FERNANDO PESOA

IZ „KNJIGE NESPOKOJA“

&

Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog

života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije,
da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu
da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu,
svu umrljanu suzama? Ako već ne mogu da živim bez nežnosti,
zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako
plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog
deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli
me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su
one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od
pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih
prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na
osetljivom tkivu moga srca.

&

Gotovo sam ubedjen da nikad nisam budan. Ne znam

da li ne sanjam kad živim ili ne živim dok sanjam, i nisu li san i
život u meni dve izmešane, ukrštene stvari čijim se medjusobnim
prožimanjem obrazuje moje svesno biće.
Ponekad, usred aktivnog života u kome, kao i svi drugi
ljudi, jasno sagledavam sebe, okrzne me neko čudno osećanje
sumnje; ne znam da li postojim, osećam da je lako moguće
da sam nečiji tudji san, učini mi se, s gotovo telesnom opipljivošću,

242
da bih mogao biti lik iz nekog romana, koji se kreće, nošen dugim
talasima pripovedačkog stila, kroz stvarnost jedne opštirne
pripovesti.
Zapazio sam više puta da pojedini likovi iz romana dobijaju
za nas značaj koji nikad ne bi mogli da dostignu naši poznanici
i prijatelji, oni koji s nama pričaju i koji nas slušaju u vidljivom i
stvarnom životu. I zato mi se javi, kao u snu, pitanje nije li sve u
ovom svekolikom svetu samo naizmenični niz snova i romana,
poput malih kutija u većim kutijama koje su, opet, umetnute u
druge, još veće – nije li sve samo jedna priča sazdana od mnoštva
priča, kao u „Hiljadu i jednoj noći“, koja se raspliće i razmotava,
lažljiva, u večitoj noći.
Ako mislim, sve mi izgleda besmisleno; ako osećam, sve
mi izgleda čudno; ako želim, ono što želim sakriveno je negde
duboko u meni. Uvek kad se nešto pokrene u meni, uvidjam da
to nisam ja pokrenuo. Ako sanjam, samom sebi ličim na nešto
što drugi pišu. Ako osećam, ličim na platno koje drugi slikaju. Ako
želim, imam utisak da su me utovarili u kamion kao nekakvu robu
i da se vozim, kao po sopstvenoj volji, prema nekom mestu na
kome uopšte ne želim da
budem, barem ne pre no
što do njega stignem.
Kako je sve
zbrkano! Neuporedivo je
bolje gledati nego misliti,
i bolje čitati nego pisati!
Ono što vidim, može da
me obmane, ali ga barem
ne smatram delom sebe.
Ono što čitam, može da mi se ne dopadne, ali ne moram da se
kajem što sam ga napisao. Kako sve postaje bolno ako o tome
mislimo potpuno svesni da mislimo, kao duhovna bića u kojima
se odigralo ono drugo udvajanje svesti zahvaljujući kome znamo
da znamo. Iako je dan prekrasan, ne mogu da prestanem da
mislim. Da mislim, ili osećam il nešto treće što se zbiva medju
kulisama gurnutim u stranu. Čamotinja sutona i zapuštenosti,
sklopljena lepeza, zamor od prinude da se živi...

243
 &

Sloboda je moć izolacije. Slobodan si ako možeš da

se udaljiš od ljudi a da te ne primorava da ih tražiš ni potreba
za novcem, ni nagon stada, ni ljubav, ni žudnja za slavom, ni
radoznalost – nijedan od tih poriva koji ne mogu da opstanu u
tišini i samoći. Ako ti je nemoguće da živiš sam, znači da si rodjen
kao rob. Možeš posedovati najviše vrline duha i duše, a ipak
da ostaneš rob – otmeni rob ili inteligenti sluga – svejedno, ali
nećeš biti slobodan. I to nije tvoja tragedija, jer tragedija što si
se rodio takav ne tiče se tebe nego samo Sudbine. Ali teško tebi
ako te breme života primora da postaneš rob. Teško tebi ako si
rodjen slobodan, kadar da budeš samom sebi dovoljan i da se
odvojiš od ljudi, a onda te siromaštvo prinudi da živiš sa drugima.
Tada je to zaista tvoja tragedija, tragedija koju svuda nosiš sa
sobom.
Roditi se slobodan, to je
najveća ljudska veličina koja
uzdiže bednog isposnika
iznad kraljeva pa čak i iznad
bogova, koji su sami sebi
dovoljni zato što su silni a ne
zato što su prezreli silu.
Smrt je oslobadjanje jer
umreti znači nemati više
potrebu ni za kim. Nesrećni
rob biva oslobodjen, silom,
svojih zadovoljstava,
svojih nedaća, svog života
željenog i večnog. Kralj
biva oslobodjen od svojih
poseda, kojih nije želeo da
se odrekne. One koje su se
razbacivale ljubavlju bivaju oslobodjene opšteg divljenja koje su
obožavale. Pobednici bivaju oslobodjeni svojih pobeda kojima
su posvetili život.
Zato smrt oplemenjuje i odeva u nevidjene, raskošne
halje to jadno besmisleno telo. Jer to je sad telo slobodnog

244
čoveka, bez obzira što on to nije hteo da bude. Jer to više nije
telo roba, iako je taj rob plačući izgubio svoje ropstvo. Kao što
neki kralj čija je najviša slava njegova kraljevska titula može biti
smešan kao čovek ali je veliki po tome što je kralj, tako i mrtvac
može biti izobličen, ali je veliki zato što je slobodan.
Zatvaram, umoran, krila mojih prozora,
isključujem spoljni svet i uživam, na časak, u slobodi.
Sutra ću ponovo biti rob; ali sada, sam samcijat,
bez potrebe za bilo kim, jedino strepim da me nečiji glas ili
prisustvo ne prekinu dok raspolažem svojom malom slobodom,
trenucima uzvišenosti.
Na solici, zavaljen, zaboravljam život koji me tišti. Ne boli
me više, izuzev što me je boleo.

&

Život je za nas onakav kakvim ga zamišljamo. Za seljaka,

kome je njegova njiva čitav svet, ta njiva predstavlja carstvo. Za
Cezara, kome je njegovo carstvo nedovoljno veliko, to carstvo
je kao njiva. Siromah poseduje carstvo; moćnik poseduje njivu.
U suštini, mi i nemamo ništa drugo sem naših vlastitih doživljaja
i zato na njima, a ne na onome što ih izaziva, treba da gradimo
stvarnost našeg života.

(To mi je palo na um nevezano za neki konkretan povod.)

Mnogo sam sanjao. Umoran sam od pomisli da sam

toliko sanjao, ali nisam umoran od sanjanja. Od sanjanja se
niko ne zamara, jer sanjati znači zaboravljati, a zaborav nas ne
pritiska i ne tišti zuato što je to san bez snova u kome ostajemo
budni. U snovima sam postigao sve. I budio sam se, takodje, ali
šta to mari? Koliko sam Cezara bio! A i najslavniji ljudi, kako su
samo jadni i bedni! Cezar, koga je od smrti spasla velikodušnost
jednog gusara, naredio je da se taj isti gusar razapne na krst, čim
je uspeo, posle pomnog traganja, da ga se dočepa. Napoleon,
sastavljajući testament na Svetoj Jeleni, ostavlja deo svog imetka
jednom banditu koji je pokušao da ubije Velingtona. O,veličine,
jednake veličini duše moje razroke komšinice! O, veliki ljudi,

245
nedostojni kuvarice s drugog sveta! Koliko sam Cezara ja bio, i
još sanjam da budem!
Koliko Cezara, ali ne izistinski. Osećao sam se zaista
carski dok sam sanjao, i zato nikad ništa nisam bio. Moje vojske
su poražene, ali taj je poraz bio blag, i niko nije poginuo. Nisam
izgubio nijedan barjak...Koliko sam Cezara bio, evo baš ovde,
u ovoj Pozlatarskoj ulici. I ti Cezari koji sam bio još uvek žive u
mojoj mašti; ali oni Cezari koji su zaista postojali, sada su mrtvi
i Pozlatarska ulica, drugim rečima – Stvarnost, ne može više da
ih upozna.
Bacam kutiju šibica, već praznu, u provaliju ulice
ispod mog visokog prozora bez balkona. Uspravljam se
na stolici i slušam. Jasno i razgovetno, kao da to nešto
znači, kutija šibica, prazna, odjekuje na pločniku i time mi
javlja da je i ulica takodje prazna. Ne čuje se više ništa sem
žamora celoga grada. Da, žamora grada celog jednog nedeljnog
dana – žamora sazdanog od mnoštva zvukova, nerazaznatljivih
ali tačnih.
Kako je malo stvari iz stvarnog života dovoljno da bi pružilo
oslonac našim najdubljim razmišljanjima. Na primer, okolnost
što sam zakasnio na ručak, što su se istrošile šibice i što sam,
samovoljno, bacio kutiju na ulicu, mrzovoljan zato što sam jeo u
nevreme i zato što je nedelja koja obećava ružan zalazak, ili zato
što nikoga nema na ovom belom svetu, uz celu metafiziku, pride.
Ali koliko sam Cezara bio!

&

Posle svih ovih kišnih dana nebo je ponovo povratilo

plavetnilo koje je skrivalo u ogromnim prostranstvima u visini.
Izmedju ulica, gde lokvice vode spavaju kao bare u poljima
i jasne radosti što se mrzne na nebu, postoji kontrast koji čini
prijatnim prljave ulice a sumornom zimskom nebu daje prolećnu
blagost. Nedelja je, i nemam šta da radim. Dan je toliko lep da ne
želim čak ni da sanjam. Uživam u njemu s iskrenošću čula kojoj
se prepušta moja inteligencija. Šetam se, kao dokoni trgovački
pomoćnik. Namerno se osećam starim samo da bih mogao da
okusim zadovoljstvo podmladjivanja.

246
 Na velikom nedeljnom trgu vlada svečana živost jednog
dana druge vrste. Iz crkve Svetog Dominguša izlazi se s jedne
misa, a druga tek što nije počela. Vidim ljude koji izlaze i druge,
koji još ne ulaze, jer čekaju nekoga ko ne vidi ni ko ulazi ni ko
izlazi.
Sve te stvari nemaju značaja, kao ni sve drugo što čini
banalnost života, san sazdan od tajni i osmatračnica u bedemima
kroz koje ja gledam, kao kakav glasnik koji je izvršio svoj zadatak,
ravnicu svojih meditacija.
Nekada, kao dete, išao sam na ovu istu misu, ili možda
na onu drugu, ali pre bih rekao na ovu. Oblačio sam, s dužnom
svešću, svoje jedino i najbolje odelo, i uživao u svemu – čak i
u onome u čemu nema nikavih
razloga za uživanje. Živeo sam
spolja, a moje je odelo bilo čisto
i novo. Šta bi više poželeo neko
ko će morati da umre jednoga
dana, ali to još ne zna, držeći
majku za ruku?
Nekada sam uživao u
svemu tome, i zato tek sada,
možda, uvidjam koliko sam
uživao. Ulazio sam na misu kao
da se posvećujem u neku veliku
tajnu, a izlazio kao da izbijam
na neku čistinu. I tako je zaista
bilo, i tako zaista i jeste. Samo
odraslo ljudsko biće koje ne veruje, s dušom koja se seća i plače,
zna šta su uobrazilja i smušenost, nemar i hladan kamen.
Da, ovo što jesam bilo bi mi nepodnošljivo kad ne bih
mogao da se sećam onog koji sam bio. I ova tudja gomila koja i
dalje izlazi sa mise, i početak jedne moguće gomile koja pristiže
na drugu misu – sve to liči na ladje koje prolaze kroz mene
tromom rekom ispod otvorenih prozora moje kuće na obali.
Uspomene, nedelje i svečane mise, zadovoljstvo zbog
onog što je bilo, čudo vremena koje je ostalo da traje zato što
je prošlo i koje ne mogu nikad da zaboravim jer je bilo moje...
Apsurdna dijagonala običnih doživljaja, nagla škripa kočija na trgu

247
koja okreće svoje točkove na pozadini bučne tišine automobila i
koja, po nekom materinskom paradoksu vremena, traje i opstaje
baš ovde, tu, izmedju ovog što jesam i onog što sam izgubio, u
ovom prethodnom pogledu na sebe koji sam ja...

&

Što je čovek uzvišeniji, ima više stvari kojih treba da se

liši. Na vrhu ima mesta samo za jednoga. Što savršeniji, tim
potpuniji, a što potpuniji, manje drugi.
Ova zapažanja javila su mi se pošto sam pročitao u
nekim novinama vest o mnogostrukom životu jednog slavnog
čoveka. Bio je to jedan američki milioner, i imao je sve. Dobio
je sve što je priželjkivao – novac, ljubav, naklonost, odanost,
putovanja, zbirke dragocenosti. Ne zato što novac može sve već
zato što neodoljivi magnetizam koji privlači silan novac, zaista
može gotovo sve.
Kad sam odložio novine na kafanski sto, palo mi je na um
da bi isto to, u svojoj sferi, mogao da kaže i nosač na trgu, koga
donekle smatram svojim poznanikom, budući da svakoga dana
ručava, kao što danas upravo ruča, za stolom u dnu kafane. Sve
što je onaj milioner imao, imao je i ovaj čovek; u manjem stepenu,
naravno, ali po svojoj meri. Obojica su postigli isto, čak i istu
slavu, jer tu razlika u okruženju uspostavlja jednakost. Nema tog
čoveka na kugli zemaljskoj koji nije čuo za dotičnog američkog
milionera; ali zato nema nikoga na trgu u Lisabonu ko ne zna ime
čoveka koji sada tamo ruča.
Ta dvojica su, uostalom, postigli sve ono što se može
prstima dohvatiti, kad se ispruži ruka. Kod njih se jedino razlikuje
dužina ruke; u svemu ostalom su isti.

&

Sve mi izmiče i iščezava. Čitav moj život, moja sećanja,

moja mašta i sve što ona obuhvata, moja osobnost, sve mi to
izmiče, isparava. Neprestano osećam da sam bio drugi, da sam
osećao kao drugi, da sam razmišljao kao drugi. Ono što sad
posmatram to je predstava smeštena u drugi dekor. A ono što

248
posmatram, to sam ja.
Naidjem ponekad, u uobičajenom neredu mojih književnih
fijoka, na hartije napisane pre desetak, petnaest, možda i više
godina. I mnoge od njih mi zvuče kao da ih je napisao neki
tudjinac; ne prepoznajem sebe u njima. Neko ih je napisao, a
taj neko sam bio ja. Ja sam ih doživeo, ali kao u nekom drugom
životu iz kojeg sam se sad probudio kao iz tudjeg sna.
I često pronalazaim stranice koje sam napisao kao
sasvim mlad – zapise koje sam zabeležio sa sedamnaest ili sa
dvadeset godina. Neke od njih imaju jednu izražajnu moć za koju
se ne sećam da sam je imao u ono vreme. Pojedine rečenice,
pojedini pasusi, nastali kad sam tek napustio doba dečaštva,
izgledaju mi kao delo ovoga koji sam danas ja, posle mnogih
godina i stvari koje su me obrazovale. Prepoznajem u njima da
sam isti kao što sam bio tada. I mada osećam da sam danas
daleko uznapredovao u odnosu na ono što sam bio, pitam se u
čemu je napredak, ako sam tada bio isti koji sam danas?
Postoji u tome neka tajna koja me ponižava i tišti.
Bludim mislima i ubedjen sam da sam ovo što pišem već
napisao. Sećam se. I pitam onoga u meni što pretpostavlja da
postoji da li možda postoji u platonizmu doživljaja neko drugo
sećanje na jedan prethodni život koji bi zapravo bio samo sećanje
na ovaj...
Bože moj, Bože moj, koga to gledam? Koliko ima nas u
meni? Ko sam ja? I šta je taj razmak izmedju mene i mene?

&

Ponekad, kad podignem glavu ošamućenu od knjiga u

koje upisujem tudje rečenice i odsustvo vlastitog života, osećam
neku fizičku mučninu koja je možda posledica mog pognutog
položaja za stolom, ali koja nadilazi cifre i moje razočaranje. Život
mi se gadi kao kakav beskorisni lek. I tada uvidjam, u savršeno
jasnim vizijama, kako bi bilo lako odagnati ovu dosadu, samo
kad bih imao snage da želim da je zaista odagnam.
Živimo po sili akcije, odnosno po sili volje. Oni medju
nama koji ne umeju da žele (svejedno da li su geniji ili prosjaci),
postaju braća po nemoći. Šta mi vredi da sebe proglasim za

249
genija, ako sam pomoćni knjigovodja? Kad je Sezario Verde rekao
svom lekaru da nije on gospodin Verde, trgovinski činovnik, već
Sezario Verde pesnik, upotrebio je jedan od izraza besmislene
oholosti, koji zaudaraju na taštinu. On je, jadničak, oduvek bio
samo gospodin Verde, trgovinski činovnik. Pesnik se rodio posle
njegove smrti, jer se posle njegove smrti rodilo uvažavanje
pesnika.
Delati – eto prave inteligencije. Biću ono što želim da
budem. Ali treba da želim da budem ono što ću biti. Uspeh se
sastoji u postizanju uspeha, a ne u preduslovima za njegovo
postizanje. Svaki prostraniji komad zemljišta ima uslove za
palatu, ali gde je palata ako je ne podignu na tom zemljištu?

&

Samo jedna stvar me čudi više od gluposti s kojom većina

ljudi živi svoj život: inteligencija koja se krije u toj gluposti.
Jednoličnost običnih života je, naizgled, zastrašujuća.
Ručam u ovoj prostoj kafani i gledam tamo, iza pulta, figuru
kuvara i ovde, pored mene, kelnera, već ostarelog, koji me služi
kao što, koliko mi je poznato, već trideset godina služi u ovoj
istoj kući. Kakvi su životi tih ljudi? Već četrdeset godina ona
senka od čoveka provodi gotovo čitav dan u kuhinji; retko uzme
poneki dan odmora; spava relativno malo; odlazi s vremena
na vreme u svoj zavičaj, odakle se vraća bez kolebanja i bez
žaljenja; odlaže na stranu polagano novac koji lagano pristiže,
bez namere da ga troši; razboleo bi se kad bi morao zauvek da
napusti svoju kuhinju i da se povuče na zemlju koju je kupio u
svojoj rodnoj Galiciji; već četrdeset godina živi u Lisabonu, a nikad
se nije prošetao čak ni do Rotunde, niti je bio u pozorišti, ako
ne računamo onaj jedan jedini put kad je gledao predstavu u
Koloseumu – klovnove u unutrašnjim ruševinama njegovog
vlastitog života. Oženio se, ne znam ni kako ni zašto, ima
četiri sina i jednu kćer, a osmeh koji mu zaigra na licu kad se
nagne preko pulta prema stolu za kojim sedim, izražava jednu
ogromnu, svečanu i samozadovoljnu sreću. Ali on je ne glumi,
niti ima razloga da je glumi. Ako je oseća, to je zato što je zaista
srećan.

250
 A stari kelner koji me služi i koji upravo spušta ispred
mene sigurno već milionitu kafu jednog života provedenog u
spuštanju šoljica za kafu na stolove? Vodi isti život kao i kuvar –
s razlikom od četiri ili pet metara, koliko iznosi rastojanje izmedju
kuhinje i sale za ručavanje. Što se ostalog tiče, ima samo dvoje
dece, odlazi češće u svoju Galiciju, bolje poznaje Lisabon od
onog drugog, a poznaje i Porto, gde je živeo četiri godine, i
podjednako je srećan.
Posmatram s užasom panoramu tih života i otkrivam, u
času kad me obuzima jeza, revolt i sažaljenje prema njima, da
nikakvu jezu, revolt niti sažaljenje ne osećaju upravo oni koji bi
najviše imali prava da ih osećaju, odnosno njih dvojica koji takvim
životima žive. To je suštinska greška književne imaginacije:
pretpostavka da su drugi isto što i mi i da moraju da osećaju kao
mi. Ali, srećom po čovečanstvo, svaki čovek je onaj koji jeste, a
samo je geniju dato da bude još ponešto.
Uostalom, sve što je dato odgovara onome čemu je dato.
Mala ulična svadja zbog koje kuvar istrčava na vrata zabavlja ga
više nego što mene može da zabavi promišljanje najoriginalnije
ideje, čitanje najbolje knjige, najsladji od svih zaludnih snova. A
ako je život po svojoj suštini jednoličan, činjenica je da taj kuvar
izbegava jednoličnost života uspešnije nego ja. I neuporedivo
lakše od mene. Istina nije ni na njegovoj ni na mojoj strani, jer
ona nije ni na čijoj strani, ali je zato sreća zaista na njegovoj.
Mudar je onaj ko monotono živi, jer u takvom životu i
najsitniji dogadjaj ima draž čarolije. Za lovca na lavove, posle
trećeg lava, lov gubi čar pustolovine. Za mog monotonog kuvara
svaka ulična tuča poprima razmere jedne skromne apokalipse.
Za nekoga ko nikad nije napuštao Lisabon, vožnja autobusom
do Benfike predstavlja putovanje do ruba beskraja, a ako jednog
dana ode i do Sintre, imaće utisak da je otputovao na Mars.
Putnik koji je obišao celu zemaljsku kuglu, posle predjenih pet
hiljada milja ne oseća čar novine jer nailazi samo na nove stvari;
na svakom koraku nešto novo, starost večite novine, ali apstrakni
pojam novine ostao je na dnu mora, posle drugog susreta s
nečim novim.
Čovek, ako je obdaren istinskom mudrošću, može uživati
u prizoru čitavog sveta sedeći u svojoj naslonjači, pa čak i ako

251
ne ume da čita, pa čak i ako ni sa kim ne razgovara. Dovoljno je
da upotrebi čula i dušu koja ne zna za tugu.
Mogu da zamišljam da sam sve, jer nisam ništa. Da sam
nešto, ne bih mogao da zamišljam. Pomoćni knjigovodja može
da sanja da je rimski imperator; Kralj Engleske to ne može, jer je
Kralj Engleske lišen mogućnosti da bude, u snovima, neki drugi
kralj, osim onog koji jeste. Njegova stvarnost ne dopušta mu da
sanja.

&

Došao sam danas, iznenada, do jednog apsurdnog i

tačnog zaključka. Najednom mi je sinulo pred unutarnjim očima
da nisam niko. Niko, apsolutno niko. Kad je ta munja blesnula,
tamo gde sam pretpostavljao da se prostire grad, pružala se
pusta ravnica, a sablasna svetlost koja me je pokazala meni
samom, nije obasjala nebo
iznad nje.
Ja sam predgradje
neke varoši koja ne postoji,
opširno tumačenje jedne
knjige koja nikad nije
napisana. Nisam niko, niko.
Ne umem da osećam, ne
umem da mislim, ne umem
da želim. Ja sam lik iz romana
koji tek treba napisati,
lik koji lebdi, vazdušast
i raspršen još pre svog
postojanja, izmedju snova
nekog stvorenja koje nije
umelo da me osmisli.
Stalno razmišljam
i stalno osećam, ali moje
razmišljanje ne sadrži misli i moje opsećanje ne sadrži emocije.
Sunovraćujem se sa tavana postavljenog negde u visini, kroz
beskrajni prostor, bez cilja, u slobodnom padu,mnogostrukom
i praznom. Moja je duša jedan crni kolovrat što

252
se vrtoglavo vrti oko praznine, gibanje nekog beskrajnog okeana
koji se talasa oko jedne rupe u ništavilu, a na vodama, koje su
više kovitlanje nego voda, plutaju sve slike koje sam video i čuo
na svetu – promiču kuće, lica, knjige, kutije, odlomci muzike i
nepovezani slogovi, u jednom jezivom kovitlacu, bez dna.
A ja, onaj istinski ja, ja sam središte svega toga, jedno
središte koje postoji jedino po zakonima geometrije ponora
– ja sam ništa oko kojeg se taj vrtlog kovitla samo zato da bi se
kovitlao, samo zato što svaki krug mora da ima središte. Ja, onaj
istinski ja, ja sam bunar bez zidova, ali s memlom zidova, centar
svega oko čega ničega nema.
Kad bih umeo da mislim! Kad bih umeo da osećam!
Moja majka je rano umrla, i nisam stigao da je
upoznam...

Izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Fernando Pesoa u prevodu na srpski jezik:

„Poznati stranac“, izabrane pesme Alvara de Kampuša, izabrala
i prevela s portugalskog Jasmina Nešković, Paideia, Beograd,
1996.
„Večiti kalendar“, izabrane pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša,
izbor i prevod Jasmina Nešković, Paideia, Beograd, 1999.
„Luka na pučini“, ode Alvara de Kampuša, izbor i prevod Jasmina
Nešković, Paideia, Beograd, 2001.
„Antinoj“, poema, prevod s engleskog Miodrag Kojadinović,
Rende, Beograd, 2004.

253