Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
6. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG NIKOLAJA ČUDOTVORCA, arhiepiskopa 
Mirlikijskog 

NEBESKA ČUDESA SV. NIKOLAJA ČUDOTVORCA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG NIKOLAJA, episkopa Patarskog 

‐  SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG NIKOLAJA RAVNOAPOSTOLNOG,  
arhiepiskopa i prosvetitelja Japanskog 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA NIKOLE KARAMANA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG TEOFILA, episkopa Antiohijskog 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA NISARA 

‐ SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG MAKSIMA, mitropolita Kijevskog 

 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA ČUDOTVORCA,  

arhiepiskopa Mirlikijskog 

  

SVETITELjA  Hristovog  Nikolaja,  velikog  Čudotvorca,  brzog  pomoćnika  i  izvrsnog 

posrednika  pred  Bogom,  odgaji  zemlja  Likijska.  On  se  rodio  u  gradu  Patari.[1]  Roditelji 
njegovi,  Teofan  i  Nona,  behu  ljudi  znameniti,  visokorodni,  pravoverni  i  bogati.  Ovaj 
blagosloveni par, za svoj bogougodni život, mnoge milostinje i velike vrli ne, udostojio se 
kao sveti koren, proizvesti sveti ogranak i kao drvo usađeno kraj potoka donese rod svoj u 
vreme svoje.[2] Kada se rodi ovo blagosloveno dete, nadenuše mu ime Nikolaj, što znači: 
pobeditelj  naroda.  I  on  se,  po  blagoslovu  Božjem  zaista  pokaza  pobeditelj  zla,  na  dobro 
celome  svetu.  Mati  njegova  Nona,  čim  njega  rodi,  odmah  se  oslobodi  bolova,  i  od  toga 
vremena ona sve do smrti svoje ostade nerotkinja. Time sama priroda kao da svedočaše da 
ova  žena  ne  može  roditi  drugog  takvog  sina:  Nikolaj  je  imao  biti  prvi  i  poslednji.  Još  u 
utrobi matere svoje osvećen bogonadahnutom blagodaću, on čim poče živeti ‐ poče i Boga 
pobožno poštovati, čim poče sisati ‐ poče i čudesa tvoriti, čim poče jesti ‐ poče i postiti se, 
Jer on po rođenju svom, još u kupelji krštenja stajaše tri sata na nogama svojim sam, ni od 
koga  pridržavan,  odajući  tim  stajanjem  poštovanje  Presvetoj  Trojici,  koje  je  on  docnije 
imao biti veliki služitelj i predstojatelj. U njemu se mogaše raspoznati budući čudotvorac i 
po  načinu  na  koji  se  prihvatao  materinih  grudi:  sisao  je  ne  kao  ostala  deca  iz  obeju 
materinih dojki, već samo iz desne, označavajući time da će stajati s desne strane Gospodu 
zajedno sa pravednicima. Isto tako on se poče pokazivati i izvanredan postnik, jer sredom 
i  petkom  sisaše  samo  jedanput,  i  to  uveče,  po  završetku  od  strane  roditelja  uobičajenog 
molitvenog pravila večernjeg. Tome se njegovi roditelji veoma čuđahu, i predviđahu da će 
njihov  sin  kasnije  u  životu  svom  biti  strogi  isposnik.  Naviknuvši  još  od  povoja  na  takvo 
uzdržanje,  blaženi  Nikolaj  celog  života  svog  provođaše  u  strogom  postu  svaku  sredu  i 
petak. Rastući sa godinama, dete ujedno rastijaše i razumom, i usavršavaše se u vrlinama, 
kojima ga učahu njegovi pobožni roditelji. I bejaše on kao plodonosna njiva, koja prima u 
sebe i uzrasta dobro seme pouke i donosi svaki dan nove plodove dobrodušnosti. 

Kada  dođe  vreme,  Nikolaj  bi  dat  da  uči  Sveto  Pismo.  Prirodnom  bistrinom  svoga  uma  i 
rukovodstvom  Svetoga  Duha  on  za  kratko  vreme  steče  veliku  mudrost,  i  u  knjižnom 
učenju  pokaza  toliki  napredak  koliki  beše  potreban  dobrome  krmanošu  Hristove  lađe  i 
iskusnom pastiru slovesnih ovaca. Postavši savršen u reči i učenju, on se pokaza savršen i 
u  samom  životu.  On  se  na  sve  moguđe  načine  sklanjaše  od  sujetnih  prijatelja  i  praznih 
razgovora,  izbegavaše  razgovor  sa  ženama,  pa  se  čak  čuvaše  i  da  pogleda  u  njih. 
Negovaše on u sebi istinsku celomudrenost, čistim umom svagda sozercavajući Gospoda i 
usrdno  posećujući svetu crkvu,  i  tako sledeći Psalmopevcu koji kaže: Volim  biti  u domu 
Boga  moga  (Psal.  83,  11).  Mnogo  puta  provođaše  on  u  crkvi  po  čitave  dane  i  noći  u 
2
bogomislenoj  molitvi  i  čitanju  božanstvenih  knjiga,  učeći  se  duhovnom  znanju,  bogateći 
sebe božanskom blagodaću Svetoga Duha i spremajući sebe za dostojno obitalište Njegovo 
po rečima Svetoga Pisma: Vi ste hram Božji, i Duh Božji živi u vama (1 Kor. 3, 16). I duh 
Božji stvarno življaše u ovom vrlinskom i čistom mladiću; i on sav beše duhovan, duhom 
goreći i Gospodu služeći. U njemu se ne primećivahu nikakve navike, svojstvene mladosti; 
naprotiv, držanjem svojim on ličaše na starca, zbog čega ga svi uvažavahu i divljahu mu 
se.  Jer  star  čovek,  ako  ima  mladićke  postupke,  služi  na  podsmeh  svima;  ali,  ako  mladić 
ima držanje starca, njemu se svi s poštovanjem dive. Neprilična je u starosti mladost,  no 
divna je i dostojna poštovanja u mladosti starost. 

Stric  blaženog  Nikolaja  beše  episkop  grada  Patare,  i  zvaše  se  Nikolaj.  Njegovo  ime  i  bi 
dato mladome Nikolaju. 

Stric  episkop,  videći  da  njegov  bratanac  napreduje  u  vrlinskom  životu  i  svom  dušom  se 
kloni  sveta,  savetova  njegovim  roditeljima  da  svoga  sina  dadu  na  službu  Bogu.  Oni 
poslušaše savet i darovaše Gospodu čedo svoje, koje sami behu primili od Njega kao dar. 
Jer u drevnim knjigama povestuje se o njima da su bili bezdetni, i već se nisu nadali da će 
imati  dece,  ali  mnogim  molitvama  i  suzama  i  milostinjama  izmoliše  sebi  od  Boga  sina,  i 
sada ne požališe prineti ga na dar Darodavcu. Episkop, primivši ovog mladog starca koji 
imađaše ʺsedinu mudrosti i uzrast starosti, život besprekoranʺ (Prem. Sol. 4, 9), uzvede ga 
u  prezviterski  čin.  Kada  on  rukopolagaše  blaženog  Nikolaja  za  sveštenika,  to  on, 
napunivši  se  Svetoga  Duha,  obrati  se  narodu  u  crkvi  i  prorokova  govoreći:  ʺEvo,  braćo, 
vidim novo sunce koje se rađa nad zemljom i javlja sobom milostivu utehu ojađenima. O, 
blago onome stadu koje se udostoji imati njega za svoga pastira. Jer on će dobro pasti duše 
zabludelih,  i  prehraniće  ih  na  paši  pobožnosti,  i  biće  usrdni  pomoćnik  onima  što  su  u 
nevoljama  i  opasnostimaʺ.  ‐  Ovo  proročanstvo  se  docnije  stvarno  ispuni,  kao  što  će  se 
videti iz daljeg povestvovanja. 

Primivši  sveštenički  čin,  sveti  Nikolaj  dodavši  trud  trudu,  bdeći  i  prebivajući  u 
neprestanoj  molitvi  i  postu,  i  staraše  se  u  smrtnom  telu  svom  podražavati  Bestelesne 
Nebeske  Sile.  Tako  vodeći  ravnoangelni  život,  i  iz  dana  u  dan  sve  više  procvetavajući 
lepotom  duševnom,  on  se  pokaza  potpuno  dostojan  da  upravlja  Crkvom.  V  to  vreme 
njegov  stric  episkop  Nikolaj,  namislivši  da  putuje  u  Palestinu  da  se  pokloni  tamošnjim 
svetim mestima, poveri upravljanje Crkvom svome bratancu, ovom jereju Božjem, svetom 
Nikolaju. 

Zastupajući  svoga  strica,  sveti  Nikolaj  se  o  svima  crkvenim  poslovima  staraše  kao  i  sam 
episkop, stric njegov. U to vreme roditelji se njegovi preseliše u večni život. Sveti Nikolaj, 
nasledivši  njihovo  imanje,  stade  ga  razdavati  potrebitima.  Jer  on  ne  hajaše  za  prolazno 
bogatstvo, niti se brinjaše da ga uveća; naprotiv, odrekavši se svih želja ovoga sveta, on se 
svim  bićem  staraše  da  sebe  preda  Jedinome  Bogu,  i  vapijaše  k  Njemu:  K  tebi,  Gospode, 
podižem dušu svoju. Nauči me tvoriti volju tvoju, jer si ti Bog moj. Tebi sam privržen od 

3
rođenja,  od  utrobe  matere  moje  ti  si  Bog  moj  (Psal.  24,  1);  142,  10;  21,  11).  ‐  I  beše  ruka 
njegova  pružena  k  potrebitima,  i  izlivaše  na  njih  prebogatu  milostinju,  kao  reka  obilna 
vodom. Evo jedno od mnogih milosrdnih dela njegovih. 

U gradu Patri življaše neki čovek, znatan i bogat, koji kasnije veoma osiromaši, i postade 
ubog,  jer  je  život  ovoga  veka  nepostojan.  Taj  čovek  imađaše  tri  kćeri,  koje  behu  veoma 
lepe. A kada oskudica postade tako velika da nisu imali ni šta jesti niti se u što odenuti, on 
namisli da zbog strašne nemaštine kuću pretvori u bludilište i kćeri svoje u bludnice, da bi 
na  taj  način  stekao  sredstva  za  nabavku  hrane  i  odeće  sebi  i  kćerima.  O,  jada!  na  kako 
nedolične  pomisli  navodi  puko  siromaštvo!  Privikavajući  sebe  na  ovu  đavolju  zamisao, 
ovaj čovek htede da svoju zlu nameru privede u delo. Međutim Sveblagi Gospod, koji ne 
želi  gledati  da  čovek  propada  i  čovekoljubivo  nam  pomaže  u  nevoljama,  stavi  misao 
dobru  u  srce  ugodniku  Svom,  svetom  jereju  Nikolaju,  i  tajnim  nadahnuđem  posla  ga  u 
pomoć k čoveku koji dušom propadaše, da ga uteši u siromaštini i predupredi od pada u 
greh.  Sveti  Nikolaj,  čuvši  za  krajnju  bedu  toga  čoveka  i  Božjim  otkrivenjem  doznavši  za 
njegovu zlu nameru, oseti duboko sažaljenje prema njemu i reši da svojom dobrotvornom 
rukom  izvuče  njega  zajedno  sa  kćerima  iz  bede  i  greha  kao  iz  ognja.  Ipak  on  ne  hte  da 
otide i javno učini dobro tome čoveku, nego namisli da mu obilnu milostinju da tajno. 

Sveti  Nikolaj  postupi  tako  sa  dva  razloga.  Prvi  razlog:  da  bi  sam  izbegao  sujetnu  slavu 
ljudsku, držeći se reči Evanđelskih: Pazite da milostinju svoju ne činite pred ljudima (Mt. 
6,  1);  drugi  razlog:  da  ne  bi  postideo  toga  čoveka,  koji  je  nekada  bio  bogat  pa  zapao  u 
veliku  siromaštinu.  Jer  sveti  Nikolaj  je  znao  kako  je  teška  milostinja  onome  koji  je  iz 
bogatstva i slave zapao u uboštvo, pošto ga ona podseća na ranije blagostanje. Zato sveti 
Nikolaj reši da postupi po reči Hristovoj: da ne zna levica tvoja što čini desnica tvoja (Mt. 
6, 3). On je toliko izbegavao slavu ljudsku, da je se starao sakriti sebe i od onoga kome čini 
dobro. Stoga on uze veliku kesu zlata, ode k domu toga čoveka, ubaci kroz prozorčić kesu 
unutra, pa se brzo vrati doma. Sutradan izjutra taj čovek ustade, i našavši kesu odveza je. 
A kad ugleda zlato u njoj on se zaprepasti, i prosto ne mogaše da veruje da je to stvarno 
zlato,  pošto  niotkuda  ne  očekivaše  on  takvo  dobročinstvo.  Zatim,  pipajući  i  razgledajući 
zlatnike  on  se  uveri  da  je  to  zaista  zlato.  Obradovan  i  zadivljen,  on  od  radosti  plakaše,  i 
dugo  razmišljaše  ko  bi  to  mogao  biti  što  mu  učini  ovakvo  dobročinstvo;  ali  ništa  ne 
mogaše smisliti.  Stoga, pripisavši to  promislu Božjem, on  neprestano  blagodaraše  u  duši 
svoga  dobrotvora,  uznoseći  hvalu  Gospodu  koji  se  brine  o  svima.  Posle  toga  on  udade 
svoju najstariju kćer, davši joj kao miraz zlato koje on dobi na čudesan način. 

Sveti  Nikolaj  saznade  o  tome,  i  bi  mu  milo  što  ovaj  čovek  postupi  po  njegovoj  želji;  i 
zavole ga i reši da takvu milost učini i drugoj kćeri, sa željom da zakonitim brakom sačuva 
i nju od greha. Stoga, spremivši i drugu kesu zlata, ravnu prvoj, on noću, da niko ne vidi, 
ubaci  tu  kesu  kroz  isti  prozorčić  u  dom  onoga  čoveka.  A  kada  ovaj  uboga  čovek  izjutra 
ustade, opet nađe kesu sa zlatom. I ponovo se stade čuditi tome. I pavši ničice na zemlju, 
on govoraše oblivajući se suzama: 

4
ʺBože i ljubitelju milosti, Strojitelju našeg spasenja, Ti si me najpre iskupio krvlju Svojom, a 
sada  dom  moj  i  decu  moju  izbavljaš  zlatom  iz  vražijih  zamki,  ‐  Sam  mi  pokaži  slugu 
milosrdne volje tvoje i čovekoljubive dobrote Tvoje. Pokaži mi tog zemnog angela koji nas 
čuva od grehovne pogibli, da bih saznao ko nas to izvlači iz ubitačne nemaštine i izbavlja 
od zlih zamisli i namera. Jer evo, Gospode, po milosti Tvojoj, koju mi tajno čini darežljiva 
ruka nepoznatog mi ugodnika Tvog, ja mogu i drugu kćer udati po zakonu, i tako izbeći 
zamke đavola, koji je hteo da poganom zaradom uveća, i bez toga, veliku pogibao mojuʺ. 

Pomolivši  se  tako  Gospodu  i  zablagodarivši  Njegovoj  dobroti,  čovek  taj  udade  i  drugu 
kćer svoju. Uzdajući se u Boga, on gajaše u sebi čvrstu nadu, da će On i treću kćer njegovu 
zbrinuti  i  dati  joj  zakonskog  supruga,  opet  mu  poslavši  potrebno  zlato  rukom  tajnog 
dobrotvora.  I  otac,  da  bi  saznao  ko  mu  i  otkuda  donosi  zlato,  ne  spavaše  noću,  nego 
stražaše,  eda  bi  se  udostojio  videti  svoga  dobrotvora.  I  gle,  ne  prođe  mnogo  vremena  i 
očekivani  se  dobrotvor  pojavi.  Hristov  ugodnik  Nikolaj  i  po  treći  put  dođe  tiho,  i 
zaustavivši se na uobičajenom mestu ubaci kroz isti prozor onaku istu kesu zlata, i odmah 
pohita  natrag  domu  svome.  Čuvši  zveket  zlata  ubačenog  kroz  prozorčić,  otac  triju 
devojaka, potrča što je brže mogao za ugodnikom Božjim. Sustigavši ga i poznavši ga, ‐ jer 
svetitelj beše poznat po vrlinama svojim i po znatnosti porekla svog, ‐ on pade k nogama 
njegovim, celivajući ih, i nazivajući svetitelja izbaviteljem, pomoćnikom i spasiocem duša 
koje su bile na ivici propasti. Pritom reče i ovo: ʺDa me veliki u milosti Gospod nije tvojim 
milosrđem podigao, odavno bih ja kukavni otac zajedno sa svojim kćerima propao u ognju 
Sodomskom. Sada pak mi smo tobom spaseni i od užasnog pada u greh izbavljeniʺ. 

To  i  mnogo  sličnih  reči  sa  suzama  govoraše  on  svetitelju.  Svetitelj  ga  jedva  podiže  sa 
zemlje, i zakle ga mnogim zakletvama da dok je živ nikome ne kaže šta je s njim bilo. Još 
mu svetitelj reče mnoge pouke korisne po dušu, pa ga otpusti kući njegovoj. 

Od  mnogih  dela  milosrđa  ugodnika  Božjeg  mi  ispričasmo  samo  jedno,  da  bi  se  saznalo 
koliko on beše milostiv prema sirotinji. Nama bi nedostalo vremena kada bismo podrobno 
govorili o tome koliko je on bio milosrdan prema nevoljnima, koliko je gladnih nahranio, 
koliko nagih odenuo, koliko njih od poverilaca otkupio. 

Posle  toga  prepodobni  otac  Nikolaj  izvoli  krenuti  u  Palestinu,  da  tamo  vidi  i  pokloni  se 
onim svetim mestima gde je Gospod Bog naš Isus Hristos hodio Svojim prečistim nogama. 
Kada lađa plovljaše prema Egiptu i putnici ne znađahu šta će ih snaći, sveti Nikolaj koji se 
nalazio  među  njima  provide  da  će  ubrzo  nastati  bura  i  oluja  i  obavesti  o  tome  svoje 
saputnike, rekavši im da je on video đavola gde uđe u lađu, sa željom da potopi lađu i sve 
putnike  na  njoj.  I  tog  časa  iznenada  se  nebo  pokri  oblacima,  smrači  se,  i  podiže  se 
strahovita  bura  na  moru.  Putnici  se  silno  uplašiše  očekujući  smrt,  i  moljahu  svetog  oca 
Nikolaja  da  im  pomogne  da  ne  izginu  na  pučini  morskoj;  i  govorahu:  Aka  nam  ti,  sveče 
Božji, ne pomogneš molitvama svojim k Bogu, mi ćemo potonuti i izginuti. ‐ Naredivši im 
da  budu  hrabri,  i  da  svu  nadu  polože  na  Boga,  i  da  bez  ikakve  sumnje  očekuju  brzo 

5
izbavljenje,  svetitelj  se  stade  usrdno  moliti  Gospodu.  I  more  se  odmah  ukroti,  i  nastade 
tišina  velika,  i  sveopšta  žalost  pretvori  se  u  radost.  Obradovani  putnici  odadoše 
blagodarnost Bogu i Njegovom ugodniku, svetom ocu Nikolaju; i dvostruko se divljahu: i 
njegovom prorečenju bure i izbavljenju od opasnosti. Posle toga jedan mornar pope se na 
katarku da tamo nešto uredi, ali se pri spuštanju omače sa velike visine, pade nasred lađe, 
i tako se razbi da odmah izdahnu. A sveti Nikolaj, i bez poziva gotov na pomoć, vaskrse 
ga  svojom  molitvom,  i  podiže  ga  iz  mrtvih  kao  iz  sna,  i  predade  ga  živog  mornarima. 
Posle  toga,  razapevši  sva  Jedra,  oni  uz  podesan  vetar  blagopolučno  nastaviše  svoje 
putovanje  i  spokojno  pristadoše  uz  obalu  Aleksandrije.  Tu  ugodnik  Božji  sveti  Nikolaj 
isceli mnoge boleonike i besomučenike, i uteši ucveljene, pa produži put svoj u Palestinu. 

Stigavši u sveti grad Jerusalim, sveti Nikolaj uziđe na Golgotu, gde Hristos Bog naš izvrši 
spasenje rodu ljudskom raširivši na krstu prečiste ruke Svoje. Tu ugodnik Božji izli tople 
molitve iz srca gorećeg ljubavlju, uznoseći blagodarnost Spasitelju našem. Obiđe on i sva 
sveta  mesta,  svuda  tvoreći  usrdno  poklonjenje.  I  kada  noću  on  htede  da  uđe  u  svetu 
crkvu,[3]  zaključana  crkvena  vrata  sama  se  otvoriše,  pružajući  neometan  ulaz  onome 
kome  i  nebeska  vrata  behu  otvorena.  Pošto  provede  u  Jerusalimu  dosta  vremena,  sveti 
Nikolaj  se  spremaše  da  ide  u  pustinju,  ali  bi  zadržan  Božanskim  glasom  s  neba  koji  mu 
savetovaše da se vrati u svoje otačastvo. Jer Gospod Bog, koji sve uređuje na korist našu, 
ne hte da ostane u pustinji pod poklopcem svetilnik koji On ugotovi da svetli na svetnjaku 
Likijske mitropolije. Našavši lađu, ugodnik Božji ugovori s mornarima da ga oni prevezu 
u  njegovo  otačastvo.  Međutim  oni  namisliše  da  ga  prevare,  i  upraviše  svoju  lađu  ne  u 
pravcu  Likije  već  na  drugu  stranu.  Kada  isploviše  iz  pristaništa,  sveti  Nikola  primeti  da 
lađa  ne  plovi  put  njegova  otačastva,  pa  pripade  k  nogama  mornara  i  moljaše  ih  da  lađu 
skrenu put Likije. Ali oni ne obratiše nikakvu pažnju na njvgovu molbu već produžiše u 
istom pravcu, ne znajući da Bog neće ostaviti svoga ugodnika u muci. I odjedanput dunu 
neki  silovit  vetar,  okrenu  lađu  na  drugu  stranu  i  brzo  je  ponese  put  Likije,  preteći  zlim 
mornarima  konačnom  propašću.  I  tako  nošen  Božanskom  silom  po  moru,  sveti  Nikolaj 
stiže  u  svoje  otačastvo.  Nezlobiv,  on  nikakvo  zlo  ne  učini  ovim  zlonamernim 
neprijateljima svojim: on niti se razgnjevi na njih, niti im reče kakvu prekornu reč, nego ih 
s  blagoslovom  otpusti  u  njihov  zavičaj.  Sam  pak  on  ode  u  manastir,  osnovan  njegovim 
stricem  Patarskim  episkopom,  i  nazvan  Sveti  Sion.  Tu  svoj  bratiji  sveti  Nikola  bi  veoma 
mio sabrat. 

Primivši  ga  s  velikom  ljubavlju  kao  angela  Božja,  oni  se  naslađivahu  njegovim 
bogonadahnutim rečima, i nazidavahu se ravnoangeliim životom njegovim, i ugledahu se 
na  divne  navike  njegove,  kojima  ukrasi  Bog  divnog  slugu  svog.  Našavši  sebi  u  ovom 
manastiru  bezmolvno  življenje,  usamljeničko  molitveno  tiho  pristanište  za 
bogorazmišljanje,  sveti  Nikola  se  nadaše  da  ostalo  vreme  života  svoga  provede  tu 
bezizlazno.  Ali  Bog  mu  ukazivaše  drugi  put,  jer  nije  hteo  da  tako  bogata  riznica  vrlina, 
kojom  se  imao  obogatiti  svet,  ostane  zaključana  i  sakrivena  u  manastiru,  kao  blago 

6
zakopano u zemlju, nego da ta riznica bude otvorena svima i da se njenim blatom obavlja 
duhovna trgovina koja stiče mnoge duše. I gle, jednom svetitelj, stojeći na molitvi, ču glas s 
visine: ʺNikolaje, pođi na podvig u narod, ako želiš biti od mene uvenčanʺ. 

Čuvši ovaj glas Nikolaj se zaprepasti, i stade razmišljati o tome šta hoće i šta traži od njega 
ovaj  glas.  I  ponovo  ču  glas  koji  govoraše:  ʺNikolaje,  nije  ovde  ona  njiva  na  kojoj  ti  imaš 
doneti plod koji ja očekujem, nego se okreni k ljudima i idi u svet, da se proslavi u tebi ime 
mojeʺ. 

Tada svetom Nikolaju bi jasno da Gospod zahteva od njega, da ostavi podvig bezmolvija = 
podvig usamljeničkog molitvenog tihovanja, i da ide služiti spasenju ljudi. I stade svetitelj 
razmišljati na koju stranu da krene: da li u postojbinu svoju, grad Pataru, ili u neko drugo 
mesto. I izbegavajući sujetnu slavu ljudsku u sredini svojih sugrađana, poznanika, i bojeći 
je se, on donese odluku da otputuje u drugi grad gde ga niko ne poznaje. 

U toj istoj Likijskoj nahiji bejaše čuveni grad Mire,[4] metropola cele Likije. U taj grad i ode 
sveti Nikolaj, vođen Božjim promislom. Tamo ga niko ne poznavaše; i prebivaše on u tom 
gradu kao prosjak, nemajući gde glave skloniti. Jedino u domu Gospodnjem nahođaše on 
sebi utočište, imajući u Bogu jedino pristanište. U to vreme prestavi se arhijerej toga grada 
Jovan,  arhiepiskop  i  prvoprestolnik  sve  Likijske  zemlje.  Stoga  se  u  Miri  sabraše  svi 
episkopi  Likije,  da  za  upražnjeni  presto  izaberu  dostojnoga  muža.  Mnogo  uglednih  i 
blagorazumnih  ljudi  beše  kao  kandidata  za  arhiepiskopski  presto.  Pošto  pri  izboru  beše 
velikih nesuglasica, to neki, pokrenuti božanskom revnošću, izjaviše ovo: Izbor episkopa 
za  ovaj  presto  nije  stvar  ljudi  već  stvar  promisla  Božjeg.  Stoga  treba  da  se  damo  na 
molitvu, da bi sam Gospod pokazao ko je dostojan primiti takav čin i biti pastir cele Likije. 

Ovaj predlog naiđe na sveopšte odobravanje, i svi se predadoše usrdnoj molitvi i postu. A 
Gospod,  ispunjujući  volju  onih  koji  Ga  se  boje  i  uslišujući  molitvu  njihovu,  otkri  Svoju 
blagu  volju  najstarijem  episkopu  na  sledeći  način.  Kada  ovaj  episkop  stajaše  na  molitvi, 
njemu se javi Lučezaran Muž i naredi mu da noću otide i stane kraj crkvenih vrata i motri 
ko će pre svih ući u crkvu. ʺTaj i jeste, ‐ reče Lučezarni Muž, ‐ moj izabranik; primite ga s 
češću i postavite za arhiepiskopa; njemu je ime Nikolajʺ. 

O  ovom  božanskom  viđenju  svom  episkop  obavesti  ostale  episkope.  A  oni,  čuvši  to, 
udvostručiše svoje molitve. Episkop pak koji se udostoji ovog otkrivenja, stade na mestu 
kojemu bi ukazano u viđenju, i čekaše željenoga muža. A kada nastade vreme za jutarnje 
bogosluženje, sveti Nikolaj pokrenut Duhom dođe crkvi pre svih, jer u njega beše običaj: 
ustajati  u  ponoć  na  molitvu  i  pre  drugih  dolaziti  crkvi  na  jutarnje  bogosluženje.  Čim 
svetitelj uđe u pritvor, episkop, udostojenik onoga viđenja, zaustavi ga, i upita ga: Čedo, 
kako ti je ime? ‐Sveti Nikolaj ćutaše. Episkop ga ponovo upita to isto, Svetitelj mu krotko i 
tiho odgovori: Ime mi je Nikolaj; sluga sam svetinje tvoje, vladiko. 

7
Blagočestivi  episkop,  čuvši  tako  krotke  i  smirene  reči,  poznade  kako  po  samom  imenu  ‐ 
Nikolaj, ‐ kazanom mu u viđenju, tako i po smernosti i krotkom odgovoru, da je to taj muž 
koga  hoće  Bog  za  prvoprestolnika  Mirske  crkve.  Jer  je  on  znao  iz  Svetoga  Pisma  da 
Gospod  pogleda  na  krotkoga  i  ćutljivoga  i  na  onoga,  koji  drhće  od  njegovih  reči.  I 
obradova se episkop velikom radošću, kao da je dobio neku tajnu riznicu. I odmah uzevši 
svetog  Nikolu  za  ruku  on  mu  reče:  ʺČedo,  hajde  sa  mnomʺ.  ‐  I  s  češću  ga  dovede  k 
episkopima.  A oni, ispunivši se božanstvene sladosti  i duhovne  utehe što nađoše  samim 
Bogom ukazanog muža, odvedoše ga u crkvu. 

Glas  o  tome  se  vrlo  brzo  pronese  na  sve  strane,  i  brže  od  ptica  steče  se  crkvi  ogromno 
mnoštvo naroda. Episkop, udostojenik viđenja, obraćajući se svima, gromkim glasom reče: 
ʺPrimite,  braćo,  svoga  pastira,  koga  vam  pomaza  Auh  Sveti  i  kome  On  poveri  brigu  o 
dušama vašim. Njega postavi ne skupština ljudska već sam Bog. Eto, sada imamo onoga 
koga  želesmo,  i  nađosmo  i  primismo  onoga  koga  tražasmo.  Pod  njegovom  upravom  i 
rukovodstvom  mi  se  nećemo  lišiti  nade  da  radosno  predstanemo  Bogu  u  dan  Njegova 
javljenja i otkrivenjaʺ. 

Sav  narod  uznošaše  blagodarnost  Bogu  i  radovaše  se  neiskazanom  radošću.  A  sveti 
Nikolaj  dugo  odbijaše  da  primi  episkopski  čin.  Najzad,  ustupajući  usrdnim  molbama 
sabora episkopa i svega naroda, on stupi na arhijerejski presto i protiv svoje volje. Na to bi 
on  pobuđen  i  Božanstvenim  viđenjem  koje  on  imade  pred  smrt  arhiepiskopa  Jovana.  O 
tome viđenju patrijarh Carigradski sveti Metodije kazuje ovo: 

ʺJedne  noći  sveti  Nikolaj  vide  Spasitelja  našeg  u  slavi  gde  stoji  blizu  njega  i  daje  mu 
Evanđelje,  ukrašeno  zlatom  i  biserjem.  Sa  druge  pak  svoje  strane  sveti  Nikolaj  ugleda 
Presvetu Bogorodicu koja mu na ramena stavlja omofor. Nekoliko dana posle toga viđenja 
prestavi se arhiepiskop Mirski Jovan, i Nikolaj bi postavljen za arhiepiskopa toga gradaʺ. 

Sećajući se toga viđenja, i videći u njemu očigledno blagovolenje Božije, i ne želeći da se 
ogluši  o  molbe  sabora,  sveti  Nikolaj  primi  pastvu.  Sabor  episkopa  sa  svim  crkvenim 
klirom  izvrši  posvećenje  njegovo,  i  radosno  odpraznovaše  veseleći  se  povodom 
Bogodanog im pastira, svetitelja Hristovog Nikolaja. Na taj način Crkva Božija primi jarki 
svetilnik  koji  ne  ostade  pod  poklopcem,  nego  si  postavljen  na  dolično  arhijerejsko  i 
pastirsko mesto. Blistajući na ovom mestu, sveti Nikolaj pravilno upravljaše rečju istine, i 
mudro učaše svoju pastvu svetoj veri i životu po svetoj veri. 

U početku svoga pastirstvovanja ugodnik Božji ovako govoraše sebi: ʺNikolaje, ovaj čin i 
ovo  mesto  zahtevaju od tebe, da ti  više  ne  živiš  sebi već drugimaʺ. ‐ Želeći  pak da svoje 
slovesne ovce nauči vrlinama, on više ne skrivaše, kao ranije, svoje življenje u vrlinama. Jer 
ranije  on  provođaše  svoj  život  tajno  služeći  Bogu,  koji  jedini  i  znađaše  njegove  podvige. 
No  sada,  na  položaju  arhijereja,  život  njegov  postave  javan  svima,  ne  iz  sujete  pred 
ljudima  već  radi  njihove  koristi  i  uvećanja  slave  Božije,  da  se  ispuni  ono  što  je  rečeno  u 
Evanđelju: Tako da se svetli videlo vaše pred ljudima, da vide vaša dobra dela, i slave Oca 
8
vašega koji je na nebesima (Mt. 5, 16). Sveti Nikola beše stadu svome ogledalo svih dobrih 
dela i, po rečima svetog apostola: primer vernima u reči, u življenju, U ljubavi, u duhu, u 
veri, u čistoti (1 Tm. 4, 12). On beše po naravi krotak i nezlobiv, duhom smiren, otresajući 
se svakog oholjenja. Odeća njegova beše prosta, hrana isposnička, koju on uzimaše samo 
jedanput dnevno, i to uveče. Sav pak dan on provođaše u delima doličnim njegovom činu, 
saslušavajući molbe i potrebe onih koji mu dolažahu. Vrata njegovog doma behu otvorena 
svima: jer on beše dobar iprema svima i veoma pristupačan svima, otac sirotama, milostivi 
davatelj  ništima,  utešitelj  onima  koji  plaču,  pomoćnik  potlačenima,  i  veliki  dobrotvor 
svima.  Kao  pomoćnike  sebi  u  crkvenom  upravljanju  on  izabra  dva  vrlinska  i 
blagorazumna savetnika, počastvovana prezviterskim činom. To behu dva u celoj Grčkoj 
poznata muža: Pavle Rodoski i Teodor Askalonski. 

Tako  svetitelj  Nikolaj  divno  pasijaše  povereno  mu  stado  slovesnik  ovaca  Hristovih.  No 
zavidljivi  zli  vrag,  koji  nikada  ne  prestaje  ratovati  protiv  slugu  Božjih,  ne  podnoseći 
cvetanje  pobožnosti  među  ljudima,  podiže  gonjenje  Crkve  Hristove  preko  neznabožnih 
careva rimskih Dioklecijana i Maksimijana.[5] U to vreme od ovih careva iziđe naređenje 
po celoj carevini: da se hrišćani imaju odricati Hrista i klanjati se idolima; one koji se tome 
naređenju ne pokoravaju ‐ primoravati na to okovima, tamnicom, teškim mukama, najzad 
smrtnom  kaznom.  Ta  zlosilna  oluja,  stvarana  ljubiteljima  mračnog  bezbožja,  uskoro 
zahvati i grad Miri. A blaženi Nikolaj, rukovodilac svih hrišćana u tom gradu, slobodno i 
neustrašivo propovedaše Hristovu veru, i beše gotov postradati za Hrista. Zbog toga on bi 
uhvaćen od neznabožnih mučitelja i posađen u tamnicu sa mnogim hrišćanima. U tamnici 
on provede ne malo vremena, podnoseći mnoga zla, trpeći glad i žeđ i teskobu tamničku. 
Svoje sasužnje on hranjaše rečju Božjom i pojaše slatkim vodama pobožnosti; pojačavajući 
u  njima  veru  u  Hrista  Boga,  utvrđujući  ih  na  nerazrušivom  temelju,  on  ih  ubećivaše  da 
budu čvrsti u ispovedanju Hrista i da svesrdno stradaju za istinu. 

Zatim hrišćanima ponovo bi darovana sloboda, i blagočešće sinu kao sunce posle tamnih 
oblaka,  i  nastupi  kao  neka  tiha  prehladica  posle  oluje.  Jer  Hristos  Gospod  čovekoljubivo 
pogleda  na  Svoje  dostojanje,  uništi  vlast  neznabožaca,  zbaci  s  carskog  prestola 
Dioklecijana i Maksimijana i razori silu revnitelja. bezbožnog neznabožja. Javljenjem Krsta 
Svoga  caru  Konstantinu  Velikom,  kome  uruči  Rimsku  državu,  Gospod  Bog  ʺpodiže  rog 
spasenjaʺ ljudima Svojim.[6] Car Konstantin, poznavši Jedinoga Boga i položivši ovu nadu 
na  Njega,  silom  Čaonoga  Krsta  pobedi  sve  neprijatelje  svoje,  i  naredivši  da  se  idolski 
hramovi poruše a hrišćanske crkve uspostave, on razveja prazne nade svojih prethodnika. 
On pusti na slobodu iz tamnice sve Hrista radi zatvorene, i odade im velike pohvale kao 
hrabrim vojnicima. I ispovednici Hristovi vraćahu se, svaki u svoje otačastvo. Tada i grad 
Miri ponovo primi svoga pastira, velikoga arhijereja Nikolaja, po nameri mučenika, i bez 
krvi ovenčanika. 

Imajući  u  sebi  blagodat  Božiju,  sveti  Nikolaj,  kao  i  ranije,  isceljivaše  strasti  i  bolesti  kod 
ljudi, ne samo vernih nego i nevernih. Zbog velike blagodati Božje što obitavaše u njemu, 

9
svi  mu  se  divljahu,  i  slavljahu  ga,  i  veoma  ljubljahu:  jer  on  sijaše  čistotom  srca,  i  beše 
ukrašen svima darovima Božjim, služeći Gospodu svome u svetinji i pravdi. 

U  to  vreme  još  bejaše  mnogo  neznabožačkih  idolišta,  za  koje  neznabožni  ljudi  behu 
privezani  demonskom  ljubavlju,  te  mnogi  žitelji  i  grada  Miri  propadahu.  Arhijerej  pak 
Boga Višnjega, zapaljen revnošću po Bogu, prođe sva ta mesta, rušeći idolišta i u prah ih 
pretvarajući,  i  stado  svoje  očišćujući  od  demonskih  poganština.  Tako  ratujući  protiv  zlih 
duhova,  sveti  Nikolaj  dođe  i  u  hram  Artemide,[7]  koji  beše  ogroman  i  bogato  ukrašen, 
demonima  prijatno  obitalište.  Sveti  Nikolaj  sruši  do  temelja  taj  hram,  visoku  graćevinu 
sravni  sa  zemljom,  a  sam  temelj  raskopa  i  razveja  po  vazduhu,  okomivši  se  više  na 
demone negoli na sam hram. Zli pak dusi, ne mogući podneti dolazak ugodnika Božjeg, 
silno zapomagahu i bežahu iz svojih obitališta, progonjeni oružjem molitava nepobedivog 
vojnika Hristovog, svetitelja Nikolaja. 

Blagoverni car Konstantin, želeći utvditi Hristovu veru, naredi da se u gradu Nikeji održi 
Vaseljenski sabor. Sveti Oci se sabraše, pravo učenje vere izložiše, a Arijevu jeres i samog 
zloumnog  jeretika  Arija  prokleše.  Ispovedivši  da  je  Sin  Savečan  Ocu  i  da  Sinu  i  Ocu 
pripada jednaka čast, sveti Oci vaspostaviše mir u svetoj Božanstvenoj apostolskoj Crkvi. 
Na  tom  Saboru  među  318  svetih  Otaca  bejaše  i  sveti  Nikolaj.  On  junački  stajaše  protiv 
bezbožnog  učenja  Arijevog  i  zajedno  sa  svetim  Ocima  Sabora  utvrdi  i  predade  svima 
dogmate pravoslavne vere. O svetom Nikolaju inok Studitskog manastira Jovan povestuje 
ovo:  Ponesen  božanskom  revnošću,  kao  drugi  prorok  Ilija,  on  usred  Sabora  posrami 
jeretika  Arija  ne  samo  rečju  nego  i  delom,  udarivši  ga  po  obrazu.  Zbog  toga  sveti  Oci 
Sabora uznegodovaše protiv svetitelja, i rešiše da ga za tako drsko delo liše arhijerejskog 
čina. Ali sam Gospod naš Isus Hristos i Preblagoslovena Mati Njegova, gledajući s neba na 
podvig svetitelja Nikolaja, odobriše njegov smeli postupak i pohvališe njegovu božansku 
revnost. Jer neki od svetih Otaca Saborskih imadoše onakvo isto viđenje kakvog se i sam 
svetitelj  udostoji  još  pre  svoga  postavljenja  za  arhijereja.  Oni  videše  da  s  jedne  strane 
svetitelja stoji sam Gospod Hristos sa Evanđeljem, a s druge ‐ Prečista Djeva Bogorodica sa 
omoforom,  i  vraćaju  i  daju  svetitelju  znake  njegovog  čina,  koji  su  mu  bili  oduzeti.  I 
poznavši  po  tome  da  je  ta  svetiteljeva  smelost  bila  ugodna  Bogu,  Oci  Sabora  prestadoše 
prekoravati svetitelja i ukazaše mu poštovanje kao velikom ugodniku Božjem. 

Vrativši  se  sa  Sabora  k  svome  stadu,  sveti  Nikolaj  mu  donese  mir  i  blagoslov.  Svojim 
medotočivim ustima on predade svemu narodu zdravo učenje, saseče u korenu nezdravo i 
tuđe  učenje,  a  okorele  i  uporne  u  zloći  jeretike  on  izobliči  i  progna  iz  Hristovoga  stada. 
Kao što mudar zemljodelac očišćuje sve što se nalazi na gumnu, sabirajući dobro zrnevlje a 
odbacujući kukolj; tako blagorazumni delatelj na gumnu Hristovom, sveti Nikolaj, punjaše 
duhovnu žitnicu dobrim plodovima, a kukolj jeretičke zablude on razvejavaše i daleko od 
pšenice  Gospodnje  odbacivaše.  Zato  sveta  Crkva  i  naziva  njega  lopatom,  koja  razvejava 
kukoljna  učenja  Arijeva.  I  beše  on  zaista  svetlost  svetu  i  so  zemlji,  jer  i  življenje  njegovo 
beše  svetlo  i  reč  njegova  solju  mudrosti  začinjena.  I  dobri  pastir  ovaj  imađaše  veliko 

10
staranje  o  stadu  svome  u  svima  njegovim  nevoljama,  hraneći  ga  ne  samo  duhovnom 
pašom, nego brinući se i o telesnoj hrani njegovoj. 

Jednom u Likijskoj nahiji beše velika glad, i grad Miri silno oskudevaše u hrani, i ljudi se 
mnogo  mučahu  zbog  toga.  Sažaljevajući  jadne  ljude  umiruće  od  gladi,  arhijerej  Božji  se 
noću u snu javi jednome trgovcu koji se nalažaše u Italiji i koji tek što beše natovario svoju 
lađu  žitom,  i  nameravao  da  otplovi  na  drugu  stranu,  dade  mu  tri  zlatnika  kao  kaparu  i 
naredi  mu  da  sa  lađom  otplovi  u  grad  Miri  i  tamo  proda  žito.  Probudivši  se  iz  ona  i 
našavši  u  ruci  tri  zlatnika,  trgovac  se  zaprepasti,  diveći  se  snu,  praćenom  čudesnom 
pojavom  zlatnika.  Zbog  takvog  čuda  trgovac  se  ne  ogluši  o  naređenje  svetitelja,  već 
otputova  u  grad  Miri  i  rasproda  žito  tamošnjim  žiteljima.  Pri  tome  on  ne  sakri  od  njih  i 
javljenje  svetog  Nikolaja  njemu  u  snu.  Našavši  takvo  izbavljenje  od  gladi  i  slušajući 
trgovčevo  kazivanje,  građani  uznošahu  Bogu  blagodarnost  i  hvalu,  i  veličahu  svog 
čudesnog hranitelja, velikog arhijereja Nikolaja. 

U  to  vreme  nastade  pobuna  u  velikoj  Frigiji.  Saznavši  za  to,  car  Konstantin  posla  tri 
vojvode sa područnom im vojskom, da umire pobunu . To behu vojvode: Nepotijan, Urs i 
Erpilion.  Oni  veoma  hitno  otploviše  iz  Carigrada,  i  zaustaviše  se  u  jednom  pristaništu 
Likijske eparhije, koje se zvaše Adriatska obala. Tu beše grad. Pošto im silna bura morska 
ne  davaše  da  produže  plovidbu,  to  oni  stadoše  čekati  u  tom  pristaništu  da  se  prolepša 
vreme. Za vreme tog zadržavanja neki vojnici, izlazeći na obalu radi kupovanja potrebnih 
stvari, mnogo štošta uzimahu silom. Pošto se to dešavalo često, žitelji grada se ozlojediše, i 
na  mestu  zvanom  Plakomata  počeše  između  njih  i  vojnika  bivati  rasprave,  svađe  i  tuče. 
Doznavši  o tome,  sveti Nikola ne bi lenj doputovati na tu obalu i u  taj grad,  da umiri te 
međusobice.  Na  glas  o  svetiteljevom  dolasku,  svi  građani  zajedno  s  vojvodama  izađoše 
svetitelju  u  susret  i  pokloniše  mu  se.  Svetitelj  upita  vojvode,  otkuda  i  kuda  idu.  Oni  mu 
kazaše da su od cara upućeni u Frigiju, da uguše tamošnju pobunu. Svetitelj im savetova 
da svoje vojnike drže u poslušnosti i da im ne dozvoljavaju činiti ljudima zla. Posle toga 
on  pozva  vojvode  u  grad  i  srdačno  ih  ugosti.  Vojvode,  kaznivši  među  vojnicima  krivce, 
utišaše nemir, i udostojiše se blagoslova od svetog Nikolaja. 

Dok  se  ovo  zbivalo,  dođoše  iz  grada  Miri  neki  građani,  ojađeni  i  plačni.  I  pripavši  k 
nogama  svetitelju,  moljahu  ga  da  zaštiti  nevino  osuđene,  pričajući  mu  sa  suzama  da  u 
njegovom odsustvu igemon Evstatije, podkupljen od zavidljivih i zlih ljudi, osudi na smrt 
tri čoveka iz njihovog grada, koji ni u čemu nisu krivi. Zbog toga sav naš grad, ‐ govorahu 
oni ‐, tuguje i plače, i očekuje tvoj povratak, vladiko. Jer da si ti bio s nama, igemon se ne bi 
usudio da donese takvu nepravednu presudu. 

Čuvši to arhijerej Božji, duša mu se ispuni tugom, i on u pratnji vojvoda odmah krenu na 
put. Stigavši u mesto zvano ʺLavʺ, svetitelj srete neke putnike i upita ih, znaju li oni što o 
tri  čoveka  osuđena  na  smrt.  Oni  mu  odgovoriše:  Mi  ih  ostavismo  na  polju  Kastora  i 
Poluksa  gde  ih  vucijahu  na  pogubljenje.  ‐  Tada  sveti  Nikola  pođe  brže,  žureći  da 

11
predupredi pogubljenje nevinih ljudi. Stigavši na mesto kazne, on ugleda mnoštvo naroda 
koji  se  tu  slegao.  A  tri  osuđena  muža,  sa  rukama  naopačke  vezanim  i  sa  licima 
pokrivenim,  već  se  behu  nagnuli  k  zemlji  i  obnažene  vratove  opružili,  očekujući  udarac 
mača. Svetitelj vide da je dželat, svirep i besan, već izvukao mač svoj. Prizor beše užasan i 
bolan za sve. Tada svetitelj Hristov, spojivši s krotošću jarost, slobodno prođe kroz narod, 
bez  ikakvog  straha  i  bojazni  istrže  mač  iz  ruku  dželata,  baci  ga  na  zemlju,  pa  onda 
oslobodi od uza tri osuđena muža. Sveto on uradi sa velikom neustrašivošću, i niko se ne 
usudi da ga zaustavi, jer reč njegova beše sa vlašću i delanje njegovo sa Božanskom silom: 
bejaše on veliki pred Bogom i svima ljudima. A tri muža, izbavljeni od smrti, videvši sebe 
neočekivano vraćene sa ivice smrti k životu, prolivahu od radosti tople suze i dobrodušno 
uzdisahu; a sav prisutni narod odavaše blagodarnost svome svetitelju. Stiže tamo i igemon 
Evstatije,  i  htede  da  pristupi  k  ugodniku  Božjem.  Ali  ugodnik  Božji  ne  hte  ni  da  ga 
pogleda. A kad ovaj pripade k nogama svetiteljevim, svetitelj ga odgurnu. Prizivajući na 
njega  osvetu  Božiju,  sveti  Nikolaj  mu  prećaše  mukama  ovoga  sveta  zbog 
zloupotrebljavanja  vlasti,  i  izjavi  da  će  ga  tužiti  caru.  Izobličavan  svojOm  savešću  i 
uplašen pretnjama svetiteljevim, igemon sa suzama moljaše za milost. Kajući se za svoju 
nepravdu  i  želeći  izmirenje  sa  velikim  ocem  Nikolajem,  on  svaljivaše  krivicu  na  gradske 
starešine Simonida i Evdoksija. No laž se nije mogla sakriti, jer je svetitelj nasigurno znao 
da  je  igemon,  podkupljen  zlatom,  osudio  nevine  ljude  na  smrt.  Igemon  dugo  i  dugo 
moljaše  Hristovog  ugodnika  da  mu  oprosti,  i  tek  kada  igemon  sa  velikim  smirenjem  i 
mnogim suzama ispovedi da je ono  njegov greh a ne koga drugog, ugodnik Hristov  mu 
podari oproštaj. 

Videći sve to, tri vojvode što dođoše sa svetiteljem divljahu se revnosti i blagosti velikog 
arhijereja  Božjeg.  Zatim,  udostojivši  se  svetih  molitava  njegovih  i  uzevši  od  njega 
blagoslov  za  svoj  put,  oni  otputovaše  u  Frigiju  da  izvrše  carevo  naređenje.  Došavši  na 
mesto  pobune,  oni  brzo  ugušiše  pobunu  potpuno.  I  pošto  izvršiše  povereni  im  od  cara 
posao, vratiše se s radošću u Vizantiju. Car i sve velmože odadoše im veliku hvalu i čast, i 
udostojiše  se  učešća  u  carskom  savetu.  Ali  zli  ljudi,  zavideći  takoj  slavi  ovih  vojvoda, 
krenuše  u  zlobu  i  mržnju  protiv  njih.  I  skovavši  zao  plan  protivu  njih,  oni  odoše 
upravitelju grada Evlaviju, i oklevetaše ih govoreći: Vojvode ne savetuju mudro, niti će se 
dobrim završiti njihov savet, jer, kako smo čuli, oni uvode novotarije i kuju zlo protiv cara. 
‐ Rekavši to protivu njih, oni dadoše mnogo zlata eparhu, da ga pridobiju na svoju stranu. 
Eparh dostavi tu klevetu caru. Čuvši to, car bez ikakvog isleđenja naredi da te tri vojvode 
posade u tamnicu, bojeći se da oni ne pobegnu tajno i izvrše svoju zlu nameru. I vojvode 
tamnovahu, ne znajući zbog čega su bačeni u tamnicu, svesni da nisu nizašta krivi. Nakon 
malo vremena klevetnici se stadoše pribojavati da se ne obelodani njihova kleveta i zloba, 
pa  se  na  njih  sruči  njihovo  zlo.  Zbog  toga  oni  odoše  k  eparhu  i  usrdno  ga  moliše,  da  ne 
ostavlja  tako  dugo  u  životu  one  vojvode  nego  da  ih  što  pre  osudi  na  smrt.  Upleten  u 
mrežu zlatoljublja, eparh se odmah dade na posao, da stvar privede kraju. On se smesta 
uputi caru i, kao vesnik zla, predstade mu lica nevesela i pogleda tužna. Ujedno s tim on je 

12
želeo  da  pokaže  kako  se  veoma  brine  o  carevom  životu  i  kako  mu  je  svesrdno  odan. 
Trudeći se da u cara izazove gnjev protiv nevinih vojvoda, on stade govoriti caru laskavo i 
lukavo,  tvrdeći:  ʺCare,  nijedan  od  zaključanih  u  tamnici  ne  želi  da  se  pokaje.  Svi  su  oni 
uporni u svojoj zloj nameri, i ne prestaju plesti zamke protiv tebe. Stoga naredi da ih bez 
odlaganja umore, da oni ne bi preduhitrili nas i izvršili svoju zlu nameruʺ. 

Uznemiren  ovakvim  rečima,  car  odmah  osudi  vojvode  na  smrt.  Ali  pošto  beše  veče,  to 
izvršenje kazne bi odloženo za sutradan. O tome saznade tamnički stražar; i pošto nasamo 
proli mnogo suza zbog strahote koja preti nevinim vojvodama, on ode k njima i reče im: 
Bolje  bi  mi  bilo  da  se  nisam  upoznao  s  vama  i  uživao  u  prijatnom  razgovoru  s  vama  i 
zajedničkoj trpezi, jer bih lako podneo rastanak s vama, i ne bih toliko patio dušom zbog 
strahote koja ide na vas. Sutra ćemo se rastati, avaj meni! poslednjim i gorkim rastankom, i 
ja više neću ugledati mila mi lica vaša niti čuti glas vaš, jer je car naredio da vas pogube. 
Ostavite mi zaveštanje šta da se uradi s vašim imanjem, dok ima vremena i dok vas smrt 
nije omela da izrazite svoju volju. 

Ove  reči  stražar  izgovori  jecajući.  A  vojvode,  znajući  da  ništa  nisu  zgrešili  caru  i  da  ne 
zaslužuju  smrt,  razdreše  haljine  svoje  i  stadoše  čupati  kosu  svoju,  govoreći:  Koji  vrag 
pozavide našem životu? Zašto smo mi osuđeni na smrt kao zločinci? šta to uradismo zbog 
čega  zaslužujemo  smrt?  ‐  I  prizivahu  oni  poimence  svoje  srodnike  i  prijatelje,  uzimajući 
Boga  za  svedoka,  da  oni  nikakvo  zlo  učinili  nisu.  I  plakahu  gorko.  No  jedan  od  njih,  po 
imenu  Nepotijan,  seti  se  svetog  Nikolaja  kako  se  on  pokaza  u  gradu  Miri  brzi  slavni 
pomoćnik i blagi zaštitnik izbavivši ona tri  muža od smrti. Porazgovorivši o tome među 
sobom, vojvode se stadoše moliti ovako: 

Bože Nikolajev, Ti si izbavio tri muža od nepravedne smrti, pogledaj sada i na nas, jer nam 
među ljudima nema pomoćnika. Eto, snašla nas je velika nesreća, i nema nikoga koji bi nas 
izbavio od napasti. Evo i glas naš izdade nas pre izlaska iz tela duša naših, i jezik nam se 
suši sagorevan ognjem muke naše, te nismo u stanju ni molitvu da Ti uputimo. Neka nam 
milosrđe Tvoje, Gospode, brzo pohita u pomoć, i otmi nas iz ruku onih koji ištu duše naše. 
Sutra hoće da nas pogube; požuri nam u pomoć i izbavi od smrti nas nevine! 

Bog koji pažljivo sluša molitve onih koji Mu se mole i koji Ga se boje, posla osuđenima u 
pomoć  svetog  ugodnika  Svog,  velikog  arhijereja  Nikolaja.  Te  noći  u  snu  stade  pred  cara 
svetitelj Hristov i reče mu: ʺUstani brzo i pusti iz tamnice tri vojvode: oni su oklevetani i 
stradaju  neviniʺ.  ‐  I  svetitelj  podrobno  objasni  caru  celu  stvar,  pa  dodade:  ʺAko  me  ne 
poslušaš  i  njih  ne  pustiš,  ja  ću  izazvati  protiv  tebe  pobunu,  sličnu  onoj  u  Frigiji,  i  ti  ćeš 
poginuti  zlom  smrćuʺ.  ‐  Začuđen  takvom  smelošću,  car  stade  razmišljati  kako  se  ovaj 
čovek usudi noću u nevreme ući u unutrašnja odeljenja palate, i upita ga: Ko si, da smeš 
takve pretnje upućivati nama i našoj državi? ‐ Ovaj odgovori: Ime mi je Nikolaj, arhijerej 
sam Mirske mitropolije. ‐ Car se natušti, i ustavši stade razmišljati šta znači ovo viđenje. 

13
Međutim,  te  iste  noći  svetitelj  se  javi  u  snu  i  eparhu  Evlaviju,  i  reče  mu  za  osuđene 
vojvode  ono  što  i  caru.  Trgnuvši  se  iz  sna,  Evlavije  se  uplaši.  I  dok  razmišljaše  o  ovom 
viđenju, k njemu dođe poslanik od cara i ispriča mu sve što car u snu vide. Eparh žurno 
ode k caru i obavesti ga o svom viđenju, i obojica se čuđahu tom neobičnom podjednakom 
viđenju. I car naredi da odmah dovedu preda nj vojvode iz tamnice, i reče im: Kakvim to 
vradžbinama  navedoste  na  nas  takve  snove?  Pojavljeni  muž  silno  se  gnjevljaše  i  prećaše 
nam, da će uskoro izazvati pobunu protivu nas. 

Vojvode ništa ne znajući, u nedoumici zgledahu se među sobom i pitahu da li ko od njih 
što zna. Ali nijedan ništa ne znađaše; i oni blago gledahu jedan drugoga. Primetivši to, car 
pređe u krotost, i reče im: Ne bojte se nikakvog zla, kažite istinu. ‐ Onda oni sa suzama i 
ridanjem  odgovoriše:  Care,  mi  ne  znamo  nikakve  vradžbine,  niti  smišljasmo  kakvo  zlo 
protiv tvoje države, svedok nam je sam Svevideći Gospod. Ako pak nije tako, i ti doznaš o 
nama  nešto  rđavo,  onda  nemoj  imati  nikakve  milosti  prema  nama,  i  nemoj  poštedeti  ne 
samo nas trojicu nego i sav rod naš. Mi se od otaca naših naučismo da cara poštujemo i da 
mu  iznad  svega  budemo  verni.  Stoga  i  sada  mi  verno  čuvamo  tvoj  život,  i  kao  što  je 
svojstveno  našem  činu,  mi  odlučno  izvršismo  poverene  nam  tobom  zadatke.  Svesrdno 
služeći  tebi,  mi  ugušismo  pobunu  u  Frigiji,  prekratismo  međusobno  neprijateljevanje,  i 
svoju  hrabrost  dovoljno  pokazasmo  delima,  kao  što  će  to  posvedočiti  oni  kojima  je  to 
dobro  poznato.  Tvoja  država  nas  je  ranije  obasula  počastima,  a  sada  si  s  jarošću  ustao 
protiv nas i nemilosrdno nas osudio na nasilničku smrt. Tako dakle, care, mi smatramo da 
stradamo jedino zbog našeg usrđa k tebi, zbog njega smo osuđeni, i umesto slave i počasti 
koje smo se nadali dobiti, nas postiže strah smrti. 

Ove  reči  tronuše  cara,  i  on  se  raskaja  za  svoj  nepromišljeni  postupak.  Jer  on  uzdrhta  od 
suda  Božjeg  i  postide  se  carske  porfire,  videći  da  on,  zakonodavac  drugima,  donosi 
bezakone odluke. I sada on milostivno gledaše na osuđene, i krotko razgovaraše s njima. 
A  vojvode,  s  umilenjem  gledajući  u  cara,  iznenada  ugledaše  svetog  Nikolaja  gde  sedi 
pored  cara  i  znacima  im  obećava  oproštaj.  A  ovo  niko  drugi  ne  viđaše  već  samo  ove  tri 
vojvode. Tada vojvode, ispunivši se smelosti, stadoše gromko govoriti: Bože Nikolajev, ti 
si  u  gradu  Miri  izbavio  negda  tri  muža  od  nepravedne  smrti,  izbavi  i  nas  sluge  Tvoje  iz 
ove opasnosti! ‐ Car im prekinu molitvu i upita ih: Ko je taj Nikolaj, i kakve je to muževe 
spasao? Ispričajte mi o tome. 

Nepotijan  ispriča  caru  sve  redom.  Tada  car,  poznavši  da  je  sveti  Nikolaj  veliki  ugodnik 
Božji,  udivi  se  njegovoj  neustrašivosti  i  velikoj  revnosti  za  one  kojima  je  nepravda 
učinjena,  oslobodi  ove  vojvode  i  reče  im:  Život  vam  darujem  ne  ja  nego  veliki  služitelj 
Gospodnji  Nikolaj,  koga  vi  prizivaste  u  pomoć.  Idite  dakle  k  njemu  i  izrazite  mu 
blagodarnost. A recite mu i od mene ovo: ʺEto, ja ispunih tvoje naređenje; stoga se, Hristov 
ugodniče, ne gnjevi na meneʺ. 

14
Rekavši  to,  car  uruči  vojvodama  zlatno  Evanđelje,  zlatnu  kadionicu  ukrašenu  dragim 
kamenjem, i dva svetnjaka, i naredi im da sve to predadu Mirskoj crkvi. I tako tri vojvode, 
čudesno spaseni, odmah krenuše na put. Stigavši u Miri, oni behu veoma radosni i veseli 
što se udostojiše ponovo videti svetitelja. I od sve duše oni odadoše blagodarnost svetome 
Nikolaju za njegovu čudesnu pomoć. I pevahu hvalu: Gospode, Gospode! ko je kao ti, koji 
izbavljaš stradalca od onoga koji ga kinji (Psal. 34, 10). I razdadoše oni bogatu milostinju 
ništima i ubogima, i srećno se vratiše doma. 

Takva  su  dela  Božija,  kojima  Gospod  uzveliča  ugodnika  Svog.  Slava  o  njima,  kao  na 
krilima, raznese se na sve strane, za morem, i po svoj vaseljeni, tako da ne beše mesta gde 
nisu znali za velika i divna čudesa velikog arhijereja Nikolaja, koja on činjaše blagodaću, 
darovanom mu od Svemogućeg Gospoda. 

Jednom putnici, putujući lađom iz Egipta u Likijsku pokrajinu, obretoše se u velikoj oluji u 
buri: vetar im pokida jedra, lađa se tresijaše od strahotnih udara valova, i svi očajavahu za 
svoj  život.  No  kada  se  opomenuše  velikog  arhijereja  Nikolaja,  koga  oni  nikada  ne  behu 
videli već samo čuli za njega da je brzi pomoćnik svima koji ga prizivaju u nevoljama, oni 
mu se obratiše molitvom i stadoše ga prizivati u pomoć. Svetitelj im se odmah javi, uđe u 
lađu i reče: ʺVi me pozvaste, i evo ja vam dođoh u pomoć; ne bojte se!ʺ ‐ I svi videše da on 
uze krmu i stade upravljati lađom. Zatim zapreti vetrovima i moru, kao nekada Gospod 
naš Isus Hristos,[8] koji je rekao: ʺKoji veruju u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoritiʺ.[9] 
‐  Tako  verni sluga Gospodnji zapovedaše moru i  vetrovima, i oni  ga slušahu.  Posle  toga 
putnici pri blagoprijatnom vetru prispeše u grad Miri. I izišavši iz lađe oni odoše u grad 
da  vide  onoga  koji  ih  izbavi  od  opasnosti.  Ugledavši  svetitelja  gde  ide  u  crkvu,  oni 
poznadoše  svoga  dobrotvora,  pa  pohitaše  i  pripadoše  k  nogama  njegovim,  odajući  mu 
blagodarnost.  A  divni  Nikolaj  ih  ne  samo  izbavi  od  opasnosti  i  smrti  telesne,  nego  se 
pobrinu  i  za  njihovo  duševno  spasenje.  Jer  on,  budući  prozorljiv,  ugleda  u  njima  svojim 
duhovnim očima, greh bludočinitelj koji čoveka odbacuje daleko od Boga i odvraća ga od 
držanja  zapovesti  Božjih,  i  reče  im:  Molim  vas,  čeda,  porazmislite  u  sebi  i  ispravite  srca 
vaša  i  misli  za  ugađanje  Bogu.  Jer,  makar  se  i  mi  sakrili  od  mnogih  ljudi  i  smatrali  sebe 
dobrima, no od Boga se ne može ništa sakriti. Stoga se postarajte svim srcem da sačuvate 
svetost  duše  i  čistotu  tela.  Jer  božanstveni  apostol  Pavle  kaže:  Vi  ste  hram  Božji;  ako 
pokvari ko hram Božji, pokvariće njega Bog (1 Kor. 3, 16. 17). 

Poučivši te ljude dušekorisnim rečima, svetitelj ih otpusti s mirom. Jer svetitelj po naravi 
beše  kao  čedoljubiv  otac,  i  lice  mu  sijaše  Božanskom  blagodaću,  kao  u  angela  Božija.  I 
izlažaše  od  lica  njegova,  kao  od  lica  Mojsijeva,  neka  presjajna  luča,  i  velika  korist  bivaše 
svima videti ga. Jer svakome, obuzetome kakvom bilo strašću ili mukom duševnom, beše 
dovoljno da samo pogleda na svetitelja, pa je odmah dobijao potrebnu utehu; i svakome, 
ko  bi  porazgovarao  s  njim,  bivalo  je  na  veliki  uspeh  u  dobru.  I  ne  samo  hrišćani  nego  i 
neverni,  kada  su  imali  prilike  čuti  slatke  i  medene  reči  svetiteljeve,  ispunjavahu  se 

15
umilenjem  i  stupahu  na  stazu  spasenja,  odbacujući  izdavna  ukorenjenu  zloću  neverja  i 
primajući u srce pravu reč istine. 

Veliki ugodnik Božji požive mnogo godina u gradu Miri, sijajući božanskim krasotama, po 
rečima  Božanskoga  Pisma:  kao  zvezda  jutarnja  usred  oblaka,  kao  mesec  pun  u  danima 
svojim,  kao  sunce  koje  sija  na  hram  Boga  Višnjega,  kao  krin  kraj  izvora  vode,  i  kao 
skupoceno  miro  koje  omiomiruje  sve  (Is.  Sirah.  50,  6.  7.  8).  Dostigavši  duboku  starost, 
svetitelj  isplati  opšti  dug  ljudskoj  prirodi,  pošto  prethodno  malo  odbolova  telom,  dobro 
završi  vremenski  život,  i  sa  radošću  i  psalmopojanjem  pređe  u  nestariv  i  blaženi  život, 
provođen  od  svetih  anđela  i  susretan  od  sabora  svetaca.  Na  njegov  pogreb  sabraše  se 
episkopi Likijske oblasti sa svim klirom i monasima, i bezbrojno mnoštvo naroda iz svih 
gradova. I čeono telo svetiteljevo bi s češću položeno u sabornoj crkvi Mirske mitropolije u 
šesti dan meseca decembra. I bivahu mnoga čudesa od svetih moštiju ugodnika Božjeg. Jer 
njegove mošti točahu miomirisno i celebno miro, kojim se bolesnici pomazivahu i zdravlje 
dobijahu.  Sa tog  razloga ka  grobu  njegovom priticahu ljudi sa  svih krajeva zemlje, ištući 
isceljenja bolestima svojim, i dobijahu ga. Jer tim svetim mirom isceljivahu se sve bolesti, 
ne samo telesne nego i duhovne, i progonjahu se zli dusi. Jer se svetitelj ne samo za života 
svoga nego i po prestavljenju svome okomljivaše na demone i pobeđivaše ih, kao što ih i 
sada pobeđuje. 

Neki bogobojažljivi ljudi koji življahu kraj ušća reke Tanaisa, čuvši za mirotočive i celebne 
mošti svetitelja Hristova Nikolaja koje počivaju u Likijskom gradu Miri, dogovoriše se da 
morem  otputuju  tamo  radi  poklonjenja  svetim  moštima.  Ali  zli  duh,  koga  ranije  sveti 
Nikolaj  progna  iz  Artemidina  idolišta,  videvši  da  se  lađa  sprema  da  otplovi  k  ovom 
velikom ocu, a kivan na njega što mu razruši hram i progna ga otuda, spremi osvetnički 
plan: da spreči ove ljude od nameravanog puta, i time ih liši svetinje. Stoga se on pretvori 
u  ženu,  sa  sudom  u  rukama,  punim  jeleja,  i  reče  tim  ljudima:  Želela  bih  da  ovaj  sud 
odnesem na svetiteljev grob, ali se veoma bojim putovati morem, jer je opasno za slabu i 
bolesnu  od  stomaka  ženu  otisnuti  se  na  toliki  put  morem.  Zato  vas  molim,  uzmite  ovaj 
sud, odnesite ga na svetiteljev grob, i nalijte jelej u kandilo. 

Sa  tim  rečima  demon  predade  bogoljupcima  u  ruke  sud.  Ne  zna  se  sa  kakvim  je 
demonskim vradžbinama bio pomešan taj jelej, ali je nesumnjivo bio namenjen da naškodi 
putnicima i da ih pogubi. Oni pak, ne znajući ubitačno dejstvo toga jeleja, izađoše u susret 
molbi  i  uzeše  taj  sud.  I  otisnuvši  se  od  obale,  oni  sav  taj  dan  ploviše  blagopolučno.  Ali 
sutradan  izjutra  dunu  vetar  severac  i  poče  praviti  teškoće  njihovoj  plovidbi.  Ploveći 
mnogo dana i noći sa velikim teškoćama i pateći se, oni izgubiše strpljenje zbog dugotrajne 
bure  i  rešiše  da  se  vrate  natrag.  I  kada  oni  već  stadoše  okretati  lađu  u  pravcu  svoga 
zavičaja, pred njima se pojavi sveti Nikolaj u malom čamcu i reče im: ʺKuda putujete, ludi? 
Zašto napuštate put koji ste preduzeli, i vraćate se nazad? U vašim je rukama utišati buru i 
osigurati lađi udobnu plovidbu. Jer vas u plovidbi ometaju đavolje opletke, pošto vam taj 

16
sud dade ne žena nego đavo. Stoga bacite sud u more, i odmah će vaša plovidba postati 
blagopolučnaʺ. 

Čuvši  to,  ljudi  baciše  đavolji  sud  u  more,  i  iz  njega  tog  časa  suknu  crni  dim  i  plamen,  i 
vazduh se ispuni silnim smradom, a more se rasede, voda uzavre i usklokota iz dubine, i 
vodene kaplje behu kao ognjene varnice. Ljude na lađi spopade užasan strah, i oni stadoše 
zapomagati  od  straha,  no  pojavivši  im  se  pomoćnik  naloži  im  da  budu  hrabri  i  da  se  ce 
boje, utiša more, i izbavivši putnike od straha ustroji im bezbednu plovidbu u Likiju. Jer 
tog časa na njih dunu neki prohladan i miomirisan vetar, i oni radosni doploviše srećno do 
željenoga grada. I poklonivši se mirotočivim moštima brzog pomoćnika i zaštitnika svog, 
oni  uzneše  blagodarnost  svemoćnome  Bogu,  i  odslužiše  molepstvije  velikome  Ocu 
Nikolaju. Posle toga oni se vratiše u svoju zemlju, pričajući svuda i svima šta im se dogodi 
na putu. 

Mnoga  velika  i  preslavna  čudesa  satvori  na  zemlji  i  na  moru  ovaj  veliki  ugodnik  Božji: 
pomažući  u  nevoljama,  spasavajući  od  potopljenja,  iznoseći  iz  dubine  morske  na  kopno, 
otržući  ljude  iz  ropstva  i  prenoseći  ih  njihovim  kućama,  izbavljajući  od  okova  i  tamnice, 
zaštićujući od posečenja mačem, oslobađajući od smrti, dajući mnoga isceljenja mnogima, 
slepima progledanje, hromima hod, gluvima sluh, nemima govor. On obogati mnoge koji 
se  paćahu  u  uboštvu  i  pukom  siromaštvu,  on  davaše  gladnima  hranu,  i  bejaše  svima  u 
svakoj nevolji gotov pomoćnik, usrdni zastupnik, brzi branitelj i zaštitnik. I sada on tako 
isto  pomaže  svima  koji  ga  prizivaju  i  izbavlja  od  nevolja.  Nemoguće  je  izbrojati  čudesa 
njegova,  kao  što  je  nemoguće  i  opisati  ih  sva  podrobno.  Velikog  čudotvorca  ovog  zna  i 
istok  i  zapad;  i  svi  krajevi  zemlje  znaju  čudotvorstva  njegova.  Stoga  neka  se  zbog  njega 
slavi  Jedan  u  Trojici  Bog,  Otac  i  Sin  i  Sveti  Duh,  i  Sveto  ime  Njegovo  neka  je  hvaljeno 
ustima svih vavek. Amin. 

  

NEBESKA ČUDESA SV. NIKOLAJA ČUDOTVORCA 

  

EVO svetitelja Božjeg koji neprestano piše Evanđelje Hristovo; piše ga s neba neprestano 
svojim čudesima, kao što ga je neprestano pisao za svoga života na zemlji. Piše ga po svoj 
zemlji, na svih pet kontitenata. Sav ispunjen čudesnim i čudotvornim Gospodom, on i živi 
ne  drukče  nego  neprestano  čudotvoreći.  Zato  je  i  stekao  prezime:  Čudotvorac,  uz  svoje 
slavno  ime:  Nikolaj.  Neprestano  živeći  Gospodom  Hristom,  tim  najmilijim  čudom  svih 
svetova: arhangelskih, angelskih, čovečanskih, životinjskih, biljnih, mineralnih, on je i sam 
postao jedno od najmilijih čuda zemljine istorije, i nebeske istorije, ukoliko je stvaraju ljud 
ska bića. 

17
Čovekoljublje  ovog  svežalostivog  svetitelja  Božjeg  je  neizmerno,  jer  je  vascelo  od 
čovekoljublja Jedinog Čovekoljupca. Zato su i čudesa njegova neizmerna, i bezbrojna. Od 
njih valja spomenuti bar nekoliko, eda bismo se u danima i noćima nevolja naših i muka 
naših prenuli, i krenuli, i poleteli k njemu molitvom, vapajem, uzdahom, suzom, jecajem. 
A on, beskrajno čovekoljubiv i potresno žalostiv, sažaliće se na nas, priteći će nam brzo u 
pomoć, izbaviće nas, iz čeljusti naših nemani, ma kakve bile, i ma od kuda bile. Ne sumnjaj 
u to, samo veruj! Jer je istina Sveistinitoga ovo: ʺSve je moguće onome koji verujeʺ. A na 
prvom  mestu  svetom  ljubimcu  Hristovom,  velikom  Nikolaju  Čudotvorcu,  koji  je  sav  od 
Bogočovečanske  svemoćne  vere  Hristove:  sav  dušom,  sav  srcem,  sav  umom,  sav  svim 
bićem svojim, svim životom svojim, svom večnošću svojom. 

  

I 

  

U  Carigradu  življaše  jedan  čovek,  po  imenu  Nikolaj,  koji  se  izdržavao  rukodeljem. 
Pobožan,  on  se  beše  zavetovao  da  dane,  posvećene  praznovanju  svetog  Nikolaja 
Čudotvorca,  praznuje  istinski  proslavljajući  ovog  ugodnika  Božjeg.  On  je  to  istrajno 
ispunjavao,  po  rečima  Svetoga  Pisma:  Poštuj  Gospoda  imetkom  od  pravednih  trudova 
svojih  (Prič.  Sol.  3,  9);  i  toga  se  uvek  čvrsto  sećao.  Tako  on  dostiže  duboku  starost;  i 
nemajući  više  snage  da  radi,  on  zapade  u  nemaštinu.  Međutim  približavao  se  praznik 
svetog Nikolaja, i starac, razmišljajući šta da radi, reče svojoj ženi: Skoro će praznik milog 
nam  velikog  arhijereja  Hristovog  Nikolaja.  No  kako  ćemo  mi  bedni,  pri  našoj  oskudici, 
otpraznovati  ovaj  dan?  ‐  Pobožna  žena  odgovori  mužu:  Ti  znaš,  gospodine  moj,  da  je 
došao kraj životu našem, jer i tebe i mene sustigla je starost. Ako bi nam se desilo čak i to, 
da se naš život završi sada, ti se drži svoga zaveta i ne zaboravljaj ljubav tvoju k svetitelju. 
‐ Ona ukaza mužu svome na ćilim i reče: Uzmi ćilim, pa nosi i prodaj ga, i kupi sve što je 
potrebno za dostojno praznovanje praznika svetoga Nikolaja. Mi ništa drugo nemamo, a 
ovaj ćilim nam nije nužan, jer nemamo dece kojoj bismo ga mogli ostaviti. 

Čuvši to, pobožni starac pohvali ženu svoju, uze ćilim i ode. A kada iđaše trgom, na kome 
se nalažaše stub svetog cara Konstantina Velikog, i prolažaše pored crkve svetoga Platona, 
njega  srete  svagda  gotov  na  pomoć  sveti  Nikolaj,  u  obliku  česnoga  starca,  i  upita  ga: 
Prijatelju mili, kuda ideš? ‐ Valja mi na pijacu, odgovori on. Prišavši mu bliže, sveti Nikolaj 
reče:  Dobro  delo.  No  kaži  mi,  pošto  prodaješ  taj  ćilim,  želeo  bih  da  ga  kupim.  ‐  Starac 
odgovori svetitelju: Ovaj ćilim je u svoje vreme kupljen za osam zlatnika; a sada ću uzeti 
za njega koliko mi ti daš. ‐ Svetitelj reče starcu: Pristaješ li da ti dam za njega šest zlatnika? 
‐ Ako mi daš toliko, odgovori starac, ja ću ti ga s radošću dati. ‐ Sveti Nikolaj spusti ruku u 
svoj  džep,  izvadi  zlato,  dade  u  ruke  starcu  šest  velikih  zlatnika,  i  reče  mu:  uzmi  to, 
prijatelju,  i  daj  mi  ćilim.  ‐  Starac  s  radošću  uze  zlato,  jer  je  ćilim  vredeo  manje  od  toga. 
Uzevši  ćilim  iz  starčevih  ruku,  sveti  Nikolaj  ode.  A  kada  se oni rastadoše,  ljudi na  pijaci 
18
što bejahu blizu, upitaše starca: Ne vidiš li priviđenje, starče, te sam razgovaraš? ‐ Jer oni 
videše samo starca i čujahu njegov glas, a svetitelj beše za njih nevidljiv i nečujan. 

Za to vreme sveti Nikolaj dođe s ćilimom k starčevoj ženi i reče joj: Muž tvoj je moj stari 
prijatelj. Sretnuvši me on mi se obrati sa ovakom molbom: ʺIz ljubavi prema meni, odnesi 
ovaj ćilim mojoj ženi, a meni valja svršiti jedan drugi posaoʺ. ‐ Rekavši to, svetitelj postade 
nevidljiv. Međutim žena, videći česnoga muža koji je blistao u svetlosti i uzevši ćilim od 
njega, ne smejaše od straha ni da ga upita ko je on. Misleći da je muž njen zaboravio reči 
koje  mu  je  ona  rekla  i  njenu  ljubav  prema  svetitelju,  žena  se  razgnjevi  na  svoga  muža  i 
reče: Teško meni kukavnoj! moj muž je zakonoprestupnik i pun je laži. ‐ Govoreći te reči, i 
slično tome, ona nije htela ni da gleda na ćilim goreći ljubavlju prema svetitelju. 

Ne  znajući  šta  se  dogodilo,  muž  njen  nakupova  sve  što  je  potrebno  za  praznik  svetog 
Nikolaja, i iđaše kući svojoj sav radostan što je prodao ćilim i što nije primoran da odstupi 
od  svog  blagočestivog  običaja.  Kada  on  stiže  doma,  razgnjevljena  žena  ga  srete  opakim 
rečima:  Idi  odmah  od  mene!  jer  si  slagao  svetom  Nikolaju.  Istinu  je  rekao  Hristos,  Sin 
Božiji: Nijedan nije pripravan za carstvo Božije koji metne ruku svoju na plug, pa se obzire 
natrag (Lk. 9, 62). 

Rekavši to, i slično tome, ona donese ćilim mužu svome i reče mu: Eto, uzmi! a mene više 
videti  nećeš.  Ti  si  slagao  svetom  Nikolaju,  i  zato  ćeš  izgubiti  sve  što  si  stekao 
praznovanjem njegovog praznika. Jer je pisano: Koji sav zakon održi a sagreši u jednome, 
kriv je za sve (Jak. 2, 10). 

Čuvši  to  od  svoje  žene  i  videći  svoj  ćilim,  starac  beše  zadivljen  i  ne  nalažaše  reči  da 
odgovori svojoj ženi. Dugo stajaše on zaprepašćen, i najzad mu postade jasno da je sveti 
Nikolaj učinio čudo. Uzdahnuvši iz dna srca i ispunivši se radosti, on podiže ruke svoje k 
nebu i reče: Slava Tebi, Hriste Bože, koji tvoriš čudesa preko svetog Nikolaja! ‐ Posle toga 
on  upita  ženu  svoju:  Straha  Božijeg  radi,  reci  mi  ko  ti  donese  ovaj  ćilim,  muž  ili  žena, 
starac  ili  mladić?  ‐  Žena  mu  odgovori:  Starac  čestan  i lučezaran,  odeven  u  svetle  haljine, 
donese nam ovaj ćilim i reče mi: ʺMuž tvoj je prijatelj moj, pa srevši me zamoli me da ovaj 
ćilim donesem tebi; uzmi gaʺ. Uzevši ćilim, ja se ne usudih da upitam donosioca ko je on, 
jer je sav blistao svetlošću! 

Čuvši to od žene, starac se divljaše, i pokaza ženi preostalo kod njega zlato i sve što beše 
kupio  za  praznik  svetoga  Nikolaja:  jestiva,  vino,  prosfore  i  sveće.  I  uskliknu  on:  Živ  mi 
Gospod,  čovek  koji  kupi  ćilim  od  mene,  i  opet  ga  donese  u  kuću  k  nama  ubogim  i 
smirenim slugama, zaista je sveti Nikolaj, jer oni koji me videše u razgovoru s njim pitahu 
me: ʺNe priviđenje li ti vidiš?ʺ Oni videše samo mene, a on bejaše nevidljiv.  

Tada oboje, starac i žena njegova, uskliknuše, uznoseći blagodarnost Svemogućem Bogu i 
hvalu  velikom  arhijereju  Hristovom  Nikolaju,  brzom  pomoćniku  svima  koji  ga  s  verom 
prizivaju.  Ispunivši  se  radosti  oni  odmah  pođoše  u  crkvu  svetog  Nikolaja,  noseći  zlato  i 

19
ćilim,  i  ispričaše  u  crkvi  sve  svemu  kliru  i  svima  koji  se  tamo  zadesiše.  I  svi  oni,  čuvši 
kazivanje  njihovo,  proslaviše  Boga  i  svetog  Nikolaja  koji  tvori  milost  slugama  svojim. 
Zatim oni poslaše k patrijarhu Mihailu[10] i obavestiše ga o svemu. Patrijarh naredi da se 
starcu  daje  pomoć  iz  imovine  crkve  svete  Sofije.  I  oni  otpraznovaše  praznik  česno,  sa 
uznošenjem hvale i molitvama. 

  

II 

  

Življaše u Carigradu blagočestiv čovek, po imenu Epifanije. Bejaše on veoma bogat i vrlo 
uvažavan od cara Konstantina,[11] i imađaše mnogo robova. Jednom on namisli da kupi 
sebi  roba  za  slugu;  i  u  treći  dan  meseca  decembra  on  uze  72  zlatnika,  usede  na  konja  i 
odjaha  na  pijacu  gde  trgovci,  došavši  iz  Rusije,  prodaju  robove.  Ali  mu  ne  ispade  za 
rukom da kupi roba,  I on  se vrati kući. Sišavši s  konja, on uđe  u  palatu,  izvadi  iz  džepa 
zlato što je nosio na pijacu, metnu ga negde u palati, i zaboravi mesto gde ga je metnuo. A 
to mu se dogodi po dejstvu đavola koji neprestano vojuje s rodom hrišćanskim. Jer đavo, 
ne podnoseći pobožnost ovoga muža, namisli da ga vrgne u ponor greha. Sutradan izjutra 
velmoža  prizva  momka  koji  ga  je  služio  i  reče  mu:  Donesi  mi  zlato  koje  ti  sinoć  dadoh, 
treba mi ići na pijacu. ‐ Čuvši to, sluga se uplaši, pošto mu gospodar ne beše dao zlato, i 
reče: Gospodaru, ti mi nisi dao zlato. ‐ Gospodar na to uzvrati: O, zla i lažljiva glavo, kuda 
si metnuo zlato koje ti dadoh? ‐ Momak se kunijaše da ne shvata o čemu govori gospodar 
njegov.  Velmoža  se  razljuti  i  naredi  slugama  da  vežu  momka,  da  ga  nemilosrdno  biju  i 
okuju  u  lance.  A  u  sebi  reče:  Sudbinu  ću  njegovu  rešiti  kada  prođe  praznik  svetoga 
Nikolaja. ‐ Jer ovaj praznik je imao biti kroz dva dana. 

Zaključan sam u odaji, momak sa suzama zavapi k svemogućem Bogu koji izbavlja one što 
su u nevolji: ʺGospode Bože moj, Isuse Hriste, Svedržitelju, Sine Boga živoga, koji živiš u 
nepristupnoj  svetlosti,  k  Tebi  vapijem,  jer  Ti  znaš  srce  čovečije,  Ti  si  pomoćnik  sirotama, 
izbavljenje  onih  u  nevoljama,  uteha  tužnima,  izbavi  me  iz  ove  neobjašnjive  mi  napasti! 
Ustroj  milostivo  izbavljenje,  da  bi  i  gospodar  moj,  izbavivši  se  od  greha  i  nepravde 
pričinjene meni, proslavio Tebe s veseljem srca, i da bi ja, ništavni sluga Tvoj, izbavivši se 
od  ove  napasti  koja  me  nepravedno  postiže,  uzneo  Tebi  blagodarnost  za  čovekoljublje 
Tvojeʺ. 

Sa  suzama  govoreći  to,  i  tome  slično,  i  molitvi  dodajući  molitvu  i  suzama  suze,  momak 
zavapi k svetom Nikolaju: ʺO, česni oče, sveti Nikolaje, izbavi me od bede! Ti znaš da ja 
nisam kriv u onome zbog čega me okrivljuje gospodar. Sutra će osvanuti tvoj praznik, a ja 
se nalazim u velikoj nevoljiʺ. 

20
Nastade  noć,  i  umoran  momak  zaspa.  I  javi  mu  se  sveti  Nikolaj,  svagda  brz  na  pomoć 
svima koji ga sa verom prizivaju, i reče: ʺNe tuguj, Hristos će te izbaviti preko mene, sluge 
Svogaʺ. ‐ I tog trenutka spadoše lanci s nogu njegovih, i on ustade i uznese hvalu Bogu i 
svetome  Nikolaju.  Tog  časa  svetitelj  se  javi  i  gospodaru  njegovom,  i  ukori  ga:  ʺZašto  si 
nepravdu učinio sluzi svome Epifanije? Ti si sam kriv, jer si zaboravio gde si metnuo zlato, 
a momka mučiš bez razloga, a on ti je veran. No pošto nisi to ti sam smislio već te je naučio 
iskonski  zli  neprijatelj,  đavo,  to  ti  se  evo  javljam,  da  ne  bi  usahnula  ljubav  tvoja  k  Bogu. 
Ustani  i  oslobodi  momka.  A  ako  me  ne  poslušaš,  tebe  će  snaći  velika  nesrećaʺ.  ‐  Zatim, 
pokazujući mu prstom mesto gde leži zlato, sveti Nikola reče: ʺUstani, uzmi svoje zlato i 
oslobodi momkaʺ. ‐ Rekavši to, on postade nevidljiv. 

Velmoža Epifanije se probudi sav drhteći, ode do mesta u palati koje mu svetitelj pokaza, i 
nađe zlato koje sam beše tamo ostavio. Tada, obuzet strahom i ispunjen radošću, on reče: 
Slava  Tebi,  Hriste  Bože,  Nado  svega  roda  hrišćanskog;  slava  Tebi,  Nado  beznadežnih  i 
brza Uteho očajnih; slava Tebi, jer si pokazao svetilo celome svetu i brzo ustajanje palih u 
greh ‐ Svetoga Nikolaja, koji isceljuje ne samo telesne bolesti nego i duševne sablazni. ‐ Sav 
u suzama, on pade pred česnom ikonom svetog Nikolaja i reče: Blagodarim ti, česni oče, 
jer  si  spasao  mene  nedostojnog  i  grešnog,  i  došao  si  k  meni  ništavnom  očišćujući  me  od 
grehova. Čime ću ti uzvratiti za to što si pogledao na mene i došao k meni? 

Rekavši to, i slično tome, velmoža ode k momku, i kada ugleda da su okovi spali s njega, 
spopade  ga  još  veći  užas,  i  on  silno  ukoravaše  sebe.  I  smesta  naredi  on  da  momka 
oslobode i da ga obaspu svakom pažnjom; sam pak svu noć provede u bdenju, blagodareći 
Boga i svetog Nikolaja koji ga izbavi od takoga greha. A kad zazvoni za jutrenje, on uze 
zlato i sa momkom ode u crkvu svetog Nikolaja. Tu on s radošću ispriča svima kakve ga 
milosti  udostoji  Bog  i  sveti  Nikola.  I  svi  proslaviše  Boga  koji  tvori  takva  čudesa  preko 
ugodnika Svojih. A kad svrši jutrenje, Gospodar reče u crkvi momku: Čedo, ne ja grešni no 
Bog tvoj, Tvorac neba i zemlje, i sveti ugodnik Njegov, Nikolaj, neka te oslobode ropstva, 
da bi i meni ma kad bila oproštena nepravda koju sam ti iz neznanja učinio. 

Rekavši to on razdeli zlato na tri dela: jedan deo dade crkvi svetog Nikolaja, drugi razdade 
ništima,  a  treći  dade  momku,  govoreći:  Čedo,  uzmi  ovo,  i  nikome  nećeš  biti  dužan  sem 
svetome Nikolaju. Ja ću se starati o tebi kao čedoljubiv otac. 

Uznevši blagodarnost Bogu i svetome Nikolaju, Epifanije ode domu svome s radošću. 

  

III 

  

U  Carigradu  življaše  jedan  blagočestiv  čovek,  pun  vere  u  Gospoda  Hrista.  On  mnogo 
ljubljaše  i  počitovaše  velikog  ugodnika  Božjeg,  svetog  Nikolu.  Jednom,  spremajući  se  da 

21
radi  nekog  posla  otputuje  lađom  u  drugu  zemlju,  on  po  običaju  svom  ode  crkvi  svetog 
Nikolaja  i  pomoli  se  svetitelju  Božjem.  Zatim  se  oprosti  sa  prijateljima  i  susedima,  pa  se 
ukrca u lađu i otputova. U tri časa po ponoći stade duvati jak vetar i otpoče bura. Mornari 
se  užurbaše  oko  pritezanja  jedrila;  priskoči  im  u  pomoć  i  ovaj  blagočestivi  čovek;  ali  se 
nekako spotače i pade u more. Pomrčina beše strašna, vetar strahovit, te ne mogahu priteći 
u pomoć utopljeniku, mada ga svi žaljahu i zapomagahu. A on onako obučen, boreći se sa 
valovima i tonući vikaše: ʺSveti Nikola, pomozi mi!ʺ ‐ I, o čuda! on se odjednom obrete u 
svojoj kući u Carigradu, iako mu se činilo da je još u dubini mora. Ukućani njegovi, čuvši 
njegov  glas,  upališe  sveće;  utom  dotrčaše  i  susedi;  i  videše  njega  gde  stoji  usred  kuđe, 
govori  gromko,  dok  mu  se  odelo  svo  mokro  cedi  od  morske  vode.  Svi  se  skameniše  od 
užasa i straha, nesposobni da reč progovore. A topljenik im reče: Braćo, šta se ovo zbiva? 
Znam da se juče oprostih sa svima vama, pa odoh na lađu; lađa se otisnu i mi plovljasmo 
pučinom;  zatim  dunu  silan  vetar,  nastade  bura,  mornari  se  užurbaše  oko  jedrila,  a  ja  se 
nekako spotakoh, i zahvaćen vetrom padoh u more, i prizvah u pomoć svetog Nikolu. A 
sada gde sam, ne znam. Recite mi, da nisam poludeo? šta se to desilo sa mnom? ‐ A oni, 
čujući  šta  on  govori  i  videći  kako  mu  morska  voda  curi  iz  odela,  razumeše  da  se  desilo 
divno čudo. I svi se stadoše radovati s njim, i dugo od radosti plakahu, i klicahu: Gospode 
pomiluj!  ‐  Zatim  se  topljenik  presvuče  i  ode  u  crkvu  svetog  Nikolaja.  I  ostatak  noći 
provede  u  molitvi,  plačući,  metanija  praveći  i  blagodarnost  uznoseći  Bogu  i  divnom 
ugodniku Njegovom, svetom Nikoli. 

  

IV 

  

U  Antiohijskom  kraju,  blizu  Saracena,  življaše  jedan  vrlinski  i  bogobojažljiv  čovek,  po 
imenu  Agrik,  i  imađaše  jedinca  sina  Vasilija.  Beše  Agrik  ukrašen  blagodaću  Božjom;  i 
izobilovaše  velikim  bogatstvom;  i  imađaše  veliku  veru  i  ljubav  prema  svetom  ocu 
Nikolaju  Čudotvorcu.  Svake  godine  on  svečano  proslavljaše  praznik  svetog  Nikolaja,  i 
postavljaše dve trpeze: jednu ubogima, a drugu prijateljima, susedima i ostalima. Na pet 
potrkališta od grada Antiohije nalažaše se crkva, posvećena svetom ocu Nikolaju. Tamo se 
svake  godine  o  prazniku  svetog  Nikolaja  sabiraše  mnogo  naroda.  Jedne  godine  o  tom 
prazniku hrljaše silan svet ka svetoj crkvi. Pobožni Agrik posla crkvi sina svog Vasilija sa 
slugama svojim, rekavši sinu: Idi, čedo, crkvi svetog oca Nikolaja, i postupi onako kako si 
naučio od nas ranijih godina: večernje bogosluženje odstoj sa strahom i usrđem, tako i celo 
jutrenje,  i  božanstvenu  liturgiju,  pa  se  potom  vrati  kući  na  ručak;  a  ja  i  mati  tvoja 
spremićemo sve što je potrebno ništima. 

Saslušavši pažljivo ove reči svoga oca, Vasilije s radošću ode crkvi. No za vreme jutarnjeg 
bogosluženja  naleteše  Saraceni,  opkoliše  crkvu  i  zarobiše  sve  ljude,  među  njima  i 
Agrikovog  sina  Vasilija.  I  sve  ih  kao  roblje  odvedoše  na  ostrvo  Krit;  i  tu  Vasilija,  kao 
22
veoma  lepog  mladića,  dadoše  Saracenskom  knezu  Amiru.  Ostalo  pak  roblje,  jedne 
prodadoše  a  druge  u  tamnicu  zatvoriše.  Saracenski  knez  odredi  Vasilija  da  njega  lično 
dvori i služi. 

Kada  roditelji  Vasilijevi  to  čuše,  udariše  u  plač  i  ridanje,  i  umesto  radosnog  svetkovanja 
njih  postiže  tužno  setovanje.  Obuzeti  tugom  oni  dve  godine  ne  praznovahu  praznik 
svetog oca Nikolaja, no jednako naricahu i suze ronjahu, i ovako govorahu: Sine naš mili, 
mi  te  sada  sa  vršnjacima  tvojim  ne  vidimo,  i  rukama  ne  grlimo,  i  usnama  ne  celivamo. 
Bolje bi bilo da smo te na postelji bolesnog dvorili, rukama podizali i okretali, nego što si 
pao u ruke neznabožnih ljudi. I da te je smrt snašla, mi bismo s radošću predali telo tvoje 
zemlji. I srce se naše ne bi ovako kidalo. 

Na  takvo  njihovo  naricanje  i  cviljenje  sticahu  se  k  njima  i  srodnici  i  susedi,  da  ih  teše  u 
njihovom bolu i jadu. I tešeći ih govorahu im: Zašto ste tako malodušni u tuzi? Zar vam 
nije poznato kakva mnogobrojna čudesa i na suvu i na moru čini čudesni svetitelj Nikolaj? 
On izbavlja od mača, i od svake nezaslužene smrti; izbavlja iz ropstva. 

Slušajući  takve  reči  od  bližnjih  svojih,  Agrik  se  donekle  uteši,  pa  reče  ženi  svojoj:  Kakva 
nam je korist što ovoliko plačemo? Eto, već je treća godina otkako cvilimo; zaboravismo i 
na praznik svetog oca Nikolaja; i ne odosmo k njemu o prazniku. Nego, poslušaj me sada: 
hajde  da  spremimo  sveće  i  jelej  i  tamjan,  pa  da  odemo  k  svetitelju  i  pomolimo  mu  se  s 
verom,  da  nas  uteši  u  tuzi  za  našim  sinom  Vasilijem  i  ohrabri  nadom.  Jer  on  nam  može 
sina našeg vratiti, ili nas na neki način obavestiti o njemu da li je živ ili mrtav. ‐ Čuvši to, 
žena  mu  reče:  Dobro  kažeš,  gospodine;  da  uradimo  kao  što  predlažeš,  pošto  će  skoro  i 
praznik svetog oca Nikolaja. 

I tako uradiše: s radošću pohitaše crkvi svetog Nikolaja. I kao što valja svetkovaše praznik, 
pa se vratiše kući svojoj. Kod kuće prirediše večeru, pozvavši na nju svoje srodnike i sve 
bližnje susede. I stadoše jesti i piti slaveći Boga, i spominjući čudesa svetog oca Nikolaja. 
Utom počeše psi silno lajati u dvorištu. Agrik reče momcima svojim: Idite i vidite što psi 
toliko laju, da li je posredi neka zver ili što drugo. ‐ Momci iziđoše, ali ništa ne videše, dok 
psi i dalje strahovito lajahu. Tada Agrik uze svetiljke, i sa ostalima pođe da vidi šta je to. I 
ugledaše usred dvorišta čoveka u saracenskom odelu. Uplašivši se, oni ne znađahu ko je 
to. A kada Agrik priđe bliže, on vide mladića sa čašom punom vina u ruci; i posmatraše ga 
ništa ne govoreći, sav obuzet strahom i radošću. Zapanjen, on najzad jedva progovori: O, 
čedo  moje  Vasilije!  da  li  to  ja  stvarno  vidim  tebe?  jesi  li  to  ti,  ili  tvoja  senka?  ‐  Mladić 
Vasilije  odgovori  brzo:  Ja  sam,  oče,  sin  tvoj  jedinac,  koga  Saraceni  zarobiše  i  na  Krit  kao 
roba odvedoše. 

Kada to Agrik ču, polete, zagrli sina, i stade ga ljubiti; i pitaše ga: Čedo moje slatko, reci 
mi,  kako  pobeže  iz  bezbožnih  ruku  Saracenskih?  s  kim  si  se,  čedo  moje,  posavetovao  o 
tome? Hajde, ispričaj sve ocu svome. ‐ A sin reče ocu svome: Oče, ništa ne znam o tome što 
me pitaš. No ovo jedno znam: Sada prisluživah kneza Saracenskog za večerom. Jer kada 
23
me  zarobiše  i  na  Krit  odvedoše,  tamo  me  dadoše  Saracenskom  knezu  Amiru.  I  od  toga 
vremena knez Amir me odredi da ga služim vinom, stojeći pred njim za vreme obeda sa 
punom čašom vina, kao što me, oče, sada vidiš. I eto ne znam, kakva me to sila iznenada 
uze,  i  sa  ovom  čašom  koju  još u  ruci  držim,  kao  nekim  vetrom  prenese  i  postavi  ovde,  i 
videh gde me na ovo mesto postavlja veliki sveti otac Nikolaj. 

Čuvši to, Agrik se ispuni radosti zbog velikog čuda, uze sina za ruku i predade ga materi 
njegovoj. A ona videvši sina od radosti plakaše, i mnoge mu mile reči govoraše, i zagrlivši 
ga neprestano ga celivaše, a i ovako govoraše: Sada te vidim, premilo čedo moje Vasilije. 
Sada te neočekivano rukama svojim grlim. Sada, čedo moje slatko, imam tebe ‐ utehu duši 
mojoj. Sada se sve tuge materinskog srca mog razrešiše, jer evo sva blaga moja u rukama 
svojim držim. 

Kada  to  čuše  ljudi  iz  okolnih  mesta,  brzo  se  stekoše  na  radost  i  veselje  povodom  takog 
neiskazanog čuda. I bi  priređena česna  svetkovina u čast svetom i velikom  ocu Nikolaju 
Čudotvorcu, slaveći Presvetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza ove 
vekove. Amin. 

  

V 

  

Jednom  u  Kijevu,  o  prazniku  svetih  mučenika  Borisa  i  Gljeba,  sleže  se  silan  svet  iz  svih 
gradova  i  sela  na  praznik  svetih  mučenika.  Neki  Kijevljanin,  koji  imađaše  veliku  veru  k 
svetome Nikolaju i k svetim mučenicima Borisu i Gljebu, sede na lađu za Višgorod da se 
tamo pokloni grobu svetih mučenika Borisa i Gljeba,[12] ponevši sa sobom sveće, tamjan i 
prosfore ‐ sve što je potrebno za dostojno praznovanje. Pošto se pokloni moštima svetih i 
dušu ispuni radošću, on lađom krenu natrag kući svojoj. Za vreme tog putovanja rekom 
Dnjeprom, žena njegova koja držaše dete u rukama, zadrema i ispusti dete u vodu, i ono 
potonu. Otac stade čupati sebi kosu na glavi, vapijući: 

ʺTeško  meni,  sveti  Nikolaje,  zato  li  ja  imam  tako  veliku  veru  k  tebi,  da  ti  ne  spaseš  dete 
moje  od  potopljenja.  Ko  će  biti  naslednik  moga  imanja?  koga  ću  naučiti  da  svečano 
proslavlja tvoj praznik? kako ću javljati veliko milosrđe tvoje koje si izlio na sav svet i na 
mene  bednog,  kada  se  udavilo  dete  moje?  Ja  sam  hteo  da  ga  vaspitam  prosvećujući  ga 
čudesima tvojim, da bi me posle smrti moje hvalili što porod moj svetkuje svetog Nikolaja. 
Međutim,  svetitelju,  ti  si  ne  samo  ožalostio  mene  nego  i  sebe,  jer  će  se  uskoro  morati 
prekinuti slavljenje tebe u domu mom, pošto sam star i očekujem končinu. Da si hteo, ti si 
mogao  spasti  dete;  ali  ti  si  dopustio  da  se  ono  udavi  i  nisi  opasao  jedinče  moje.  Ili  ti 
smatraš da ja ne znam čudesa tvoja? Ta njima broja nema, i jezik ljudski nije u stanju da ih 
ispriča.  I  ja,  oče  sveti,  verujem,  da  je  tebi  moguće  sve  što  zaželiš,  ali  su  bezakonja  moja 

24
pretegla.  Tek sada, kidan žalošću, ja sam shvatio:  da  bi se meni  sva  tvar  pokoravala  kao 
Adamu u raju do grehopada, da sam besprekorno držao zapovesti Božje. Međutim, sada 
sva  tvar  ustaje  na  mene:  voda  potapa,  zver  rastrže,  zmija  proguta,  munja  sagori,  ptice 
iskljuju, stoka besni i izgazi sve, ljudi ubijaju, hleb dat nam za hranu nije nas nasitio, i, po 
volji  Božijoj,  biće  nam  na  pogibao.  Mi,  obdareni  dušom  i  razumom  i  stvoreni  po  slici 
Božijoj, ne ispunjujemo, ipak, kako treba, volju Tvorca svoga. O, sveti oče Nikolaje, nemoj 
se  razgnjeviti  na  mene  što  ja  ovako  smelo  govorim,  jer  ja  ne  gubim  nadu  na  spasenje, 
imajući tebe za pomoćnikaʺ. 

Žena pak njegova čupaše sebi kosu i udaraše se po obrazima. Najzad oni stigoše do grada, 
i ucveljeni uđoše u svoju kuću. Nastupi noć, i tada arhijerej Hristov Nikolaj, brz na pomoć 
svima koji ga prizivaju, učini divno čudo, kakvoga nije bilo u pređašnje vreme. Noću on 
izvadi iz reke utopljeno dete i položi ga živo i nepovređeno na horu hrama svete Sofije. 

Kada  dođe  vreme  za  jutarnje  bogosluženje,  crkvenjak  uđe  u  crkvu  i  ču  detinji  plač  na 
horu. I dugo on stajaše razmišljajući, ko je to pustio ženu na hor. Zatim ode onome koji je 
održavao red na horu i stade ga koriti; ovaj se pravdaše da ništa ne zna. No crkvenjak ga 
ukoravaše:  Ti  si  uhvaćen  na  delu,  jer  deca  se  deru  na  horu.  ‐  Ovaj  se  uplaši,  i  prišavši 
katancu  vide  da  je  nedarnut  i  ču  detinji  glas.  Popevši  se  na  hor,  on  ugleda  pred  ikonom 
svetog Nikolaja detence svo pokislo od vode. Ne znajući šta da misli, on obavesti o tome 
mitropolita. Odsluživši jutrenje, mitropolit posla da se ljudi saberu na trgu i da ih upitaju 
čije  detence  leži  na  horu  u  crkvi  Sofije.  Svi  građani  pođoše  u  crkvu  čudeći  se  otkuda  se 
obrelo  na  horu  dete,  mokro  od  vode.  dođe  i  otac  detinji,  da  vidi  to  čudo,  i  ugledavši 
detence poznade ga. Ali, ne verujući sebi, on ode k svojoj ženi i ispriča joj sve po redu. A 
ona  odmah  stade  prekoravati  muža  svoga,  govoreći:  Ta  kako  ti  to  ne  shvataš,  da  je  to 
čudo, učinjeno svetim Nikolajem. 

Ona  hitno  ode  u  crkvu,  poznade  dete  svoje,  i  ne  dodirnuvši  ga  pade  pred  ikonu  svetog 
Nikolaja i moljaše se sa umilenjem i suzama. A muž, stojeći podalje, ronjaše suze. Čuvši o 
tome, svi se ljudi slegoše da pogledaju na čudo. I sabra se sav grad, slaveći Boga i svetog 
Nikolaja.  A  mitropolit  priredi  čeoni  praznik,  kao  što  se  to  radi  na  sam  dan  praznovanja 
svetog Nikolaja, proslavljajući Svetu Trojicu, Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA,  

episkopa Patarskog 

  

25
STRIC  velikoga  svetitelja  Nikolaja  Čudotvorca,  koji  ovoga  i  nastavi  na  duhovni  život  i 
rukopoloži za sveštenika. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

NIKOLAJA RAVNOAPOSTOLNOG,  

arhiepiskopa i prosvetitelja Japanskog 

  

EVANĐELjE Hristovo večnoživa je sila Božja na spasenje svima ljudima svih vremena. Ta 
spasonosna sila Evanđelja projavila se i u naše dane preko ovog divnog i ravnoapostolnog 
svetitelja Božjeg, Nikolaja Japanskog. Rodio se sveti Nikolaj Novi 22. avgusta 1836. godine 
u selu Jegorža, u guberniji Smolenskoj, od oca blagočestivog đakona i pobožne majke, koja 
je umrla kad je njemu bilo tek pet godina. Na krštenju je dobio ime Ivan, a prezime mu je 
bilo Dimitrijevič Kasatkin. Kada Ivan poodraste, otac ga dade u seminariju (bogosloviju) u 
gradu  Smolensku,  a  kada  ovu  završi  (1856.  g.)  upisa  se  u  Duhovnu  akademiju  u 
Petrogradu.  Kada  Sveti  Sinod  Ruske  Crkve  odluči  godine  1860.  da  pošalje  jednog 
sveštenika  u  rusko  poslanstvo  u  daleki  Japan,  tada  po  Promislu  Božjem  izbor  pade  na 
Ivana  Kasatkina,  koji  tada  beše  student  četvrte  godine  u  Akademiji.  Uskoro  zatim  ovaj 
sveti  sluga  Božji  završi  Akademiju,  zamonaši  se  sa  imenom  Nikolaj  i  bi  posvećen  za 
jeromonaha.  Godine  1861.  on  pođe  na  svoj  sveti  put,  pređe  ceo  Sibir  i  stiže  u  Japansko 
mesto Hakontate. 

U Japanu su tada okolnosti za pravoslavno hrišćansko misionarenje bile veoma teške jer je 
bilo strogo zabranjeno propovedati Hrista. Sveti Nikolaj je sam izučio japanski jezik i posle 
nekoliko godina revnosnog, no izloženog uvek velikim opasnostima rada, on obrati u veru 
Hristovu japanskog lekara Sakaja i sveštenika Savaba (1865. godine). Ovi dvojica od tada 
pomagahu svetom Nikolaju, tako da već 1871. godine beše oko 15 pravoslavnih hrišćana u 
Japanu. Sveti Nikolaj je nastojao ne toliko da obrati što veći broj Japanaca, koliko da one 
koji se stvarno obraćaju u hrišćansku veru učini pravim i nepokolebljivim hrišćanima, jer 
im uvek predstojaše nošenje krsta i idenje za Hristom do kraja. 

Tek  posle  desetinu  godina  rada  svetog  Nikolaja,  bilo  je  dozvoljeno  da  se  u  Japanu 
organizuje  zvanično  Ruska  Pravoslavna  misija  za  Japan,  Na  čelu  koje  je  postavljen 
ravnoapostolni  Nikolaj,  koji  tada  bi  proizveden  za  arhimandrita.  Misionarski  centar  bi 
tada  premešten  u  japansku  prestonicu  Tokijo,  a  za  sveštenika  pravoslavne  parohije  u 
Hakontate  bi  postavljen  jeromonah  Anatolije  iz  Rusije.  Kada  uskoro  zatim  japanski  car 
dade  slobodu  za  propovedanje  hrišćanske  vere  u  Japanu  (1873.  godine),  apostolski  rad 

26
svetog  Nikolaja  donese  ubrzo  još  veće  plodove,  jer  uskoro  broj  vernih  poraste  na  preko 
hiljadu. 

Kroz  dve  godine  (1875.  g.)  episkop  Pavle  sa  Kamčatke  hirotonisa  prvog  sveštenika 
pravoslavnog iz Japana, Pavla Sabasa, i već uskoro bi stvorena prva Pravoslavna Japanska 
Crkva, koja uskoro (1885. godine) dobi i svoga episkopa u licu svetog Nikolaja. Te godine 
30. marta on bi hirotonisan za episkopa Revelskog, i od tada još više umnoži i raširi svoj 
apostolski  rad  u  Japanu.  Godine  1890.  on  sa  svojim  vernicima  podiže  saborni  hram  u 
Tokiju,  u  pravoslavnom  vizantijskom  stilu.  Pravoslavne  crkvene  zajednice  u  Japanu 
postadoše tada mnogobrojne, jer u to vreme bi data i potpuna verska sloboda za hrišćane. 
Sveti Nikolaj i njegova živa Crkva Božja u Japanu ne imađahu skoro nikakvih materijalnih 
sredstava, no ipak Svetitelj ustanovi škole za obrazovanje oglašenih, hrišćana i sveštenika. 
U  ovim  školama  su  se  učili  budući  misionari  i  propovednici  Evanđelja  Hristovog  među 
neznabožnim Japancima. Bile su otvorene i škole za devojke, iz kojih su izlazile hrišćanke 
sposobne  da  drže  veronauku  po  crkvama  i  parohijama.  Najzad  je  otvorena  i  jedna 
seminarija  (1878.  godine),  gde  se  izučavalo  Sveto  Pismo,  bogoslovske  nauke  i  jezici 
japanski,  kineski  i  ruski.  Tako  je  u  dalekom  i  neprosvećenom  Japanu  zasijala  svetlosna 
zora Sunca Pravde, Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, i osnovana Njegova sveta 
Crkva od ovog svetog i ravnoapostolnog svedoka Njegovog Nikolaja Novog. 

Sveti  Nikolaj  je  razvio  revnosnu  apostolsku  delatnost  u  zasađivanju  evanđelskog  života 
među  novoobraćenim  Japancima,  u  učenju,  u  življenju  i  tvorenju  spasonosne  nauke 
Hristove i u istinskom služenju Bogu Živome i Istinitome. On i njegovi učenici uložili su 
veliki trud da prevedu na japanski jezik Sveto Pismo, bogoslužbene knjige, dela i kanone 
Svetih  Otaca  i  Vaseljenskih  Sabora,  Žitija  i  pouke  Svetitelja,  jednom  rečju  sve  ono  što  su 
nekada ranije radili sveta ravnoapostolna braća Kirilo i Metodije među Slovenima. 

Punih  pedeset  godina  radio  je  sveti  ravnoapostolni  Nikolaj  u  Japanu,  i  zato  je  od  svih 
pravoslavnih hrišćana u Japanu i širom sveta još za života poštovan kao sveti čovek Božji i 
apostol Hristov, kao prosvetitelj onih koji sede u tami i senci smrtnoj i kao zasaditelj svete 
Crkve Hristove u Japanu. Posle mnogih trudova i apostolskih dela svojih, počinuo je sveti 
Nikolaj  u  Gospodu  svome  3.  februara  1912.  godine,  i  čeono  pogreben  u  crkvi  svojoj  u 
Tokiju. Njemu se kao ugodniku  Božjem  i vernom apostolu Hristovom obraćaju  u  svojim 
molitvama svi verujući Japanske Crkve i ostali pravoslavni hrišćani, i po veri svojoj bivaju 
uslišavani  i  blagodatno  pomagani.  Njegov  sveti  grob  postao  je  mesto  pokloništva  i 
izvorom  čudesne  pomoći  od  Boga,  i  to  ne  samo  za  pravoslavne,  nego  njemu  dolaze  i 
inoslavni,  pa  čak  i  nehrišćani  u  Japanu,  među  kojima  se  sve  više  i  više  širi  i  raste  Crkva 
Hristova  Pravoslavna,  blagodareći  sili  i  blagodati  Evanđelja  Hristova  i  molitvenom 
zastupništvu i pomoći ravnoapostolnog Nikolaja.[13] 

27
Sveti Sinod Ruske i Japanske Crkve uneli su ime Svetog Nikolaja, prosvetitelja Japanskog, 
u kalendar Svetih Pravoslavne Crkve pod 3. februarom (10. aprila 1970. godine). Njegovim 
svetim molitvama neka Gospod i nas pomiluje i spase. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

NIKOLE KARAMANA 

  

PRIMORAVAN od Turaka da se odrekne Hrista i poturči, on gromko izjavljivaše: Nikada 
se neću odreći Tvorca i Spasitelja mog, Gospoda Isusa Hrista, istinitog Boga, koji će suditi 
živima i mrtvima. ‐ Zbog toga sudija naredi da ga biju. Mučenik junački trpljaše, dobijajući 
pomoć s neba. Sudija ga onda vrže u tamnicu i naredi da mu se ne daje ni hleb ni voda, i 
da  ga  dvaput  dnevno  biju.  Sve  to  mučenik  radosno  podnošaše,  ostajući  nepokolebljiv  u 
veri. Pokušavahu i laskama i pretnjama da ga privole ili primoraju na odrečenje od Hrista 
i  na  poturčenje.  A  on  neustrašivo  govoraše:  Makar  me  u  more  bacili,  makar  me  u  ognju 
spalili, makar me na sitne komade isekli, ja se preslatkog Gospoda mog Isusa Hrista odreći 
neću!  Sudija  ponovo  baci  svetog  mučenika  u  tamnicu.  I  ponovo  ga  stavljahu  na  razne  i 
strašne muke. A hristočežnjivi mučenik radovaše se i slavljaše Gospoda što ga udostoji da 
strada za sveto ime Njegovo. Videći ga čvrsta i nepokolebljiva u svome ispovedanju vere, 
sudija  naredi  te  mučenika  obesiše  u  Smirni  1657.  godine  u  šesti  dan  meseca  decembra.  I 
tako blaženi stradalnik primi neuvenljivi venac mučeništva i bi ubrojan u svete mučenike. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

TEOFILA,  

episkopa Antiohijskog 

  

KAO dobro školovan u filosofiji jelinskoj on se, po pročitanju Svetog Pisma, krsti i posta 
veliki  zaštitnik  vere  hrišćanske.  Njegovo  delo  ʺO  veriʺ  sačuvano  do  danas.  Napisao  dve 
divne  knjige  svome  ranijem  prijatelju  neznabošcu  Avtoliku,  u  kojima  izlaže  uzvišenost 
hrišćanske vere. Upravljao crkvom Antiohijskom 13 godina, i upokojio se 181. godine. 

  

28
  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

NISARA 

  

ŽIVEO  u  vreme  Maksimijana  (286‐305)  i  kao  hrišćanin  bio  izveden  pred  Julija  i  Elijana. 
Upitan  od  njih  i  ispovedivši  veru  u  Hrista,  bi  obešen  i  izboden  raspaljenim  strelama,  a 
zatim  bačen  u  tamnicu.  Ponovo  suđen,  i  ostavši  nepokolebljiv,  bi  obnažen  i  strugan  po 
telu, a zatim bačen u oganj gde je mučenički i skončao. 

  

  

SPOMEN SVETOG OCA NAŠEG 

MAKSIMA,  

mitropolita Kijevskog 

  

BLAŽENI  Maksim, rodom  Grk,  bi postavljen za mitropolita Kijevskog i cele Rusije  1283. 

godine.  Usled  čestih  napada  Tatara  na  Kijev  on  prenese  svoj  presto  u  Vladimir.  U  teško 
vreme  mongolskog  jarma  blaženi  Maksim  dožive  mnogo  muka  i  nevolja.  Revnujući  za 
spasenje  svoje  pastve on  razasla  ʺsvima  pravoslavnim  hrišćanimaʺ  pravilo  o  postovima  i 
čuvanju zakonitog braka. Prestavi se sveti mitropolit 1305. god. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Patara  ‐  primorski  trgovački  grad  u  Maloazijskoj  pokrajini  Likiji;  osnovan  od 

Feničana; sada u ruševinama.  

2. Sravni: Psal. 1, 3. 

29
3. To  je  bila  malena  crkva  na  Sionskoj  gori,  jedina  u  to  vreme  u  celom  gradu 
Jerusalimu,  naseljenom  neznabošcima.  Po  predanju:  ta  crkva  je  bila  sagrađena  u 
onom domu gde je Gospod Isus Hristos ustanovio Svetu Tajnu Pričešća, i gde je bio 
silazak Svetoga Duha na apostole. 

4. Mire (kod Turaka Dembre) ‐ glavni grad drevne Likije, blizu mora, na reci Andrak, 
na čijem je ušću pristanište Andriake.  

5. Carevi  Dioklecijan  i  Maksimijan  (od  284‐305.  godine)  behu  savladari:  prvi  ‐ 

carovaše  na  Istoku,  drugi  na  Zapadu.  Gonjenje  ustrojeno  Dioklecijanom  beše 
izuzetno  svirepo.  Ono  je  počelo  u  gradu  Nikomidiji  gde  na  prvi  dan  Uskrsa  bi 
spaljeno u hramu dvadeset hiljada hrišćana. 

6. Sravni: Lk. 1, 69. 

7. Artemida, ili Dijana, poznata grčka boginja; smatrana pokroviteljkom šuma i lova. 

8. Mt. 8, 26. 

9. Jn. 14, 12. 

10. Mihail Kerularije patrijarhovao od 1043. do 1058. godine. 

11. Reč je o Konstantinu Monomahu koji je carovao od 1042. do 1060. godine. 

12. Mošti svetih mučenika Borisa i Gljeba nalažahu se tada još u Višgorodu Kijevskom. 
A čudo o kome je reč dogodilo se između 1087. i 1091. godine. 

13. Danas Pravoslavna Crkva u Japanu ima svoju arhiepiskopiju i još dve eparhije, sa 
tri episkopa, velikim brojem vernika, sveštenstva i crkava.  

30