Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
3. DECEMBAR 
  

  

‐ SPOMEN SVETOG PROROKA SOFONIJA 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG JOVANA ĆUTLjIVOG, episkopa Kolonijskog 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA TEODORA, arhiepiskopa 
Aleksandrijskog 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TEODULA KIPRANINA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TEODULA EPARHA 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG SAVE STOROŽEVSKOG 

KAZIVANjE O ČUDESIMA PREPODOBNOGA 

‐ SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA ANGELISA 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA GAVRILA, episkopa Ganskog i 
Horskog 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA AGAPIJA, SELEVKA i MAMANTA 

1
SPOMEN SVETOG PROROKA 

SOFONIJA 

  

SVETI  prorok  Sofonije  beše  od  gore  Saravata,  iz  plemena  Simeonova.  Živeo  je  i 
prorokovao u sedmom veku pre Hrista za vreme blagočestivog cara Judejskog Josije. Bio 
savremenik  proroka  Jeremije.  Imajući  smernost  veliku  i  um  čist  i  Bogu  uzdignut,  on  se 
udostojio  božanskih  otkrivenja  i  proziranja  u  budućnost.  Prorekao  je  dan  gnjeva  Božija; 
kaznu  nad  Gazom,  Askalonom,  Azotom,  Akaronom,  Ninevijom,  Jerusalimom,  Egiptom. 
Jerusalim  je  on  video  kao  grad  odmetnički,  oskvrnjeni,  nasilnički,  u  kome  su  knezovi 
lavovi  koji  riču;  sudije  su  mu  vuci  večernji;  proroci  ‐  hvališe,  varalice;  sveštenici  skvrne 
svetinju, izvrću zakon (Sof. 3, 1‐4). Provideći vreme dolaska Mesije on oduševljeno kliče: 
Pevaj,  kćeri  Sionska;  klikuj,  Izrailju;  raduj  se  i  veseli  se  iz  sveg  srca,  kćeri  Jerusalimska! 
(Sof.  3,  14).  Upokojio  se  ovaj  bogonadahnuti  tajnovidac  u  mestu  svoga  rođenja,  da  čeka 
opšte vaskrsenje i nagradu od Boga. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

JOVANA ĆUTLjIVOG,  

episkopa Kolonijskog 

  

ĆUTLjIVI,  neućutljivih  pohvala  dostojni,  sveti  i  prepodobni  otac  naš  Jovan  rodio  se  u 
Nikopolju  Jermenskom,  od  oca  Evkratija  i  matere  Efimije,  u  četvrtoj  godini  carovanja 
blagočestivog  cara  Markijana,[1]  u  osmi  dan  meseca  januara,  i  bi  prosvećen  svetim 
krštenjem.  Roditelji  njegovi  behu  blagoverni  hrišćani,  i  po  svome  bogatstvu  i  znatnosti 
čuveni  u  celoj  Jermeniji.  Otac  njegov  beše  vojvoda,  i  imađaše  veliki  upliv  na  cara,  pošto 
uživaše carevo blagovolenje. I tako čuvenog oca blaženi Jovan beše sin. A ovo mi ističemo, 
ne da bismo uzveličali i pohvalili Jovana zbog njegovog visokog porekla, ‐ jer svetitelji se 
veličaju  i  proslavljaju  zbog  vrlina  a  ne  zbog  visokog  porekla  ‐,  nego  da  bi  se  znalo,  od 
kakve slave do kakvog smirenja dođe ovaj ugodnik Božji. 

Jovan bi odgajen sa svojom braćom u dobrom vaspitanju, i potpuno izuči Sveto Pismo. On 
bejaše još mlad kada mu roditelji otidoše ka Gospodu, ostavivši svojoj deci veliko imanje. 
Kada  braća  podeliše  među  sobom  imanje,  blaženi  Jovan  od  svog  dela  podiže  u  gradu 
Nikopolju crkvu u ime Prečiste i Preblagoslovene Djeve Marije. I odrekavši se sveta, on se 
u osamnaestoj godini svojoj zamonaši, i monahovaše pri toj crkvi sa drugih deset monaha 

2
dobro se podvizavajući. Jer u toku cele mladosti svoje on se veoma truđaše: da telo potčini 
duhu, da ne postane rob stomaku, i da strasti ne ovladaju njime. I postade on čovek divan 
u vrlinama, dobar i iskusan nastavnik i iguman svojoj bratiji. 

Kada  prepodobnom  Jovanu  beše  dvadeset  osam  godina,  preminu  episkop  grada 
Kolonijskog.[2] Građani otputovaše k mitropolitu Sevastijskom,[3] i moliše ga da se gradu 
njihovom postavi episkop. U vreme izbora ličnosti, koja bi bila dostojna takvoga čina, na 
ustima  svih  ljudi  bejaše  ime  Jovana,  igumana  Nikopoljskog,  kao  dostojnog  da  zauzme 
presto Kolonijske crkve. No znajući njegovu veliku smirenost, i da on zbog toga neće hteti 
primiti  episkopski  čin,  mitropolit  posla  po  njega  da  ga  zovu,  tobož  radi  nekog  drugog 
crkvenog posla. A kada svetitelj dođe, oni ga ubediše da se primi episkopskog čina. Tada 
ga posvetiše i uzvedoše na presto Kolonijske crkve. 

Primivši  upravljanje  Crkvom,  blaženi  Jovan  ne  izmeni  svoje  monaško  pravilo  i  podvige. 
Tako, on nikada ne upotrebljavaše kupatilo niti omivaše telo svoje, iz bojazni, ne samo da 
neko  drugi  ne  vidi  nagotu  tela  njegova  nego  da  i  on  sam  ne  bi  ikada  video  sebe  naga, 
opominjući se nagote Adamove.[4] Sva njegova briga sastojaše se u ovome: ugađati Bogu 
postom,  molitvama,  čistotom  telesnom  i  duševnom,  očišćavati  sve  svoje  pomisli,  obarati 
svaku nadmenost koja se podiže na poznanje Božije, i privoditi svaki razum u poslušnost 
Hristu.[5] 

Tako vrlinski živeći, on beše i drugima primer dobroga življenja. Jer gledajući na njega, i 
ostali  se  popravljahu  i  otpočinjahu  živeti  doorodeteljno,  u  vrlinama.  među  takvima  beše 
Pergamije,  brat  njegov  po  telu,  muž  čuven  i  velikog  ugleda  kod  cara  Zenona,  kao  i  kod 
Anastasija  koji  carova  posle  Zenona.[6]  Videći  svoga  brata,  blaženog  Jovana,  kako  sveto 
živi, Pergamijevu dušu obuzimaše milina, i on ulagaše veliki trud da ugodi Bogu. Isto tako 
i  bratancu  njegovom  Teodoru,  koji  kasnije  beše  u  velikoj  časti  kod  blagočestivog  cara 
Justinijana,[7] bi od velike koristi ravnoangelsko življenje njegovoga strica, te on sa celim 
domom  svojim  življaše  bogougodno.  I  beše  Teodor  toliko  dobrodeteljan,  toliko  u 
vrlinama, da se i sam car i velikaši njegovi divljahu Teodorovom česnom životu i razumu, 
pravoj veri i milosrđu. U svemu tome Teodor uspe, imajući primer besprekornog života u 
blaženom stricu svom Jovanu. 

Deset  godina  već  episkopovaše  božanstveni  i  bogonosni  otac  Jovan,  upravljajući  mudro 
Crkvom Hristovom, kada muž njegove sestre Marije, Pazinik, postade carski namesnik u 
Jermeniji. Nahuškan od đavola, Pazinik poče smućivati poverenu Jovanu Crkvu i nanositi 
joj  zla,  a  blaženom  Jovanu  muku.  Mešajući  se  u  crkvene  poslove,  on  je  silom  izvlačio  iz 
hramova  one  koji  tamo  iskahu  zaštitu  od  kazne,[8]  i  nije  dozvoljavao  služiteljima  i 
starešinama  Crkve  da  rade  crkvene  poslove.  Blaženi  Jovan  ga  je  mnogo  puta  smireno 
molio da se ne meša u crkvene poslove i da ne čini Crkvi zla i nasilja. Međutim namesnik 
ostade neumoljiv i nepopravljiv; šta više, kada supruga njegova ‐ sestra blaženoga Jovana ‐ 
otide iz ovoga sveta, on stade postupati još gore. Silno pateći zbog zla nanošenog Crkvi, 

3
sveti  Jovan  bi  prinuđen  da  otputuje  u  Carigrad  k  caru  Zenonu.  Tamo  on  nađe  sebi 
podršku  u  arhiepiskopu  Carigradskom  Jevtimiju,[9]  koji  mu  pomagaše  svojim 
zauzimanjem kod cara. 

Rasmotrivši  vrevu  i  metež  ovoga  sveta,  blaženi  Jovan  smisli  da  ostavi  episkopstvo,  i 
otišavši u sveti grad Jerusalim da u bezmolviju, u usamljeničkom molitvenom tihovanju i 
podvizavanju, služi Bogu. Stoga on, pošto odsluži božanstvenu službu, otpusti prezvitere i 
klirike što behu s njim, pa sam da niko ne zna, ode na morsko pristanište, ukrca se u lađu i 
otputova  u  sveti  grad  Jerusalim.  Došavši  tamo,  on  ode  u  prvu  bolnicu  svetoga  grada,  u 
kojoj  beše  molitveni  dom  u  ime  svetog  velikomučenika  Georgija,  i  provede  tamo  neko 
vreme kao jedan od prosjaka. Posmatrajući vrevu naroda, blaženi Jovan silno tugovaše; i 
čeznući  za  tihim  usamljenim  mestom,  moljaše  se  Bogu  sa  suzama  da  mu  pokaže  mesto 
pogodno,  tiho  i  udobno  za  spasenje.  I  jednom  noću,  kada  se  on  usrdno  moljaše  o  tome, 
pogleda  on  gore  i  vide  gde  se  iznenada  pojavi  presjajna  zvezda  u  vidu  krsta;  ona  se 
približavaše  k  njemu,  i  on  ču  glas  iz  svetlosti  zvezdine  koji  govoraše:  ʺAko  hoćeš  da  se 
spaseš, pođi za ovom svetlošćuʺ. ‐ I on odmah s radošću pođe za njom, i bi tom zvezdom 
odveden u  veliku lavru prepodobnog i  bogonosnog  oca  našeg Save,[10]  u trideset osmoj 
godini svoga života, u vreme patrijarha Jerusalimskog Salustija.[11] 

U lavri blaženi Jovan obrete prepodobnog Savu sa sto četrdeset bratije pustinježitelja, koji 
življahu  u  velikoj  siromaštini  telesnoj  ali  u  ogromnom  bogatstvu  duševnom.  I  primi 
prepodobni Sava blaženog Jovana, i naloži ekonomu da mu odredi manastirske poslove, 
ne  znajući  kakva  se  riznica  božanstvene  blagodati  krije  u  Jovanu.  Premda  sveti  Sava 
imađaše dar prozorljivosti, ipak Bog utaji od njega tajnu: da je Jovan ‐ episkop, i da je on 
Boga radi ostavio svoje episkopstvo i došao k njemu kao prost čovek. No to neka ne čudi 
nikoga  što  i  prozorljivci  ne  provide  ponekad:  jer  oni  provide  i  proriču  samo  ono  što  im 
Bog otkrije, a što im ne otkrije oni to i ne znaju. Tako i prorok Jelisej reče za Somanićanku 
sluzi svome: ostavi je, jer joj je duša u jadu, a Gospod sakri od mene i ne javi mi (4 Car. 4, 
27). 

Primljen u lavru, prepodobni Jovan sa potpunom pokornošću i usrdnošću izvršivaše razna 
poslušanja,  nalagana  mu  od  ekonoma.  U  to  vreme  zidaše  se  u  lavri  gostoprimnica,  i 
blaženi Jovan bi određen da služi radnicima. I on im služaše kuvajući im hranu, donoseći 
vodu, dodajući im kamenje i uzimajući udela u svima radovima koji bivaju pri zidanju. 

Dve godine po dolasku svom u lavru prepodobni Jovan bi određen za gostoprimca; i tu on 
sa smirenošću, krotošću i ljubavlju posluži bližnjima. Zatim prepodobni Sava otpoče zidati 
kinoviju[12]  za  početnike  u  monaštvu,  da  bi  se  oni  koji  hoće  da  se  odreknu  sveta  prvo 
obučavali  u  kinoviji,  pa  potom  primali  u  lavru.  ʺKao  što  plodu  prethodi  cvet,  govorio  je 
svetitelj,  tako  životu  pustinjačkom  treba  da  prethodi  život  kinovijski;  neka  početnik,  kao 
posađena  voćka,  procveta  početnim  trudovima  u  kinoviji,  a  u  lavri  će  roditi  plodove 
savršenih podvigaʺ. 

4
Lavra  prepodobnoga  Save  beše  u  pustinji,  a  kinovija  bliže  k  svetu.  I  kada  se  kinovija 
zidaše,  opet  blaženi  Jovan  bi  određen  da  služi  radnicima.  Tada  prepodobni  trudoljubac 
obavljaše  dve  službe  u  isto  vreme:  služaše  gostima  u  gostoprimnici,  i  zidarima  kinovije 
nošaše na leđima svojim hleba i razna jestiva; a kinovija beše udaljena od stranoprimnice 
preko  deset  potrkališta.  Na  takvom  poslušanju  on  se  potrudi  godinu  dana,  i  dobro 
posluživši bratiji, sveti Sava mu dade keliju za molitveno tihovanje i ćutanje. U njoj blaženi 
Jovan  provede tri godine. Pet dana u sedmici on prebivaše  u keliji bezizlazno;  u  te  dane 
ništa nije jeo, niti koga viđao, samo je sa jedinim Bogom opštio; u subotu pak i nedelju on 
pre  svih  u  crkvu  dolažaše,  i  sa  strahom  i  umilenjem  stajaše;  potoci  suza  neprestano 
tecijahu  iz  očiju  njegovih,  naročito  u  vreme  božanstvene  službe;  i  sva  se  bratija  divljahu 
takvome daru suza u njega. U ta dva dana on uzimaše i hranu sa bratijom. 

Posle tri godine blaženi Jovan bi postavljen za ekonoma; i Bog mu pomagaše u svemu, te 
se njegovim trudom i služenjem blagostanje lavre veoma blagoslovi i umnoži. Videći da je 
Jovan  odlično  obavio  ekonomsku  dužnost,  prepodobni  Sava  zažele  da  ga  proizvede  za 
prezvitera, kao dostojnog i savršenog monaha. Zato on uze monaha Jovana i ode s njim u 
sveti grad Jerusalim, ispriča patrijarhu Iliji[13] o vrlinskom življenju Jovanovom i moli ga 
da  Jovana  rukopoloži  za  prezvitera.  Patrijarh  prizva  Jovana  u  crkvu  i  htede  ga 
rukopoložiti. Videći da ovo izbegnuti ne može, Jovan reče svetom patrijarhu: Svečesni oče, 
imam jednu tajnu za tvoju svetost; stoga dopusti mi da nasamo porazgovaram s tobom, pa 
ako nađeš da sam dostojan prezviterskog čina, onda se neću protiviti. ‐ Patrijarh se izdvoji 
sa njim nasamo; tada se prepodobni Jovan baci k nogama bogougodnog Ilije, zaklinjući ga 
da nikome ne oda ono što će mu kazati. Patrijarh mu obeća da će čuvati tajnu. Jovan mu 
onda reče: Oče, ja bejah episkop grada Kolonije, no zbog mnoštva grehova mojih ja ostavih 
episkopstvo i pobegoh. A pošto sam snažan telom ja osudih sebe da služim bratiji, da bi 
oni molitvama svojim pomagali nemoćnoj duši mojoj. 

Čuvši  to,  patrijarh  Ilija  se  zaprepasti,  i  prizvavši  prepodobnog  Savu  reče  mu:  Jovan  mi 
ispriča neka svoja tajna dela, zbog kojih on ne može biti prezviter; nego neka od sada on 
molitveno  samuje  i  tihuje,  i  neka  ga  niko  u  tome  ne  ometa.  ‐  Pošto  patrijarh  to  izgovori, 
otpusti ih obojicu. 

Ovo  veoma  ožalosti  prepodobnog  Savu.  I  on,  udaljivši  se  od  svoje  lavre  za  trideset 
potrkališta u jednu pešteru, baci se na zemlju pred Bogom, i sa suzama govoraše: Zašto si 
me, Gospode, prezreo, utajivši od mene život Jovanov? Ja se prevarih smatrajući da je on 
dostojan  prezviterskog  čina.  Otkrij  mi,  Gospode,  makar  sada  tajnu  njegovu:  jer  je  duša 
moja  žalosna  do  smrti.[14]  Zar  je  sasud  koji  ja  smatram  odabranim,  svetim,  potrebnim  i 
dostojnim  da  primi  božanstveno  miro,  pred  Tvojim  veličanstvom  nepotreban  i 
nedostojan? 

Prepodobni Sava, u takvoj molitvi i suzama provodeći svu noć, njemu se javi angel Božji i 
reče: ʺJovan je ne nepotreban nego izabrani sasud; ali pošto je on episkop, to ne može biti 

5
postavljen  za  prezviteraʺ.  ‐  Rekavši  to,  angel  postade  nevidljiv.  A  prepodobni  Sava 
radosno pohita k Jovanu u keliju, zagrli ga i reče: Oče Jovane, ti si utajio od mene dar Božji 
što je u tebi, ali Bog mi ga otkri. ‐ Muka mi je zbog toga, oče, odgovori Jovan, jer sam želeo 
da  niko  ne  sazna  tu  tajnu,  a  vi  je  eto  saznaste.  Stoga  ne  mogu  živeti  u  ovoj  zemlji.  ‐ 
Prepodobni Sava mu se zakle da nikome neće kazati ovu tajnu njegovu. 

Od  toga  vremena  blaženi  Jovan  prebivaše  u  keliji  molitveno  tihujući  i  ćuteći.  On  niti  u 
crkvu odlažaše, niti s kim razgovaraše, niti mu iko dolažaše osim jednoga poslušnika koji 
ga  služaše.  Jer,  zatvorivši  se  u  keliji,  on  samo  jednom  u  godini,  i  to  o  prazniku  Prečiste 
Bogorodice  Prisnodjeve  Marije,  kojoj  beše  posvećena  crkva  u  Lavri,  kada  i  patrijarh  Ilija 
dolažaše u lavru, izlažaše iz svoje kelije da se pokloni patrijarhu. Patrijarh ljubljaše Jovana 
i  veoma  poštovaše  zbog  njegove  smirenosti.  Četiri  godine  provede  blaženi  Jovan  u 
zatvoreničkom  molitvenom  tihovanju  i  ćutanju.  Utom  prepodobni  otac  Sava  otputova  u 
krajeve  Skitopoljske[15]  i  zadrža  se  tamo;  a  blaženi  Jovan,  žudeći  za  najusamljeničkijim 
pustinjskim  životom,  otide,  u  svojoj  pedesetoj  godini,  u  pustinju  zvanu  Ruva.[16]  I 
provede u njoj devet godina hraneći se zeljem koje u toj pustinji raste i zove se melagrija. 
U  prvo  vreme  svoga  življenja  u  pustinji,  skupljajući  to  zelje  za  hranu  sebi,  prepodobni 
Jovan zaluta u nekim dubodolinama i provalijama, i ne nađe svoju pećinu; i iznemogao od 
hodanja  on  pade  jedva  živ.  Ali  iznenada,  nevidljivom  silom  Božjom,  kao  nekada  prorok 
Avakum,[17] on bi uzet u vazduh i prenesen u njegovu pećinu. Sa vremenom prepodobni 
ispita  staze  te  pustinje  i  utvrdi  da  razdaljina  od  njegove  pećine  do  mesta  na  kome  beše 
zalutao iznosi pet stadija. 

Potom k blaženom Jovanu dođe jedan brat i prožive  s njim kratko vreme. Približavao se 
Uskrs, i brat reče starcu: Oče, hajdemo u lavru da otpraznujemo Uskrs, pa ćemo se vratiti. 
Jer  o  tako  velikom  prazniku  mi  ovde  nemamo  šta  jesti,  osim  ove  melagrije.  ‐  No  sveti 
Jovan ne hte ići, pošto se prepodobni Sava još ne beše vratio iz Skitopoljskih krajeva; i na 
poziv brata odgovori: Brate, nemojmo ići odavde, nego verujmo da će Onaj, koji je u toku 
četrdeset  godina  hranio  u  pustinji  šest  stotina  hiljada  naroda  Izrailjskog,  nahraniti  i  nas 
ovde, i o Prazniku poslati nam ne samo potrebno nego i izobilno. Jer je u Svetom Pismu 
rečeno:  Neću te ostaviti,  niti ću od tebe  odstupiti (Jevr. 13,  5).  Ne  brinite se govoreći:  šta 
ćemo jesti, ili, šta ćemo piti? Jer zna Otac vaš nebeski da vama treba sve ovo. Nego ištite 
najpre  carstva  Božjega  i  pravde  njegove,  i  ovo  će  vam  se  sve  dodati  (Mt.  6,  31.  32.  33). 
Stoga,  čedo,  trpi  i  gredi  mučnim  putem:  jer  ugađanje  i  popuštanje  telu  na  zemlji,  rađa 
večnu kaznu; a umrtvljavanje tela, priprema beskrajno blaženstvo. 

Brat  ne  posluša  ovu  pouku  prepodobnoga,  ostavi  ga  i  ode  u  lavru.  A  kada  brat  ode,  k 
prepodobnome dođe neki potpuno nepoznat čovek, noseći na magarcu bogat tovar raznih 
đakonija: hlebova čistih i vrućih, vina i jeleja, svežega sira, jaja i vedricu meda. Sve to taj 
nepoznati  čovek  položi  pred  blaženim  Jovanom,  i  odmah  ode.  A  prepodobni,  videći  u 
tome posetu Božju, radosno zablagodari Bogu. Brat pak koji beše pošao u lavru, zaluta s 
puta,  i  tri  dana se lomljaše lutajući po  pustim i neprohodnim mestima. Veoma zamoren, 

6
gladan  i  žedan  i  iznemogao  od  mučnog  lutanja,  on  jedva  ponovo  pronađe  pećinu 
prepodobnoga.  A  kad  ugleda  obilje  hrane  i  pića,  poslanih  prepodobnome  od  Boga  za 
praznik,  on  se  udivi;  i  stideći  se  svoga  maloverja,  i  zbog  toga  ne  smejući  pogledati  u  oči 
svetome starcu, on pade k nogama starčevim i moljaše oproštaj. Oprostivši mu, starac mu 
reče: Ubedi se, brate, da Bog može i u pustinji ugotoviti trpezu slugama Svojim. 

U  to  vreme  knez  Saracena  Alamundar,  vazal  Persijski,  upade  u  Arabiju  i  Palestinu,  s 
velikom jarošću vojujući i odvodeći ljude u ropstvo. Tada se mnoštvo varvara razmile po 
pustinji  gde  obitavaše  Jovan,  i  javljeno  bi  manastirima  da  se  dobro  čuvaju  od  najezde 
varvara.  Oci  velike  lavre  obavestiše  prepodobnog  Jovana  Ćutljivog  o  varvarima,  i 
savetovahu  mu  da  se  vrati  u  lavru  i  prebiva  u  svojoj  keliji.  No  blaženi  Jovan,  iako  se 
unekoliko bojaše varvara, ipak ne hte ostaviti svoje tiho molitveno samovanje u pustinji. I 
on govoraše u sebi: Gospod je zaštitnik života moga; koga da se strašim? (Psal. 26, 1). Ako 
me Gospod ne štiti, i ne brine se o meni, onda zašto i da živim? 

Sa takim uzdanjem u zaštitu Višnjega, blaženi Jovan ostade na svome mestu bez ikakvog 
kolebanja.  I  Bog  koji  se  svagda  brine  o  slugama  Svojim  i  čuva  ih  na  svima  putevima 
njihovim,  zažele  da  i  ovog  ugodnika  Svog  sačuva  zdrava  i  nepovređena,  i  posla  mu  za 
stražara  ‐  lava  ogromnog  i  strašnog  koji  ga  dan  i  noć  neodstupno  čuvaše.  I  koliko  puta 
varvari  napadahu  na  svetitelja,  no  taj  lav  sa  strahovitom  jarošću  kidisaše  na  njih, 
poražavaše ih i nagonjaše u bekstvo. A blaženi Jovan, videći to, blagodaraše Boga: jer ne 
ostavi žezal bezbožni nad udelom pravednih (Psal. 124, 3). 

Posle  toga  prepodobni  Sava,  pošto  se  vrati  u  lavru  svoju,  dođe  k  blaženom  Jovanu  u 
pustinju, i reče mu: Eto: Gospod te sačuva od najezde varvara, davši ti vidljivog stražara. 
Stoga postupi i ti kao drugi ljudi: spremi se i beži, kao što to uradiše i ostali oci pustinjski. ‐ 
Ovim  i  mnogim  drugim  rečima  prepodobni  ubedi  blaženog  Jovana  da  ostavi  pustinju.  I 
dovevši ga u veliku lavru, on mu dade keliju, i blaženi Jovan stade ponovo živeti u lavri, u 
pedeset šestoj godini svoga života. 

Sem svjatjejšeg patrijarha Ilije i prepodobnog Save, niko nije znao tajnu blaženog Jovana, 
da je on episkop; ali oni je krijahu. Pošto pak prođe mnogo vremena, Bogu bi po volji da to 
otkrije svoj bratiji, i to na sledeći način. Čovek neki iz Asijske pokrajine, po imenu Eterije, 
po  činu  arhiepiskop,  doputova  u  Jerusalim,  pokloni  se  životvornom  drvetu  Krsta 
Gospodnjeg  i  svetim  mestima,  i  razdavši  mnogo  zlata  ubogima  i  manastirima  on  ostavi 
sveti  grad  i  ukrca  se  u  lađu  sa  namerom  da  se  vrati  u  svoju  postojbinu.  Lađa  nije  dugo 
plovila,  ali  na  moru  poče  duvati  jak  suprotni  vetar,  koji  prinudi  Eterija  da  se  vrati  u 
Askalon.[18] Provevši tamo dva dana on htede da ponovo krene lađom, ali mu se angeo 
Gospodnji javi u snu i reče: Pre no što produžiš put u svoje otačastvo, treba da se vratiš u 
sveti  grad  i  da  odeš  u  lavru  ave[19]  Save,  i  tamo  ćeš  naći  avu  Jovana  Ćutljivog,  muža 
pravednog i vrlinskog, episkopa koji je Boga radi sve ostavio i ponizio sebe dobrovoljnim 
siromaštvom i poslušnošću. 

7
Probudivši se iz sna, Eterije se vrati u Jerusalim, ode u lavru prepodobnog Save i upita za 
Jovana Molčalnika; i pokazaše mu keliju blaženoga. On uđe k njemu i provede kod njega 
dva dana, moleći ga i zaklinjući ga imenom Božjim da mu kaže svoje poreklo, otačastvo i 
episkopstvo. Videći u tome volju Božju, prepodobni Jovan mu ispriča sve podrobno. I od 
toga vremena postade poznato svoj lavri, da je Jovan Molčalnik ‐ episkop. I svi se veoma 
divljahu velikom smirenju njegovom. 

Kada  blaženom  Jovanu  bi  sedamdeset  godina  života,  u  peti  dan  meseca  decembra 
prepodobni  i  bogonosni  otac  Sava  otide  ka  Gospodu.[20]  No  dogodi  se  da  prepodobni 
Jovan  ne  beše  pri  razlučenju  duše  od  tela  prepodobnoga  Save.  Zbog  toga  on  veoma 
tugovaše duhom i ridaše. No prepodobni Sava javi mu se u viđenju i reče: Ne tuguj zbog 
odlaska  mog,  oče  Jovane:  jer  iako  se  telom  odvojih  od  tebe,  ipak  sam  duhom  s  tobom.  ‐ 
Reče mu prepodobni Jovan: Moli Gospoda, oče, da i mene uzme s tobom. ‐ Sada to biti ne 
može, odgovori prepodobni Sava, jer veliko iskušenje ima naići na lavru. A Bog hoće da ti 
ostaneš  u  telu  na  utehu  i  ukrepljenje  onih  koji  će  za  blagočestivu  veru  stajati  mudro  i 
hrabro protivu jeretika. 

Ovo  viđenje  i  razgovor  s  prepodobnim  Savom  ispuni  duhovnom  radošću  blaženoga 

Jovana, a srce mu tugovaše zbog predstojećeg iskušenja. Zatim mu dođe želja da vidi kako 
se  duša  razlučuje  od  tela.  I  kad  se  o  tome  moljaše  Bogu,  on  bi  prenesen  umom  u  sveti 
Vitlejem,  i  vide  prestavljenje  živećeg  pri  tamošnjoj  crkvi  bogomoljnog  beskućnika,  dušu 
kojega angeli sa divnim pevanjem uznošahu k nebu. To blaženi Jovan vide umnim očima. 
I tog časa krenu u Vitlejem, i nađe telo prestavivšeg se muža gde leži pri crkvi, kao što mu 
bi otkriveno u viđenju: jer se muž ovaj prestavi u onaj čas, u koji Jovan sedeći u keliji vide 
dušu  njegovu  uznošenu  od  angela  k  nebu  sa  pesmopjenijem.  S  ljubavlju  zagrlivši  i 
celivavši telo upokojenog, blaženi Jovan ga česno pogrebe na istom mestu i vrati se u svoju 
keliju. 

Dva  učenika  blaženoga  Jovana,  Teodor  i  Jovan,  ispričaše  monahu  Kirilu,  piscu  ovoga 
žitija,  sledeće:  ʺPo  prestavljenju  prepodobnoga  Save,  otac  naš  posla  nas  sa  jednom 
porukom u Liviadu.[21] Pri prelazu preko Jordana sretoše nas neki ljudi i rekoše: Pazite, 
pred vama je lav. A mi pomislimo i rekosmo: Moćan je Bog da nas sačuva molitvama oca 
našeg,  jer  po  njegovom  naređenju  putujemo.  Rekavši  to,  mi  pođosmo  dalje.  I  iznenada 
ugledasmo strašnoga lava koji nam je išao u susret. Mi se silno uplašismo, i ostavi nas sila 
naša, pa ni bežati ne mogasmo, i postadosmo kao mrtvi. I gle, odjednom se pojavi među 
nama naš prepodobni Jovan, naređujući nam da se ne bojimo. Tada lav kao bičem udaren i 
prognan  pobeže  od  nas,  a  otac  postade  nevidljiv.  Mi  pak,  odahnuvši,  produžismo  put  i 
nepovređeni  stigosmo  u  Livaidu.  Pošto  obavismo  naloženo  nam  poslušanje,  mi  se 
vratismo k ocu. On nam pri susretu reče: Vidite, čeda moja, da se obretoh pored vas kada 
je bilo potrebno; no i ovde mnogo molih Boga za vas, i On satvori s vama milostʺ. 

8
A  drugi  učenik  blaženoga  Jovana,  evo  šta  ispriča  istome  Kirilu:  ʺOvaj  veliki  uzdržljivac 
mnogo  se  godina  hranio  samo  hlebom,  a  mesto  soli  obično  je  upotrebljavao  pepeo,  i  sa 
pepelom  jeo  hleb  svoj.  Jednom  on  za  vreme  trpeze  svoje  zaboravi  zatvoriti  prozorčić  na 
keliji;  učenik  zaviri  i  vide  kako  blaženi  otac  jede  hleb  sa  pepelom.  Ožalosti  se  starac  što 
takvo pošćenje njegovo bi primećeno; a učenik, želeći da ga uteši, reče: Nisi ti, oče, jedini 
koji to radi, već i mnogi oci ove lavre ispunjuju reči Svetoga Pisma: Jedem pepeo kao hleb 
(Psal. 101, 10). I tako uteši starcaʺ. 

U to vreme pojavi se jeres Origenova, i mnogi zavedeni njome smućivahu Crkvu Božiju, a 
drugi  se  čvrsto  protivljahu  jeresi  i  nađoše  sebi  pomoćnika  u  prepodobnom  Jovanu 
Ćutljivom, koji tada ostavi svoje molitveno ćutanje, i boreći se protiv jeretika on rečju usta 
svojih  kao  mačem  posecaše  i  istrebljivaše  bogohulna  učenja  Origenova.  I  to  je  ono 
iskušenje koje je imalo snaći lavru, i koje prepodobni Sava predskaza blaženom Jovanu u 
viđenju:  jer  ne  malo  gonjenje  postiže  lavru  od  jeretika,  te  čak  mnogi  i  od  otaca  ‐ 
podvižnika, zarazivši se jeretičkim učenjima, zapadahu u sumnje i kolebahu se umom. Eto 
zbog čega blagovoli Bog da u toj lavri boravi Jovan u telu zdrav ‐ na utehu malodušnima i 
ukrepljenje nemoćnima. 

U to vreme k prepodobnome Jovanu dođe iz Skitopoljskog kraja Kiril, koji kasnije napisa 
žitije njegovo. Kiril sam o sebi priča ovako: ʺKada htedoh da ostavim kuću svoju i da idem 
k  svetome  gradu  Jerusalimu,  da  se  tamo  u  nekom  manastiru  zamonašim,  hristoljubiva 
majka moja zapovedi mi, da bez saveta i naređenja blaženog Jovana ne preduzimam ništa 
odnosno spasenja duše moje, da ne bih ja na neki način zalutao u jeres Origenovu i pao u 
početku podviga svog. Doputovavši u Jerusalim, ja odoh u lavru svetoga Save, poklonih 
se blaženom Jovanu, otkrih mu misao svoju, i zatražih od njega koristan savet. On mi reče: 
Ako hoćeš da se spaseš, idi u manastir velikoga Jevtimija. ‐ Ja odoh od njega, i kao mlad i 
nerazuman  ne  poslušah  njegov  savet  nego  stigavši  na  Jordan  stupih  u  manastir,  zvani 
Arundinitski. Ovaj mi postupak ne bi na dobro: ja se teško razboleh, i mene obuze tuga i 
muka što sam stran i slab telom. Tada mi se javi u snu prepodobni Jovan i reče: Ovom si 
bolešću  kažnjen  zato  što  me  nisi  poslušao.  Sada  ustani  i  idi  u  Jerihon;[22]  tamo  u 
gostoprimnici  ave  Jevtimija  naći  ćeš  nekog  starog  monaha;  otidi  s  njim  u  manastir 
Jevtimijev, i spašćeš se. ‐ Trgnuvši se iz sna, ja osetih da sam potpuno zdrav, i krenuh, po 
naređenju  svetoga  oca,  u  Jerihon.  Tamo  nađoh,  kao  što  mi  i  reče  on,  monaha  starog, 
česnog  i  blagorazumnog;  i  on  me  odvede  u  manastir  Jevtimija  Velikog,  i  ja  ostadoh  u 
njemu. Često sam odlazio i u lavru svetog Save k prepodobnom Jovanu, i dobijao od njega 
veliku korist duši mojoj. Jednom bih smućen i opterećen pomislima satanskim, no kad ih 
ispovedih prepodobnome, odmah mi svetim molitvama njegovim bi lakše, i mir se povrati 
u moje srceʺ. 

Tako kazuje o sebi monah Kiril. Ovog Kirila je prepodobni Jovan slao u lavru Sukijsku s 
knjigama k prepodobnom Kirijaku Otšelniku.[23] 

9
Jednom  Kiril seđaše kraj  prozorčića  kelije prepodobnoga  Jovana. Utom naiđe  neki  čovek 
po imenu Georgije vodeći svog besomučnog sina, vrže ga pod prozorčić, a sam ode. Dečak 
ležaše i plakaše, i sveti Jovan poznade da je u njemu nečisti duh. Sažalivši se na njega, on 
obavi molitvu i pomaza ga svetim jelejem, i nečisti duh odmah iziđe iz dečaka, i ozdravi 
dečak od toga časa. 

Ava  pak  Evstatije,  koji  se  posle  Sergija  podvizavao  u  pećini  prepodobnoga  Save,  muž 
duhovan  i  blagočestiv,  ispriča  o  sebi  ovo:  ʺNegda  naiđe  na  mene  duh  hule  i  veoma  me 
uznemiravaše hulnim pomislima na Boga i Božansko, i ja bejah u velikoj muci. Odoh onda 
i  k  blaženom  Jovanu  Molčalniku,  kazah  mu  svoju  muku,  i  iskah  pomoći  od  svetih 
molitava njegovih. On se pomoli Bogu za mene, pa mi zatim reče: Blagosloven Bog, čedo 
moje! hulni pomisao se neće više približiti tebi! ‐ I bi tako kao što mi reče starac, jer od toga 
vremena ja nikada ne osetih u sebi hulni pomisaoʺ. 

Žena  neka  rodom  iz  Kapadokije,[24]  po  imenu  Vasilina,  đakonisa  svete 
Konstantinopoljske  crkve,  doputova  u  Jerusalim  sa  svojim  sestrićem,  čovekom  visokog 
zvanja.  To  beše  uistini  muž  vrlinski,  ali  se  držaše  Severova  zloverja,[25]  i  zato  se  ne 
nahođaše  u  zajednici  sa  svetom  Vaseljenskom  Crkvom.  Blagočestiva  đakonisa  ulagaše 
mnogo truda,  da ga  obrati k  blagoverju i prisajedini  svetoj Crkvi. Zbog  toga ona  usrdno 
moljaše  svakoga  od  svetih  otaca,  da  se  pomoli  Bogu  za  njega.  Čuvši  za  svetog  Jovana 
Molčalnika, ona zažele da se i njemu pokloni. No kada saznade da žene ne ulaze u lavru, 
ona prizva Teodora, učenika Jovanovoga, i moli ga da čoveka došavšeg s njom odvede k 
svetome starcu. Teodor uze povređenog jeresju muža, ode s njim k starcu, pokloniše mu se 
po običaju, i reče: Blagoslovi nas, oče! ‐ Starac reče učeniku: Tebe ću blagosloviti, a ovome 
što  je  s  tobom  došao  nema  blagoslova.  ‐  Na  to  učenik  reče:  Nemoj  tako,  oče!  nego  nas 
obojicu blagoslovi. ‐ Starac odgovori: Ne! neću nipošto blagosloviti ovoga drugoga, dok se 
ne odreče zlog umovanja jeretičkog i ne obeća da će se prisajediniti Vaseljenskoj Crkvi. 

Čuvši to, zloverni se udivi starčevoj blagodatnoj prozorljivosti, i ovo čudo izazva u njemu 
potpunu promenu, i on obeća da će se stvarno prisajediniti pravovernima. Tada ga starac 
blagoslovi,  i  svojim  bogonadahnutim  poukama  ukloni  svaku  sumnju  iz  srca  njegova, 
pričesti ga Prečistim Tajnama, i tako ga obrativši k pravoverju otpusti ga s mirom. 

Saznavši  za  ovo,  blagočestiva  đakonisa  Vasilina  bi  obuzeta  još  neodoljivijom  željom  da 
svojim očima vidi svetoga starca. Stoga ona namisli da se preobuče u muško odelo, da ode 
k njemu u lavru i da mu ispovedi svoje pomisli. O toj njenoj nameri anđeo izvesti starca, i 
on  joj  posla  ovakvu  poruku:  ʺZnaj,  ako  i  tako  dođeš  k  meni  kako  si  namislila,  ipak  me 
ugledati nećeš. Zato se nemoj truditi, nego ostani na mestu gde se sada nalaziš, a ja ću ti se 
javiti u snoviđenju, saslušaću što želiš da mi kažeš, a i sam ću ti reći ono što mi Bog bude 
ukazao da ti kažemʺ. 

Čuvši  to,  đakonisa  se  prepade  od  takve  prozorljivosti  prepodobnoga  Jovana,  da  on 
izdaleka providi pomisli ljudske. 
10
A  ostade  ona,  očekujući  da  joj  se  svetitelj  javi.  I  jedne  noći  prepodobni  joj  se  javi  u 
snoviđenju  i  reče:  Eto,  Bog  me  posla  k  tebi;  kaži  mi  dakle  što  hoćeš.  ‐  Ona  mu  ispovedi 
pomisli svoje, i dobi od njega potreban lek. I pošto je pouči, prepodobni postade nevidljiv. 
A Vasilina, probudivši se iz sna, uznese blagodarnost Bogu. 

Mesto na kome stajaše kelija prepodobnoga beše kamenito i suvo. I tamo ne mogaše rasti 
nikakvo  drvo  ni  trava  zbog  surovosti  kamenitog  terena,  potpuno  lišenog  vlage.  Jednom 
prilikom  prepodobni  uze  smokvino  seme  i  reče  učenicima  svojim  Teodoru  i  Jovanu: 
Počujte  me,  čeda  moja,  ako  blagodat  Božija  podari  semenu  ovom  da  proklija  na  tvrdom 
kamenu  ovom,  da  pusti  grane,  i  donese  roda,  onda  znajte  da  će  mi  Bog  darovati  mesto 
upokojenja u Carstvu Nebeskom. 

Rekavši  to, on  posadi seme na kamenu blizu kelije svoje. A Bog, koji  učini  da suvi žezal 

Aronov procveta, dade i tvrdome kamenu vlagu, i semenu smokvinom proklijanje, da bi 
pokazao kakvu blagodat ima u Njega verni sluga Njegov. Iz zemlje niče drvo ‐ smokva, i 
postepeno rastući dostiže čak do krova kelije; zatim i svu keliju pokri svojim granama, i sa 
vremenom  donese  rod,  tri  smokve.  Uzabravši  ih,  starac  sa  suzama  zablagodari  Bogu, 
celiva ih i pojede sa učenicima. Posle toga on se poče spremati za odlazak, budući već u 
dubokoj  starosti.  I  u  sto  četvrtoj  godini  života  svoga  ovaj  divni  sluga  Božji  upokoji  se 
mirno u Gospodu Spasu našem, kome slava vavek. Amin.[26] 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

TEODORA,  

arhiepiskopa Aleksandrijskog 

  

SVETI  Teodor  postradao  od  svojih  sugrađana  ‐neznabožaca.  Kada  ovi  doznadoše  da  on 
veruje  u  Hrista  kao  Boga,  i  da  tome  uči  i  jeline,  oni  ga  razjareni  napadoše.  I  najpre  ga 
staviše na teške muke; zatim ispletoše venac od trnja, i metnuše mu na glavu, i biše ga po 
očima, i ismevaše ga, i izigravaše ga; onda ga u more baciše, ali on izađe iz mora zdrav i 
čitav. Najzad mu glavu otsekoše. I sveta duša njegova uziće na nebo, a česno telo njegovo 
bi sahranjeno u Aleksandriji, 606. godine. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

11
TEODULA KIPRANINA 

  

RODOM sa ostrva Kipra. Zavolevši Hrista svom dušom, u mladosti ostavi svet, i postade 
monah.  Podvizi  njegovi  behu  teški  i  surovi.  Slamaricu  napunio  ne  slamom  nego 
kamenjem,  i  na  njima  se  odmarao.  Od  velikog  uzdržanja  i  sebenešteđenja  duša  mu  se 
osvetli, i postade sasud darova Svetoga Duha. Čitao tajne pomisli duša ljudskih. Najzad se 
napravi  lud  Hrista  radi.  I  provodeći  tako  život,  mnoge  izveo  na  put  spasenja  svojim 
primerom  i  svojim  poukama.  Mirno  se  upokojio.  I  po  smrti  daje  isceljenja  svima  koji  sa 
verom posećuju grob njegov. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TEODULA EPARHA 

  

ZA  carovanja  Teodosija  Velikog  bio  patricije  i  eparh,  visoki  carski  doglavnik.  Oženjen, 
vodio  život  uzoran  i  besprekoran.  Po  smrti  svoje  žene  razdade  siromasima  celokupnu 
svoju  imovinu,  koja  je  iznosila  do  pet  stotina  pedeset  litri[27]  zlata,  napusti  Carigrad  i 
otputova  u  Edesu.  Tamo  se  zamonaši,  uziđe  na  jedan  stub,  i  podvizavaše  se  na  njemu 
čitavih trideset godina. I ovaj blaženi udostoji se od Boga ovakvog blagodatnog dara: ništa 
od  hrane  uzimao  nije,  sem  što  se  svake  nedelje  pričešćivao  Svetim  Tajnama  Tela  i  Krvi 
Hristove, i jeo po malo nafore. Živeći tako, on sa dobrim nadama otide ka Gospodu. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

SAVE STOROŽEVSKOG 

  

PREPODOBNI otac naš Sava od rane mladosti svoje zavole Hrista i omrznu svet, i otišavši 
k prepodobnom Sergiju primi od njega monaški postrig. U monaškom angelskom činu on 
se  dobro  podvizavaše,  jer  želeći  dobiti  od  Gospoda  nebeska  blaga  on  ugađaše  Bogu 
postom,  bdenjem,  molitvama,  smirenoumljem  i  svima  ostalim  vrlinama.  Pri  tome  on 
dožive  mnoga  iskušenja  od  demona,  ali  ih  pomoću  Božjom  pobedi  i  zacari  se  nad 
strastima. 

12
Zatim, po savetu svoga učitelja velikoga Sergija on ode iz obitelji Svete Trojice i nastani se 
u  pustom  mestu  na  gori  zvanoj  Storoži,  kraj  izvora  reke  Moskve,  blizu  Zvenigoroda,  na 
pedeset vrsta od carskog grada Moskve. Tu prepodobni Sava stade monahovati u potpuno 
usamljeničkom  molitvenom  tihovanju,  trpeći  hladnoću  i  žegu.  Međutim,  to  ne  potraja 
dugo.  Glas  o  njegovim  podvizima  i  svetom  životu  brzo  se  pronese,  i  k  njemu  počeše  sa 
raznih strana dolaziti monasi i mirjani sa molbom da žive pored njega i da ih on rukovodi 
u  duhovnom  životu.  Sve  njih  prepodobni  otac  primaše  s  ljubavlju,  i  bivaše  im  primer 
smirenosti  i  monaškog  trudoljublja:  sam  on  zahvatao  je  u  reci  vodu,  i  na  svojim  leđima 
nosio na visoku goru, i radio druge potrebne poslove. Time je želeo da nauči bratiju da se 
ne lenje i da ne gube dane svoje u besposličenju, koje je izmišljač svakoga zla. 

Posle  toga  hristoljubivi  knez  Georgije  Dimitrijevič[28]  dade  prepodobnom  ocu  Savi 
potrebna  sredstva,  da  na  tom  mestu  podigne  hram  u  čast  česnog  i  slavnog  Roždestva 
Prečiste Bogomatere. Prepodobni podiže na molbu kneza hram, i ustroji manastir čudesan 
i veliki, monasima na dušespasonosno življenje u njemu. I blaženi Sava beše dobri pastir 
Hristovog  stada  u  ovoj  obitelji,  napasujući  svoje  stado  na  duhovnim  pašnjacima  i 
utvrđujući ih u mnogim vrlinama. 

Doživevši dobru starost, prepodobni otac Sava malo obole. Onda sazva bratiju i dade im 
mnoge pouke iz Božanskoga Pisma: da čuvaju čistotu duše i tela, da imaju ljubavi među 
sobom, da ukrašuju sebe smirenošću, i da neprestano prebivaju u postu i molitvi. ‐ Posle 
toga prepodobni im postavi za igumana jednog od svojih učenika, i svoj bratiji zapovedi 
da  budu  poslušni  i  pokorni  igumanu.  Najzad,  davši  svima  mir  i  poslednji  celiv,  blaženi 
Sava  u  dobrom  ispovedanju  predade  dušu  svoju  u  ruke  Božije,  u  treći  dan  meseca 
decembra.[29] 

Vest  o  prestavljenju  svetog  ugodnika  brzo  se  raznese  po  okolini,  i  okolni  žitelji,  i  svi 
hristoljubivi  građani  Zvenigoroda,  knezovi,  boljari  i  prost  narod,  s  velikom  ljubavlju 
slegoše  se  na  pogreb,  noseći  sa  sobom  svoje  bolesnike.  Izvršivši  nad  pokojnikom 
nadgrobno  pojanje, sahraniše ga  česno  u podignutoj od njega  crkvi Presvete  Bogorodice. 
Česne mošti prepodobnoga Save i do današnjega dana toče mnoga i razna isceljenja svima 
koji  im  s  verom  pristupaju,  u  slavu  Hrista  Boga  našeg,  koji  čini  čudesa  preko  ugodnika 
Svojih i po prestavljenju njihovom. Gospodu našem slava, sada i uvek i kroza sve vekove. 
Amin. 

  

KAZIVANjE O ČUDESIMA PREPODOBNOGA 

  

NAKON  mnogo  godina  po  prestavljenju  svetoga  Save,  iguman  njegove  obitelji  Dionisije 
jedne  noći,  obavivši  uobičajeno  pravilo,  leže  da  otpočine  od  truda.  U  snu  njemu  se  javi 

13
česni  monah,  blagolik  i  ukrašen  sedinom,  i  reče  mu:  Dionisije,  namalaj  moju  ikonu.  ‐ 
Dionisije ga upita: Ko si ti, oče, i kako ti je ime? ‐ Blagoliki starac odgovori: Ja sam Sava, 
osnivač ovoga mesta. 

Probudivši se iz sna Dionisije prizva nekog starca, po imenu Avakuma, koji beše jedan od 
učenika prepodobnoga Save, i upita ga: Kakav je izgledao po licu blaženi Sava? ‐ Avakum 
ispriča  igumanu  kakav  je  izgledao  njegov  ava  i  učitelj  i  kakvog  je  rasta  bio.  ‐  Tada  mu 
iguman  reče:  Upravo  takav  mi  se  javi  prepodobni  Sava  ove  noći,  i  naredi  mi  da  ga 
izobrazim na ikoni. 

I  Dionisije  brzo  izradi  ikonu  prepodobnoga  Save,  pošto  sam  beše  ikonopisac.  I  od  toga 
vremena  naročito  stadoše  se  zbivati  mnoga  čudesa  i  isceljenja  na  grobu  prepodobnoga 
Save. 

U  obitelj  prepodobnoga  Save  dovedoše  besomučnika  kome  beše  ime  Juda.  Za  vreme 
molebna svetome Savi, besomučni povika: Teško meni, ja gorim! ‐ A kada ga upitaše zbog 
čega  tako  silno  viknu,  on  reče:  Ja  videh  blagolikog  starca.  On  stajaše  na  grobu 
prepodobnoga Save, držaše krst i oseni me njime: iz krsta iziđe veliki plamen i svega me 
opali. Eto, zbog toga povikah, i tim plamenom prognan bi od mene nečisti duh. 

Jednom  monasi  obitelji  svetoga  Save  uzroptaše  na  svoga  igumana  Dionisija.  I  uputiše 
velikome  knezu  Jovanu  lažnu  dostavu  protiv  njega.  Knez  poverova  njihovoj  kleveti  i 
naredi da iguman odmah dođe k njemu. Tada igumanu, koji beše u velikoj nevolji, javi se 
noću u snu Sava blaženi i reče: Što si brižan, brate? Idi k velikome knezu i smelo govori; ne 
sumnjaj, i Gospod će biti s tobom i pomoći će ti. ‐ Ugodnik Božji javi se takođe i nekima od 
roptača,  i  reče  im:  Radi  toga  li  se  vi  povukoste  iz  sveta,  da  u  roptanju  vršite  podvig 
monaškog živovanja svog? Vi ropćete, a iguman se sa suzama moli za vas. I ko će odneti 
pobedu:  vaše  li  roptanje,  ili  molitva  oca  vašeg?  ‐  Kada  iguman  i  bratija  predstadoše 
samodržcu  i  izjasniše  se  na  sudu  suočeni,  tada  roptači  biše  posramljeni,  a  iguman  se  s 
češću vrati u manastir. 

Jedan  od  monaha  obitelji  prepodobnoga  Save  dugo  i  teško  bolovaše  od  očiju,  tako  da  ni 
najmanje  nije  mogao  gledati  u  svetlost.  No  jednoga  dana  on  dođe  grobu  svetoga  Save, 
pade na kolena i sa suzama moljaše isceljenje. I svoje bolesne oči stade otirati pokrivačem 
što beše na kivotu svetog ugodnika. Ugledavši to, drugi monah koji je tu stajao, poče  ga 
grditi:  Isceljenje  dobiti  nećeš,  samo  ćeš  prašinom  oči  svoje  još  više  pozlediti.  ‐  Međutim 
monah  što  sa  verom  pripade  ka  grobu  svetoga  Save,  dobi  isceljenje,  a  monah  koji  ga  je 
grdio, iznenada bi poražen slepilom, i ču glas koji mu govoraše: Što si tražio, našao si, da 
bi se na tvome primeru i drugi naučili, da se ne potsmevaju i ne hule čudesa koja bivaju od 
ugodnika  Božjeg.  ‐  Tada  oslepljeni  sa  velikim  strahom  i  ridanjem  pade  pred  grob 
prepodobnoga  Save  i  moljaše  oproštaj,  koji  i  dobi,  ali  ne  odmah  nego  posle  mnogih 
molitava, suza i pokajanja. 

14
Jedne noći dođoše lopovi u manastir svetoga Save sa namerom da pokradu crkvu Prečiste 
Bogorodice.  No  kada  se  oni  prikučiše  k  prozoru  što  je  nad  grobom  prepodobnoga, 
odjedanput se pred  njima ispreči ogromna  gora, na  koju oni  ni  na  koji  način  ne mogahu 
uzići. Njih spopade strah i trepet, i oni otidoše praznih ruku. ‐ Ovo kasnije sami ti lopovi 
ispričaše kada s pokajanjem dođoše u manastir; i oni ostalo vreme života svoga provedoše 
u pokajanju. 

Potom  u  obitelj  prepodobnoga  Save  dođe  neki  bojarin,  Ivan  Rtiščev,  noseći  na  odru 
bolesnog  sina  svog  Georgija,  koji  od  velike  slabosti  nije  već  mogao  ni  govoriti.  Monasi 
održaše  moleban  za  ozdravljenje  Georgija,  pa  nališe  manastirskog  kvasa[30]  u  usta 
bolesniku.  I  bolesnik  odmah  progovori,  prihvati  se  hleba  sa  trpeze  monaške,  i  postade 
zdrav. Silno obradovan isceljenjem sina, roditelj njegov uznese veliku blagodarnost Bogu i 
Njegovom ugodniku svetome Savi, i reče k prepodobnome kao k živome: Prepodobni oče! 
kod svoje kuće imam mnogo robova i robinja koji pate od raznih bolesti. Verujem, ako ti 
ushtedneš,  možeš  i  njih  isceliti.  ‐  Izmolivši  od  igumana  kvasa,  bojarin  se  zajedno  sa 
isceljenim  sinom  vrati  kući  svojoj.  I  naredi  da  mu  dovedu  jednu  od  njegovih  robinja,  po 
imenu Irinu, koja beše gluva i slepa: nali joj u uši manastirskog kvasa i pomaza joj njime 
slepe  oči.  I  tog  časa  Irina  proču  ušima  i  jasno  progleda  očima.  I  svi  se  zaprepašćeni 
divljahu  veličini  Božjoj.  Onda  bojarin  dozva  jednoga  od  svojih  robova,  Artemija,  koji 
sedam godina bejaše gluv: nali mu u uši od istoga kvasa, i on odmah dobi isceljenje. Posle 
toga  dovedoše  slepu  devicu  Kikiliju;  i  ona  pomazana  tim  kvasom  progleda.  No  sva  ova 
čudesa  činjaše  ne  kvas  nego  molitve  prepodobnoga  Save,  i  velika  vera  bojarina  Ivana. 
Nakon  izvesnog  vremena  razbole  se  i  sam  bojarin  Ivan.  Upotrebivši  isti  lek,  i  on  dobi 
isceljenje. 

Iguman  obitelji  prepodobnoga  Save  Storoževskoga,  Misail,  teško  se  razbole,  i,  izgubivši 
svaku  nadu  na  ozdravljenje,  beše  na  samrti.  Jednom  crkvenjak  obitelji,  Gurije,  iđaše  da 
zvoni za jutrenje. Kada prolažaše pored crkvenih vrata, njega srete blagoliki starac i stade 
ga  raspitivati:  Kako  je  sa  zdravljem  vaš  iguman?  ‐  Gurije  mu  ispriča  o  njegovoj  bolesti. 
Tada blagoliki starac reče: Idi i kaži igumanu, da prizove u pomoć Presvetu Bogorodicu i 
osnivača  ove  obitelji  starca  Savu,  pa  će  ozdraviti.  A  ti,  brate,  otvori  mi  vrata  da  uđem  u 
crkvu. ‐ Gurija obuze neka sumnja i ne hte da otvori vrata pre zvona, niti se usudi zapitati 
starca,  ko  je  i  otkuda  je.  No  pojavljeni  starac,  ne  govoreći  više  ni  reči,  ode  k  crkvenim 
vratima: vrata se odmah sama otvoriše, i starac uđe u crkvu. Gurije se onda u strahu vrati 
u  keliju  i  stade  prekoravati  svoga  pomoćnika:  Zašto  sinoć  nisi  zaključao  crkvena  vrata? 
Eto, ovog časa videh nepoznatog čoveka gde uđe u crkvu kroz otvorena vrata. ‐ Međutim 
pomoćnik sa zakletvom tvrđaše da je sinoć čvrsto zaključao crkvena vrata. 

Tada oni upališe sveće, pohitaše u crkvu, i nađoše vrata dobro zatvorena i zaključana, kao 
što  ih  je  pomoćnik  Gurijev  sinoć  najsigurnije  zaključao  bio.  Po  završetku  pak  jutrenja 
Gurije ispriča bratiji sve što vide i ču. I svi jednoglasno zaključiše da je starac koji se javio, 
bio sam sveti Sava. Čuvši o tome, iguman Misail naredi da ga nose na grob prepodobnoga. 

15
Tamo  se  on  usrdno  pomoli  za  svoje  isceljenje,  i  potpuno  ozdravi  molitvama  Presvete 
Bogorodice i prepodobnoga Save. 

I druga mnoga čudesa i isceljenja bivahu od groba ugodnika Božjeg. I sada bivaju onima 
koji  sa  verom  pristupaju,  blagodaću  Božjom,  a  na  molitve  Presvete  Bogorodice  i 
prepodobnoga Save. Njega i mi molimo, da on i naše duševne i telesne bolesti isceli svojim 
toplim posredovanjem kod Hrista Gospoda Boga našeg, kome slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA ANGELISA 

  

RODIO  se  u  mestu  Argos  na  Peloponezu,  a  živeo  i  radio  kao  iskusan  lekar  u  Efesu, 
ukrašen  mnogim  vrlinama.  Bio  je  čovek  pobožan,  tih,  ljubitelj  bogosluženja,  milostiv  i 
veliki  revnitelj  pobožnosti,  zbog  čega  je  trpeo  mnoga  ruženja,  ismevanja  i  poniženja  od 
nevernika.  Silno  je  žudeo  da  pokaže  moć  vere  svoje  u  dvoboju  sa  jednim  bezbožnim 
Francuzom,  pa  kada  je  ovaj  odustao  od  dvoboja,  Angelis  je  silno  želeo  da  postrada  kao 
mučenik i krvlju svojom posvedoči silu vere svoje. U toj čežnji, možda zbog visokoumlja 
što  ima  nepokolebljivu  veru  u  Gospoda,  đavo  ga  je  prevario  te  se  poturči  da  bi  tobože 
imao povod za mučeništvo. Stoga godine 1813. u subotu pravednoga Lazara, on se obrije, 
stavi fes i čalmu na glavu, i bez ikakvog pritiska ili nagovora otide i tražaše da se poturči. 

Ali i posle odrečenja on nije promenio početni svoj cilj, nego činjaše nerazumne postupke, 
da bi dao povod da ga odvuku na sud gde bi ispovedio da je hrišćanin. Jednom je pokušao 
tobože jedno ubistvo, pa je bio proteran na ostrvo Hios kao nenormalan. On je tamo često 
odlazio u hrišćanske crkve i sa mnogim suzama dugo se molio Bogu, Presvetoj Bogorodici, 
Svetiteljima, a naročito svetim Mučenicima, kao i na grobu svetog Makarija Korintskog, da 
ga  udostoje  podviga  mučeništva.  Posle  šest  meseci,  jednoga  dana  javno  je  objavio  pred 
turcima da je opet hrišćanin, i to vidno pokazao time što je obrijao bradu koju je nosio kao 
i svi turci, od kad se poturčio. Turci ga uhvate i povuku silom u džamiju, tukući ga gde ko 
stigne,  dok  je  on  vikao:  ʺUbite  me  odmah,  neću  da  idem  u  džamiju  jer  sam  hrišćaninʺ. 
Zatim ga okovaše i baciše u tamnicu. (Šta su mu sve radili i kako su ga mučili one noći, 
nije poznato). 

Sutradan  ga  izvedoše  iz  tamnice  i  dovedoše  na  sud.  Pošto  ne  pomogoše  ni  laskanja  ni 
pretnje  i  ne  odvratiše  ga  od  Hrista,  opet  ga  zatvoriše  i  noge  mu  staviše  u  klade.  Sledeći 
dan, videći nepromenljivost njegove volje, izvedoše ga na mesto zvano Brdašce, i tamo mu 
jednim udarcem odsekoše glavu, i tako ovaj hristočežnjivac primi mučenički venac 1813. 
godine, trećeg decembra. Njegovo sveto telo turci baciše u more da ga ne bi hrišćani uzeli i 
kao  mučenika  poštovali.  Sada  se  sveti  Angelis  raduje  u  Carstvu Nebeskom u  liku  svetih 

16
mučenika moleći se za nas i slaveći čudesnog Gospoda Hrista sa Ocem i Duhom Svetim. 
Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

GAVRILA,  

episkopa Ganskog i Horskog 

  

OVAJ  hristočežljivi  episkop  krstio  jednog  Jevrejina  koji  poverovao  u  Gospoda  Hrista. 
Tamošnji  Jevreji,  uporni  hristoborci,  otidu  velikome  veziru  koji  se  u  to  vreme  nalazio  u 
gradu Brusu, i lažno optuže episkopa Gavrila kao da je krstio Turčina. Vezir izvede preda 
se  svetog  arhijereja,  i  veoma  ljutito  mu  reče:  Pošto  si  se  udostojio  da  krstiš  Turčina,  ti  si 
zaslužio  smrt,  i  treba  da  budeš  obešen.  Ali,  ako  se  poturčiš,  ja  ću  ti  pokloniti  život,  i 
udostojićemo te velike časti i slave, te ćeš biti veliki i slavan u celoj carevini našoj. 

Čuvši  to,  blaženi  arhijerej  neustrašivo  odgovori:  Ja  nisam  krstio  Turčina,  kao  što  su  me 
lažno  optužili  Jevreji.  To  svi  vi  dobro  znate.  Jevreji  su  iskonski  neprijatelji  hrišćanski. 
Gospoda Hrista  su raspeli, a i nas hrišćane uvek gone. Kada bi bili  u mogućnosti,  oni bi 
sve  hrišćane  pobili.  Ja  nevin  stradam.  Predlažeš  mi  da  se  odreknem  svoje  vere,  da  bi  mi 
poklonio  život.  To  ja  nikada  i  ni  po  koju  cenu  učiniti  neću.  Nikada  se  odreći  neću 
preslatkog  Gospoda  mog  Isusa  Hrista,  istinitoga  Boga.  Naprotiv,  evo  sa^m  gotov  da  za 
Gospoda mog Hrista umrem ne jedanput, već sto puta, kada bi to bilo moguće. Čuvši to, 
vezir  naredi da  arhijereja Božjeg bace u tamnicu, i da ga stavljaju na  raznovrsne muke,  i 
tako ga silom nateraju da se poturči. Ali hrabri vojnik Hristov ostade čvrst i nepokolebljiv 
u  veri  Hristovoj,  iako  su  ga  bezdušnici  nemilosrdno  mučili.  On  radosno  podnošaše  sve 
muke,  blagosiljajući  i  slaveći  Boga,  i  moleći  Ga  da  mu  da  snage  da  podnese  još  strašnije 
muke iz ljubavi prema Njemu. 

Obavešten o svemu tome, vezir najzad naredi da neustrašivog arhijereja obese. Dželat uze 
svetitelja  i  odvede  na  gubilište.  Svetitelj  radujući  se  priđe  vešalima,  i  bi  obešen  1659. 
godine  u  Brusu.  Tako  slavni  junak  Hristov  primi  venac  mučeništva  u  Hristu  Isusu 
Gospodu našem, kome slava kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

17
AGAPIJA, SELEVKA i MAMANTA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Hrista mačem posečeni. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Markijan, istočnorimski car, carovao od 450. do 457. godine. Prema tome, Jovan se 
rodio 454. godine. 

2. Kolonija ‐ grad u Rimskoj Jermeniji. 

3. Glavni grad Jermenije. 

4. 1 Mojs. 3, 7. 10. 11. 

5. Sravni: 2 Kor. 10, 5. 

6. Zenon,  grčki  car,  carovao  od  474.  do  491.  godine;  Anastasije  ‐  od  491.  do  527. 
godine. 

7. Justinijan Veliki carovao od 527. do 565. godine. 

8. Reč  je  o  postojećem  u  starini  pravu  gonjenih  i  osuđenih  da  traže  sebi  utočište  u 
crkvama. 

9. Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490‐496. godine. 

10. Lavra prepodobnog Save Osvećenog ‐ na trinaest kilometara daljine od Jerusalima. 

11. Salustije ‐ patrijarh Jerusalimski od 486‐494. godine. 

12. Kinovija  (grčka  reč  od:  κοινός  =  opšti,  i  (βιος  =  život)  ‐  znači:  opštežiće,  to  jest 
opštežićni manastir. U opštežićnim manastirima bratija dobijaju: hranu, odeću i sve 
ostalo od manastira; a svi rade za manastir kao za celinu; svaki radi za sve, i svi za 
svakoga. 

13. Patrijarhovao od 494. do 517. godine. 

18
14. Mt. 26, 38; Mk. 14, 34. 

15. Skitopolj ‐ grad na 620 stadija od Jerusalima; u to vreme vrlo napredan; grad palmi i 
maslina, nazivan Vrata raja. Sada ‐ bedno selo usred nerodne pustinje. 

16. Judejska  pustinja,  u  kojoj  se  spasavao  blaženi  Jovan,  delila  se  na  nekoliko  delova. 
Unutrašnji deo njen kraj severozapadnih obala Mrtvoga Mora zvao se Ruva. 

17. Dan. 14, 39. 

18. Askalan ‐ palestinski grad s pristaništem, na istočnoj obali Sredozemnog Mora, na 
520 stadija od Jerusalima. 

19. Ava  =  otac;  ovaj  naziv  prvenstveno  davan  starešinama  manastira,  a  i  velikim 
duhovnicima među monasima. 

20. Prep. Sava Osvećeni prestavio se 532. god. 

21. Liviada ‐ mesto na Istoku od Jordana. 

22. Jerihon  ‐  jedan  od  najstarijih  gradova  Palestine  ‐  udaljen  šest  sati  hoda  od 
Jerusalima, na zapadnoj obali Jordana. 

23. Spomen njegov praznuje se 29. septembra. ‐ Lavra Sukijska osnovana prepodobnim 
Haritonom u prvoj polovini IV veka, u pustinji Judejshoj. 

24. Kapadokija ‐ najistočiija pokrajina Male Azije. 

25. Sever  ‐  patrijarh  Antiohijski  od  512‐518.  godine;  jedan  od  umerenih  predstavnika 
monofizitske jeresi. 

26. Prepodobni Jovan Ćutljivi upokojio se 558. godine. 

27. Litra ‐ 450 grama. 

28. Knez Zvenigorodski ‐ mlađi sin Velikog kneza Moskovskog Dimitrija Donskog. 

29. Godine 1407. 

30. Bezalkoholno piće od prevrelog hleba ili voća.  

19