ATMA-VIČARA

PUT SAMOISPITIVANJA

po učenju Šri Ramane Maharšija

Sadržaj
Uvod
Ramana Maharši
Priroda Jastva
Samosvest i neznanje
Gjani
Samoispitivanje
Predanost
Guru
Život u svetu
Podučavanje u tišini
Samadi

„Samoispitivanje direktno vodi do samoostvarenja otklanjajući

prepreke zbog kojih misliš da Jastvo nije već ostvareno."
„ 'Ja postojim'je jedino trajno, očigledno iskustvo svakog
čoveka. Ništa nije tako očigledno kao 'Ja sam Ono što ljudi nazivaju
očiglednim, to jest iskustvo koje stiču pomoću čula, daleko je od očiglednog.
Jedino Jastvo može biti to. Stoga, upražnjavati samoispitivanje
i biti to 'Ja sam'je sve što treba činiti. 'Ja sam 'je stvarnost. 'Ja sam ovo
ili ono 'je nestvarno. 'Ja sam 'je istina, drugo ime za Jastvo. "

Šri Ramana Maharši

Uvod
Na jugu Indije, u gradu Maduraiju, u prometnoj ulici koja vodi do
prelepog drevnog Minakši hrama, nalazio se skroman dom. Dok su
trgovci prodavali svoju robu, a volovska kola se kotrljala po prašnjavom
drumu, šesnestogodišnji dečak je ležao ispružen na podu male sobe na
drugom spratu ujakove kuće. Venkataraman je naizgled bio normalan
indijski dečak koji je više voleo sport i igru nego učenje. Tog dana,
sredinom jula meseca, godine 1896. doživeo je strah od smrti. Nije bio
bolestan i nije postojao nijedan logičan razlog da bi se osećao tako. Nije
želeo da se posavetuje sa starijim ukućanima; rešio je da se sam suoči sa
problemom, tada i na tom mestu. Zaista je to i učinio. Da citiramo njegove
reči:

"Šok zbog straha od smrti potpuno je preusmerio moj um

ka unutra, tako da sam izgovorio u sebi bez nekakvog stvarnog
uobličavanja u reči: 'Sada dolazi smrt; šta to znači? Šta je to što
umire? Ovo telo umire.' Istog trenutka sam odglumio pojavu
smrti. Legao sam ispruženih nogu, ukrućenih kao da nastupa
rigor mortis i oponašao truplo mrtvaca kako bi ispitivanje učinio
stvarnijim. Zadržao sam dah i čvrsto sklopio usne kako mi
se nijedan glas ne bi omakao, kako ne bih izustio ni reč 'ja', niti
ijednu drugu reč. 'Pa dobro', rekao sam sebi, 'ovo telo je mrtvo.
Biće odnešeno ovako ukrućeno na mesto za kremiranje i biće
spaljeno i pretvoreno u pepeo. Ali, da li smrt ovog tela znači i
moju smrt? Da li je telo Ja? Ono je tiho i nepokretno, ali ja
osećam celokupnu snagu svoje ličnosti, čak i glas 'Ja' unutar
mene, odvojeno od njega. Stoga, ja sam Duh koji transcendira
telo. Telo umire, ali Duh koji ga transcendira ne može biti
dotaknut smrću. To znači da sam ja besmrtni Duh.' Sve ovo
nije bila tek prazna misao; bljesnula je u meni munjevitom
brzinom kao živa istina koju sam primio tako direktno kao da
uopšte nije bilo misaonog procesa. 'Ja' je bilo nešto toliko
stvarno, jedina stvarnost u vezi sa mojim tadašnjim stanjem i
celokupna svesna aktivnost povezana sa mojim telom bila je
centrirana na tom 'Ja'. Od tog trenutka pa na dalje 'Ja' ili
Jastvo fokusiralo je svu pažnju na sebe neverovatnom jačinom.
Strah od smrti je zauvek iščezao. Apsorbovanost u Jastvu se od
tada trajno nastavila. Druge misli su se mogle pojavljivati i
nestajali kao različite note u muzici; ali 'Ja' je trajalo kao
osnovni ton u pozadini ostalih tonova, u koje se savršeno
uklapalo. Bez obzira što je telo bilo okupirano pričom,
čitanjem ili nečim drugim, ja sam i dalje bio centriran na 'Ja'.
Pre ove krize nikada nisam imao jasnu percepciju Jastva niti
me je ono svesno privlačilo. Nisam osečao nikakvo vidno niti
direktno interesovanje za Jastvo, a još manje poriv da
neprekidno boravim u njemu."

("Samorealizacija", str. 21-22)

Šest nedelja kasnije, Venkataraman je napustio svoj dom u

Maduraiju i otišao vozom do svete planine Arunačale, kod grada
Tiruvanamalaija. Slučajno je čuo ime ovog svetog mesta i intuitivno
osetio kako ga ono privlači. Nakon što se ustoličio u "blaženstvu
Jastva", ostao je u podnožju Arunačale sve do svoje smrti 1950. godine.

Ramana Maharši
Bagavan Šri Ramana Maharši ni u kom pogledu nije bio običan
Guru, mada bilo kojeg Gurua nazivati "običnim", zvuči apsurdno. Guru
je, ako je pravi spiritualni učitelj, na višem planu od običnih smrtnika,
ali Bagavan nije bio ni na jednom planu: on je bio čovek koji prebiva u
konstantnoj, nepomućenoj svesti o jedinstvu sa Jastvom koje je Bog, ili
drugim rečima, on je bio Bog u ljudskom telu koji je trpeo ljudska
ograničenja. Tokom svih pedesetčetiri godine, nošenje tela je bila velika
žrtva u korist njegovih sledbenika, da bi na kraju ta žrtva postala pravo
mučenje.
Ovo prihvatanje tela sa svim njegovim ograničenjima izazvalo je
mešavinu znanja i neznanja koja je zbunjivala mnoge Bagavanove posetioce.
Njegovo spiritualno znanje je bilo potpuno i konstantno. Uvek je
govorio autoritativno. Nije se postavljalo pitanje u pogledu samadija jer
je on uvek bio u samadiju, svesno je uvek bio Atma, vrhovno, božansko,
nepodeljeno, večno Jastvo. Nije se postavljalo pitanje ni o kakvom
otkrovenju, jer ko se otkriva kome u stanju izvan dualnosti? Stoga, sve
što je izgovorio bila je božanska reč, svako objašnjenje - sveti spis.
Pa ipak, pokazivao je isto ljudsko neznanje kao i svaki smrtnik.
. . . . . . . . .
Imao je običaj da pita da li je taj i taj došao, kako se taj i taj bolesnik
oseća i sl. Mnoge posetioce i neke učenike je ovo obeshrabrivalo te su
pitali kako onaj koji ima božansko znanje želi da zna da li je stigao brod
ili da li je lek pomogao.
Neki učenik je, zbunjen, jednom upitao: "Da li gjani zna sve?" A
Bagavan je, pronicljivo kao i uvek, pokrenuvši pitanje sa beskorisne
teorije na spiritualnu praksu, odgovorio: " Sve što je vredno znanja."
Ovo nije bio primer jogija koji je od jednog stanja znanja teži
drugom, već nešto mnogo jednostavnije i bezgranično veće: bio je to
čovek koji umire u telu i živi u apsolutnom jedinstvu sa božanskim Jastvom,
a ipak prihvata prosta ljudska ograničenja.
Međutim, moramo biti veoma oprezni dok pričamo o ovakvim
misterijama. Ne može se reći da je bilo koje više stanje bilo blisko Bagavanu.
On je bio Bagavan i nijedno stanje nije mu moglo biti blisko.
Jednostavno, ta stanja koja mi zovemo višim, za njega su imala isto
onoliko iluzornu, snu-sličnu stvarnost kao i ovo obično ljudsko stanje.
On je bio jedno sa Bićem koje sadrži sva ova stanja i transcendira ih.
Kada je nastavio da nosi ljudsku formu, pošto je transcendirao ljudsko i
sva ostala stanja, on je prihvatio njena ograničenja - da oseća toplotu i
hladnoću, da doživljava bol i bolest, da bude ograničen neznanjem o
događajima. Da je nosio ljudsko telo, a sebe oslobodio svakog telesnog
bola, bolesti i iskustva, ljudi bi rekli: "Lako je njemu da govori o prebivanju
u Srcu, neuznemiren događajima, kada on ne oseća bol ili nesigurnost,
a mi ih osećamo."
Ali on je prihvatio bol i nesigurnost kao odlike ljudske forme i
pokazao da oni ne mogu dotaći ravnotežu gjanija, koji ostaje trajno ustoličen
u Stvarnosti. To je dalo još veću snagu njegovom učenju pošto je
navodilo sledbenike da se ponašaju isto kao i on.
Kao što je prihvatio ograničenja ljudskog znanja, Bagavan je prihvatio
i ograničenja ljudskih moći. Bilo je spiritualnih učitelja koji su
izvodili čuda kako bi ukazali na prednost spiritualnih zakona nad fizičkim
i kako bi čoveku pokazali svu veličinu prava koje je dobio rođenjem,
ali Bagavanov put je bio drugačiji; on je pokazivao da je moguće
ostati ustoličen u Jastvu usred svih ograničenja ljudskog života. Dakle,
on je bio primer prihvatanja ne samo ljudske patnje i neznanja o događajima,
već i zakona i uslova koje nam nameće svet u ovom mračnom
dobu, zakona koji su se, za njega, odražavali u ašramskim pravilima.
Zato kome god su se ova pravila učinila mučnim imao je pred sobom
primer Bagavanove pokornosti.
Stoga, šta god da neko kaže o Bagavanovim moćima, mora biti
isto toliko obazriv koliko i onaj koji govori o njegovom znanju. Bilo je
sledbenika koji su gledali na njega svojom jednostavnom verom kao na
svog oca-i-majku, kako to tamilska pesma kaže, i koji su mu se molili
kad god bi ih neka nevolja zadesila. Njihove molitve su bivale uslišene.
Teškoće ili bolesti su prolazile ili se želje ispunjavale, obično u samom
trenutku kada bi dato pismo bilo uručeno Bagavanu ili neka želja bila
lično upućena. Kada ovo nije bilo moguće ili nije bilo preporučljivo,
duhovna moć i postojanost bi ispunile sledbenika i provele ga kroz poteškoće
koje su ga naizgled savladale.
Neki sledbenici su primetili da je Bagavan uslišio njihove molitve,
ali kada bi kasnije posetili ašram i ispričali kako im je samo obraćanje
Bagavanu donelo ispunjenje, izgledalo je kao da on ne zna ništa o
tome. Jednom prilikom, kada su ga pitali u vezi sa ovim, on je
odgovorio: "Čim se sledbenik obrati gjaniju, božanska sila automatski
počinje da deluje." Ovo objašnjenje je davao na Telugu jeziku, ali reči
"božanska sila" je govorio na engleskom.
Obično, njegovo saosećanje nije otklanjalo nesreću već je nasuprot
tome, pružalo mir. Žena koja je ostala bez muža, otac čiji je jedini
sin umro, došli bi i izneli mu svu svoju patnju, a on ne bi ništa na to odgovorio,
već bi se jednostavno okrenuo ka njima i pogledao ih svojim
blistavim očima, koje su zračile ljubavlju i razumevanjem i njihova srca
bi ispunio mir.
Mi, u ovom materijalističkom dobu, blagosloveni smo Njegovim
prisustvom koje se može uporediti samo sa Budinim, Hristovim ili
Šankarinim; a naš materijalizam je onoliki kolika je naša indiferentnost
prema Njemu. Svim svojim pričama o idealima i uzrocima, svet je ignorisao
pravu blagoslovenost ovog doba, isto onoliko slepo koliko su
Rimljani ignorisali Hrista. Sam Bagavan je rekao: "Ako na svetu
postoji samo jedan gjani, njegov uticaj će doneti dobro celom svetu, a
ne samo njegovim učenicima."
Pa ipak, učenje Šri Ramane, po svojoj prirodi nije imalo nameru
da izazove takav prevrat kao što je to imalo Budino, Hristovo ili čak
Šankarino učenje, jer on nije došao da propoveda novu religiju ili da
transformiše postojeću. Njegovo delo se sastojalo u tome što je otvorio
novu spiritualnu stazu koja odgovara uslovima modernog sveta,
pristupačnu svima onima koji su mu se obraćali bez obzira kojoj religiji
ili zajednici su pripadali. Bolje reći, ona ne privlači zajednice u celini,
već samo one pojedince koji u njoj nalaze sebe i slede je.
Mudraci su se davno složili u jednoj stvari, a to je da je spiritualna
praksa pogodna za kali-jugu uglavnom nama đapa, invokacija božanskog
imena. Takođe su se složili da je gjana-marga, "direktna staza",
suviše strma za kali-jugu. Međutim, isto tako je rečeno da će staza na
kraju biti krajnje jednostavna i laka. To nam je doneo Bagavan Šri
Ramana otkrivši čovečanstvu zaboravljenu stazu samoispitivanja, samo
u novom obliku koji odgovara uslovima novog doba. Naravno, to je
integralna staza u kojoj su zastupljena sva tri elementa, i gjana i bakti i
karma marga, i u odnosu na prirodu čoveka koji je sledi, može biti naglašen
bilo koji od ova tri elementa. Stvaranje ove staze bio je smisao i
tajna Bagavanovog života. Tokom pola veka on je neprekidno isticao
da je ovo najbolji, najdirektniji i najsigurniji put. "Samoispitivanje je
nepogrešivo sredstvo, jedino direktno, za ostvarenje neuslovljenog, apsolutnog
Bića koje mi zapravo jesmo."

Artur OZBORN &

Priroda Jastva
Sagovornik: Šta je stvarnost?

Maharši: Stvarnost mora uvek biti stvarna. Ona je izvan imena i

oblika. Upravo to što stoji iza svega je stvarnost. Ona podupire ograničenja,
bivajući sama bezgranična. Ona nije ničim uslovljena. Podupirući
ono što nije stvarno, uvek ostaje ista. Stvarnost je to što jeste. Ona
je takva kakva jeste i prevazilazi reči. Ona je izvan pojmova "postojanje"
i "nepostojanje".
Isijavanje svesti-blaženstva u obliku jedinstvene svesnosti koja
podjednako sjaji i iznutra i spolja je vrhovna i blažena prvobitna stvarnost.
Njen oblik je tišina i gjaniji (mudraci) su objavili da je to konačno
i nesputano stanje istinskog znanja (gjana).

S: Šta je ta svest i kako je neko može postići i razviti?

M: Ti si svest. Svest je drugo ime za tebe. S obzirom da si ti svest,

nema potrebe da je postižeš ili razvijaš. Sve što treba da uradiš je da
prestaneš da budeš svestan drugih stvari koje su ne-Jastvo. Ako to učiniš,
tada će jedino čista svest preostati i to je Jastvo.
S: Ako je Jastvo samo po sebi svesno, zašto ga ja nisam svestan
sada?

M: Ne postoji dualnost. Tvoje sadašnje znanje se zasniva na egu i

zato je relativno. Relativno znanje podrazumeva subjekat i objekat,
dok je svesnost Jastva apsolutna i ne zahteva nikakav objekat.
Jastvo je uvek prisutno. Svi žele da ga spoznaju. Kakva pomoć je
potrebna čoveku da bi spoznao Jastvo? Ljudi žele da vide Jastvo kao
nešto novo, ali ono je večno i ostaje isto sve vreme. Oni žele da ga vide
kao zaslepljujuću svetlost ili nešto slično. Kako je to moguće? Ono nije
ni svetlost ni tama. Ono je samo to što jeste. Ono se ne može definisati.
Najbolja definicija je "Ja sam to što jesam". U tekstovima se govori o
Jastvu kao da je veličine palca, dlake, električne varnice, da je bezgranično,
suptilnije od najsuptilnijeg, itd. Za to nema nikakve osnove. Ono
je samo bivanje, ali različito od stvarnog i nestvarnog. Ono je znanje, ali
različito od znanja i neznanja. Kako se ono uopšte može definisati?
Ono je jednostavno bivanje.

S: Kada čovek ostvari Jastvo, šta vidi?

M: Nema viđenja. Viđenje je samo bivanje. Stanje samoostvarenja,

kako ga nazivamo, nije postizanje nečeg novog ili dostizanje nekog
cilja koji je daleko, već je to jednostavno biti to što oduvek jesi i što
si oduvek bio. Sve što je potrebno je da napustiš svoje viđenje neistinitog
kao istinitog. Svi mi smatramo stvarnim ono što nije stvarno. Jedino
što treba da učinimo s naše strane je da napustimo ovu naviku. Tada ćemo
ostvariti Jastvo kao Jastvo; drugim rečima "budi Jastvo". Doći će
trenutak kada ćete se smejati sebi što ste uopšte pokušavali da otkrijete
Jastvo koje je toliko očigledno. Stoga, šta reći na to pitanje?
To stanje transcendira i posmatrača i posmatrano. Nema tu nikakvog
posmatrača koji treba nešto da vidi. Posmatrač koji sada sve
ovo posmatra, prestaje da postoji i ostaje samo Jastvo.

S: Kako to spoznati putem direktnog iskustva?

M: Da bismo govorili o spoznaji Jastva, moraju postojati dva

Jastva, jedno koje spoznaje, drugo koje treba spoznati i proces spoznavanja.
Stanje koje zovemo spoznajom je jednostavno biti to što jesi, a
ne spoznavati nešto ili postajati nešto. Onaj koji ga je ostvario je samo
ono što jeste i što je oduvek bio. To stanje se ne može opisati. Ono se
može samo biti. Naravno, mi olako koristimo termin "samoostvarenje"
u ne-dostatku boljeg termina. Kako ostvariti ili učiniti stvarnim ono što
je jedino stvarno?

S: Ponekad kažete da je Jastvo tišina. Zašto?

M: Za one koji žive u Jastvu kao u lepoti slobodnoj od misli, nema
ničega o čemu bi mogli misliti. Jedino čemu se oni priklanjaju je
iskustvo tišine, jer u tom najvišem stanju ne postoji ništa što bi se moglo
postići, a što nije Jastvo.

S: Šta je mouna (tišina)?

M: Mouna je stanje koje prevazilazi govor i misao. Ono što jeste

je mouna. Kako rečima objasniti mounu?

S: Kako da postignem samoostvarenje?

M: Ostvarenje nije nešto novo što treba zadobiti; ono je već tu.
Samo odbaci misao "ja nisam ostvario".
Tišina ili mir je ostvarenje. Ne postoji trenutak kada Jastva nema.
Dokle god imaš sumnju ili osećanje da ga nisi ostvario, treba da uložiš
napor da se oslobodiš takvih misli. One postoje usled poistovećenosti
Jastva sa ne-Jastvom. Kada ne-Jastvo iščezne, Jastvo jedino ostaje.
Pogrešno je pričati o ostvarenju. Šta tu ima da se ostvari? Stvarnost
je uvek takva kakva jeste. Mi ne stvaramo ništa novo, niti postižemo
nešto što već nismo imali. Za to postoji jedan dobar primer. Da
bismo napravili bunar, potrebno je da iskopamo veliku rupu. Mi ne
stvaramo prostor u rupi ili bunaru; mi samo uklanjamo zemlju koja ispunjava
taj prostor. Prostor je tu bio oduvek. Na isti način mi treba
samo da odbacimo sve dugogodišnje mentalne tendencije (vasane) koje
su u nama. Kada ih napustimo, jedino Jastvo će sijati.

S: Pošto ostvarenje nije moguće bez uništenja mentalnih tendencija,

kako da budem u tom stanju u kojem su sve mentalne tendencije
uništene?

M: Ti si u tom stanju sada.

S: Da li to znači da treba da uništim mentalne tendencije onog

trenutka kada se pojave?

M: One će biti uništene same od sebe ako ostaneš to što jesi.

S: Ali kako to uspeti i postići oslobođenje?

M: Oslobođenje je naša prava priroda. Mi smo to. Sama činjenica

da žudimo za oslobođenjem pokazuje da je sloboda od svakog ropstva
naša prava priroda. To nije ništa novo što treba steći. Sve što je potrebno
je osloboditi se lažne pretpostavke da smo zarobljeni. Kada to učinimo,
nećemo imati nikakvih sličnih želja ili misli. Dokle god neko žudi
za oslobođenjem, dotle se može smatrati zarobljenim.
S: Koliko je vremena potrebno da bi se postiglo oslobođenje?

M: Oslobođenje nije nešto što je moguće postići u budućnosti.

Ono je večno tu, ovde i sada.

S: Slažem se, ali ja nemam iskustvo toga.

M: Iskustvo je ovde i sada. Niko ne može poricati Sebe.

S: To znači postojanje, ali ne i sreću.

M: Postojanje je isto što i sreća, a sreća je isto što i bivanje. Reč

oslobođenje je tako provokativna. Zašto bi neko tragao za njim? Čovek
veruje da postoji ropstvo i zato traga za oslobođenjem. Ali činjenica je
da ne postoji nikakvo ropstvo već samo sloboda. Zašto nešto imenovati,
pa onda tragati za tim.

S: To je tačno, ali mi smo u neznanju.

M: Samo otkloni neznanje. To je sve što treba da učiniš. Sva pitanja

koja se odnose na oslobođenje su neprihvatljiva. Oslobođenje znači
slobodu od ropstva, što podrazumeva sadašnje prisutvo ropstva. Nema
nikakvog ropstva i samim tim nema ni oslobođenja.

S: Da li je tačno da je samoostvarena osoba tek svedok svih dešavanja

u ovom svetu?

M: Zapravo, ideja da je Jastvo svedok je samo u umu. To nije apsolutna

istina o Jastvu. Svedočenje zavisi od objekata kojima se
svedoči. I svedok i njegovi objekti su mentalne kreacije.

S: Koliko su tri stanja važna u odnosu na četvrto (turija) ? Kakav

je zapravo odnos između ova tri stanja i četvrtog?

M: Postoji samo jedno stanje, stanje svesti ili postojanja. Tri stanja,
budno, sanjanje i dubok san, ne mogu biti stvarna. Ona jednostavno
dolaze i odlaze. Ono što je stvarno uvek postoji. Jastvo ili postojanje
koje opstaje u sva tri stanja je stvarno. Ostala tri stanja nisu stvarna i
zbog toga nije moguće govoriti o njihovom stepenu stvarnosti. Možemo
to grubo postaviti ovako: postojanje ili svest je jedina stvarnost. Svest
plus budnost nazivamo budnošću. Svest plus sanjanje nazivamo sanjanjem.
Svest plus dubok san nazivamo dubokim snom. Svest je ekran na
kojem se sve slike pojavljuju i nestaju. Ekran je jedino stvaran; slike su
samo senke na njemu. Pošto usled duge navike smatramo ova tri stanja
stvarnim, stanje čiste svesti nazivamo četvrtim. Ali zapravo nema četvrtog
stanja, već postoji samo jedno stanje.
Nema razlike između sanjanja i budnog stanja, osim što sanjanje
kraće traje. Oba su proizvod uma. Zato što budno stanje duže traje, mi
umišljamo da je ono naše stvarno stanje. Ali zapravo naše stvarno
stanje je turija ili četvrto stanje koje je uvek onakvo kakvo jeste, nedodirnuto
stanjima budnosti, sanjanja i dubokog sna. Zbog toga što ova tri
stanja nazivamo avastama (stanjima), četvrto stanje takođe nazivamo
turija avasta. Međutim, ono nije avasta nego je to stvarno i prirodno
stanje Jastva. Kada ga spoznamo, znaćemo da ono nije turija nego turijatita,
tj. transcedentno stanje, pošto je četvrto stanje takođe relativno.

S: Zašto ova tri stanja dolaze i odlaze na stvarnom stanju ili ekranu
Jastva ?

M: Ko postavlja to pitanje? Da li Jastvo kaže da ova stanja dolaze

i odlaze? Posmatrač je taj koji to kaže. Posmatrač i posmatrano zajedno
čine um. Vidi da li postoji takva stvar kao što je um. Tada će se um
utopiti u Jastvo i neće biti ni posmatrača ni posmatranog. Stoga, pravi
odgovor na tvoje pitanje je: „Ona niti dolaze niti odlaze." Jastvo samo
ostaje onakvo kakvo oduvek jeste. Tri stanja duguju svoje postojanje
neispitivanju, a ispitivanje ih ukida. Koliko god objašnjavali, ovo neće
postati jasno dok čovek ne postigne samoostvarenje. Tada će se čuditi
kako je toliko dugo bio slep za očigledno i jedino postojanje.

S: Koja je razlika između uma i Jastva? &

M: Nema razlike. Um okrenut ka unutra je Jastvo; okrenut ka
spolja, on postaje ego i ceo svet. Različitu odeću od pamuka nazivamo
različitim imenima. Zlato oblikovano u različite ukrase nazivamo različitim
imenima. Ali sva odela su pamuk i svi ukrasi su zlato. Jedno je
stvarno, mnoštvo su samo imena i oblici.
Um ne postoji odvojeno od Jastva što znači da nema nezavisno
postojanje. Jastvo postoji bez uma, nikada um bez Jastva.

S: Rečeno je da je Brahman sat-ćit-ananda (postojanje-svestblaženstvo).

Šta to znači?

M: Da, tako je. Ono što jeste je sat. To se zove Brahman. Sjaj sata
je ćit, a njegova priroda je ananda. Ova dva nisu različita od sat-a. A
sva tri zajedno su poznata kao sat-ćit-ananda.

S: U kom smislu je sreća ili blaženstvo naša prava priroda?

M: Savršeno blaženstvo je Brahman. Savršeni mir je Jastvo. To jedino

postoji i to je svest. Ono što zovemo srećom je samo priroda Jastva;
Jastvo nije ništa drugo nego savršena sreća. To što zovemo srećom
jedino postoji. Znajući ovu činjenicu i prebivajući u stanju Jastva, uživaj
večno balženstvo.

S: Šri Bagavan govori o Srcu kao o sedištu svesti koje je identično

sa Jastvom. Šta Srce zaista predstavlja?

M: Nazovi to kojim god hoćeš imeno: Bog, Jastvo, Srce ili sedište
svesti, sve je to isto. Treba shvatiti da Srce označava samu suštinu
nečijeg bića, središte bez kojeg nema ničega.
Srce nije fizičko nego duhovno. Ono je izvor svih misli, u njemu
sve misli počivaju i u njemu se rastapaju. Misli su sadržaji uma i one
oblikuju svet. Srce je centar svega. Ono iz čega sva bića nastaju je nazvano
Brahman u Upanišadama. To je Srce. Brahman je Srce.

S: Kako spoznati Srce ?

M: Nema nikoga ko čak ni za trenutak ne doživljava Jastvo; jer

niko ne tvrdi da je ikad odvojen od Jastva. Svako je Jastvo; Jastvo je
Srce.
Srce je centar iz kojeg sve nastaje. Zato što vidimo svet, telo itd.
kaže se da postoji njihovo središte koje se naziva Srcem. Kada si u Srcu,
onda znaš da ono nije ni centar ni periferija. Nema ničega izvan njega.
Svest koja je stvarno postojanje i koja ne izlazi izvan sebe da bi
saznala druge stvari osim Jastva, sama po sebi je Srce. Pošto je istina
Jastva poznata samo toj svesti oslobođenoj od aktivnosti, ta svest koja
je uvek usmerena jedino na Jastvo je isijavanje čistog znanja.

Samosvest i neznanje
Sagovornik: Da li je tačno da je čovek bliži čistoj svesti u dubokom
snu nego u budnom stanju?

Maharši: Pitanje bi moglo i ovako da glasi: „Da li sam bliže sebi

kad spavam nego kada sam budan?".
Jastvo je čista svest. Niko nikada ne može biti izvan Jastva. Pitanje
je moguće samo ako postoji dualnost. Ali u stanju čiste svesti nema
dualnosti.
Isti čovek spava, sanja i budi se. Za budno stanje se smatra da je
puno lepih i zanimljivih stvari. Odsustvo takvog iskustva navodi čoveka
da kaže da je stanje sna nesvesno. Pre nego što nastavimo dalje, hajde
da ovo rasčistimo. Zar ne priznaješ da postojiš i u snu?

S: Da.

M: Zar ta osoba koja je spavala i ova osoba koja je sada budna,

nisu iste osobe?
S: Da.

M: Dakle, postoji kontinuitet u snu i u budnom stanju. Šta je taj

kontinuitet? To je samo stanje čistog bića.
Postoji razlika između ova dva stanja. U čemu je ta razlika? Telo,
svet i objekti se pojavljuju u budnom stanju, a nestaju u snu.

S: Ali ja nisam svestan u snu.

M: Tačno, tada nema svesti o telu ili o svetu. Ali ti moraš postojati
u snu da bi mogao sada da kažeš: „Nisam bio svestan u snu". Ko to sada
kaže? Budna osoba. Osoba koja spava, ne može to reći. Drugim rečima,
osoba koja sada poistovećuje Jastvo sa telom kaže da takva svest nije
postojala u snu.
Samo zato što poistovećuješ sebe sa telom, vidiš svet oko sebe i
kažeš da je budno stanje ispunjeno lepim i zanimljivim stvarima. Stanje
sna ti se čini nesvesnim zato što u njemu nisi postojao kao individua pa
samim tim ni te stvari nisu postojale. Ali šta je činjenica? Kontinuitet
bića je prisutan u sva tri stanja, ali nema kontinuiteta individue i objekata.

S: Da.

M: Dakle, stanje bića je trajno, a telo i svet nisu. Oni su prolazne

pojave koje se smenuju na ekranu bića-svesti koji je večan i nepomičan.

S: Bez obzira koliko nas Bagavan podučavao, mi nismo u stanju

da razumemo.

M: Ljudi kažu da nisu u stanju da shvate da je Jastvo sveprožimajuće.

Šta ja tu mogu? Čak i najmanje dete kaže: „Ja postojim; ja
radim ovo i ono; to je moje" Dakle, svima je jasno da je "Ja" uvek
postojeće. Jedino kada je "Ja" prisutno, postoji osećaj da si ti telo, da je
on Venkana, da je ovo Ramana itd. Da bismo znali da je ono što je
uvek očigledno naše sopstveno Jastvo, zar je potrebno da ga tražimo
svećom? Izjavljivati da ne znamo atma svarupu (istinsku prirodu
Jastva) koja nije različita od našeg sopstvenog bića je isto što i reći: „Ne
poznajem sebe".

S: Ali kako dostići to stanje?

M: Nema cilja koji treba dostići. Ne postoji ništa što treba postići.
Ti si Jastvo. Ti postojiš uvek. Ništa više se ne može reći o Jastvu sem da
postoji. Videti Boga ili Jastvo je samo biti Jastvo ili to što jesi. Videti je
biti. Ti, bivajući Jastvo, želiš da znaš kako da postigneš Jastvo. To je
kao kada bi se čovek koji se nalazi u Ramanašramu raspitivao koji sve
putevi vode do Ramanašrama i koji je put za njega najbolji. Sve što se
traži od tebe je da napustiš misao da si telo i da napustiš sve misli o
spoljašnjim stvarima ili ne-Jastvu.

S: Šta je ego? U kakvom je on odnosu sa istinskim Jastvom?

M: Ego se pojavljuje i nestaje; on je prolazan, dok je istinsko Jastvo

trajno. Iako si ti zapravo istinsko Jastvo, pogrešno ga poistovećueš
sa egom.

S: Kako nastaje ta greška?

M: Pa, pogledaj da li je zaista nastala.

S: Dakle, treba uzdići ego do istinskog Jastva.

M: Uopšte nema nikakvog ega.

S: Zašto nas onda muči?

M: Koga muči? Ta muka je takođe umišljena. I muka i zadovoljstvo

se tiču samo ega.

S: Zašto je svet toliko utopljen u neznanje?

M: Brini o sebi. Neka se svet brine o sebi. Spoznaj Sebe. Ako

smatraš da si telo, pojavljuje se grubi svet; ako uviđaš da si duh, sve je
samo duh.

S: To je prihvatljivo za pojedince, ali šta sa ostalima?

M: Prvo to učini, pa onda vidi da li če se takvo pitanje pojavljivati.

S: Da li postoji avidja (neznanje)?

M: Za koga?

S: Za ego.

M: Da, za ego. Otkloni ego i avidja će nestati. Kada ego nestane,

ostaje jedino istinsko Jastvo. Ego koji govori o avidji je neuhvatljiv. U
stvarnosti nema avidje. Svi tekstovi poriču njeno postojanje.

S: Kako se ego javlja?

M: Nema ega. Ili hoćeš da kažeš da postoje dva Jastva? Kako

avidja može postojati u odsustvu ega? Ako počneš da istražuješ avidju
koja je već nepostojeća, otkrićeš da je nema ili ćeš reći da je iščezla.
Neznanje se tiče ega. Zašto razmišljaš o egu i na taj način patiš? Dakle,
šta je neznanje? To ono što je nepostojeće. Međutim, svetovni život zahteva
pretpostavku o postojanju avidje. Avidja je samo naše neznanje i
ništa drugo. To je neznanje o Jastvu ili zaboravljanje Jastva. Da li tama
može postojati u prisustvu svetlosti? Isto tako, da li neznanje može postojati
u prisustvu očiglednog i samoosvetljavajućeg Jastva? Ako
spoznaš ko si, neće biti ni tame, ni neznanja, ni patnje.
Um je taj koji doživljava nevolju i patnju. Tama niti dolazi, niti
odlazi. Pogledaj u sunce i tama će nestati. Slično tome, vidi Jastvo i pronaći
ćeš da avidja ne postoji.

S: Zar nije surovo od Boga što je učinio samospoznaju tako teškom?

M: Spoznati Jastvo je biti Jastvo, a bivanje znači postojanje, nečije

sopstveno postojanje. Niko ne poriče sopstveno postojanje kao što ne
poriče sopstvene oči iako ne može da ih vidi. Nevolja je u tome što želiš
da objektiviziraš Jastvo, kao što to činiš sa očima kada staneš ispred
ogledala. Toliko si se navikao na objektivizaciju da si zaboravio na
znanje o Sebi iz prostog razloga što se Jastvo ne može objektivizirati.
Ko je taj koji treba da spozna Jastvo? Da li to može učiniti inertno
telo? Sve vreme govoriš i misliš o svom "Ja", a kada te pitam o njemu,
ti ne znaš ništa o tome. Ti si Jastvo, a pitaš se kako da ga spoznaš. Gde
je on-da tu Bog i gde je njegova surovost?

S: Da li moja samospoznaja može pomoći drugima?

M: Da, sigurno. To je najboja moguća pomoć. Ali u stvari nema

drugih kojima treba pomoći. Jer, samoostvarena osoba vidi jedino Jastvo,
kao što zlatar koji procenjuje zlato u različitim ukrasima vidi jedino
zlato. Ako poistovetiš sebe sa telom, tada će za tebe postojati samo
forme i oblici. Međutim, ako prevaziđeš telo, drugi će nestati zajedno sa
njim.

S: Da, ali ja još uvek sve to shvatam samo teoretski. Pa ipak, vaši
odgovori su jednostavni, lepi i uverljivi.

M: Naša istinska priroda je mukti (oslobođenje). Međutim, mi

zamišljamo da smo zarobljeni i zato činimo različite naporne pokušaje
da se oslobodimo, a zapravo smo sve vreme slobodni. Ovo ćemo shvatiti
jedino kada postignemo to stanje. Bićemo zaprepašćeni što smo očajnički
pokušavali da dostignemo nešto što smo oduvek bili i što oduvek
jesmo. Jedan primer može ovo pojasniti. Recimo da čovek zaspi u
ovom holu i sanja da je otišao na putovanje po svetu, sanja da putuje
preko brda i dolina, kroz šume i sela, preko pustinja i mora, preko
različitih kontinenata i nakon mnogo godina zamornog i iscrpljujućeg
putovanja vraća se u ovu zemlju, stiže u Tiruvanamalai, dolazi u ašram i
ulazi u ovaj hol. Baš u tom trenutku budi se i shvata da se nije pomerio
ni milimetar, već je sve vreme spavao tu gde je i legao. On se nije vratio
nakon dugog putovanja u ovaj hol, nego je uvek bio u njemu. To je
upravo tako. Ako me upitaš: "Zašto, budući da smo slobodni, umišljamo
da smo sputani?" ja ću odgovoriti: " Zašto, bivajući u ovom holu,
zamišljaš da putuješ po svetu, da prelaziš brda i doline, pustinje i
mora?" Sve je to um ili maja (iluzija).

S: Koje su prepreke do ostvarenja Jastva?

M: Navike uma (vasane).

S: Kako prevazići te mentalne navike?

M: Samoostvarenjem.

S: To je začarani krug.

M: Ego je taj koji stvara ove teškoće, ove prepreke i onda pati
zbunjen usled prividnih paradoksa. Pronađi koga sve to zanima i Jastvo
će se otkriti.

S: Zašto su ove mentalne prepreke tako istrajne?

M: U osnovi svake prepreke je misao "ja sam različit od stvarnosti."

Pošto nesumnjivo čovek ne može biti odvojen od stvarnosti, odbaci
ovu misao kad god ti se pojavi.

S: Zašto čovek ne ostane ispunjen nakon što čuje ovu istinu?

M: Zato što samskare (ukorenjene mentalne tendencije) nisu još

uvek uništene. Sve dok se samskare ne ukinu, postojaće sumnja i
konfuzija. Svi napori su zapravo usmereni na to uništenje sumnje i konfuzije.
Da bismo to učinili, njihovi koreni se moraju iščupati. Ti koreni
su samskare. One postaju nemoćne uz pomoć prakse koju ti prepo-
ručuje Guru. Guru prepušta učeniku da on sam pronađe da u stvari
nema neznanja. Čuti istinu je prvi korak (šravana). Ako razumevanje
nije dovoljno stabilno, onda treba praktikovati kontemplaciju
(manana) i neprekidnu meditaciju (nididjasana) na to. Ova dva
poslednja koraka imaju svrhu da sprže semenje samskara tako da one
postanu nemoćne.
Neki izuzetni ljudi ostvaruju nepomućenu gjanu nakon što čuju
istinu samo jednom. To su napredni tragaoci. Početnicima treba više
vremena da ovo postignu.
S: Da li je pogrešno početi sa nekim ciljem na umu?

M: Ako postoji cilj koji treba postići, on ne može biti trajan. Cilj
već mora biti tu. Mi pokušavamo da dostignemo cilj uz pomoć ega, ali
on postoji pre ega. On čak postoji i pre našeg rođenja tj. rođenja ega.
Samo zato što mi postojimo, čini se da i ego postoji. Ako gledamo na
Jastvo kao na ego, onda postajemo ego; ako gledamo kao na um, postajemo
um; ako gledamo kao na telo, postajemo telo. Misao je ta koja
stvara različite velove. Kada gledamo u vodu, izgleda kao da se senka
na njoj pokreće. Da li iko može zaustavili njeno pokretanje? Kada bi
prestala da se pokreće, mi ne bismo videli vodu nego samo svetlost. Na
isti način, ne obraćaj pažnju na ego i njegove aktivnosti već samo gledaj
svetlost koja je iza njega. Ego je "ja"-misao. Istinsko "Ja" je Jastvo.

S: Ako se radi jedino o napuštanju ideja, onda postoji samo jedan

korak do ostvarenja.

M: Ostvarenje je već tu. Stanje slobodno od misli je jedino stvarno

stanje. Ne postoji takav čin kao što je ostvarenje. Da li postoji neko ko
ne uviđa Jastvo. Da li bilo ko poriče svoje postojanje? Kada govorimo o
ostvarenju, u tom slučaju moraju postojati dva Jastva - jedno koje
ostvaruje i drugo koje treba ostvariti. Mi pokušavamo da ostvarimo ono
što još nije ostvareno. Jednom kada priznamo svoje postojanje, kako to
da ne znamo sopstveno Jastvo?

S: Zbog misli, uma.

M: Tako je. Um je taj koji skriva našu sreću. Kako znaš da postojiš?
Ako kažeš da je to zbog sveta oko nas, kako onda znaš da si postojao
u dubokom snu?

S: Kako se osloboditi uma?

M: Da li to um želi da ubije samog sebe? Um ne može ubiti samog

sebe. Zato je tvoj posao da pronađeš istinsku prirodu uma. Tada ćeš
shvatiti da on ne postoji. Kad se traga za Jastvom, um nestaje. Ako
prebivamo u Jastvu, nema potrebe da brinemo o umu.

S: Šta je sreća?

M: Sreća je sama priroda Jastva; sreća i Jastvo nisu različiti. Sreća

se ne nalazi ni u jednom objektu iz sveta. Iz neznanja mi zamišljamo da
nas objekti čine srećnima. Kada se um okrene ka spolja, doživljava
patnju. Zapravo, kada su mu želje ispunjene, on se vraća na svoj izvor i
uživa u sreći koja je Jastvo. Isto tako, u stanju dubokog sna, samadiju
(nadsvesno stanje) i kada je željeni objekat dobijen ili neželjeni
odstranjen, um se okreće ka unutra i uživa u Jastvu - sreći. Na ovaj
način, um se neprekidno okreće od Jastva i ka Jastvu. U senci drveta je
prijatno; na otvorenom suncu je nesnosno. Osoba koja je bila na suncu
oseća olakšanje kada uđe u hlad. Onaj koji stalno izlazi i ulazi u hlad je
budala. Mudar čovek je uvek u hladu. Slično tome, um čoveka koji zna
istinu ne napušta Jastvo. Nasuprot tome, um neznalice se okreće svetu,
oseća se mizerno i na kratko se vraća u Jastvo da doživi sreću. Zapravo,
ono što se zove svet je samo misao. Kada svet nestane, tj. kada nema
misli, um doživljava sreću; a kada se svet pojavljuje, on doživljava
patnju.

S: Zašto se osećam neispunjeno na nekom drugom mestu, dok u

vašem prisustvu osećam mir?

M: Da li je to što ovde osećaš istinsko blaženstvo? Kažeš da si

neispunjen kada napustiš ovo mesto. Dakle taj mir koji ovde osećaš nije
trajan, pomešan je sa neispunjenošću koju doživljavaš na nekom drugom
mestu. Stoga, blaženstvo ne možeš pronaći na nekom određenom
mestu ili u nekom određenom trenutku. Ono mora biti trajno da bi
imalo vrednost. Jedino što je trajno je tvoje sopstveno biće. Budi Jastvo
i to je blaženstvo. Ti si uvek to.

S: Biće mi potrebne godine dok to ne ostvarim.

/
M: Zašto godine? Ideja o vremenu je samo u tvom umu. Ona nije
u Jastvu. Ne postoji vreme za Jastvo. Vreme se pojavljuje jedino nakon
pojave ega. Ali ti si Jastvo koje je izvan vremena i prostora. Ti postojiš
čak i u odsustvu vremena i prostora.
S: Da, ali to ću shvatiti tek vremenom.

M: Ti si već to. Vreme i prostor ne mogu uticati na Jastvo. Oni su

u tebi. Isto tako, sve što vidiš oko sebe je zapravo u tebi. Postoji priča
koja ovo ilustruje. Jedna gospođa imala je dragocenu ogrlicu oko vrata.
Usled nepažnje zaboravila je na nju i pomislila da ju je izgubila. Zabrinula
se i počela da je traži po kući, ali nikako nije mogla da je pronađe.
Pitala je svoje prijatelje i susede da li išta znaju o njenoj ogrlici. Oni
nisu ništa znali o tome. Na kraju joj je jedan prijatelj pomogao rekavši
da oseti ogrlicu oko vrata. Tada je shvatila da je ogrlica sve vreme bila
tu, oko njenog vrata i bila je srećna zbog toga. Kada su je kasnije pitali
da li je pronašla svoju ogrlicu, odgovarala je: "Da, pronašla sam je". Još
uvek je osećala da je pronašla nešto što je bilo izgubljeno. Sada, da li je
ona zaista izgubila ogrlicu? Ogrlica je sve vreme bila oko njenog vrata.
Ali prosudi sam o njenim osećajima. Bila je srećna kao da je pronašla
izgubljenu dragocenost. Na isti način i mi umišljamo da ćemo jednog
dana spoznati Jastvo, dok zapravo nikada nismo ništa drugo do Jastvo.
S: Ali mora postojati bar nešto što bih mogao učiniti da dostignem
to stanje.

M: Koncept da postoji cilj i put do cilja je pogrešan. Mi smo cilj ili

mir uvek. Osloboditi se ideje da mi nismo mir je sve što je potrebno.

S: Zašto onda sve knjige govore da je vodstvo Gurua neophodno?

M: Svaki Guru će ti reći isto što i ja. On ti neće dati ništa što već
nemaš. Niko ne može da dobije nešto što već nema. Čak i ako dobije
tako nešto, to će biti izgubljeno. Ono što se pojavljuje mora nestati.
Ono što oduvek jeste će jedino ostati. Guru ti ne može dati ništa novo.
Uklanjanje ideje da nisi ostvario Jastvo je sve što je potrebno. Mi smo
uvek Jastvo, samo to ne uviđamo.

Gjani
Sagovornik: Koja je razlika između badhe i mukte, zarobljenog i
oslobodjenog čoveka?

Maharši: Običan čovek živi u glavi, nesvestan svog Jastva u Srcu.

Sida gjani živi u Srcu. Kada se kreće i kada je u kontaktu sa ljudima i
. . . . . . .
stvarima, on zna da ono što vidi nije različito od vrhovne stvarnosti.
Brahmana kojeg je svestan u Srcu kao sopstvenog Jastva, jedine stvarnosti.

S: A šta je sa običnim čovekom?

M: Upravo sam rekao da on vidi stvari izvan sebe. On je odvojen

od sveta i od svoje dublje istine koja podupire i njega i ono što vidi.
Čovek koji je spoznao vrhovnu istinu svog postojanja, zna da je ono
jedina vrhovna stvarnost koja je uvek iza njega, iza sveta. On je zapravo
svestan jednog, kao stvarnog, Jastva u svim jastvima, u svim stvarima,
večnog i nepromenljivog, u svemu što je prolazno i promenljivo.

S: Koji je odnos između čiste svesti koju je spoznao gjani i "ja-sam

"-stva koje se smatra prvobitnim faktorom iskustva?

M: Nepodvojena svesnost čistog bića je Srce ili hridajam koje

predstavlja ono što zaista jesi. Iz Srca se rađa "ja-sam"-stvo kao prvobitni
faktor nečijeg iskustva. Samo po sebi, ono je potpuno čisto (šudasatva).
Upravo u tom obliku izvorne čistote (šuda-satva-svarupa), nezagađeno
tamasom i rađasom (inertnošću i aktivnošću), "ja" opstaje u
gjaniju.

S: Dakle, u gjaniju ego opstaje u čistom obliku i zato izgleda kao

nešto stvarno. Jesam li u pravu?
M: Postojanje ega u bilo kom obliku, kod gjanija ili agjanija (neprosvetljenog),
je samo po sebi jedno iskustvo. Ali, u slučaju agjanija
koji je obmanut mišljenjem da su budno stanje i svet stvarni, ego se
takođe čini stvarnim. Pošto on vidi da se gjani ponaša isto kao i drugi
ljudi, primoran je da uvede pojam individualnosti i u odnosu na gjanija.

S: Pa kako onda ta "ja"-misao, osečaj individualnosti (aham-vriti)

funkcioniše gjanija ?

M: Ona uopšte ne funkcioniše kod njega. Gjanijeva istinska priroda

je samo Srce, zato što je on jedno sa nepodvojenom, čistom svešću
koju Upanišade nazivajupradnana (potpuna svest). Pradnana je
zapravo Brahman, apsolut, i nema drugog Brahmana do pradnane.

S: Da li gjani ima sankalpe (želje)?

M: Glavne karakteristike običnog uma su tamas i rađaš (tupost i

uznemirenost); zbog toga je on pun egoističnih želja i slabosti. Ali um
gjanija je šuda-satva (harmoničan) i bezobličan i funkcioniše u čistoj
vigjanamaja koši (telo znanja) kroz koje on održava kontakt sa svetom.
Njegove želje su samim tim čiste.

S: Pokušavam da shvatim gjanijevu tačku gledišta na svet. Da li on

opaža svet i nakon samoostvarenja?

M: Zašto brineš o svetu i o tome šta se dešava sa njim nakon

samoostvarenja? Prvo ostvari Jastvo. Kakve veze ima da li se svet
opaža ili ne? Da li išta dobijaš neopažanjem sveta u dubokom snu? S
druge strane, šta gubiš opažajući ga sada? Potpuno je beznačajno i za
gjanija i za agjanija da li opažaju svet ili ne. I jedan i drugi vide svet, ali
im se tačke gledišta razlikuju.

S: Ako gjani i agjani opažaju svet na sličan način, u čemu je onda

razlika između njih ?

M: Kada vidi svet gjani vidi Jastvo koje je podloga svega što je
viđeno. Agjani, bilo da vidi svet ili ne, živi u neznanju o svom istinskom
biću ili Jastvu. Uzmi za primer film na bioskopskom platnu. Šta se
nalazi ispred tebe pre početka filma? Samo platno. Na platnu se odvija
čitava predstava i slike se čine stvarnim kao pojave. Ali pokušaj da ih
uhvatiš. Šta ćeš dodirnuti? Samo platno na kojem se slike pojavljuju.
Nakon filma kada slike nestanu, šta ostaje? I dalje isto platno.
Tako je i sa Jastvom. Jedino ono postoji, slike dolaze i odlaze.
Ako se budeš držao Jastva, nećeš biti obmanut slikama; niti će ti biti
važno da li se slike pojavljuju ili nestaju. Ignorišući Jastvo, agjani misli
da je svet stvaran, baš kao što ignorišući platno vidi samo slike kao
nešto odvojeno od njega. Ako čovek zna da bez posmatrača nema posmatranog,
kao što nema slika bez platna, on nije obmanut. Gjani zna da
su platno i slike samo Jastvo. Sa slikama, Jastvo je u svom manifestovanom
obliku, bez slika ono ostaje u svom nemanifestovanom obliku.
Gjaniju je potpuno svejedno u kojem obliku se Jastvo nalazi. On je
uvek Jastvo. Ali videvši gjanija aktivnog, agjani ostaje zbunjen.

S: Da li Bagavan vidi svet kao deo sebe? Kako on vidi svet?

M: Jastvo jedino jeste i ništa drugo ne postoji. Međutim, ljudi

upoređuju svet i Jastvo u odnosu na nivo svog neznanja, na tri načina:

(1) svet je identičan sa Jastvom;

(2) svet je različit od Jastva;
(3) svet je deo Jastva.

Svet nije neko drugo jastvo slično Jastvu. On nije različit od njega,
niti je deo njega.

S: Zar se svet ne odražava u Jastvu?

M: Da bi postojao odraz, mora postojati neki objekat i lik. Ali

Jastvo ne zna za te razlike.

S: Da li gjani sanja?

M: Da, sanja, ali on zna da je to san na isti način na koji zna da je i

budno stanje takođe san. Možeš ih zvati san br.l i san br.2. Bivajući
ustoličen u četvrtom stanju, turiji, vrhovnoj stvarnosti, gjani nevezano
svedoči ostalim stanjima, budnom, sanjanju i dubokom snu, kao
slikama koje su nakalemljene na njegovu pravu prirodu. Za one koji
doživljavaju budno stanje, sanjanje i dubok san, stanje budnog sna koje
je izvan ova tri stanja naziva se turija (četvrto). Ali s obzirom da jedino
turija postoji i s obzirom da prividna tri stanja ne postoje, znaj zasigurno
da je turija sama po sebi turijatita (ono što prevazilazi četvrto).

S: Dakle, za gjanija onda ne postoji razlika između ova tri stanja

uma?

M: Kako bi mogla postojati kada je sam um rastopljen i izgubljen

u svetlosti svesti? Za gjanija su ova tri stanja jednako nestvarna. Ali
agjani to ne može da shvati zato što je njegovo merilo stvarnosti budno
stanje, dok je gjanijevo merilo stvarnosti sama stvarnost. Stvarnost čiste
svesti je po svojoj prirodi večna i stoga je podjednako prisutna u sva tri
stanja. Za onoga koji je jedno sa tom stvarnošću, ne postoji ni um ni
njegova tri stanja, pa prema tome ni introvertnost ni ekstrovertnost. On
je uvek u budnom stanju, zato što je budan za večno Jastvo; on je uvek
u stanju sanjanja, zato što za njega svet nije ništa više od neprekidnog
ponavljanja snova; on je uvek u dubokom snu jer je sve vreme bez svesnosti
"ja-sam-telo".

S: Zar za gjanija ne postoji dehatma budi ("ja-sam-telo" ideja)?

Ako bi na primer insekt ujeo Bagavana, zar on ne bi osetio neku senzaciju?

M: Postoji senzacija, a postoji takođe i dehatma budi. Ovo drugo

je prisutno i kod gjanija i kod agjanija sa jednom razlikom, a to je da
agjani misli da je on samo telo, dok gjani zna da je sve od Jastva ili da je
sve to Brahman. Ako ima bola, neka ga bude. On je takođe deo Jastva.
Jastvo je purna ( savršeno).
Nakon prevazilaženja dehatma budija, čovek postaje gjani. Bez te
ideje ne može postojati ni kartritva (akterstvo) ni karta (akter). Prema
tome, gjani je slobodan od karme, što znači da ne izvodi nikakve
akcije. To je njegovo iskustvo. U suprotnom, on nije gjani. Međutim,
agjani poistovećuje gjanija sa telom, što gjani ne. čini.

S: Ali ja vidim da vi radite nešto. Kako možete reći da nikada

ništa ne činite?

M: Radio priča i peva, ali ako ga otvoriš, nećeš pronaći nikoga

unutra. Slično tome, moje postojanje je kao prostor. Iako ovo telo priča
kao i radio, unutar njega nema nikoga kao aktera.

S: Teško mi je da to shvatim. Da li biste mogli da mi to malo

pojasnite?

M: U knjigama su dati različiti primeri koji nam pomažu da

shvatimo kako gjani funkcioniše bez uma, mada funkcionisanje zahteva
upotrebu uma. Grnčarev točak nastavlja da se okreće čak i kada je
grnčar prestao da ga okreće pošto je završio pravljenje svog ćupa. Isto
tako, ventilator nastavlja da se okreće još neko vreme nakon isključivanja
iz struje. Prarabda (predodređena karma) koja je stvorila ovo
telo učiniće da ono prođe kroz sve aktivnosti kroz koje treba da prođe.
Ali gjani prolazi kroz sve ove aktivnosti bez osećaja da ih on izvodi.
Teško je razumeti kako je to moguće. Često se upotrebljava primer da
se gjani ponaša kao dete koje se u toku noći probudilo da jede, ali se
sledećeg jutra ne seća da je to činilo. Ne smemo zaboraviti da nijedno
od ovih objašnjenja ne služi gjaniju. On zna bez sumnje Zna da nije
telo i da ne čini ništa, mada njegovo telo može učestvovati u nekoj aktivnosti.
Sva objašnjenja mogu služiti jedino posmatračima koji vide
gjanija kao telo i ne mogu da ga ne poistovećuju sa njim.

S: Da li je gjani u stanju da počini neki greh?

M: Agjani vidi nekoga kao gjanija i poistovećuje ga sa telom. Zato
što ne poznaje Jastvo i zamenjuje ga za telo, on čini istu grešku i u
odnosu na stanje gjanija. Tako se gjani smatra fizičkim oblikom.
Isto tako, pošto agjani, mada on nije akter, zamišlja da nešto čini
smatrajući telesne aktivnosti svojim, on veruje da je i gjani na sličan
način aktivan kada je njegovo telo aktivno. Ali sam gjani zna istinu i
nije zbunjen. Agjanin može razumeti stanje gjanija i stoga ovo pitanje
uznemirava jedino njega, a nikad se ne pojavljuje gjaniju. Kada bi gjani
bio akter, on bi mogao suditi o prirodi svojih akcija. Jastvo ne može biti
akter. Pronađi ko je akter i Jastvo će se otkriti.

S: Dakle, to znači da videti gjanija nije isto što i shvatiti gjanija.

Mi vidimo gjanijevo telo, ali ne i njegovu gjanu. Prema tome, čovek
mora sam biti gjani da bi razumeo gjanija.

M: Gjani ne vidi nikog kao agjanija. Sa njegove tačke gledišta svi

su gjaniji. U stanju neznanja, čovek projektuje sopstveno neznanje na
gjanija i zamenjuje ga za aktera. U stanju gjane, gjani ne vidi da je išta
različito od Jastva. Jastvo je sve-obasjavajuće i čista gjana. Stoga, sa
njegove tačke gledišta, nema agjane. Postoji jedan primer za ovu vrstu
zablude ili projekcije. Dva prijatelja su zaspala jedan pored drugog.
Jedan od njih je usnio da su obojica otišli na dalek put i da su imali
čudna iskustva. Kada se probudio, prisetio se tih iskustava i upitao svog
druga da li se zaista tako desilo. Ovaj ga je jednostavno ismejao, rekavši
mu da je to bio samo njegov san i da ne može imati nikakvog uticaja na
druge.
Isto važi i za agjanija koji projektuje svoje iluzorne ideje na druge.

S: Rekli ste da gjani može da bude aktivan i da se bavi ljudima i

stvarima. Više ne sumnjam u to. Ali istovremeno kažete da on ne vidi
razlike; za njega je sve jedno, on je uvek u svesti. Ako je tako, kako se
on bavi razlikama, ljudima i stvarima, koje su nesumnjivo različite
jedne od drugih?

M: On vidi ove razlike samo kao pojave koje nisu odvojene od

istinskog, stvarnog sa kojim je identičan.

S: Vi ste Bagavan. Zato bi trebalo da znate kada ću ja postići

gjanu. Recite mi kada ću biti gjani?

M: Ako sam ja Bagavan, onda nema nikoga izvan Jastva - pa

samim tim nema ni gjanija ni agjanija. Ako nije tako, ja sam isti kao i ti
i znam isto koliko i ti. Ni u jednom ni u drugom slučaju ne mogu da odgovorim
na tvoje pitanje.
Samoispitivanje
Maharši: Pošto sva živa bića žele da budu uvek srećna, da nikada
ne pate, pošto je svačije iskustvo bezgranična ljubav prema samom sebi,
i pošto je sama sreća uzrok ljubavi, da bi se postigla ova sreća koja je
čovekova priroda i koja se doživljava u stanju dubokog sna u kojem
nema uma, čovek treba da spozna Sebe. Osnovno sredstvo do toga je
put znanja, ispitivanje u obliku "ko sam ja?".

Sagovornik: Ko sam ja?

M: Grubo telo koje je sačinjeno od pet elemenata, ti nisi; pet

čulnih organa, čulo sluha, dodira, vida, ukusa i mirisa, kroz koje se primaju
odgovarajuće impresije: zvuk, dodir, boja, ukus i miris, ti nisi; pet
motornih organa koji obavljaju odgovarajuće funkcije: govor, kretanje,
hvatanje, izlučivanje i razmnožavanje, ti nisi; pet vitalnih tokova, prana,
itd. koji obavljaju pet odgovarajućih funkcija, udisanje itd. ti nisi; čak ni
um koji misli, ti nisi; neznanje, takođe, koje postoji samo zbog zadržanih
impresija o objektima i u kojem nema ni objekata ni funkcija, ti nisi.

S: Ako nisam ništa od toga, ko sam onda ja?

M: Pošto je sve gore pomenuto iznegirano kroz ne to - ne to, ta

svest koja preostaje - to si ti.

S: Šta je priroda svesti?

M: Priroda svesti je postojanje-znanje-blaženstvo.

S: Koja je priroda uma?

M: Um nije ništa drugo nego "ja"-misao. Um i ego su jedno te

isto. Ostale mentalne sposobnosti poput intelekta i memorije su takođe
ista stvar. Um (manas), intelekt (budi), skladište mentalnih tendencija
(čitam) i ego (ahamkara) - sve je to jedan isti um. To je isto kao kada
čoveku dajemo različita imena prema njegovim različitim funkcijama.
Individualna duša (điva), nije ništa drugo nego ova duša ili ego.

S: Kako otkriti prirodu uma tj. njegov krajnji uzrok ili noumenon
čija je on manifestacija?

M: Kada svrstavamo misli prema njihovoj vrednosti, "ja-misao" je

najvažnija misao. Ideja ili misao o ličnosti je takođe koren ili osnova
svih ostalih misli, pošto se svaka ideja ili misao pojavljuje samo kao
nečija misao i ne postoji nezavisno od ega. Stoga, ego izražava misaonu
aktivnost. Drugo i treće lice (ti, on, ono) se ne pojavljuje nikom drugom
nego prvom licu (ja). Prema tome, ona se pojavljuju tek nakon pojave
prvog lica. Dakle, sva tri lica nastaju i nestaju zajedno. Pronađi onda
krajnji uzrok "ja" ili ličnosti.
Odakle se ovo "ja" pojavljuje? Potraži ga unutra; ono će tada
nestati. To se smatra traganjem za mudrošću. Kada um neprekidno istražuje
svoju sopstvenu prirodu, otkriva se da ne postoji takva stvar kao
što je um. To je direktan put za svakoga. Um je samo gomila misli. Koren
svih misli je "ja"-misao. Stoga, um je samo ta misao "ja".
Rođenje "ja"-misli je nečije rođenje, njena smrt je nečija smrt.
Posle pojave "ja"-misli, pojavljuje se i pogrešno poistovećivanje sa telom.
Otarasi se "ja"-misli. Dokle god je "ja" živo, postojaće i patnja.
Kada "ja" prestane da postoji, prestaće i patnja.

S: Kako može bilo koje ispitivanje koje je pokrenuto egom pokazati

njegovu nestvarnost?

M: Pojavno postojanje ega se transcendira kada zaroniš u izvor iz

kojeg se "ja"-misao rađa.

S: Zar nije aham-vriti ("ja"-misao) samo jedan od tri oblika u

kojem se ego manifestuje? Joga Vašišta i drugi drevni tekstovi kažu da
ego ima trostruku formu.

/
M: Tako je. Za ego se kaže da ima tri tela, grubo, suptilno i
kauzalno, ali to služi samo analitičkom objašnjenju. Ako bi metod ispitivanja
zavisio od oblika ega, moglo bi se reći da bi svako ispitivanje
bilo potpuno nemoguće zato što oblici ega mogu biti bezbrojni. Stoga,
radi ispravnog samoispitivanja, treba da se zadržimo na činjenici da ego
ima samo jedan oblik, a to je aham-vriti.
S: Ali to se može pokazati neprikladnim za ostvarenje gjane.

M: Slediti trag aham-vritija je isto kao kada pas po mirisu sledi

trag svog gospodara. Gospodar može biti na nekom udaljenom, nepoznatom
mestu, ali to neće sprečiti psa da ga sledi. Miris gospodara je
nepogrešiv znak za životinju, i ništa drugo poput odela koje nosi ili
njegovog izgleda i građe tela nije važno za nju. Pas se nepogrešivo drži
ovog mirisa i najzad uspeva da nađe svog gospodara.

S: Još uvek ostaje pitanje zašto traganje za izvorom aham-vritija

koji je različit od ostalih vritija (modifikacija uma) treba smatrati
direktnim sredstvom do samospoznaje?

M: Mada je koncept "ja"-stva ili "ja-sam"-stva poznat kao aham-

vriti, on nije zapravo vriti (modifikacija) poput drugih vritija. Za razliku
od drugih vritija koji nisu suštinski povezani, aham-vriti je jednako i
suštinski povezan sa svakim vritijem uma. Bez aham-vritija ne može biti
drugih vritija, ali on može opstati sam, nezavisno od drugih vritija.
Stoga je aham-vriti suštinski različit od drugih vritija.
Prema tome, traganje za izvorom aham-vritija nije samo traganje
za osnovom jednog od oblika ega, već za samim izvorom iz kojeg se
javlja "ja-sam"-stvo. Drugim rečima, traganje i spoznaja ega u obliku
aham-vritija nužno podrazumeva trancendiranje ega u svim njegovim
mogućim oblicima.

S: Prihvatajući da aham-vriti suštinski obuhvata sve oblike ega, da

li je neophodno da se samo on koristi kao sredstvo samoispitivanja ?

M: Da, zato što je on iskustvena činjenica koju ne možeš izostaviti.

Tragati za njegovim izvorom je jedini praktični pravac koji se može
usvojiti za spoznaju Jastva. Za ego se kaže da ima kauzalno telo (stanje
"ja" tokom dubokog sna), ali kako to možeš učiniti predmetom svog
ispitivanja. Kada ego uzme taj oblik, ti si utopljen u tamu dubokog sna.

S: Budući da je cilj ostvariti neuslovljeno, čisto biće Jastva koje ni

na koji način ne zavisi od ega, kako ispitivanje koje se tiče ega u obliku
aham-vritija može biti od bilo kakve koristi?

M: Sa praktične tačke gledišta, ego ima samo jednu karakteristiku.

On funkcioniše kao čvor između Jastva koje je čista svest i fizičkog
tela koje je inertno i neosetljivo. Ego se stoga zove ćit-dada-granti (čvor
između svesti i inertnog tela). U svom traganju za izvorom aham-vritija,
ti se baviš suštinskim ćit (svest) aspektom ega. Zbog toga ispitivanje
mora rezultirati ostvarenjem čiste svesnosti Jastva.
Moraš da napraviš razliku između čistog "Ja" i "ja"-misli. Ovo
drugo, bivajući samo misao, stvara podelu na subjekat i objekat, spava,
budi se, jede i misli, umire i ponovo se rađa. Međutim , čisto "Ja" je čisto
biće, večno postojanje, slobodno od neznanja i iluzije mišljenja. Ako
ostaneš kao to "Ja", kao samo biće bez misli, "ja"-misao će iščeznuti i
obmana će zauvek nestati. U bioskopu možeš gledati film jedino kada
je potpuni mrak ili kada je svetio sasvim prigušeno. Ali kada su sva
svetla upaljena, film nestaje. Na isti način, na blještavoj svetlosti vrhovnog
atmana, svi objekti nestaju.

S: To je transcendentalno stanje?

M: Ne. Ko tu ima šta da transcendira? Ti jedino postojiš.

S: Gde se nalazi ego?

M: Šta je ego?! Ispitaj. Telo je neživo i ne može reći "ja". Jastvo je

čista svest i nedualno je. Ono ne može reći "ja". Niko ne kaže "ja" u
snu. Šta je onda ego? On je nešto između inertnog tela i Jastva. On nema
locus standi. Ako se potraži, nestaje kao duh. Noću se, zbog igri
senki čoveku može učiniti da je pored njega duh. Ako bolje pogleda, otkriće
da duha u stvari nema, i da je ono od čega mu se učinilo da je duh,
samo drvo ili neki stub. Ako ne pogleda bolje, može se uplašiti od duha.
Sve što je potrebno je bolje pogledati i duh će nestati. Duh nikada nije
ni postojao. Ista stvar je i sa egom. On je neuhvatljiva veza između tela i
čiste svesti. On nije stvaran. Dokle god se bolje ne pogleda, on nastavlja
da pravi probleme. Ali ako se potraži, otkriva se da ne postoji.

S: Kako da uništim ego?

M: Prvo ga uhvati, pa se onda pitaj kako da ga uništiš. Ko

postavlja to pitanje? Ego. To pitanje sigurno ne uništava ego, ono ga
samo još više ojačava. Ako potražiš ego, pronaći ćeš da ga nema. To je
način da ga uništiš.

S: Kako se dolazi do ostvarenja?

M: "Ja" se u svojoj čistoti doživljava u pauzama između dva stanja

ili dve misli. Ego je sličan gusenici koja napušta jednu stvar tek pošto se
dohvati druge. Njegova prava priroda se može pronaći kada on nije u
kontaktu sa objektima ili mislima.

• • Y
S: Čitajući Šri Bagavanova dela pronalazim da se istraživanje
pominje kao jedan od metoda za ostvarenje.
M: Da, to je vičara (ispitivanje).

S: Kako je praktikovati?

M: Onaj koji pita mora priznati postojanje svog Jastva. "Ja sam"
je ostvarenje. Slediti njegov trag do ostvarenja je vičara. Vičara i ostvarenje
su jedno isto.

S: To je tako varljivo. Na šta bi trebalo da meditiram?

M: Meditacija zahteva objekat na koji se meditira, dok u vičari

postoji samo subjekat bez objekta. U tome se vičara razlikuje od meditacije.

S: Zar dhjana (meditacija) nije jedan od efikasnih procesa do

ostvarenja?

M: Meditacija je koncentracija na jedan objekat. Svrha objekta je

da odstrani druge misli i fiksira um na jednu jedinu misao koja takođe
mora nestati pre ostvarenja. Ali, ostvarenje nije ništa novo što treba da
se postigne. Ono je već tu, ali je skriveno velom misli. Svi naši pokušaji
su usmereni na otklanjanje tog vela kako bi se ostvarenje otkrilo.
Ako bi se tragaocima dao savet da meditiraju, mnogi od njih bi se
zadovoljili takvim savetom. Ali neko od njih bi možda postavio pitanje:
"Ko je taj ko treba da meditira na objekat?" Takvog tragaoca treba
uputiti da pronađe Jastvo. To je konačna stvar. To je vičara.

S: Da li je vičara dovoljna i bez meditacije?

M: Vičara je istovremeno i proces i cilj. "Ja sam" je i cilj i konačna

stvarnost. Kada ga se držimo sa naporom, to je vičara. Kada to postane
spontano i prirodno, onda je to ostvarenje. Ako čovek napusti
vičaru, najefikasniju sadanu (spiritualnu praksu), neće postojati nijedno
drugo adekvatno sredstvo za ukidanje uma. Ako se um i ukine drugim
sredstvima, to će biti samo privremeno, jer će se nakon nekog vremena
opet pojaviti. Samoispitivanje je jedino direktno, nepogrešivo sredstvo
za ostvarenje neuslovljenog, apsolutnog bića koje mi zapravo jesmo.

S: Zašto se jedino samoispitivanje smatra direktnim sredstvom do

gjane?

M: Zato što sve ostale sadane osim atma-vičare (samoispitivanja)

zahtevaju zadržavanje uma kao instrumenta za izvođenje sadane bez
kojeg se ona ne bi mogla praktikovati. Ego može uzeti različite i
suptilnije oblike na različitim stupnjevima prakse, ali on sam neće biti
uništen.
Kada je kralj Džanaka uzviknuo: "Najzad sam otkrio lopova koji
me je progonio svo ovo vreme, sada će mu biti suđeno bez odlaganja!",
zapravo je mislio na ego ili um.

S: Ali lopov isto tako može biti uhvaćen i kroz druge prakse.

M: Pokušaj da se uništi ego ili um kroz ostale prakse osim kroz

atma-vičaru je kao kada bi se lopov pretvarao da je policajac da bi
uhvatio lopova, tj. sebe. Jedino atma-vičara može otkriti istinu da zapravo
ni ego ni um ne postoje i omogućiti da se shvati čisto, nepromenljivo
biće Jastva ili apsoluta.
Kada se Jastvo ostvari, neće preostati više ništa što treba spoznati
jer je ono savršeno blaženstvo, ono je sve.

S: U kom smislu je samoispitivanje direktnije od ostalih metoda ?

M: Pažnja usmerena na Jastvo ili nepodeljenu, čistu stvarnost koja

večno sjaji kao "Ja" je jedini splav kojim čovek obmanut mišlju "ja sam
telo", može da pređe okean beskrajnih rođenja.
Stvarnost je jednostavno gubitak ega; uništenje ega kroz traganje
za njegovim identitetom. Pošto ego nije entitet, automatski će nestati i
stvarnost će sama zasijati. Ovo je direktna metoda jer se sve ostale metode
izvode sa zadržavanjem ega. Na tim stazama se javljaju mnoge
sumnje, a večno pitanje "ko sam ja?" je ostavljeno za kraj. Ali u ovoj
metodi krajnje pitanje je jedino i postavlja se na početku. Nijedna druga
praksa nije potrebna uz ovu.
Nema vec'e misterije od ovoga - bivajući stvarnost mi tragamo za
dostizanjem stvarnost. Mi mislimo da postoji nešto što skriva našu
stvarnost i da to mora biti uništeno pre nego što je dostignemo. To je
smešno. Osvanuće dan kada ćete se smejati svim svojim minulim naporima.
To što će biti toga dana kada se budete smejali, već je ovde i sada.

S: Vi kažete da se Jastvo može ostvariti traganjem. Kakva je to

vrsta traganja ?

M: Ti si um ili misliš da si um. Um je samo gomila misli. Sada, iza

svake pojedinačne misli, postoji glavna misao koja je "ja" tj. ono što
smatraš sobom. Nazovimo tu misao prvom mišlju. Drži se te "ja"-misli i
ispituj je kako bi otkrio šta je ona. Kada te ovo ispitivanje snažno obuzme,
nećeš moći da misliš ni o čemu drugom.

S: Kada to praktikujem, kada pokušavam da se držim sebe tj. 'ja "-

misli, ostale misli dolaze i odlaze, a ja sebi postavljam pitanje "ko sam
ja?", međutim, ne dobijam nikakav odgovor. Da li to predstavlja praksu?

M: To je greška koju ljudi obično prave. Ono što se dešava kada

ozbiljno potražiš Jastvo je da "ja"-misao nestane i nešto drugo iz
dubine te obuzme, a to nikako nije ono "ja" koje je započelo istraživanje.

S: Šta je to nešto drugo?

M: To je pravo Jastvo, nosilac "ja". To nije ego. To je samo vrhovno

biće.

S: Često govorite da čovek mora da odbaci ostale misli kada počne

sa ispitivanjem, ali njih ima bezbroj. Kada se jedna misao odbaci, druga
se pojavljuje i čini se kao da im nema kraja.

M: Ja ne kažem da treba da odbacuješ misli. Drži se sebe, tj. "ja"-

misli. Kada se tvoje interesovanje bude zadržavalo samo na ovoj ideji,
ostale misli će automatski biti odbačene i samim tim će iščeznuti.

S: Dakle, odbacivanje misli nije neophodno?

M: Nije. Ono može biti nekome potrebno određeno vreme. Tebi

se čini da odbacivanju svake misli koja se pojavi nema kraja. Ali to nije
istina. Kraj postoji. Ako si pažljiv i ulažeš izuzetan napor da odbaciš
svaku misao koja se javlja, ubrzo ćeš otkriti da ulaziš sve dublje i dublje
u svoje unutrašnje biće. Na tom nivou više nije neophodno ulagati
napor za odbacivanje misli.

S: Znači moguće je biti bez napora?

M: Ne samo da je to moguće, već je iza određene granice, za tebe

nemoguće da ulažeš napor.

S: Želeo bih dublje razumevanje. Da li uopšte treba da ulažem

napor?

M: Sada je za tebe nemoguće da budeš bez napora. Kada budeš

otišao dublje, onda će za tebe biti nemoguće da uložiš bilo kakav napor.

S: Kako početi sa praksom?

M: Um se može ukinuti samo pomoću ispitivanja "ko sam ja?".

Misao "ko sam ja?" će uništiti sve ostale misli i kao štap koji se koristi
za potpirivanje vatre i sama će na kraju biti uništena. Tada će se
pojaviti samoostvarenje.

/
S: Kako se neprekidno držati misli ".ko sam ja?"

M: Kada se druge misli jave, ne treba ih slediti, već se treba upitati:

"Kome se javljaju te misli?" Nije važno koliko se misli javlja. Kako
se koja misao pojavi, treba se ozbiljno upitati: "Kome se javlja ta misao?"
Odgovor koji će uslediti biće: "Meni". Ako se na to upitamo:
"Ko sam ja?", um će se vratiti na svoj izvor i misao koja se javila će
utihnuti. Ponavljanjem vežbe na ovaj način, um će razviti sposobnost da
ostaje na svom izvoru.
Kada um koji je suptilan izađe kroz mozak i čulne organe, gruba
imena i forme se pojavljuju; kada ostane u Srcu, imena i forme nestaju.
Nedozvoljavati umu da izlazi napolje već ga zadržavati u Srcu je ono
što se zove "introvertnost" (antar-mukha). Dozvoljavati umu da izlazi
iz Srca je poznato kao "ekstrovertnost" (bahir-mukha). Dakle, ako se
um zadrži u Srcu, "ja", koje je izvor svih misli, će nestati, a uvek
postojeće Jastvo će zasijati. Šta god da čovek radi, trebalo bi da to čini
bez egoističnog "ja". Kada bi delao na taj način, sve bi poprimilo
božansku prirodu.

S: Koliko dugo trebapraktikovati samoispitivanje?

M: Dokle god u umu postoje impresije o objektima, ispitivanje

"ko sam ja?" je potrebno. Kako se koja misao javi, istog trenutka treba
da bude uništena u samom korenu kroz samoispitivanje. Čovek može
uspeti samo ako prione na konstantnu kontemplaciju o Jastvu, sve dok
ga ne zadobije. Dokle god ima neprijatelja u tvrđavi, biće i nereda; tek
kada su svi neprijatelji uništeni, tvrđava će pasti u naše ruke.

S: Preostale impresije o objektima se beskrajno pojavljuju kao talasi

u okeanu. Kada će sve one biti uništene?

M: Što je meditacija na Jastvo dublja, to će biti sve manje misli.

S: Jogiji kažu da ako čovek želi da otkrije istinu, on mora da se odrekne

ovog sveta i da se osami u šumi.

M: Nije potrebno odreći se aktivnog života. Ako meditiraš sat-dva

svakodnevno, možeš nastaviti da obavljaš svoje dužnosti. Ako meditiraš
na pravilan način, onda će se uspostavljeni tok uma održati i za vreme
rada. To će biti kao izražavanje iste ideje na dva različita načina; isti tok
koji imaš u meditaciji biće izražen i u tvojim aktivnostima.

S: Koji je rezultat svega toga?

M: Kako napreduješ, otkrićeš da se tvoj stav prema ljudima, događajima

i objektima postepeno menja. Tvoje aktivnosti će slediti tvoju
meditaciju same od sebe.

S: Znači vi se ne slažete sa jogijima?

M: Čovek mora da napusti svoju sebičnost koja ga vezuje za ovaj

svet. Napuštanje lažnog jastva je istinsko odricanje.

S: Kako je moguće postati nesebičan, a ujedno živeti život pun svetovnih

aktivnosti?

M: Ne postoji konflikt između rada i mudrosti.

S: Da li to znači da čovek može da nastavi sa svojim starim aktivnostima,

na primer u svojoj profesiji, a da u isto vreme postigne prosvetljenje?

M: Zašto da ne? Ali u tom slučaju čovek neće smatrati da stara

ličnost izvodi aktivnosti, zato što će se njegova svest postepeno transformisati
sve dok se ne centrira na onome što je izvan malog jastva.

S: Ako je čovek angažovan nekim poslom, njemu preostaje vrlo

malo vremena za meditaciju.

M: Odvajanje vremena za meditaciju odnosi se samo na spiritualne

početnike. Čovek koji napreduje počinje da uživa u dubljim lepotama
bilo da je na poslu ili ne. Dok su njegove ruke zaposlene u društvu,
on drži svoju glavu u hladu samoće.

S: Kako se to izvodi?

M: Treba da se pitaš "ko sam ja ?". Ovo istraživanje će te na kraju

dovesti do otkrića nečega unutar tebe što je izvan uma. Reši ovaj problem
i rešićeš sve ostale probleme.

S: Tragajući za "Ja "nema šta da se vidi.

M: Samo zato što si navikao da sebe poistovećuješ sa telom, a gledanje

sa očima, kažeš da ne vidiš ništa. Sta tu ima da se vidi? Ko da
vidi? Kako da vidi? Postoji samo jedna svest koja se manifestujući kao
"ja"-misao, poistovećuje sa telom, projektuje kroz oči i vidi objekte oko
sebe. Individua je ograničena u budnom stanju i očekuje da vidi nešto
drugo. Funkcionisanje čula stvara utisak da nešto ima da se vidi i usled
toga čovek ne želi da prizna da su posmatrač, posmatrano i posmatranje
manifestacije jedne iste svesti po imenu "Ja"-"Ja".
Kontemplacija pomaže čoveku da prevaziđe iluziju da Jastvo mora
biti vidljivo. Uistinu ne postoji ništa vidljivo. Kako sada osećaš "Ja"?
Da li treba da staviš ogledalo ispred sebe da bi znao da postojiš? Svest
je "Ja". Shvati ovo i to je istina.

S: Prilikom ispitivanja porekla misli, javlja se opažanje "Ja ", ali to

me ne zadovoljava.

M: Pa dobro. Opažanje "Ja" je povezano sa oblikom, možda sa

telom. Ne treba ništa povezivati sa čistim Jastvom. Jastvo je nezavisna,
čista stvarnost, na čijem svetlu telo i ego sjaje. Kada se sve misli umire,
čista svest ostaje.

S: Kada pokušavam da se ispitujem "ko sam ja?" padam u san. Šta

da radim?

M: Istraj u ispitivanju tokom budnih sati. To če biti sasvim dovoljno.

Ako se ispituješ sve dok ne zaspiš, ispitivanje će se nastaviti i za
vreme spavanja. Nastavi sa ispitivanjem čim se probudiš.
Odmah nakon buđenja iz sna, pre nego što postaneš svestan sveta,
postoji to čisto "Ja"-"Ja". Drži se toga ne spavajući i ne dopuštajući
mislima da te obuzmu. Ako se toga čvrsto držiš, nije važno čak i ako
vidiš svet. Posmatrač ostaje nedodirnut pojavom.

S: Kako da postignem mir? Čini mi se kao da ga ne ostvarujem

vičarom.
M: Mir je tvoje prirodno stanje. Um je taj koji ga skriva. Ako ne
doživljavaš mir, to znači da se tvoja vičara odvija samo na niovu uma.
Istraži šta je um i on će nestati. Ne postoji tako nešto kao što je um odvojeno
od misli. Štaviše, usled pojave misli, ti zamišljaš nešto odakle se
one javljaju, nazivajući to umom. Kada pokušaš da otkriješ šta je to,
pronalaziš da zapravo ne postoji tako nešto kao što je um. Kada um na
taj način iščezne, ostvarićeš večni mir.

S: "Ja"-misao se javlja u meni, ali mi Jastvo i dalje nije poznato.

M: Sve su to mentalne koncepcije. Poistovetio si se sa pogrešnim

"ja" koje je "ja"-misao. "Ja"-misao se pojavljuje i nestaje, dok je pravo
značenje "Ja" izvan oba. Ne postoji prekid u tvom biću. Istinsko "Ja" je
uvek prisutno, i u dubokom snu i u budnom stanju, ali u dubokom snu
nema patnje, dok je sada prisutna. Šta se to pojavilo što je prouzrokovalo
ovu promenu? U tvom snu nije bilo "ja"-misli, dok je ona sada prisutna.
Istinsko "Ja" nije vidljivo, a lažno "ja" se eksponira. To lažno
"ja" je prepreka do pravog znanja. Pronađi odakle se ovo lažno "ja"
javlja. Tada će ono nestati, a ti ćeš biti samo ono što jesi, to jest, apsolutno
postojanje.

S: Kako to izvesti? Do sada u tome nisam uspeo.

JČ
M: Tragaj za izvorom "ja"-misli. To je sve što čovek treba da
uradi. Celokupan univerzum postoji samo zbog "ja"-misli. Sa njenim
nestankom, sva patnja nestaje. Lažno "ja" će biti ukinuto samo ako se
potraži njegov izvor.
S: Da li je moguće kontrolisati um i kako?

M: Ljudi vrlo često postavljaju ovo pitanje. Ono što im obično odgovaram
je: "Pokaži mi um i tada ćeš znati šta da radiš." Činjenica je da
je um samo gomila misli. Kako možeš da ga ukineš misleći ili želeći da
uradiš ovo ili ono? Tvoje misli i želje su sastavni deo uma. Um se jednostavno
osnažuje novim mislima koje se javljaju. Stoga je suludo pokušavati
ukinuti um sredstvima uma. Jedini način da se to izvede je pronaći
njegov izvor i držati ga se. Um će tada iščeznuti sam od sebe. Joga uči
čita vriti niroda (kontrola aktivnosti uma). Ali ja kažem atma vičara
(samoispitivanje). To je praktičan put.

S: Zašto koncentracija, po vama, nema efekta?

M: Tražiti od uma da ubije um je isto što i od lopova načiniti policajca.

On će poći sa tobom i pretvarati se da hvata lopova, ali nikakav
rezultat neće biti postignut. Zato se moraš okrenuti ka unutra i pronaći
gde se um rađa. Tada će on prestati da postoji.
S: Okrećući um ka unutra zar ga time i dalje ne upošljavamo?

M: Naravno da ga upošljavamo. Dobro je poznato i priznato da se

samo uz pomoć uma, um može ubiti. Ali umesto da izjavljuješ da um
postoji i da želiš da ga ubiješ, ti počinješ da tragaš za izvorom uma i
otkrivaš da um uopšte ne postoji. Um okrenut ka spolja rezultira mislima
i objektima. Okrenut ka unutra, on sam postaje Jastvo.

S: Ako sam ja uvek ovde i sada, zašto to i ne osećam?

M: Ko kaže da ne oseća? Da li to kaže lažno ili pravo "Ja"?

Ispitaj. Pronaćićeš da je to lažno "ja". Lažno "ja" je prepreka. Ono se
mora otkloniti kako pravo "Ja" ne bi bilo skriveno. Osećaj "ja nisam
ostvario" je prepreka do ostvarenja. Zapravo, to je već ostvareno i ne
postoji više ništa što treba ostvariti. U protivnom, ostvarenje bi bilo
nešto novo. Da nije postojalo do sada, onda bi se moglo desiti u
budućnosti. Ono što se rađa, mora i umreti. Ako ostvarenje nije večno,
nije ga vredno ni imati. Stoga, ono što mi tražimo nije nešto novo što
treba da se dogodi. To je ono što je večno, ali nepoznato usled
prepreka. To je ono za čime tragamo. Sve što treba da uradimo je da
otklonimo prepreke. Ono što je večno nije nam poznato kao takvo
zbog neznanja. Neznanje je prepreka. Oslobodi se neznanja i sve će biti
u redu.

S: Pa ipak ja ne razumem. Kažete da je ovo sadašnje "ja ", pogrešno

"ja". Kako ga otkloniti?

M: Nema potrebe da otklanjaš lažno "ja". Kako "ja" može otkloniti

sebe? Sve što je potrebno je da otkriješ njegovo poreklo i da
ostaneš tu. Tvoj napor može da dopre samo dotle. A onda će se
onostrano pobrinuti za sebe. Ti si tu potpuno bespomoćan. Nikakav napor
tu ne dopire.

S: Da li treba da se pitam "ko sam ja? " bez odgovaranja? Ko tu

pita koga? Koju bavanu (stav) um treba da ima za vreme ispitivanja?
Šta je "ja " Jastvo ili ego?

M: Prilikom ispitivanja "ko sam ja?", "ja" je ego. Pitanje zapravo

znači šta je izvor ili poreklo ovog ega. Nije potrebno da zadržavaš bilo
kakav stav u umu. Sve što je potrebno je da napustiš stav da si telo,
ovakvog ili onakvog izgleda, sa ovim ili onim imenom itd. Nemaš potrebe
da imaš bilo kakav stav o svojoj pravoj prirodi. Ona postoji oduvek
takva kakva jeste. Ona je stvarnost, a ne stav.

S: Zar nije smešno što "ja " traga za "ja "? Zar pitanje "ko sam ja? "
nije u krajnjem smislu prazna formula ili treba da postavljam pitanje
beskrajno, ponavljajući ga kao neku mantru ?

M: Samospitivanje nikako nije neka prazna formula, a svakako je

više od ponavljanja bilo koje mantre. Da je ispitivanje "ko sam ja?"
samo mentalno postavljanje pitanja, ono ne bi mnogo vredelo. Sama
svrha ispitivanja je fokusiranje celokupnog uma na njegov izvor. Dakle,
to nikako ne predstavlja traganje jednog "ja" za drugim "ja". Osim
toga, samoispitivanje ne može biti tek prazna formula, zato što uključuje
intenzivnu aktivnost celokupnog uma da se on održi postojano
smirenim u čistoj samosvesti.

S: Da li je dovoljno da za atma-vičaru odvojim neko vreme ujutro i

u veće, ili bi trebalo da to radim stalno čak i kad pišem ili hodam ?

M: Šta je tvoja prava priroda? Da li je ona pisanje, hodanje ili bivanje?

Jedina nepromenljiva stvarnost je bivanje. Dokle god ne ostvariš
ovo stanje čistog bivanja, treba da upražnjavaš samoispitivanje. Kada se
jednom ustoličiš u njemu više neće biti problema.
Zašto bi neko ispitivao izvor misli ako se misli ne javljaju?! Dokle
god misliš "ja hodam" ili "ja pišem", ispituj ko to radi.

S: Da li se odbacivanje misli može nazvati vičarom ?

M: To može biti odskočna daska, ali prava vičara počinje kada se

držiš Jastva, kada si napustio sve mentalne kretnje ili misaone talase.

S: Dakle, vičara nije intelektualna praksa?

M: Ona je antar vičara, unutrašnje istraživanje.

Samo početnicima se savetuje da se bave umom i da ga proučavaju.
Jer, šta je na kraju um? On je projekcija Jastva. Vidi kome se on
pojavljuje i odakle se rađa. Otkrićeš da je "ja"-misao njegov korenski
uzrok. Zaroni dublje. "Ja"-misao će iščeznuti i nastupiće beskonačno
ekspandirana "Ja"-svest.

S: Pitao sam Majku u Šri Aurobindo Ašramu:"Održavam svoj um

praznim bez misli kako bi se u njemu Bog manifestovao u svojoj pravoj
prirodi. Međutim, ništa se ne pojavljuje. "Njen odgovor je bio: "Stav je
ispravan. Sila će se spustiti odozgo. To je direktno iskustvo. "Da li treba
još nešto da učinim ?

M: Budi to što jesi. Nema ničega što treba da se manifestuje ili

spusti odozgo. Sve što je potrebno je da izgubiš ego. To što jeste, oduvek
je tu. Čak i sada ti si to. Nisi odvojen od toga. Ti si taj koji vidi
prazninu. Da bi je mogao videti, pre svega moraš postojati. Šta je to što
očekuješ? Misao "ništa se ne pojavljuje", očekivanje da se nešto pojavi i
želja da se nešto zadobije, sve je to delo ega. Upao si u njegovu zamku.
Sve to govori on, a ne ti. Budi ono što jesi i to je sasvim dovoljno!

S: Kako spoznati Jastvo?

M: Znati Jastvo znači biti Jastvo. Da li možeš reći da ne poznaješ

Jastvo? Iako ne možeš videti sopstvene oči kada nemaš ogledalo, da li
poričeš njihovo postojanje? Isto tako, ti si svestan Jastva iako ga ne
možeš objektivizirati. Ili, da li poričeš svoje Jastvo zato što ono nije
obejktivizirano? Kada kažeš "ne mogu znati Jastvo", to znači odsustvo
relativnog znanja na koje si se navikao i sa kojim se poistovećuješ. Ta
pogrešna poistovećenost uzrok je nemogućnosti da se spozna očigledno
Jastvo, samo zato što ono ne može biti objektivizirano i zbog toga me
pitaš "kako spoznati Jastvo?".

S: Vi govorite o bivanju. Šta to treba da se bude?

M: Tvoja dužnost je samo da budeš, a ne da budeš ovo ili ono. "Ja

sam to što jesam" sadrži celu istinu. Ceo metod je sadržan u rečima
"budi miran". Šta znači biti miran? To znači uništiti ego jer bilo koja
forma ili oblik prouzrokuje nevolje. Napusti ideju "ja sam ovo ili ono".
Sve što je potrebno da bi se ostvarilo Jastvo je biti miran. Šta je jednostavnije
od toga? Stoga je samospoznaja nešto najlakše što se može
postići.

S: Kada sam se pitao "ko sam ja?" odstranio sam telo kao ne "ja ",
dah kao ne "ja ", ali nisam bio u stanju da nastavim dalje.

M: Pa dotle je intelekt jedino i mogao da dopre. Tvoj proces je bio

samo intelektualan. Zapravo, svi spisi govore o ovom procesu samo da
bi uputili tragaoca da spozna istinu. Na istinu se ne može direktno ukazati.
Otuda taj intelektualni proces.
Vidiš, onaj koji odstranjuje sve kao "ne ja", ne može odstraniti
"ja". Da bi se reklo "ja nisam ovo" ili "ja sam to", mora postojati "ja".
Ovo "ja"nije ništa drugo nego ego ili "ja"-misao. Nakon pojave "ja"-
misli, sve ostale misli se javljaju. "Ja"-misao je stoga korenska misao.
Ako se iščupa koren, sa njim će sve ostalo biti odstranjeno. Zato tragaj
za korenskim "ja", pitaj se "ko sam ja?". Otkrij njegov izvor i tada će
sve ideje nestati, a čisto Jastvo će ostati.

S: Kako to učiniti?

M: "Ja" je uvek tu - u dubokom snu, u snovima i budnom stanju.

Onaj iz sna i onaj koji sada priča su jedan isti. Uvek postoji osećaj "Ja".
Da li u protivnom poričeš svoje postojanje? Ne. Ti kažeš "Ja sam".
Otkrij ko je to.
S: Moja meditacija je neti-neti (ne to - ne to).

M: Ne - to nije meditacija. Pronađi izvor. Moraš doći do izvora

bez posustajanja. Lažno "ja" će nestati, a pravo "Ja" će biti ostvareno.
Ovo prvo ne može postojati bez drugog.

S: Zar se u spisima ne pominje otklanjanje velova kroz neti-neti

metod?

M: Nakon pojave "ja"-misli, nastaje lažna identifikacija sa telom,

umom itd. Kada je "ja" pogrešno združeno sa njima, pravo "Ja" se gubi
iz vida. Da bismo odvojili čisto "Ja" od zagađenog, u spisima se
pominje ovo otklanjanje, ali to zapravo ne znači odstranjivanje ne-
Jastva, već pronalaženje pravog Jastva. Pravo Jastvo je beskonačno
"Ja". To "Ja" je savršenstvo. Ono je večno. Ono nema ni poreklo ni
kraj. Drugo "ja" se rađa i takođe umire. Ono je prolazno. Vidi kome
pripadaju promenljive misli. Otkrićeš da se one javljaju posle "ja"-misli.
Drži se "ja"-misli i one će se povući. Pronađi izvor "ja"-misli. Ostaće
samo Jastvo.

S: Vi obično kažete da se "ja "-misao rađa iz centra Srca. Da li tu

treba da tražimo njen izvor?

J?
M: Iako tražim od tebe da pronađeš gde se "ja" rađa, nije sasvim
ispravno reći da se "ja" rađa i utapa u Srcu na desnoj strani grudi. Srce
je drugo ime za stvarnost i ono nije ni unutar ni van tela. Za njega ne
postoji ni unutra ni spolja, s obzirom da ono jedino jeste.
S: Da bih meditirao na Srce, da li treba da meditiram na desnu
stranu grudi?

M: Srce nije fizičko. Meditacija ne treba da bude ni na desnu ni na

levu stranu. Meditacija treba da bude na Jastvo. Svako zna "Ja sam".
Gde je "Ja"? Ono nije ni unutra ni spolja, niti desno niti levo. "Ja sam"
- to je sve. Napusti ideju o desnom i levom. To se odnosi na telo. Srce
je Jastvo. Ostvari ga i shvatićeš o čemu se radi.

S: Kada mislim "ko sam ja? ", javlja se odgovor: "Ja nisam ovo
smrtno telo, ja sam ćejtanja, atma (svest, Jastvo). A zatim se odjednom
javlja drugo pitanje: "Zašto se atma pojavila u maji (iluziji)?" ili
drugim rečima: "Zašto je Bog stvorio ovaj svet? "

M: Pitati se "ko sam ja?" zapravo znači pokušavati otkriti izvor

ega ili "ja"-misli. Ti ne treba da misliš druge misli kao što su "ja nisam
ovo telo" i slično. Traganje za izvorom "ja" služi kao sredstvo za odstranjivanje
svih ostalih misli. Mi ne treba da dajemo prostora ostalim
mislima kao što si pomenuo, već treba da usmerimo pažnju na
otkrivanje izvora "ja"-misli", pitajući se kako se koja misao pojavi, kome
se ta misao javlja. Ako je odgovor "ja mislim tu misao", treba da se
upitamo "ko je to 'ja' i šta je njegov izvor?".

S: Da li treba da ponavljam "ko sam ja? " kao mantru ?

M: Ne, "ko sam ja?" nije mantra. To znači da treba da pronađeš

gde se u tebi rađa "ja"-misao koja je izvor svih ostalih misli.

S: Da li da meditiram na "ja sam Brahman " (aham Brahinasmi)?

M: Ne treba da misliš "ja sam Brahman". Aham ("Ja") je svima

poznato. Brahman prebiva kao aham u svakome. Pronađi "Ja". "Ja" je
već Brahman. Nema potrebe da misliš to. Jednostavno pronađi "Ja".
"Ja sam Brahman'je samo misao. Ko to kaže? Sam Brahman to
ne govori. Zašto onda to govoriti? Niti to kaže pravo "Ja", jer "Ja"
uvek postoji kao Brahman. Izgovarati to je samo misao. Čija je to
misao? Sve misli dolaze od lažnog "ja" tj. "ja"-misli. Dokle god bude
bilo misli, biće i zabune.
Kada ostane samo pravo "Ja", neće biti nikakvog izgovaranja "ja
sam Brahman". Da li čovek stalno ponavlja "ja sam čovek"? Ako ga
neko ne upita zašto bi izjavljivao "ja sam čovek"? Da li iko sebe smatra
životinjom da bi trebalo da kaže: "Ne, ja nisam životinja, ja sam
čovek"? Isto tako, pošto je Brahman ili "Ja" jedina postojeća stvarnost,
nema tu nikoga ko bi mogao nešto da pita i samim tim nema potrebe da
se ponavlja "ja sam Brahman".

S: Teško mi je da vas pratim. Razumem teoriju, ali koja je praksa?

M: Ostale metode su namenjene onima koji ne mogu da se bave

istraživanjem Jastva. Čak je i za ponavljanje aham Brahmasmi ili
razmišljanje o tome, neophodan akter. Ko je to? To je "ja". Budi to
"ja". To je direktna metoda. I ostale metode će na kraju svakoga
dovesti do ove metode istraživanja Jastva.

S: Svestan sam tog "ja ". Pa ipak, moji problemi nisu nestali.

M: Ta "ja"-misao nije čista. Zagađena je poistovećenošću sa telom

i čulima. Pronađi čiji su to problemi. Oni pripadaju "ja-misli. Drži je se i
tada će sve ostale misli iščeznuti.

S: Zar potvrđivanje Božjeg postojanja nije efikasnije od ispitivanja

"ko sam ja?" Potvrđivanje je pozitivno, dok je ovo drugo negativno.
Šta više, ono ukazuje na odvojenost?
M: Sve dok tragaš za ostvarenjem potrebna ti je instrukcija za pronalaženje
Jastva. Tvoje traganje za metodom otkriva tvoju odvojenost.

S: Ali zar nije bolje reći "ja sam vrhovno biće " nego pitati se "ko
sam ja?"

M: Ko to izjavljuje? Mora postojati neko ko to čini. Pronađi ga!

S: Zar tehnike meditacije nisu bolje od samoispitivanja?

M: Tehnike meditacije uključuju mentalnu imaginaciju, dok se

ispitivanje odnosi na stvarnost. Prvo je objektivno, dok se drugo tiče
subjekta.

S: Mora postojati naučni pristup tom subjektu.

M: Izbeći nestvarno i pronaći stvarno je naučni pristup.

S: Mislim na postepenu eliminaciju prvo uma, zatim intelekta, a

onda ega.

M: Jastvo je jedino stvarno. Sve ostalo je nestvarno. Um i intelekt

nisu odvojeni od tebe.

S: Kako mogu da znam da li napredujem u samoispitivanju?

M: Stepen odsustva misli je merilo tvog napretka ka samoostvarenju.

Ali ostvarenje samo po sebi ne podrazumeva napredak, ono je
uvek isto. Jastvo je već ostvareno. Jedina prepreka su misli. Napredak
se meri stepenom otklonjenih prepreka koje nam ne dozvoljavaju da
razumemo da je Jastvo uvek ostvareno. Stoga, misli moraju biti ispitane
tako što ćeš potražiti kome se one javljaju. Kada na taj način dođeš do
njihovog izvora, one će prestati da se javljaju.
U jednom smislu, govoriti o samoostvarenju je zabluda. Samo zato
što su ljudi u iluziji da je ne-Jastvo Jastvo i nestvarno stvarno, moraju
da se pomažu drugom iluzijom koja se naziva samoostvarenje; jer, zapravo,
Jastvo je uvek Jastvo i ne postoji tako nešto kao njegovo ostva-
renje. Ko treba da ostvari, šta da ostvari i kako, kada je sve što postoji
Jastvo i ništa drugo osim Jastva.

S: Da li je soham (potvrđivanje "ja sam On") isto što i "ko sam

ja?"

M: Aham ("ja") je ono što je zajedničko za oba. Pa ipak, soham je

jedno, a koham (ko sam ja?) drugo; oni se razlikuju. Zašto bismo
ponavljali soham? Čovek mora da pronađe pravo "Ja". U pitanju "ko
sam ja?", "ja" se odnosi na ego. Kada tragamo za njim i pokušavamo da
pronađemo njegov izvor, uviđamo da ono nema odvojeno postojanje
nego se utapa u pravo "Ja".
Vidi o čemu se radi. Vičara je drugačiji metod od meditacije šivoham
ili soham ("ja sam Šiva" ili "ja sam On"). Ja radije stavljam akcenat
na samospoznaju jer se na taj način prvo baviš sobom pre nego svetom
i njegovim Tvorcem. Soham meditacija ili "ja sam Brahman" meditacija
su manje-više mentalne konstrukcije. Ali istraživanje Jastva o
kojem govorim je direktan metod, svakako superiorniji od drugih. U
trenutku kada počneš da tragaš za jastvom i ulaziš sve dublje i dublje,
pravo Jastvo čeka na tebe da te uzme. A onda šta god da se dešava,
dešava se bez tvog učešća. U tom procesu čovek napušta sve sumnje i
rasprave kao neko ko za vreme spavanja zaboravlja na sve svoje
dnevne brige.

S: Šta mi garantuje da me tamo nešto dobronamerno očekuje?

M: Kada je čovekova duša dovoljno razvijena (pakvi), on postaje

prirodno ubeđen.

S: Kako je moguće raditi na tom razvoju?

M: Postoje različiti odgovori, ali koliko god da je čovek razvijen,

vičara će ubrzati njegov dalji razvoj.

S: Tu nema logike. Ako sam zreo za ispitivanje, ja sam već

razvijen i samim tim mi nije potrebno ispitivanje da se dalje razvijam.

M: Um uvek ima slične probleme. On traži određenu teoriju kako

bi se zadovoljio. Ali čoveku koji želi ozbiljno da pristupi Bogu ili
ostvari svoje istinsko biće, nije potrebna nikakva teorija.

S: Nema sumnje da je metod koji Bagavan podučava direktan, ali

to je tako teško. Mi ne znamo od čega da počnemo. Ako ponavljamo
"ko sam ja, ko sam ja? " kao mantru, to postaje tupo. U ostalim metodama
postoji nešto preliminarno i pozitivno od čega može da se počne i
napreduje korak po korak. Ali u Bagavanovoj metodi ne postoji tako
nešto, a tragati za Jastvom odjednom, mada to jeste direktno, veoma je
teško.

M: Ti sam priznaješ da je to direktan metod. To je direktan i lak

metod. Kada nam nije teško da sledimo neke druge stvari koje su nam
strane, kako nam onda može biti teško da dođemo do svog sopstvenog
Jastva? Ti pitaš "od čega početi?" Nema početka i nema kraja. Ti si i na
početku i na kraju. Ako pretpostavimo da si ti ovde, a Jastvo negde
drugde, i da treba da ga dostigneš, onda bi ti moglo biti rečeno kako da
pođeš, kako da putuješ, i kako da stigneš. Zamislimo da ti koji se nalaziš
u Ramanašramu pitaš: "Hoću da odem u Ramanašram. Odakle da
krenem i kako da dođem do njega? " Šta na to reći? Isto tako izgleda i
čovekovo traganje za Jastvom. On je uvek Jastvo i ništa drugo. Ti kažeš
da "ko sam ja?" postaje kao mantra. Nije stvar u tome da ponavljaš "ko
sam ja?" kao mantru. U tom slučaju, misao neće lako umreti. U direktnoj
metodi, kako si je i sam nazvao, u ispitivanju "ko sam ja?" rečeno ti
je da se koncentrišeš unutar sebe gde se "ja"-misao, koren svih ostalih
misli rađa. Kako Jastvo nije spolja već unutar tebe, od tebe se traži da
umesto što odlaziš spolja, zaroniš unutra. Šta može biti lakše od toga?
Međutim, ostaje činjenica da će se nekima ovaj metod učiniti teškim i
da im neće odgovarati. Iz tog razloga se toliko drugih metoda podučava.
Mnogima će se neki drugi metod učiniti najboljim i najlakšim. To je
u skladu sa njihovom zrelošću. Ali pojedincima ništa osim staze samoispitivanja
neće odgovarati. Oni će upitati: "Traži se od mene da vidim ili
znam ovo ili ono, ali ko je taj koji vidi, zna?" Koji god drugi metod da
se izabere uvek će postojati akter. To se ne može izbeći. Čovek mora
pronaći ko je akter. Sve do tada spiritualna praksa ne može biti završena.
Stoga, na kraju svako mora pronaći "ko sam ja?". Ti se žališ da ne
postoji ništa preliminarno ili pozitivno od čega možeš da počneš. Imaš
"ja" od kojeg možeš da počneš.

S: Možete li mi pokazati put?

M: Uradi kako ti je rečeno pa onda vidi sam.

S: Ne razumem šta treba da učinim.

M: Da je to nešto objektivno i put bi se mogao objektivno pokazati.

Ali, to je subjektivno.

S: Ali ja ne razumem.

M: Šta?! Zar ne razumeš da jesi?

S: Molim vas pokažite mi put.

M: Zar je potrebno da ti pokazujem put u tvojoj sopstvenoj kući?

To je u tebi.

Predanost
Sagovornik: Šta je bezuslovna predanost?

Maharši: Da si se predao, ne bi bilo nikoga ko postavlja pitanja ili

razmišlja o tome. Misli se mogu odstraniti držanjem za korensku misao
"ja" ili bezuslovnim predavanjem višoj sili. Ovo su jedina dva puta do
ostvarenja.

S: Zar apsolutna ili potpuna predanost ne znači da u čoveku nije

preostala čak ni želja za oslobođenjem ili Bogom?

M: Potpuna predanost zahteva da nemaš nijednu ličnu želju. Moraš

biti zadovoljan sa onim što ti Bog daje, a to znači da nemaš ličnih
želja.

S: Na koji način čovek može da postigne predanost?

M: Postoje dva načina. Jedan je usredsređivanje i utapanje u izvor

"ja". Drugi je imati osećaj "bespomoćan sam, jedino Bog je svemoguć i
ukoliko mu se potpuno ne predam, nema drugog načina da budem spasen".
Na ovaj način čovek postepeno razvija ubeđenost da jedino Bog
postoji i da je ego nevažan. Oba načina vode do istog cilja. Potpuna
predanost je drugo ime za gjanu ili oslobođenje.

S: Smatram da je predanost lakša. Hteo bih da pristupim toj stazi.

M: Kojom god stazom da kreneš, moraćeš na njoj da izgubiš sebe.

Predanost je potpuna jedino kada dostigneš stupanj "Ti si sve" ili "neka
bude volja Tvoja".
To stanje nije drugačije od gjane. U soham-u ( potvrđivanju "ja
sam On") postoji dvaita (dualnost). U predanosti postoji advaita (nedualnost).
U stvarnosti nema ni dvaite ni advaite, nego postoji samo to
što jeste. Predanost deluje jednostavno zato što ljudi zamišljaju da
jednom kada glasno izgovore "predajem se" i prebace svoj teret na Boga,
mogu da budu slobodni i rade šta hoće. Ali činjenica je da nakon
predanosti ne možeš više imati privlačnosti i odbojnosti; tvoja volja treba
da postane potpuno nepostojeća, ustupajući mesto Božijoj volji.
Smrt ega na ovaj način donosi čoveku stanje koje nije drugačije od gjane.
Stoga, kojom god stazom da kreneš moraš doći do gjane ili jednosti.

S: Zar Božija milost ne može da izazove takvu zrelost u tragaocu?

M: Prepusti to Bogu. Predaj se bez rezerve. Jedna od dve stvari

mora biti učinjena; bilo predanost zato što priznaješ svoju nesposobnost
i tražiš pomoć od više sile ili traganje za uzrokom patnje tako što odlaziš
na izvor i stapaš se sa Jastvom. Na oba ova načina možeš se osloboditi
patnje. Bog nikada neće izneveriti onoga ko mu se predao.

S: Nadam se da se neprekidnom željom za predanošću doživljava

sve veća milost.
M: Predaj se jednom zauvek i završi sa željom. Želja će postojati
dokle god zadržavaš osećaj akterstva. On je isto što i ličnost. Ako ga se
oslobodiš, čisto Jastvo će zasjati. Osećaj akterstva predstavlja vezanost,
a ne akcije same po sebi.
"Budi miran i znaj da sam ja Bog". Ovde mir znači potpunu predanost
bez traga individualnosti. Mir će nastupiti i svaka uznemirenost
uma će nestati. Uznemirenost je uzrok želje, osećaja akterstva i ličnosti.
Ako je ona zaustavljena, nastupa mir. U toj izjavi "znati" znači "biti".
To nije relativno znanje koje uključuje trojstvo: znanje, saznavanje i
znano.

S: Da li misao "ja sam Bog"ili "ja sam vrhovno biće "može biti od
pomoći?

M: "Ja sam to što jesam". "Ja sam" je Bog, a ne mišljenje "ja sam
Bog". Spoznaj "Ja sam", nemoj misliti "ja sam". Rečeno je "znaj ja sam
Bog" a ne "misli ja sam Bog".

S: Da li je potrebno da se odreknemo svega pre nego što se u potpunosti

predamo Bogu?

M: Kada se priča o predanosti, to izgleda kao kada bismo kipu

Boga Ganeše koji je napravljen od smeđeg šećera nudili naivedju (ponudu
hrane), u obliku komada šećera odlomljenog sa tog istog kipa.
Ljudi kažu da Bogu nude svoje telo, dušu i svu svoju imovinu. Da li je
sve to njihovo da bi mogli tako nešto da čine? U najboljem slučaju
možemo reći: "Do sada sam pogrešno zamišljao da su sve ove stvari
koje su tvoje, bile moje. Više se neću ponašati tako kao da su moje.
Sada shvatam da su tvoje. " Ovo znanje da ne postoji ništa drugo osim
Boga ili Jastva, da "ja" i "moje" ne postoje, i da jedino Jastvo postoji, je
gjana. Stoga, nema razlike između bakti (devocije) i gjane. Bakti je
gjana mata ili majka gjane.

S: U meni je uvek prisutna neka vrsta bola i ne znam kako toga da

se oslobodim. Molim se Bogu, ali i dalje nisam zadovoljan. Predajem
mu se, ali pomoćne dolazi. Šta da radim?

M: To znači da se nisi predao, iako tvrdiš da jesi. Treba samo da

imaš poverenje u Boga.
Predaj mu se i prepusti sve Njegovoj volji bilo da se On pojavljuje
ili ne. Čekaj na Njegovu volju. Ako zatražiš od Njega da učini ono što
bi ti hteo, to nije predanost vec' naređenje. Ne možeš ga istovremeno
potčiniti sebi i misliti da si se predao. On zna šta je najbojlje i kada i
kako da učini. Prepusti sve potpuno Njemu. Tvoj teret je Njegov: li
nemaš više briga. Sve tvoje brige su Njegove. Takva je predanost. To je
bakti.
Ili ispitaj kome se sva ta pitanja javljaju. Zaroni duboko u Srce i
ostani kao Jastvo. Jedna od ove dve mogućnosti se pružaju aspirantu.

S: Da li je predanost sama po sebi dovoljna da se dostigne Jastvo?

M: Dovoljno je da se čovek preda. Predanost podrazumeva vraćanje

prvobitnom uzroku sopstvenog bića. Ne budi obmanut zamišljanjem
da je taj izvor neki Bog izvan tebe. Tvoj izvor je unutar tebe.
Njemu se predaj. To znači da treba da tragaš za Njim i da se utopiš u
Njega.

S: Kažu da čovek sve postiže ako nađe utočište isključivo u Bogu,

bez razmišljanja o bilo čemu drugom. Da li to znači sedeti mirno na
jednom mestu i kontemplirati samo o Bogu sve vreme, odbacujući druge
misli, uključujući čak i misli o hrani koja je neophodna za održanje
tela. Da li to znači da ne treba da razmišljamo o leku i lečenju kada se
razbolimo, nego da poverimo svoje zdravlje ili bolest isključivo sudbini.
U Bagavad Giti je rečeno: "Čovek koji odstrani svaku žudnju i
koji se kreće bez brige, oslobođen osećaja ja' i 'moje', postiže mir. " To
znači odbacivanje svake želje. Stoga, da li treba u potpunosti da se posvetimo
kontemplaciji o Bogu i prihvatimo hranu i vodu jedino ako nam
ih omogući Božija milost bez našeg angažovanja? Ili da li to znači da mi
treba da učinimo mali napor? Bagavan, molim vas objasnite tajnu ove
sarangati (predanosti).

M: Ananja sarangati (potpuna predanost) svakako znači biti nevezan

za misli, ali da li to znači odbaciti čak i misli o hrani i vodi koje su
neophodne za održanje fizičkog tela? Pitanje glasi:"Da li treba da jedemo
samo ukoliko dobijemo nešto Božijom voljom, a da nismo to sami
tražili? Ili, da li treba da učinimo mali napor?" U redu. Pretpostavimo
da nam ono što treba da pojedemo dolazi samo od sebe. Ali, čak i tada,
ko će to pojesti? Recimo da nam neko stavi hranu u usta, zar ne bi
trebalo makar da je progutamo? Zar to već nije neki napor? Pitanje
dalje glasi: "Ako se razbolimo, da li treba da uzmemo lek ili da ostanemo
mirni prepuštajući svoje zdravlje i bolest Bogu?" U Šankarinoj
knjizi Sadana Pančakam stoji da se bolest po imenu glad leči hranom
dobijenom u obliku milostinje. Ali, u tom slučaju čovek mora da ode
negde i da je isprosi. Kada bi svi ljudi zatvorili oči i sedeli mirno govoreći
"ješćemo ako hrana dođe", šta bi bilo sa svetom? Stoga, čovek
mora da prihvati stvari onako kako dolaze u skladu sa njegovom tradicijom,
ali isto tako treba da bude oslobođen osećaja da ih on lično čini.
Osećaj da ja nešto činim je ropstvo. Zato je neophodno da čovek razmotri
i pronađe metod pomoću kojeg se ovaj osećaj može prevazići,
umesto što sumnja da li je potrebno da prepiše lek nekome ko je bolestan,
ili da uzme hranu ako je gladan. Ovakvim sumnjama nema kraja.
Neko čak može sumnjati i na ovaj način: "Smem li da jauknem ako me
nešto boli? Smem li da udahnem nakon izdaha?" Nazovimo to Išvara
(Bog) ili nazovimo to karma (sudbina); neka karta (viša sila) će se
brinuti o svemu na ovome svetu u skladu sa stepenom razvoja uma
svakog pojedinca. Ako je odgovornost prebačena na višu silu, stvari će
nastaviti da se odvijaju same od sebe. Na primer, dok hodamo, da li pri
svakom koraku razmišljamo o tome kako treba da podignemo jednu
nogu posle druge ili da se zaustavimo u nekom trenutku? Zar se hodanje
ne odvija automatski? Isti slučaj je i sa udisanjem i izdisanjem. Nikakav
poseban napor se ne ulaže prilikom udisanja ili izdisanja. Isti
slučaj je i sa životom. Da li se bilo šta prekida zato što mi to želimo ili
se nastavlja zato što smo mi to hteli? Priličan broj stvari se odvija automatski,
a da mi toga nismo ni svesni. Potpuna predanost Bogu znači
napustiti sve misli i usredsrediti um na Njega. Ako možemo da se usredsredimo
na Njega, sve ostale misli će nestati. Ako se sve akcije uma,
govora i tela stope sa Bogom, ceo teret našeg života biće na Njemu.

S: Da li Bog zaista izvodi sve moje akcije ?

M: Problem je u tome što čovek misli da je akter. Ali to je pogrešno.

Viša sila je ta koja sve obavlja, a on je samo instrument. Ako prihvati
ovakvu ulogu, biće oslobođen svih nevolja, u suprotnom će ih
samo privlačiti. Uzmi za primer figuru u podnožju gopurama
(hramskog tornja), koja je napravljena tako da izgleda kao da nosi teret
tornja na svojim plećima. Njen izgled i položaj odražavaju ogroman
napor. Ali, razmisli. Toranj je izgrađen na zemlji i oslanja se na svoj
temelj. Figura je deo tornja, ali je napravljena tako da izgleda kao da
nosi svu težinu tornja. Nije li to smešno? Isto važi i za čoveka koji na
sebe preuzima osećaj akterstva.

S: Da bi usmerio svoju bakti, čoveku je neophodan Bog. Da li on

treba da nauči da postoji samo Jastvo, a ne i obožavalac i obožavano?

M: Naravno da je Bog neophodan za sadanu (spiritualnu praksu).

Ali kraj sadane čak i na bakti margi (stazi devocije), dostiže se jedino
nakon potpune predanosti. Šta bi to drugo moglo da znači osim poništenja
ega u Jastvu koje je uvek takvo kakvo jeste? Koju god stazu čovek
da izabere, "ja" je neizbežno, "ja" koje izvodi niskama karmu (delo
bez motiva), "ja" koje teži da se sjedini sa Bogom od kojeg oseća da je
odvojeno, "ja" koje oseća da se udaljilo od svoje prave prirode i sl.
Izvor ovog "ja" se mora pronaći. Tada će sva pitanja biti rešena.

S: Kako vide ti Boga koji je sveprožimajući?

M: Videti Boga znači biti Bog. Ne postoji ništa odvojeno od Njega

što bi On mogao da prožima. On jedino jeste.
Guru
Sagovornik: Šta je Guruova milost? Kako nas vodi do samoostvarenja?

Maharši: Guru je Jastvo. Ponekad čovek postane nesrećan i

nezadovoljan onim što ima u životu. Moleći se Bogu on traži ispunjenje
svojih želja. Njegov um se postepeno pročišćava, sve dok ne počne da
žudi za spoznajom Boga, želeći više da zadobije njegovu milost nego da
ispuni svoje svetovne želje. Tada Božija milost počinje da se manifestuje.
Bog uzima oblik Gurua i pojavljuje se pred poklonikom, podučavajući
ga istini i štaviše pročišćavajući njegov um kroz odnos. Poklonikov
um stiče snagu postajući sposoban da se okrene ka unutra. Meditacijom
se još više pročišćava i ostaje miran bez ijednog misaonog
talasa. Ta ekspanzija mira je Jastvo.
Guru je i spoljašnji i unutrašnji. Od spolja on usmerava um ka
unutra. Iznutra, on ga povlači ka Jastvu pomažući mu da se smiri. To je
Guruova milost. Nema razlike između Boga, Gurua i Jastva.

S: U Teozofskom društvu meditiraju ne bi ti pronašli učitelje koji

će im pružiti vodstvo.

M: Učitelj je unutra; meditacija služi da se otkloni pogrešna ideja

da je on samo spolja. Ako je on stranac kojeg očekuješ, on će neminovno
jednom i nestati. Koja je onda svrha takvog prolaznog bića?
Sve dok misliš da si odvojen ili da si telo, spoljašnji učitelj je neophodan
i pojaviće se fizički. Kada pogrešna poistovećenost sa telom prestane,
otkriva se da učitelj nije niko drugi nego Jastvo.

S: Da li nam Guru kroz inicijaciju pomaže da spoznamo Jastvo?

M: Da li je Guru onaj koji te drži za ruku i šapuće ti na uvo? Ti

možeš zamišljati da je on isto što i ti. Pošto misliš da si telo, takođe misliš
da je i on telo i da će učiniti nešto opipljivo za tebe. Njegovo delanje
se odvija iznutra, u spiritualnom domenu.

S: Kako pronaći Gurua ?

M: Bog, koji je sveprisutan, svojom milošću se sažaljeva na svog

poklonika manifestujući se u skladu sa njegovom zrelošću. Poklonik
misli da je Guru čovek i prihvata odnos između dva fizička tela.
Međutim, Guru koji je Bog ili inkarnirano Jastvo, dela iznutra, pomaže
čoveku da sagleda svoje greške i vodi ga ispravnim putem sve dok on
ne spozna unutrašnje Jastvo.

S: Postoje mnogobrojni duhovni učitelji koji zagovaraju različite

staze. Koga bi trebalo izabrati za svog Gurua?
M: Izaberi onog pored kojeg nalaziš santi (mir).

S: Zar ne treba da razmotrimo njegovo učenje?

M: Onaj koji savetuje istinskog tragaoca da čini ovo ili ono, nije
pravi učitelj. Tragalac je već izmoren sopstvenim aktivnostima i želi mir
i odmor. Drugim rečima, on želi da se njegove aktivnosti prekinu. Ako
mu učitelj govori da svojim aktivnostima doda nove ili ih zameni drugim,
kako to zaista može pomoći tragaocu?

S: Kako da pronađem svog Gurua?

M: Intenzivnom meditacijom.

S: Ako je istina da je Guru naše sopstveno Jastvo, kako se u to

uklapa doktrina koja kaže da bez obzira koliko napredan učenik bio ili
koje god okultne moći posedovao, on ne može postići samoostvarenje
bez Guruove milosti?

M: Iako je apsolutno tačno da je Guruovo stanje identično sa

stanjem Jastva, veoma je teško za nekoga ko je usled neznanja postao
individua (diva) da ostvari svoje istinsko stanje bez Guruove milosti.
&
S: Koji su znaci Guruove milosti?

M: Oni su izvan reči i misli.

S: Kako da čovek izabere pravog Gurua? Kakva je svarupa
(priroda ili istinska forma) Gurua?
M: Pravi Guru je onaj na kojeg se tvoj um uključuje. Ako već
pitaš: "Ko je Guru i kakva je njegova svarupa? ", znaj da on treba da
bude obdaren mirom, strpljenjem, sposobnošću da oprašta i drugim
vrlinama; on mora biti u stanju da pogledom privuče druge kao što
magnet privlači gvožđe; on mora imati osećaj jednakosti prema svima.
Onaj koji poseduje ove vrline je pravi Guru, ali ako neko zaista želi da
zna svarupu Gurua pre svega mora da spozna sopstvenu svarupu. Kako
je moguće da znamo pravu prirodu Gurua, ako ne poznajemo sopstvenu
pravu prirodu? Ako želiš da sagledaš pravu prirodu ili formu Gurua,
prvo moraš da naučiš da gledaš na celokupni univezum kao na Guru
rupam (oblik Gurua). Čovek mora da vidi Gurua u svim živim bićima.
Isto je i sa Bogom. Moraš gledati na objekte kao na Božiju rupu
(oblik). Kako onaj ko ne poznaje svoje sopstveno Jastvo može sagledati
pravu formu Boga ili Gurua? Kako ih uopšte može odrediti? Stoga, pre
svega spoznaj svoju pravu formu i prirodu.
S: Zar nije i za to neophodan Guru?

M: Svakako. U svetu ima mnogo velikih ljudi. Smatraj za Gurua

onog sa kojim je tvoj um u skladu. Onaj u koga imaš poverenja je tvoj
Guru.

S: Od kakvog je značaja Guruova milost za postizanje oslobođenja?

M: Oslobođenje nije nigde izvan tebe. Ono je isključivo unutrašnje.

Ako je čoveku zaista stalo do oslobođenja, unutrašnji Guru ga povlači
unutra, a spoljašnji ga usmerava ka Jastvu. To je Guruova milost.

S: Ako je čovek odan jednom učitelju, može li poštovati i neke

druge učitelje?

M: Guru je samo jedan. On nije fizički. Dokle god u čoveku

postoji slabost, njemu je potrebna podrška.

S: Može li nam Šri Bagavan pomoći da ostvarimo istinu?

M: Pomoć je uvek tu.

S: U tom slučaju ne bi bilo potrebe za postavljanjem pitanja. Ja ne

osećam sveprisutnu pomoć.

M: Predaj se i otkrićeš je.

S: Neophodno mi je vodstvo sadgurua (Guru koji je jedno sa bićem)

da bih to mogao učiniti.

M: Sadguru je unutra.

S: Ali ja želim vidljivog Gurua.

M: Vidljivi Guru ti kaže da je on unutra.

S: Zar uspeh ne zavisi od Guruove milosti?

M: Da, zavisi. Zar se tvoja praksa ne dešava usled te milosti? Plodovi

su rezultat prakse i slede je automatski. Postoji stih u Kaivalji koji
kaže: "O Guru! Uvek si bio sa mnom, pratio me kroz mnoge reinkarnacije
i usmeravao me na putu dok se najzad nisam oslobodio". Jastvo
se manifestuje spolja kao Guru kada se za to ukaže potreba, u protivnom
on je uvek unutra i čini što je neophodno.

S: Kaže se da Guru omogućava učeniku da ostvari Jastvo tako što

mu prenosi neke od svojih moći. Da li je to istina?

M: Da. Guru ne donosi samoostvarenje. On jednostavno otklanja

prepreke do njega. Jastvo je uvek ostvareno.

S: Da li je apsolutno neophodno imati vodstvo Gurua da bi se

postiglo samoostvarenje?

M: Sve dok tragaš za samoostvarenjem, Guru je neophodan. Guru

je Jastvo. Gledaj na Gurua kao na istinsko Jastvo, a na sebe kao na
individualno jastvo. Nestanak ovog osećaja dualnosti predstavlja otklanjanje
neznanja. Dokle god u tebi postoji dualnost, Guru je neophodan.
Samo zato što poistovećuješ sebe sa telom, misliš da je i Guru telo. Niti
si ti telo, niti je to Guru. Ti si Jastvo, a isto tako i Guru. Ovo znanje se
stiče onim što nazivaš samoostvarenjem.

S: Kako znati da li je neka osoba kompetentna da bude Guru?

M: Na osnovu mira koji nalaziš u njenom prisustvu i poštovanja

koje osećaš prema njoj.

S: Ako se Guru pokaže nekompetentnim, kakva je sudbina učenika

koji ima potpunu veru u njega?

M: Svako prema svojim zaslugama.

S: Mogu li ja zadobiti Guruovu milost?

M: Milost je već tu.

S: Ali ja je ne osećam.

M: Predanost omogućava čoveku da razume milost.

S: Predao sam i srce i dušu. Ja sam najbolji sudija svoga srca. Pa

ipak, ne osećam milost.

M: Da si se zaista predao, ne bi bilo nikakvih pitanja.

S: Ja sam se predao. Pa ipak, pitanja se javljaju.

M: Milost je stalno prisutna. Tvoj sud je promenljiv. Gde bi

drugde mogla biti greška?

S: Ima Bagavanovih učenika koji su njegovom milošću postigli

samorealizaciju bez većih poteškoća. Ija bih želela takvu milost.
Budući da sam žena i da živim daleko odavde, ne mogu sebi da priuštim
Maharšijevo sveto prisustvo onoliko koliko bih želela i onoliko često
koliko bi trebalo. Sasvim je moguće da više neću moći da dođem ovde.
Želela bih da ga se uvek sećam i kada se vratim kući. Može li Bagavan
da usliši moju molitvu?

M: Kuda odlaziš? Ti ne ideš nikuda. Čak i ako pretpostavimo da si

telo, da li je tvoje telo došlo iz Laknaua u Tiruvanamalai? Ti si
jednostavno sedela u različitim prevoznim sredstvima koja su se smenjivala.
Na kraju si pomislila da si stigla ovde. Činjenica je da ti nisi
telo. Jastvo se ne kreće; svet je taj koji se kreće u njemu. Ti si samo ono
što jesi. U tebi nema promena. Stoga, čak i posle onoga što izgleda kao
tvoj odlazak odavde, ti si i ovde i tamo i svuda. Samo se prizori smenjuju.
Što se tiče milosti, ona je u tebi. Da je spolja, bila bi beskorisna.
Milost je Jastvo. Ti nisi nikada izvan njenog uticaja. Milost je uvek tu.

S: Hoću da kažem da kada se sećam vašeg lika, moj um treba da

bude sve snažniji, a sa vaše strane treba da usledi odgovor. Ja nikako ne
smem biti prepuštena svojim individualnim naporima koji su na posletku
veoma slabi.

M: Milost je Jastvo. Već sam rekao da ako misliš na Bagavana, to

se dešava zahvaljujući Jastvu. Zar to već samo po sebi nije milost?
Postoji li trenutak kada milost ne deluje na tebe? Tvoje sećanje na
mene je posledica milosti. To je odgovor, to je podsticaj, to je Jastvo i
to je milost. Nema razloga za brigu.

S: Mogu li napredovati bez spoljašnje pomoći i sopstvenim naporima

dublje prodre ti u istinu?

M: Sama činjenica da si opsednut traganjem za Jastvom dokaz je

prisustva božanske milosti. Ona sjaji u Srcu, unutrašnjem biću, pravom
Jastvu. Ona te povlači unutra. Treba da pokušaš da uđeš unutra. Tvoj
pokušaj je iskreno traganje, a skriveni unutrašnji pokret je milost. Eto
zašto ja kažem da nema pravog traganja bez milosti, niti aktivne milosti
za onoga ko ne traga za Jastvom. Oba su neophodna.

S: Ako je milost toliko važna, kakva je uloga individualnog napora?

M: Napor je neophodan sve do stanja realizacije. Tek tada Jastvo

spontano postaje očigledno; u protivnom, sreća ne može biti potpuna.
Sve do stanja spontanosti mora postojati napor u ovom ili onom obliku.
Postoji stanje izvan našeg napora i nenapornosti. Sve dok se ono
ne ostvari, napor je neophodan. Čak i ako samo jednom doživi takvo
blaženstvo, čovek će stalno pokušavati da ga povrati. Nakon iskustva
ovog blaženstva mira, niko ne želi da bude izvan njega ili da se upliće u
bilo koje aktivnosti.

S: Da li je božanska milost neophodna za postizanje ostvarenja, ili

se i iskrenim naporima može doći do stanja. iz kojeg nema povratka u
život i smrt?

M: Božanska milost je od suštinske važnosti za ostvarenje. Ona je

ta koja vodi čoveka do Bogo-ostvarenja. Ali takva milost je namenjena
samo onome ko je istinski poklonik ili jogi. Ona se upućuje jedino onima
koji se iskreno i neprekidno trude na stazi oslobođenja.
Mir koji svako želi, ne može postići niko, ni na koji način, ni na
jednom mestu i ni u jednom vremenu, ukoliko ne zadobije smirenost
uma putem milosti sadgurua. Stoga, uvek teži milosti jednousmerenim
umom.

S: Da li udaljenost na bilo koji način utiče na milost?

M: Vreme i prostor se nalaze u nama. Ti si uvek u Sebi. Kako

vreme i prostor mogu uticati na to?

S: Ko je bliži radiju, bolje ga čuje . Vi ste Indus, ja sam Amerikanac.

Da li to nešto menja ?

M: Ne.

S: Čak se i misli mogu čitati.

/
M: To pokazuje da je sve jedno.

S: Da li Bagavan saoseća sa nama pružajući nam svoju milost?

M: Vi ste do grla u vodi, pa opet vapite za njom. To je isto kao

kada bismo rekli da neko potopljen u vodu oseća žeđ ili da je riba u
vodi žedna ili da je sama voda žedna.
Milost je uvek prisutna. "Ni bestrasnost, ni ostvarenje istine, ni
prebivanje u Jastvu, ne mogu se postići bez Guruove milosti".
Ali spiritualna praksa je takođe neophodna. Trud da se boravi u
Jastvu je sličan namamljivanju opasnog bika u štalu pomoću sočne
trave u ruci.

S: Koliko je vremena potrebno da bi neko zaslužio milost Gurua?

M: Zašto to želiš da znaš?

S: Da bi mi dalo nadu.
M: Čak je i takva želja prepreka. Jastvo je uvek tu; bez njega
nema ničega. Budi Jastvo i sve želje i sumnje će nestati.

Život u svetu
Sagovornik: Kako se grihašta (domaćin) uklapa u koncept mokše
(oslobođenja)? Zar nije potrebno da prvo postane lutalica kako bi dostigao
oslobođenje?

Maharši: Zašto misliš da si grihašta? Čak. i ako postaneš sanjasin

(lutajući monah), mogu te opsedati misli o sanjasi. Bilo da nastaviš da
živiš životom domaćina ili da ga se odrekneš i odeš da živiš u šumu, tvoj
um će te proganjati. Ego je izvor misli. On stvara telo i svet i nagoni te
da misliš da si grihašta. Ako se odrekneš svega, on će samo zameniti
ideju o grihašti idejom o sanjasi, a okolinu kuće za okolinu šume, ali
mentalne prepreke će ostati iste. One se čak umnožavaju u novoj sredini.
Nema pomoći od promene sredine. Jedina prepreka je um i on se
mora prevazići, bez obzira da li si kod kuće ili u šumi. Ako to možeš
učiniti u šumi, zašto ne bi mogao i kod kuće? Stoga, čemu promena sredine?
Možeš uložiti napor čak i sada, bez obzira na sredinu.

S: Da li je moguće uživati u samadiju (svesnost stvarnosti) dok

obavljamo svakodnevni posao?

M: Osećaj "ja radim" je prepreka. Upitaj se "ko radi?" Seti se ko

si. Tada te rad neće sputavati, odvijače se automatski. Nemoj ulagati
napor ni u rad ni u odricanje; napor je taj koji te sputava. Ono što je
suđeno da se dogodi, sigurno će se dogoditi. Ako ti je suđeno da ne
radiš, rad se neće odvijati čak i ako mu težiš. Ako ti je suđeno da radiš,
nećeš moći to da izbegneš i bićeš primoran da se uključiš u rad. Zato
prepusti sve višoj sili; nije na tebi da biraš šta ćeš, a šta nećeš činiti.

S: Bagavan je juče rekao da sve dok je čovek angažovan traganjem

za Bogom "unutar sebe", "spoljašnji"radće se odvijati automatski.
U knjizi o životu Šri Ćejtanje rečeno je da je on za vreme svojih
predavanja zapravo tragao za Krišnom u sebi, u potpunosti zaboravljajući
na svoje telo i pričajući jedino o Krišni. Ovaj primer izaziva sumnju
da će se rad odvijati kako treba sam od sebe. Da li bi bilo bolje da se
deopažnje zadrži na fizičkom radu?

M: Jastvo je sve. Da li si ti odvojen od Jastva? Može li se rad

odvijati bez Jastva? Jastvo je univerzalno, tako da će se sve aktivnosti
dešavati trudio se ti ili ne da se uključiš u njih. Rad će se odvijati sam
od sebe. U tom smislu je Krišna rekao Arđuni da on ne treba da brine o
ubijanju Kaurava jer je njih Bog već ubio. Nije bilo na njemu da odluči
šta treba da čini i da brine o tome, nego da dopusti svojoj sopstvenoj
prirodi da ispuni volju više sile.

S: Ali rad može trpeti ako mu ne poklonim pažnju.

M: Pokloniti pažnju Jastvu znači pokloniti je radu. Samo zato što

poistovećuješ sebe sa telom, misliš da ti nešto radiš. Ali telo i njegove
aktivnosti, uključujući i rad, nisu odvojeni od Jastva. Od kakvog je
onda značaja da li poklanjaš pažnju radu ili ne? Kada hodaš, ti ne
obraćaš pažnju na svaki korak, pa ipak posle izvesnog vremena
primećuješ da si stigao na određeni cilj. Vidiš kako se hodanje odvija
bez tvoje pažnje. Isto važi i za druge aktivnosti.

S: Ako čovek zadržava svesnost na Jastvu, da li će njegove aktivnosti

uvek biti ispravne?

M: Svakako. Štaviše, takvu osobu ne zanima da li su aktivnosti ispravne

ili pogrešne. Njene aktivnosti su Božije i samim tim su ispravne.

S: Kako moj um može biti miran, ako moram neprekidno da ga

koristim? Želeo bih da se povučem u samoću i da napustim svoj posao
direktora škole.

M: Ne. Možeš ostati gde jesi i nastaviti sa svojim poslom. Koja sila
pokreće um, omogućavajući mu da obavlja taj posao? To je Jastvo.
Dakle ono je stvarni izvor tvojih aktivnosti. Jednostavno ga budi svestan
za vreme rada ne zaboravljajući ga. Kontempliraj u pozadini svog
uma čak i dok radiš. Da bi to izveo, ne žuri, daj sebi vremena. Održavaj
živo sećanje na svoju pravu prirodu, čak i za vreme rada i izbegavaj
žurbu koja je uzrok tvog samozaborava. Budi uporan. Upražnjavaj meditaciju
da bi smirio um i naveo ga da bude svestan svog pravog odnosa
sa Jastvom koje ga podržava. Nemoj zamišljati da si ti taj koji obavlja
rad. Smatraj da to čini sila u pozadini. Ako budeš radio bez žurbe,
sabrano, tvoj rad ili služba te neće ometati.

S: Zar nije bolje da u početnim stadijumima čovek napusti svoje

svakodnevne dužnosti i ode u samoću?

M: Odricanje se uvek dešava u umu; ono ne podrazumeva odlazak

u šumu ili napuštanje svakodnevnih dužnosti. Najvažnije je da se um ne
okreće ka spolja već ka unutra. Međutim, to se neće desiti ako odemo
na ovo ili ono mesto ili ako napustimo svoje dužnosti. Svi spoljašnji
događaji se dešavaju u skladu sa sudbinom. Sve aktivnosti kroz koje
telo prolazi, određene su još u trenutku rođenja. Nije na nama da ih prihvatimo
ili odbacimo. Jedina sloboda koju imamo je da okrenemo svoj
um ka unutra i na taj način se odreknemo aktivnosti.
S: Zašto nam je jedino prepušteno okretanje ka unutra, a ne i
neke druge, spoljašnje stvari?

M: Ako želiš da dođeš do same suštine, moraš se pitati ko si i

otkriti ko je taj ko ima slobodu ili sudbinu. Ko si ti i zašto si dobio to
telo sa svim njegovim ograničenjima?

S: Dakle, samoća nije neophodna za vičaru ?

M: Samoća postoji svuda. Čovek je uvek usamljen. Njegov posao

je da traga unutar, a ne izvan sebe.
Samoća je u umu. Čovek može biti usred sveta, a da ipak zadrži
bistrinu uma. To znači biti u samoći. Neko drugi može živeti u šumi, a
da i dalje ne vlada svojim umom. Za takvog čoveka se ne može reći da
je u samoći. Samoća je odlika uma. Onaj ko je vezan za želje ne može
boraviti u samoći, bez obzira gde se nalazi, dok je nevezan čovek uvek
sam.

S: Naš svakodnevni život, prepun aktivnosti, nije moguće uskladiti

sa takvim naporima.

M: Zašto uopšte misliš da si aktivan? Uzmi za primer tvoj dolazak

ovde. Od kuće si krenuo kolima, zatim si seo u voz, izašao na železničkoj
stanici u ovom gradu, ponovo ušao u kola i našao se u ovom
ašramu. Kada pričaš nekome o svom putu, ti kažeš da si iz svog grada
sve vreme putovao dovde. Ali, da li je to istina? Zar nije činjenica da si
ti u stvari bio nepokretan, dok su se prevozna sredstva sve vreme pokretala?
Upravo kao što prisvajaš ovo kretanje, tako prisvajaš i ostale
aktivnosti. One nisu tvoje, već Božije aktivnosti.

S: Kako je moguće ostvariti prestanak aktivnosti (nivriti) i mir

uma usred svakodnevnih dužnosti koje su po svojoj prirodi dinamične?

M: Budući da je mudrac aktivan samo u očima drugih, i kada čini

velika dela, on zapravo ne čini ništa. Samim lim, njegove aktivnosti nisu
prepreka ne-akciji i miru uma. On vrlo dobro zna istinu da se sve aktivnosti
dešavaju u njegovom pukom prisustvu i da on ne čini ništa. Stoga,
on ostaje tihi svedok svih aktivnosti.

S: Da li je zapadnjacima teže da se okrenu ka unutra?

M: Da, oni su rađasični (preterano mentalno aktivni). Njihova

energija teče ka spolja. Mi moramo biti iznutra tihi, ne zaboravljajući
na Jastvo, a onda se spolja možemo uključivati u bilo koje aktivnosti.
Da li muškarac koji na pozornici glumi žensku ulogu zaboravlja da je
muško? Isto tako i mi moramo igrati svoje uloge na pozornici života,
bez identifikacije sa njima.

S: Kako otkloniti tuđe spiritual ne nedostatke?

M: Da li si otklonio svoje sopstvene? Usmeri svoje ispitivanje ka

Jastvu. Sila koja se nalazi unutar tebe uticaće i na druge.

S: Ali kako da pomognem drugome da prevaziđe svoje probleme,

svoje nevolje?

M: Čemu ta priča o drugome - postoji samo jedno. Pokušaj da

spoznaš da ne postojimo ni ja, ni ti, ni on, već samo jedno Jastvo koje je
sve. Ako veruješ u tuđi problem, ti veruješ da postoji nešto izvan
Jastva. Bolje ćeš pomoći drugome spoznajom jednosti svega nego
spoljašnjom aktivnošću.

Podučavanje u tišini
Sagovornik: Zašto Bagavan ne putuje i ne propoveda istinu po
ćelom svetu?

Maharši: Kako znaš da to ne činim? Da li se propovedanje sastoji

od penjanja na govornicu i držanja govora? Propovedanje je obično
iznošenje znanja; ono se može odviti na pravi način jedino u tišini. Šta
misliš o čoveku koji je, pošto je saslušao propoved od sat vremena,
otišao kući nepromenjen? Uporedi ga sa onim koji je sedeo u svetom
prisustvu i otišao posle nekog vremena sa potpuno promenjenim pogledom
na život. Šta je bolje: glasno propovedati bez efekta ili sedeti u
tišini odašiljući unutrašnju snagu?
Osim toga, kako nastaje govor? Pre svega, postoji apstraktno
znanje iz kojeg se javlja ego, koji zatim rađa misao, a misao izgovorenu
reč. Dakle, reč je praunuk prvobitnog izvora. Ako reč može da izazove
neki efekat, prosudi sam koliko je tek moćnija propoved u tišini.

S: Kako tišina može biti tako moćna?

M: Samorealizovani čovek odašilje talase spiritualnog uticaja koji

privlače mnoge ljude. Pa ipak, on može sedeti u pećini boraveći u
potpunoj tišini. Mi možemo slušati predavanja o istini, a da skoro ništa
od toga ne razumemo, dok ćemo s druge strane mnogo više razumeti u
prisustvu realizovane osobe koja ništa ne govori. Takva osoba nikada
ne izlazi u javnost. Ako je potrebno, ona će koristiti druge kao posrednike.
Poklanjajući nam tišinu, Guru razotkriva svetlost samospoznaje
koja sjaji kao jedina preostala stvarnost. Kada se pogled Gurua sretne
sa pogledom učenika, sve reči su suvišne.
S: Da li Bagavan daje dikšu (inicijaciju)?

M: Mouna (tišina) je najbolja i najmoćnija dikša. Nju je upražnjavao

Šri Dakšinamurti. Inicijacije pogledom, dodirom itd. su nižeg reda.
Tiha inicijacija menja svačije srce.

S: Kako ta tiha sila deluje?

M: Jezik je samo sredstvo za razmenu misli. On se koristi tek

nakon pojave misli. Sve misli se javljaju samo posle pojave "ja"-misli,
tako da je "ja"-misao osnova svakog razgovora. Kada čovek prestane
da misli, on razume drugog čoveka putem univerzalnog jezika tišine.
Tišina je večni govor. Ona je neprekidni tok govora koji se
prekida rečima. Ove reči koje govorim remete nemi jezik. Uzmimo za
primer struju koja prolazi kroz provodnik; ako se uspostavi otpor njenom
protoku, javiče se svetlost u lampi ili će ventilator početi da se
okreće. U protivnom, ona će u provodniku ostati kao električna energija.
Slično tome, tišina je večni tok govora isprekidan rečima.
Ono što čovek ne uspeva da sazna na osnovu razgovora koji traje
godinama, može trenutno spoznati u tišini ili u prisustvu onoga ko je u
tišini - Dakšinamurti i njegova četiri učenika su dobar primer za to. To
je najuzvišeniji i najefikasniji govor.

J?
S: Bagavan je rekao: "Gjani u tišini utiče na poklonike. " Bagavan
je takođe rekao: " Kontakt sa velikim dušama (mahatmama) je efikasan
način za realizaciju sopstvene prave prirode. "
M: Da. Gde je tu kontradikcija? Gjani, velike duše, mahatme- da
li praviš razliku među njima?

S: Ne.

M:Kontakt sa njima je koristan. Oni će delati u tišini. Njihova moć

se smanjuje pričom. Tišina je najmoćnija. Govor uvek ima manju snagu
od tišine, tako da je mentalni kontakt najbolji.

S: Da li taj kontakt opstaje i nakon fizičke smrti gjanija ili on traje

samo dok je gjani u telu?

M: Guru nije fizički oblik. Stoga, kontakt će se održati i posle

iščeznuća njegovog fizičkog oblika. Neko može otići kod drugog Gurua
nakon smrti svog Gurua, međutim svi Gurui su jedno i nijedan od njih
nije oblik koji vidiš. Uvek je mentalni kontakt najbolji.

S: Da li uticaj milosti podrazumeva delovanje Guruovog uma na

um učenika, ili je to drugačiji proces?
M: Najviši oblik milosti je tišina. Ona je takođe i najviša upadeša
(učenje).

S: I Vivekananda je govorio da je tišina najglasniji oblik molitve.

M: To važi za tragaočevu tišinu, dok je Guruova tišina najglasnija

upadeša. Ona je isto tako najviši oblik milosti. Sve druge dikše su
izvedene iz moune i samim tim su sekundarne. Mouna je primarni oblik.
Ako je Guru u tišini, tragaočev um se automatski pročišćava.
Tišina kao upadeša odgovara samo najnaprednijim tragaocima.
Ostali nisu u stanju da izvuku potpunu inspiraciju iz nje. Zbog toga zahtevaju
da im se recima objasni istina. Međutim, istina je izvan reči.
Ona ne priznaje objašnjenja. Sve što je moguće učiniti je ukazati na nju.

S: Kažu da je jedan pogled mahatme dovoljan, da idoli, hodočašća

itd. nisu tako efikasni. Proveo sam ovde tri meseca, ali još uvek ne
znam da li imam koristi odMaharšijevogpogleda.

M: Pogled ima pročišćavajući efekat. Pročišćenje nije vidljivo. Kao

što komadu uglja treba puno vremena da se zapali, parčetu suvog drveta
nešto manje vremena, a barutu nimalo, na sličan način postoje ljudi
na različitim nivoima zrelosti koji dolaze u kontakt sa mahatmama.
Vatra mudrosti sagoreva sve akcije. Mudrost se zadobija u društvu
mudrih (sat-sang) ili bolje rečeno u njihovoj mentalnoj sferi.

S: Da li Guruova ćutnja može da izazove realizaciju ako učenik ne

ulaže nikaka v napor?

M: U blizini velikog učitelja, vasane prestaju da budu aktivne, um

postaje miran i nastupa samadi. Na taj način, učenik u prisustvu učitelja
stiče pravo znanje i ispravno iskustvo. Da bi se stabilizovao u tom stanju,
potrebni su dalji napori. Na kraju će učenik shvatiti da je ono njegovo
pravo biće i tako biti oslobođen za života.

S: Ako traganje treba da bude unutrašnje, da lije neophodno biti

u fizičkom prisustvu učitelja?

M: Neophodno je dok sve sumnje ne iščeznu.

S: Da li je potrebno fizički služiti Gurua?

M: U spisima stoji da čovek treba da služi Gurua dvanaest godina

da bi dostigao samorealizaciju. Šta u tom slučaju Guru čini? Da li je on
predaje učeniku? Zar nije Jastvo oduvek realizovano? Čemu onda to
verovanje? Čovek je uvek Jastvo, mada toga nije svestan. Umesto toga,
on se ograničava na ne-Jastvo, telo itd. Ova greška se dešava usled
neznanja. Ako se neznanje odstrani, ona će nestali i pravo znanje će se
razotkriti. Bivajući u kontaktu sa realizovanim mudracima, čovek se
postepeno oslobađa neznanja sve dok ono u potpunosti ne iščezne. Na
taj način se razotkriva večno Jastvo.

S: Vi kažete da se od učenika zahteva da bude u društvu mudrih

(sat-sang,) i da ih služi.

M: Da, ovo prvo u stvari znači druženje sa nemanifestovanim satom

ili apsolutnim postojanjem, ali pošto samo nekolicina to može da
izvede, većina pribegava druženju sa manifestovanim sat-om tj. Guruom.
Druženje sa mudracima je neophodno zato što su misli izuzetno
uporne. Mudrac je već prevazišao um i boravi u miru. Njegovo prisustvo
podstiče isto stanje kod drugih; u suprotnom ne bi imalo smisla
biti u njegovom društvu. Guru obezbeđuje neophodnu snagu za to,
koju drugi ne mogu da vide. Služenje pre svega predstavlja obitavanje u
Jastvu, ali takođe uključuje brigu o Guruovom telu i mestu na kojem on
boravi. Isto tako je neophodan kontakt sa Guruom, ali on treba da bude
spiritualan. Ako učenik pronađe Gurua u sebi, onda više nije važno
gde se nalazi. Biti ovde ili onde, za njega znači isto i ima isti uticaj.

S: Moja profesija mi nalaže da budem u blizini radnog mesta. Ne

mogu duže da boravim u blizini sadua (sveti čovek). Da li je za mene
moguća realizacija i bez sat-sanga ?

M: Sat je aham pratjaja šaram, Jastvo svih jastva. Sadu je to

Jastvo svih jastva. On je prisutan u svima. Može li iko biti bez Jastva?
Ne. Prema tome, sat-sangnikome nije nedostupan.

S: Koliko blizina Gurua pomaže?

M: Da li misliš na fizičku blizinu? Koja je njena svrha? Bitan je

jedino um. Um mora biti u kontaktu. Sat-sang će navesti um da zaroni
u Srce.

S: Želim samo da znam da li je sat-sang neophodan i da li mi

dolazak ovde pomaže ili ne.

M: Pre svega moraš odrediti šta je sat-sang. On predstavlja

druženje sa sat-om ili stvarnošću. Onaj ko je ostvario sat takođe se smatra
saf-om. Ovakvo druženje sa sat-om ili onim ko je spoznao sat, apsolutno
je neophodno za sve ljude. Šankara je rekao da u sva tri sveta
nema čamca poput sat-sanga koji će vas tako bezbedno prevesti preko
okeana rađanja i umiranja.
Samadi
Sagovornik: Šta je samadi?

Maharši: Samadi je jedino ono stanje u kojem se neprekidno iskustvo

postojanja-svesti dostiže smirenim umom. Taj smireni um, obogaćen
postignućem bezgraničnog vrhovnog Jastva, jedina je stvarnost
Boga.
Kada je um stopljen sa Jastvom u tami, to se zove nidra (san), tj.
utapanje uma u neznanje. Utapanje u svesnom ili budnom stanju naziva
se samadi. Samadi je neprekidni boravak u Jastvu za vreme budnog
stanja. Nidra ili san je takođe boravak u Jastvu, ali u nesvesnom stanju.
U sahađa samadiju sjedinjenost je trajna.

S: Šta su kevala nirvikalpa samadi , sahađa nirvikalpa samadi ?

M: Utapanje uma u Jastvo bez njegovog uništenja je kevala

nirvikalpa samadi. U ovom stanju čovek nije oslobođen vasana, pa stoga
ne dostiže mukti. Jedino kada su vasane uništene, čovek može dostići
oslobođenje.

S: Kada neko može praktikovati sahađa samadi?

, j r
M: Već od samog početka. Čak i ako je neko godinama za redom
praktikovao kevala nirvikalpa samadi, ako nije iskorenio vasane, neće
dostići oslobođenje.

S: Možete li mi precizno objasniti koja je razlika između savikalpe

i nirvikalpe ?

M: Istrajavanje u vrhovnom stanju je samadi. Kada se to usled

mentalnih uznemirenja čini sa naporom, to je savikalpa. Kada su ova
uznemirenja odsutna, to je nirvikalpa. Trajno obitavanje u prvobitnom
stanju bez napora je sahađa.

S: Da li je nirvikalpa samadi apsolutno neophodan pre postizanja

sahađe ?

M: Trajni boravak u bilo kojem od ovih samadija, bilo savikalpi

ili nirvikalpi je sahađa (prirodno stanje). Šta je telesna svesnost? To je
inertno telo plus svest. Oba se moraju nalaziti u drugačijoj svesti koja je
apsolutna i neuznemirena i koja uvek ostaje takva kakva jeste, sa ili bez
telesne svesnosti. Od kakvog je onda značaja da li je telesna svesnost
izgubljena ili zadržana, budući da se čovek drži te čiste svesti? Potpuno
odsustvo telesne svesnosti je u prednosti jer čini samadi intenzivnijim,
iako to ne utiče na znanje o vrhovnom.
S: Da li je samadi isto što i turija, četvrto stanje?

M: Samadi, turija i nirvikalpa - sva tri ukazuju na isto, a to je

svesnost Jastva. Turija predstavlja vrhovnu svest, a doslovno znači
četvrto stanje koje je odvojeno od ostala tri stanja: budnog, sanjanja i
dubokog sna. Četvrto stanje je večno, a ostala tri stanja dolaze i odlaze
u njemu. U turiji postoji svesnost da se um stopio sa svojim izvorom,
Srcem, i da se tu smirio, iako se poneka misao pojavljuje i čula su i dalje
aktivna na neki način. U nirvikalpi, čula su neaktivna i misli su potpuno
odsutne. Zato je iskustvo čiste svesti u ovom stanju intenzivno i
blaženo. Turija se može dostići u savikalpa samadiju.

S: Koja je razlika između blaženstva koje se doživljava u snu i

blaženstva koje se doživljava u turiji ?

M: To nisu različita blaženstva. Postoji samo jedno blaženstvo

koje uključuje i ono koje se doživljava u budnom stanju, blaženstvo
svih živih bića, od najnižih životinja do najvišeg Brahme. To blaženstvo
je blaženstvo Jastva. Blaženstvo u kojem se nesvesno uživa u snu je isto
ono u kojem se svesno uživa u turiji - to je jedina razlika. Blaženstvo
budnog stanja je drugorazredno, ono je surogat pravog blaženstva
(upadi ananda).

J "
S: Da li je samadi, osmi stupanj rađa joge, isti onaj o kojem vi
govorite?
M: U jogi, pojam samadi se. odnosi na neku vrstu transa i postoje
različite vrste samadija. Ali samadi o kojem ja govorim je nešto drugo.
To je sahađa samadi. U tom stanju je prisutna samadana (postojanost) i
čovek ostaje miran i sabran čak i kada je aktivan. On je svestan da ga
pokreće dublje, unutrašnje stvarno Jastvo i nema više briga, strahova i
uznemirenja jer je uvideo da mu ništa ne pripada. On zna da sve zavisi
od nečega sa čime je u svesnom jedinstvu.

S: Ako je sahađa samadi najpoželjnije stanje, da li ima potrebe za

nirvikalpa samadijem ?

M: Nirvikalpa samadi u rađa jogi može biti od koristi. Međutim, u

gjana jogi sahađa štiti (prirodno stanje) ili sahađa ništa (prebivanje u
prirodnom stanju) samo po sebi je nirvikalpa stanje. U ovom prirodnom
stanju um je slobodan od sumnje. On nema potrebe da bude razapet
između alternativa, mogućnosti i verovatnoća. On ne vidi vikalpe
(razlike) bilo koje vrste. Siguran je u istinu jer oseća prisustvo
stvarnosti. Čak i kada je aktivan, on zna da je aktivan u stvarnosti, Jastvu,
vrhovnom biću.
S: Koja je razlika između dubokog sna, laje (transoliko stanje u
kojem je um privremeno zaustavljen) i samadija ?

M: U dubokom snu um je odsutan, ali ne i uništen. Ono što je

odsutno ponovo se pojavljuje. To se može dogoditi i u meditaciji. Međutim,
um koji je uništen, ne može se ponovo pojaviti. Jogijev cilj mora
biti uništenje uma, a ne njegovo utapanje u laju. Laja ponekad prati mir
meditacije, ali to nije dovoljno. Da bi se um uništio, ona se mora upotpuniti
drugim praksama. Dešavalo se da su neki ljudi utonuli u jogički
samadi sa nekom trivijalnom mišlju i posle dužeg vremena se probudili
sa tom istom mišlju. U međuvremenu u svetu su se smenile generacije.
Takvi jogiji nisu uništili um. Pravo uništenje uma je uviđanje da on nije
odvojen od Jastva. Čak i sada njega nema. Uvidi to. Kako bi to drugačije
mogao učiniti ako ne kroz svakodnevne aktivnosti koje se odvijaju
automatski. Sagledaj da je um koji ih izvodi samo fantom u čijoj pozadini
je Jastvo. Eto kako se on uništava.

S: Da li na meditanta tokom nirvikalpa samadija utiču fizička

uznemirenja? Moj prijatelj i ja se ne slažemo po tom pitanju.

M: Obojica ste u pravu. Jedan od vas misli na kevala, a drugi na

sahađa samadi. U oba slučaja um je utopljen u blaženstvu Jastva. U
prvom slučaju, fizičke kretnje mogu uznemiriti meditanta zato što um
nije potpuno odumro. I dalje je živ i može, kao nakon dubokog sna, u
svakom trenutku ponovo biti aktivan. Poredi se sa kofom koju je moguće,
iako je potpuno potopljena u vodu, povući konopcem kojim je
vezana. U sahađi, um je potpuno utopljen u Jastvu nalik kofi koja je
potonula u dubine bunara zajedno sa konopcem. U sahađi nema više
ničega što bi moglo biti uznemireno ili vraćeno u svet. Aktivnosti
čoveka u tom stanju se mogu porediti sa aktivnostima deteta koje sisa
majčino mleko u snu bez ikakve svesnosti o tom činu.

S: Kako neko može da funkcioniše u svetu u takvom stanju?

M: Onaj ko se prirodno navikao na meditaciju i uživa u njenom

blaženstvu, neće izgubiti svoje samadi stanje bez obzira na spoljašnji
posao koji obavlja i bez obzira na misli koje mu se javljaju. To je sahađa
nirvikalpa. Sahađa nirvikalpa je nasa (potpuno uništenje uma), dok je
kevala nirvikalpa laja (privremeno odsustvo uma). Oni koji su u laja
samadi stanju moraju povremeno da stavljaju um pod kontrolu. Ako je
um uništen, kao što je to slučaj u sahađa samadiju, on se više nikada
neće javiti. Sve što takvi ljudi čine samo je uzgredno; oni nikada ne
gube svoje uzvišeno stanje.
Oni koji su u kevala nirvikalpa stanju nisu realizovani, još uvek
tragaju. Oni koji su u sahađa nirvikalpa stanju, slični su plamenu na
mestu gde nema ni daška vetra ili okeanu bez talasa, tj. u njima nema
nikakvog pokreta. Oni ne vide da je bilo šta odvojeno od njih. Onima
koji nisu dostigli to stanje, sve deluje kao nešto odvojeno od njih samih.

S: Da li je iskustvo kevala nirvikalpe isto kao i sahađe, bez obzira

što čovek izlazi iz njega u relativni svet?

M: Nema nikakvog izlaženja niti ulaženja - onaj koji izlazi i ulazi

nije stvaran. U kevala nirvikalpi još uvak postoji mentalna kofa pod
vodom koja može biti izvučena napolje u svakom trenutku. Sahađa stanje
je slično reci koja se spojihi -Aa okeanom iz kojeg nema povratka.
Zašto postavljaš sva ta pitanja? Nastavi sa praksom dok ne dođeš do
ličnog iskustva.

S: Kakva je korist od samadija i da li misao opstaje u njemu?

M: Jedino samadi može otkriti istinu. Misli skrivaju stvarnost, a

to se ne može uvideti ni u jednom drugom stanju osim u samadiju.
U samadiju postoji samo osećaj "Ja sam", bez misli. Iskustvo "Ja
sam" je "biti miran".

S: Dakle, samadi je iskustvo mira i spokoja?

M: Mirna jasnoća odvojena od mentalnog uznemirenja je upravo

ono što čini samadi i što predstavlja čvrstu osnovu za oslobođenje. Ako
iskreno pokušavaš da uništiš varljivi mentalni nemir, doživećeš samadi
kao mirnu svest koja je unutrašnja jasnoća.

S: Kakva je razlika između spoljašnjeg i unutrašnjeg samadija ?

M: U spoljašnjem samadiju se držimo stvarnosti dok svedočimo

svetu, a da pri tom ne reagujemo iznutra. Postoji mir okeana bez talasa.
Unutrašnji samadi podrazumeva gubitak telesne svesnosti.

S: Moj um ne zaranja u to stanje čak ni za sekund.

M: Neophodno je čvrsto ubeđenje: "Ja sam Jastvo koje transcendira

um i pojavno".

S: Šta više, um se pokazuje kao uporna prepreka koja osujećuje

svaki pokušaj da se zaroni u Jastvo.

M: Od kakve je važnosti da li je um aktivan? Njegova aktivnost se

oslanja na suštinu Jastva. Drži se Jastva čak i za vreme mentalnih aktivnosti.

S: Da li je samadi blaženo ili ekstatično stanje?

M: U samadiju postoji jedino savršeni mir. Ekstaza se javlja
nakon samadija, kada um oživi, zajedno sa sećanjem na mir samadija.
Prilikom devocije prvo dolazi ekstaza koja se manifestuje kao suze radosnice,
ježenje kože i zamuckivanje. Kada um konačno umre i sahađa
nastupi, ovi simptomi ekstaze nestaju.

S: U Mandukja Upanišadi piše da se pre postignuća oslobođenja,

samadi obavezno mora iskusiti.

M: A ko kaže da to nije tako? To se ne pominje samo u Mandukja

Upanišadi već i u svim ostalim drevnim knjigama. Ali samadi je istinski
jedino ako si spoznao Sebe.
Samadi je čovekovo prirodno stanje. Ono je pozadina sva tri
stanja: budnog, sanjanja i spavanja. Jastvo se ne nalazi u lim stanjima,
već se ona nalaze u njemu. Ako zadobijemo samadi za vreme budnog
stanja, on će se preneti i na dubok san. Razlika između svesnog i nesvesnog
pripada domenu uma koji se transcendira stanjem istinskog
Jastva.

S: Ali kako ga dostići?

M: Ne postoji dostizanje Jastva. Ako bi Jastvo trabalo da se

dostigne, to bi značilo da ono nije ovde i sada i da tek treba da se zadobije.
Ono što je jednom dobijeno, biće i izgubljeno, i samim tim nije
trajno. Ono što nije trajno, nije vredno truda. Zato ja kažem da Jastvo
ne može da se dostigne. Ti si Jastvo, ti si već to.
Jastvo je uvek ostvareno. Nije potrebno da pokušavaš da ostvariš
ono što je oduvek stvarno. Da bi postavljao pitanja, pre svega moraš
postojati. Dakle, ne možeš poricati svoje sopstveno postojanje. To postojanje
je svest, Jastvo.