekonomske
teškoće, nezaposlenost, stambeni problemi mogu izazvati, produbiti i pojačati konflikte i
napetosti. Negativna ličnost roditelja, gubitak roditelja smrću, razvodom ili daljom
odsutnošću iz porodice takode mogu stvarati i ometati uspešno dovršenje procesa
identifikacije deteta s roditeljem, slabiti razvoj njegovog samopouzdanja i činiti ga manje
otpornim u odnosu na različite druge negativne uticaje.
Celokupna atmosfera u porodici najviše zavisi upravo o kvalitetu odnosa među
roditeljima. Odnosi zasnovani na uzajamnom poštovanju, ljubavi, saradnji i pomaganju,
osećaju odgovornosti, trpeljivosti i razumevanju omogućuju skladan porodičan život, a time
osiguravaju mir, sreću, zadovoljstvo, poštovanje i ljubav dece. Sukobi, neslaganje, vređanje,
omalovažavanje, ugnjetavanje, prezir i emocionalna hladnoća narušavaju porodičnu
atmosfera, otežavaju pozitivnu identifikaciju, stvaraju osećaj straha, nemir, napetost,
ambivalentnost i razne negativne emocije. Takva atmosfera ugrožava psihičko zdravlje dece,
doprinonosi razvoju negativnih karakteristika ličnosti i s time povezanih oblika
neprihvatljivog, pa i devijantnog ponašanja.
Većina autora koji se bave tim problemom ističu kvalitetu međuljudskih odnosa u
porodici kao vrlo značajan faktor za razumijevanje poremećenoga i devijantnog ponašanja

40
Dobrenić, T., Poldrugač, V., Singer, M. (1975): Porodične prilike maloljetnih delinkvenata. Defektologija, br.
1. Zagreb. Fakultet za defektologiju Sveučilišta u Zagrebu.

34
dece. Naglašavaju pri tome da nije toliko bitna formalna, strukturalna i ekonomska
problematika, koliko unutrašnje, emocionalno, međuljudsko stanje porodice41.

5.6. Asocijalne pojave u obitelji

Prema opšte prihvaćenom mišljenju, za pojavu poremećaja u ponašanju i kriminaliteta
dece i maloletnika posebno je važno asocijalno ponašanje članova porodice u kojoj dete živi.
Prisutnost sociopatoloških oblika ponašanja odraslih članova porodice, pa i braće i sestara,
vrlo verovatno će se negativno odraziti na razvoj mlade ličnosti. Pojavni oblici asocijalnog
ponašanja članova porodice kao što su alkoholizam, skitnja i nerad, prosjačenje, prostitucija,
promiskuitet i slično ne samo što u pravilu bitno narušavaju klimu međuljudskih odnosa u
porodici već negativnim uzorom i poremećnim međuljudskim odnosima imaju i neposredno
poguban uticaj na razvoj i vaspitanje dece.

5.6.1. Kriminalitet članova porodice

Kriminolozi se uglavnom slažu da je devijantno ponašanje jednog od roditelja u
znatnoj meri suodgovorno za poremećeni i devijantni oblik ponašanja djece. Dok manji broj,
autora stoji na stajalištu da tu ima značajnu ulogu i nasledni faktor, kasniji, pretežno
sociološki orijentisani kriminolozi zastupaju mišljenje da deca u procesu „učenja“ tokom
socijalizacije preuzimaju negativan primer roditelja.
Biološki orijentirani kriminolozi u Nemačkoj istraživali su često životni put dece
delinkvenata iz navike i profesionalnih kriminalaca. Kuhling je ispitivao životni put dece i
pastoraka 150 višestrukih recidivista. Utvrdio je da se 47% punoletnih sinova ovih
delinkvenata odalo krivičnim delima, a polovina od njih su postali multirecidivisti. Naprotiv.
Njihova pastorčad, iako je živela u istim porodičnim odnosima i bila izvrgnuta jednako lošem
primeru svoga očuha, u znatno je manjoj meri činila krivična dela, a tek neznatan broj je
pošao putem delinkvenata iz navike i recidivista. Autor smatra da rezultati ovog ispitivanja
upućuju na zaključak da se faktor naslednog opterećenja kod potomaka delinkvenata ne sme
potceniti42.
Glueckovi su u delinkventnom subuzorku ispitanika ustanovili relativno dva puta više
očeva i oko tri puta više majki koje su i same bile delinkventne nego u kontrolnoj skupini
nedelinkvenata. Iako ovi autori naglašavaju da pri koncipiranju svog istraživanja nisu pošli ni
od koje važeće teorije o uzrocima kriminaliteta već im je isključivi cilj bio prikupiti što više
podataka koji bi im tek omogućili izradu teoretskoga koncepta, ipak su uočenu vezu između
kriminaliteta roditelja i kriminaliteta dece pokušali da objasne teorijom diferencijalne
asocijacije. Kako, međutim, očito deca svih delinkventnih roditelja nisu postala delinkventi,
osnovano se nametalo pitanje faktora koji uslovljavaju ovaj proces selekcije. Analizirajući
podatke do kojih su Glueckovi došli, Moser (1974) smatra da sociokulturni uslovi u kojima
dete živi, posmatrani u interakciji s njegovim psihičkim svojstvima, mogu biti odlučujući za
pitanje do koje mere može biti neutralisan uticaj negativnog uzora delinkventnog oca ili

41
Bee, L. H., Mitchell, K.S. (1984): The Developing Person, Harper & Row, New York 1984.
42
Kuhling, P. (1995). Ruckfalluntersuchungen an jungen Rechtsbrechern. u: Manatsschrift fur Kriminologie und
Strafrechts Reform.

35
majke na dete, tj. da li će on kod deteta izazvati devijantan model ponašanja. Ova objašnjenja
svakako zaslužuju pažnju jer afirmišu ispravan dijalektički pristup problemu delovanja
kriminogenih faktora kao interakciju objektivnih i subjektivnih faktora43.

5.6.2. Prekomerno konzumiranje alkohola

Najraširenija asocijalna pojava u porodici delinkventne dece i mladih svakako je
prekomerno konzumiranje alkohola od strane odraslih članova porodice, naročito očeva.
Najteže i najtrajnije posledice alkoholizam ostavlja na odnose među članovima
porodice, doprinoseći poremećajima njihovih emotivnih odnosa, koji se ogledaju od
ispoljavanja ravnodušnosti do otvorenog neprijateljstva, od emocionalne hladnoće do
verbalnih i fizičkih sukoba. Zbog niskog praga trpeljivosti i zbog neurotičnih smetnji koje
prate alkoholizam, alkoholičar će često prema svom bračnom drugu i detetu reaovati
ispoljavanjm agresije i zbog sasvim beznačajnih razloga. Te situacije, bilo zbog stida drugoga
bračnog druga koji ih nastoji prikriti, ili zbog mišljenja okoline da ne treba zadirati u tude
porodične probleme, šira društvena sredina često ne zapaža. Stvaranjem poremećenih
porodičnih odnosa, alkoholizirani roditelj može kod svoje dece izazvati usporenje
psihosocijalnog razvoja i pogodovati nastanku raznih karakternih devijacija. Neretko se
suočavamo s činjenicom da se deca u pomanjkanju pozitivnog uzora u kasnijem uzrastu
identifikuju s ocem alkoholičarem, pa u traženju izlaza iz kriznih situacija i sama pribegavaju
alkoholu. Rezultati mnogih ispitivanja upućuju na zaključak da dobar deo školskih neuspeha,
pojave bežanja od kuće i škole, imaju uzroke u porodičnim sukobima i materijalnoj oskudici
kojima obiluje porodica s izraženim alkoholizmom odraslih članova. Zapaženo je i da se
znatan broj psihički bolesne i mentalno nedovoljno razvijene dece regrutuju iz takvih
porodica. U većini slučajeva poremećeni porodični odnosi s naglašenim alkoholizmom traju u
onim razdobljima detetova razvoja, koji su odlučujući za oblikovanje njegove ličnosti, bilo da
je reč o razdoblju ranog detinjstva ili u puberalnom i adolescentnom razdoblju44.
Teško je predvideti u kom će smeru teći razvoj i socijalizacija dece u takvim
porodicama, ali se pouzdano može pretpostaviti da su joj izgledi za kompletan, pravilan i
svestran razvoj znatno otežani. Karakteristika je strukture dečje ličnosti plastičnost, što detetu
katkad ipak omogućava razvijanje niza pozitivnih kompenzacija u porodici, školi i na drugim
mestima, pa se neka deca iz takvih porodica ipak razvijaju bez većih teškoća i zastoja u zrelu i
uravnoteženu ličnost. Deca, međutim, kojoj individualna frustracijska tolerancija i biopsihički
sklop ličnosti uz niz objektivnih i subjektivnih okolnosti ne čini mogućim da se otrgnu iz
alkoholizmom uslovljene porodične situacije, biće žrtve prilika u kojima su se razvijala.

5.6.3. Asocijalne pojave u relaciji s kvalitetom odnosa u porodici

Pokazalo se da su mnoga, za za razvoj dece nepovoljna obeležja roditeljske sredine,
međusobno isprepletena. Određene negativnosti u porodici koje ugrožavaju vaspitanje deteta
pojavljuju se, naime, često zajedno s drugim nepovoljnim faktorima ličnosti i sredine pa se
tako negativni uticaji kumuliraju. Osnovano se stoga može pretpostaviti da su asocijalna
43
Glueck, Sh., Glueck, E. (1962): Family Environment and Delinquency. London.
44
Woodman, D. (2010): Class, individualisation and tracing processes of inequality in a changing world: a reply
to Steven Roberts, Journal of Youth Studies, 13, 6, 737–746

36
ponašanja članova porodice i pojedinačno i pogotovo u svojoj ukupnosti povezana s
kvalitetom međuljudskih odnosa u porodici.
Pojava stanovitoga kumuliranja negativnih faktora ličnosti i sredine nije u
kriminologiji prošla nezapažena. Mnogim je, naime, kriminolozima upalo u oči da u
određenim subkulturnim sredinama ima porodica u kojima se kumuliraju negativna obeležja
socioekonomskog statusa, sociopatološki oblici ponašanja i neka negativna osobna svojstva
članova porodice. U literaturi se s tim u vezi susreće pojam multiproblemske porodice.
Osnovno obeležje takve porodice i da se već na prvi pogled u njoj može raspoznati niz pojava
socijalno destruktivnoga i socijalnopatološkog značenja. U tim porodicama se nailazi na
preteranu sklonost konzumiranju alkoholnih pića, zavisnosti o drogi, telesne i duševne bolesti,
pokušaj samoubistava, mentalnu retardaciju i pomanjkanje radnih navika. Reč je, dakle, o
porodicama koje su po pravilu opterećene raznovrsnim i teškim socijalnim, ekonomskim,
psihijatrijskim, kriminalnim i drugim problemima kao što su loši stambeni uslovi, socijalna
nezrelost roditelja, neredoviti prihodi, nesposobnost nadziranja vlastite dece, kojih je po
pravilu previše, neracionalno i neekonomično trošenje ionako malih prihoda, alkoholizam itd.
Utvrđeno je da je najčešće reč o velikim porodicama s većim brojem dece i vrlo malim
prihodima po glavi porodice. Takva porodica živi stoga bez plana i perspektive, od danas do
sutra, pritešnjena ekonomskom nuždom. Deca su upadljivo loše obučena i neishranjena,
neretko izložena zlostavljanju i neredovno pohađaju školu. Pritisnuta mnogim socijalnim
tegobama, takva porodica se uvlači u sebe, izoluje se odvraća od vladajućih socijalnih
vrednosti. Od tzv. „normalne“ porodice koja usled endogenih ili egzogenih faktora takođe
može pokazivati simptome destrukcije, multiproblemska porodica se razlikuje po tome što je
njena egzistencija u znatnoj meri zavisna o socijalnoj pomoći i što je naglašeno sklona
izolaciji. Katkad se za definisanje multiproblemske porodice dodaje kriterijum po kojem će
posredi biti takva porodica koja duže vreme podnosi raznovrsne zahteve socijalnim
institucijama, a da se uprkos njihovom angažovanju stanje u porodici bitno ne menja. Ta
karakteristika obično je posledica niza drugih, već spomenutih pojava, koje su i svaka za sebe
i u svojoj ukupnosti konstitutivne za pojam multiproblemske porodice45.

5.6.4. Asocijalne pojave u relaciji s poremećajima u ponašanju mladih

Iako je važnost porodične atmosfere po razvoj i mentalno zdravlje mladih dokazana,
potrebno je naglasiti da zapravo nema ništa poraznije za mlade pa i za celokupnu porodičnu
atmosferu od lošega međusobnog odnosa roditelja. Međusobna netrpeljivost, nepoštovanje,
omalovažavanje, međusobne svađe, tuče i slične pojave, ostavljaju porazne posledice na
mlade. Grube svađe među roditeljima, koliko god nanose štetu skladu porodičnog života, isto
toliko degradiraju i autoritet roditelja, to moćno sredstvo vaspitnog delovanja. Deca se uvode
u svađe i često su prisiljena da se opredele za jednog od roditelja. Opterećeni svojim
sukobima, a u nemoći da racionalno reše takve odnose, roditelji ponekad iskaljuju bes na deci,
smatrajući ih preprekom za osiguranje ličnog bezbrižnog života ili ih prepuštaju samima sebi i
ulici kao utočištu. Kad se uz to vežu i dobijeni podaci o drugim sociopatološkim pojavama u

45
Tomanović, S., Ignjatović, S., (2010): The Significance and Meaning of Family Transitions for Young People.
The Case of Serbia in Comparative Perspective, Annales – Annals for Istrian and Mediterranean Studies. Series
historia et sociologia, 20, 1, 27–40.

37
porodici, o skitnji, neradu i alkoholizmu, slika je potpuna. No jedna od tih pojava ističe se po
direktnosti svog uticaja. U tom pogledu, naime, u najtežoj su situaciji deca čiji roditelji i ostali
članovi porodice krše pravne norme, odnosno kriminalno se ponašaju. Kriminološka
istraživanja su utvrdila da postoji visoka korelacija između kriminalnog ponašanja roditelja i
kriminaliteta maloletnika. Ona nije slučajna, već je posledica snažnoga negativnog uticaja
takvih roditelja na svoju decu. Maloletnici s upravo nabrojenim, najtežim oblicima
poremećaja u ponašanju, istovremeno su i oni koji su u prethodno navedenim analizama, pri
posmatranju socioekonomskog statusa i strukture njihovih porodica, okarakterisani kao deca
iz porodica s vrlo nepovoljnim socioekonomskim statusom i vrlo nepovoljnom strukturom i
za koje se već po tome pretpostavljalo, a ovi podaci to potvrđuju, da je reč o porodicama s
poremećenim odnosima i intenzivnom prisutnošću teških oblika sociopatoloških pojava u
porodici.
Kad porodična patologija nije tako kompleksna već se odnosi samo na stanovito
ponašanje nekih članova porodice, mladi pokazuju neke specifične oblike poremećaja u
ponašanju.
U obiteljima gdje je nosilac sociopatoloških ponašanja uglavnom majka, mlade
izrazito karakteriše bežanje iz ustanova, a delo zbog kojeg su dospeli u ustanovu počinili su u
mestu boravka. Majke tih ispitanika sklone su promiskuitetu, a ujedno se bave i prostitucijom.
Jasno je da usled takvog života nisu u stanju da se brinu o svojoj maloletnoj deci, to više što je
sigurno da je retko reč o osobama koje žive u bračnoj zajednici. Pre će posredi biti osobe koje
imaju vanbračnu decu ili su u najboljem slučaju napuštene ili razvedene od strane očeva te
dece. Prema tome je isto tako jasno da se ta deca nalaze u situaciji odgojne zapuštenosti i
ugroženosti. Nije stoga čudno što je bežanje iz ustanove njihova osnovna karakteristika, jer je
tom ponašanju prethodilo smeštanje u ustanovu, bilo povodom krivičnih dela koja su činila,
bilo iz razloga zbrinjavanja jer se praktički nije imao ko brinuti o njima.
Konflikt između sociološkoga i psihijatrijsko-psihološkog pristupa objašnjenju uzroka
kriminaliteta maloletnika dolazi naročito jasno do izražaja u načinu na koji oni tretiraju
porodicu, a posebno međuljudske odnose u porodici kao faktor kriminaliteta. Sociološki
orijentisani kriminolozi vide u porodici pre svega neku vrstu asocijacije koja na određeni
način posreduje preuzimanju moralnih stavova i oblika ponašanja i provodi odgovarajuću
socijalnu kontrolu. Psihijatri i psiholozi pristupaju porodici primarno kao izvoru
emocionalnog zadovoljavanja i lišavanja, i kao značajnom faktora u razvoju ličnosti.
Sociolozi se u znatnoj meri zanimaju i za odnose između porodice i šire društvene zajednice
kojoj ona pripada pa za njenu sposobnost socijalizacije dece. Psiholozi i psihijatri više su,
međutim, skloni porodicu posmatrati izoliovano od socijalnih struktura višeg reda u koje je
ona integrisana46.

46
Tomanović, S. (2010): Odlike roditeljstva, u Vreme porodica. Sociološka studija o porodičnoj transformaciji u
savremenoj Srbiji, Beograd: Čigoja i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta: 177–195.

38
 6. Zaključak

Problem asocijalnog i prestupničkog ponašanja mladih postaje složeniji i stalno raste.

Ukoliko porodica nije u stanju da se, zbog poremećaja unutar same sebe, organizuje i da
primereno socijalizuje svoje članove, onda njena društvena funkcija slabi pa društvo mora da
preuzima ulogu porodice i da po svom znanju i savesti omogući mladom čoveku da što
bezbolnije uđe u svet odraslih i postane ravnopravan član zajednice, koji će svoje buntove
realizovati na društveno koristan način, bez konformizma, ali radi sopstvenog rasta i razvoja.
Mladi delikventi dolaze iz porodica u kojima su se roditelji ili razveli ili je jedan
roditelj umro. Takođe, to su one porodice gde je dete provelo jedan deo detinjstva ili mladosti
izvan roditeljskog doma. To su porodice nižeg socioekonomskog statusa, što se odražava na
adolescente. Opšti loš ekonomski status porodice i oskudevanje u hrani nema tolikog značaja
kao nedostatak odeće. To je donekle i razumljivo u subkulturi mladih koji svoju pripadnost
grupi i vrednost u grupi dokazuju "uniformom" mladih, često kupljenom u skupim buticima.
Istovremeno, to je nasleđe iz kulture odraslih gde se vrednost čoveka procenjuje na osnovu
vrednosti oko njega, a ne na osnovu vrednosti koju čovek ima sam kao ličnost. Nedostatak
svojevrsnog mladalačkog statusnog simbola tera adolescenta u kompenzatorno ponašanje koje
može popri-miti kriminalne oblike, tim pre ako je adolescent nesiguran, sa niskim
samopoštovanjem i slabim identifikacionim uzorima i ako je krenuo iz porodice. Delinkvent
je usporenog razvoja u osećajnom životu, sa nediferencirakim težnjama shodno uzrastu, sa
sniženim sposobnostima simbolizacije i govornog izražavanja. Ove osobine oformile su se u
poremećenim porodičnim odnosima gde preovlaćuju fizičko razračunavanje meću članovima
porodice, zloupotreba alkohola, moguća kriminogena prošlost jednog ili oba roditelja i
skitničenja. Postoji tendencija ka grubosti i surovom kažnjavanju. Odnos roditelja prema deci
je ugrožen. U porodici nedostaje bliskost i povezanost među članovima. Svako je individua za
sebe sa sopstvenim interesima koji se stavljaju u prvi plan. Nedostaje zajedništvo koje se se i
formalno izražava kroz veoma oskudna druženja članova porodice, Nema zajedničkih
odlazaka na izlet ili u posete, nema zajedničkog obedovanja ili razgovora o obavezama,
zadovoljstvima i porodičnim problemima. To su porodice u kojima roditelji zanemaruju i
odbacuju decu. Osim hladnoće u odnosima, članovi porodice insistiraju na interesima, pri
čemu materijalne stvari dobijaju veliku vrednost. Kod dece se ne razvija osećanje pripadnosti
kako porodici, tako i vanporodičnim grupama. Potreba za druženjem se iskrivljuje i usmerava
put tipičnog devijantnog druženja u adolescenciji - bez produbljivanja odnosa i bez
emocionalnog ulaganja.

39
 7. Literatura

1. Abrams, D. & A.M. Hogg (1990): Social identity theory: constructive and critical
advances, Harvester Wheatsheaf, Great Britain.
2. Andreas, S. (2001): Building Self-Concept, Anchor Point Magazine, July, Issue of
Anchor Point
3. Aydin, B. & F.Oztutuncu (2001): Examination of Adolescents' Negative Thoughts,
Depressive Mood, and Family Environment, Adolescence, Spring, Vol. 36, Issue
141, (EBSCO, internet baza podataka, Academic Search Premier).
4. Bandura, A., J.F. Jourden (1991): Self-Regulatory Mechanisms Governing the
Impact of Social Comparasion on Complex Decision Making, Journal of
Personality and Social Psychology ,Vol. 60, No. 6, 941 — 951.
5. Bee, L. H., Mitchell, K.S. (1984): The Developing Person, Harper & Row, New
York 1984.
6. Dobrenić, T., Poldrugač, V., Singer, M. (1975): Porodične prilike maloljetnih
delinkvenata. Defektologija, br. 1. Zagreb. Fakultet za defektologiju Sveučilišta u
Zagrebu.
7. Ekerman, N. (1966): Psihodinamika porodičnog života, Biblioteka Psiha,
Podgorica
8. Erikson, E. (1976): Omladina, kriza, identifikacija, Pobeda, Titograd.
9. Furlan, I.(1981): Čovjekov psihički razvoj. Školska knjiga, Zagreb.
10. Glueck, Sh., Glueck, E. (1962): Family Environment and Delinquency. London.
11. Ivković, M. (1999): Obrazovanje u društvenom kontekstu, Studentski kulturni
centar, Niš.
12. Kanner, L. (1935): Child Psychiatry. Springfield: Chas. C. Thomas, American
Journal of Psychiatry, 93(1), pp. 240-a–241.
13. Kapor-Stanulović, N.: (1988) Na putu ka odraslosti, Zavod za udžbenike i nastavna
sredstva, Beograd.
14. Kovačević, V.(1976): Efikasnost resocijalizacije maloljetnih delinkvenata
kojipripadaju različitim taksonomskim skupinama određena na temelju njihovih
psiholoških i socioloških karakteri-stika. Disertacija. Zagreb. Fakultet za
defektologiju Sveučilišta u Zagrebu
15. Kuburić, Z. (1996): Religija, porodica, mladi, Teološki institut, Beograd.
16. Kuburić, Z. (1994): Porodica i psihičko zdravlje dece, Teološki institut, Beograd.
17. Kiihling, P. (1995). Ruckfalluntersuchungen an jungen Rechtsbrechern. u:
Manatsschrift fur Kriminologie und Strafrechts Reform.
18. Matić, O.(1976): Kriminalitet maloletnika u industrijskim naseljima Bosne i
Hercegovine. Beograd. Institut za sociološka i kriminološka istraživanja.
19. Milutinović, M. (1984): Socijalna prevencija kriminaliteta kao posebna oblast
kriminalne politike. Herceg Novi. Savjetovanje Jugoslavenskog udruženja za
krivično pravo i kriminologiju.
20. Mitić, M. (1997): Porodica i stres, Institut za psihologiju, Beograd.

40
21. Ninčević, M. (2009): Izgradnja adolescentskog identiteta u današnje vrijeme.
Odgojne znanosti, 1 (11), 119-141.
22. Nikolić, Z. (2009): Savremena penologija (studija kazni i kažnjavanja), Institut za
kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd.
23. Nils.K. (1977): Conflicts as property, The British Journal of Criminology (1).
24. Opačić, G. (1995): Ličnost u socijalnom ogledalu, Institut za pedagoška
istraživanja, Beograd.
25. Pešić-Golubović, 3.(1966): Problemi savremene teorije ličnosti, Kultura, Beograd.
26. Pernar M. (2008): Razvoj u adolescenciji. Medicinski fakultet Sveučilišta, Rijeka.
str.85-92.
27. Petrović, M., Radovanović, D. (1977): PrestupniStvo maloletnika, beianje od kuće,
bežanje od škole. Institut za kriminološka i sociološka istraživanja. Beograd.
28. Piorkowska-Petrovic, K. (1990): Dete u nepotpunoj porodici, Institut za pedagoška
istraživanja, Prosveta, Beograd
29. Piorkowska-Petrovic, K. (1995): Uloga porodice u razvoju prosocijalne orijentacije
mladih, Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, br.27, Beograd, 45-64.
30. Radulović, D. (2001): Trajno i adolescencijom limiti-rano antisocijalno ponašanje
mladih, Istraživanja u specijalnoj pedagogiji, Fakultet za specijalnu edukaciju i
rehabilitaciju, Beograd.
31. Radulović, Lj.(2010): Maloletničko krivično pravo, Pravni fakultet u Beogradu,
Beograd.
32. Rot, N. (1980): Socijalna interakcija II, Savez društava psihologa Srbije, Beograd.
33. Springfield: Chas. C. Thomas, American Journal of Psychiatry, 93(1), pp. 240-a–
241
34. Stojiljković, S. (1998): Ličnost i moral, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.
35. Špadijer-Džinić, J. (1988): Socijapna patologija, Stručna knjiga, Beograd.
36. Todorović, J. (2002): Relation Between The Emotional Conflicts And Self Concept
Among Adolescents, FACTA UNIVERSITATIS, Vol. 2, No. 9, 691-697.
37. Tomanović, S. (2010): Odlike roditeljstva, u Vreme porodica. Sociološka studija o
porodičnoj transformaciji u savremenoj Srbiji, Beograd: Čigoja i Institut za
sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta: 177–195.
38. Tomanović, S., Ignjatović, S., (2010) „The Significance and Meaning of Family
Transitions for Young People. The Case of Serbia in Comparative Perspective“,
Annales – Annals for Istrian and Mediterranean Studies. Series historia et
sociologia, 20, 1, 27–40.
39. Vejmelka, L. (2012): Neke determinante vršnjačkog nasilja u adolescenciji.
Ljetopis socijalnog rada, 19 (2), 215-240.
40. Vidović V. (2003): Adolescencija i obitelj. Pedijatrija danas 2003:20-3.
41. Vinterbotom, M. (1982): Povezanost potrebe za postignućem sa iskustvima deteta
u učenju samostalnosti i samokontrole, Proces socijalizacije kod dece, Izabrani
radovi, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 157-179.
42. Vukov, M. (1994): Putevi i stranputice porodice – porodica i mladi, GIP „Kultura“
Beograd.

41
43. Williams, J. & C. Currie (2000): Self-Esteem And Physical Development in Early
Adolescence: Pubertal Timing And Body Image, Journal of Early adolescence,
May, Vol. 20, Issue 2, 1-15
44. Woodman, D. (2010): “Class, individualisation and tracing processes of inequality
in a changing world: a reply to Steven Roberts”, Journal of Youth Studies, 13, 6,
737–746

42