Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
11. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG DANILA STOLPNIKA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG LUKE NOVOG STOLPNIKA 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA MIRAKSA 

‐ ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG NIKONA SUHOG, PEČERSKOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG LEONTIJA AHAJSKOG 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA VARSAVE 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA AITALA i AKEPSIJA 

‐ SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

TERENCIJA, VIKENTIJA, EMILIJANA i VEVEJA 

‐ SPOMEN SVETIH PODVIŽNIKA PETRA I AKEPSIMA 

‐ SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH VIHIJANA i NOMONA 

‐ NEDELjA SVETIH PRAOTACA pred Rođenjem Hristovim 

 
ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

DANILA STOLPNIKA 

  

OVU  rajsku  granu,  prepodobnog  oca  našeg  Danila  Stolpnika,  odgaji  Mesopotamija,[1]  u 
selu  Vitari  kod  grada  Samosata,[2]  od  hrišćanskih  roditelja,  Ilije  i  Marte.  Majka  njegova 
beše nerotkinja, i zbog toga doživljavaše mnoge neprijatnosti i prekore kako od muža tako 
i od srodnika i srodnica. I ona, jednom u ponoći, prepuna tuge u srcu izaće tiho iz kuće, i 
pruživši  ruke  k  nebu  pomoli  se  sa  mnogo  suza  Bogu,  govoreći:  Gospode  care,  Ti  si 
ispočetka  stvorio  muža  i  ženu  i  rekao  im:  rađajte  se  i  množite  se  (1  Mojs.  1,  28);  Ti  si  u 
starosti  darovao  Sari  Isaka  (1  Mojs.  21,  1‐3),  Ani  Samuila  (1  Car.  1,  20),  Jelisaveti  Jovana 
(Lk.  2,  60);  Ti  se  smiluj  i  na  mene  koja  sam  u  sličnoj  nevolji,  i  samilosno  pogledavši  na 
mene  razreši  bezdetnost  moju,  skini  sramotu  s  mene,  i  daj  plod  besplodnoj  utrobi,  da 
darovano mi Tobom prinesem na dar Tebi, kao nekada Ana Samuila. 

Pomolivši  se  tako  srcem  skrušenim  i  duhom  smirenim,  Marta  se  vrati  kući  svojoj.  I  čim 
zaspa,  ona  vide  u  snu  dva  ogromna  svetila  presvetla,  slična  tanjirima,  gde  se  polako 
spuštaju s neba na njenu glavu. Sutradan ona ispriča svoj san mužu i rođacima, i oni joj na 
razne  načine  protumačiše  san.  Međutim  taj  san  beše  predskazanje  da  će  ona  roditi  sina, 
koji će sijanjem vrlina svojih biti svetliji od zvezda. Posle toga Marta zatrudne i rodi sina; 
tim  rođenjem  ona  se  oslobodi  muke  koju  joj  je  pričinjavala  njena  bezdetnost.  Tako 
značajan  beše  početak  života  blaženog  Danila  na  zemlji,  tako  se  neobično  pojavi  na  svet 
onaj koji kasnije postade zaista sin svetlosti. 

Pet godina dete rastijaše bez imena, jer roditelji ne hoćahu nadenuti ime sinu svome, nego 
željahu da sam Bog nadene ime onome koji se rodio po daru Božjem. Stoga o1ni odvedoše 
čedo  svoje  u  jedan  manastir,  donevši  i  dare  Bogu,  i  moljahu  igumana  da  nadene  ime 
sinčiću  njihovom.  Iguman,  nadahnut  Bogom,  odgovori  im  da  detetu  treba  dati  ono  ime 
koje  sam  Bog  otkrije.  Posmatrajući  dete,  on  naredi  da  mu  donesu  knjigu  iz  crkvenog 
oltara, i otvorivši je pogled mu pade na ieke reči svetog proroka Danila. Iz toga on izvede 
zaključak  da  Bog  hoće  da  dete  nosi  ime  ovoga  proroka,  i  dade  mu  ime  Danilo.  A  to  bi 
znamenje  da  će  ovo  dete  biti  slično  velikome  proroku,  kako  po  imenu  tako  i  po 
pobožnosti. Pri tome roditelji imađahu želju da sin njihov odmah bude posvećen Bogu pri 
ovom manastiru, ali iguman ne pristade na to, pošto dete bejaše još suviše malo. Stoga se 
roditelji vratiše  s njim doma.  I to  bi  po  promislu Božjem, da bi ovo dete  kasnije izabralo 
dobro,  ne  po  želji  drugih  nego  dobrovoljno  po  svome  rasuđivanju  i  želji.  No  i  samo 
dečačko uzrastanje njegovo pokazivaše da će se iz njega razviti čovek pun vrlina, kao što i 
dobro drvo čim se posadi daje od sebe znake o budućoj rodnosti svojoj; jer dečak Danilo 
hođaše u svetlosti blagodati Božje i senka vrlina praćaše ga svuda. 

2
Kada dečak Danilo napuni dvanaest godina, on ode iz doma oca svoga, ne rekavši nikome 
o svome odlasku i nameri, jer već beše konačno rešio da Hrista radi ostavi roditelje svoje, 
zavičaj,  srodnike  i  prijatelje,  i  da  ide  u  manastir,  na  dvadeset  stadija  od  njegovog  mesta 
rođenja. Došavši u manastir, Danilo pade igumanu pred noge i moli igumana da ga primi 
u  svoje  bratstvo  i  obuče  u  angelski  lik  monaški.  No  iguman,  upozoravajući  Danila  na 
slabačke  sile  njegove  i  dečački  uzrast,  odgovori  mu  da  on,  tako  mlad  dečak,  neće  biti  u 
stanju izdržati mnogobrojne monaške trudove, ne lake i za zrele ljude, kao što su: bdenja, 
metanija, postovi, umrtvljavanja tela, i potpuno odrečenje od svoje volje i od svake telesne 
želje. Zbog toga on savetova dečaku Danilu da se vrati svojim roditeljima i provede kod 
kuće još neko vreme, a ne da se poduhvata trudova koji prevazilaze njegove dečačke sile. 
Na to Danilo odgovori igumanu: 

Ja toga radi i doćoh ovamo, da živim Hristu a umrem svetu; a ako bi mi se čak desilo da 
od  tih  divnih  monaških  trudova  i  umrem,  onda  je  i  to  bolje  Nego  otići  odavde  prazan  i 
vratiti se pošto sam već metnuo ruku svoju na plug.[3] 

Iguman ponovo dugo savetovaše Danilu da odustane od svoje namere, ali mu Danilo na 
sve  to  odlučno  odgovaraše  svojim  mnogobrojnim  razlozima.  Kada  najzad  iguman  uvide 
da  Danila  ne  može  odvratiti  od  njegove  namere,  i  ugleda  njegovu  ogromnu  čežnju  za 
Bogom i iskrenu ljubav k Bogu, on sazva bratiju i savetovaše se s njima treba li primiti u 
manastir  tako  mladog  dečaka.  Bratija,  diveći  se  dečakovoj  hrabrosti  i  postojanosti  i 
primećujući u njemu Božije prizvanje, pristadoše da ga prime u svoju zajednicu. I Danilo 
goraše duhom k vrlinama i k životu po Bogu. 

Međutim  posle  nekog  vremena  roditelji  Danilovi  saznadoše  da  se  on  nalazi  u  tom 
manastiru.  Oni  se  ujedno  i  obradovaše  i  udiviše  tome  što  tako  mlad  dečak  sam  sebe 
predade  na  službu  Bogu.  I  otišavši  k  njemu  oni  ga  zatekoše  još  nepostrižena  i  bez 
monaškog  odela  među  monasima,  i  moliše  igumana  da  na  njihove  oči  postriže  sina 
njihovog i obuče ga u monašku odeću. Pošto se posavetova s bratijom, iguman u nedelju 
postriže Danila u monaški čin, a roditeljima njegovim zapovedi da ne dolaze često k sinu. 
Posle toga roditelji se radosni vratiše domu svome; a blaženi Danilo napredovaše i jačaše 
duhom, rastući ne samo godinama neto i vrlinama. 

Početak izvanrednog življenja Danilovog i koren svih potonjih plodova beše ovakav: srce 
Danilovo  zapali  se  božanstvenom  ljubavlju  i  njega  obuze  neodoljiva  želja  da  se  pokloni 
svetim  mestima,  na  kojima  Gospod  naš  Isus  Hristos  za  nas  postrada,  i  pogreben  beše,  i 
vaskrse,  i  odakle  se  uznese  na  nebesa.  Ujedno  s  tim  on  goraše  duhom  da  vidi  velikog 
podvižnika toga vremena ‐ svetog Simeona Stolpnika.[4] Došavši k igumanu, on mu otkri 
želju  svoju,  i  moli  ga  da  ga  otpusti  na  nameravani  put.  No  iguman  ovoga  puta  zadrža 
Danila. Ali kasnije, kada samome igumanu bi nužno da radi nekih crkvenih potreba ide u 
Antiohiju,[5]  on  uze  sa  sobom  Danila  i  još  nekolicinu  od  bratije.  Kada  dođoše  u  mesto 
zvano  Tilanisa,  od  koga  se  nedaleko  podvizavao  sveti  Simeon  Stolpnik,  oni  se  uputiše  k 

3
njegovom stolpu. I videše oni surovost toga mesta, i visinu stuba, saznadoše kako hrabri 
podvižnik  na  stolpu  svom  trpi  i  zimski  mraz,  i  letnju  žegu,  i  vetrove,  i  kiše.  Iako  neki 
nerazumnici  držahu  da  sveti  stolpnik  trpi  sve  to  iz  slavoljublja,  no  blaženi  Danilo  se  ne 
samo  divljaše  njegovom  trpljenju  nego  i  oduševljavaše  sebe  na  podražavanje  svetoga 
stolpnika. A kada došavši monasi, stojeći u podnožju stolpa, viknuše svetog Simeona, on 
ih pogleda odozgo i naloži im da prislone lestvice i popnu se k njemu, ako hoće. Tada se i 
obelodani ko je kakvog raspoloženja k prepodobnome: jedan se izgovaraše da se ne može 
popeti jer ga bole noge, drugi ‐ jer je star, treći ukazivahu na neke druge nemoći svoje, a 
Danilo  brzo  uziće  po  lestvici  i  s  radošću  pozdravi  velikog  Simeona.  I  trud  njegov  ne  bi 
uzalud:  jer  najpre  dobi  od  podvižnika  poučenje  i  oduševi  se  na  još  revnosnije 
podvizavanje  u  vrlinama;  zatim  se  udostoji  blagoslova  kroz  polaganje  ruku  na  njega  od 
strane  prepodobnoga,  i  najzad  ču  od  njega  o  svome  budućem  životu.  Podvižnik  mu 
govoraše: ʺDrži se junački, čedo i neka se ukrepi srce tvoje, jer ćeš uzeti na sebe preteške 
podvige  Hrista  radi;  no  sam  Hristos  biće  ti  u  svemu  pomoćnik,  krepeći  te  i  tešeći  duh 
tvojʺ.  ‐  Posle  tog  dugog  i  punog  ljubavi  razgovora  sa  svetiteljem,  blaženi  Danilo  siđe  sa 
stolpa, i vrati se u svoj manastir. 

Kroz neko vreme, kada iguman toga manastira otide ka Gospodu, bratija navaljivahu na 
prepodobnog Danila da se primi igumanske vlasti, ali on preporuči drugoga mesto sebe, a 
sam,  željan  usamljeničkog  molitvenog  tihovanja,  govoraše  sebi:  Eto,  Danilo,  sada  si 
slobodan  i  došlo  je  vreme  za  kojim  si  toliko  žudeo:  stoga  kreni  željenim  putem  i  ostvari 
svoju nameru. 

Sa  takom  odlukom  Danilo  izaće  tajno  iz  svog  manastira,  i  dođe  do  ograde  što  beše  oko 
stolpa svetoga Simeona. I provevši tamo četrdeset dana on namisli otići. No sveti Simeon, 
ljubeći Danila, savetova mu da ostane s njim. Međutim Danilo, imajući silnu želju da vidi 
sveta  mesta  u  Jerusalimu  i  da  se  povuče  u  unutarnju  pustinju  na  podvig  usamljeničkog 
molitvenog  tihovanja,  krenu  na  put  u  pravcu  Palestine.  U  to  pak  vreme  u  Palestini  se 
vođaše rat: Samarjani ratovahu protiv hrišćana. Zato putovati tamo beše opasno. Iako je to 
znao,  Danilo  ne  pokloni  pažnju  tome  već  s  čvrstom  namerom  i  neustrašivim  srcem,  ne 
bojeći  se  smrti,  produži  put  sav  obuzet  silnom  željom  da  svoj  odavno  nameravani  put 
privede u delo. Posle podužeg putovanja on srete nekog česnog inoka, starog, blagolikog, 
sedih  vlasi,  po  svemu  sličnog  prepodobnom  Simeonu  Stolpniku.  Zagrlivši  Danila,  starac 
ga  upita  na  sirijskom  jeziku  kuda  ide.  On  odgovori:  Ako  Bog  hoće,  putujem  ka  svetim 
mestima. ‐ Starac na to reče: Pravo si rekao ako Bog hoće; sada pak znaj nasigurno da ovaj 
put  tvoj  nije  po  Božjoj  volji.  Eda  li  nisi  čuo  za  meteže  i  nerede  u  Palestini?  ‐  Danilo 
odgovori:  Čuo  sam,  ali  se  uzdam  u  Boga:  On  će  mi  biti  pomoćnik,  i  nadam  se  da  mi  se 
neće dogoditi nikakvo zlo; a ako se i dogodi, ne bojim se, jer: ʺako živimo, ako umiremo, 
Gospodnji  smoʺ  (Rm.  14,  9).  ‐  Starac  odgovori  na  to  rečju  proroka:  ʺNe  daj  da  popuzne 
noga  tvoja,  niti  će  zadremati čuvar tvojʺ[6]  anđeo. ‐ Međutim  Danilo,  uzvraćajući  starcu, 
izrazi  gotovost  čak  i  umreti  za  Hrista  na  tom  putu.  Tada  starac  negodujući  okrenu  od 

4
njega lice svoje, i govoraše: Bog nije naredio da u nevreme guramo sebe u smrt i da se sami 
trudimo  da  budemo  nasilno  ubijeni,  jer  je  On  rekao:  Kad  vas  poteraju  u  jednom  gradu, 
bežite u drugi (Mt. 10, 23). ‐ Danilo, pristajući na starčev savet, reče: Oče, ako tebi izgleda 
tako, onda sam ja gotov da se vratim natrag. ‐ Starac na to odgovori: Ja ti ne savetujem da 
potpuno napustiš svoju nameru, nego te samo upozoravam na to, da bi bilo nepametno s 
tvoje  strane  da  ideš  tamo  u  ovo  zlo  vreme.  Sada  pak  idi  u  Vizantiju,  koja  po  mnoštvu 
svetinja predstavlja sobom drugi Jerusalim, čija blagodat sada počiva na njoj po zapovesti 
Božjoj; tamo ti možeš posetiti vrlo mnoge crkve i nasititi se gledanjem mnogih svetinja. A 
ako se rešiš da se predaš usamljeničkom molitvenom tihovanju ili u gornjoj Trakiji ili kraj 
mora, to će ti biti na spasenje i Bog će ti pomoći u tome. Uopšte, mili moj, ne treba misliti 
da samo u Jerusalimu možeš naći Boga, a ne u Vizantiji; jer Bog nije ograničen nikakvim 
mestom. 

Dok oni tako razgovarahu među sobom, sunce zalažaše, i oni  naiđoše na jedan manastir 
pored  puta,  u  koji  su  morali  svratiti  na  prenoćište;  i  oni  se  uputiše  ka  tom  manastiru. 
Starac  reče  Danilu:  Idi  ti  napred,  a  ja  ću  doći  za  tobom.  ‐  Danilo  pomisli  da  starac  zbog 
neke potrebe zaostaje, pa produži put, i kad dođe do manastirske kapije, sede da sačeka 
starca.  No  pošto  se  starac  ne  pojavljivaše,  Danilo  pomisli  da  je  starac  svratio  drugde  na 
konak, pa uđe u manastir, pozdravi igumana i bratiju, i prihvati se predložene mu trpeze. 
A kada zatim leže da se odmori, njemu se u snu javi onaj starac savetujući mu ponovo da 
uradi ono što mu je on govorio putem, i da što pre krene u Vizantiju. Probudivši se iz sna i 
ne  videći  nikoga  oko  sebe,  Danilo  razmišljaše  ko  je  to  što  mu  se  javio:  čovek  ili  anđeo. 
Ustvari  to  beše  veliki  Simeon,  stolpnik.  Posle  tog  viđenja  Danilo  obavi  jutarnje  molitve, 
požele mir tamošnjim monasima, pa krenu ka Vizantiji. 

Kada  stiže  na  morsku  obalu,  prepodobni  uđe  u  crkvu  svetog  Arhistratiga  Mihaila, 
Vojvode Nebeskih Sila, i provede u njoj sedam dana. Tu on ču da u Anapli[7] postoji jedan 
pust idolski hram, u kome živi mnoštvo nečistih duhova, te niko ne može proći tuda: one 
koji  plovljahu  tuda  oni  potapahu  u  vodi,  a  one  koji  prolažahu  tuda  oni  kao  razbojnici 
napadahu  i  ubijahu.  Čuvši  o  tome,  svetitelj  reši  da  ide  i  živi  tamo,  sećajući  se  Velikog 
Antonija[8]  koji  mnoga  zla  pretrpe  od  đavola,  i  najzad  ih  Božjom  pomoću  pobedi,  i 
udostoji  se  velikih  počasti.  Stoga  prepodobni  Danilo  uputi  se  u  pusti  taj  hram, 
naoružavajući  se  nepobedivim  oružjem  svetoga  krsta  i  ujedno  pevajući:  ʺGospod  je 
prosvetlenje moje i Spasitelj moj; koga da se bojim?ʺ (Psal. 26, 1). I prepade se demonska 
vojska  pre  borbe.  A  ovaj  duhovni  vojnik,  obilazeći  uglove  hrama,  ograđivaše  ih  krsnim 
znakom, svaki put preklanjajući kolena i moleći se Bogu. A kada nastupi veče, dođe Knez 
tame,  Starešina  demona,  i  stade  se  bacati  kamenjem  na  svetitelja;  zatim  se  razleže 
strahovito urlanje i zavijanje, i nastade buka; no prepodobni Danilo, neustrašivo stojeći na 
molitvi, govoraše: ʺAko vojska udari na mene, neće se uplašiti srce mojeʺ (Psal. 26, 3). Na 
takav  način  on provede prvu i  drugu noć. Treće pak noći  on ugleda mnoštvo demona u 
obliku  ogromnih  ljudi  ‐  divova,  mračnih  lica,  strašnih  kao  ljudožderi;  oni  škrgutahu 

5
zubima i besnijahu na svetitelja, i govorahu: Ko ti, bedniče, savetova da dođeš ovamo gde 
mi  odavna  živimo,  i  gospodari  smo  ovoga  mesta?  ‐  Govoreći  to  oni  jurišahu  na  njega: 
jedni, želeći ga baciti u more; drugi, naprežući se zatrpati ga kamenjem; no pri svem tom 
ni jedan mu od njih ne mogaše prići. A svetitelj, opomenuvši se reči Gospodnjih: ʺOvaj se 
rod ničim ne može isterati do molitvom i postomʺ (Mk. 9, 29), postupi ovako: zatvori sve 
ulaze hrama, a ostavi samo jedno prozorče, pa poče postiti se i moliti se. I posle ne mnogo 
vremena  sva  vojska  demonska  silom  Božjom  bi  prognana  odatle,  i  narod  stade  prolaziti 
tuda bez ikakve opasnosti. 

To  se  rašču  svuda,  i  mnogi  iz  okolnih  pokrajina  počeše  dolaziti  k  svetome  Danilu,  i 
divljahu  se  što  se  onde  gde  beše  obitalište  demona  razleže  slavoslovlje  Božje  i  danju  i 
noću. 

Međutim  đavo,  nenavideći  dobro  i  ne  podnoseći  da  sebe  gleda  pobeđena  od  svetitelja, 
poseja zavist po srcima nekih klirika, i oni počeše govoriti među sobom: Otkuda ovaj dođe 
ovamo, i svi idu k njemu, i slave ga svuda? Hajdemo da nagovorimo patrijarha da ga otera 
odavde.  ‐  I  oni,  otišavši  k  patrijarhu  Carigradskom  Anatoliju,[9]  oklevetaše  svetog 
ugodnika  Božjeg pred  patrijarhom. No  patrijarh im  odgovori:  Zašto klevetate čoveka,  ne 
znajući  o  njemu  ni  otkuda  je,  ni  kakav  je  život  njegov.  Ako  on  živi  pravedno,  onda  smo 
dužni  postati  podražavaoci  njegove  svetosti;  ako  pak  živi  nepošteno,  onda  on  svakako 
zaslužuje progonstvo. Ali pre no što on bude prognan, valja vrlo brižljivo izvršiti isleđenje 
po ovoj stvari. ‐Postiđeni ovakim odgovorom patrijarhovim, klevetnici umukoše. 

Međutim  đavo,  videvši  neuspeh  svoga  lukavstva,  stade  uznemirivati  svetitelja 

strahovitijim,  nego  ranije,  priviđenjima  i  strašilima,  jurišajući  na  njega  svom  vojskom 
svojom: čas pokušavajući utopiti ga u moru, čas hvaleći se ubiti ga. No đavolu se ne dade 
naškoditi  svetitelju.  Stavši  na  molitvu,  prepodobni  Danilo  govoraše:  Gospod  moj  Isus 
Hristos, u koga verujem, On će vas survati u ponore pakla. ‐ Čim to svetitelj izreče, razleže 
se zapomaganje i kuknjava s plačem, i svetitelj ugleda demone gde lete kao slepi miševi i 
odlaze sa tog mesta. 

No i posle toga demoni ne prestadoše pakostiti svetitelju, jer ponovo nahuškaše klevetnike 
protiv  njega,  koji  otidoše  k  patrijarhu  i  rekoše:  Vladiko,  Danilo  je  vračar  i  varalica;  on 
vradžbinama obmanjuje narod, stoga ne možemo da ga očima gledamo. ‐ Patrijarh prizva 
Danila i upita ga ko je, otkuda je, zašto je došao u ove krajeve, i kako veruje u Boga. Danilo 
odmah ispovedi svoje pravoslavno verovanje, zatim kaza svoje poreklo i zavičaj, a i to da 
je u Vizantiju došao pozvan Božanskim otkrivenjem. Čuvši to, patrijarh ustade i zagrli ga 
smatrajući ga za Božjeg čoveka, pa ga onda otpusti s mirom. 

Međutim,  nakon  nekoliko  dana  patrijarh  se  teško  razbole,  i  odmah  pozva  k  sebi 
prepodobnog  Danila,  i  moli  ga  da  se  pomoli  Bogu  za  njega  da  ga  isceli.  Čim  se  svetitelj 
pomoli  Bogu,  patrijarh  tog  časa  ustade  zdrav.  A  besplatni  lekar  zamoli  od  patrijarha  za 
isceljenje  ovakvu  nagradu:  da  oprosti  onima  koji  su  ga  oklevetali  pred  njim.  Patrijarh 
6
odgovori:  Kako  ne  oprostiti  oiima  koji  postadoše  vinovnici  tako  velikog  dobra,  te  se  ja 
udostojih i videti tebe i dobiti isceljenje preko tebe! ‐ I moli patrijarh svetitelja da prebiva 
zajedno  s  njim,  ali  prepodobni  Danilo  molbeno  nastojavaše  da  bude  otpušten  na  svoje 
mesto. I otišavši, on ponovo zatvori vrata, a ostavi samo malo prozorče za one koji dolaze 
k njemu. 

Pošto  prepodobni  Danilo  provede  devet  godina  u  takom  dobrovoljnom  zatvoreništvu, 

njega Bog pozva na savršeniji podvig, i to preko ovakog otkrivenja: vide on u viđenju stub 
pred  sobom,  koji  visinom  svojom  prevazilažaše  oblak;  na  vrhu  stuba  stajaše  prepodobni 
Simeon  i  s  njim  dva  svetla  mladića;  i  ču  on  glas  stolpnika  koji  govoraše  sa  vrha  stuba: 
Uziđi  ovamo  k  meni,  Danilo!  ‐  A  Danilo  odgovori:  Gospodine,  kako  ću  uzići  na  takvu 
visinu? ‐ Tada prepodobni Simeon naredi onim mladićima da siću, uzmu Danila i izvedu 
k  njemu  na  stub.  Mladići  odmah  izvršiše  naređenje  i  postaviše  ga  pred  Simeonom.  A 
prepodobni,  zagrlivši  Danila,  gromoglasno  Mu  govoraše:  Drži  se  muški,  Danilo!  Budi 
neustrašiv i hrabar! Stoj čvrsto i junački! ‐ Kada sveti Simeon govoraše to, glas njegov beše 
kao glas groma, i od tog časa Danilo se probudi. ‐ Ovo viđenje unapred pokaza da i Danilu 
valja,  slično  svetom  Simeonu  Stolpniku,  uzići  na  stolp  i  približiti  se  k  nebu  i  telom  i 
dušom. 

U to vreme doputova iz Antiohije k caru učenik prepodobnog Simeona Stolpnika Sergije i 
donese mu kukuljaču prepodobnoga Simeona, poslatu kao dar caru na zaštitu od svakoga 
zla.  Ali  pošto  carev  um  beše  zauzet  zemaljskim  brigama  i  car  sav  pogružen  u  narodne 
poslove,  to  Sergije  namisli  otići  od  njega  i  vratiti  se  natrag;  pritom  imađaše  želju  da  se 
kratko vreme zadrži u manastiru Neusipajuščih (= Neuspavljivih, Nedremljivih).[10] Kada 
on sa drugima prolažaše lađom pored mesta gde se podvizavaše prepodobni Danilo, neki 
se opomenuše da Danilo provodi život u prevelikom trpljenju, i da je dobio od Boga dar 
isceljivati  bolesti  i  progoniti  đavole.  Čuvši  to,  Sergije  naredi  da  lađa  pristane  uz  obalu  i 
uputi  se  k  prepodobnom  Danilu.  Ovaj  ga  primi  s  ljubavlju;  i  posle  podužeg  razgovora 
Sergije,  poznavši  da  na  Danilu  počiva  duh  Simeonov,  kao  Ilijin  na  Jeliseju,  dade  Danilu 
dar koji nošaše sa sobom ‐ kukuljaču blaženoga Simeona, pošto kukuljača više dolikovaše 
Danilu negoli ma kome drugom. Potom Sergije vide u snu tri mladića koji dođoše k njemu 
i  rekoše  mu:  Ustani,  Sergije,  i  reci  Danilu:  ʺVeć  se  navrši  vreme  tvoga  življenja  u  ovom 
hramu; sada pripremi sebe na veći podvigʺ. 

Probudivši  se,  Sergije  ispriča  to  Danilu.  Ovaj  razumevš  da  mu  Bog  time  naređuje  da 
podražava življenje prepodobnoga Simeona, zamoli Sergija da otide u pustinju i pronađe 
podesno  mesto  gde  bi  se  mogao  podići  stolp.  Sergije,  obilazeći  jedan  brežuljak  dođe,  po 
ukazanju Božjem, na ono mesto gde se imao sagraditi stolp. Umoran od napornoga puta, 
on tu prileže da se odmori. I vide ovakvo viđenje: nad njim lećaše beli golub, i Sergije se 
staraše da ga uhvati. Odjednom on ču glas s neba koji govoraše: ʺMisliš li da ga mrežom 
uloviš? Ne, njega treba rukama hvatatiʺ. ‐ No golub uzlete u visinu, i posle toga postade 
nevidljiv. Zaključivši na osnovu toga da Bog hoće da.se na tom mestu sazida stolp, Sergije 

7
se  vrati  k  prepodobnom  Danilu  i  kaza  mu  sve  što  vide  i  ču.  Obradovan,  prepodobni 
zamoli  nekog  prijatelja  svog  Marka  da  mu  sagradi  stub.  Pomagan  Bogom,  Marko  brzo 
sagradi stub. 

Kada stub bi dovršen i krov postavljen, prepodobni Danilo izađe noću iz oNoga hrama, da 
niko ne bi znao za njega, i došavši k stolpu on se pomoli Bogu govoreći: Slava Tebi Hriste 
Bože,  što me udostojavaš takog življenja! Ti znaš,  Gospode,  da  se ja Tobom utvrđujem,  i 
nadajući se na Tebe uzlazim na ovaj stub. Stoga primi pothvat moj, ukrepi me na podvig, i 
privedi kraju početak moj. 

Tako  se  pomolivši  on  uziće  na  stub,  i  poče  u  usamljeničkom  molitvenom  tihovanju 
između  zemlje  i  neba  živeti  Jedinome  Bogu,  uklanjajući  se  od  svega  zemaljskog  a 
približujući  se  nebu  telom  i  dušom.  Međutim  đavo  koji  svagda  zavidi  slugama  Božijim, 
poče  i  ovde  pakostiti  svetitelju,  podigavši  protiv  njega  vlasnika  toga  mesta,  po  imenu 
Gelasija. Jer Gelasije, saznavši da je na njegovom imanju bez njegovog pristanka podignut 
stub, i da je na tom stubu počeo bez njegovog znanja živeti neki monah, razgnjevi se silno i 
izvesti  o  tome  cara  i patrijarha  Genadija,[11]  prejemnika  Anatolijeva.  Car  ne  obrati  na  to 
nikakvu pažnju, a patrijarh ne samo naredi da Danila skinu sa stuba nego ga čak i htede 
kazniti, ovlastivši Gelasija da ga s porugom svuče sa stuba. 

Gnjevan, Gelasije krenu sa željom da privede u delo svoju nameru; ali Bog, odvraćajući ga 
od zle namere, tog vedrog dana posla iznenada kišu i strahovitu oluju, gromove i munje. 
Međutim Gelasije se od toga ne uplaši, niti odustade od zle namere svoje, jer srce njegovo 
plamćaše  jarošću,  podbadano  na  nju  od  đavola.  I  kada  stiže  do  stuba,  Gelasije  poče  s 
pogrdama  i  uvredama  vikati  na  svetitelja,  da  odmah  siđe  sa  stuba,  inače  će  ga  silom 
zbaciti dole. Međutim neki što behu došli s Gelasijem stišavahu ga i govorahu: Ostavi ga, 
on ti nikakvo zlo ne čini; a i sam stub ovaj nije na tvojoj zemlji; i nema od toga tebi nikakve 
štete; naprotiv, bolje je za tebe da imaš takog suseda koji bi se molio za tebe. ‐ Ali Gelasije 
ih  ne  posluša,  Nego  u  besu  naredi  svetitelju  da  jednom  za  svagda  napusti  stub.  Svetitelj 
stade silaziti, i kada bi na šestoj stepenici svi ugledaše da su mu noge kao klade, otekle od 
neprestanog  dnevnog  i  noćnog  stajanja.  Tada  se  svi  sažališe  na  njega,  pa  se  čak  i  sam 
Gelasije  ražali,  i  poče  moliti  prepodobnoga  da  ponovo  uziće  na  svoje  mesto;  i  da  mu 
oprosti što se drznuo uvrediti ga. Posle toga Gelasije načini za svetitelja još viši stub, i od 
tada stade ceniti i poštovati svetitelja, pa i pred samim carem veličati njegove vrline. 

Jednom  k  prepodobnome  Danilu  dođe  iz  Trakije  star  i  ugledan  čovek,  vodeći  sa  sobom 
svog besomučnog sina jedinca, položi ga u podnožju stuba, i sa suzama moljaše svetitelja 
da se sažali na njegovog sina i pomiluje ga. Eto, govoraše otac, trideseti je već dan otkako 
moj đavomučeni sin ne prestaje pominjati ime tvoje, sveče Božji. ‐ Prepodobni, milostivan 
dušom, odgovori mu: Ako veruješ da će Gospod moj Isus Hristos isceliti mnome sina tvog, 
onda neka ti bude po veri tvojoj! ‐ I naredi đavomučenoga napojiti svetim jelejem. Kada to 
bi  učinjeno,  đavo  vrže  mučenoga  na  zemlju  i,  silno  ga  grčeći,  najzad  uzviknu:  ʺizlazim, 

8
izlazimʺ. ‐ I stvarno iziđe. A otac, videći sina zdrava, dade ga u manastir, i on bi odličan 
monah. 

Zatim  dođe  drugi  čovek,  po  imenu  Kir,[12]  muž  vrlo  mudar  i  krasnorečiv,  i  dovede  k 
svetitelju svoju besomučnu ćerku Aleksandru. I čim se svetitelj pomoli Bogu i metnu ruke 
na  đavomučenu,  đavo  odmah  izađe  iz  nje,  i  ona  postade  zdrava.  Od  toga  vremena  Kir 
steče  veliku  ljubav  i  privrženost  k  prepodobnome.  Drugom  pak  prilikom  eparh  Kir 
dovede  k  svetitelju  ženu  svoga  vojnika,  takođe  besomučnu,  i  ona  molitvama  blaženoga 
dobi ozdravljenje. Iz blagodarnosti, Kir napisa na stubu svetiteljevom ove stihove: 

Ovde stoji muž, sa svih strana vetrovima bijen; Ali se on ne boji ni vetrova ni nepogoda; 
Hranu ima besmrtnu; daleko je od slasti ovoga sveta. Postavio je duboke temelje zdanju ‐ 
stubu svome: Temeljni Simeon ‐ slaveći Sina Matere Prisnodjeve. 

Grčki  car  Lav  Veliki,[13]  koji  nije  imao  a  želeo  je  imati  sina  ‐  naslednika,  moli 
prepodobnoga  Danila  da  mu  izmoli  od  Boga,  ostvarenje  ove  želje.  Prepodobni,  budući  i 
sam  sin  molitve,  jer  se  rodi  na  molitve  svoje  majke,  molitvama  svojim  davaše  i  drugima 
milost Božiju da imaju dece. Stoga i ovoga puta, pomolivši se Bogu, on predskaza caru da 
će mu se iduće godine roditi sin. Ovo se predskazanje stvarno i zbi. Radujući se što mu se 
rodio sin, car u znak blagodarnosti svetitelju za molitve njegove sagradi mu treći stub. 

Dok  slava  svetoga  Danila  brujaše  Na  sve  strane,  k  njemu  dođe  carica  Evdokija,  supruga 
ranijega cara Teodosija Mlađeg,[14] i moli ga da siđe sa stuba i ide u njenu oblast gde, po 
njenim  rečima,  bejaše  mnogo  pustinjskih  mesta.  Blaženi  pohvali  njenu  dobru  misao  i 
usrće,  ali  ne  hte  ići  odande  gde  mu  Gospod  naredi  živeti.  I  blagoslovivši  caricu  on  je 
otpusti s mirom, a sam uziće na viši stub koji mu načini Gelasije. 

U  to  vreme  neki  jeretici  u  Vizantiji  najmiše  za  ogromne  novce  bludnicu,  po  imenu 
Vasijanu,  da  ide  k  svetom  Danilu  i  navede  na  prljavo  delo  ili  njega  samog  ili  nekog  od 
njegovih učenika. I krenu bestidnica k celomudreniku, i nečista  k čistome, uobražavajući 
da  će  se  blaženi  sablazniti  od  prvog  pogleda  na  nju  i  poželeti  je:  jer  ona  beše  obučena  u 
zlatotkane haljine i ukrašena raznim nakitima. Došavši, ona se napravi bolesna i nastani se 
u polju prema stubu, pored ograde slovesnih ovaca dobroga pastira. A napravi se bolesna, 
da bi naškodila duši, ako ne samoga svetitelja onda bar njegovih učenika. Provevši tamo 
ne  malo  vremena,  i  videći  da  nema  nikakvog  uspeha,  jer  nikako  ne  mogaše  prelastiti 
onoga  čiji  se  um  ne  beše  prilepio  za  zemlju  nego  svagda  prebiva  s  Bogom  na  nebu,  ona 
otide prazna. I došavši k jereticima koji je behu najmili, ona bednica slaga kako se Danilo, 
tobož, zaneo za njom, i pohotljivo poželevši njenu lepotu naredio učenicima svojim da mu 
je dovedu na stub. ʺNo ja, dodade ona, ne pristadoh na to. Ali oni, bojeći se da naroD ne 
dozna za tu njihovu pohotljivu želju, hoćahu da me ubiju, i ja se jedva izvukoh iz njihovih 
ruku i pobegohʺ. 

9
Taku laž izmisli o svetitelju ova bedna bludnica, a jeretici sejahu te reči njene po narodu, 
klevetajući  nevinog  i  čistog  Danila,  sa  ciljem  da  odvrate  narod  od  njega.  No  lažljivu  i 
poganu  klevetnicu  brzo  postiže  sud  Božiji:  na  nju  iznenada  napade  zli  duh,  i  mučaše  je. 
Tada ona, i ne hoteći, izjavi da je bila potkupljena i podgovorena od jeretika. Tako opadači 
ugodnika  Božjeg  biše  posramljeni.  A  narod  uhvativši  besomučnicu  odvedoše  je  k 
svetitelju,  i  moljahu  ga  da  je  izbavi  od  mučećeg  je  đavola.  A  prepodobni  Danilo,  istinski 
učenik Hrista koji uči ljubiti neprijatelje i do sedam puta sedamdeset opraštati grešećima, 
ne uzvrati joj za zlo zlom, nego učini dobro neprijateljici svojoj: jer satvori za nju molitvu k 
Bogu i naredi dati joj da popije od svetoga jeleja, i tako je izbavi od mučećeg je đavola. A 
ona,  dobivši  isceljenje,  stade  celivati  svetiteljev  stub,  otvoreno  ispovedajući  pred  svima 
svoj greh i moleći oproštaj. I od toga vremena ona poče voditi celomudren život, ostavivši 
svoje razvratne navike. 

Prepodobni  ne  samo  imađaše  od  Boga  vlast  izgoniti  đavole  i  isceljivati  bolesti,  nego 
posedovaše  i  proročki  dar,  tojest  unapred  znati  i  predskazivati  budućnost.  Tako  on, 
providevši  gnjev  Božji  i  kaznu  koja  je  imala  postići  carski  grad,  posla  i  obavesti  o  tome 
patrijarha  Genadija  i  cara  Lava,  i  savetova  da  se  dvaput  nedeljno  vrše  molepstvija  da  se 
odstrani  pravedni  gnjev  Božji.  Ali  oni  ne  obratiše  nikakvu  pažnju  na  savet  blaženoga, 
stoga se zbog grehova njihovih i zbi proročanstvo blaženoga, o čemu će biti reči niže. U to 
vreme car, pokrenut Duhom Svetim, pisa patrijahu da iDe k velikom Danilu i posveti ga 
za prezvitera. Patrijarh otputova sa svojim klirom, i stigavši do stuba reče prepodobnome 
da odavno već želi da ga vidi, ali opterećen crkvenim poslovima nije mogao to učiniti. ʺA 
sada, reče on, dođoh da te vidim i da se udostojim tvojih molitava i razgovoraʺ. ‐ I zamoli 
patrijarh prepodobnoga da naredi da se prislone lestvice i on uziđe k njemu. No svetitelj 
mu odgovori: ʺUzalud te toliko namučio onaj koji te je poslao k namaʺ. 

Kada to reče svetitelj, patrijarh se udivi i užasnu kako on poznade da njegov dolazak nije 
dobrovoljan  već  prisilan,  jer  on  ne  bi  nikada  došao  k  prepodobnome  da  ga  car  nije 
privoleo  na  to.  I  patrijarh  sa  onima  što  behu  s  njim  dugo  moljaše  svetitelja  da  naredi  da 
prislone  lestvice,  da  bi  po  njima  uzišao  k  njemu,  ali  on  odlučno  odbijaše.  Međutim  beše 
vrućina  i  silna  žega,  i  patrijarh,  videvši  gde  mnogi  ljudi  iznemogavaju  od  žege  i  žeći, 
naredi  arhiđakonu,  stojeći  dole,  da  počne  propisane  pri  posvećenju  molitve.  Sam  pak 
moleći  se  i  čitajući  one  molitve  koje  se  čitaju  pri  posvećenju  za  sveštenika,  on  posveti 
svetoga  Danila  za  prezvitera,  iako  se  on  nalažaše  udaljen  od  njih,  na  vrhu  stuba.  A  svo 
prisutno mnoštvo naroda klicaše: ʺaksios!ʺ Tada blaženi Danilo, videći u tome volju Božju, 
naredi da se prislone uz stub lestvice, i on primi iz patrijarhovih ruku svešteničke odežde, 
i pričesti se s njim Prečistih i Božanskih Tajni, pa pomolivši se za sve došavše otpusti ih s 
mirom. 

Kada  car  doznade  da  je  prepodobni  Danilo  primio  posvećenje  obradova  se  i  pohita  k 
stubu.  Došavši,  on  pod  stubom  skide  sa  sebe  carsko  odelo,  pa  smireno  uziđe  k 
prepodobnome  na  stub  i  pripade  k  svetim  nogama  njegovim.  Videvši  da  su 

10
prepodobnome  noge  otekle  i  satrulele  od  dugog  stajanja,  on  se  udivi  velikom  trpljenju 
njegovom, i dobivši blagoslov s radošću se vrati doma. 

Međutim  dođe  vreme  da  se  ispuni  svetiteljevo  proročanstvo  koje  on  izreče  o  gnjevu 
Božijem  koji  je  imao  snaći  prestoni  grad.  U  mesecu  septembru,  na  dan  svetog  mučenika 
Mamanta,[15] koji se veoma svečano praznovao u Vizantiji, kada u njegovoj crkvi s večera 
poče  svenoćno  bdenije,  iznenada  u  ogromnom  prestonom  gradu  izbi  strahoviti  požar,  i 
tako  se  raširi  da  zahvati  maltene  sav  grad,  počinjući  od  primorskog  bedema,  zvanog 
Mornarski, pa šireći se do Konstantinovog trga, i nadalje do Julijanove obale, opasavši na 
taj  način svu sredinu grada. Velika kazna  Božija postiže stanovništvo: jer  oganj  uništi  ne 
samo mnoštvo velikih kuća sa imovinom, i divnih palata, i svetih hramova, nego i veoma 
mnogo ljudi. Tako, neke ljude požar u pepeo pretvori, druge na polovinu sagore, trećima 
povredi  ruke  ili  noge  ili  oči  ili  glavu.  I  beše  nemoguće  ugasiti  taj  požar;  ukoliko  se  više 
starahu  da  ga  ugase,  utoliko  se  plamen  više  širio,  jer  to  Bog  kažnjavaše  za  grehe  ljude 
Svoje. Tako Konstantinov grad propadaše od skoro onakog istog ognja od kakog nekada 
propade grad Sodom. I tek tada se opomenuše proročanstva prepodobnoga Danila koje on 
izreče o ovoj kazni i podsticaše narod na molitvu i pokajanje, pa potekoše k njemu moleći 
ga sa suzama da molitvama svojim Boga umilostivi i požar ugasi. A svetitelj ih kroz plač 
ukoravaše  što  ga  nisu  poslušali  onda  kada  im  je  predskazivao  ovu  nesreću  i  što  nisu 
postupili  po  njegovom  savetu:  da  dvaput  nedeljno  vrše  saborna  molepstvija.  Zatim 
podigavši ruke k nebu, on se usrdno pomoli Bogu za grad i njegove žitelje; i posle molitve 
objavi da će požar prestati kroz sedam dana. Tako stvarno i bi. A i sam car se uplaši gnjeva 
Božija,  i  sa  caricom  dođe  k  prepodobnome,  proseći  milosrđe  Božije  posredovanjem 
prepodobnoga. 

Po isteku leta nastupi tako hladna jesen, da je nemoguće opisati njenu surovost. Ipak ona 
ne  samo  ne  uzmože  pobediti  junačkoga  stradalca,  nego  i  sama  bi  od  njega  pobeđena. 
Čitava četiri dana kiša je lila kao iz kabla, izgledalo je kao da reke teku s neba: od silnih 
voda  neke  se  planine  osipahu,  sela  potapahu;  za  sve  vreme  duvahu  strahoviti  suprotni 
vetrovi,  kao  bijući  se  među  sobom;  a  oluje  i  bure  behu  tako  silovite,  da  slomiše  one 
gvozdene  poluge  koje  su  držale  dva  stuba  prepodobnoga.  I  dok  se  stubovi  ljuljahu, 
prepodobni  trpeljivo  stajaše  na  visini  i  sam  se  ljuljaše  na  njemu  od  vetra,  kao  grana  na 
drvetu; a učenici njegovi sa užasom gledahu odozdo na njega i kroz plač vapijahu, bojeći 
se da on ne umre od tolike hladnoće ili ne padne zajedno sa stubom na zemlju. No nada 
prepodobnoga Danila u Gospoda ostajaše nepokolebljiva, i on produži neustrašivo stajati 
na  stubu,  utvrđujući  se  na  njemu  kao  na  kamenu  zasnovanom.  Jer  rašta  se  imao  bojati 
smrti  onaj  za  koga  je  zemaljski  život  predstavljao  okove  i  tamnicu  a  smrt  razdrešenje  i 
slobodu,  i  koji  je  ponavljao  reči  Davidove:  Izvedi  iz  tamnice  ‐  tojest  iz  tela  ‐  dušu  moju 
(Psal.  141,  8)?  Ukoliko  jaču  hladnoću  blaženi  trpljaše,  utoliko  se  toplije  Bogu  moljaše.  I 
stvarno,  zavapi  pravednik  ka  Gospodu,  i  Gospod  ga  usliši,[16]  i  kao  nekada  iz  lađe,[17] 
tako i sada odozgo s neba zapreti vetrovima i odjednom postade tišina velika i izvedri se. 

11
Posle toga k svetitelju dođe car da vidi, nisu li kiše i vetrovi pričinili njemu kakve štete. I 
kad vide da su gvozdene poluge slomljene, on naredi da se bolje učvrste, pa se onda vrati 
dobivši blagoslov od prepodobnoga oca. No putem caru se dogodi ovo: konj se pod njim 
od nečega uplaši, prope se i pade na leća, zbacivši cara sa sebe tako, da mu i carski venac 
spade  s  glave  i  odskoči  daleko,  pri  čemu  poispada  iz  venca  i  polomi  se  biserje  i  drago 
kamenje. Carski pak konjušar bejaše neki Jordan, po veri arijanac. Kada on vide carev pad 
s konja, uplaši se da na njega ne padne krivica za to i on bude kažnjen. Stoga se on vrati 
nazad k prepodobnome, i sa suzama ga moljaše da posreduje kod cara za njega, pri čemu 
se  odreče  jeresi  arijanske  i  prošaše  da  bude  prisajedinjen  Pravoslavlju.  Prepodobni  ga 
prisajedini  Pravoslavlju,  i  napisa  caru:  da  se  Jordan  odrekao  arijanskog  zloverja  i 
prisajedinio  hrišćanskom  pravoverju,  zbog  čega  zaslužuje  carevo  pomilovanje.  Na  to  car 
odgovori  svetitelju:  ʺVinovnik  moga  pada  s  konja  niko  drugi  nije  do  sam  ja,  jer  sam  se 
drznuo da pred tvojim očima usednem na konja, a valjalo mi je da peške otidem podalje 
od tvoga svetog stuba. Stoga se na Jordana ne samo ne ljutim, nego se naprotiv radujem 
što je moj pad s konja postao uzrok da on ustane iz svog pada duševnogʺ. 

Car  se  i  nadalje  sve  vreme  odnosio  sa  takim  poštovanjem  prema  svetitelju,  da  ga  je  ne 
samo  sam  počitovao  ʹnego  ga  je  i  drugima  kao  silu  nebesku  pokazivao.  Tako,  kada 
poglavar  inoplemenog  carstva,  po  imenu  Gubazije,  dođe  grčkome  caru  Lavu  radi 
zaključenja  primirja,  car  ga  odvede  k  prepodobnome  Danilu  Stolpniku,  i  ukazujući 
Gubaziju  na  njega  reče:  ʺEvo  čuda  u  mome  carstvu!ʺ  ‐  A  Gubazije,  udivivši  se  trpljenju 
prepodobnoga,  stade  se  klanjati  ne  samo  svetitelju  nego  i  stubu  na  kome  on  stajaše,  i  sa 
suzama  govoraše:  ʺBlagodarim  Ti,  Care  Nebesni,  što  si  mene  koji  sam  došao  k  caru 
zemaljskome  udostojio  videti  muža  nebeskoga  i  obitalište  njegovoʺ.  ‐  Vrativši  se  u  svoju 
zemlju,  Gubazije  se  često  sećao  prepodobnoga  i  slao  mu  pisma,  proseći  svete  molitve 
njegove za zaštitu svoga carstva. 

I beše prepodobni Danilo predmet divljenja, i bližnjima i daljnima, i svojima i došljacima, i 
carevima i prostacima, i Grcima i Rimljanima, i inoplemenicima, koji i dolažahu k njemu 
kao k Angelu Božjem, a odlazeći prizivahu ga u pomoć sebi, i svetim molitvama njegovim 
dobijahu sve što iskahu. 

Junačko  trpljenje  prepodobnoga,  koje  on  pokaza  stojeći  na  stubu  pri  svima  vazdušnim 
promenama, dovoljno je posvedočeno gorespomenutim kišama i olujama. No da se ne bi 
predalo zaboravu nešto što treba da ostane kao sećanje na njega, spomenućemo i ovo: 

Jedne godine zima beše strahovito ljuta: duvahu siloviti vetrovi, daleko nepodnošljiviji od 
onih o kojima smo gore govorili, bejaše veoma mnogo i snega i leda i mraza; a prepodobni 
ne samo ne imađaše nikakvog krova nad svojim stubom, nego mu strahoviti vetar smače 
sa glave kožnu kukuljaču i odnese je u neku provaliju. I tako stajaše dobrovoljni mučenik 
svu noć, trpeći ciču zimu i oštar mraz, koji dostigoše najveći stepen u zoru. A kad se dobro 
razdani,  nastade  taka  strahovita  mećava,  da  učenici  ne  mogahu  oka  otvoriti  i  na  stub 

12
pogledati, niti ikakvu pomoć ukazati svetitelju. A kad minu taj dan nastade još strahovitija 
noć; a posle nje isti takav dan i ista takva noć; i tek trećega dana mećava se unekoliko stiša. 
Tada  učenici  prisloniše  lestvice  popeše  se  na  stub  k  prepodobnome  ocu,  i  nađoše  ga 
premrzla  u  ledu  od  glave  do  nogu,  i  jedva  je  pomalo  disao.  I  oni  ga  s  teškom  mukom 
zagrejaše  trljajući  mu  telo  toplom  vodom  i  sunđerom.  Došavši  k  sebi,  prepodobni  reče 
učenicima:  Zašto  me  uznemiravate:  zašto  me  probudiste  iz  slatkoga  sna?  ja  tek  što  sam 
zaspao moleći se. Ipak vam hvala, čeda moja, što se toliko starate o meni, ocu vašem. 

Hristoljubivi  car,  doznavši  za  to,  dugo  sa  suzama  moljaše  svetitelja  i  do  zemlje  mu  se 
klanjaše da dopusti napraviti na stubu mali krov. Pritom mu car reče: Poštedi sebe, ako ne 
sebe radi, onda duhovne koristi naše radi, da ne bi umro pre vremena i ostavio nas sirote. ‐ 
Videći suznu molbu carevuʺprepodobni pristade da se načini krov nad njegovim stubom, 
ne  radi  olakšanja  sebi  već  radi  usrdne  molbe  careve.  Jer  car  imađaše  k  svetitelju  toliku 
ljubav i poštovanje, da je k stolbu prepodobnoga dovodio sve poslanike i velike knezove 
koji su mu dolazili iz raznih zemalja; i to je činio ili lično sam ili preko svojih pridvornih 
velikaša.  I  svi  se  oni  divljahu  velikom  trpljenju  prepodobnoga  oca,  sa  kojim  danonoćno 
podnosi i stud i žegu; i obično odlažahu od njega sa velikom duhovnom utehom po sebe. 

Kroz  neko  vreme  kralj  Vandalski  Genzerik[18]  krenu  u  rat  protiv  Grka  i  približi  se 
Aleksandriji sa ogromnom vojskom. Grčki car, silno uznemiren ovom najezdom tuđinaca, 
dođe sa celim svojim senatom k prepodobnom Danilu Stolpniku, ištući pomoć od svetih 
molitava njegovih. Provideći šta će se zbiti, prepodobni proreče caru da Genzerik ne samo 
neće uzeti Aleksandriju nego će u svima svojim planovima pretrpeti krah i vratiti se doma 
bez ikakvog uspeha. I proročanstvo se prepodobnoga stvarno ispuni. A blagočestivi car iz 
blagodarnosti  za  to  zažele  načiniti  kraj  stolpa  blaženoga  oca  kelije  za  smeštaj  njegovih 
učenika.  No  prepodobni  moli  cara  da  umesto  toga  sagradi  crkvu  u  ime  prepodobnog 
Simeona Stolpnika i da sveto telo njegovo prenese iz Antiohije u nju. Car odmah sagradi 
crkvu  prepodobnom  Simeonu  prema  stolpu  prepodobnog  Danila  sa  severne  strane,  i 
pored crkve gostoprimnicu. Zatim, po želji prepodobnoga Danila, prenese veoma svečano 
u  novu  crkvu  česne  mošti  svetoga  Simeona.  Veoma  obradovan  time,  prepodobni  Danilo 
prilikom te svečanosti izgovori narodu opširnu pouku. 

Po naravi prepodobni Danilo bejaše nezlobiv, i činjaše dobro onima koji ga mrze. Jednom 
neko  grćaše  svetitelja,  a  kad  ljudi  koji  to  slušahu  uznegodovaše  na  klevetnika,  on, 
pokazujući im pečenu ribu, govoraše: ʺOvo jede vaš isposnik!ʺ ‐ Posle toga on sa svojom 
ženom i decom pojedoše tu ribu, i tog časa napade đavo na njega, i na ženu njegovu, i na 
decu, i mučaše ih. I kad njih dovedoše k prepodobnome, on ih isceli svojom molitvom, ne 
pamteći  zlo  i  ne  vraćajući  uvredu  uvredom.  V  znak  blagodarnosti  nezlobivome  ocu  za 
tako veliko dobro koje im je učinio, oni načiniše od srebra ikonu prepodobnoga, na kojoj 
oni behu predstavljeni kako leže pred nogama njegovim, a i imena njihova behu napisana 
na njoj; i tu ikonu oni postaviše u crkvi svetog Arhistratiga Nebeskih Sila Mihaila. 

13
Pri nezlobivosti svojoj prepodobni Danilo imađaše još tako veliki dar blagodatne rečitosti, 
da se srca slušalaca njegovih miljem ispunjavahu, i mnogi dobijahu veliku duhovnu korist 
ispravljajući  život  svoj.  Na  carskom  dvoru  beše  jeda1n  čuven  vojnik,  po  imenu  Edran, 
rodom  iz  Galate,  snažan  telom  i  hrabar  u  ratovima.  Došavši  k  blaženom  Danilu  i  čuvši 
njegove  dušekorisne  pouke,  on  bi  toliko  dirnut,  da  se  odmah  odreče  sveta,  i  sa  dva 
prijatelja  svoja  prisajedini  k  učenicima  prepodobnoga.  Kada  car  ču  to,  veoma  se  snuždi 
zbog hrabrog vojnika tog i posla k njemu da ga usavetuju da se vrati k njemu u dvorac. No 
on ne pokloni pažnje carevoj laskavoj ponudi, i odgovori: Kakva mi je korist ako sav svet 
dobijem  a  duši  svojoj  naudim?[19]  ‐  Posle  toga  on  bi  od  prepodobnoga  postrižen  za 
monaha, i podražavaše prepodobnoga u uzdržanju: od hrane i pića uzimaše samo toliko 
da mu telo ne umre od gladi; isto tako spavao je vrlo malo, i to stojeći oslonjen na jedan 
obešeni  konopac.  Docnije  on  steče  carevu  ljubav  zbog  svojih  vrlina,  i  car  ga  posećivaše 
kada dolažaše k prepodobnom Danilu. Pošto požive takim životom dosta dugo vremena, 
on  se  upokoji  u  miru.  Njegovo  monaško  ime  beše  Tit.  A  posle  njega  požive  takim  istim 
životom sluga njegov Antonije. 

U  to  vreme  car  Lav  udade  svoju  ćerku  Arijadnu  za  Zenona  Isavrjanina,  i  posla  ga  s 
vojskom  protiv  varvara  koji  su  bili  upali  u  Trakiju.  Pred  polazak  u  rat  Zenon  ode  k 
prepodobnom Danilu Stolpniku, i svetitelj mu predskaza ove šta će s njim biti: vratiće se iz 
rata nepovređen; zatim će posle svoga tasta, cara Lava, primiti carski skiptar, no srodnici 
će ga iz zavisti prognati s prestola, na koji će se on posle izvesnog vremena ponovo vratiti. 
I sve se to zbi u svoje vreme. 

Kada  se  Zenon  zacari  posle  smrti  Lava,  i  carova  tri  godine,  protiv  njega  ustade 
Vasilisk,[20]  brat  Verine,  žene  pokojnoga  cara  Lava.  Prognavši  Zenona,  on  zauze  Grčki 
presto; a pošto beše pristalica jeresi Jevtihijeve, izazva veliku pometnju u crkvi Hristovoj, 
odbacujući  Halkidonski  sabor[21]  i  šireći  jeretičko  učenje.  Tada  patrijarh  Carigradski 
Akakije,[22]  sabravši  pravoslavne  episkope,  iako  bojažljivo  protivljaše  se  caru,  ali  bez 
ikakvog  uspeha.  Stoga  on  posla  nekoliko  episkopa  k  prepodobnom  Danilu  sa  suznom 
molbom, da siđe sa stuba i dođe k njima u prestonicu u pomoć Crkvi. Prepodobni, premda 
mu se nije htelo silaziti sa stuba ni na najkraće vreme ipak videći potrebu Crkve, i pritom 
prizvan  na  to  i  Božanskim  glasom  s  neba,  siđe  sa  stuba,  i  ode  u  grad  k  patrijarhu  i 
episkopima  što  behu  s  njim.  Episkopi  ga  dočekaše  s  češću  i  primiše  s  neiskazanom 
radošću. Međutim car, čuvši za dolazak prepodobnoga i ne želeći se videti s njim, ukloni 
se iz grada na svoje imanje u okolini prestonice, ali prepodobni krenu za njim. No pošto 
mu noge od dugog stajanja behu otekle i ranama pokrivene, te on ne mogaše ići nogama 
svojim, to ga vernici odnesoše na rukama. Dogodi se da ih putem srete jedan gubav čovek. 
Ugledavši prepodobnoga, on ga vapajno stade moliti da ga isceli. Prepodobni se sažali na 
njega, satvori molitvu za njega i naredi mu da ide na more koje se nalažaše blizu i da se 
umije.  Gubavac  se  umi,  i  iziđe  potpuno  očišćen  i  zdrav.  Glas  o  ovom  čudu  odmah  se 
pronese na sve strane, i slegoše  se mnogi ljudi noseći svoje bolesnike, i svi  se isceljivahu 

14
molitvama  prepodobnoga.  Okružen  tolikim  mnoštvom  naroda  zbog  čudesa  koja  činjaše, 
on  se  približi  k  carskom  dvorcu  koji  se  nalazio  na  tom  imanju.  A  jedan  Got,  pogledavši 
odozgo  kroz  prozor  i  ugledavši  kako  svetitelja  nose  na  rukama,  nasmeja  se  i  reče:  ʺEvo 
novi antipat dolazi!ʺ[23] 

Čim  on  to  reče,  odmah  ga  postiže  kazna  Božija:  on  iznenada  pade  odozgo,  i  razbivši  se 
umre. A car, doznavši za dolazak svetiteljev, naredi da ga ne puštaju k njemu. I svetitelj se 
udalji otresajući prah s nogu svojih. No zatim se car uplaši da ga ne snađe kakvo zlo zbog 
nepoštovanja svetitelja, pa posla za prepodobnim moleći ga da se vrati k njemu. Ali on ne 
samo  ne  posluša  cara  nego  i  predskaza  pogibiju  njegovu.  Pritom  reče:  Koji  gnjevi  Cara 
Nebeskoga priprema sebi mnoga zla i sabira gnjev za dan gnjeva. ‐ Rekavši to, prepodobni 
ode svojim putem. Poslanici carevi se vratiše, i kada caru prenošahu reči prepodobnoga, 
toga časa iznenada sruši se u dvorcu jedan stub, što veoma uplaši cara i sve s njim: jer eto 
mrtva  stvar,  po  migu  Božjem,  posvedoči  istinitost  svetiteljevog  proročanstva  i  svojim 
padom najavi skoro zbacivanje cara s prestola. 

Vraćajući se u grad, prepodobni Danilo isceli na pugu dva đavoimana mladića i udovičinu 
ćerku; zmiju pak koja mu se neočekivano obavi oko noge on rečju svojom odasla na njeno 
mesto  ne  postradavši  ni  najmanje  od  nje.  A  u  samom  gradu  k  prepodobnome  pristupi 
jedna  ugledna  žena,  po  imenu  Iraida,  koja  beše  nerotkinja,  i  zalivajući  mu  noge  suzama 
moljaše  ga  da  je  molitvama  svojim  razreši  nerađanja;  on  joj  proreče  da  će  roditi  sina, 
predskazavši čak ime njegovo: ʺŽeno, rodićeš sina i daćeš mu ime Zenonʺ. 

Međutim  car  stade  tražiti  način,  kako  da  se  pomiri  s  prepodobnim  i  dobije  od  njega 
oproštaj,  jer  ga  je  veoma  bio  uplašio  pad  stuba  u  dvorcu  za  vreme  podnošenja  izveštaja 
njemu  o  odgovoru  prepodobnoga  Danila.  Najpre  on  moljaše  o  tome  svetitelja  preko 
uglednih lica neiskreno, jer srce njegovo ne prestajaše sa smišljanjem bezakonja. Zatim on 
sam  lično  ode  k  prepodobnome,  pripade  k  nogama  njegovim  i  moljaše  oproštaj.  No 
prepodobni, duševnim očima svojim videći zle pomisli njegove, izobliči lukavost njegovu 
rekavši prisutnima: Ovo smirenje njegovo i pokajanje pritvorni su; pod ovčijom kožom u 
njemu se skriva vučja zverskost; ali ćete vi uskoro videti na njemu pravedni gnjev Božji, jer 
svemoćna ruka Svevišnjega zbacuje sa prestola silnike. 

Posle svih ovih događaja prepodobni se vrati na svoj stub; a nakon malo vremena Vasilisk 
stvarno  bi  zbačen  s  prestola,  kao  što  beše  predskazao  prepodobni.  Zenon  ponovo  dobi 
carski  skiptar.  I  videći  u  tome  ispunjenje  proročanstva  prepodobnoga  Danila,  dođe 
zajedno sa svojom ženom k prepodobnome da mu se pokloni. 

Ostalo  vreme  svoga  života  prepodobni  otac  naš  Danilo  provede  stojeći  stalno  na  stubu  i 
čineći  mnoga  čudesa.  No  budući  smirenouman  i  izbegavajući  slavu  od  ljudi,  on  silu 
čudotvorstva  pripisivaše  ne  svojim  vrlinama  nego  molitvama  prepodobnoga,  i  zato  sve 
bolesnike  koji  dolažahu  k  njemu  on  odašiljaše  u  crkvu  prepodobnoga  Simeona  k  svetim 
moštima  njegovim.  Tako,  zlatar  neki  donese  k  prepodobnome  sina  svog,  hromog  od 
15
rođenja,  koji  uopšte  ne  beše  u  stanju  hoditi  već  puzaše  kao  zmija  stomakom  po  zemlji. 
Odaslavši  ovoga  u  crkvu  prepodobnog  Simeona,  blaženi  Danilo  naredi  da  na  noge 
hromog dečaka metnu svete mošti svetoga Simeona. Čim to bi učinjeno, hromi skoči kao 
jelen i priteče k stubu Danilovu, radujući se i slaveći Boga. 

Jedan čovek, vraćajući se sa Istoka, pade u ruke razbojnicima. Pošto ga strahovito izbiše i 
kolena  mu  polomiše,  razbojnici  ga  opljačkaše  pa  otidoše  ostavivši  ga  jedva  živa.  Neki 
putnici  prolazeći  tuda,  kada  ga  videše  isprebijana  i  u  ranama,  sažališe  se  na  njega  i 
prenesoše u grad Ankiru. Episkop toga grada uloži veliko staranje oko bolesnika, dovede 
najiskusnije lekare i izleči ga od rana. No izlečeni ne mogaše hoditi, jer mu noge behu silno 
povređene  i,  mada  rane  behu  izlečene,  noge  ne  imađahu  sile  hoditi.  Zbog  toga  bolesnik 
moli episkopa da ga pošalje k prepodobnom Danilu. I bolesnik, nepomičan kao klada, bi 
položen  u  kola  i  odvezen  k  stubu  ovog  besplatnog  lekara.  A  prepodobni  Danilo  odasla 
bolesnika  u  crkvu  prepodobnog  Simeona,  naredivši  da  ga  pomažu  jelejem,  uzetim  od 
svetih moštiju, i tako  ga  odmah isceli: bolesniku se stopala  i gležnji iznenada  učvrstiše,  i 
on  skoči  i  stade  hoditi,  uznoseći  blagodarnost  Bogu  i  svetim  ugodnicima  Njegovim  ‐ 
Simeonu i Danilu. 

Neki  kapetan  iz  Španije  imađaše  tako  veliku  veru  u  prepodobnoga,  da,  kad  god  bi  se 
razboleo  neko  od  njegovih  slugu,  ili  od  srodnika,  ili  od  prijatelja,  on  je  pisao 
prepodobnome  i  molio  ga  za  isceljenje  oboleloga.  I  kad  su  mu  zatim  donosili  od 
prepodobnoga  pismo  sa  odgovorom,  on  je  to  pismo  stavljao  na  bolesnika,  i  bolesnik  je 
odmah dobijao isceljenje. 

Jedna  siromašna  žena  imađaše  sinčića  od  dvanaest  godina,  koji  bejaše  nem  od  rođenja. 
Ona  ga  donese  k  stubu  prepodobnoga,  ostavi  ga  pored  stuba,  pa  ode.  Prepodobni  pak, 
ugledavši dečaka sa stuba, naredi svojim učenicima da ga uzmu i da on živi među njima. 
A  učenici,  misleći  da  je  majka  naučila  svoga  sinčića  da  ne  govori  i  da  se  pretvara  radi 
unosnijeg  prosjačenja  i  lakšeg  izdržavanja,  činjahu  mu  mnoga  zla  da  bi  ga  naterali  da 
progovori: plašahu ga, bijahu ga, ponekad ga dok je spavao bodijahu bodilom, ili udarahu 
trnovitim grančicama, da bi on, probudivši se iznenada, progovorio koju reč. No kada se 
oni  uveriše  da  je  dečko  stvarno  nem,  oni  izvestiše  o  tome  prepodobnoga.  Prepodobni 
naredi da nemome dečaku pomažu jezik svetim jelejem. I kada u nedelju na svetoj liturgiji 
đakon  otpoče  čitati  sveto  evanđelje  i  narod  po  običaju  zapeva:  ʺSlava  Tebi,  Gospode!ʺ  ‐ 
tada i dečak jasno i gromko izgovori: ʺSlava Tebi, Gospode!ʺ ‐ I od tog vremena on stade 
govoriti lepo. 

Doživevši duboku starost, prepodobni se približi svojoj blaženoj končini. Providevši je, on 
izvesti o tome svoje učenike, i napisa im sledeće zaveštanje: ʺČeda moja i braćo moja! Vi 
ste meni i jedno i drugo: čeda ste moja jer vas rodih duhovno; i braća ste moja jer nam je 
Bog svima zajednički Otac, i ja odlazim k tom zajedničkom Ocu našem. No vas, mile moje, 
koji plačete zbog rastanka sa mnom, ne ostavljam sirote nego staranje o vama poveravam 

16
Ocu  našem  koji  sazdade  vas  sve  i  mene.  Stoga  neka  On,  koji  je  sve  stvorio  razumom  i 
premudrošću  i  zatim  savio  nebesa  i  sišao  Na  zemlju  i  umro  i  vaskrsao  nas  radi,  bude  s 
vama  kao  premudri  čuvar  vaš  od  đavola.  Kao  Gospod,  On  će  vas  čuvati  u  poslušnosti 
svetoj volji Svojoj; a kao Otac vaš, On će vas samilosno i raširenih ruku dozivati k Sebi kad 
budete  grešili  i  padali.  I  On,  koji  je  Sebe  predao  na  smrt  za  nas,  neka  vas  sjedini 
međusobnom  jednodušnošću,  da  biste  postali  svoji  Nebeskome  Ocu.  Trčite  k  smirenosti, 
budite  poslušni,  ljubite  gostoprimstvo,  post,  bdenje,  siromaštvo,  i  naročito  držite  prvu  i 
najveću zapovest, zapovest o ljubavi, kao i sve ono što dolikuje pobožnosti. Čuvajte veru 
istinitu, pazite se od jeretičkog kukolja, i ni u čemu ne odstupajte od vaše matere ‐ svete 
Crkve. Ako sve to izvršite, bićete savršeni u vrliniʺ. 

Napisavši  takvo  zaveštanje  svojoj  duhovnoj  deci,  prepodobni  naredi  da  se  pročita  pred 
njima  dok  oni  plakahu  zbog  rastanka  s  njim.  Na  tri  pak  dana  pred  blaženo  prestavljenje 
prepodobnoga, u ponoć, neki od najdostojnijih učenika njegovih udostojiše se videti gde k 
njemu dođoše i posetiše ga svi od pamtiveka svetitelji Božji: proroci, apostoli, mučenici i 
likovi svih svetih u svetlosti i slavi nebeskoj; oni ga s ljubavlju pozdraviše, i naložiše mu 
da se pričesti Božanskim Tajnama. A kad prispe dan njegovog razrešenja od tela, dođe sa 
vascelim  klirom  svojim  patrijarh  Jevtimije,[24]  prejemnik  Akakija.  Gorespomenuta  pak 
bogobojažljiva  žena  Iraida,  koja  bi  razrešena  bezdetnosti  molitvama  prepodobnoga 
Danila,  pripremi  sve  što  beše  potrebno  za  česno  pogrebenje  prepodobnoga.  U  to  vreme 
desi se tu jedan besomučan čovek, koji stojeći kraj stuba govoraše da vidi anđela i mnoge 
svetitelje  gde  silaze  s  neba  k  prepodobnome,  i  nazivaše  po  imenu  svetitelje  koje  vidi.  I 
prepodobni i bogonosni otac naš Danilo, radujući se zbog odlaska svog, predade česnu i 
svetu  dušu  svoju  u  ruke  Božije,  kada  mu  bejaše  osamdeset  godina  i  tri  meseca  od 
rođenja.[25] 

Odmah  po  prestavljenju  prepodobnoga  Danila  spomenuti  besomučni  čovek  oslobodi  se 
nasilja  đavoljeg.  Kad  prepodobni  skonča,  pojaviše  se  na  nebu  iznad  stuba  tri  zvezdana 
krsta,  ili  bolje  reći  tri  krstolike  zvezde,  koje  blistahu  neiskazanom  lepotom  i  danju,  za 
vreme  sijanja  sunca.  I  blistahu  se  one  sve  vreme  dok  sveto  telo  prepodobnoga  oca  ne  bi 
pogrebeno kraj stubova njegovih. Zajedno s njim biše položene i mošti sveta Tri Mladića 
Vavilonska:  Ananije,  Azarije  i  Misaila,  saglasno  predsmrtnom  zaveštanju prepodobnoga, 
da bi oni koji dolaze njegovom grobu radi poklonjenja odavali čast ne njegovim moštima 
već  moštima  sveta  Tri  Mladića.  Tako,  smiren  za  života,  prepodobni  ostade  smiren  i  po 
prestavljenju,  izbegavajući  slavu  ljudsku.  No  Bog  proslavi  onoga  koji  Njega  proslavlja: 
proslavi  ga  čudesima  na  zemlji  pred  ljudima,  proslavlja  ga  i  na  nebu  pred  Anđelima, 
budući Sam slavljen svekolikom tvari vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 
17
LUKE NOVOG STOLPNIKA 

  

PREPODOBNI Luka Stolpnik živeo u vreme Vizantijskog cara Romana[26] i Konstantina 
Porfirorodnog,[27]  zeta  cara  Romana  i  sina  cara  Lava  Mudrog,[28]  a  za  patrijarhovanja 
Teofilakta[29] sina cara Romana. U to vreme Bugari[30] napadoše na Vizantijsku carevinu, 
i po carskom naređenju Luka bi uzet u vojsku i učestvova u ratu. U tome ratu Luka vide 
pogibiju  mnogih  hiljada  ljudi,  no  po  promislu  Božjem  on  izađe  iz  rata  živ  i  nepovređen. 
Videći u svom spasenju prst Božji Luka prezre svu sujetu sveta, i postade monah. I pošto 
pokaza  veliki  uspeh  u  podvižništvu  on  bi  rukopoložen  za  prezvitera.  Revnujući  u 
vrlinama  on  je  nosio  teške  verige,  i  šest  dana  u  nedelji  ništa  jeo  nije,  samo  je  u  sedmi 
uzimao po jednu prosforu i nešto zelja. Zatim uziđe na jedan stolp, i provede na njemu tri 
godine. 

Potom,  upućen  glasom  Božjim  s  neba,  on  ode  na  goru  Olimp[31]  i  metnu  sebi  kamen  u 
usta,  da  ne  bi  narušio  podvig  ćutanja.  Odatle  pređe  u  Carigrad,  i  naposletku  u  grad 
Halkidon.[32] Tamo on ponovo uziće na jedan stolp, i čineći bezbrojna čudesa provede na 
njemu četrdeset pet godina, pa otide ka Gospodu.[33] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

MIRAKSA 

  

SVETI  mučenik  Miraks  beše  rodom  Egipćanin;  rođen  od  hrišćanskih  roditelja  u  gradu 
Tenestiji;  bi  kršten,  odgajen  i  vaspitan  u  besprekornoj  i  čistoj  veri  Hristovoj.  Ali  u  svojoj 
mladićkoj  lakomislenosti  on  podleže  uticaju  neprijatelja  svega  dobroga,  đavola,  ode  k 
tamošnjem Amiru[34] i odreče se Hrista. Pa ne samo to nego, pošto skide sa sebe pojas[35] 
i  izgazi  krst,  on  uze  mač  u  ruke  i  uskliknu  gromkim  glasom:  ʺAgarjanin[36]  sam,  i  od 
danas nisam više hrišćanin!ʺ 

Takvim  svojim  odrečenjem  od  Hrista  Miraks  steče  poštovanje  i  uvaženje  kod  Amira  i 
njegove okoline; i dugo vremena  ne mišljaše uopšte na svoje spasenje.  Međutim roditelji 
Miraksovi,  doznavši  za  pad  svoga  sina,  ne  prestajahu  svesrdno  moliti  Boga  da  pokaje 
njihovog  sina  i  vrati  ga  Hristovoj  veri.  I  molitva  njihova  ne  ostade  bez  ploda.  Gospod 
usliši  njihove  usrdne  molitve:  okrenu  srce  sina  njihova  Miraksa  na  pokajanje.  I  on  ode  k 
roditeljima svojim i reče: Premili roditelji moji, pomračena uma ja učinih strahovito delo; 
no evo me sada k vama sa molbom, da opet postanem hrišćanin i da budem s vama. ‐ Na 
to  mu  roditelji  odgovoriše:  Čedo,  otkako  ti  učini  taj  greh  mi  prolismo  mnogo  suza,  i  od 
18
tada ne prestadosmo moliti Boga da ti daruje poznanje istine i da te vrati Hristu, Spasitelju 
našem. Zato sada blagodarimo Njegovu dobrotu što se ne ogluši o ništavne molitve naše. 
Ali, čedo, kao što i sam znaš, mi strahujemo od Amira da ti ostaneš s nama, da mu to ne bi 
dalo povoda da gnjev svoj iskali na nama. Stoga ako hoćeš da umiriš svoju savest, mučenu 
strašnim  padom  odrečenja  od  Hrista,  i  da  nađeš  milost  u  Boga,  a  i  da  nas  spaseš 
odgovornosti, i da postaneš blizak i mio Hristu, te da bi mogao posredovati pred Njim za 
sve  bližnje  svoje,  ti  postupi  ovako:  otidi  k  Amiru,  i  kao  što  si  se  nekada  neustrašivo 
odrekao Hrista, tako sada neustrašivo ispovedi svoju veru u Njega. I to uradi tako kao da 
mi  ništa  ne  znamo  o  tome.  I  sigurno  će  Bog,  čedo  naše  milo,  ustrojiti  put  tvoj  po  Svojoj 
blagoj  volji.  Idi,  i  premda  smo  nedostojni,  mi  se  nadamo  da  će  Gospod  blagi  uslišiti 
molitvu našu. 

Miraks  posluša  savet  svojih  roditelja,  i  sa  verom  u  njihov  blagoslov  i  molitve  uputi  se  k 
Amiru  i  njegovim  velikodostojnicima.  Stupivši  pred  Amira  i  njegove  velikaše,  Miraks  se 
opasa  pojasom,  oseni  sebe  česnim  drvenim  krstom,  celiva  ga  i  stade  vikati  iz  sve  snage: 
ʺGospode, Hriste moj, pomiluj i spasi me!ʺ 

Ovakva smelost zaprepasti sve. Amir dohvati Miraksa i upita ga: Šta je to s tobom? kakvo 
ti se zlo dogodilo? ‐ Miraks odgovori: Jedva dođoh sebi od onog đavoljeg pomračenja koje 
me  beše snašlo,  i vratih se Hristu  Bogu  mome,  i opet postadoh  hrišćanin kao  što  i ranije 
bejah. I evo dođoh da pred. tobom i tvojim velikašima i pred svima ispovedim Gospoda 
Hrista i da vam izjavim da proklinjem veru vašu. 

Čuvši to, Amir naredi da Miraksa odvedu u tamnicu, i da ga tamo drže tri dana bez hrane 
i pića. Posle toga on ga izvede na sud. Na sudu Miraks opet ispovedi Hrista. Zbog toga bi 
izbijen, i ponovo zaključan u tamnicu. Nakon tri dana mučenik bi ponova izveden na sud, 
ali on opet neustrašivo ispovedaše Hrista Gospoda. Zato ga tukoše volovskim žilama tako, 
da mu telo ranama pokriše. Amir ga onda ponovo baci u tamnicu. A posle tri dana Amir 
ga  opet  izvede  preda  se  na  sud.  I  videći  da  mučenik  i  nadalje  čvrsto  i  nepokolebljivo 
ispoveda  Hrista,  Amir  naredi  te  ga  nemilosrdno  tukoše.  Naposletku  donese  odluku:  da 
mu se mačem odseče glava. 

Sluge  Amirove  uzeše  svetog  ispovednika,  i  po  naređenju  ukrcaše  ga  u  lađu,  otploviše  s 
njim  na  pučinu  morsku  četiri  stadije,  i  dopustiše  mu  da  se  pomoli  Bogu.  Zatim  mu 
odsekoše  glavu,  pa  ga  baciše  u  more.[37]  Šta  se  zatim  desilo  s  njegovim  telom,  da  li  je 
isplivalo  iz  mora,  ne  zna  se;  no  česna  glava  njegova  izaće  iz  mora,  i  neki  blagočestivi 
hrišćani  je  poznaše,  i  uzeše  je  na  čuvanje  kao  skupoceni  dar.  A  kada  to  dođe  do  ušiju 
Amiru,  poštovaoci  svetog  mučenika  dadoše  Amiru  sto  zlatnika  kao  otkup,  i  dobiše 
dozvolu  da  nesmetano  čuvaju  svetu  mučenikovu  glavu.  Oni  načiniše  srebri  kovčežić,  i  s 
doličnom čašću položiše u njega svetu glavu. Od toga vremena pa sve do sada ova sveta 
glava svetoga stradalca toči iz sebe miomirisno miro i čini mnoga i raznovrsna isceljenja u 

19
slavu  Gospoda  i  Spasa  našega  Isusa  Hrista,  utvrđujući  veru  kod  onih  koji  sumnjaju  u 
nebesku slavu svetog mučenika. 

  

  

ŽITIJE PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

NIKONA SUHOG, PEČERSKOG 

  

OPOMINjITE se sužanja kao da ste s njima svezani (Jevr. 13, 3), ‐ tako zapoveda sužanj o 
Gospodu,  sveti  apostol  Pavle.  Pokoravajući  se  ovoj  zapovesti,  opomenimo  se  čudesa 
blaženog  sužnja  Nikona,  preko  koga  se  očigledno  projavi  sila  Gospoda  koji  sužnje 
oslobađa  okova.  Ovaj  blaženi  sužanj  Nikon  beše  iz  grada  Kijeva,  sin  veoma  uglednih 
roditelja.  Došavši  u  Pečerski  manastir  on  dobrovoljno  porobi  u  poslušnost  Hristu  razum 
svoj i sebe vascelog, i postade iskusan monah. Zatim, u vreme najezde zločestivih Tatara, 
on  bi  sa  svetim  Evstratijem  Pečerskim  zarobljen  od  njih  istovremeno,  i  odveden  iz 
manastira  u  njihovu  zemlju,  i  držan  tamo  u  okovima.  Jedan  hristoljubivi  žitelj  grada 
Kijeva doputova tamo da  otkupi zarobljenike,  no  blaženi Nikon  se ukloni od njega;  a  taj 
hristoljubac pomisli da Nikon postupi tako zato što ima u Kijevu bogate srodnike i želi da 
ga  oni  otkupe.  Pošto  otkupi  mnoge  zarobljenike,  taj  se  hristoljubivi  čovek  vrati  u  Kijev  i 
ispriča o blaženom Nikonu. Kada to doznadoše Nikonovi srodvici, oni odoše k Tatarima 
sa  velikim  blagom  da  otkupe  Nikona,  ali  blaženi  Nikon  im  reče:  Nemojte  uzalud  trošiti 
svoje  blago.  Da  je  Gospod  hteo  da  budem  slobodan,  ne  bi  me  predao  u  ruke  ovih 
bezakonika:  jer  On  sam  predaje  u  ropstvo  one  koje  hoće.  A  mi:  ʺdobro  smo  primali  od 
Boga, a zla zar nećemo primati?ʺ (Jov. 2, 10). ‐ Srodnici ukoriše blaženoga, i ne otkupivši 
ga vratiše se Natrag sa svojim blagom. Posle toga Tatari, videvši da im se želja ne ispuni, 
stadoše  nemilosrdno  mučiti  slugu  Božjeg.  I  mučiše  oni  blaženoga  pune  tri  godine  svaki 
dan: zlostavljahu ga, vezivahu ga, okivahu ga po rukama i nogama, opaljivahu ga ognjem, 
parahu ga noževima, morahu ga glađu i žeđu, ne davajući mu ništa jesti nekada po dan, 
nekada  po  Dva,  nekada  po  tri;  leti  ga  po  tri  dana  držahu  na  vrelom  suncu,  a  zimi  ga 
bacahu u sneg i mraz. Sve mu to činjahu bezbožni Tatari, da bi on otkupio sebe; no blaženi 
Nikon  blagodaraše  Boga  za  sve  i  moljaše  Mu  se  neprestano.  Zatim,  nakon  izvesnog 
vremena  On  objavi  svojim  mučiteljima  da  će  ga  Hristos  zabadava  osloboditi  iz  ruku 
njihovih, o čemu je on već obavešten. I govoraše im: Meni se javi brat moj Evstratije, koga 
vi  prodadoste  Jevrejima  da  ga  razapnu.[38]  Zato  će  oni  osuđeni  biti  zajedno  sa  pretcima 
svojim koji su vikali: ʺkrv njegova na nas i na decu našuʺ.[39] A vi, bednici, bićete muče)ni 
zajedno sa Judom koji je prodao Gospoda na krsna stradanja. Mučenik koji mi se javi reče 
mi, da ću ja kroz tri dana biti u manastiru, radi molitava svetih otaca Antonija i Teodosija i 
ostalih ugodnika Pečerskih s njima. 

20
Čuvši  to,  Tatarin  koji  prepodobnoga  beše  odveo  u  ropstvo,  pomisli  da  prepodobni 
namerava pobeći, pa mu podseče žile pod kolenima, da ne bi mogao pobeći, i usto postavi 
jaku  stražu  oko  njega.  No  trećega  dana,  u  samo  podne,  kada  sva  straža  sa  oružjem  u 
rukama  okružavaše  prepodobnoga,  blaženi  sužanj  iznenada  postade  nevidljiv,  a  stražari 
samo čuše glas koji govoraše: ʺHvalite Gospoda s neba!ʺ 

I  tako  svetitelj  bi  na  čudesan  način  nevidljivo  prenesen  u  Pečersku  crkvu  Presvete 
Bogorodice, i to u vreme kada se na Božanstvenoj liturgiji poče pevati Pričasten. I odmah 
se sva bratija slegoše oko njega, i pitahu ga na koji je način dospeo ovamo. No on spočetka 
htede da prikrije ovo preveliko čudo. Međutim svi koji ga okružavahu, videći ga okovana 
u teške lance i sve telo njegovo pokriveno gnojavim ranama, a naročito videći kako mu krv 
curi  iz  podsečenih  žila,  terahu  ga  na  sve  moguće  načine  da  im  kaže  istinu.  Stoga  on,  i 
protiv  svoje  volje,  naposletku  ispriča  im  sve  šta  se  zbilo,  ali  im  ne  davaše  da  mu  skinu 
okove s ruku i nogu. Na to mu iguman reče: Brate, da je Gospod hteo da ti ostaieš u ovim 
okovima, On te ne bi izbavio iz ropstva; zato se pokori našoj molbi. ‐ Posle toga skinuše 
okove s prepodobnoga, i bratija napraviše odnjih stvarčice, potrebne za oltar. 

Nakon  ne  mnogo  vremena,  pošto  sa  Tatarima  bi  zaključen  mir,  doputova  u  Kijev  onaj 
Tatarin koji je držao blaženog Nikona u ropstvu. Doputovavši u Kijev, on poseti Pečerski 
manastir. Videvši tamo svog bivšeg roba, blaženoga Nikona, on ga poznade, i podrobno 
ispriča  sve  o  njemu  igumanu  i  bratiji;  i  više  se  ne  vrati  natrag  u  svoju  zemlju,  nego 
ispunjen  umilenjem  on  primi  sveto  krštenje,  i  zajedno  sa  drugim  Tatarima  koji  takođe 
behu došli u Kijev, postade monah, i s njima okonča život svoj u pokajanju u Pečerskom 
manastiru, služeći kao poslušnik i učenik bivšem robu svome ‐ blaženome Nikonu. 

Biše  i  mnoga  druga  predivna  čudesa  ovog  blaženog  i  svetog  oca  Nikona,  od  kojih  ćemo 
spomenuti  neka.  ‐  Jednom,  kada  blaženi  beše  još  u  ropstvu,  razboleše  se  zarobljenici  od 
gladi i bede toliko da bejahu blizu smrti. Tada blaženi, i sam rob sa njima, zapovedi im da 
ništa  ne  okušaju  od  hrane  neznabožaca,  i  molitvom  svojom  podari  svima  ozdravljenje,  i 
učini da se na nevidljiv način oslobode uza. 

Drugom prilikom, dok blaženi još beše u ropstvu, razbole se Tatarin koji ga je i odveo u 
ropstvo; i kada beše na samrti on zapovedi svojim ženama i deci da roba Nikona raspnu 
više njegovog groba. No ovaj blaženi rob, provideći duhom da će ee ovaj Tatarin pokajati 
na kraju svoga života, pomoli se za njega i isceli ga, te na taj način spase i sebe od smrti 
telesne, i ovog Tatarina ne samo od smrti telesne već i od duševne. 

Ovaj blaženi Nikon naziva se ʺSuhimʺ zbog velike ispošćenosti tela. A to nastupi kod njega 
od velikog pošćenja njegovog i od silne krvi koja mu isteče u ropstvu, te je mogao zajedno 
sa  prorokom  Davidom  reći  za  svoje  zdravlje,  poremećeno  u  ropstvu;  ʺsasuši  se  kao  crep 
krepost mojaʺ (Psal. 21, 16), ʺi kosti moje kao topionica ogorešeʺ (Psal. 101, 4). I mi, diveći 
se  čudesnoj  sili  njegovoj,  ne  teleonoj  nego  onoj.  koja  je  svojstvena  Bestelesnim  Silama 
Nebeskim,  šta  ćemo  reći?  Samo  ono  što  i  sveti  apostol:  ʺOvo  blago  imamo  u  zemljanim 
21
sudovimaʺ (2 Kor. 4, 7). Ovaj sužanj, čudesno oslobođen okova, pri svoj suhosti telesnoj, 
zaista  goraše  ognjem  ljubavi  Božije,  sijajući  dobrim  i  bogougodnim  delima.  Zatim  on  bi 
oslobođen i od okova tela,[40] i za prolaznu suhotu u ovom životu on posle smrti dobi od 
Boga neuvenljivu netruležnost tela svoga, u kojoj ono i do sada prebiva u pešteri; duhom 
pak  svojim  on  uđe  u  ʺnasledstvo  nepropadljivo,  čisto,  koje  neće  istrunuti  ni  uvenuti, 
sačuvano na nebesimaʺ (1 Petr. 1, 4), kraj izvora večnoga života, i dobi neuvenljivi venac 
slave. Tim vencem neka se na molitve prepodobnog ugodnika Božjeg Nikona, udostojimo 
i mi biti ovenčani od Cara slave Hrista Boga, kome slava sa bespočetnim Ocem Njegovim i 
s Presvetim i Blagim i Životvornim Duhom, sada i svagda i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LEONTIJA AHAJSKOG 

  

PREPODOBNI  Leontije  življaše  za  vreme  poslednjih  Paleologa,  1  i  u  vreme  posle  njih. 
Beše  rodom  iz  Monemvasije  Peloponeske  od  bogatih  i  pobožnih  roditelja,  Andreja  i 
Teodore.  Na  krštenju  dobi  ime  Lav,  i  pošto  izuči  škole,  posla  ga  otac  u  Carigrad  da  se 
usavršava  u  filosofiji.  Zbog  njegovih  sposobnosti  i  vrlina  i  car  ga  veoma  ljubljaše  i 
poštovaše.  Kada  mu  umre  otac,  Lav  se  vrati  u  svoj  zavičaj  i  u  svemu  se  potčini  svojoj 
materi, iako beše veliki filosof i veoma cenjen. Majka mu, želeći da se povuče u manastir i 
da tamo provede bogougodno ostatak svoga života, nagovori sina da se oženi i da nasledi 
svo roditeljsko bogatstvo, našta ovaj i pristade iako ce beše svetoljubiv. 

Iako  u  svetu,  Lav  življaše  bogougodno  i  vrlinskim  životom,  jer  imaše  ne  zemaljsko  već 
nebesko  mudrovanje.  Međutim,  srce  njegovo  goraše  božanskom  čežnjom  i  on  ne  beše 
zadovoljan sganjem u kome se nalazi, nego željaše da se sav preda Bogu i službi Njemu. 
Pošto dobi troje dece, ubedi suprugu svoju da ostane sa decom u domu njegovom i u svoj 
imovini  njegovoj,  a  on  otide  da  ispuni  želju  duše  svoje,  ili  bolje  reći  Evanđelje  Hristovo, 
koje glasi: ʺSvaki koji ostavi kuće, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili 
zemlju imena moga radi, primiće sto puta onoliko i Dobiće život večniʺ (Mt. 19, 29). On, 
dakle,  nađe  jednog  svetog  muža,  po  imenu  Menida,  iskusnog  u  monaškom  življenju, 
potčini se njemu i ubroja u ostale njegove poslušnike. Kada primi anđelski obraz, dobi ime 
Leontije, i sa takvom revnošću otpoče svoje asketske podvige, i toliko se mnogo truđaše, 
da je za kratko vreme prevazišao u vrlinama svu ostalu sabraću i sapodvižnike svoje i svi 
mu se divljahu. 

Međutim, čežnja da vidi i da podražava dela i drugih svetih muževa, odvede ga u Svetu 
Goru, i našavši tamo vrlinske monahe, sapodvizavaše se sa njima i proli mnogo znoja radi 

22
vrline,  truda  i  podviga.  No  pošto  ga  i  tamo  počeše  mnogi  ceniti,  blaženi  napusti  Svetu 
Goru, dođe i naseli se u pusta mesta Peloponeza i beše tamo sam, samo Bogu moleći se. Po 
njegovoj molitvi, a po milosti Svojoj, Bog mu pokaza mesto za podvizavanje u severnom 
delu  Peloponeza,  na  gori  zvanoj  Kloka  iznad  Egija.  Došavši  tamo,  on  trpljaše  studen  i 
mraz  zimi,  a  žegu  leti  i  mnogim  drugim  trudovima  pobedivši  sve  protivničke  sile 
demonske,  dostiže  u  savršeno  bestrašće.  Toma  i  Dimitrije  Paleolozi,  upravljači 
Peloponeza, veoma poštovahu Prepodobnoga, tako da iz ljubavi prema njemu sazidaše na 
mestu gde se on podvizavaše hram Arhangela Mihaila, i mnoge druge zgrade, te postade, 
i ostade, manastir i do danas. 

Prepodobni  pak  Leontije,  mudrim  i  božanskim  rečima  svojim  i  sadejstvom  božanske 

blagodati,  postavši  uzrok  spasenja  mnogih,  predvide  svoj  kraj,  jer  vide  presvetle  Anćele 
gde ga prizivaju sa zemlje na nebo, i tako u miru predade svoj duh u ruke Božje oko 1450. 
godine,  poživevši  75  godina.  Njegovo  sveto  telo  bi  položeno  u  istoj  pećini  gde  se 
podvizavao,  i  ono  toči  isceljenja  onima  koji  mu  sa  verom  pribegavaju.  Neka  bi  se  i  mi 
izbavili  večnog  mučenja  milošću  Božjom,  molitvama  prepodobnog  i  bogonosnog  oca 
našeg Leontija, i da se udostojimo nebeskog carstva. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

VARSAVE 

  

SVETI  mučenik  Varsava  beše  Persijanac.  On  neustrašivo  ispovedi  svoju  veru  u  Hrista 
istinitog  Boga.  Zato  mu  poglavar  Persije  odseče  glavu;  i  hrabri  stradalac  primi  venac 
mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

AITALA i AKEPSIJA 

  

OVI sveti mučenici behu iz Persije, iz grada Arbila.[41] Aital beše prvo neznabožački žrec 
u gradu Arbilu; no potom čuvši o veri Hristovoj reši se da se obrati hrišćanskom episkopu, 
nadajući se dobiti isceljenje od bolesti koja ga beše snašla u to vreme. Episkop ga odmah 
isceli molitvama svojim od bolesti krvarenja. I onda upozna sa istinama hrišćanske vere i 

23
života.  Postavši  hrišćanin  on  bi  posvećen  za  prezvitera,  i  vrati  se  u  svoj  grad  gde  stade 
sugrađanima  svojim  propovedati  Hristovu  veru.  Zbog  toga  on  bi  optužen  upravitelju 
oblasti kao hrišćanin. Pred upraviteljem Aital ispovedi Hrista Boga. Zato upravitelj naredi 
te mu odsekoše uvo, pa ga onda vrgoše u tamnicu. 

Sveti  pak  Akepsije  beše  đakon.  Uhvaćen,  on  ispovedi  svoju  veru  u  Hrista.  Zato  ga 
nemilosrdno tukoše, pa zajedno sa Aitalom uputiše arhimagu[42] carevom. Ovaj ih izvede 
pred  cara.  Oni  i  pred  carem  objaviše  svoju  veru  u  Hrista.  Zbog  toga  obojici  odsekoše 
glave. I tako ovi blaženi ispovednici primiše venac mučeništva. 

  

  

SPOMEN SVETIH MUČENIKA 

TERENCIJA, VIKENTIJA, EMILIJANA i VEVEJA 

  

OVI sveti mučenici postradaše za Hrista Gospoda mačem posečeni. 

  

  

SPOMEN SVETIH PODVIŽNIKA 

PETRA I AKEPSIMA 

  

PODVIZAVALI se i skončali u Persiji. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNIH OTACA NAŠIH 

VIHIJANA i NOMONA 

  

MONASI ‐ podvižnici; poštova!ni na Kipru kao svetitelji. Njihove svete freske (iz 14. veka) 
nalaze se u njima posvećenom hramu u selu Anagia, kod Nikozije na Kipru, a i u drugim 
crkvama. Inače ih drugi Sinaksari ne spominju. 

24
  

  

NEDELjA SVETIH PRAOTACA 

pred Rođenjem Hristovim 

  

U  DANE  predpraznstva  Rođenja  Hristovog,  u  nedelju  koja  padne  između  11.  i  17. 
decembra,  praznuje  se  spomen  svih  starozavetnih  Praotaca,  svetih  Patrijaraha,  Proroka  i 
Pravednika,  koji  su  živeli  pre  Zakona  datoga  na  Sinaju,  kao  i  onih  koji  su  živeli  pod 
Zakonom,  to  jest  svih  svetih  Praotaca  od  rodonačelnika  praoca  Adama  do  svetog 
pravednog Josifa, Zaručnika Presvete Bogomatere Hrista Spasa. Zajedno s njima spominju 
se ove nedelje i svi sveti starozavetni Proroci, koji su prorokovali dolazak Hrista Spasitelja, 
počev od proroka Mojsija i Samuila pa sve do svetog Zaharije i Jovana Krstitelja. Takođe 
se  ove  nedelje  spominju  i  svi  starozavetni  Pravednici,  koji  su  se  opravdali  verom  u 
dolazećeg  Mesiju,  Hrista  Spasitelja,  i  proslavlja  se  toga  dana  njihova  velika  vera  i 
bogougodne vrline. Osobito pak spominju se i slave se blagočestiva Tri Mladića, Ananija, 
Azarija  i  Misail,  i  sa  njima  Prorok  Danilo,  koji  su  u  ognjenoj  peći  Vavilonskoj  usred 
raspaljenog  plamena  tajanstveno  izobražavali  tajnu  Svete  Trojice  i  tajnu  Ovaploćenja 
Hristovog od Svete Djeve, koju oganj Božanstva ne opali. 

Poimence  pak  u  ovu  nedelju  Praotaca  Hristovih  spominju  se  sledeći  sveti  Praoci:  Sveti  i 
pravedni prvozdani praroditelji Adam i Eva, pravedni Avelj sin Adamov, pravedni Sit sin 
Adamov,  pravedni  Enos  sin  Sitov,  Kainan  sin  Enosov,  Maleleil  oin  Kainanov,  Jared  sin 
Maleilov, Enoh sin Jaredov, Matusal ein Enohov, Lameh sin Matusalov, pravedni Noje sin 
Lamehov, Sim i Jafet sinovi Nojevi, Arfaksad sin Simov, Kainan sin Arfaksadov, Sala sin 
Kainanov,  Ever  sin  Salin  (po  kome  biše  nazvani  Jevreji),  Falek  sin  Everov,  Ragav  sin 
Falekov,  Seruh  sin  Ragavov,  Nahor  sin  Seruhov,  Tara  sin  Nahorov,  sveti  pravedni 
Patrijarh Avraam sin Tarin, i Lot sinovac Avramov, Patrijarh Isak sin Avramov, Patrijarh 
Jakov  (nazva!n  Izrailj)  sin  Isakov,  svetih  Dvanaestorica  Patrijaraha  sinova  njegovih: 
Ruvim,  Simeon,  Levij,  Juda  iz  čijeg  je  kolena  Hristos,  Zavulon,  Isahar,  Dan,  Gad,  Asir, 
Neftalim, prekrasni Josif Patrijarh, i najmlađi Venijamin; zatim Fares i Zara sinovi blizanci 
patrijarha  Jude,  Esrom  sin  Faresov,  Aram  sin  Esromov,  Aminadav  sin  Aramov,  Naason 
sin  Aminadavov,  Salmon  sin  Naasonov,  Vooz  sin  Salmonov,  Ovid  sin  Voozov,  Jesej  sin 
Ovidov,  iz  čijeg  korena  proizraste  David  Car  i  Prorok,  Bogootac  Hristov  po  telu;  zatim 
Solomon  car  sin  Davidov,  Rovoam  car  sin  Solomonov,  Avija  car  sin  Rovoamov,  Asa  car 
sin Avijin, Josafat car sin Asin, Joram car sin Josafatov, Ozija car sin Joramov, Joatam car 
sin  Ozijin,  Ahaz  car  sin  Joatamov,  Jezekija  car  sin  Ahazov,  Manasija  car  sin  Jezekijin, 
Amon car sin Manasijin, Josija car sin Amonov, Jehonija car sin Josijin,  

25
Salatiil  sin  Jehonijin,  Zorovavelj  koji  obnovi  hram  Jerusalimski,  Aviud  sin  Zorovaveljov, 
Eliakim sin Aviudov, Azor sin Eliakimov, Sadok sin Azorov, Ahim sin Sadokov, Eliud sin 
Ahimov, Eleazar sin Eliudov, Matan sin Eleazarov, Jakov sin Matanov i pravedni Josif sin 
Jakovljev, Zaručnik Presvete Djeve Marije (Luka 3, 23‐38 i Matej 1, 1‐16). 

Takođe se spominje sveti i pravedni Melhisedek, sveštenik Boga Višnjega, sveti i pravedni 
Jov Mnogostradalni, sveti Prorok i Bogovidac Mojsije i brat njegov Prorok i Prvosveštenik 
Aron,  prvosveštenici  Eleazar  i  Fines  sin  njegov  i  Or,  pravedni  Isus  Navin  i  Halev; 
pravedne  Sudije  Izrailjske:  Devora  i  Varak,  sudija  Jeftaj,  sudije  Gedeon  i  Samson,  i 
pravedna Jailja; sveti Prorok Samuilo, Prorok Natan, veliki Prorok Ilija Tesvićanin i Prorok 
Jelisej,  Olda  Proročica,  Jezdra  i  Nemija  vođe  Izrailjske,  Isue  prvosveštenik  i  Simon  veliki 
jerej. Onda se još spominju Dvanaest Malih proroka: Osija, Joil, Amos, Avdija, Jona, Mihej, 
Naum, Avakum, Sofonija, Agej, Zaharija i  Malahija; takođe sveti prorok Mihej II, prorok 
Samej,  Azarija  prorok,  Anan  prorok,  Varuh  prorok,  Ahije  prorok.  Četiri  sveta  Velika 
Proroka: Isaija, Jeremija, Jezekilj i Danilo sa Tri Mladića: Ananijom, Azarijom i Misailom, i 
najzad  sveti  prorok  i  prvosveštenik  Zaharija,  otac  svetog  Preteče,  a  i  sam  sveti  Jovan 
Preteča i Krstitelj Hristov. 

Od  svetih  i  pravednih  Žena,  osim  već  spomenutih,  spominju  se  još  ove  nedelje:  sveta 
pravedna  pramati  Sara  žena  Avraamova,  pravedna  Reveka  žena  Isakova,  pravedna  Lija 
prva  žena  Jakovljeva  i  pravedna  Rahilja  druga  žena  Jakovljeva,  Asineta  žena  Josifova, 
Raava  Hananejka,  Marijam  sestra  Mojsijeva,  pravedna  Ruta  baba  Davidova,  pravedna 
Sarafteja  kojoj  bi  poslan  prorok  Ilija,  pravedna  Somanićanka  koja  primi  proroka  Jeliseja, 
pravedna Judita, pravedna Jestira, pravedna Ana mati 

Samuilova, pravedna Suzana o kojoj govori prorok Danilo, pravedna Solomija bogonosica, 
i pravedni roditelji Preovete Bogorodice Joakim i Ana.[43] 

Svim ovim svetim Praocima Presvete Bogorodice i preko Nje Praocima Hristovim po telu 
peva se ove nedelje na bogosluženju sledeći divni tropar u njihovu čast a na slavu Hrista 
Boga  i  Spasa  našeg  (glas  2):  ʺVerom  si  opravdao  Praoce,  zaručivši  unapred  preko  njih 
Crkvu iz neznabožaca. Hvale se i slave ovi Sveti, da Ona Koja Te je besemeno rodila jeste 
plod  blagosloveni  od  njihovog  semena.  Molitvama  njihovim,  Hriste  Bože,  spasi  duše 
našeʺ. 

  

  

 
  

  

26
NAPOMENE: 

1. Mesopotamija (= Međurečje) ‐ zemlja između dveju reka: Tigra i Eufrata. Tu se, po 
kazivanju Biblije i predanju drugih naroda, nalazio raj, obitalište prvozdanih ljudi 

2. Samosat ‐ glavni grad Sirijske oblasti Komagene, na zapadnojobali reke Eufrata. 

3. Sravni: Lk. 9, 62. 

4. Spomen njegov Crkva praznuje 1. septembra. 

5. Antiohija Sirijska ‐ jedan od drevnih i najbogatijih gradova Sirije, prestonica njena; 
na reci Oronti. 

6. Psal. 120, 3 

7. Anapla ‐ predgrađe Carigrada. 

8. Svetog Antonija Velikog Crkva praznuje 17. januara. 

9. Anatolije ‐ patrijarh Carigradski od 449‐458. godine. 

10. Opštežićni manastir ʺNeuspavljivihʺ osnovan krajem četvrtoga veka prepodobnim 
Aleksandrom,  čiji  spomen  Crkva  praznuje  3.  jula;  spočetka  se  nalazio  u  veoma 
zabačenom  mestu  kraj  reke  Eufrata,  no  kasnije  prenesen  u  Carigrad.  Poredak  i 
monaški život u tom manastiru odlikovao se izuzetnom strogošću. Naziv ʺmanasgir 
Neuspavljivihʺ  došao  je  otuda  što  je  u  njemu  bogosluženje  teklo  dan  i  noć 
bezirekidno. Bratija su bila podeljena u 24 črede; svaka je čreda zvala svoj čas dana 
ili noći, i odlazila je u crkvu, da nastavi čitanje i pojanje prethodne črede. 

11. Sveti Genadije ‐ patrijarh Carigradski od 458‐471. godine. 

12. Kir  ‐  znameniti  pesnik  hrišćanski,  bio  najpre  eparh  ‐  gradonačelnik  Carigrada  pri 
Teodosiju Mlađem (u prvoj polovini petoga veka), a docnije episkop Smirnski. 

13. Sveti Lav I ‐ car Vizantijski od 457‐474. godine. 

14. Carovao od 408‐450. godine. 

15. Spomen njegov praznuje se 2. septembra. 

16. Sravni: Psal. 33, 18. 

17. Mat. 8, 26. 

18. Kraljevao od 477‐485. godine. 

19. Sravni: Mat. 16, 26. 

27
20. Carovao od 474‐477. godine. 

21. Sabor  Halkidonski  =  Četvrti  Vaseljenski  sabor,  održan  451.  godine;  na  njemu 
osuđena jeres Jevtihijeva: monofizitstvo. 

22. Patrijarhovao od 471‐489. godine. 

23. Antipat: carski namesnik, prokonzul. 

24. Sveti Jevtimije ‐ patrijarh Carigradski od 490. do 496. godine. 

25. Prepodobni Danilo Stolpnik prestavio se 11. decembra 489. i 490. godine. Na stubu 
se  on  podvizavao  više  od  trideset  godina.  Svete  mošti  njegove  video  u  Carigradu 
1200. godine ruski hadžija, inok Antonije. 

26. Roman I Lakapen carovao od 919‐944. godine. 

27. Konstantin VII Porfirorodni carovao od 912‐959. godine. 

28. Lav VI Mudri carovao od 886‐911. godine. 

29. Teofilakt ‐ patrijarh Carigradski od 933‐956. godine. 

30. Bugarski  car  Simeon,  umro  927.  godine,  ratovao  sa  Grcima  i  mnoge  jade  zadao 
Vizantijskoj carevini. 

31. U Vitiniji, severozapadnoj oblasti Male Azije. 

32. Halkidon ‐ grad u Maloj Aziji, na obali Carigradskog moreuza, na suprotnoj strani 
od Carigrada. 

33. Prepodobni  Luka  upokojio  se  u  drugoj  polovini  desetoga  veka,  između  970‐980. 
godine. 

34. Amir ili Emir nazivao se Saracenski vladar Egipta. 

35. Pojas se u hrišćana pripisivao simvolički značaj blagodatne sile, koja ih ukrepljuje u 
njihovom ratovanju sa duhovima zla ispod neba (Sravni: Ef. 6, 14). 

36. Tojest: musliman, muhamedanac. 

37. To je bilo oko 640. godine. 

38. Prepodobni Evstratije bi prodat od Tatara jednom Hersonskom Jevrejinu, koji ga sa 
svojim  jednovercima  stavi  na  strašne  muke,  e  da  bi  ga  primorao  odreći  se  Hrista. 
Ali, pošto ne uspe u tome, on ga razape na krstu, na kome sveti mučenik i predade 
dušu Bogu, proboden kopljem od Jevrejina. 

28
39. Mat. 27, 25. 

40. Prepodobni  otac  Nikon  Suhi  upokojio  se  11.  decembra  1101.  grd.  1  Konstantin  XI 
Paleolog, vladao 1449‐1453. 

41. Grad u Persiji; ‐ današnji Erbil, u Maloj Aziji. 

42. Arhimag  ‐  vrhovni  mag,  vrhovni  prvosveštenik;  najviši  položaj  posle  cara  u 
Persijskoj carevini. 

43. Mnogi  od  ovih  svetih  starozavetnih  Praotaca,  Proroka  i  Pravednika  spominju  se  i 
posebno tokom godine. Tako: Adam i Eva spominju se 1. aprila, pravedni Avelj 20. 
marta, Sit, Enos i Enoh 1. marta, Aron 20. jula, Mojsije 4. septembra, Eleazar i Fines 
2. septembra, Avakum prorok 2. decembra, Avdija prorok 19. novembra, patrijarsi 
Avram,  Isak  i  Jakov  21.  avgusta,  a  Avram  i  Lot  9.  oktobra,  pravedna  Sara  19. 
avgusta,  Josif  patrijarh  31.  marta,  Agej  irorok  16.  decembra,  Azarija  prorok  3. 
februara,  Amos  prorok  15.  juna,  Anan  prorok  27.  marta,  Ahije  prorok  12., 
novembra, Ana mati Samuilova 9. decembra, Gedeon 26. septembra, David car 26. 
decembra,  Solomon  17.  juna,  Danilo  prorok  i  Tri  Mladića  17.  decembra,  Zaharija 
prorok 8. februara, Ilija prorok 20. jula, Jelisej prorok 14. juna, Isaija 9. maja, Jeremija 
1. maja, Varuh 28. septembra, Jeze1šlj 21. jula, Isus Navin 1. septembra, Jezekija car 
28.  avgusta,  Jov  mnogostradalni  6.  maja,  Jestira  20.  decembra,  Joil  prorok  19. 
oktobra, Jona prorok 22. septembra, Judita 7. septembra, Malahija prorok 3. januara, 
Mihej I prorok 5. januara, Mihej II 14. avgusta, Melhisedek 22. maja, Naum prorok 
1. decembra, Natan prorok 29. decembra, Olda proročica 10. aprila, Osija prorok 17. 
oktobra,  Samej  prorok  9.  januara,  Samson  sudija  26.  marta,  Samuilo  prorok  20. 
avgusta, Sofonija prorok 3. decembra. Svi ovi sveti starozavetni Praoci pominju se 
takođe i u subotu Sirne Nedelje zajedno sa Svima Svetima, čiji se zajednički spomen 
tada vrši.  

29