Serbian Studies Research

Vol. 9, No. 1 (2018): 43–53. 43

UDC 130.2:929 Atanacković P.

Оригинални научни рад

Др Саша Марковић1
Универзитет у Новом Саду
Педагошки факултет у Сомбору
Република Србија

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО УЗ ПРАВОСЛАВНУ МИСИЈУ

ПАВЛА ПЛАТОНА АТАНАЦКОВИЋA

Сажетак: Биографија и стваралаштво Павла Платона Атанацковића (1788–1867)

су по многим карактеристикама јединствен и непоновљив израз креативности и чо-
векољубља. Својим делом он упорно сведочи о неистинитости стереотипа о свештен-
ству као кочничару продора просветитељских идеја међу Србе. Као свештеник, Ата-
нацковић је био професор Учитељске школе–Препарандије у Сомбору и осим катехи-
зиса, он је предавао и педагогију, методику и историју Краљевине Угарске. Изузетно
вољан и одлучан у свом раду, речит и харизматичан, Атанацковић је модерне идеје
педагошке мисли зачете са Јаном Коменским уподобљавао развоју српског идентите-
та, и то на тај начин што је неопходну српску аутентичност тим идејама удахнуо кроз
очување православне етике и непомућене љубави Исуса Христа. Уважавајући одлу-
чујућу улогу цркве у очувању српског идентитета кроз време отоманског ропства,
Атанацковић јој остаје доследан и у времену хабзбуршке доминације, где је огољену
силу заменила суптилнија доминација са идентичним циљем српског однарођавања.
Универзализам православне вере био је темељ српског националног идентитета и тај
дискурс је националним романтизмом и каснијим изливима острашћености бивао
често нарушен у покушају да љубав хришћана (међу Србима) сведе на шовинизам по-
литичке идеје који се развија и као реакција али и као превентива у односу на мржњу
национализама других блиских народа. Атанацковић је конзервативавац који је мо-
дернизацију прихватао као изазов времена и као промену која доноси очигледне ко-
ристи и утиче на трагизам српске историје уколико се некритички негира. Ригидна
традиционалност није карактер Атанацковићевог конзервативизма, већ се он огледао
у инсистирању да се препознате вредности очувају пред насртајем модернизације,
али и да не оспоре наду овим насртајима да, уколико имају смисла, модификују фор-
му израза постојећих вредности. О овим и бројним морално-етичким проблемима
односа образовања и вере Атанацковић нам сведочи и у свом Огледалу човечности са
чијим ћемо се садржајем афирмативно, кроз овај текст упознати.

1
milnik.markovic@gmail.com (Saša Marković, University of Novi Sad, Faculty of Education in
Sombor, Serbia)
 44 Саша Марковић

Кључне речи: Платон Атанацковић, просветитељство, вредност, образовање,

вера, човекољубље

Павле Платон Атанацковић (1788–1867) је био свештеник и професор

Препарандије, а касније будимски и бачки владика, плодан писац, председ-
ник Матице српске, добротвор и задужбинар. Рођени Сомборац, завршио је
Норму и приватну Граматикалну школу свештеника Василија Ковачића. Шко-
ловање је као вредан и одговоран младић наставио у Сремским Карловцима, у
гимназији и богословији. Потом се вратио у Сомбор где је пред Аврамом Мра-
зовићем 1809. године положио испит за учитеља. Наредне 1810. године руко-
положен је за свештеника у тамошњој Светођурђевској цркви. Након профе-
сорског рада у Препарандији, Атанацковић је 1829. године прешао у манастир
Крушедол где се замонашио под именом Платон. Напредовао је у црквеној је-
рархији и 1839. постао епископ Будимске епархије. „Од године 1839 до године
1848 управляо є Епископ Платон епархијом будимском стануюћи у Будиму”.2
Председник Матице српске, уз Саву Текелију, постао је 1841, а након Савине
смрти био је први председник Матице српске у периоду од 1842. до 1844. Други
пут је постао председник када је седиште Матице српске, и његовим залагањем
пренето у Нови Сад – 1864. до 1867. Владика епархије Бачке постао је 1848,
упркос неслагању патријарха Јосифа Рајачића. Атанацковић је био изузетно
плодан писац, објавио је преко 50 књига. Међу њима има превода, политичких
текстова, богословских књига, књига из црквеног појања, буквара, речника,
уџбеника, превода и др. Његов добротворни рад осведочен је и постојањем
фонда „Платонеум” установљен за стипендирање даровитих ученика. „За цело
време свог живота радио је по својему мишљењу и знању радио је на пољу
просвете српске и издао је читав низ дела”.3
Своју посвећеност раду на образовању и васпитању Атанацковић је пока-
зао преузимањем значајне одговорности за образовање учитеља у Препаран-
дији најпре од 1812. у Сентандреји, а потом, од 1816. у Сомбору. Своју учитељ-
ску делатност Атанацковић је заснивао на верском темељу човекољубља. Он
је то сматрао најпримеренијом ширином која може да прихвати сваку наред-
ну надградњу, односно процес стварања. Образовање и васпитање су управо
процес који је од одсудне важности за стварање личности и обликовање деча-
ка у младића и одраслог човека. Просветитељске идеје о надмоћи ума у односу
на алхемију насумичних претпоставки и уподобљавање идеја Јана Коменског
образовним приликама српског народа у Хабзбуршкој монархији која је од

2
Н. Вукићевић, „Платон Атанацковић Православни епископ Бачки”, Школски лист, број 8, 30.
април 1867, стр. 118-119.
3
„Некролог Платону Атанацковић“, Гласник Српског ученог друштва, свеска 21, 1867, 368.
 Просветитељство уз православну мисију 45
Павла Платона Атанацковићa

њега више жртава очекивала него што је утехе могла да му пружи, створили су
утисак о могућем успеху у тешкој борби за опстанак уз једини ослонац на соп-
ствене снаге, почев од породице. „Родитељи треба да се побрину да се њихова
деца, осим у вери и побожности вежбају и у неговању племенитог карактера,
у слободним вештинама [...] како би, кад одрасту, знала разумно да делају”.4
Развој друштвене мисли за Србе „пречане” била је незаобилазна тема са
аспекта опстанка народа у наступајућем времену европског напретка. Срби
нису желели тога да се одрекну и трудили су се да иду у „корак са временом”.
Павле Атанацковић је био један од њих трагајући смело за место Срба у неиз-
весној, али неминовној будућности уз чврст ослонац на постојеће вредности
које су заслуге предака. Овај комплексан и надасве деликатан приступ био је
једино могућу уз одмерену дозу комформизма која је подстицала царску на-
клоност уз наду да је она најефикаснији пут узмицања од асимилације. Тра-
жећи одговорну власт, Атанацковић је често указивао речиту почаст царској
личности не са идејом осигурања својих позиција, већ из разлога подстицања
поверења, а у намери благонаклоног става према српском народу. Уважавајући
историјске прилике, сматрамо да је ово био један од примерених начина да се
очува српски идентитет и не упокоји нада у стварање нације и слободне држа-
ве. Бираним речима, уважавајућим приступом и пристојним убеђењем Ата-
нацковић је посветио пажњу владару. „Најмилостивији монарх, наших срца
вечни житељ, Франц Први, искрено, као отац прави, желећи да учини срећ-
ним све поданике своје, и у тој срећи своју сопствену да пронађе, налази начин
којим ће над срцем младог Србина бдети док душа овог светлост не пронађе да
осветли и најскривеније углове срца, и док снагу не добије да над њим влада.
Верни поданици! Љубљени Срби! Синови моји! – говори нам благост и добро-
та цара нашег – Будите срећни! То и заслужујете. Будите срећни, но никад не
заборавите да само кроз врлину то можете бити. Поштујте је као оруђе про-
мисла, којим вас к срећи води. Лепа је, равна је, безопасна је стаза њена. Не си-
лазите с ње, срећа вас чека на крају! О, милости, несравњиво већа од величан-
ства царског! О, доброте и благости примерене свим престолима! Шта може
српског језика и пера достојнији, пријатнији и часнији предмет бити од имена
Франца Првог?”5 Беседа изречена приликом пресељења Препарандије у Сом-
бору 1816, заснована на допадљивости цару био је уобичајени начин истицања
поданичке привржености. Њена снисходљивост имала је за циљ одређена по-
бољшања у друштвеном положају оних који су о њој писали, али је и испоља-
вали. Овај дискурс опхођења и приступа тешко да је био прихватљив у време-
ну националног романтизма и тежње за самосталном државном доктрином.
4
Јан Амос Коменски, Материнска школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд,
2000, стр. 18,19.
5
М. Степановић, „Свечана беседа Павла Атанацковића приликом установљења српске Препа-
рандије у Сомбору, 3/15. новембра 1816”, Норма, бр. 2, 2016, 220.
 46 Саша Марковић

Међутим, лојалност испољена на овај начин била је примерена историјском

тренутку и њена порука била је упућена као знак захвалности за омогућен
рад Препарандије, без чијег би утицаја замах израза националног идентитета
Срба био посве другачији, а тиме, можда и далекосежније рањивији. Захвал-
ност изражена цару, Атанацковићу је омогућила да нагласи оно што је Србима
најпотребније. Налазећи и негујући упориште у хришћанству,6 Атанацковић
се залагао за неговање и јачање процеса образовања и васпитања. „Као што је
свет пуст и мрачан био пре него што је Творац заповедио да настане светлост,
тако је мрачно срце човека пре његовог образовања и васпитања”.7 Образован
човек испољава одређене особине које му омогућују примерен и одговоран
начин грађанског живота. Атанацковић пише о искрености, услужности и ср-
дачности као карактеристикама образовног човека који се одупире дволич-
ности свакодневнице.8 „Искренносmь, услужносmь, снисходителносmь есу
свойства доброгъ Градьанина”.9
Из значајног писаног опуса Павла Платона Атанацковића, за нас је, овом
приликом значајно дело Огледало човечности, објављено 1823. године у Бечу,
док је још био професор Препарандије. Огледало човечности је заправо збир-
ка текстова са педагошком тематиком, преведених са немачког и француског
језика и делимично сложених у стихове. Текстови обилују моралним поука-
ма, одговорним приступима и рационалним објашњењима, често, узимајући у
одбрану својих ставова ауторитет античке Грчке. „Солона Атинскогь Законо-
давца запитаваю єдаред прїјательи нҍгови: Кой є народъ найпросвећенїи или
найизображенїи? Онай – отговори Мудрацъ – у комъ и тай комъ се неправда
нїе догодила, ову, Другомъ нанешену, исто тако ревностно уклонити трудисе,
као да є нҍга самогъ постигла”.10 Доследан просветитељству, Атанацковић је за
мудрог човека држао, а о томе је поучавао и друге, оног који трага за истином
или правдом,11 дакле истражује и да је при том неумишљен, одлучан и пун
разумевања за друге. „Мудрость се посоветуе са своим верныма: истиномъ,

6
„Само у християнству налазимо ми сва истинита и права начела доброг васпитаня.“ („Важ-
ност християнског васпитания“, Школски лист, бр. 7, 15. април 1867, 102.
7
М. Степановић, нав. дело, 216.
8
„Унутрашње врлине које Коменски излаже у Чешкој дидактици: опрезност, умереност, хра-
брост и праведност у потпуности се не подударају али се приближавају основним-главним
врлинама о којима говори у Великој дидактици. То су: мудрост, уметност, храброст и пра-
ведност.“ (Јован Ђорђевић, „Схватања Коменског о моралном васпитању“, Педагогија, бр. 1,
1970, 83).
9
Слово на прерадностный народный празникъ Иннсталацίе Кралѣ вскогъ педагогίческогъ ин-
ститута Српскогъ у Сомбору говорено Пауломъ Аθанацковичемъ, у Будиму 1817.
10
П. Атанацковић, Огледало човечности, у Бечу, 1823, 46.
11
„Правду, да да правду валя препоручиваmи да свыма Людма, она чисmи, она подиже срдца
народа” (Исто, 109).
 Просветитељство уз православну мисију 47
Павла Платона Атанацковићa

простодушїемъ, мужествомъ, великодушїемъ о начины среће Човека”.12 По-

себан значај Атанацковић је са правом посветио мајци и њеној одлучујућој
улози у образовању и васпитању детета. „А тебе сам нарочито нежна Српска
Мати пред очима имао”.13
Атанацковићева приврженост просветитељству, односно модернизацији
друштвене мисли код Срба утицала је и на његов статус унутар Српске право-
славне цркве. Било је потребно време како би израдио одмерен приступ про-
менама при чему оне не би довеле до нарушавања верског становишта о мо-
ралу, човекољубљу и Христу као узору у животу сваког појединца и друштва.
„Међутим, несумњиво под утицајем новога времена, тачније Доситејевих
просветитељских идеја, Атанацковић је раније и сам нападао монаштво. Зато
доста дуго остаје искушеник у манастиру Крушедолу да тек после пет година
1829. буде замонашен. Али отада брзо напредује за игумана у Шишатовцу, па
архимандрита у Бездину да би 1839. године постао будимски владика”.14
Место просветитеља, односно учитеља било је, за развој такве личности
која држи до сазнања, значајно и незамењиво. У песми „Правый отацъ деце
свое”, Атанацковић је истакао препознати значај учитеља и његовог рада и
труда у народу. Учитељ је био привржен послу, а његова скромност у наплати
за учињено је фасцинирала родитеља, земљорадника који је умео да цени вр-
лину и вредност. „Еръ ты труду ниси дао мира!” Спремност да се зарад образо-
вања жртвује и материјално благостање, прилично је деловало идеалистички.
Ипак, чак и да је околност одржања усхићења о учитељском позиву, умногоме
оправдана незавидном друштвеном ситуацијом српског народа, просветитељ-
ски дух, на овај начин изражен, постао је тековина која увек може да послу-
жи као пример наде за хуманисте који се боре против било какве дезавуације
учитељског позива и просвете уопште. „Среће ради и напредка деце, Болҍ єсте
потрошити новце, Него Сыну оставити благо, Кой не ради што є Богу драго!”15
Интенција овог става ипак нас не води према Атанацковићевом неразумевању
стварности и проблема са којима се српско школство у Монархији суочавало.
Сасвим супротно, Атанацковић је био свестан бројних проблема који нису
долазили од државне власти већ од немарности српске интелигенције. Опо-
мињао је на проблем недовољно оспособљеног и мотивисаног професорског
кадра, недостатак адекватних уџбеника нарочито катихизиса, затим на рав-
нодушност и осредњост ученика али је и истрајао на томе да се они решавају.
„Учитель се ослони на свештеника, а овай на онога, пакъ обадвоица у томъ не

12
Исто, 111.
13
Н. Вукићевић, нав. дело, 117.
14
О. Срдановић-Бараћ, „Владика Платон Атанацковић (1788–1867)”, Теолошки погледи, бр. 1-3,
1985, 163.
15
„Правый отацъ деце свое” (П. Атанацковић, нав. дело, 167).
 48 Саша Марковић

раде готово ништа; на обадвоицы се явля немарность, коя се опростити нити

може нити смҍ. А шта ћемо на то рећи што ни самыхъ Катихисiса немамо
осимъ єднога єдинога кой є на заповҍсть Марiе Терезiе [...] јошть год. 1774
архiмандрiтомъ Рајичeмь составлҍнъ”.16
Услов за успешног и оствареног учитеља, по Атанацковићу, а држећи
се етике просветитељске епохе, античке традиције и њеног синкретизма са
хришћанским учењем, јесте човекољубље односно филантропизам. Подршка
Атанацковићевим модерним идејама у педагошком раду био је његов тра-
диционализам. Намера му је била да не избегава суочавање са модерним ос-
лањајући се чврсто на препознате вредности које је, по његовом мишљењу,
народ већ прилично дуго стварао и неговао. „Старина валя да се течаемъ вре-
мена прегледа и чисти но не валя да се брзоплетно мҍня, крньи, шкопи”.17 Ата-
нацковић је имао снажно исказану веру у склоност човека да чини добро. „Да
Човекъ добро чини мора моћи”.18 У том напору, Атанацковић је истрајавао и
када је наизглед био у безизгледној ситуацији да је подухват немогућ. Оправ-
дања за такву процену, код посвећеног педагога или учитеља није било. Пове-
рење у могућност промене људских навика и код најтврдокорнијих случајева
није требало да устукне, а успех је тражио једино стрпљење толико неопходно
у свему што човек чини. „Ето видите да се Човекомрзацъ поправити може”.19
Након одласка из Препарандије Атанацковић се посветио свештеничкој дуж-
ности остајући доследан педагошком раду20 са младима и обраћајући се њима
у намери да што боље упознају Свето Писмо, како би могли врлину да разлу-
че од њене супротности. „Као што је некада ревносно учитељевао, поповао и
професоровао, тако је после био и достојан прејемник светитеља Саве, епи-
скопујући за готово пуне три десетине година”.21 Током читавог свог живота, а
као што смо и делом већ поменули Атанацковић се, ослањајући се на духовни-
ке сународнике из блиске прошлости22 трудио да еманципује сарадњу цркве и
просвете. Сматрао је да без блиске духовне везе процеса образовања са вером
није могуће очување идентитета Срба, али ни његова модернизација. „Ако ос-

16
П. Атанацковић, Принось родолюбивыхъ мыслiй на жертвеникъ народнога напредка, у
Новом Саду, 1864, 46.
17
Исто.
18
„Обраћеный човекомрзацъ” (П. Атанацковић, Огледало човечности, 185).
19
Исто, 197.
20
„Види народъ да ни у чемъ напредка нема, са сузама гледи како му н. пр. Школе све худье и
худье бываю” (Диєталне бесѣде Платона Аθанацковића, Епископа Будимскога, Београд, 1845,
35).
21
Александар Сандић, „Елогија Платону Атанацковићу”, Српски летопис, за годину 1867, 1868
и 1869, у Новом Саду, 1871, 360.
22
„Земљи није ништа теже на себи носити до необразованог човека“; Н. Нинковић, Политич-
ка и културна делатност митрополита Павла Ненадовића, докторска дисертација, Фило-
зофски факултет, Нови Сад, 2015, 421.
 Просветитељство уз православну мисију 49
Павла Платона Атанацковићa

новъ: Црква и школа мораю се за руку водити” заиста и непорично постои, то

се онда лагко може измѣрити дае грдоба несреће кад се та два заведенίя међу
собомъ зарате, као што ето кодъ насъ бяше! Та међусобна зависть, мрзность,
опаданѣ, гонѣнѣ [...] тврдоглаво су до сада зауставляла свакίй напредакъ”.23
Његова дела, између осталог, посвећена „милой юности”,24 обухватају познате
библијске приче, овом приликом обогаћене пригодним поукама.
Посвећен свом духовном раду, Атанацковић је, припремио Мали катихи-
зис, први после неколико деценија који је био утемељен на православној вери,
врло јасан, речит. Био је прилагођен потреби почетничког упознавања. „Вҍра,
Любовь и Надежда єсу три Хрiстiанске добордҍтельи”.25 Атанацковић се тру-
дио да у свом народу развија љубав према сазнању што је, и поред сумњи и
клевета, био јасан начин испољавања његовог родољубља,26 којем, у околно-
стима живота у Хабзбуршкој монархији, није могла да штети лојалност влада-
ру.27 Читавог живота Павле Платон Атанацковић се трудио да чини оно што је,
по његовом схватању, било неопходно зарад бољих услова живота и осећања
среће учињеним код људи. Његово стваралаштво, обимно и креативно ути-
цало је и на развој педагошке мисли. На ту чињеницу су многи истакнути
мислећи Срби, у различитим приликама скретали пажњу јер је Атанацковић
„своίом трудолюубивом и ревностном списательском радньом, од ране младо-
сти па до саме поздне старости, морално религиозну просвету у народу поди-
зао”.28 Корифеји новог таласа насталог на усклађивању препознатих вредности
у прошлости и савремених националних потреба Никола Вукићевић (1830-
1910),29 нови вишедеценијски управник Учитељске школе у Сомбору и његов
надзорни инспектор Ђорђе Натошевић (1821-1887)30 поштовали су дело Павла

23
П. Атанацковић, Приносъ родолубивыхъ мыслίй на жертвеникъ народног напредка, у Новом
Саду, 1864, 43.
24
П. Атанацковић, Бiблiическа повҍ сть Старога Завҍта за юность, у Будиму, 1843, 1.
25
П. Атанацковић, Малый Катихизисъ, у Бечу, 1859, 19.
26
„То да я могу, съ драгомъ душомъ бы отъ исток до запад све саме миле Сҍрбле у найсяйниїе
службе понамҍштао!” (П. Атанацковић, Изяснениє, у Будиму, 1848).
27
П. Атанацковић, Друга кньига о єзыкословїю и читаню за српска народна училишта, у Бечу,
1856, 199.
28
Н. Вукићевић, нав. дело, 113.
29
Ближе види и: М. Степановић и К. Селихар, Никола Ђ. Вукићевић, животопис и библиогра-
фија, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
30
Ђорђе Натошевић је свој радни век посветио културно-просветној делатности и политич-
кој одбрани њене потребе. Рођен је у патријархалној и моралној породици у Сланкамену 1821.
године. Током детињства суочио се са умирањем петоро браће и сестара што је вероватно
утицало на његову наклоност према људима. Био је вредан и марљив и успешно је завршио
школовање 1851. тако што је постао доктор медицине. Његова лекарска пракса трајала је све-
га три године, јер је од 1853. постао управитељ Српске гимназије у Новом Саду. Одлучан у
подизању угледа школства код Срба, попут Уроша Несторовића, он је 1857. постао Царски,
краљевски саветник за школу и прихватио се дужности надзора и управе над свим српским
 50 Саша Марковић

Платона Атанацковића. Иако се школовао за лекара, Натошевић се, под снаж-

ним утицајем Платона Атанацковића, чији је лични лекар у почетку и био, по-
светио раду у просвети. „Чуо сам ја на уста самог дра Ђорђа Натошевић, који
ми је ту своју тајну при последњем његовом одласку из Сомбора, године 1887.
открио. Он рече, да је ту тајну као аманет примио опет из живих уста покојног
епископа Платона, када га је позвао и препоручио му да се главне управе на-
ших школа прими. Рекао му да науке све ваља уредити и преустројити према
сувременом развитку и духу времена и старо новим заменути, али вели: ако
то све не добије божија благослова, од свега тога посла неће бити успеха благо-
творног по напредак нашег народа. Све што се буде у српској народној школи
радило, ваља да се ради у духу најчистијег православља и само на њему ваља
школу и наставу подићи ако желимо да јој дамо стална, чврста и непомична
темеља. Ово је вели, што ти кажем све на основу најунутарнијег убеђења и
највећег искуства казано. Те речи, вели даље др. Натошевић, руководиле су
ме непрестано при мом раду и делању. То ми беше аманет који од епископа
Платона примих”.31
Стваралаштво Платона Атанацковића, уз његову верску мисију оставило
је неизбрисив траг и у развоју просветних прилика и педагошке мисли код
Срба. Његово христољубље најдостојније сведочи о искреном човекољубцу
чија је намера била да од најмлађег узраста – код деце подстиче вредности
засноване на љубави, поштењу и искрености. Остајући доследан томе, Ата-
нацковић је и као педагог и као свештеник инсистирао на развоју образовања
код деце који своје васпитање формирају на узору лика Исуса Христа. Ата-
нацковић није био индолентан на друштвене и историјске околности у којима
је требало неговати личност код Срба, али и национални идентитет. Сасвим
супротно, трудећи се да утиче и на развој културно-просветних институција,
он је долазио у сукоб са различитим мишљењем и често је трпео критике наро-
чито од оних чији револуционарни дух није имао преко потребног стрпљења
у остваривању амбициозних и примамљивих националних циљева. Једнако
жељан слободне будућности за Србе, Атанацковић је инсистирао на духов-
ном и образовном јачању као јединственом залогу слободе Срба у будућности.
То је подразумевало еволутивно побољшање ситуације које је, инсистирајући

школама. Организационо посвећен просвети, Натошевић је покренуо и први часопис који

разматра теоријске и практичне проблеме школства код Срба – Школски лист. Учествовао је
и у раду српских Народно-црквених сабора (1870, 1871, 1872, 1873, 1874, 1875) и био председ-
ник Матице српске (1881-1887). На позив кнеза Михаила Обреновића боравио је у Кнежевни
Србији од 1867–1869 и трудио се да побољша просветне прилике у њој. Ближе види и: М. Ше-
вић, О Ђорђу Натошевићу, приликом стогодишњице од његова рођења, Рајковић и Ћуковић,
Београд, 1922.
31
„Говор који је приликом осамдесетогодишњице србске учитељске школе Сомборске, на
Петров дан 1893. у великој дворани учитељске школе држао Никола Вукићевић”, Извештај о
српској учитељској школи у Сомбору за 1892, 1893, Сомбор, 1893, 8.
 Просветитељство уз православну мисију 51
Павла Платона Атанацковићa

на опрезу стварало слику о недовољном напретку. Национално посећена,

ондашња српска политичка елита није била импресионирана темпом јачања
националног самопоуздања. Национално занесени, емотивно еруптивни,
родољубиво искрени али реално неутемељени, представници националног
романтизма Срба пренебрегавали су постепеност и критиковали лојалност
конзервативне српске елите. При том концепт конзервативног за њих није
био очување препознатих вредности, већ ригидна фабула сервилних пода-
ника неспремних за промене. Атанацковић је тежио истрајности у Христу и
еволуцији кроз спој постојећих вредности са потребама модерних времена.
Као такав, он је био обазрив у тумачењу интензитета реформи што је њеним
поклоницима било неприхватљиво. Ипак, у историјским околностима које су
до- лазиле обазривост се показала као неизбежно упориште чије је омалова-
жавање управо шкодило онима који су га упражњавали. Одговоран и трезвен
приступ, духовно обојен христољубљем тражио је импулс свог израза. Често
заборављен у наративу српске националне идеје, овај приступ је имао свог по-
борника и у Павлу Платону Атанацковићу.

ЛИТЕРАТУРА:

• Атанацковић, Павле, „Слово надгробно благородномъ и выисокоуче-

номъ мужу Аврааму отъ Мразовићь”, Сербске лҍтописи, часть 6, Бу-
дим, 1826.
• Атанацковић, Павле, Принось родолюбивыхъ мыслiй на жертвеникъ
народнога напредка, у Новом Саду, 1864.
• Атанацковић, Павле, Слово на прерадостный народный праздникъ Iн-
сталлацїе Кралѣвскогъ Педагогїческогъ Iнстїтута Србскогъ у Сомбо-
ру, Говорено Паѵломъ Аөанацковичемъ Iнстїтута тогъ Kатихетомъ
Я. Р., у Будиму, 1817.
• Атанацковић, Павле, Огледало човечности, у Бечу, 1823.
• Атанацковић, Павле, Принось родолюбивыхъ мыслiй на жертвеникъ
народнога напредка, у Новом Саду, 1864.
• Атанацковић, Павле, Бiблiическа повҍсть Старога Завҍта за юность,
у Будиму, 1843. Атанацковић, Павле, Малый Катихизисъ, у Бечу, 1859.
• Атанацковић, Павле, Изяснениє, у Будиму, 1848.
• Атанацковић, Павле, Друга кньига о єзыкословїю и читаню за српска
народна училишта, у Бечу, 1856.
• Вукићевић, Никола, Мисли о начину, како да се у духу православне вере
и према потребама народним у ред доведу црквено-просветни одношаи
Срба у Аустрии, Нови Сад, 1865.
• Вукићевић, Никола, Огледало христіянске добродěтельи: саставлěно
52 Саша Марковић

изь Житія светыхъ кои се у православной источной цркви и у србскомъ

народу особито почитую трудомъ Николе Ђ. Вукићевића, учителя у
Србскомъ учительишту Сомборскомъ, Беч, 1863.
• Вукићевић, Никола, Говор о заслугама Дра Ђорђа Натошевића на школ-
ској свечаности у спомен његов у Срп. учитељској школи сомборској: 25.
октобра 1887. године, Нови Сад 1887.
• Гавриловић, Славко, „Срби у револуцији 1848-1849”, Истраживања,
књ. 5, 1976, 231-294.
• Коменски, Јан Амос, Велика дидактика, предговор Никола Поткоњак,
Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997.
• Коменски, Јан Амос, Материнска школа, Завод за уџбенике и наставна
средства, Београд, 2000.
• Макарић, Радомир, „Поводом стогодишњице Мисли од Николе Ву-
кићевића”, Педагошка стварност, бр. 5, 1965, 326-332.
• Макарић, Радомир, „Педагошка и друштвена улога учитељске школе у
Сомбору”, Педагошска стварност, бр. 7, 1978, 629-656.
• Натошевић, Ђорђе, Науке из Светог писма, за писанҍ и на изуст ученҍ
у Основной школи, у Новом Саду, 1866.
• Нинковић, Ненад, Политичка и културна делатност митрополита
Павла Ненадовића, докторска дисертација, Филозофски факултет,
Нови Сад, 2015.
• Петровић, Илија, „Три века српске школе”, Норма , бр. 1, 2003, 167-179.
• Поповић, Јустин, Пут Богопознања, Филозофске урвине, Манастир Ће-
лије, Ваљево, 1999.
• Срдановић-Бараћ, Олга, „Владика Платон Атанацковић (1788–1867)”,
Теолошки погледи, бр. 1-3, 1985, 163-172.
• Степановић, Милан, и Карла Селихар, Никола Ђ. Вукићевић, живото-
пис и библиографија, Педагошки факултет у Сомбору, Сомбор, 2010.
• Степановић, Милан, „Свечана беседа Павла Атанацковића приликом
установљења српске Препарандије у Сомбору 3/15. Новембра 1816”,
Норма, бр. 2, 2016, 207-225.
• Шевић, Милан, „Доситеј Обрадовић – српски просветитељ из XVIII
века”, Гледишта, год. 40, бр. 1/2, 1999, 168-195.
• Шевић, Милан, О Ђорђу Натошевићу, приликом стогодишњице од ње-
гова рођења, Рајковић и Ћуковић, Београд, 1922
 Просветитељство уз православну мисију 53
Павла Платона Атанацковићa

Saša Marković

PLATON ATANACKOVIĆ᾽S ENLIGHTENMENT AND

ORTHODOX MISSIONS

Abstract: The biography and creations of Platon Atanacković (1788–1867) present an

unique and unrepeatable expression of creativity and humanity. His work persistently tes-
tifies the untruth of the stereotype of the clergy as a brake for the penetration of enlighten-
ment ideas among Serbs. Taking into account the decisive role of the church in preserving
Serbian identity during Ottoman slavery, Atanacković remains consistent in the times of
Habsburg domination, where the brazen force replaced subtle domination with the identi-
cal goal of Serbian alienation. The universalism of the Orthodox faith was the basis of the
Serbian national identity, and this discourse was often disturbed by national romanticism
and later outbursts of hostility in an attempt to reduce Christian love (among Serbs) to the
chauvinism of a political idea that is developing both as a reaction and as a preventive in
relation to hatred nationalisms of other close nations. Atanackovic is a conservative who ac-
cepted modernization as a challenge of his time and as a change that brings obvious benefits
and influences the tragicity of Serbian history if uncritically denied. Rigid tradition is not
the character of Atanacković᾽s conservatism, but he was insisting that the recognized values
should be preserved before the onset of modernization.
Keywords: Platon Atanacković, Enlightenment, value, education, religion, humanity

Received 05.08.2018/ Accepted 14.11.2018.