Приказ књиге: Црквени живот православних Срба у Призрену и

његовој околини у XIX веку (са успоменама писца)

Александар Гуџић

Читајући треће издање књиге Петра Костића Црквени животу православних Срба у
Призрену и његовој околини у XIX веку (са успоменама писца) први пут објављенe 1928.
године у Београду, с правом се намеће питање: да ли је српска историографија испунила
дуг према генерацијама које су пристизале после збивања описаних у овој књизи? Одговор
је да дужност о бројним историјским истинама није у целини испуњена. Чињеница је,
наиме, да је српска историографија из различитих разлога у разна времена занемаривала
тему црквеног живота православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку, што
је са становишта очувања и развијања националне свести, традиција и историјске истине
више него недопустиво. Ту празнину добрим делом употпуњује ово издање књиге Петра
Костића „Црквени животу православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку
(са успоменама писца)“.1 И одмах ваља истаћи да представља својеврсни уџбеник за све
оне који желе да се ближе упознају са проблемом црквеног живота православних Срба у
Призрену и његовој околини у XIX веку. Истовремено, књига може да служи као допуна
за оне који су упознати са овом темом јер нуди мноштво мало познатих података. Аутор
предговора трећег издања ове књиге је историчарка др Александра Новаков
Методолошки књига је добро конципирана. Подељена је на равномерна поглавља,
којих има укупно десет. У првом поглављу, које је насловљено „Рашко призренски
митрополити од укинућа наше патријаршије у Пећи 1766. до 1896. године аутор је
представио рашко-призренске митрополите од укидања Пећке патријаршије (1766) до
доласка Дионисија Петровића на место митрополита (1896). У том периоду столовало је
11 митрополита Гаврило, Софроније, Јевсевије, Јанићије, Хаџи Захарије, Ананије, Герман,
Синексије, Игњатије, Партеније и Мелетије. Јанићије и Хаџи Захарије су били Срби,
остали Грци.
У другом и трећем делу књиге „Митрополитски приходи“ и „Митрополитски
намесници“ Костић говори о митрополитским приходима као и о митрополитским
намесницима. Сваки православни хришћанин који је живео на територији рашко-
призренске митрополије морао је митрополиту годишње платити 12 акчи, а сваки поп по
један златник.2 Сем овога митрополити су од верника наплаћивали 10 гроша за венчање и
50 гроша од свештеника за синђелију односно потврду да је рукоположен за свештеника и

1
Друго издање гњиге Црквени живот православних Срба у Призрену и његовој околини у XIX веку (са
успоменама писца) Петра Костића објављено је 1998. године трудом Мирослава Видосављевића, историчара
и директора Међуопштинског архива, а он је и аутор Предговора тог другог издања. Нажалост, ратне
прилике су онемогућиле читаоце да дођу до књиге и готово цео тираж је остао у Архиву у Призрену.
Вишегодишња потраживање те књиге нису уродила плодом а тираж је вероватно доживео „књигоцид“.
2
Исто толико су православни хришћани и свештеници морали да плаћају и патријарху у Цариграду
то су били редовни приходи који су могли износити од 25.000 до 30.000 златних дуката.
Митрополити су у ретким случајевима наплаћивали при рукоположењу свештеника од
1.000 до 2.000 гроша и то су били ванредни приходи.
У наставку књиге Костић говори о митрополитским намесницима и њиховим
дужностима. Митрополитски намесници су обично су били свештена лица, али се
дешавало да намесници буду световна лица и њихове дужности су биле:
1. Да испитају брачне спорове у присуству локалних свештеника и да их пошаљу
митрополиту на коначно решење.
2. Да прикупљају митрополитски приход и издају венчани лист.
3. Да председавају седницама црквено – школских општина.
4. Да заступају митрополита на надминистративним саветима.
5. Када се дешавало да неки православни хришћанин да писану изјаву турским
властима да хоће да пређе у ислам, митрополитски намесници су те особе
задржавали у својој кући недељу дана и саветовали их да одустану од те намере.
Ако су те особе и после тог рока остајале при својој намери, тек онда би ступале
у ислам.
Четврти и највећи део књиге „Парохијско свештенство 1785–1917“ посвећен је
парохијском свештенству 1785–1917, како призренском тако и сеоском. Костић
живописно приказује читаву галерију ликова свештеника, као и њихове особине, како
позитивне тако и негативне. Даљу тематику чини прича о оснивању Црквено певачког
друштва Св. Урош 2. децембра 1885. године у чијем је оснивању као ректор Призренске
Богословије Петар Костић учествовао.
У делу књиге „Исповедници“ Костић нам приближава функцију исповедника.
Исповедници су обично били старија свештена лица, али се дешавало да услед недостатка
таквих за исповеднике буду позвани старији калуђери из оближњих манастира. Задатак
исповедника је био да исповедају православне хришћане два – три дана пре него што би
ови приступили тајни светог причешћа, како би било времена да се сви исповедају.
У поглављу „Свештенички и парохијски приходи“ аутор нас информише о томе
шта је сваки православни хришћанин који је живео на територији једне епархије морао да
плати свештенику за разна чинодејиства.
Један део књиге Петар Костић је посветио Српској православној црквено-школској
општини у Призрену. Није познато када је црквено-школска општина у Призрену
основана. Судећи према неким документима постојала је пре 1791. године. Из њих се види
да је призренска општина иако и сама сиромашна помагала манастире Хиландар, Високе
Дечане и јерусалимску патријаршију.
У наставку књиге Костић говори о дужностима црквено-школске општине, па каже
да су неке од главних дужности црквено-школске општине:
1. Да се стара о одржавању вере, издржавању и унапређењу цркве и школе;
2. Да води бригу о моралном стању својих суграђана Срба да неморалне кажњава
и уколико је могла да их из своје средине уклони.
 3. Да води рачуна о својим сиромашним суграђанима и да им даје новчану помоћ
за Божић и Ускрс.
4. Да пружи моралну и материјалну помоћ православном хришћанину који је
допао затвора.
5. И др.
Даљу тематику чини прича о приходима црквено–школске општине чији су главни
извори прихода били: добровољни прилози, приходи од продаје свећа у црквама, а касније
и приходи од изнајмљивања рентирања непокретне имовине. Захваљујући овим
приходима и за она времена богатим прилозима Срби су у Призрену подигли цркву и
школску зграду.
У последњем поглављу, које је насловљено „Манастири“ аутор најпре даје кратак
историјат манастира у Призрену и његовој околини од њиховог оснивања па до краја 19. и
почетка 20. века. Након тога нас информише о тешком положају српског становништва и
њихових манастира Призрена и околине у 19. и почетком 20. века што је довело до тогa да
су се многи Срби одселили а њихови манастири опустели.
Своја казивања о манастирима Костић је завршио причом о покољу српских
војника у манастиру св. Марка код Призрена 13. новембра 1915, где je мучким нападом
побијена претходно на превару разоружана чета српских војника приликом повлачења кa
Албанији. Том приликом је убијено око шездесет војника и четири официра.
Посебну вредност ове књиге представља њена изворна подлога. Књига је писана на
основу историјских извора које је Петар Костић пронашао и искористио а који су
неколико деценија након тога неповратно нестали, али и на основу сопствених сећања јер
је био сведок бројних догађаја. Историографија је овом књигом добила значајно дело које
увелико употпуњује наша знања о друштвеним, економским, политичким и културним
прилика у Призрену и околини у 18, 19. и почетком 20. века.