Граничар из Поморишке војне границе, бакрорез

Мартина Енгелбрехта.

Српско војно племство у Војној граници 18. века је било српско племство у Хабзбуршкој
монархији чији су преци биле граничарске официрске породице којима је Хабзбуршка
монархија додељивала племићке титуле због заслуга њихових појединих чланова у ратовима.

Племство српске средњовековне државе је у појединим случајевима напуштало своје области

пред турским нападима али оно углавном није представљало зачетак српског племства у
Хабзбуршкој монархији. Зачетак српског племства у Хабзбуршкој монархији може се везати за
другу половину 16. века, мада су то били појединачни случајеви. Период од Великог Бечког рата
до Револуције 1848. године, сматра се почетком стварања српског грађанског друштва у
Монархији. Српско племство је јачало и преузимало водећу културну, а нешто касније и
политичку улогу. Као представници војног племства, официри су се постепено претварали у
виши друштвени слој у Војној граници. 1 Како је аустријски двор посматрао Србе пре свега као
војнички народ, сасвим је разумљиво што је највећи број племића потицао из редова официра.
Живот официра прве половине 18. века се није много разликовао од живота обичног
граничарског војника, док то није правило за официре и чланове њихових породица друге
половине 18. века. Стога, кроз читав 18. век може да се посматра процес еволуције војног
племства.

Садржај
Извори и историографија
Положај Срба у Угарској почетком 18. века
Стицање племићке титуле
Живот племића
Официри као племство
Официри у првој половини 18. века
Официри у другој половини 18. века
Oдевање официра
Одликовања
Хералдика
Племство и српски национални идентитет
Напомене
Библиографија
Извори
Литература
Референце

Извори и историографија
Историјски извори за проучавање војног племства у 18. веку су прилично обимни али релативно
слабо доступни. Племићке повеље и подаци о члановима племићких породица се налазе расути
по архивима Беча и Будимпеште као и архивима широм Војводине. Племићке повеље писане су
на латинском, немачком и црквенословенском језику. Досад је објављен релативно мали број
ових повеља, и то често недовољно критички, па су за историографска истраживања неопходна
њихова критичка издања, уз дипломатичке, палеографске и хералдичке анализе и одговарајуће
студије и коментаре. Критичким објављивањем појединачних племићких повеља из 18. века
бавио се мали број историчара, најпре Славко Гавриловић и Владан Гавриловић. Такође, Славко
Гавриловић се бавио издавањем грађе о Србима у Војној граници. О племству у Јужној Угарској
писали су, осим поменутих Славка и Владана Гавриловића и Виктор-Антон Дуишин, Александар
Форишковић, као и Душан Ј. Поповић. Велику помоћ у разумевању ове проблематике пружа
збирка Војводина II, којa није завршена због избијања Априлског рата 1941. године и потоње
окупације Југославије. У овој збирци налазе се чланци неколицине историчара који
свеобухватно пружају веома добру представу о Војној граници 18. века. Познати наративни
извори о Војној граници у 18. веку употпуњују схватање проблематике о српском племству у
Јужној Угарској. Интересантна слика једног српског официра–племића из 18. века,
представљена је у Мемоарима Симеона Пишчевићa. Симеон Пишчевић (1731—1797) је био
српски официр у Војној граници који се одселио у Руско царство где је наставио војничку
каријеру. У српској и руској историографији је постао познат најпре због својих Мемоара. Ова
Пишчевићева аутобиографија је не само значајно дело за познавање и разумевањe српског
официра-племића 18. века, него има и књижевну вредност. Праунук Симеона Пишчевића се
обратио Нилу Попову, познатом историчару у вези са рукописима свога прадеде. Попов га је
први пут објавио у издању Друштва за историју и старине руске, године 1884. Пишчевић је
написао Мемоаре на руском језику друге половине 18. века.2 Изузетан изворни значај имају
и Описаније живота Саве Текелије и Историјски и географски опис Краљевине Славоније и
Војводства Срема Фридриха Вилхелма фон Таубеа. Фон Таубе (1728—1778) je био адвокат и
путописац кога је крајем 1767. године цар Јосиф II послао у Славонију, а одатле у Ердељ и Војну
границу како би обављао послове за царски двор. На основу овог путовања је написао један
путопис о овим просторима.3 Познате су гравире Мартина Енгелбрехта, као и многобројни
сачувани портрети чланова племићких породица који дочаравају одевање и свакодневни живот
племића у Војној граници 18. века.
Положај Срба у Угарској почетком 18. века

Јужни Словени у Војводини од 16. до 18. века.

Угарско друштво је у 17. и 18. веку било уређено на феудалној основи. Доласком у Угарску
Срби су морали да се уклопе у сложену феудалну хијерархију, а међу собом нису имали
племиће. Угарско племство је само себе сматрало за народ или populus и дало је себи за право
да једино оно може да расправља и одлучује о стварима Угарске. Широке народне масе су
сматрали за бесправне подложнике, за plebs. Српски народ – natio и gens Rasciana – како га
називају аустријске власти у јавним исправама, чинили су сељаци и нешто грађанства (трговци,
занатлије, свештенство).[1] Према законима Краљевине Угарске, Срби су у најбољем случају
могли бити јобађи.4 Само племићи су могли бити власници земље, а како Срби нису могли
постати племићи, могли су бити сврстани једино међу споменуту класу.[2] Након Велике сеобе и
доласка у Аустрију и српски народ почиње са прилагођавањем како тадашњем друштвеном и
државном систему, тако и према српском друштву које су затекли у Угарској. Племство из
постојбине понела је једино породица Рашковић из Старог Влаха, али старо племство у Угарској
јој није било признато, jeр је свако племство на територији Угарске морало бити проглашено и
од стране жупанијских власти.5

Срба племића у Угарској је било и пре 1690. године. Један део Срба племића (били
су куријалисти6 или армалисти7), живео је у крају између Мориша и Ердељских планина, а други
у Коморану. Куријалиста је нарочито било око Јеновског поља, али било их је мало и нису били
имућни. Живећи у мађарској средини, брзо су се помађарили. 8 Средином 17. и почетком 18.
века у Коморану су се налазиле следеће породице: Ваљи, Деметер, Дијак, Пап, Пешти, Халас,
Ковач, Естергоми, Чанади, Станковић, Рац, Фогаш и друге. Од ових породица током 18. века су
се истицали Монастерлије и Пешти. Највећим делом ови Срби су добилио племство као
шајкаши, односно као награду за војну службу. Они су у знатној мери примили мађарски језик
као говорни, па су и своја имена и презимена помађарили (Јанош, Петика, Миклош и слично).[ 3]
Најстарија сачувана племићка повеља која је додељена некоме од Срба у Монархији у периоду
од Великог бечког рата је она којом је 7. јуна 1683. године цар Леополд I, самозваног српског
деспота Ђорђа Бранковића уздигао у ред правих угарских барона.[4]
Стицање племићке титуле

Портрет Марије Терезије као краљице Угарске, рад Мартина ван Мејтенса
(Martin van Meytens), уље на платну из 1741. године, налази се у опатији
Мелк у Аустрији.

Рат са Турцима је још увек био у току када су прве српске породице добиле племство. 9 Срби су
племство стицали на неколико начина. У образложењу о додели, истицана је заслуга, односно
услуга учињена владару. Племство није добијано у исто време, нити су племићи били истог
ранга и материјалних могућности. Разликовао их је и начин на који су добили племство.
Племство су добијали на пример, најближи рођаци митрополита и епископа, официри (због
својих заслуга) или чиновници, затим управници или провизори властелинства. Племство се
могло добити и због обављања различитих послова као што су управник поште, трговац,
почасни функционер градских општина и други. Постоје две основне групације на основу
занимања, које су добијале племство: војници као официри и цивили као црквени
великодостојници, чиновници и трговци. На основу тога у историографији је прихваћена
подела на војно и цивилно племство.[2] Угарски нобилијарни систем познаје следећу узлазну
градацију рангова племства: племић - барон - гроф - кнез. Грофовске титуле имали су
Чарнојевићи, Наке, Адамовићи, Маленићи… Угарски барони који су титулу стекли у војној
служби: Гвозденовићи, Давидовићи, Дуке, Кнежевићи, Љубибратићи…

Војних племића до 1750. године, једва да је било више од десет. Уз неке већ поменуте то су
још: Јован Николић (1735), Вук Исаковић (1739), Арсеније Вујић (1741) и Богић Вучковић
Стратимировић (1745).Тек са преуређењем војне границе и сређивањем положаја граничарских
официра, међу којима су Срби били у већини, услови за стицање племства за војне заслуге
постали су повољнији. Српским официрима је, 1. марта 1751. године, додељно око педесет
племићких диплома и то за само један дан. Према декрету од 28. фебруара 1751. године, сви
граничарски официри који су се непрекидно налазили у војној служби од 1740. године, имали
су право да добију племство, под одређеним условима.[5] Ово додељивање племства било је
последица развојачења Потиске и Поморишке војне границе. Незадовољни граничари су тада
решели да оснују покрет за исељавање у Русију. Официрима који су остали и одбили да промене
боравишта, односно определили се да остану под новом угарском управом, додељивано је
племство и ситни земљишни посед. Добијали су кућу и нешто земље, али без подложника.
Земљу су добили на десетогодишње уживање према чиновима које су имали. Та земља кретала
се у опсезима сељачких поседа: заставници су добијали 44 ланца (1 ланац=2.200 квадратних
хвати)[6], поручници 58, поткапетани према рангу 58, 73 и 87 и оберкапетан је добијао 145
ланаца земље. На тој земљи могли су зидати зграде у вредности до 500 форинти, али им је
рефундиран новац, како би им се земља могла узети по истеку рока. Земља им је, ипак
уступљена као трајно власништво декретом од 15. јула 1765.[7] Међу официрима који су тада
добили племство било је 17 заставника, 3 потпоручника, 22 поручника, 1 поткапетан, 4
капетана и 1 оберкапетан. Реч је махом, о нижим официрима. Укупно су добили 1.834 ланаца
земље.[8] Од ових породица успеле су да се одрже као племићке и у материјалном погледу да
се обогате: Бадрљица, Голуб, Тешић, Чокић, а нарочито породица Зако. Остале су убрзо
осиромашиле, покметиле се или изумрле.
У односу на претходни период, у периоду од 1751. до 1790. године, много више Срба је
добило племство. Током Седмогодишњег рата, у којем су граничарске снаге чиниле значајан
део аустријске војске, десетак Срба официра је добило племство за заслуге на ратишту. Већи
број српских породица добило је племство после инкорпорације Тамишког Баната 1779.
године. Тада је дошло до распродаје коморских поседа. Они који нису били племићи, могли су
куповином ових поседа то постати, јер је уз куповину неког од банатских спахилука долазила и
племићка диплома са предикатом. Тридесетак породица је овом приликом добило племство.
Након завршетка новог рата са Турском (1788 – 1791), још двадесетак лица је добило племство
за заслуге у рату, али као трговци. 10 Тек на Темишварском сабору 1790. године, Срби племићи
се појављују као сталеж.11У периоду од 1690. до 1790. године, племство су стекле следеће
српске породице римокатоличке вере: Лука Сучић (1697), Михајло Хорват (1715), Фрања Бабић
(1719), Илија Буквић (1744), Петар Ђелмиш (1766), Андрија Петровић (1783) и други.[9]

Живот племића
Међу српским племићким породицама није се налазила ниједна властелинска породица. Било је
само неколико породица које су се могле убројати у средње племство. Највише је било оних са
сељачким поседом без подложника, а неке су биле и без поседа. У другој половини 18. века
спадале су међу најимућније и најугледније следеће породице: Чарнојевићи и Мачи и Оросину,
Рашковићи у Шаренграду, Текелије у Араду, Стратимировићи у Кулпину, Николићи у Рудни,
Мочоњи у Фењу, Нако у Семиклушу, Сервиски у Кањижи, Андрејевићи у Карловцима, Маленице у
Темишвару, Ловчански у Сентандреји, Стојчевићи у Нештину, Ђуричко у Темишвару, Којићи у
Осеку.

Пред крај века појављују се српски племићи велепоседници, који су се разликовали од осталих
српских племића. Својој деци су пружали најбоље могуће образовање, а трудили су се да се
ороде са разним племићким породицама. Међу именима њихових унука и праунука можемо да
нађемо имена као што су Терезија, Себастијан, Еуген, Јоланка, Артур, Лајош, Коломан и слична.

Српско племство је имало највиши животни стандард у српском друштву у Угарској. Племићи су
титулисани као високородије у друштву.[10] Племство је градило дворце ( кастеле), на свом
земљишном поседу, окружене зеленилом. Чарнојевићи и Николићи имали су лепе простране
куће, праве мале дворце. Највећи део српских племића имао је веома солидне, лепе грађанске
куће, приземне или на спрат. Имали су послугу и јахаће коње. Раскошно су се одевали,
поседовали су накит, украсе и уметничке предмете. Нису били ретки ни двобоји, беспосличење,
пороци. У 18. веку су се ради разоноде окупљали само мушкарци, главе породице, пре свега
трговци и занатлије у својим организацијама и то обично недељом или о празницима и тамо се
веселили. У Јужној Угарској 18. века нарочито је у моди био манует, фрнцуски плес. Сава
Текелија, који је важио као један од најбољих играча мануета свог доба, забележио је у
својим Мемоарима како је на једном балу под маскама у Будиму одиграо са грофицом Хадик
маует по најлепшем начину француских танцмајстора и како су се том приликом скоро сви
присутни окупили око њих. Уз све горе наведене карактеристике, нису се много разликовали од
било ког европског племства у 18. веку.

Као супротност овим поједниним племићким породицама које су се обогатиле, постојале су

племићке комуне које су могле располагати извесним колективним привилегијама (те су
привилегије омогућавале избегавање понижавајуће материјалне и друштвене зависности
племића од неплемића). Једна од таквих комуна је Nemes Militics, данашњи Светозар Милетић у
Бачкој.

Официри као племство

Официрске породице са племићким титулама не треба рачунати као сталне чланове српског
друштва јер су официри, као и остали чиновници, премештани према потреби службе, а некада
им је приликом стављања у пензију (нарочито када су пензионисани по казни) одређивано и
место боравка.

Официри у првој половини 18. века

У току Великог бечког рата, аустријски војни заповедници су због заслуга за учешће у рату, дали
многим Србима официрски чин.12 Када би неко место било освојено, стављано је под војничку
управу. Тако је неколико Срба официра добило заповедништво у местима која су се налазила у
позадини, док су други служили на фронту. Срби су се обраћали Ратном Савету у Беч, са молбом
да саставе од Срба једну чету која ће се борити против Турака.[11] Упућивали су, затим, молбе
Ратном савету, да их постави за капетане у појединим пограничним местима, да реши њихове
спорове и да им одобри размену заробљеника.[12]

За граничаре је војна служба била занимање које се преносило с колена на колено. На исти
начин се преносило и официрско звање. Официри су више пажње поклањали чиновима,
звањима и ранговима, него самим племићким дипломама, па када су их и добијали, нису их
увек проглашавали и у жупанијама. Они су на племство гледали као на могућност даљег
напредовања у војсци.

Живот граничара и официра се разликовао од онога који се одвијао у тзв. регуларним пуковима
и гарнизонима. Граничарски официри су се разликовали и по видовима накнада које су
добијали за службу. Новац је, првих деценија 18. века чинио трећину њихових примања.
Остатак су добијали преко лена, која су се добрим делом обрађивала радном рентом
(работом).13 Нису им биле непознаница ни натуралне дажбине, које су називане поклонима. У
овим околностима, официри су били упућени и на неке привредне делатности. Најчешће су се
опредељивали за сточарство. Како су имали земљу али не и оне које би је обрађивали, највише
им је одговарало да на њима гаје и тове стоку и да се у трговачком послу уортачују са сточним
трговцима. Официри су се најчешће појављивали као закупци пустара, као кредитори других
трговаца и људи из сопственог сталежа. Свој економски положај, официрски слој учвршћивао је
власништвом над воденицама, убирањем таксе на скелама, скупљањем пореза и намета,
трговином стоком и ратним пленом. Према прописима генерала грофа Одвијера за Подунавску
границу из 1727. године, капетани и оберкапетани су имали право на половину намета ( акциза)
од месница, крчми и риболова, као и половину пореза који су трговци – турски поданици
плаћали општинама. За обраду свог земљишног поседа, официри су могли од својих војника да
захтевају по три работе годишње, односно одређен број дана орања, косидбе, вршидбе, довоза
сена и огрева. Такође, имали су право на 5 до 10 војника, као сталну стражу. Могли су имати и
ордонансе, које су користили не само за службене, него и за приватне сврхе.[13]
Орден Марије Терезије

По формирању граничарских пукова, аустријска власт је највише положаје резервисала за

Немце, племиће и римокатолике, док је Србима давала подређене положаје. Срби су најчешће
били хусарски официри, тачније ритмајстери (коњички капетани), капетан – лајтнанти, лајтнанти
и корнети.14 Неки од њих су доста брзо напредовали до тих чинова 15, али ипак су теже долазили
до виших војних звања. Официри су најчешће, каријеру завршавали као поручници. 16 Међутим,
није занемарљив ни број мајора ( обрствахтмајстера) и потпуковника (обрстлајтнанта). Иако су
Срби чинили готово половину аустријске војке, генералски чин било је готово немогуће
добити.17 Највишу каријеру у аустријској војсци постигао је Петар Дука (главни војни
заповедник Баната, са чином фелдцајгмајстора), а у руској Петар Текелија(фелдмаршал руске
војске, односно генерал кавалерије). Дешавало се, чак, да официри са вишег чина падну на
нижи, изгубе га или добију мању плату и пензију. Било је доста официра, који су спадали
у прекобројнеи ислужене, нарочито после завршетка ратова, па је питање њихових звања,
реактивирање или превођење у пензију било стално присутно пред Дворским ратним саветом у
Бечу.[14]

Официри су обично потицали из ширих народних слојева, и истицали су се својом храброшћу и

интелектом. Непријатеља су изазивали и излазили му на мегдан, залетали су се у непријатељску
војску да би ухватили и живог довели неког угледног непријатељског првака. Официри су
стално наглашавали своју верност и оданост, па и онда кад то нису били. Српски официри били
су ктитори црква и манастира, затим приложници за њихову оправку, обнову, доградњу и
набавку опреме. Пред смрт су се исповедали и причешћивали. У манастирима и црквама,
сахрањени су многи истакнути српски официри: Јосиф Монастирлија (у Шишатовцу), Атанасије
Рашковић (у Крушедолу), Вук Исаковић (у Шишатовцу), Александар Рашковић (у Бешенову),
Секула Витковић (у Фенеку) итд. Нека врста маузолеја угледних официра Варадинског пука био
је манастир Шишатовац.

Постојала је знатна разлика у културном новоу и образовању између официра који су служили у
народној милицији и оних који су касније служили у организованим граничарским пуковима.
Официри народне милиције нису завршили никакву вишу школу, па ни војничку. На положај су,
обично, долазили најспособнији, најугледнији и најимућнији. Често су добијали чинове према
броју момака које су успели да окупе око себе.

Официри из прве половине 18. века, углавном нису били писмени, чак ни за матерњи језик.
Приватна писма, писали су им, свештеници, учитељи и писари. До каквог, таквог знања страних
језика, долазили су праксом, слушајући, а не учећи из граматика и речника. Потписивали су се
као овицири и ховицери.

Официри у другој половини 18. века

Током друге половине 18. века долази до побољшања образовног стања међу српским
официрима. Када су граничарски официри изједначени са онима из других пукова, постаје
обавезно школовање за војнички позив. Виша култура ове генерације огледа се и у знању
страних језика. Настојали су да осим немачког (који је био службени језик), овладају и неким
другим језиком, на пример француским или италијанским. Француски језик говорили су Сава
Продановић, Павле Давидовић, Павле Папила, Петар Дука и други. Највиши домет у образовању
и ангажовању у оквиру српског друштва у Угарској достигао је Сава Текелија, припадник једне
од најугледнијих српских војно–племићких породица 18. века (иако он сам није био војно
лице). Такође, изузетно образовани били су и два члана породице Рашковић, који такође нису
били војна лица, браћа Мојсије и Димитрије Рашковић, синови пуковника Петроварадинске
пешачке регименте Александра Рашковића.18

Официри, најчешће они виши, добијали су племство са предикатом, чиме су се издвајали из

масе армалиста. При избору предиката, опредељивали су се најчешће или за места код којих су
се у току ратова посебно истакли (Ђ. Сечујац von Heldenfeld, М.Станојевић von Ehrenberg, Ј.
Калинић von Zierfeld) или су посезали за локалитетима из старог краја (М. Продановић од
Ужичке Каменице, С. Ракићевић од Топлице, Т. Николић од Велеса, Ђ. Рајковић од Никшића и
друго).[15]

Након развојачења Границе, многи официри су се одлучили да наставе војничку каријеру у

Руском царству. За разлику од руских поданика који су морали да државну службу започну у 14.
чину и постепено напредују кроз све чинове, странци су имали привилегију да уговоре чин у
коме ће ступити у царску службу. Српски официри су досељавајући се у Русију правили велики
скок у својим каријерама. Постајали су руски племићи са одговарајућим поседом земље и
кметова. Једном броју српских породица које су се преселиле у Русију признато је племство
као старо (Хорвати, Текелије, Рашковићи).[16] Симеон Пишчевић је оставио списак од 98 Срба
официра који су имали неки чин или генерала или штаб–официра. Средоје Лалић употпунио је
списак и дошао до броја од 152 Србина-официра који су каријеру направили служећи у руској
војсци.[17]

Oдевање официра
Официр Српског хусарског пука

Главна сталешка разлика између сељака и племића је била у обући, племићи су као витезови-
коњаници носили чизме, а сељаци опанке.[22] Гравире Мартина Енгелбрехта указују да су се
униформе граничарских трупа аустријске војске разликовале зависно од дела Војне границе.
Такође, разликовале су се униформе официра од униформи обичних војника-граничара.
Командни кадар и официри били су обучени у аустријске војне униформе. Одећа војних
старешина из народа била је слична граничарској мондури, али је била израђена од
скупоценијих материјала (кадифа и крзно) и имала је више украса (у виду гајтана) по себи.[ 18]
На глави се носио висок калпак од крзна, са кесом од свиле и чохе. Претпоставља се да је он
био оригиналан елеменат српске народне ношње. Из друге половине 18. века сачуван је већи
број портрета племића. Уз висок калпак и доламу носио се и ћурак опточен крзном. Одећа
племића била је плаве и црвене боје. Претпоставља се да је плава боја сматрана српском
народном бојом. Када су у Русији основани хусарски пукови, српски хусари су добили униформу
плаве боје.[19]

Одликовања

Униформе су им биле обичне; у њима су и код својих кућа ишли, али биле су доста добре, и све
истога кроја и боје. На глави су носили црне чакове, са кратким опсеченим крилима; неки официри
имали су та крила оперважена сребром. И мој први чаков био је такав, само, ја сам на њему имао и
белу перјаницу. То је тако лепо изгледало да је свако ко год је имао могућности гладао да тако
нешто и сам себи набави. Али, било је официра и са клобуцима. [20] Симеон Пишчевић о
униформама српских официра.

Постојало је неколико врста одликовања 19, којима су одликовани српски официри: од оних која
су се односила на цео српски народ (најчешће поновним потврдама привилегија), преко
признања пуковима, батаљонима и компанијама, до појединачних одликовања војника и
официра. Док нису постојали ордени, официри су били награђивани медаљом или колајном на
златном, четвороструком ланцу. С лица ове колајне био је портрет владара, а на наличју
мађарски државни грб. Овим одликовањем одликовани су: Продан Штета, Мојсије Рашковић,
Вулин Илић, Јован Текелија, Јован Монастерлија и Михаило Продановић. Године 1757.
установљено је одликовање Ред Марије Терезије. Уз овај орден ишла је и плата, а уз то и
годишње још 300–800 форинти и право жене официра не пензију у случају да остане удовица.
Такође, уз овај орден могла се добити и титула барона, уз подношење молбе. Срби витезови
Реда Марије Терезије били су: Арсеније Сечујац од 1761. године, Павле Папила од 1762, Павле
Давидовић од 1779, Вука Савић од 1788. и Петар Дука од 1793. године.[21] Поред ових
високих, постојала су и мања одликовања, као што су писмене похвале. Обични војници и
подофицири одликовани су златним и сребрним колајнама или писменим похвалама. Поред
одликовања, често су официри и војници награђивани новцем.

Хералдика
Хералдичка пракса на угарским територијама поседује извесне специфичности које је чине
препознатљивом, а то се односи и на грбове српског племства који су рађени по правилима
угарске хералдике.

Основна поља су најчешће црвена и плава, а зелена и пурпурна се ретко јављају. У угарској
хералдици је пракса да се мотиви мртве природе у грбу, по правилу приказују са неком врстом
тла или постоља, односно да се људске фигуре и животиње готово увек приказују како стоје на
нечему. Елементи по којима су угарски грбови још познати су: одсечена окрвављена турска
глава, често набијена на копље или сабљу (дешавало се чак да овакви елементи имају морбидне
детаље: у грбу Чокића где је окрвављена глава набијена на копље, врх копља избија кроз десно
око), потом рањени или ампутирани делови тела (нога прободена стрелом, одсечена рука и тако
даље), ликови потпуно наоружаних војника, чак и комплетне сцене битака или индивидуалних
окршаја, сцене из лова или сукоба са дивљим зверима.[24]

Племство и српски национални идентитет

Српско племство у Мађарској било је малобројно и не претерано имућно, те се није дуго
одржало. Још у прве две деценије 19. века племство се сматрало интегралним делом српског
народа. Од тада па надаље настаје губљење српског племства у Мађарској. Однарођивању
српског племства највише су допринели мешовити бракови, обично склапани са члановима
мађарских племићких породица.[23] Имамо пример Саве Текелије који је брак склопио са
Амалијом Безег, припадницом мађарске племићке породице. Дешавало се да се поједине
породице које су добиле племство као цивили, постепено интегришу у мађарско племство, а
што се тиче официрског кора (нарочито виших официра), долазило је до постепене
германизације.

Напомене
1. У литератури се најчешће прави разлика између термина Војна крајина и Војна граница. Термин
Војна крајина се односи на старију граничарску војно-територијалну организацију на подручју
данашње Хрватске (Карловачки и Вараждински генералат и Банска крајина), док се под термином
Војна граница подразумева граничарска војно-територијална организација која је формирана 1702.
године у Срему, Потисју и Поморишју.
2. Руски језик Пишчевић је био добро савладао јер је пред 1785. годину, кад је писао мемоаре, имао
за собом већ тридесет година проведених у Русији.
3. Оригиналан назив: Friedrich Wilhelm von Taube, Historische und geographische Beschreibung des
Königreiches Slavonien und des Herzogthumes Syrmien : sowol nach ihrer natürlichen Beschaffenheit, als
auch nach ihrer itzigen Verfassung und neuen Einrichtung in kirchlichen, bürgerlichen und militarischen
Dingen. I, II, III Bűcher, Leipzig, 1777, 1778.
4. Јобађ – друштвена класа ратара подложника или поданика (паор, кмет, тур. чипчија). (Васа
Стајић, Грађанско друштво и сељаци, Војводина II, Нови Сад, 1939, 230.)
5. Лица, чија су племства била проглашена у жупанијама, спадала су у ред угарских (жупанијских)
племића и као таква су се могла сматрати народом (populus).
6. Племићи који имају мања добра, али без подложника, називају се куријалисти. (Душан Ј.
Поповић, Племство, Војводина II, Нови Сад, 1939, 112.)
7. Они племићи који немају племићко добро, него станују на сељачким имањима зову се у државним
законима armalistae и сматрају се као сељаци; и по своме спољашњем изгледу једва се разликују од
правих кметова. Њихов број је у мађарским земљама необично велик, будући да су многи богати
племићи услед тешких турских ратова изгубили своја имања и спали на просјачки штап. Овакви
унесрећени племићи добро чувају своју племићку повељу и показују је кад изађу пред суд, где им се
онда, као и свим другим племићима, даје столица. Многи од њих баве се и занатом, на пример
обућари, без губљења свога племства. (Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис
Краљевине Славоније и Војводства Срема, како с обзиром на њихове природне особине тако и на
њихово садашње устројство и ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима: из
сопственог посматрања и запажања учињених у самој земљи, Нови Сад, 1998, 124.)
8. На српско порекло указује данас само њихово презиме Рац.
9. To су Јован Рашковић (1691), Ратко Хаџи–Марковић (1697) и Груја Аксимарковић (1699). Почетком
18. века још неколико српских породица је добило племство: Чарнојевићи (1704), Текелије (1706),
Јакшићи (1717) и Драгићи (1717). Још десетак породица је добило племство 20-их година 18. века:
Атанацковић (1722), Бибић (1722), Драгослављевић (1722), Јулинац (1722), Степић (1723), Жарковић
(1724), Даниел (1725) и други.
10. Племство су тада добили: Михајло Дука, Арсеније Марковић, Јован Бајић, Сава Миросављевић,
Јосиф Гвозденовић и други.
11. На сабору су као племићи тада учествовали чланови најугледнијих српских породица : Лазар
Чарнојевић, Сава Текелија, Јован Николић, Петар Голуб, Живан Ђуричко, Димитрије Хаџи–Марковић,
Арсеније Шакабента, Тома Вујић и други.
12. Официр (нем. Offizier, рус. офицер) – старешина у војсци са одређеним чином (од потпоручника
навише) и одговарајућим командним или упавним функцијама. У 18. веку официри се сталешки
учвршћују, регулисане су им дужности, права и принадлежности, а у већини армија и подела на ниже
(од потпоручника до капетана) и више (од мајора до пуковника) официре. (Vojna enciklopedija. 6,
Beograd, 1985, 295-297.)
13. У земљишном поседу, добијали су (у јутрима): хајдучки заставник – 61, хусарски заставник – 96,
војвода – 92, хусарски поручник – 112, капетан – 192, оберкапетан – 384.
14. Хусари (мађ. huszárok, нем. Husaren) – јављају се као тешка коњица у другој половини 15. века у
Мађарској. Увидевши да су хусари врло ефикасни против Турака, као и за граничну службу, Аустрија
образује 1688. године први регуларни пук хусара, а у 18. веку у Хрватској, Славонији и Банату више
граничарских хусарских пукова. Наоружање је код свих хусара било исто: сабља, пиштољ и карабин,
а униформа је китњаста. (Vojna enciklopedija. 3, Beograd, 1985, 534.)
15. Добар пример је Симеон Пишчевић који је веома брзо напредовао у аустријској војној служби.
16. Поручник (енг. lieutenant, нем. Oberleutnant) – крајем 18. века у Аустријској монархији,
поручници су извршни органи командира чета, изводе обуку, надзиру спровођење прописа
унутрашње службе и воде администрацију у четама. (Vojna enciklopedija. 7, Beograd, 1985, 195.)
17. Године 1736. било је у аустријској војсци 275 генерала, од којих ни један Србин, а при крају
владавине Марије Терезије од 367 генерала, било је 2–3 Србина.
18. Да су Рашковићи живели отмено, као прави синови племића, говоре нам сачувана писма из
периода 1771-1772. године. У писмима се правдају због превеликих трошкова на студијама у
Лајпцигу, свом тутору, митрополиту Георгијевићу: морали су да набаве шешире са перјем, свечане
униформе, сребрне копче и штапове са дршком. (Мита Костић, Српски студенти на универзитетима у
Халеу, Лајпцигу и Гетингену у XVIII столећу, ЗМС за историју, 44, Нови Сад, 1991, 30-32.)
19. Одликовања (нем. Auszeichnungen, рус. отличия) – додељују се појединцима или јединицама за
нарочите заслуге, подвиге или постигнуте резултате у рату и у миру. Имају, пре свега, морални значај
за онога коме се додељују. Одређена одликовања доносе и посебне привилегије. Уводе их
апослутистички владари ради награђивања појединаца и њиховог јачег везивања за себе. У 18. веку у
Европи постоје следећа одликовања: у Француској – Орден светог Луја, установљен 1693. године; у
Саксонији – Војни орден светог Хајнриха, 1736; у Пруској – Орден за заслуге, 1740; у Аустрији –
Орден Марије Терезије, 1757; у Русији – Орден светог Ђорђа, 1769. године. (Vojna enciklopedija. 6,
Beograd, 1985, 271-273.)

Библиографија

Извори
 Фридрих Вилхелм фон Таубе, Историјски и географски опис Краљевине Славоније и Војводства
Срема, како с обзиром на њихове природне особине тако и на њихово садашње устројство и
ново уређење у црквеним, грађанским и војним стварима: из сопственог посматрања и
запажања учињених у самој земљи, Нови Сад, 1998.

 Симеон Пишчевић, Мемоари, приредио Светислав Матић, Београд, 1963.

 Сава Текелија, Описаније живота, Београд, 1966.

Литература
 Душан Ј. Поповић, Српско племство у Војводини у 18. веку , Гласник Историског друштва у Новом
Саду, књ. 13, св. 1-2, Нови Сад, 1940.

 Васа Стајић, Грађанско друштво и сељаци, Војводина II, Нови Сад, 1939, 164-268.

 Душан Ј. Поповић, Племство, Војводина II, Нови Сад, 1939, 111-137.

 Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини. књ. 2, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора
1790, Нови Сад, 1990.

 Владан Гавриловић, Српско племство у Хабзбуршкој монархији од XVI до прве декаде XVII века ,
Истраживања, 17, Нови Сад, 2007, 35-53.

 Александар Форишковић, Племство код Срба у Угарској у XVIII веку , ЗМС за историју, 24, Нови Сад,
1981, 37-49.
  Владан Гавриловић, Племићке повеље код Срба у Хабзбуршкој монархији од краја XVII до средине
XIX века, Истраживања, 15, Нови Сад, 2004, 171-181.

 Виктор-Антон Дуишин, Српске племићке породице у Војводини: од 1690 до 1790 , Гласник

Историског друштва у Новом Саду, књ.13, св. 1-2, Нови Сад, 1940.

 Славко Гавриловић, Нове војне границе у Срему, Потисју и Поморишју као примарне области
миграција у Руско царство у 18. веку , Сеоба Срба у Руско царство половином 18. века, Зборник
радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9. маја 2003, Нови Сад, 2005, 19-26.

 Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини : од најстаријих времена до оснивања Потиско –

поморишке војне границе (1703), Нови Сад, 1929.

 Историја српског народа, књ.4, том 1, Београд, 1986.

 Vojna enciklopedija, томови 3, 6. и 7, Beograd, 1985.

 Славко Гавриловић, Прилози за биографије Срба-официра у Хабсбуршкој монархији око средине

XVIII века, ЗМС за историју, 50, Нови Сад, 1994, 157-179.

 Мита Костић, Српски студенти на универзитетима у Халеу, Лајпцигу и Гетингену у XVIII столећу ,
ЗМС за историју, 44, Нови Сад, 1991, 19-38.

 Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд, 2008.

 Средоје Лалић, Срби – штаб-официри и генерали у руској војци у 18. веку , Сеоба Срба у Руско
царство половином 18. века, Зборник радова са међународног научног скупа у Новом Саду, 7-9.
маја 2003, Нови Сад, 2005, 271-287.

 Сузана Миловановић, Потиска и Поморишка војна граница (1702 – 1751), Нови Сад, 2003.

 Павле Васић, Одело и оружје, Београд, 1992.

 Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини. књ. 3, Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског

сабора 1861, Нови Сад, 1990.

Референце
1. Д. Ј. Поповић, Српско, стр.85. 13. Историја, стр. 165.
2. Историја, стр. 283. 14. С. Гавриловић, Прилози, стр. 157
3. Д. Ј. Поповић, Срби, књ. 2, стр. 432. 15. Форишковић, стр. 40.
4. В. Гавриловић, Српско, стр. 40. 16. Ацовић, стр. 451-452.
5. Историја, стр. 284-285. 17. Лалић, стр. 271.
6. Д. Ј. Поповић, Срби, књ. 2, стр. 433. 18. Миловановић, стр. 13-14.
7. Историја, стр. 285. 19. Васић, стр. 168-169.
8. В. Гавриловић, Племићке, стр. 178. 20. Пишчевић, стр. 11.
9. Д. Ј. Поповић, Племство, стр. 135. 21. В. Гавриловић, Племићке, стр. 17
 10. Д. Ј. Поповић, Срби, књ. 2, стр. 407. 22. Д. Ј. Поповић, Срби, књ.3, стр. 75
11. Ивић, стр. 274. 23. Д. Ј. Поповић, Срби, књ.3, стр. 78
12. Ивић, стр. 326. 24. Ацовић, стр. 426-430.
војна_историјаисторија_срба_у_18._векуисторија_хабзбуршке_монархије_насловнапрепоручен_чланак
Помоћ (на енглеском) | Услови коришћења | Приватност | Пријави грешку | Пријави непримерен сајт
Покреће Wikidot.com
Уко