ww

w.
ko
re
ni.
Matica i rasejanje – Tv Kopernikus – 03. februar 2011.

ne
Transkript dela 11-te emisije – 1. deo t
Rade Ivković: Poštovani gledaoci dobro veče i dobro došli u još jedno izdanje
emisije Matica i rasejanje. Večeras smo, kao što vidite, u nešto brojnijem sastavu.
Pozdravljam gospodina Nikolu Janića, predsednika Srpskog saveza u Švedskoj,
gospodina Srđana Mladenovića, predsednika Saveza srpske omladine u Švedskoj, i
gospođu Anu Jovanović iz kulturnog udruženja "Jelek"... u Grockoj. Dobro veče i
dobro došli. Evo, poštovani gledaoci ovu emisiju ćemo otpočeti na pomalo
neuobičajen način. Ja ću naime, pročitati pismo koje je gospodin Janić uputio svim medijima u Srbiji.

"Poštovani, u medijima matice Srbije,

čitali smo i slušali o sve većem broju građana koji moraju da se prihranjuju uz pomoć Narodnih kuhinja. U
priloženoj kratkoj prepisci sa Crvenim krstom Srbije, možete videti u vezi čega se obraćam vama.
Naravno, da sam i pre ovog pismenog obraćanja kontaktirao neke institucije u Srbiji, redakcije i urednike
telefonom. Ostavljao sam im poruke uz naglašavanje da se radi o nečemu što može doprineti da više
hiljada ljudi u Srbiji ne budu gladni. Ali, odgovor nisam dobio.

Mnogi od njih su bili svesni da im se ne obraća neko ko priča gluposti. 2009. je na našu inicijativu
rasejanje pomoglo da se prikupi nešto više od 20 hiljada evra u akciji Crvenog krsta za slanje siromašne
dece sa Kosmeta i iz Raške oblasti na more. Ali, što naš narod kaže: Glad site ne muči, pa od njih ni reči.
Zašto vam se onda, a nekima ponovo obraćam? Jednostavno, što sam pre toga samog sebe prisilio da
dobrovoljno gladujem tri dana. Da ne zamišljam nego da osetim osećaj gladi, da bi sa sigurnošću zaključio
da li je moj lični ponos važniji od osećaja slabosti, mučnine i grčeva u telu, koje verujem, hiljade gladnih
preživljava svaki dan.

Nije gospodo. Iskreno rečeno, ne arogantno, vi ni meni lično, ni mojoj organizaciji niste potrebni. Ali,
ničiji lični ponos ili bilo koji drugi osećaj, kao recimo mržnja i pojedincima u medijima svojstvena
arogantnost i njihova politička pripadnost, ne bi smeli da budu prihvatljivi ako doprinose patnji drugih. A
gladni ljudi i trpe i pate. Svakome je jasno da što veći broj ljudi sazna o ovom pokušaju da pomognemo
gladnima, više će njih u tome učestvovati. A tome može da doprinese i vaš medij, ako o akciji "Jedan
čovek, jedan ručak" opširno i korektno informiše javnost, i u matici, i u rasejanju. Zadnjih dana ste
informisali i o tragičnoj činjenici da više od 30 hiljada građana nema mogućnost da jede u Narodnim
kuhinjama zbog nedostatka novca. A njihova potreba je ista kao i svih drugih koji imaju bar jedan topao
obrok u nekim gradovima u Srbiji.

Prekosutra dolazim u Beograd da bi sa Crvenim krstom detaljnije dogovorio ovu akciju. Molim vas da u
vašem programu ili novinama predstavnik Crvenog krsta i ja detaljnije informišemo o ovome i pozovemo
naše ljude, prvenstveno iz dijaspore, da pomognu. Oni, kojima se ja lično ne dopadam, a to im je iz ličnih
 ww
w.
ko
ili političkih razloga primarno i važno, neka kažu i ja ću poslati nekog drugog umesto

re
mene".

ni.
Evo poštovani gledaoci, sada ću pročitati i dopis koji je gospodin Janić poslao predstavnici Crvenog krsta
Srbije, gospođi...

ne
Nikola Janić: Prepisku...

t
Rade Ivković: ... prepisku, da deo prepiske sa Crvenim krstom. Dakle, ovde se obraćate direktno gospođi
Klajić:

"Poštovana gospođo Klajić, biću u Beogradu kratko. Moj predlog o kojem smo razgovarali telefonom u
par navrata, jeste da se iz rasejanja pomogne Narodnim kuhinjama, tako što bi pozvali naše ljude da svaki
pojedinac, koji hoće i može, uplati sredstva za sto toplih obroka mesečno, a organizacije i firme iz
dijaspore da pomognu sa minimumom od dvesta toplih obroka mesečno, u periodu od godinu dana, a što
otvara sledeće mogućnosti:

Najgore: 10 pojedinaca i 100 organizacija jednako je 11 000 obroka mesečno tokom 2011. godine.
Bolje i očekivano: 10 pojedinaca, 200 organizacija i 20 firmi jednako je 27 000 obroka mesečno.
Najbolje, 100 pojedinaca, 300 organizacija i 50 preduzeća, omogućilo bi 45 hiljada mesečnih obroka.

Mišljenja sam da je ova akcija izvodljiva i da bi se velikom broju ljudi u Srbiji, onima kojima je to
neophodnost, mogao omogućiti bar jedan topao obrok dnevno. Naravno, pod uslovom da Crveni krst
Srbije ima poseban račun za ovu humanitarnu delatnost i da prihvatite predlog da zajedno pokušamo da
animiramo naše ljude kako bi pomogli svojim sunarodnicima u Srbiji. Detalji o kojima bi mogli da
razgovaramo tokom mog boravka u Beogradu odnosili bi se na druge eventualnosti, na primer, da li uplate
sa većim iznosima navedenih mogu biti namenske za jednu određenu Narodnu kuhinju u jednom gradu i
slično.

U iščekivanju Vašeg direktnog odgovora, srdačan pozdrav Nikola Janić, predsednik Srpskog saveza u
Švedskoj".

I evo, ovde je i odgovor Crvenog krsta Srbije:

"Poštovani gospodine Janiću,

smatram da je Vaš predlog jako zanimljiv i da može biti značajna donacija u ovom programu. Spremni
smo da zajednički animiramo naše sugrađane u dijaspori. Saglasna sam da detalje dogovorimo kada
budete došli u Beograd. Crveni krst Srbije ima samo jedan devizni račun i na taj se mogu uplaćivati
sredstva. A nakon konverzije u dinare, mi možemo da dinare stavimo na posebnu partiju kako bi moglo da
se prati stanje uplata. Oko načina utroška sredstava koja se prikupe ćemo se dogovoriti kad dođete u
Beograd.

S poštovanjem, Crveni krst Srbije

Dragica Klajić, stručni saradnik za socijalnu delatnost".

Evo, gospodine Janiću Vaš humanitarni angažman u matici nije od juče. Ja znam da Vi u skladu sa Vašim
mogućnostima pomažete onima kojima je pomoć najpotrebnija. Evo vidimo, dakle, nije ovo prvi put Vi
imate živu prepisku sa Crvenim krstom Srbije. U ovom pismu se spominje akcija "Jedan čovek, jedan
ručak".

Nikola Janić: Pogrešno sam napisao. "Jedan čovek, sto ručkova", sto toplih obroka mesečno.
 ww
w.
ko
re
Rade Ivković: Da, tako mnogo bolje zvuči. To je akcija koja je naišla dakle, na pozitivan prijem, kao što
čujemo od Crvenog krsta...

ni.
Nikola Janić: Ne samo od Crvenog krsta. Prvo, neće me biti stid... posle 69 godina, zube ove ovde
(pokazuje na donju vilicu) držim s jednim lepkom i zato nerazumljivo govorim. Ja sam došao krezav, zato

ne
što verujem u ovu akciju, zato što sam razgovarao sa našim ljudima. Ali, 07. februara počinju da mi
stavljaju zube, (šali se uz osmeh) e onda ću biti 10 godina mlađi. Dakle, razgovarao sam s našim ljudima u

t
rasejanju, sa Crvenim krstom veoma mnogo, i došli smo do zaključka da je ovo zaista jedna velika
mogućnost. Pazite, 100 toplih obroka mesečno, to nije više od 100 evra. A šta je za jednog čoveka, koji
radi i prima normalnu platu na Zapadu, da odvoji sto evra? Šta je za jedno udruženje, šta je za jednu
organizaciju 200 evra? To je, da svaki član koji dođe popije kafu, da ostavi pola evra... ne, ni pola evra,
deset centi. Znači, pa tu su i firme, da je to moglo da obezbedi novac za jedno 50, 60 hiljada toplih
ručkova, da ne bi bilo gladnih. Ono što je neshvatljivo, a to je, da ni jedan medij... ni jedni mediji, a ja sam
poslao svima, nisu odgovorili na pismo.

Rade Ivković: Dakle, Vi imate potpunu komunikaciju sa Crvenim krstom. Problem su dakle mediji i...

Nikola Janić: Sa Crvenim... znajući da postoji jedan deo medija... recimo, gospodin Saša Đurović koji
piše kolumne za moje novine "Koreni", on je vrlo oštar čovek, a naravno, ja svakom dozovljavam da piše
kako misli i hoće, i da stane iz toga. Postoje jedne novine koje možda ne vole urednika "Korena", odnosno
mene zbog njegovih tekstova. Postoje ljudi koji ne vole mene, zbog mojih tekstova. Ali, postoje mnogi,
što sam čuo iz direktnih izvora, koji ne odgovaraju na ovakav apel, na zahtev gospodina Srđana
Srećkovića ministra za dijasporu. Postavlja se pitanje: Da li je moguće da neko može tako bezobrazno,
tako neljudski, da ignoriše toliko gladnih? Pazite, mi smo pokrenuli akciju, da se pridruži dijaspora
Crvenom krstu 2009. za slanje dece na more. Skupilo se negde preko 20 hiljada evra, a moglo je i 40 000,
da neki nisu novac dali ministarstvu. A za gladne, ništa... Satelitski program RTS-a, i zbog njih sam
napisao "druge ćemo poslati". Znači, prvo sam naveo predstavnika Crvenog krsta i nekog drugog. To je
problem sa dijasporom. Šta oni informišu dijasporu? Informišu dijasporu o igrankama, o sedeljkama, lažu
ih o institutima u Briselu, koji ništa nisu doneli... A, konkretno ovakve stvari, svesno pokušavaju da
zaustave. Znači, nije bilo responsa. Da, imao sam razgovor sa Crvenim krstom, a ovakva jedna akcija da
bi uspela, ljudi moraju da znaju o njoj... I naravno, da bi respons bio veliki, ili u najmanjem slučaju
zadovoljavajući, zato što ide direktno na račun Crvenog krsta.., međutim, kada o tome ne znaju to ne može
da uspe. U razgovoru koje sam imao juče... prekjuče sa Crvenim krstom, došli smo do zaključka da je
zaista nemoguće sprovesti jednu ovakvu akciju bez pomoći medija. A pošto mi nismo ministarstvo, ili
ministar, da bi mediji to podržali i informisali o tome, odustali smo od ove akcije.

Tako da, svakom ko je gladan, kome lično mogu da pomognem, rado ću pomoći. Nekim kuhinjama ću
lično dati... neka udruženja iz moje organizacije će dati, pretpostavljam da će neka udruženja iz
omladinske organizacije dati... Ali smo došli na jednu drugu ideju, a to je da dobro promislimo da li bi
možda bilo pametno da se dijaspori kaže da u buduće, bar godinu dana, svojima u matici ne šalje ni jedan
jedini evro preko banaka. Da im donose privatno i da im novac daju u ruke, da šalju po prijateljima... Da
ta matica oseti tih pet milijardi evra o kojima Srđan Srećković, ministar za dijasporu stalno pominje da
dolaze od dijaspore. I da treba zato poštovati dijasporu, da dijaspora popunjava 15 posto budžeta, ili
dvadeset posto... Da osete šta to znači kad ta dijaspora ne pristane da ih niko pravi magarcima ili
idiotima... A za to to vreme, da se otvori opšti račun u Crvenom krstu gde će dijaspora da uplaćuje svoje
priloge. Da stvaramo jedan rezervoar sa materijalnim sredstvima koji će se koristiti u ovakvim
situacijama... Vlada je sada dala novca da ljudi mogu da jedu u kuhinjama, i ima za osam meseci unapred.
Ali, kada dođe situacija da se nema, da može to da se tada iskoristi. Tako stvari momentalno stoje...
 ww
w.
ko
Rade Ivković: Vi ste spremni ste da se povučete ili da pošaljete nekoga drugoga, da bude jednostavno

re
bilo ko...

ni.
Nikola Janić: Ja sam to izričito naglasio. Mislio sam da neće odgovoriti Satelitski program RTS-a za
dijasporu, da neće odgovoriti "Politika"... Jer, "Politika" kada piše o dijaspori... oni to ne stavljaju na
njihov sajt, i dijaspora ne zna onda šta su pisali. Ali, nisam verovao da će doći do ovakve situacije, da ni

ne
jedan medij ne interesuje mogućnost da se omogući 50 000 toplih obroka... To je neshvatljivo.

t
Rade Ivković: Možda neko od urednika treba da napravi ipak, jedan eksperiment kakav ste Vi napravili,
pa da proba da gladuje jedno dva-tri dana, pa bi možda bili u situaciji da možda treba da... (Nikola ga
prekida)

Nikola Janić: Ne, ja mislim da mnogi urednici ne treba da gladuju, ali oni neće da dođu ni u situaciju da
jedu pasulj umesto kavijara. Na kraju krajeva, jedan od urednika mi je doslovce rekao: Molim te, nemoj
da kažeš, ja imam decu, ali nama je rečeno sve što je pozitivno u vezi Srpskog saveza iz Švedske i Nikole
Janića da to ne objavljujemo. Šta dalje da govorim.

Rade Ivković: (Obraća se gledaocima, direktno u kameru) Da, mnogo je stradalnika i siromašnih na
teritoriji bivše Jugoslavije. Osmočlana porodica Gostić iz Šidskih Banovaca imala je tu nesreću da se kući
upravo u onom najtežem periodu ratova i sukobljavanja na teritoriji bivše Jugoslavije. Oni su još uvek u
jednoj nesređenoj situaciji, još uvek ne poseduju ništa svoje, još uvek se kuće. Mi smo obišli ovu porodicu
i zaista naišli smo na jedno veoma srdačno, ono pravo srpsko gostoprimstvo, bez obzira na to što oni
zaista raspolažu veoma skromnim materijalnim sredstvima i mi smo tom prilikom snimili jednu veoma,
veoma zanimljivu reportažu. A sada ćemo imati prilike da vidimo samo jedan deo te vrlo zanimljive priče.
Deo koji se odnosi na poznanstvo ove porodice sa gospodinom Nikolom Janićem.

Snimak razgovora:

Slavica Gostić: Naišla sam slučajno na ime Nikola Janić, šalje

djecu sa Kosova na more. Pa, mislim ako šalje njih moţda
pošalje i moju. Kosovo, Hrvatska, svi smo ranjivi, pa moţda
idu i moja djeca. Ne sva, jer tu je šestoro djece, to niko neće
poslati. Jedno, dvoje moţda ode. I ja sam ga kontaktirala. On
je onako malo bio zatečen i bilo mu ţao i sve, ali ne moţe, jer
to idu isključivo ta djeca. Al’ čujemo se, kaţe, za dan dva dok
on nešto provjeri, malo da vidi. MeĎutim ujutru, dan-dva posle
moţda, bio je baš u Ţikinoj Šarenici, ja sam mu napisala
poruku, kako je on meni ostavio broj telefona, da l’ išta od
toga ima? Čisto da ne budim kod djece neku nadu. On je se na brzinu javi,o kaţe: Upravo izlazim sad iz
studija i putujem prema aerodromu, i sve to na brzinu i kaţe: A zašto vi ne bi otišli svi na more?! Ja
mislim, kako svi’? Pa vi imate šestoro djece i vi ste svi vjerovatno onako i opterećeni i teško je, da odete
da se opustite malo svi skupa, i djeca i vi. Al’ ne mojte mi odmah odgovoriti, ipak vi o tome razmislite. Ma
mislim, pusti me da odmah odgovorim (smeje se) zaozbiljno, ono radost, drţiš usta da... (smeje se). Al’
baš, baš me je onako... I sad, dobro, hajde da ne budem nepristojna, javiću mu to za par dana. Mada, ja
znam što ću reći. Prekinuli smo razgovor, on je znao moj broj, ja znam sad njegov. Kaţem Draganu
(suprugu) je l’ moguće? Pričam a bojim se da me djeca čuju, neće moţda od toga ništa biti. Ma dobro,
nemoguće... Al kroz par dana stigne... upravo u to vrjeme smo i kompjuter sebi nabavili, opet zbog djece.
Djeca u školi mora biti... Čovjek je slao mejl, on se s nama ponašao, onako otprilike kao da... kao da smo
mi agenciju kontaktirali a ne njega: sad, šta ţelite. Je l’ hoćete isključivo u Hrvatsku na more? Da mi
kaţemo gde mi ’oćemo na more. Pa ne mogu to reći. Sve, sve nam nudi, da to bude kuća posebno pošto su
tu djece, da to bude sve plaćeno. Da tu mora biti doručak, ručak, večera, da to baš puni pansion bude.
 ww
w.
ko
re
Novinar: Kao turistička agencija?

ni.
Slavica Gostić: Da, a ja ne znam ništa... al’ baš, eto kao da je agencija, je l’, a ne privatno lice. Al’ on to
nama plaća, s tim da to naša djeca ne znaju, da djeca naša misle da mi njih vodimo na more. Što opet... ja
to ne mogu kod djece provući, kad nema za sladoled, kak’ ima za more, ne vjeruju. Ja sam naravno djeci

ne
rekla ko nas šalje na more. On je sve izorganizirao, on je nama ponude slao mejlom, da vidimo da l’ mi to
prihvaćamo il’ ne prihvaćamo, to je sve tako bilo...

t
Rade Ivković: Dragane, gde ste boravili u Crnoj Gori, u kom mestu?

Dragan Gostić: Bili smo u mestu Zelenika kod Herceg Novog.

Rade Ivković: Jesu li išli svi, uključujući... Milan verovatno nije mogao?

Slavica Gostić: Jeste, i on je išao.

Dragan Gostić: Išli smo svi, svi smo išli, uključujući i Milana. Milan je tada imao godinu i par mjeseci,
godinu i četiri. I bio, je naravno...

Slavica Gostić: I on priča o moru...

Rade Ivković: Kako su deca reagovala kad su videla more, kad su se tamo...?

Dragan Gostić: A djeca su se radovala tome...

Slavica Gostić: Provjerila da li je slano. (smeje se)

Dragan Gostić: ... more ih je par puta srušilo, pa uplašeno... (priča istovremeno i njegova supruga)

Dragan Gostić: Da. Što se tiče toga, meni naročito je ostalo... nekako, pričali smo šta sad, kako to neki...
neki čovek nas hoće poslati na more? Pa da li bismo mi, da smo u prilici, tako da imamo nekakvih
novaca... nekoga poslali tako? Da l’ bismo mi to uradili? Pa, moţda i bi. Ali, ovo što je uradio gospodin
Janić, da on se interesuje svaki dan kod nas, da li hoćete ovo, da li hoćete ono, pa kakvim prevozom
moţete ići, pa gdje se smjestiti, pa da li vam odgovara ovo, da li vam odgovara ono... Neko koga ne
poznajete, pa se toliko zainteresovati. Ja... ja to lično ne bih mogao... ne bih mogao, nisam takav tip
(smeje se). I to je nešto, što mi onako baš... kako sad čovjek koji... nit je čuo za nas ranije, niti nas
poznaje... niti zna nešto o nama, vjerovatno...

Rade Ivković: On je vama verovao na reč?

Slavica Gostić: Mogao se bilo ko javiti, to ispričati....

Dragan Gostić:...I bez puno riječi, bez puno riječi...I zaista se maksimalno angaţovao oko toga, oko
svega. Dakle, i kako ćemo doći do Beograda, i kako ćemo se prevesti do tamo. Planirao je nekim
automobilom u koji stane osam, a znači treba i vozač, pa je devet, pa ne moţemo sa tim putovati. Pa onda,
moraćemo javnim prevozom, pa kako moţemo, da li vozom, da li autobusom, koji prevoz, kakav, da li će
nam biti komforno u putovanju....

Slavica Gostić: Ali ne samo to. On je ispitivao i koliko nama treba i novaca, i koliko mi trošimo dnevno za
hranu, ovde dok ţivimo. On je to sve tako traţio da mi njemu ispričamo, kako ţivimo, od čaga ţivimo,
 ww
w.
ko
kako plaćamo, koliko košta naš jedan dan, jedan mesec ţivota, koliko to košta... To je njega sve zanimalo.

re
Po povratku, kad smo došli, on je čuo da je moja mama umrla. On je mene samo pitao da li šta treba. Ja
znam šta me je pit’o. Ţiva sam, onako, stidela se, da sam imala potrebu ne znam kakvu, ne bih mu nikada

ni.
rekla da treba. Nema šanse. Od tog čoveka više nikada ne bih... kako ću vam reći? Ja jesam traţila to
more. I to je istina. I on zna da se ja zbog toga stidim. On je rekao da je to sasvim u redu što je to majka
traţila. Zašto ne bi dijeca otišla... Ja znam da sam to jedan put morala napravit’....Deca moraju

ne
otići...Moraju otići, il’ ćemo ih povesti onako, pa kako bude. A on je to dao. Zbilja je dao. Na moru je bilo
predobro. Kad smo se vratili, taj čovek je nas sačekao u Beogradu, u 5 sati je njegov vozač nas sačekao.

t
Oni su nas pokupili u hotel Moskva, onako sve postavljeno sačekalo nas...U stvari, tamo je bio onaj, da
uzimaš hrane kol’ko hoćeš, ko šta hoće. I sramota te... doĎeš kod njega, to je taj čovjek od kojeg smo mi
sve uzeli. On je ostavio nama novce u Beogradu, nikad mi njega nismo videli. Mi smo samo došli, uzeli
njegove novce, i s tim smo mogli šta smo hteli, na kraju krajeva, je li? Znači mi uzmemo pare, stavimo u
dţep, doĎemo tamo na muru i mi kao gospoda plaćamo... 1200 eura dajemo. A tako sam mu govorila, sad
moram biti iskrena, zamisli Dragane da mi sad imamo te novce i da su naši ušteĎeni. U što bi mi to
potrošili? Nikada ne bi u to more, i baš mu hvala što mi je dao namenski da moram na more.

Rade Ivković: Dobro, ali i to je investicija u decu...

Slavica Gostić: Jeste, ali znam da ja te novce imam ušteĎene i da mi stoje u rukama da to ne bih platila
koliko god ih oboţavam. To bi bilo onako, otkud, sad ćemo baš to potrošiti. Al’ dobro je da je tako, dobro
je da je tako, bili su na moru i predobro je bilo. I znači, tamo smo došli, ustali su zbog nas u šest sati, i on
i gospoĎa njegova Majvor. Baš su nas dočekali... kao da se poznajemo. Svi smo tu sjedili, jeli, opuštao
atmosferu, vidi da smo ukočeni, s djecom je govorio da ne znaju pričat... Zato što su ovakvi kao sad, svi
šute. Maja i sad šuti, a ja laţem da priča. Sina mog je zainteresirao... (voditelj postavlja pitanje)

Rade Ivković: Kako priča srpski gospoĎa Majvor?

Slavica Gostić: Dobro. Bolje od nas koji smo u Hrvatskoj (smeju se) bolje. Al’ ’oću reći da je sina moga
ispitivao gdje ide u školu i kako, i šta su njegovi interesi sve i odvojio ga sa strane, za drugi sto otišli su. E
sad, ovo je bitno... S njim je razgovarao i poslije toga otišao u svoju sobu i došao nazad sa kompjuterom.
Kompjuter je onaj... lap-top, nov je, predobar, pun njegovih stvari koje je on taman sebi instalirao....
Uglavnom kad smo krenuli odatle, taj kompjuter je bio Mirkov. To je Mirko dobio za školu.

Rade Ivković: Mirko je Vaš najstariji sin koga smo pomenuli sada.

Slavica Gostić: Jeste, da. Onako... to je onako vrh... recimo, što ja... ja ne znam da l’ bi ikad prihvatila i
to sam onako baš s grčom nekim odnijela. I ja sam se bojala da smo zbog toga sad strašno duţni, da to ne
moţe. Ovo je bilo... čast djeci, ali ovo je sad ozbiljna stvar već. Jer smo mi tek tad nabavili kompjuter,
jedan za ovu kuću. I to je bila investicija zbog čega su sva djeca osjetila kol’ko je to nas koštalo, al’ to
moraju imati. E sada Mirko je dobio kompjuter, pa što smo onaj kupili? I to je bilo. Da smo znali ne bi...
Ali, ovo je ozbiljna stvar. Sad je on to njemu dao i oni su djeci natrpali punu vrećicu koje kakvih slatkiša, i
to sve švedski slatkiši, to je bio doţivljaj, ništa što prije su vidjeli. Pogledali smo Beograd, pokazao neke
graĎevine, Hram Svetog Save, odveli su nas unutra da se poklonimo, sve je predobro bilo. Baš je
organizirao nam dan... E sad, kad smo krenuli za Hrvatsku u autobusu Mirko kaţe: Al’ mama... kad smo
krenuli, on kaţe: al’ mama, to nije sve. Šta sad još? Šta još ima? Kaţe: On je meni dao 100 eura, al’ da to
ne kaţem ni tati, ni mami, ni sestrama, ni bratu, to je njegovih 100 eura. Normalno, Mirko je to nama dao
i ja sam rekla Mirku, mama će ti to morati oporezovati (smeje se). Jer se vraćamo s mora, nas je to
koštalo bez obzira, razumjete, što je sve on nama platio... Mi smo tamo djecu odvjeli na Ostrog. Mi smo
prvi put bili blizu... u Crnoj Gori, a moja je ţelja bila Ostrog. I onda smo zanemarili jedan dan kupanja i
otišli smo na Ostrog. I to je... do tad sam vjerovala da Milan ima jednu nogicu moţda malo krivu, i ušli
smo na Ostrog, svi pješke smo se gore popjeli. I ja sad stvarno vjerujem da moje dijete super hoda. Ja
 ww
w.
ko
vjerujem, eto. Oni moţda ne, ali... ali je to nešto moje. Svašta smo eto... otišli smo i u Dubrovnik, kol’ko

re
god ţivimo evo u Hrvatskoj i Dubrovnik mi je bio ono... al’ ne meni, to je više Mirku i ovoj djeci sad koja
nešto maštaju. To je bilo sve tu blizu pa smo mi kol’ko toga videli, sve zahvaljujući njemu. I ja ne znam šta

ni.
reći što mu nisam već rekla. Učinio je mnogo, nama jeste učinio, zbilja je (rasplakala se). eto.

Rade Ivković: U redu...

ne
Slavica Gostić: Jednu... samo sitnicu, bitno je reći... bitno je reći... da je on tad primjetio da moja djeca

t
nemaju one... (pokazuje na uši) MP3. MP što kaţe, one bube u ušima. I gospoĎa Majvor je svoj dala, koji
je samo malo korišten, dala je mojoj Maši. To je njoj poklon bio. MeĎutim, Janić je primetio da to
nijemaju druga djeca, onda je on mene nazvao kući, odnosno nije zvao nego je tim porukama, sad mi
kompjuterom se kao sluţimo, pa je pitao da li je istina da samo Maja to još nema. Nešto Maju je najviše
spominjao. Pa dobro jest’, nema Maja. On je to kupio i ostavio nama u Beogradu. Tad smo mi... ja sam se
tad bojala da on ne pomisli da smo mi loši ljudi. On je to nama kupio i ostavio, samo nas obavezao da po
to doĎemo nekad, jer je on to Maji obećao. I sad Maja to nije dobijala jedan mjesec, pa nije drugi mjesec,
a u to je vrijeme moja mama jako bolesna bila. Znači mi smo došli u 8. mjesecu s mora, a mama je... u ...
18. 10. tako je, eto u ta dva mjeseca. I to je dosta loše... dosta je loše bila. Nisam njemu voljela se
pravdat’ kao ne mogu doć’ po to jer mi je mama bolesna da ne bi čovek posumnjao, evo kao što vama sad
na kraju krajeva nisam, djeca su mi bolesna, ne mogu reći djeca su mi bolesna. Sad ono odbijam nešto je
l’. Uglavnom, nisam otišla po to i on je jedne prilike nama napisao: pa, dobro Gostići doĎite po to da
djete ne pomisli da čika Nikola laţe.

Dragan Gostić: Dobro je, evo djeca su bila recimo... ja moram biti posebno zahvalan gospodinu Janiću,
jer ja sam se bio pomirio da neću više ići na more. Boţe moj, pa djeca su tu, pa ako bi se ikada moglo,
neka idu oni. Neka ih povede majka u krajnjem slučaju. A Boţe moj, ja sam tu malo sa strane. I evo ja sad
izraţavam posebnu zahvalnost, što sam ja otišao na more. Ja sam bio na moru neke 70-e da l’ 71. ovo je
bio drugi put...

Slavica Gostić: I obadva puta je izgorio (smeju se)

Dragan Gostić: Apsolutno je ovo zahvaljujući gospodinu Janiću, zaista sam... nisam imao u planu ići na
more. Ali, mogu potvrditi da sam ja ipak najviše uţivao u moru, i da sam se najviše okupao, i naplivao i
eto, baš sam uţivao i... baš hvala.

Ponovo u studiju.

Nikola Janić: Porodica Gostić je tipičan primer mnogih srpskih porodica koje su u istoj situaciji. Ja
mislim da je gospođa Gostić pogrešila u jednome. Ona je zaboravila, da ona nije od mene tražila da
pošaljem decu na more. Mi smo tada... to je bilo kad je pokrenuta ona akcija slanja dece sa Kosova na
more. Gospođa Gostić je rekla ovako, dobro se sećam njenih reči: "Ne tražim ja ništa za nas, ali postojimo
i mi Srbi u Hrvatskoj, i u drugim zemljama. Ne postoje samo Srbi koji su zaboravljeni na Kosovu..." I
tačno, ja sam joj tada rekao: Znate, ova akcija se odnosi samo na decu sa Kosova i siromašne đake pešake
iz Raške oblasti. I naravno, posle toga je to završilotako kako je rekla. Nemam ništa drugo da kažem da...
imam nešto da kažem u stvari. Ja sam zahvalan da sam sreo tu porodicu (pokušava da zaustavi emocije)
ali isto tako, nije mi se svidelo nešto što je gospođa Gostić rekla. A to je da je rekla (suše mu se usta i pije
vodu) da se ona hiljadu puta ili, ne sećam se, uzbuđen sam... doživotno je zahvalna gospodinu Janiću. Ja
bih hteo svima, kojima je potrebna pomoć da kažem: Kada vam neko da neku pomoć koju može, samo je
dovoljno da kažete jedno hvala. Kao kada nekome dohvatimo ispušten novčanik ili rukavicu i damo...
Nepotrebno je... nepotrebno je zahvaljivati se više puta. Zahvalnost je ovo što smo videli tu decu,
zahvalnost su one slike koje sam video te dece na moru. To sam samo hteo da kažem gospođi Gostić.
 ww
w.
ko
Kraj prvog dela transkripta. Drugi deo iduce srede u "Korenima".

re
Cela emisija "Matica i rasejanje", može da se vidi na portalu: www.serbianvoice.eu

9.2.2011.

ni.
ne
t