1.

У дијалекатском примеру ,,спавали под дрен“ присутна је појава

падешког неразликовања акузатива од инструментала. Пример је из
косовско-ресавског дијалекта, а доминација тзв. општег падежа,
заступљена у овом примеру, резултат је развоја: а) конвергенције,
б) синтетизма, в) дивергенције, г) аналитизма

2. Најчвршће противаргументе на увођење (искључиво) ијекавице у

српском књижевном језику изнео је Стојан Новаковић у једном свом
раду објављеном а) почетком, б) средином, в) крајем 19. века. У ком
контексту аутор у овој полемици помиње Д. Обрадовића и Ј.
Панчића? Помиње их као писце који су писали екавицом.

3. Сврстајте хронолошки, према генетском критерију, српски језик у

различите лингвистичке заједнице, почевши од најстаријих до
савремених: праиндоевропска, прасловенска, прајужнословенска,
западнојужнословенска. Према судбини праиндоевропских гутурала,
српски језик спада у сатем језике, заједно са шиптарским,
јерменским, балтијским и индоиранским.

4. Према Белићевој периодизацији српског језика, губљење фонеме

х спада у а) прву, б) другу, в) трећу балканску епоху, која је трајала
од 15. до 19. века. Реформишући српски књижевни језик, В. Караџић
је, ипак, ову фонему укључио у норму, што се види у а) првом, б)
другом, в) трећем изнању његовог Српског рјечника.

5. Константин Јиречек поделио је стари (антички) Балкан на

различите културне сфере. Према тој подели област Рапка
припадала је а) грчкој, б) римској, в) илирској сфери.

6. Фонеме ћ и ђ представљене су у старим српским споменицима

најпре једним словом, тзв. ,,ђерв“: __. Г.С. Венцловић ће касније за
ове две фонеме у текстовима писаним народним језиком
употребљавати слова __ и __. У свом делу под називом ,,Сало
дебелога јера либо азбукопротрес“, Саво Мркаљ ће за ове фонеме
предложити слова ДЬ и ТЬ. За коначан изглед слова Ћ и Ђ
најзаслужнији је Вук Стефановић Караџић.
7. Грчко λογγος, шиптарско sundoj и арумунско scumpu – имају у
основи речи словенског порекла: луг, судити и скуп. Ове лексеме
обједињује употреба старе словенске фонеме __ (он). С обзиром на
то да је у периодизацији српског језика (А. Белић) утврђено до када
опстаје ова стара фонема, може се закључити да ове словенске
позајмљенице у грчком, шиптарском и арумунском датирају из
времена пре нестанка ове фонеме, - дакле пре 11. века.

8. Тзв. ,,јужно наречје“, које В. Караџић предлаже за основицу

српског језика, говори се, између осталог, у: а) централној, б)
јужној, в) западној Србији. У Писму П. Атанацковићу (1841) међу
разлозима за прихватање овог наречја Караџић наводи и да се
,,само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом Римскога
закона“. На кога Караџић мисли? – а) на Србе, б) на Хрвате, в) на
Хрвате и Словенце.