Филолошки факултет Универзитета у Београду

Катедра за општу књижевност и теорију књижевности

Семинарски рад из Опште књижевности I:

Тема: Лик Дидоне и мотив љубави као бола у Енеиди

Студент: Ђорђе Керебић Ментор: др Јелена Пилиповић

Број индекса: 2017/1212

Студијска група: 06

У Београду, априла 2018.

 УВОД

Циљ овога рада биће стицање основних увида у поимање мотива љубавне боли
(еротопатије) у Вергилијевој Енеиди, проналажењем, анализирањем и тумачењем везе
тога мотива са једним од битнијих ликова епа – пунском краљицом Дидоном.
Како бисмо уопште могли говорити о овом сложеном мотиву и његовом месту
у самом епу, потребно је да стекнемо што бољи увид у схватање љубави и љубавне
боли на којем Вергилије овај мотив заснива. Због тога ћемо се најпре окренути Грцима
и њиховом схватању Ероса, првенствено због огромног утицаја који је грчка култура
имала на римску, па тако и на Вергилија, који Енеиду умногоме темељи на различитим
грчким еповима у које је овакво схватање љубави инкорпорирано. Том приликом ћемо
навести нека од кључних тумачења Ероса (као божанства и као појма) које нам је грчка
цивилизација подарила, инсистирајући притом на оним тумачењима која су највише
утицала на Вергилијево обликовање мотива љубавне боли. Након те кратке анализе
Ероса и љубавне боли уопште, можемо се посветити детаљнијој анализи конкретне
реализације и присутности љубавне боли као мотива у Енеиди. Пошто је овај мотив
најизраженији управо у кроз лик Дидоне и њен однос са Енејом, та анализа ће делом
подразумевати истраживање Дидониног понашања, као и спољашњих и унутрашњих
фактора који на њега утичу, али ће једним својим делом обухватати и уочавање мотива
љубавне боли у складу са хронологијом фабуле самога дела. Притом, кроз испитивање
порекла Дидонине несрећне судбине, уочићемо нека битна питања која се намећу
приликом тумачења Дидонине еротопатије, конкретно, питања порекла, начина
манифестовања и целокупне њене функције на ширем плану епа. На њих ћемо
покушати да одговоримо постављањем питања о пореклу Дидонине несрећне судбине,
које ћемо сагледати из различитих перспектива, услед чега ћемо добити две основне
линије којима ће се наше истраживање кретати: једна ће посматрати проблем
Дидониног усуда као последицу божанског сукоба, док ће друга, доминантија,
сагледати тај исти проблем као последицу личне Дидонине грешке. Из прве
претпоставке стећи ћемо увид у љубавну бол као Дидони наметнуту, при чему би она
једноставно била жртва виших сила немогућна да по томе питању ишта учини, док
ћемо из друге заправо стећи конкретан увид у Дидонину преспрективу, али и у
различите начине манифестовања њене еротопатије. На крају, покушаћемо да на основу
стечених знања одговоримо на првобитно постављена питања, и притом, захваљујући
претходно стеченим увидима, уочити и трећи фактор који има великог утицаја на
порекло и развитак Дидонине љубавне боли, али не и на њен несрећан свршетак.

1
 ЕРОС И ЉУБАВНА БОЛ

Како бисмо што боље разумели и анализирали мотив љубавне боли у

Вергилијевом епу, најпре би требало да пажњу посветимо схватању љубави код Грка,
те да тако испитамо феномен Ероса, како на митолошком тако и на језичком плану. Јер,
иако је Вергилије можда просторно и временски удаљен од грчких схватања љубави,
његов еп није, већ је управно заснован на старогрчким еповима којима су она била
изузетно блиска. Уосталом, како је велики утицај који је грчка цивилизација имала на
римску заиста евидентан, занемаривање Ероса приликом истраживања љубавне боли у
Енеиди било би велики пропуст.
Као једна од опсесивних тема западног света, љубав је, од антике па до
данашњих дана, у великој мери заступљена у европској култури, те је самим тим била
предмет многих књижевних и филозофских дела и расправа. Први који су се детаљније
позабавили питањем љубави били су Грци, и код њих се ова „опсесија“ љубављу
манифестује на неколико начина: поред имплементирања различитих љубавних тема и
мотива у књижевна дела, и разноврсних покушаја дефинисања и поделе љубави, о
њеном значају за Грке нам говори и чињеница да су јој посветили важно место у својој
митологији. Божанство љубави је код Грка удвојено, те истовремено наилазимо на
Ероса и Афродиту, о чијим пореклима и развојима постоје различите теорије1, и чији је
међусобни однос у митологији такође приказан двојако. Говорећи о старијој и млађој
Афродити (где је прва ћерка самога Урана, а друга Зевса и Дионе), Платон истиче како
свака има свога Ероса „пратиоца“ у складу са својим пореклом – старијој Афродити
припада „небески“, док млађој припада „обични“ Ерос. Он потом наводи разлику
између ова два Ероса: обичан је у онима који „више љубе тело неголи душу“, то је
дакле Ерос страсти и физичке љубави, док је небески у онима који „љубе оно што је по
природи јаче и што је у већој мери умом обдарено“ – овај Ерос подразумева узвишену
љубав усмерену према души.2 Иако је овакво, претежно „хуманистичко“, виђење
љубави свакако ближе Вергилијевом добу (те је самим тим и нама од веће важности),
ипак треба напоменути да оно није било и исконско, већ је настало хуманизирањем
основног двојства „космичког и човечанског“ Ероса које срећемо још код Хесиода.3
Горенаведене митолошке дихотомије Ероса могу нам помоћи при схватању
саме љубави на језичком плану, као појма који се такође одликује вишезначношћу.
Наиме, међу различитим врстама љубави (чије се поделе могу бити тројаке или
четворојаке) eros се често тумачи као телесна одн. нагонска љубав, при чему се његов
узвишенији, „божански“ аспект занемарује. То се може посматрати и као последица
семантичке подвојености самога појма, јер eros и почива на појмовима himeros и pothos,
који се могу превести као жудња (за присутним) и чежња (за одсутним). 4 Управо се
сагледањем ових појмова (који такође имају своје одразе и у митологији) могу видети
обриси оне подвојености митолошког Ероса: док би himeros био његов физички,
профани део, pothos би представљао његову духовно-узвишену страну. Водимо ли се
даље оваквим тумачењем еротског феномена, можемо закључити да се у еросу као
појму и Еросу као божанству њихове подвојености обједињују, те да он у ствари

1
Аница Савић-Ребац наводи да се двојакост љубавног божанства може тумачити „њиховим разнородним
пореклом, и суперпозицијом слојева матријархата и патријархата“, и напомиње како је „по своме
постанку и развоју мушко божанство љубави свакако млађе, а притом песници често наглашавају да је
Ерос старији“. (Савић-Ребац, Претплатонска еротологија, Нови Сад, 1984, стр. 32.)
2
Платон, Гозба или О љубави, Београд, 2008, стр. 25-26.
3
Савић-Ребац, Претплатонска еротологија, Нови Сад, 1984, стр. 51-52.
4
Платон, Кратил, Загреб, 1976, стр. 58-59.

2
представља „један од начина искуства који спаја две човекове природе, божанско ја и
везану звер.“5 Овакво је виђење Ероса имало великог значаја у Платоновој филозофији,
која се умногоме дотачиње питања о дефинисању Ероса и љубави уопште.
У контексту платоновског дефинисања Ероса, важно је споменути и однос који
он успоставља међу људима. Наиме, такав однос разликује „љубавника“ од „љубимца“,
одн. онога који љуби од онога који је љубљен, и као такав заснован је на
асиметричности и неуравнотежености: онај који љуби тежи да запоседне онога који је
љубљен и самим тим побија сваку могућност равноправности у односу. Овакав однос
међу људима, у коме један тежи другом, погодан је за схватање Ероса као „божанске
лудости“, као нечега што је човеку „дато“ и над чиме он нема контролу (или, како Додс
наводи: „нешто што се догађа човеку а да он то није изабрао или не зна зашто – према
томе, дело страшног демона“6). Слично тумачење нам даје и Платон када посеже за
етимологијом саме речи eros и њено порекло изводи од глагола esrein – „тећи у“ (кроз
лик Сократа он говори о љубави која „извана утјече у душу и тај ток не припада ономе
тко га има, него улази кроз очи“7). Видимо, дакле, да је у основи Ероса тежња над којом
онај који је поседује нема контролу – бесконачна тежња, коју ипак не треба тумачити
као пуко физичку (иако је телесност свакако њен битан аспект), већ посебну пажњу
треба посветити и њеном узвишеном, „божанском“ делу. Тај део Ероса је поникао из
већ наведеног, старијег његовог схватања као космогонијске и покретачке силе, а на
хуманистичком плану оцртава се у виду „верског заноса“, чија дијалектика у живот
уводи „жељу која не сплашњава, коју више ништа не може да задовољи, која чак не
пристаје да се нађе на искушењу и буде задовољена на овом свету“ (Де Ружмон 2011:
47). Говорећи о Платоновом Еросу, Додс га издваја као нешто што је „у основи
динамичког импулса који подстиче душу у њеном трагању за задовољством које
превазилази земаљско искуство“ и што обухвата „читаву људску личност“ (Додс, 2005:
157), дакле као основну људску потребу за оноземаљским, недостижним. Управо су ове
карактеристике Ероса најбитније за правилно разумевање еротопатије и њеног утицаја
на онога ко је трпи.
Када је реч о љубавној боли, она се може посматрати као директна последица
претходно поменуте неравноправности односа који Ерос изазива и чињенице да човек
над њиме нема контролу. Она се манифестује као патња: првобитно су то психички бол
и мучење који потом постају физички, али оваква превласт Ероса над животом
појединца често подразумева и „превласт судбине над слободном и одговорном
личношћу“8. На концу, ни остварење овакве љубави не може имати позитиван исход,
макар не по љубавника, јер оно потире сваку овоземну љубав и срећу, те љубавник
полако занемарује ствари до којих је марио и замењује их Еросом, који тако управља
његовим животом. Међутим, иако остварење овакве љубави значи само несрећу по
љубавника, њен прекид може бити кобан: „Љубав-страст – то значи желети оно што
нам задаје бол, оно што нас рањава и својим тријумфом коначно уништава“ (Де
Ружмон 2011: 40). Да су и љубавној боли као битном аспекту Ероса Грци придавали
велики значај, између осталог нам говори и један од његових епитета: lysimeles
(„ломитељ“ или „растављач“ удова).
Остало је навести како се сви ови аспекти грчког разумевања феномена љубави
преносе и интегришу у римску културу, те као такви налазе своје место у Енеиди. На
пољу митологије божанства налазе своје пандане: Ерос постаје Амор (који се још

5
Додс, Грци и ирационално, Београд, 2005, стр. 156.
6
Овакво схватање Ероса биће нам драгоцено касније, приликом анализирања Дидониног лика и њеног
односа са Венером. (Додс, Грци и ирационално, Београд, 2005, стр. 156.)
7
Платон, Кратил, Загреб, 1976, стр. 59.
8
Де Ружмон, Љубав и запад, Београд, 2011, стр. 40.

3
назива и Купидон), a Афродита – Венера. На језичком пољу појмови такође налазе
своје пандане, те тако латински amor у себи обједињује грчки eros, pothos и himeros,
док су појмови љубавника и љубимца исказани латинским појмовима erost и eromen.

ДИДОНА

Иако сложен еп, за Енеиду се не може трдити да обилује еротопатским

мотивом: он је свакако присутан, али тренуци у којима заузима централно место у
фабули дела нису толико учестали. Еротопатија као мотив је најбоље и у највећој мери
изражена кроз лик пунске краљице Дидоне, чији би усуд могао послужити као идеалан
пример за истраживање различитих ступњева у развитку љубавне боли и различитих
процеса кроз које човек запоседнут Еросом пролази. Тај се развој може јасно пратити
од тренутка њене запоседнутости Еросом (услед Аморове интервенције по Венерином
наређењу) и кулминације љубавне боли којом је растрзана (њеног самоубиства).
Међутим, поред тога што представља идеални пример непосредног деловања љубавне
боли на људски живот, Дидона је значајан и сложен лик, првенствено због своје
позиције у односу који Ерос успоставља: она је љубавник а Енеја љубимац – она жели
да запоседне њега што резултира њеном патњом. Такође, о самој сложености
Дидониног лика сведочи нам чињеница да је Вергилије у њему објединио више ликова
Хомерових епова9. Због свих ових разлога ћемо се позабавити ликом Дидоне, и
покушати да утврдимо начине манифестовања њене еротопатије, узроке због којих је
Дидона њоме мучена, као и последице које она изазива.
Са Дидониним ликом Вергилије нас упознаје већ у првом певању,
инсистирајући на њеној лепоти и узвишености, конкретно – на изузетности саме њене
појаве. Он је упоређује са Дијаном10, а „млађарију“ која је прати – са горским нимфама
које Дијану прате у колу, и из овога поређења одмах се може уочити песникова тежња
да Дидону прикаже као „мајку свога народа“ (као што је Енеја „отац“), тачније као
некога од кога Картагињани зависе. Тако и у последњим стиховима самога описа
краљице видимо на којој њеној врлини Вергилије инсистира и којој придаје највише
значаја:

таква је била Дидона, сва сјајна међ ' људима оним,

полета пуна да ново унапреди краљевство своје.
(Вергилије, 2014: 76, 503-504)

Ову карактеристику Дидонину битно је сада истаћи, јер ће она, као краљичина највећа
врлина, бити и највише погођена њеном љубавном патњом (у виду занемаривања
владарских обавеза), а последице тога осетиће и сами њени поданици. Даље у певању
сазнајемо и друге Дидонине карактерне особине: она је гостопримљива према
странцима, поштује јунаштво (о чему сведочи рељеф са моментима из Тројанског рата,
али и само њено опхођење према Тројанцима) и поштује богове (редовно приноси
жртве); а касније сазнајемо и о њеној несрећној прошлости (тј. о смрти мужа Сихеја и
бекству од брата Пигмалиона). Могуће је да све ово Вергилије наводи како би изазвао
9
„To form the Dido of Aeneid I, Arete, Alcinous, and Circe are in fact combined. In Book 4 she becomes
Calypso.“ (Knauer, Vergil’s Aeneid and Homer, у: Oxford readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990, стр. 401.)
10
Упор. са Хомеровим поређењем Пенелопе са Артемидом, приликом њеног првог сусрета са Одисејем
након његовог дугогодишњег лутања. (Хомер, Одисеја, Београд, 2015, стр. 345, 54)

4
извесну емпатију читаоца према лику Дидоне, и тако указао на окрутност самога Ероса
– чак ни Дидона, са својом трачигном прошлошћу и наизглед блиставом и
перспективном садашношћу неће бити поштеђена љубавне боли. Ту се онда поставља
једно битно питање: да ли је Дидонина несрећна судбина последица сукоба међу
боговима (над којим она наравно не може имати никакву контролу), или она ипак није
била безгрешна, те је за свој удес сама крива? На њега ћемо покушати да одговоримо,
како бисмо стекли боље увиде у питања порекла Дидонине еротопатије, као и њене
функције на ширем плану дела.
Посматрамо ли дакле Дидонину несрећну судбину проузроковану љубавном
боли као последицу сукоба божанских сила, конкретније – Јуноне и Венере, требало би
прво потражити извор томе сукобу, а онда установити нека кључна његова места која
су пресудно утицала на усуд пунске краљице. Наиме, јасно је да до сукоба интереса
двеју богиња долази око питања судбине преживелих Тројанаца предвођених Енејом,
међутим, може се рећи да њихова нетрпељивост има много дубље корене: управо је
главни узрок Јунонине мржње према Тројанцима тај што је Парис јабуку са натписом
„најлепшој“ дао Венери-Афродити, а не њој11. Јунона дакле жели да „сатре“ целокупан
тројански род због чега их и излаже сталним непогодама на путу ка новој отаџбини, на
шта Венера реагује одласком код самога Јупитера, који је пак уверава да не треба да
брине за свога сина (и остале Тројанце) јер је његова судбина (fatum) да постане
оснивач будућег Рима и да га у томе ништа не може спречити. Овај моменат је важан за
формирање потпуне слике о Венерином карактеру, јер ће сви њени чинови у наставку
дела бити у сенци управо тог Јупитеровог гаранта – чињенице да ће са Енејом и
Тројанцима на крају ипак све бити у реду. Како онда, у светлу овога сазнања, треба
тумачити њене поступке на крају првог певања, који су запечатили Дидонину судбину?
Своју одлуку о посланству Купидона (Амора) Венера експлицитно не оправдава: ми
сазнајемо да она страхује од „јунонинског гостољубља“ (Вергилије, 2014: 84, 671) које
Дидона (као миљеница Јунонина) може приредити Енеји, али заправо конкретан разлог
за слање Купидона она не наводи. Истина, нешто раније у тексту и сам песник нам
каже како Венера „Заправо стрепи од двовлашћа, ћуди превртљиве тирске, / мучи је
мржња Јунонина (...)“ (Вергилије, 2014: 84, 661-662), али такво њено понашање није у
складу са гаранцијом коју јој је претходно дао Јупитер. Који је онда прави мотив њене
намере да се Дидона страсно заљуби у Енеју? Наравно, није искључена могућност да
Венера жели да олакша сину долазак до италске земље, ослобађајући га евентуалног
сукоба са Картагињанима (јер од Јупитера такође сазнаје и да Тројанце чекају ратни
сукоби по доласку на Апенинско полуострво), али се Венерина интервенција може
тумачити и кроз слику њеног односа са Јуноном. Она Дидону свесно везује за Енеју
јаком љубавном страшћу, не марећи притом нимало за њену судбину, и знајући да ће је
он засигурно напустити, и тако излудети. Шта ако Венера излаже Дидону љубавној
боли, желећи да се тако освети Јунони? Како ове богиње нису у равноправном односу
(Јунона је Јупитерова жена и краљица богова, а Венера само његова ћерка) Венера не
жели да се директно свађа са Јуноном, али на тај јој начин може „наплатити“ за све јаде
које је задала Тројанцима. Епизода у којој богиње планирају венчање Енеје и Дидоне
донекле и иде у прилог овој тврдњи: Венера не одговара на Јунонине прекоре и
пристаје на њен предлог о венчању, али „замци се лукавој насмеја тихо“ (Вергилије,
2014: 179, 128) јер зна да ће из овог привидног примирја она изаћи као победник. Ово је
само потврда да Венера ипак све време има на уму Јупитерове речи, из чега следи да је
засигурно знала каквој ће љубавној боли и патњи њени чинови изложити Дидону.
Поред доказа очигледне Венерине окрутности, ове две епизоде могу послужити и као

11
Вергилије, Енеида, Београд 2014, стр. 51, 27-28; напомена бр. 8.

5
доказ њене жеље за осветом према Јунони, што би онда Дидону учинило невином и
непотребном жртвом божанског сукоба.
Сагледамо ли, међутим, Дидонин трагични удес из њене сопствене
перспективе, као последицу грешке коју је сама начинила, стећи ћемо много бољи увид
у само еротопатско искуство и видети како се оно манифестује на конкретном примеру.
Прве информације о Дидониној љубавној патњи и унутрашњем стању
Вергилије нам даје на самом почетку четвртог певања:

Дуго већ краљици немири венама стурје и рану

љубавну хране, а она у скривеној изгара страсти.
(Вергилије, 2014: 173, 1-2)

Она се потом, „сметена од љубавног бола“ (Вегилије, 2014: 173, 8) исповеда сестри
Ани: признаје јој каква осећања Енеја буди у њој („Опет препознајем знаке некадашњег
љубавног плама“12) али се одмах присећа заклетве коју је поднела мртвом Сихеју и
своју љубав према Енеји осуђује као „искушење“:

Једнако да ми не стоји у срцу та одлука чврста:

ни за ког, никад да брачни ме окови не вежу више –
прву кад љубав ми преоте Смрт те ме превари тако –
и да ми није на ложницу мучно да мислим, венчање,
овом бих једино искушењу ја подлећи могла.
(Вергилије, 2014: 174, 15-19)

Ово место је значајно за схватање Дидониног виђења читаве ситуације: она још увек
није потпуно савладана Еросом већ је растрзана између успомене на мужа (одн.
заклетве коју му је положила) и љубави према Енеји. Чак би се могло рећи и да она
своју заклетву (коју, парадоксално, назива „чврстом одлуком“), понешена љубавним
заносом види и као неку врсту препреке ка остваривању односа са Енејом: када ње не
би било о својој новој љубави Дидона не би морала да говори као о „искушењу“ 13.
Међутим, битну улогу у краљичиној пропасти самим тим игра и Ана, јер ће управо
њене охрабрујуће речи Дидону натерати да се потпуно преда Еросу и заборави на
покојног мужа: „Ватру у души што тињаше речи распламсаше ове, / ули јој наду у срце
колебљиво, отпусти стеге..“(Вергилије, 2014: 176, 54-55). Aна је заправо имала добре
намере, имајући у виду добробит своје сестре али и читаве Картагине (она Дидони као
главне предности везе са Енејом наводи стицање потомства и заштиту од евентуалних
напада околних народа). Тако да се Дидонин избор ипак не може потпуно осудити, о
чему и Рад пише: „If, therefore, we are determined to judge the morality of Dido’s
behaviour, it seems unfair to present it simply as a conflict between love and duty. On one
side was her love for Sychaeus, her duty to his memory, and the force of the oath which she
had sworn. On the other her love of Aeneas, her desire for children and her hopes for the
future of her people.“14

12
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр.174, 23
13
Овде би можда прикладнији превод латинске речи culpa био „грех“ а не „искушење“ – „Strictly
speaking, if Dido had not resolved to remain single then presumably she could have contemplated marrying
Aeneas without any misgivings and there would have been no question of culpa. In fact she has made such a
resolution and so marriage with Aeneas would involve culpa.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in Virgil’s
Aeneid, Оксфорд, 1990, стр. 152.)
14
Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990, стр. 161.

6
 Препуштајући се љубавној страсти, Дидона прихвата Ерос који јој је наметнут,
али јој ово препуштање не пружа извесно олакшање од љубавне боли, већ њено
мучење чини још интензивнијим. Тада се за помоћ обраћа божанствима, приноси им
богате жртве, и сама покушава да протумачи своју судбину, али узалуд:

(...) Шта јој сад вреде

молитве, храмови божји – до сржи је изједа саме
ватра, а срце скривена и даље јој сажиже рана.
изгара јадна Дидона, ко махнита лута по граду15
(Вергилије, 2014: стр. 176, 65-68)

Како је Дидона у овоме односу онај који љуби, она тежи да запоседне Енеју, те тражи
најразличитије изговоре да буде у његовој близини (организује шетње, гозбе...), али
како јој то ни приближно није довољно (јер га не може запосести у целости) – она
тугује. Ову њену тугу, директну последицу љубавне боли, Вергилије описује као врсту
меланхоличне пасивности: Дидона ноћу усамљено лута по двору, лежи на лежају који
је користио Енеја или „Каткад Асканија држи у крилу јер у њему оца његовог гледа, да
страст неизрециву завара тиме.“ (Вергилије, 2014: 177, 84-85). Из овога видимо да
Дидонина љубав није само чулна, телесна љубав, већ да је њу запосео онај узвишени
Ерос, којим се љуби нечија душа (јер за Енејом чезне и док он није присутан).
Међутим, последице оваквог Дидониног стања су далекосежне: она потпуно занемарује
своје владарске дужности, што утиче на сам развој младе Картагине и живот њених
становника.16 Као и прекршај заклетве дате Сихеју, и ово Дидонино занемаривање
сопственог краљевства може се посматрати као врста греха, због кога ће (као и због
прекршене заклетве) она касније жалити.
Иако је Дидонина љубав пре свега узвишена, она ипак захтева своје остварење
и на телесном плану (тј. тражи да буде узвраћена – макар физички), чиме би се љубавна
бол и немири напокон примирили. До тога остварења долази посредством Јуноне и
Венере, у епизоди посвећеној „венчању“ Енеје и Дидоне. Иако је о њој претходно било
речи, ваљало би поново сагледати ситуацију уговарања венчања, али овога пута из угла
Јуноне, која венчање сама и предлаже. Венера одмах схвата мотивацију иза овога
предлога, вероватно је и у праву када сматра да Јунона венчањем само жели да удаљи
Тројанце од италске земље, али може ли се Јунонин предлог тумачити и као делимичан
покушај спасавања Дидоне од љубавних јада које јој је Венера приредила? Наиме, она
га донекле сама тако и образлаже, јер након прекоревања Венере због њеног суровог
окомљавања на Дидону (обичну смртницу), и након указивања на бесмисао њиховог
сукоба, она ипак каже: „Гори у страсти Дидона, све тело јој махнитост проже“
(Вергилије, 2014: 178, 101), стављајући тако до знања да јој Дидонино стање није
небитно. Тако да би могуће било мотив „венчања“ Енеје и Дидоне тумачити и као
покушај саме Јуноне да своју љубимицу избави из љубавних јада (али покушај чија је
примарна функција ипак спречавање Тројанаца да доспеју до италске земље).
С друге стране, посматрамо ли конкретан чин венчања Енеје и Дидоне, ту
запажамо неколико ствари: поред Вергилијевог покушаја да венчање прикаже као
традиционално римско (и тако алудира на тројанско порекло Римљана)17, он нам даје и
мрачно предсказање развијања даље радње („Од тог дана све је стремило смрти и он

15
У овим стиховима сусрећемо се са мотивима ватре и љубавног лудила, којима ћемо се касније
детаљније бавити.
16
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 177, 86-89
17
Више о томе у: Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 181, 166-168; напомена бр. 219

7
беше узрок несреће тешке“18). Дидона се овога пута, након задовољења телесног
нагона, потпуно предаје Еросу, а поред претходно занемарених владарских обавеза,
више не мари ни за сопствену репутацију – она везу са Енејом не крије, већ је отворено
назива браком и „тим називом застире кривњу“ (Вергилије, 2014: 182, 172). Овде
видимо да је Дидона ипак свесна греха који њено препуштање Еросу проузроковало, те
да се не понаша бесрамно: она осећа кривицу због кршења заклетве и изневеравања
народа, али је то осећање кривице једноставно потиснуто јачим осећањем љубави
према Енеји.19 Међутим, Картагињани ипак осуђују своју краљицу20, и захваљујући
Гласини стварају слику о њеном односу са Енејом као о пуко телесном, те сматрају да
њих двоје „сву зиму, а то боме траје, уживају скупа, / срамној се предали страсти, на
краљевства не мисле више.“ (Вергилије, 2014: 183, 193-194). Да ово није истинска
природа њиховог односа можемо закључити из описа веродостојности Гласинине
делатности, који Вергилије даје нешто раније – она „под привидом истине изврће
ствари (...) ликујућ, и што је било и оно што није (да) дроби“ (Вергилије, 2014: 182-183,
188-190).
Након кратког периода одсуства љубавне боли (о коме Вергилије готово да и
не говори), Дидона поново бива изложена изузетној еротопатији, по својем
интензитету, манифестовању и последицама умногоме различиитој од оне са почетка
певања. Наиме, ова нова еротопатија није пропраћена меланхолично-пасивним
понашањем као прва, већ је њена главна одлика махнитост, тј. лудост изазвана Еросом.
Прве наговештаје о могућности оваквог Дидониног стања сазнајемо из Енејине
ситуације, када након Меркурове опомене размишља како да јој саопшти одлуку о
своме одласку. Он увиђа да ће Дидонина реакција на његов одлазак бити бурна, што
Вергилије истиче употребом доживљеног говора:

Авај, шта сада да ради? Та слудеће одлазак његов

краљицу. Шта да јој каже и којим да речима почне?
(Вергилије, 2014: 187, 283-284)

На плану саме радње, ово се Дидонино лудило манифестује много експресивније него
прво, пасивно стање (чини радњу динамичнијом јер је покретач догађања), а сами
начини тог манифестовања приказани су градацијски: од наглих промена емоција,
преко самоспознаје лудила, до коначног самоубиства.
Наиме, када Дидона (посредством Гласине) дозна за Енејин план о одласку,
након махнитог лутања градом у очају21, она се обрачунава са Енејом на начин који нам
јасно оцртава душевну бол и подвојеност којима је мучена. Она Енеји првобитно
приступа крајње љутито, са изразитим оптуживачким тоном, покушавајући да код њега
изазове стид и кајање (Вергилије, 2014: 188, 305-313), али у том тону она не истраје
дуго, већ убрзо преузима улогу жртве и труди се да својим излагањем изазове Енејино
сажаљење (Вергилије, 2014: 189, 314-330). Управо из ових стихова Дидониног
преклињања сазнајемо да је она свесна жртава које је поднела зарад љубави према

18
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 181, 169-170
19
„(...) wherever Dido’s passion originates (from without or within) it is portrayed as a force which by its very
nature overpowers resistance.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990, стр.
163.)
20
„Virgil does not think it necessary to tell us how many Carthaginians were against the union in principle (and
how strong their feelings were) and how many were simply indignant that there had been no official celebration.
All we know is that people disapproved of what Dido was doing.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in
Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990, стр. 153.)
21
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 188, 300-303

8
Енеји, и да очекује да та љубав буде обострана. Заправо, она је свесна и безизлазне
ситуације у коју је довела себе и своје краљевство, и због тога захтева макар сажаљење
Енејино („Коме ме остављаш, странче, јер само да умрем још могу.“22 – овим
пролептичним стиховима Дидона као да прориче своју судбину). Међутим, она више не
верује у Енејину љубав, и занемарује страх од богова тиме што Енејину судбинску
предодређеност схвата као његов изговор да је напусти. Поново заузима офанзиван тон,
овога пута још оштрији (вређа и проклиње Енеју) и тиме се њихов директан однос у
делу завршава.
Иако горенаведене сцене Дидонине емоционалне нестабилности и крхкости
представљају добар пример директног утицања еротопатије на њу, оне ипак јесу само
увод у њено лудило, његова почетна фаза. Право љубавно лудило Дидону захвата
након неуспелог Аниног покушаја да Енеју одврати од одласка – њој почињу да се
привиђају ствари на основу којих одлучује да треба да оконча свој живот. Ово место
нарочито је значајно и за интертекстуално читање Вергилијевог мотива еротопатије, јер
он Дидону у овако растројеном душевном стању пореди са јунацима грчких трагедија
који су такође захваћени лудилом. Сличности са трагедијом могу се такође уочити и на
самом почетку четвртог певања, где се Дидонино исповедање Ани може упоредити са
исповедањем јунакиња грчких трагедија својим дојкињама, што јасно показује да је
утицај трагедије (нарочито Еурипидове) на формирање Дидониног лика био прилично
јак.23 Вергилије оваквим грађењем Дидоне као трагичке јунакиње, поред поновног
указивања на њену изузетност, наговештава и њено несрећно скончање.
Управо се у таквом Дидонином несрећном скончању – самоубиству, њена
љубавна бол манифестује у потпуности и поприма свој коначни облик. Да је њена смрт
проузрокована љубавним болом, али и лудошћу коју је та бол изазвала, Вергилије нам
јасно наводи:

Сатрта болом Дидона примећује лудила знаке.

Одлучи тако да умре те смишља већ време и начин.
(Вергилије, 2014: 196, 474-475)

Дидонина одлука да се убије није, међутим, овако исхитрена каквом се чини, већ се
мисао о самоубиству у Дидони постепено кристализује, па њене трагове срећемо и
раније у делу. Сам чин самоубиства такође није исхитрен, штавише, Дидона приликом
његовог планирања делује зачуђујуће прорачунато и сталожено (за разлику од остатка
дела).
С друге стране, читава ова епизода Дидониног самоубиства одликује се
изразитом симболиком скривеном у најразличитијим мотивима. Тако се, на пример,
захтев да управо Ана подигне ломачу (за коју она не зна да ће бити Дидонина самртна
ломача) може разумети ако се у обзир узме то да је управо она своју сестру навела да се
препусти „ватри“ Ероса, одн. љубави према Енеји (у чему ће касније и сама увидети
сопствену кривицу). Уско повезан са ломачом јесте управо и наведени мотив ватре, са
којим се, кроз различите његове варијације (плам, изгарање...) сусрећемо још раније у
делу (нап. бр. 15), и који својом семантиком неспредвидивости и несталности одлично
оцртава стање љубавне боли као лудости проузроковане неутољивом чежњом. Да се
овај мотив може изједначити са љубавном страшћу сведоче нам последње речи
Дидонине, која се нада да ће својом смрћу изазвати Енејино кајање:

22
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 189, 323
23
„It has long been acknowledged that the story of Dido in Books 1 and 4 of the Aeneid has some of the
elements associated with tragedy.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in Virgil’s Aeneind, Оксфорд, 1990,
стр. 145.)

9
 Ову нек ватру на пучини негде и дардански крвник
спази, нек моје скончање ко знамење кобно понесе!
(Вегилије, 2014: 205, 661-662)

Такође, и чињеница да се Дидона пробада „дарданским мачем“ (Вергилије, 2014: 205,

647) може се посматрати као метафора: она заправо умире од „ране“ коју јој је нанео
Енеја. (Овакво „насилно“ деловање Ероса огледа се и у чињеници да Купидон своје
жртве гађа стрелама, приказујући тиме љубавну страст као човеку наметнуту.)
Пошто смо навели неке од начина манифестовања љубавне боли, као и њеног
утицаја на радњу Вегилијевог епа, ваљало би да се вратимо питању које смо на почетку
поставили – питању Дидонине несрећне судбине као последице љубавне боли; али и да
у склопу тога питања покушамо да одговоримо на питања порекла и функције
Дидонине еротопатије. Раније смо као могуће разлоге развитка такве њене судбине
навели сукоб Јуноне и Венере са једне, и Дидонину личну грешку са друге стране. У
првом случају Дидона је само невина жртва сукоба виших сила, те би њена судбина
унапред била запечаћена Венерином намером да се освети Јунони. Међутим, уколико
Дидонину судбину посматрамо као последицу њене личне грешке, то можемо чинити
двојако: као последицу њеног „греха“ (одн. изневеравања заклетве Сихеју и
занемаривања владарских дужности према Картагињанима), што и сама Дидона тумачи
као порекло своје несреће24; или као последицу њене немогућности да увиди да Енејина
љубав једноставно није исте јачине као њена (тј. да је у њиховој вези она љубавник, а
не љубимац)25. Како је о Дидонином „греху“ претходно било речи, друга претпоставка
такође заслужује коментар. Наиме, њену грешку у расуђивању можемо оправдати
чињеницом да су њена и Енејина прошлост веома сличне 26, те да она због такве
сличности њихове судбине може претпоставити и истоветност Енејиних осећања са
сопственим. Такође, у Дидонину одбрану иде и чињеница да Енеја технички никада не
показује знаке мањка љубави према њој. Истина, не могу се пронаћи ни нека Енејина
директна исказивања љубави, али да и он воли сазнајемо управо из чињенице да и он
пати. Наиме, у више наврата може се уочити да је мотив еротопатије, иако много
слабији од Дидониног, ипак присутан и код Енеје: најпре у његовом одговору на
Дидонине молбе (Вергилије, 2014: 192, 393-396), потом приликом одбијања Аниног
посланства (нап. бр. 27), и коначно код сусретања Дидоне у Хаду (Вергилије, 2014: 278,
475-476). Међутим, мотив Енејине љубавне боли се у овим епизодама не јавља
самостално, већ је праћен и прожет мотивом судбине (одн. судбинске предодређености
Енеје да дође до италске земље). То се јасно може уочити у следећим стиховима:

24
„Погазих и што обећах: Сихејевом пепелу верност!“ (Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 200, 552) и
„(...) љуте се Тирци, због тебе. Због тебе ја бацих под ноге / сву чистоту и част. У звезде ме коваху
некад.“ (Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 189, 321-322)
25
„Thus if we set aside the notion of a moral flaw and choose the other, more Aristotelian, idea of an error or
mistake, we may find the error (...) in her failure to realize that the relationship did not mean the same to Aeneas
as it did to her; or we may point to the fact that Dido has heard and overlooked all the prophecies given to
Aeneas by the Penates and Celaeno and Helenus about his Italian destiny; in either case the mistake was an
immediate consequence of her love.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990,
стр. 162.)
26
„Consider a leader from an old royal house, whose marriage has been broken by death; one who, when
warned by a dream, escaped the enemy’s sword and led a band of followers to found a new city in exile; one
who through many vicissitudes on land and sea has been distinguished for piety. Such leader is Dido. It has,
indeed, often been pointed out that in many aspects she is Aeneas’ alter ego.“ (Rudd, Dido’s Culpa, у: Oxford
readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, 1990, стр. 160.)

10
 (...) Енеја пак скамени поглед, а у срцу сузби
јад, а све мисли на оно што поручи Јупитер њему.
(Вергилије, 2014: 189, 331-332)

Видимо дакле да Енеја, иако „растрзан љубавним мукама силно“ (Вергилије, 2014: 192,
395), ипак мора послушати Јупитерову наредбу, тј. испунити своју судбину, тако да ће
он увек на прво место ставити божанску вољу и добробит свога народа, па макар и по
цену своје личне патње („Чврста је његова воља, но сузе му клизе низ лице“ 27). По томе
се он суштински разликује од Дидоне – његова је врлина управо у том стоичком
савлађивању сопствених жеља и нагона зарад испуњења вишег циља. Дидона је, с друге
стране, приказана као известан стоички анти-идеал: она је особа која је дозволила да
страсти управљају њеним животом, чиме је упропастила не само себе, него и сопствени
народ.28
Покушамо ли, најзад, да дамо коначан одговор на питање о пореклу Дидонине
еротопатије, утицај који судбина (fatum) има на њен настанак и развој постаје
очигледан. Наиме, управо је судбина та која Енеју усмерава пут Италије, због чега он и
доспева до пунске земље, али и га иста та судбина од Дидоне удаљава и коначно
раставља. Дакле два главна места Дидонине патње – њен почетак и њен крај, директна
су последица судбине. Међутим, исто се не може рећи за Дидонин трагични свршетак,
јер он је више реакција Дидонина на сопствену бол и срам који је доживела, него што је
судбински предодређен:

А јер је не снађе смрт ни због судбине ни због кривице,

него због ненадног лудила прерано, несрећна, оде,
није јој још Прозерпина са темена увојак плави
узела нит је Дидону досудила стигијском Орку.
(Вергилије, 2014: 207, 696-699)

Из тога се може закључити да је Дидонина љубавна бол била судбински нужна, а сукоб
богова се пре може посматрати као начин спровођења те нужности, него као директан
узрок њене еротопатије. Насупрот томе, Дидонина смрт није била судбински
предодређена ни нужна, већ је последица њене личне одлуке, донете како би се лишила
љубавног бола, али и срамоте коју је осећала због чињења „греха“.
Остаје још да покушамо разрешити и питање функције мотива љубавне боли у
Вергилијевом епу, које се (као уосталом и добар део Енеиде) може сагледати кроз
песниково настојање да докаже судбинску предодређеност настанка Римског царства и
римског народа (gens romana), те и њихову независност од наслеђене грчке културе.
Наиме, давањем првенства судбини, њеним уздизањем и коначним тријумфом над
Еросом у Енеиди, Вергилије можда покушава да покаже како је та сила која је условила
настанак Римског царства моћнија од силе љубави, и тако успостави разлику између
двеју цивилизација: еросно-оријентисане Грчке и фатумски-оријентисаног Рима.

27
Вергилије, Енеида, Београд, 2014, стр. 194, 449
28
За исправност Енејиних и неисправност Дидониних поступака Вергилије би имао одличан „доказ“ у
каснијој судбини њихових краљевстава: Рим је у постао једна од најмоћнијих империја свих времена, док
је Картагина сравњена са земљом.

11
 ЗАКЉУЧЦИ

На самом крају овога истраживања, ваљало би навести податке и закључке до

којих смо у њему дошли, а који се тичу повезаности мотива љубави као бола са ликом
Дидоне. Притом ћемо гледати да у те закључке инкорпорирамо сазнања о Еросу која
смо у процесу стекли.
Након кратке анализе сцене првог Дидониног појављивања могли смо, на
основу описа саме њене појаве (и хомерског поређења са Дијаном), установити да
Вергилије инсистира на изузетности њеног лика. Поред те изузетности, међутим, он нас
упознаје и са Дидонином трагичном прошлошћу, али и перспективном садашњошћу и
будућношћу, што приликом њених каснијих страдања изазива код читаоца извесну дозу
емпатије истовремено му дочаравајући моћ и немилосрдност Ероса. Даље, поставили
смо кључно питање везано за мотив љубавног бола, које је одредило основне правце у
којима ће се даље истраживање кретати: то је питање порекла Дидонине несрећне
судбине изазване љубавним болом. Првобитно су се указала два могућа решења овога
проблема: прво – да је таква Дидонина судбина последица божанског сукоба, тачније,
начина Венерине одмазде Јунони због сталног угњетавања Енеје и Тројанаца (у том би
случају Дидона била само невина и непотребна жртва); и друго – да је она последица
Дидонине личне грешке која се, опет, могла сагледати двојако (као „грех“ због
прекршаја заклетве Сихеју и занемаривања владарских обавеза, или као погрешно
расуђивање и несхватање праве природе Енејиних осећања). Сагледање другог решења
овога проблема дало нам је детаљнији увид у Дидонину перспективу, и тако нам
приближило само искуство еротопатије које је она доживела, те смо у наставку
испитали то искуство и, пратећи хронологију догађаја у делу, анализирали сва
приказивања мотива еротопатије у фабули. Оваквим начином анализе дошли смо до
битних сазнања о врсти Ероса којим је Дидона свладана, о њеној позицији у односу
који Ерос успоставља, али и о различитим начинима манифестовања љубавне боли који
је муче. Тако смо установили да је Дидону запосео онај узвишени, „небески“ Ерос
којим се љуби нечија душа, и да такав Ерос тражи своје остварење на физичком плану
(сцена „венчања“); а такође смо и увидели да је Дидонин положај у односу са Енејом
положај љубавника (одн. онога који љуби), те да је тиме њена љубавна патња унапред
загарантована (јер тежи да у потпуности запоседне свога љубимца, што је само по себи
немогуће). Да се ни код Дидонине љубавне боли не може говорити о потпуној
непроменљивости увидели смо анализирајући начине манифестовања те боли,
приликом чега смо установили да се њена почетна еротопатија разликује од завршне по
своме интензитету и последицама (док се прва манифестује меланхолично-пасивним
понашањем и осећањем, друга нам показује праву махнитост и „лудост Ероса“).
На крају, покушали смо да одговоримо на питања о пореклу Дидонине љубавне
боли, и захваљујући детаљнијој анализи фабуле увидели смо да, поред првобитних
претпоставки, у њеном пореклу битну улогу игра судбина. Међутим, док судбина има
велики утицај на настанак и развој Дидонине еротопатије, она нема никаквог удела у
њеном трагичном скончању, већ је оно последица личне одлуке Дидонине, прожете
осећањем срамоте због начињеног греха и болом због неузвраћене љубави.

12
 ЛИТЕРАТУРА

1. Вергилије 2014: Публије Вергилије Марон, Енеида, Београд: Федон

2. Аница Савић-Ребац, Претплатонска еротологија, Нови Сад, Просвета, 1984.
3. Платон, Гозба или О љубави, Београд, Дерета 2008.
4. Платон, Кратил, Загреб, Студентски центар Свеучилишта у Загребу, 1976.
5. Додс 2005: Ерик Робертсон Додс, Грци и ирационално, Београд: Службени
гласник
6. Де Ружмон 2011: Дени де Ружмон, Љубав и запад, Београд: Службени гласник
7. Georg Nicolaus Knauer, Vergil’s Aeneid and Homer, у: Stephen J. Harrison, Oxford
readings in Virgil’s Aeneid, Оксфорд, Oxford university press, 1990.
8. Хомер, Одисеја, Београд, Дерета, 2015.
9. Niall Rudd, Dido’s Culpa, у: Stephen J. Harrison, Oxford readings in Virgil’s Aeneid,
Оксфорд, Oxford university press, 1990.

13
 САДРЖАЈ

УВОД..........................................................................................................................................1
ЕРОС И ЉУБАВНА БОЛ.........................................................................................................2
ДИДОНА....................................................................................................................................4
ЗАКЉУЧЦИ............................................................................................................................12
ЛИТЕРАТУРА.........................................................................................................................13

14