Акцентологија српског језика I 26.

II
2014.

Текст бр. 1 – Подела речи на слогове

Господин Половски

Већ са првим зрацима сунца господин Половски уђе у парк. Седне на своју
омиљену клупу и чека. Обично је полуокренут споменику Орфелину, изниклом на
обали стазе од белог туцаника. Сунце које се рађа чини овај пејзаж необично лепим,
али господин Половски није ту због складног споменика, чаробне игре меке јутарње
светлости или због свежег ваздуха. Он је ту да би чекао.
Када сунце одлучније сине, појаве се голубови, убрзо за њима и старци.
Позлаћено зрневље мами веселост птица. Жагор се из крошњи премешта међу леје
цвећа. Али, господин Половски није у парку ни да би хранио голубове као његови
исписници. Он је ту да би чекао.
Како дан одмиче – парк се пуни. Сада већ има деце, оних који шетају псе,
заљубљених парова. Живнуло стотине водоскока гласова, прште капљице искравог
смеха. Но, ни променада радости није важна за господина Половског. Он је ту да би
чекао.
А затим, дубок уздисај после десет часова, господин Половски се узнемири.
Потпуно се окрене ка споменику Орфелину око којег неуморно кружи, приметио је и
лети и зими, увек исти играви лептир. На трен се, као и годинама пре, томе чуди, а онда
све чешће стане да гледа на сат, прстима прође кроз косу, беспотребно намести ревере
сакоа, поглади се по бради, управи обрве, штипне се за образе, сасвим заборави да
трепће.
Угледа је господин Половски још издалека, одмах пошто се појави иза стабала
липе. Ево, у раздраганом костиму боје бокора циклама, долази до споменика и креће
стазом крај које самује његова клупа. Висока, распуштене косе, складног стаса. Како
само хода! Око ногу јој се узбудљиво уплиће сукња од тананог платна. Разуздани ветар
лудује са њеним праменовима. Око струка погледи шетача. А она – она иде право ка
њему! Бели туцаник сипка од корака! Бели туцаник шушти од корака! То господин
Половски чека!
Наравно, он зна да му та девојка не иде у сусрет. Он је чак и не познаје. Али,
када загонетна пролазница мине покрај њега, сваког дана око једанаест часова,
господин Половски устане са клупе и задовољног израза лица, срца пуног као
пролећна, водом богата река – крене ка излазу парка. Да, помисли тада, врашки је лепо
чекати некога.

(Атлас описан небом, Горан Петровић /одломак/)