Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
12. DECEMBAR 
  

  

‐ ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG SPIRIDONA ČUDOTVORCA,  episkopa 
Trimituntskog 

‐ SPOMEN SVETE IRINE, kćeri Svetog Spiridona 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA RAZUMNIKA (SINETOSA) 

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA ALEKSANDRA,  episkopa 
Jerusalimskoga 

SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG JOVANA, mitropolita 
Zihne 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ETERIJA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG TERAPONTA MONZENSKOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG AMONATA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ANTA (CVETKA) 

‐ SPOMEN SVETE EFIMIJANE 

 
ŽITIJE SVETOG OCA NAŠEG 

SPIRIDONA ČUDOTVORCA,  

episkopa Trimituntskog 

  

POSTOJBINA  ovog  čudesnog  Spiridona  beše  ostrvo  Kipar.[1]  Sin  prostih  roditelja, 
zemljoradnika, on i sam beše prost, smiren i vrlinski. Od detinjstva on beše pastir ovcama. 
Oženi  se  u  mladosti,  i  imađaše  dece.  Vođaše  on  čist  i  bogougodan  život,  podražavajući 
Davida  u  krotosti,  Jakova  u  prostosrdačnosti,  Avraama  u  gostoljublju.  Posle  ne  mnogo 
godina njemu umre žena, i on stade još slobodnije i usrdnije služiti Bogu dobrim delima, 
svu svoju imovinu trošeći na zbrinjavanje stranaca i ishranu ništih. Živeći na takav način u 
svetu,  on  toliko  ugodi  Bogu,  da  se  udostoji  od  Njega  dara  čudotvorstva:  on  isceljivaše 
neizlečive bolesti i rečju izgonjaše đavole iz ljudi. Zbog toga on bi postavljen za episkopa 
grada  Trimitunta  u  vreme  cara  Konstantina  Velikog  i  sina  mu  Konstancija.[2]  I  na 
episkopskom prestolu on produži činiti velika i divna čudesa. 

Jednom na ostrvu Kipru bi bezdaždije i velika suša, iza koje nastade glad, iza gladi pomor, 
i  mnoštvo  ljudi  umiraše  od  gladi.  Nebo  se  zatvori,  i  beše  potreban  drugi  Ilija,  ili  sličan 
njemu,  da  molitvom  svojom  otvori  iebo.  I  takav  se  pokaza  sveti  Spiridon:  jer  on,  videći 
nevolju  koja  snađe  ljude  i  roditeljski  žaleći  one  koji  umirahu  od  gladi,  usrdno  se  pomoli 
Bogu, i nebo se odmah pokri oblacima sa svih strana, n udari veliki dažd na zemlju, i ne 
prestade obilno padati nekoliko dana, dok se svetitelj ponovo ne pomoli Bogu, i razvedri 
se.  Zemlja  se  bogato  nadoji,  i  dade  izobilan  rod:  njive  rodiše  obilato,  bašte  i  gradine  se 
prelivahu  od  plodova;  i  posle  te  gladi  bi  izobilje  veliko,  molitvama  ugodnika  Božjeg 
Spiridona. 

Međutim,  nakon  nekoliko  godina  zbog  grehova  ljudskih,  po  dopuštenju  Božjem,  opet 
nastade  glad  u  toj  zemlji.  I  bogati  žitoprodavci  radovahu  se  skupoći,  jer  imađahu  žito 
skupljando u toku nekoliko godina; i otvorivši žitnice svoje počeše ga prodavati po visokoj 
ceni. Beše tada u gradu Trimituntu jedan žitoprodavac, nenasito srebroljubiv i neutoljivo 
slastoljubiv. On u mnogim mestima zakupi mnoštvo žita, prenese ga lađama u Trimitunt, 
ali ga ne hte prodavati po tadašnjoj ceni pijačnoj, nego ga smesti u žitnice sa namerom da 
sačeka  još  strašniji  pritisak  gladi,  i  onda  skuplje  proda  žito,  i  tako  što  više  zaradi.  Kada 
glad  postade  gotovo  sveopšta  i  s  dana  na  dai  sve  jače  moraše  ljude,  ovaj  žitoprodavac 
stade prodavati žito po veoma visokoj ceni. Utom k njemu dođe jedan siromašak, proseći i 
moleći ga i sa suzama klanjajući mu se: da se smiluje na njega i podari mu malo žita, da on 
sa ženom i decom ne bi umro od gladi. No nemilosrdni i zlatoporobljeni bogataš ne hte da 
se smiluje na siromaška, nego mu reče: Idi, donesi novac, i dobićeš onoliko koliko budeš 
platio. 

2
Siromašak,  teturajući  se  od  gladi,  ode  k  svetom  Spiridonu,  i  kroz  plač  mu  ispriča  svoju 
muku i bogataševo nemilosrđe. Svetitelj mu reče: Ne plači! nego idi doma, jer Duh Sveti 
kaže mi, da će sutra tvoj dom biti pun žita, a bogataš će te moliti i daće ti žito zabadava. 

Siromašak uzdahnu i ode doma. A u prvi sumrak, po naređenju Božjem, udari srahovita 
kiša,  i  silovita  voda  poruši  mnoge  žitnice  nemilosrdnog  srebroljupca  i  razpese  svo  žito. 
Nemilostivi  pak  žitoprodavac  sa  svojim  ukućanima  trčaše  io  celome  gradu,  pozivajući  i 
moleći  sve  da  mu  priteknu  u  pomoć,  da  ne  bi  od  bogataša  postao  prosjak.  A  siromašni 
ljudi,  videvši  žito  razneseno  vodom  po  putevima,  stadoše  ga  skupljati,  i  napuniše  žitom 
kuće svoje. Takoće obilno nakupi sebi žita i onaj siromašak, koji juče moljaše bogataša da 
mu  udeli  malo  žita.  Videći  na  sebi  očiglednu  kaznu  Božju,  bogataš  ugledavši 
ovoga.siromaška  poče  ga  moliti  da  nakupi  sebi  žita  besplatno  koliko  hoće.  ‐  Tako  Bog 
kazni bogataša za nemilosrđe, i, po proročanstvu svetiteljevom, izbavi siromaška od bede i 
gladi. 

Jedan poznati svetitelju zemljodelac dođe k tom istom nemilosrdnom bogatašu u vreme te 
gladi, moleći ga da mu da u zajam žito i obećavajući da će mu ga u vreme žetve vratiti sa 
velikom kamatom. Bogataš, pored žitnica oborenih poplavom, imaćaše još i druge žitnice 
pune  žita.  Ali  on,  prvim  svojim  gubitkom  ne  urazumivši  sebe  i  ne  izlečivši  sebe  od 
tvrdičluka,  ispolji  svoje  nemilosrđe  i  prema  ovom  paćeniku,  pa  čak  ne  hte  ni  da  sluša 
njegovu usrdnu molbu, nego mu reče: Bez novaca nećeš dobiti od mene nijedno zrno. 

Čuvši to, jadni zemljodelac zaplaka i ode k svetitelju Božjem Spiridonu, i kaza mu svoju 
muku.  Svetitelj  ga  uteši  i  otpusti  kući.  No  sutradan  izjutra  on  sam  ode  k  zemljodelcu  i 
odnese mu ne mali grumen zlata, ne govoreći mu otkuda mu zlato. Predavši zemljodelcu 
to  zlato,  on  mu  reče:  Nosi,  brate,  ovo  zlato  onom  bogatom  žitoprodavcu  i  daj  mu  ga  u 
zalog, a on neka ti za to da onoliko žita koliko ti je potrebno za prehranu. Kada pak stigne 
žetva i u tebe bude u izobilju žita, ti onda otkupi ovaj zalog i opet ga donesi meni. 

Ubogi zemljodelac uze iz svetiteljevih ruku zlato i hitno ode k bogatašu. Kada zlatoljubivi 
bogataš  ugleda  zlato,  obradova  se,  i  odmah  dade  siromahu  u  zajam  žita  koliko  mu  beše 
potrebno.  A  kada  stiže  žetva  i  berićet  se  pokaza  dobar,  i  nestade  gladi,  zemljodelac  taj 
odnese  sa  velikom  kamatom  žito  bogatašu,  uze  od  njega  zlato  založeno  kod  njega,  i 
odnese ga s blagodarnošću svetom Spiridonu. Svetitelj uze zlato i krenu u svoju gradinu 
zajedno  sa  zemljodelcem,  rekavši  mu:  Hajde,  brate,  sa  mnom,  da  zajedno  vratimo  ovo 
Onome  koji  nam  je  milosrdno  dao  u  zajam.  ‐  A  kad  sa  zemljodelcem  uće  u  gradinu,  on 
položi  zlato  pokraj  ograde,  podiže  oči  k  nebu  i  kliknu:  Gospode  moj  Isuse  Hriste,  Ti 
voljom Svojom sve stvaraš i pretvaraš! Ti si nekada pred očima cara Egipatskog Mojsijev 
štap pretvorio u zmiju,[3] ‐ naredi i sada ovome zlatu, koje Ti ranije pretvori iz životinje, 
da se ponovo pretvori u svoj prvobitni oblik, da bi i ovaj čovek saznao koliko Ti promišljaš 
o nama i samom stvarnošću naučio se onome što je rečeno u Svetom Pismu: ʺGospod čini 
sve što hoćeʺ (Psal. 134, 6) 

3
Kada  se  svetitelj  tako  moljaše,  zlato  odjednom  dobi  životnu  silu  i  poče  se  kretati 
pretvorivši  se  u  zmiju  i  gmizeći.  ‐  Tako  dakle,  na  svetiteljevu  molbu  zmija  se  najpre 
pretvori  u  zlato,  pa  zatim  na  čudesan  način  iz  zlata  opet  postade  zmija.  Gledajući  ovo 
čudo, zemljodelac drhtaše od straha, pa pavši na zemlju govoraše da je nedostojan takvog 
čudesnog  dobročinstva.  Zmija  pak  odgamiza  u  svoju  rupu;  a  zemljodelac  se  pun 
blagodarnosti vrati kući svojoj, zapanjen veličinom čuda učinjenog Bogom na svetiteljeve 
molitve. 

Jedan vrlinski čovek, prijatelj svetoga Spiridona, bi iz zavisti oklevetan od strane prljavih 
ljudi  pred  gradskim  sudijom  i  posađen  u  tamnicu,  a  zatim  i  na  smrt  osuđen  bez  ikakve 
krivice.  Doznavši  za  to,  blaženi  Spiridon  pođe  da  prijatelja  svog  izbavi  od  nezaslužene 
smrti.  No  u  to  vreme  dogodi  se  poplava  u  tom  kraju,  i  potok  koji  beše  na  svetiteljevom 
putu silno nadođe, i izlivši se iz svoga korita postade neprelazan. Međutim čudotvorac se 
opomenu  kako  Isus  Navin  sa  kovčegom  zaveta  po  suhu  pređe  nabujali  Jordan,[4]  pa 
verujući i sada u svemogućstvo tog istog Boga, reče potoku naređujući mu kao sluzi: Stani! 
tako naređuje tebi Gospodar svega sveta, da ja pređem i spase se čovek radi kojega žurim. 
‐  Čim on  to  reče,  potok tog trenutka  stade, zaustavivši  tečenje vode, i otvori suvi  put  ne 
samo  svetitelju  nego  i  ostalima  koji  putovahu  s  njim.  Svedoci  čuda  pohitaše  k  sudiji  i 
izvestiše  ga  o  dolasku  svetitelja  i  o  čudu  koje  učini  putem.  Čuvši  to,  sudija  odmah 
oslobodi osuđenoga i predade ga svetitelju zdrava. 

Prozorljivim očima svojim prepodobni viđaše i tajne grehe ljudske. Tako jednom, kada se 
on  odmaraše  od  puta  kod  jednog  stranoprimca,  žena  jedna  koja  beše  telesnom  strašću 
zarobljena  i  tajno  činjaše  greh  s  nekim  čovekom,  htede  oprati  noge  svetitelju.  Ali  on, 
znajući greh njen, reče joj: Ne dotiči me se, ženo! ‐ I to joj on reče, ne što se gnušao grešnice 
i  odbacivao  je,  jer  kako  se  može  gnušati  grešnika  učenik  Gospoda  koji  je  s  carinicima  i 
grešnicima jeo i pio.[5] Ne, nego on to reče, da bi podstakao ženu da se opomene grehova 
svojih  i  da  se  postidi  nečistih  pomisli  i  dela  svojih.  A  kada  ta  žena  produži  uporno 
nastojavati da se dotakne nogu svetiteljevih i opere ih, tada svetitelj, želeći da je spase od 
pogibli,  izobliči  je  s  ljubavlju  i  krotko,  podsećajući  je  na  grehe  njene  i  pobuđujući  je  Na 
pokajanje. A žena, udivljena i zaprepašćena time što njena nepoznata i tajna dela i pomisli 
nisu  sakriveni  od  prozorljivih  očiju  čoveka  Božija,  postide  se  i  skrušena  srca  pade  k 
nogama svetitelju, mijući ih ne vodom nego suzama i otvoreno ispovedajući svoje grehe, 
za  koje  beše  izobličena.  Ona  postupi  kao  nekada  evanđelska  bludnica,  a  svetitelj, 
ugledajući se na Gospoda, samilosno joj reče: Ne boj se, kćeri! opraštaju ti se gresi; eto si 
zdrava,  više  ne  greši.[6]  ‐  I  od  toga  časa  ta  žena  ispravi  potpuno  život  svoj,  i,  primerom 
svojim bi mnogima na korist. 

Dovde  se  govorilo  samo  o  čudesima  koja  sveti  Spiridon  počini  za  života,  a  sada  valja 
obznaniti i revnost njegovu za veru pravoslavnu. 

4
Za carovanja Konstantina Velikog, prvog cara ‐ hrišćanina, sastade se 325. godine u Nikeji 
Prvi  Vaseljenski  sabor,  radi  opovrženja  bezbožnoga  Arija,  koji  bogohulno  nazivaše  Sina 
Božija  stvorenjem  a  ne  Tvorcem  svega,  i  radi  ozakonjenja:  ispovedati  da  je  Sin  Božji 
jednosuštan  sa  Bogom  Ocem.  Arija  u  njegovom  bogohulstvu  podržavahu  episkopi 
značajnih  onda  crkava:  Jevsevije  Nikomidijski,  Maris  Halkidonski,  Teognije  Nikejski.  A 
pobornici  pravoslavlja  behu  ljudi,  ukrašeni  životom  i  učenjem:  veliki  među  svetima 
Aleksandar,  koji  u  to  vreme  bejaše  još  prezviter  i  ujedno  zamenik  svetog  Mitrofana, 
patrijarha Carigradskog,[7] koji zbog bolesti ne bejaše na Saboru, i slavni Atanasije,[8] koji 
još ne beše ukrašen prezviterskim činom pego kao đakon služaše u crkvi Aleksandrijskoj. 
Ova  dvojica  izazivahu  kod  jeretika  naročito  negodovanje  i  zavist  osobito  time  što  druge 
prevazilažahu u razumevanju istina vere, a još ne behu počastvovani episkopskim činom. 
Sa njima bejaše i veliki sveti Spiridon, čiji život i boraveća u njemu blagodat behu korisniji 
i silniji pri ubeđivanju, negoli govori drugih, dokazivanja i krasnorečivost. Sa dopuštenjem 
cara,  na  saboru  prisustvovahu  i  grčki  filosofi,  zvani  peripatetici;[9]  najistaknutiji  među 
njima podržavaše Arija, i gorđaše se svojom govorničkom veštinom, starajući se da ismeje 
učenje pravoslavnih. Blaženi Spiridon, čovek neškolovan, koji je znao ʺsamo Hrista, i toga 
raspetaʺ  (1  Kor.  2,  2),  moli  oce  da  mu  dozvole  da  stupi  u  prepirku  sa  tim  filosofom;  ali 
sveti  oci,  znajući  da  je  on  čovek  neškolovan,  sasvim  neupoznat  sa  grčkom  filosofijom, 
zabranjivahu mu to. Međutim sveti Spiridon, znajući kakvu silu ima višnja mudrost i kako 
je nemoćna pred njom mudrost ljudska, obrati se tome filosofu i reče: Filosofe, u ime Isusa 
Hrista saslušaj što ću ti reći. ‐ Filosof mu odgovori: Govori, saslušaću te. 

Svetitelj stade govoriti: Jedan je Bog koji stvori nebo i zemlju, i sazdade čoveka od zemlje, i 
ustroji Rečju Svojom i Duhom sve ostalo, vidljivo i nevidljivo; i mi verujemo da ta Reč jeste 
Sin  Božji  i  Bog,  koji  sažalivši  se  na  nas  zabludele,  rodi  se  od  Djeve,  požive  sa  ljudima, 
postrada  i  umre  radi  našega  spasenja  i  vaskrse  i  sa  Sobom  savaskrse  rod  ljudski;  mi 
čekamo da On dođe i sudi svima po pravdi i uzvrati svakome po delima; verujemo da je 
On jedne prirode sa Ocem, ravne s Njim vlasti i časti. Tako mi to ispovedamo bez ikakvog 
radoznalog  ispitivanja,  i  ti  ‐  ne  usuđuj  se  ispitivati  kako  sve  to  može  biti,  jer  ove  tajne 
prevazilaze  tvoj  razum,  i  daleko  previšavaju  svako  ljudsko  znanje.  ‐  Zatim,  poćutavši 
malo, svetitelj ga upita: Ne izgleda li i tebi ovo tako, filosofe? 

Međutim  filosof  ćutaše  kao  da  nikada  znao  nije  preti  se.  I  ne  mogaše  ništa  reći  protivu 
svetiteljevih  reči,  u  kojima  dejstvovaše  neka  Božanska  sila,  te  se  tako  ispuni  rečeno  u 
Svetom Pismu: Carstvo Božje nije u reči nego u sili (1 Kor. 4, 20). Najzad filosof reče: I ja 
držim da je stvarno sve tako kako ti kažeš. ‐ Tada starac reče: Onda idi i primi znamenje 
svete vere. ‐ A filosof, obraćajući se svojim prijateljima i učenicima reče: Čujte me! Dok se 
prepirka vodila sa mnom rečima, ja sam rečima protivstavljao reči i prepiračkom veštinom 
nadvlađivao  ih.  Ali  kada  umesto  reči  iz  usta  ovoga  starca  poče  izlaziti  neka  sila,  reči 
postadoše  nemoćne  protivu  nje,  pošto  čovek  ne  može  protivstati  Bogu.  Stoga,  ako  ko  od 

5
vas  može  misliti  tako  kao  ja,  onda  neka  poveruje  u  Hrista  i  neka  zajedno  sa  mnom 
posleduje ovome starcu, kroz čija usta govori Bog. 

I filosof taj, primivši pravoslavnu hrišćansku veru, radovaše se što u prepirci bi pobeđen 
od svetoga starca na svoju korist. Radovahu se tome i svi pravoslavni, a jeretici biše veoma 
postiđeni. 

Kada se završi ovaj Sabor svetih Otaca, na kome Arije bi pobeđen i osuđen, učesnici se svi 
raziđoše,  kao  i  sveti  Spiridon.  U  to  vreme  umre  njegova  kći  Irina,  koja  vreme  cvetne 
mladosti  svoje  provede  tako  u  čistoj  devstvenosti,  da  se  udostoji  Carstva  Nebeskog. 
Međutim k svetitelju dođe jedna žena i kroz plač mu ispriča, da je ona njegovoj kćeri Irini 
dala  na  čuvanje  neki  zlatan  nakit,  no  pošto  ona  uskoro  umre,  to  niko  ne  zna  gde  je  ona 
ostavila  taj  nakit.  Sveti  Spiridon  pretraži  po  celoj  kući  nakit,  ali  ga  ne  nađe.  No  videvši 
ženine suze i ridanje svetitelj se sažali na nju, pa sa domašnjima svojim otide na grob svoje 
kćeri,  i  obraćajući  joj  se  kao  živoj  kliknu:  Kćeri  moja  Irino,  gde  je  zlatni  nakit  što  ti  je 
poveren na čuvanje? ‐ Irina, kao probudivši se od tvrdoga sna, odgovori: Gospodine moj, 
sakrih ga na tom i tom mestu u kući. ‐ I ona tačno ukaza gde je to mesto. ‐ Svetitelj joj onda 
reče: Sada spavaj, kćeri moja, dok te Gospod svih ne probudi pri sveopštem vaskrsenju. ‐ 
Sve prisutne obuze divljenje i strah gledajući ovo neobično čudo. Svetitelj pak pronaće na 
ukazanom mestu sakriveni nakit i predade ga toj ženi. 

Posle smrti Konstantina Velikog carevina se razdeli na dva dela. Istočna polovina pripade 
njegovom  starijem  oinu  Konstanciju.  Boraveći  u  Antiohiji  car  Konstancije  pade  u  tešku 
bolest,  koju  lekari  ne  mogahu  izlečiti.  Ostavivši  lekare,  bolesni  car  priteče  molitvom  k 
Bogu koji može isceljivati duše i tela, i usrdno moljaše od Boga isceljenje svojih boljki. I u 
noćnom viđenju car ugleda anđela koji mu pokaza skup mnogih svetih episkopa, pri čemu 
mu ukaza među njima na dvojicu izuzetno divnih, koji, izgledalo je po svemu, behu voće i 
starešine ostalima; pritom anđeo kaza caru da jedino ta dva episkopa mogu isceliti bolest 
njegovu. 

Probudivši se iz  sna  i  razmišljajući o viđenom,  car se ne  mogaše dosetiti ko  behu ta  dva 

episkopa koje on vide: njihova imena i zavičaj behu mu nepoznati, a jedan od njih tada još 
ne beše episkop. Dugo vreme car beše u nedoumici, i najzad po nečijem dobrom savetu on 
sazva k sebi episkope iz svih okolnih gradova, i tražaše među njima ona dva episkopa koje 
vide  u  viđenju,  ali  ih  ne  nađe.  Tada  on  pozva  k  sebi  episkope  u  daleko  većem  broju  iz 
dalekih i najudaljenijih pokrajina, ali ni među njima ne pronađe onu dvojicu. Naposletku 
on sazva kod sebe episkope iz cele svoje carevine. Takav carev poziv, ili bolje reći molba, 
stiže  i  na  ostrvo  Kipar  blaženom  Spiridonu,  episkopu Trimituntskom  kome  sve  već beše 
otkriveno Bogom odnosno cara. 

Sveti  Spiridon  odmah  krenu  na  put  k  caru,  uzevši  sa  sobom  učenika  svog  Trifilija,[10] 
koga  car  vide  u  viđenju  zajedno  sa  svetim  Spiridonom  i  koji  u  to  vreme  još  ne  beše 
episkop.  Kada  stigoše  u  Antiohiju  oni  pođoše  u  dvorac  k  caru.  Blaženi  Spiridon  beše 
6
bedno odeven, u rukama imađaše palmov štap, na glavi mitru, a na grudima mu visijaše 
glinen  sudić,  kao  što  to  beše  običaj  u  žitelja  Jerusalimskih,  koji  su  obično  u  tom  sudiću 
nosili  jelej  od  svetoga  Krsta.  Kada  svetitelj  u  takvom  vidu  ulažaše  u  dvorac,  jedan  od 
dvorskih  službenika,  bogato  odeven,  pomisli  da  je  to  neki  prosjak,  nasmeja  mu  se,  i  ne 
dozvoljavajući mu da uđe udari ga po obrazu. A prepodobni, budući nezlobiv, i pamteći 
reči Gospoda Hrista,[11] okrenu mu i drugi obraz. Tada dvorski službenik razumede da je 
to episkop, i uvidevši svoj greh, smireno zamoli episkopa za oproštaj, i dobi ga. 

Kada svetitelj uđe kod cara, car ga odmah poznade, pošto ga upravo takvoga vide u snu. I 
ustavši, car priđe k sluzi Božijem i pokloni mu se, moleći ga sa suzama da se pomoli Bogu 
za njega i isceli ga od bolesti. Sveti Spiridon se dotače glave careve, i car odmah ozdravi; i 
radovaše se svome isceljenju, koje dobi molitvama svetiteljevim. I ukaza car velike počasti 
svetitelju,  i  provede  s  njim  u  radosti  sav  taj  dan,  zasipajući  izuzetnim  poštovanjem  i 
ljubavlju svog dobrog lekara. 

Za to vreme Trifilije se veoma divljaše carskom sjaju, lepoti dvorca, velikašima koji stajahu 
pred carem koji sećaše na prestolu, i svukolikom čudesnom i zlatastom izgledu, i veštom 
služenju  slugu,  raskošno  odevenih.  Sveti  Spiridon  ga  upita:  Čemu  se  diviš,  brate?  Eda  li 
carska veleljepnost i slava čine cara pravednijim od drugih? Eda li car ne umire kao i svaki 
prosjak,  i  biva  pogreben?  Eda  li  on  neće  podjednako  sa  drugima  predstati  Strašnome 
Sudiji? Zašto ti ono što je prolazno ceniš kao da je neprolazno? I zašto se diviš onome što je 
ništavno,  kada  treba  svom  dušom  iskati  ono  što  je  neveštastveno  i  večno,  ljubiti 
neprolaznu slavu nebesku? 

Prepodobni dade mnoge pouke i samome caru: da ima u pameti dobročinstva Božija, da i 
sam bude dobar prema podanicima svojim, da bude milosrdan prema onima koji greše, da 
bude  blagonaklon  prema  moliocima,  da  bude  darežljiv  prema  potrebitima,  i  da  svima 
bude kao otac, pun ljubavi i dobar i milosrdan, jer ko tako ne caruje, treba ga zvati ne car 
nego  mučitelj.  Naposletku  svetitelj  naloži  caru  da  strogo  drži  i  čuva  pravila  i  običaje 
pobožnosti, nipošto ne primajući ništa što je protivno Crkvi.[12] 

Car,  hoteći  da  zablagodari  svetitelju  za  svoje  isceljenje  njegovim  molitvama,  nuđaše  mu 
mnogo  zlata,  ali  on  odbijaše  da  primi,  govoreći:  Nije  lepo,  care,  uzvraćati  mržnjom  za 
ljubav, jer to što sam ja učinio za tebe jeste ljubav. Ostaviti dom, preploviti toliku pučinu 
morsku, pretrpeti žestoke zimske mrazeve i silovite vetrove, zar to nije ljubav? I za sve to 
zar  da  primam  kao  uzdarje  zlato,  koje  je  uzrok  svakome  zlu  i  lako  pogubljuje  svaku 
pravdu? 

Tako  govoraše  svetitelj,  ne  želeći  primiti  ništa.  No  na  velike  i  uporne  molbe  careve  on 
pristade: da zlato samo primi od cara, ali da ga ne drži kod sebe. I primivši zlato, svetitelj 
ga odmah razdade sirotinji. 

7
Osim toga, po savetu ovog svetitelja, car Konstancije oslobodi danka sveštenike, đakone i 
sve  klirike  i  službenike  crkvene,  smatrajući  da  ne  dolikuje  da  služitelji  Besmrtnoga  Cara 
daju danak smrtnome caru. 

Rastavši se s carem i vraćajući se u svoj zavičaj, svetitelj bi na tom putu primljen u kuću od 
nekog  hristoljupca.  Tu  k  njemu  dođe  jedna  žena  neznaboškinja  koja  ne  umejaše  govoriti 
grčki. Ona donese na rukama svog mrtvog sina, i gorko plačući položi ga kraj svetiteljevih 
nogu. Niko ne znađaše njen jezik, ali same suze njene svedočahu da ona moli svetitelja da 
vaskrsne  mrtvo  čedo  njeno.  Međutim  svetitelj,  izbegavajući  taštu  slavu,  odbijaše  da  to 
učini.  No,  budući  žalostivan,  on  podleže  gorkom  ridanju  matere  i  upita  svoga  đakona 
Artemidota:  Šta  da  radimo,  brate?  ‐  Ovaj  odgovori:  Zašto  me  pitaš,  oče?  Šta  ćeš  drugo 
raditi  sem  da  prizoveš  Hrista  Životvorca,  koji  je  tako  mnogo  puta  ispunio  tvoje  molitve. 
Jer kada si iscelio cara, zar ćeš odbaciti nište i uboge? 

Još jače podstaknut na milosrđe ovim dobrim savetom, svetitelj se rasplaka, i preklonivši 
kolena  usrdno  se  pomoli  Gospodu.  I  Gospod,  koji  preko  proroka  Ilije  i  Jeliseja  povrati 
život  sinovima  udovice  Sareptske  i  Somanićanke,[13]  usliši  i  molitvu  ugodnika  Svog 
Spiridona i povrati duh života u neznabožačko detence, koje oživevši odmah poče plakati. 
A majka, ugledavši svoje dete živo, od silne radosti pade mrtva. Jer ljudi umiru ne samo 
od  silne  patnje  i  prevelike  žalosti  nego  i  ponekad  od  prevelike  radosti.  Tako,  ova  žena 
umre  od  radosti,  a  gledaoce  njene  smrti,  posle  neočekivane  radosti  njihove  zbog 
vaskrsenja detenceta, vrgnu u neočekivanu žalost i suze. Tada svetitelj opet upita đakona: 
Šta  da  radimo?  ‐  Đakon  ponovi  svoj  pređašnji  savet.  I  svetitelj  opet  pribeže  molitvi: 
podigavši oči k nebu i uznevši um k Bogu, on se moljaše Onome koji udahnjuje duh života 
u mrtve i jednim htenjem Svojim sve i sva izmenjuje. Zatim on reče pokojnici ležavšoj na 
zemlji: Ustani i stani  na noge  svoje! ‐ Ona ustade, kao probudivši  se iz  sna, i  uze u  ruke 
svog živog sinčića. Tada svetitelj zapreti ženi i svima prisutnima, da nikome ne pričaju o 
ovome  što  se  zbilo.  Tek  posle  svetiteljevog  prestavljenja  đakon  Artemidot  objavi  ovo 
vernima, da se ne bi prećutale veličine i sile Božje, javljene kroz velikog ugodnika Božjeg 
Spiridona. 

Kada se svetitelj vrati kući, k njemu dođe jedan čovek sa željom da iz stada njegovog kupi 
sto  koza.  Svetitelj  naloži  kupcu  da  ugovorenu  cenu  isplati  i  onda  uzme  koze.  Kupac 
odbroja  novac  za  devedeset  i  devet  koza,  a  utaji  za  jednu,  misleći  da  svetitelj  neće  to 
primetiti, koji u prostodušnosti svojoj beše daleko od svake žitejske brige. Kada oni obojica 
odoše u tor, svetitelj naloži kupcu da uzme onoliko koza za koliko je platio. Kupac izdvoji 
sto koza, i istera ih iz tora. No jedna od njih, kao da je razumna i dobra robinja, znajući da 
je gospodar njen prodao nije, brzo se vrati i utrča u tor. Kupac je opet uze i vucijaše je za 
sobom, no ona se istrže  i ponovo pobeže u tor. Tako se triputa koza  otimaše  iz  njegovih 
ruku i begaše u ogradu, a on je silom odvlačaše, pa je najzad natovari na svoja ramena i 
ponese  svojoj  kući;  no  koza  silno  vrečaše  i  rogovima  ga  bodijaše  u  glavu,  previjaše  se  i 
otimaše  se,  tako  da  se  tome  čuđahu  svi  koji  to  gledahu.  Tada  sveti  Spiridon,  shvativši  u 

8
čemu  je  stvar,  i  ne  želeći  da  lukavog  kupca  izobliči  pred  ovima,  reče  mu  tiho:  Razmotri, 
čedo, da možda nije bez razloga što ova životinja ne želi da bude odvedena tvome domu: 
nisi li utajio svotu koju duguješ za nju, te se ona zbog toga otima iz tvojih ruku i beži ka 
toru? ‐ Kupac se postide, ispovedi greh svoj i moljaše za oproštaj. Zatim on isplati kozu i 
povede je, i tada ona sama krotko i mirno iđaše ka domu kupca, i to iđaše ispred novog 
gospodara svog. 

Na ostrvu Kipru beše jedno selo, zvano Eritra. Otišavši tamo Pekim poslom, sveti Spiridon 
uđe  u  crkvu  i  naredi  jednome  od  tamošnjih  đakOna  da  obavi  kratku  molitvu,  jer  se 
svetitelj beše zamorio od dugog putovanja, naročito što to beše vreme žetve i silna vrućina. 
No đakon stade polagano vršiti molitvu, i naročito razvlačiti, oholo izvijajući i pevajući, i 
ponoseći se svojim glasom. Svetitelj ljutito pogleda na njega, mada beše po prirodi blag, a 
prekoravajući ga reče mu: Umukni! ‐ I tog trenutka đakon oneme: on izgubi ne samo glas 
nego i govor, i stajaše nem, kao da nema jezika. Sve prisutne spopade strah. I glas o tome 
odmah se pronese po celome selu, i svi se žitelji slegoše da vide to čudo, i užasavahu se. 
Bakon  pak  pade  k  nogama  svetiteljevim,  znacima  ga  moleći  da  mu  razdreši  jezik;  a 
moljahu ga ujedno i đakonovi prijatelji i srodnici. I svetitelj se jedva dade umoliti, jer on 
beše surov prema gordima i sujetnima; i najzad oprosti đakonu, razdreši mu jezik i povrati 
mu  govor.  Ali  mu  pri  tome  ostavi  tragove  kazne:  ne  povrati  jeziku  njegovom  potpunu 
jasnoću,  nego  ostavi  da  oI  celog  života  imađaše  slab  glas,  zamuckivaše  i  zapinjaše  u 
govoru, da se više ne bi gordio svojim glasom i hvalio razgovetnošću svoga govora. 

Jednom ovaj božanstveni muž u gradu svom uđe u crkvu na večernje. Dogodi se da tada u 
crkvi ne beše nikoga sem crkvenih poslužitelja. Svetitelj naredi da se zapale mnoge sveće i 
kandila,  i  sam  stade  prema  oltaru  veseleći  se  duhom.  I  kada  on  u  određeno  vreme  reče 
povišenim glasom: ʺMir ovima!ʺ ‐ i ne beše naroda da bi na svetiteljevo davanje mira dao 
uobičajeni  odgovor,  iznenada  se  ču  odozgo  ogromno  mnoštvo  glasova  koji  kliktahu:  ʺi 
duhu tvome!ʺ ‐ Hor taj beše veliki, divan i skladan, i prevazilažaše svako ljudsko najlepše 
pevanje.  Đakon  koji  proiznošaše  jekteniju  užasnu  se  čuvši  posle  svake  jektenijske  molbe 
božanstveno pevanje odozgo: ʺGospode pomiluj!ʺ ‐ To se pevanje čulo daleko od crkve, te 
m^nogi  pohitaše  usrdno  k  crkvi  na  tako  čudesno  i  predivno  pevanje;  i  što  se  više 
približavahu  crkvi  čudesno  pevanje  sve  više  i  više  očaravaše  sluh  i  naslađivaše  srce.  No 
kada oni uđoše u crkvu, ne ugledaše nikoga sem svetitelja sa nemnogo crkvenoslužitelja, i 
ne čujahu više to nebesko pevanje, što ih veoma zapanji. 

U drugo vreme kada svetitelj takođe stajaše u crkvi na večernjem bogosluženju, u kandilu 
nestade zejtina i ono se već stade gasiti, pošto tom prilikom u crkvi uopšte ne beše zejtina. 
Svetitelja  to  ožalosti,  jer  se  bojao  da  će  se  sa  gašenjem  kandila  prekinuti  večernje 
bogosluženje,  te  se  na  taj  način  neće  dovršiti  uobičajeno  pravilo.  Međutim  Bog  koji  tvori 
volju  onih  koji ga se boje, učini  te u  kandilu navre zejtin i stade se prelivati,  kao nekada 
sud  udovični  u  dane  Jelisejeve.[14]  Crkvenoslužitelji  donesoše  sudove,  podmetnuše  ih 
ispod  kandila  i  napuniše  ih  tim  zejtinom.  A  taj  veštastveni  zejtin  u  kandilu  beše  jasan 

9
dokaz preizobilne blagodati Božije koje sveti Spiridon beše prepun i koja se obilno izlivaše 
iz njega na njegovo slovesno stado. 

Na ostrvu Kipru postoji grad Kirina. Jednom krenu u taj grad nekim poslom iz Trimitunta 
sveti  Spiridon  zajedno  sa  učenikom  svojim  Trifilijem,  koji  u  to  vreme  već  beše  episkop 
Levkusijski, na ostrvu Kipru. A kada oni prolažahu kroz goru Pentadaktil, i obretoše se na 
mestu  zvanom  Pirimna,  divnom  i  veoma  bogatom  biljem  i  rastinjem,  Trifilije  se  oduševi 
tim  mestom  i  požele  da  za  svoju  crkvu  kupi  neko  imanje  u  tom  kraju.  O  tome  Trifilije 
dugo  razmišljaše  u  sebi;  no  njegove  misli  se  ne  utajiše  od  prozorljivih  očiju  velikoga  oca 
koji  mu  reče:  Zašto,  Trifilije,  neprestano  misliš  o  ništavnim  stvarima,  želeći  imanja  i 
vinograde,  koji  u  samoj  stvari  nemaju  nikakvu  vrednost  i  samo  izgleda  da  je  imaju,  i 
svojom  prividnom  vrednošću  zavode  srca  ljudska?  Naše  nepropadljivo  imanje  je  na 
nebesima,[15]  i  mi  imamo  kuću  nerukotvorenuʺ.[16]  Njih  išti,  njima  se  i  zaranije  kroz 
bogomislije  naslađuj.  Oni  ne  mogu  prelaziti  od  jednoga  k  drugome,  već  ko  jednom 
postane posednik njihov, taj dobija nasleće koje ostaje zauvek njegovo. 

Ove  reči  biše  od  velike  koristi  za  Trifilija,  i  notom  on  svojim  istinskim  evanđelskim 
životom pokaza da je postao izabrani sasud Hristov, kao nekada apostol Pavle, i udostoji 
se bezbrojnih darova od Boga. Tako sveti Spiridon, budući sam veoma vrlinast, upućivaše 
na vrlinu i druge. Jer njegovi saveti i pouke bivahu od pomoći  onima koji ih primahu, a 
one koji ih odbacivahu sustizaše rđav kraj. O tome evo dokaza. 

Jedan  trgovac,  žitelj  grada  Trimitunta,  otplovi  u  tuđu  zemlju  radi  trgovine,  i  zadrža  se 
tamo  dvanaest  meseci.  Za  to  vreme  žena  njegova  učini  preljubu,  i  zatrudne.  Vrativši  se 
kući  trgovac  primeti  da  mu  je  žena  u  drugom  stanju,  i  po  tome  poznade  da  je  ona  u 
njegovom odsustvu učinila preljubu. To njega silno razjari i razgnjevi i on je stade tući; i ne 
želeći  da  živi  s  njom,  gonjaše  je  iz  svoje  kuće.  Zatim  ode  i  ispriča  sve  arhijereju  Božjem 
Spiridonu  i  moljaše  ga  za  savet.  Svetitelja  duboko  potrese  ženin  greh  i  muževljev  gorki 
jad, pa dozva ženu, i ne pitajući je je li stvarno zgrešila pošto o grehu njenom svedočahu 
sama  bremenitost  njena  i  plod  u  njoj  začet  od  bezakonja,  upita  je  otvoreno:  Zašto  si 
oskvrnavila  postelju  muža  svog  i  osramotila  kuću  njegovu?  ‐  Međutim  žena,  izgubivši 
svaki stid, drznu se otvoreno lagati, da ni od koga drugog začela nije već od samog muža 
svog.  Prisutni  uznegodovaše  na  nju  zbog  te  laži  još  više  nego  li  zbog  same  preljube,  i 
govorahu joj: Kako ti to govoriš da si začela od muža, kad tvoj muž dvanaest meseci nije 
bio  kod  kuće?  Zar  može  začeti  plod  ostati  u  utrobi  dvanaest  meseci  i  više?  ‐  No  ona 
uporno  tvrđaše  da  začeti  plod  čekaše  povratak  oca  svoga  iz  daleke  zemlje,  pa  da  se  u 
njegovom prisustvu rodi. Braneći tu i druge laži i prepirući se sa svima, ona podiže veliku 
viku  i  galamu  što  je  klevetaju  i  vređaju.  Tada  sveti  Spiridon,  želeći  je  pobuditi  na 
pokajanje,  reče  joj  krotko:  Ženo,  ti  si  pala  u  veliki  greh,  zato  i  tvoje  pokajanje  mora  biti 
veliko, jer i za tebe postoji nada  na spasenje, pošto nema greha  koji prevazilazi milosrđe 
Božje.  Međutim  ja  vidim,  da  je  preljubočinstvo  porodilo  u  tebi  očajanje,  a  očajanje 
bestidnost,  i  bilo  bi  pravedno  da  ti  podneseš  zasluženu  i  brzu  kaznu.  No  i  pored  toga, 

10
ostavljajući ti mesto i vreme za pokajanje, mi javno unapred objavljujemo tebi: plod neće 
izaći iz utrobe tvoje dok ne kažeš istInu, ne prikrivajući lažju ono što i slepac, kako se veli, 
može videti. 

Ove  svetiteljeve  reči  ubrzo  se  zbiše.  Kada  ženi  dođe  vreme  da  rodi,  na  nju  naiđe  ljuta 
bolest, pričinjajući joj strahovite bolove i zadržavajući joj plod u utrobi. No ona, ogorčena i 
uporna, ne hte da prizna svoj greh; i u tom grehu umre strašnom smrću, ne mogući roditi. 
‐  Doznavši  za  to,  arhijerej  Božji  se  rasplaka,  i  kajaše  se  što  je  osudi  takvim  sudom,  i 
govoraše: Neću više izricati sud nad ljudima, kada se moja izgovorena reč tako brzo zbiva 
na njima u stvarnosti. 

Žena  jedna,  po  imenu  Sofronija,  dobronaravna  i  pobožna,  imađaše  muža  neznabošca.  I 
ona se ne jedanput obraćala svetitelju Božjem Spiridonu i usrdno ga molila, da se postara 
obratiti  njenoga  muža  k  svetoj  veri.  Muž  njen  bejaše  sused  arhijereja  Božjeg  Spiridona  i 
uvažavaše  ga;  a  kao  susedi  bivahu  ponekad  jedan  drugome  u  kući.  Jednom  kod  svetog 
Spiridona  behu  za  trpezom  mnogi  njegovi  susedi,  među  njima  i  taj  neznabožac.  I  gle, 
najedared  sveti  arhijerej  Božji  govori  glasno  jednome  od  slugu  svojih:  Napolje  pred 
kapijom stoji glasnik, poslan od sluge što čuva moje stado da mi javi, da mu je sva stoka, 
dok je on spavao, propala, zalutavši u gorama. Idi dakle i reci tome glasniku: da je sluga 
moj, koji ga je poslao, već našao svu stoku čitavu u jednoj pešteri, i nijedno marvinče ne 
pogibe iz stada. ‐ Sluga ode i predade glasniku svetiteljeve reči. Uskoro zatim, kada gosti 
još  ne  behu  ustali  sa  trpeze,  dođe  drugi  glasnik  od  pastira  sa  vešću:  da  je  celo  stado 
nađeno.  Čuvši  to,  onaj  neznabožni  sused  bi  neizmerno  zadivljen  time  što  sveti  Spiridon 
vidi ono što se zbiva u daljini kao da se događa pred njegovim očima. I on, pomislivši da 
je  sveti  Spiridon  jedan  od  bogova,  htede  da  učini  ono  što  i  Likaonci  nekada  apostolima 
Varnavi i Pavlu[17] tojest: dovesti junce, doneti vence i prineti žrtve. No svetitelj mu reče: 
Ja  nisam  bog,  već  samo  sluga  Božji  i  čovek,  u  svemu  sličan  tebi.  A  da  znam  ono  što  se 
događa  daleko  od  mojih  očiju,  ‐  to  mi  daruje  Bog  moj;  a  i  ti,  ako  poveruješ  u  Njega, 
poznaćeš kako je svemoguća Njegova krepkost i sila. 

I Sofronija, hristoljubiva žena ovog neznabošca, ulučivši priliku, ubeđivaše muža mnogim 
rečima, da se odrekne mnogobožačkog bezbožja i pozna Jedinog Istinitog Boga i poveruje 
u Njega. I blagodaću Hristovom bi ovaj nevernik obraćen u svetu veru i prosvećen svetim 
krštenjem.  Tako  se  spase  muž  nevernik  pomoću  žene  verujuće,  kao  što  govori  sveti 
apostol Pavle (1 Kor. 7, 14). 

Pričaju takođe o smirenju blaženoga Spiridona, kako se on, toliki svetitelj i čudotvorac, nije 
gnušao pasti beslovesne ovce i sam se truditi oko njih. Jedne noći lopovi se uvukoše u tor, 
ukradoše nekoliko ovaca, i htedoše izaći iz tora. Ali Bog, ljubeći ugodnika Svog i čuvajući 
ubogu  imovinu  njegovu,  nevidljivim  uzama  čvrsto  sveza  lopove  tako  da  oni  ne  mogoše 
izići  iz  tora,  i  behu  držani  tako  do  svanuća.  U  svanuće  pak  svetitelj  dođe  k  ovcama,  i 
ugledavši  lopove  silom  Božjom  svezane  po  rukama  i  nogama,  razdreši  ih  molitvom,  i 

11
mnoge im  pouke izgovori o tome kako ne treba želeti  tuđe  nego  se hraniti trudom ruku 
svojih.  Zatim  im  dade  jednoga  ovna,  govoreći:  ʺPrimite  ovo,  da  vam  ne  bi  bio  uzaludan 
vaš trud i besana noćʺ, ‐ pa ih otpusti s mirom. 

Jedan Trimitunteki trgovac imađaše običaj uzimati u zajam novac od svetitelja radi svojih 
trgovačkih poslovanja, i kada se vraćao s puta, on je pozajmljeni novac vraćao i, po nalogu 
svetitelja,  stavljao  ga  u  kovčežić,  iz  kojega  je  uzeo.  Tako  on  ne  maraše  za  vremensku 
imovinu, da se čak ni interesovao nije da li je dužnik vratio koliko treba. I trgovac činjaše 
tako mnogo puta: sam uzimaše novac iz kovčežića, sa blagoslovom svetitelja, i sam ga pri 
vraćanju  opet  metaše  u  kovčežić;  i  poslovi  mu  cvetahu.  No.  jednom  on,  ponesen 
zlatoljubljem, ne metnu doneseno zlato u kovčežić već ga zadrža sebi, a svetitelja slaga da 
je metnuo. U skorom vremenu  trgovac taj  osiromaši,  pošto mu utajeno  zlato ne samo  ne 
donese  zaradu  nego  liši  uspeha  svu  njegovu  trgovinu  i  kao  oganj  tajno  pojede  njegovo 
imanje. Osirotevši, trgovac opet ode k svetitelju i zamoli ga da mu pozajmi novac. Svetitelj 
ga posla u svoju spavaonicu da tamo iz kovčežića uzme sam. Pritom mu reče: Idi i uzmi, 
ako  si  sam  metnuo.  ‐  Trgovac  ode,  i  ne  našavši  u  kovčežiću  novac,  vrati  se  k  svetitelju 
praznih  ruku.  Svetitelj  mu  onda  reče:  Ali  brate,  moj,  u  kovčežić  se  do  ovoga  časa  nije 
uvlačila druga ruka sem tvoje. Znači: da si tada metnuo novac, ti bi ga sada opet mogao 
uzeti. ‐ Trgovca obuze stid, i on odmah pade k nogama svetiteljevim, moleći za oproštaj. 
Svetitelj mu odmah oprosti, ali ga pritom pouči, da ne želi tuće, niti da oskvrnavljuje svest 
svoju obmanom i lažju. Jer nepravedno stečeni dobitak nije dobitak, već sigurni gubitak. 

U  Aleksandriji  bi  jednom  sazvan  sabor  episkopa:  patrijarh  Aleksandrijski  sazva  sve 
podčinjene mu episkope i htede da opštom molitvom poobara i uništi sve neznabožačke 
idole, kojih tamo beše još vrlo mnogo. I kada se prinošahu mnogobrojne usrdne saborne i 
posebne  molitve  Bogu,  popadaše  svi  idoli  u  gradu  i  okolini,  samo  jedan  znameniti  idol 
ostade čitav na svom mestu. Pošto se patrijarh dugo i svesrdno moljaše o razrušenju ovoga 
idola, njemu se noću kada stajaše na molitvi javi neko Božansko viđenje, i bi mu naređeno 
da  ne  tuguje  što  idol  ne  pada  nego  da  što  pre  pošalje  na  Kipar  i  pozove  episkopa 
Trimituntskog Spiridona, jer taj idol je ostavljen njemu, da ga on molitvom sruši. Patrijarh 
odmah  napisa  pismo  blaženome  Spiridonu,  u  kome  ga  moljaše  i  pozivaše  da  dođe  u 
Aleksandriju,  objasnivši  mu  da  ga  poziva  zbog  viđenja  koje  je  imao.  To  pismo  patrijarh 
hitno  posla  na  Kipar.  Dobivši  i  pročitavši  pismo,  sveti  Spiridon  odmah  sede  na  lađu  i 
otplovi  u  Aleksandriju.  Kada  se  laća  zaustavi  u  aleksandrijskom  pristaništu,  zvanom 
Neapolj,  i  svetitelj  se  iskrca  na  zemlju,  tog  trenutka  idol  u  Aleksandriji  sa  svojim 
mnogobrojnim  žrtvenicima  pade  i  razbi  se.  Po  tome  u  Aleksandriji  i  poznadoše  da  je 
doputovao sveti Spiridon. Jer kada patrijarhu javiše da je idol pao, patrijarh reče ostalim 
episkopima: Prijatelji, Spiridon Trimituntski približava se. I svi se oni spremiše, i izađoše u 
susret  svetitelju,  i  primivši  ga  česno  radovahuse  što  im  dođe  tako  veliki  čudotvorac  i 
svetilnik sveta. 

12
Crkveni  istoričari  Nikifor[18]  i  Sozomen[19]  pišu  i  o  tome  da  se  sveti  Spiridon  veoma 
starao o strogom održavanju crkvenog poretka i o neprikosnovenom čuvanju do poslednje 
reči svega onoga što je napisano u sveštenim knjigama Svetoga Pisma. 

Jednom  se  dogodi  ovakva  stvar.  Na  ostrvu  Kipru  bi  sabor  svih  episkopa  sa  ostrva  radi 
crkvenih  poslova.  Meću  episkopima  beše  sveti  Spiridon  i  već  spominjani  Trifilije,  čovek 
veoma  učen  i  načitan,  pošto  u  mladosti  beše  proveo  mnogo  godina  u  Beritu[20] 
izučavajući Sveto Pismo i ostale nauke, svetske i sveštene. Njega moliše oci da izgovori u 
crkvi  pouku  narodu.  Kada  on  govoraše  pouku,  dogodi  mu  se  da  on  spomenu  reči 
Hristove, rečene raslabljenome: ʺustani i uzmi odar svojʺ (Mk. 2, 11). No Trifilije reč ʺodarʺ 
zameni rečju ʺposteljaʺ i reče: ʺustani i uzmi postelju svojuʺ. Čuvši to, sveti Spiridon ustade 
s mesta, ne podnoseći zamenjivanje reči Hristove, i reče Trifiliju: ʺZar si ti bolji od Onoga 
koje je rekao ʺodarʺ, te se stidiš reči koju je On upotrebio? ‐ Rekavši to, on na očigled svih 
izađe  iz  Crkve.  I  on  postupi  tako  ne  iz  zlobe  i  ne  što  sam  beše  neškolovan:  posramivši 
malko Trifilija, koji se ponosio svojom krasnorečivošću, on ga nauči smirenosti i krotosti. 
A  sveti  Spiridon  uživaše  veliki  ugled  među  episkopima  kao  najstariji  po  godinama, 
najslavniji  po  životu,  prvi  po  episkopstvu  i  preveliki  čudotvorac,  pa  je  stoga  svaki  iz 
uvaženja prema njegovoj ličnosti lako uvažavao i njegove reči. 

Na prepodobnom bejaše tako velika blagodat i milost Božja, da u vreme žetve pri najvećoj 
žegi njegova sveta glava pokaza se pokrivena hladnom rosom koja silažaše odozgo. To bi 
u  poslednjoj  godini  njegova  života:  zajedno  sa  žeteocima  on  izađe  na  žetvu,  jer  beše 
smiren  i  rađaše  sam,  ne  gordeći  se  visinom  svoga  čina;  i  kada  žanjaše  svoju  njivu, 
iznenada, u vreme najveće žege njegova glava bi orošena rosom, kao nekada Gedeonovo 
runo.[21]  I  svi  koji  tamo  behu  s  njim  videše  to  i  divljahu  se.  Potom  se  vlasi  na  glavi 
njegovoj  odjednom  izmeniše:  jedne  postadoše  zlataste,  druge  ‐  crne,  treće  ‐  bele.  I  jedini 
Bog zna radi čega to bi i šta predskazivaše. Svetitelj opipa glavu rukom i reče onima što 
behu s njim, da se približilo vreme razlučenja duše njegove od tela; i pouči ih sve dobrim 
delima, a prvenstveno ljubavi k Bogu i bližnjemu. 

Posle nekoliko dana sveti Spiridon u vreme molitve predade svoju svetu i pravednu dušu 
u ruke Gospodu svome,[22] kome je u svetosti i pravednosti služio celoga života svog. I bi 
najsvečanije  sahranjen  u  crkvi  svetih  Apostola  u  Trimituntu.[23]  Tamo  se  i  ustanovi 
praznovati spomen njegov svake godine, i na grobu njegovom bivaju mnogobrojna čudesa 
u slavu Boga, divnoga u svecima Njegovim, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka 
bude slava, blagodarenje, čast i poklonjenje vavek. Amin.  

Korisno je po dušu spomenuti i ova dva čuda svetog Spiridona. 

  

1)  Kada  je  sveti  Spiridon  putovao  na  Sveti  Prvi  Vaseljenski  sabor,  valjalo  mu  je  usput 
prenoćiti  u  jednoj  gostionici.  Jeretici  arijanci  noću  tajno  zaklaše  njegova  dva  konja 

13
odsekavši  im  glave.  U  svitanje  sluga  svetog  Spiridona  vide  kakvu  su  pakost  jeretici 
priredili  svetitelju,  i  obavesti  o  tome  svetog  Spiridona.  A  on,  uzdajući  se  u  Gospoda, 
naredi  sluzi  da odrezane glave  pripoji  konjskim  trupovima. Sluga postupi  po  naređenju: 
no u brzini on glavu beloga konja priloži k trupu vranca, a vrančevu glavu k trupu belca, i 
tog trenutka konji oživeše, i stadoše na svoje noge. I sveti Spiridon produži svoj put na tim 
konjima, i svi ljudi koji ga sretahu na putu čuđahu se vrancu sa belom glavom i belcu sa 
vranom glavom. Tako jeretici biše posramljeni. 

2) Na svetom Prvom Vaseljenskom saboru sveti oci vođahu duge sporove o Jednome Bogu 
u Svetoj Trojici. Da bi pokazao Jedinstvo Svete Trojice sveti Spiridon učini ovo: uze ciglu, 
stisnu je, i iz cigle iziđe oganj uvis, voda naniže, a blato ostade u ruci. I reče svetitelj: Eto tri 
stihije a jedna cigla. Tako je i u Svetog Trojici: tri Lica a jedan Bog. 

  

  

SPOMEN SVETE 

IRINE,  

kćeri Svetog Spiridona 

  

OVA  svetiteljka  ubraja  se  među  svetitelje  Kiparske  Crkve.  Njena  sveta  ikona  na  zidu 
(freska), iz 14. veka, postoji. u Bogorodičinoj crkvi u mestu Asinu blizu Nikozije na Kipru. 
Ostali Sinaksari je ne spominju. 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

RAZUMNIKA (SINETOSA) 

  

SVETI mučenik Razumnik[24] beše rodom iz Rima. U ranoj V mladosti roditelji ga njegovi 
dadoše  episkopu  Rimskom  radi  obučenja  Svetim  Knjigama.  Kao  vredan  na  knjizi  i  vrlo 
dobar  po  duši,  on  bi  proizveden  za  čteca.  Na  toj  dužnosti  on  mnoge  učaše  svetoj  veri  i 
pobožnom  životu,  a  izobličavaše  idole  i  njihove  poklonike.  Obavešten  o  tome,  car 
Avrelijan[25]  izvede  Razumnika  preda  se  na  sud.  Car  zatraži  od  Razumnika  da  prinese 
idolima žrtvu. Ovaj to odbi i ismeja cara. Car onda naredi da ga biju. I biše ga volovskim 
žilama  tako  nemilosrdno,  da  se  sva  zemlja  oko  njega  obagri  krvlju.  Zatim  ga  car  baci  u 

14
tamnicu.  Narednog  dana  sveti  mučenik  ponovo  bi  izveden  na  sud.  Tada  mučenika 
položiše na usijanu gvozdenu lesu; i svetom mučeniku dođe s neba glas od Boga, koji ga 
krepljaše  i  sokoljaše  na  mučeništvo;  onda  pade  velika  kiša,  i  ugasi  oganj;  i  sveti  ostade 
nepovređen.  Posle  toga,  po  carevom  naređenju,  bi  iskopana  duboka  jama,  sva  načičkana 
kopljima,  sa  oštricama  uvis.  I  mučenik  Hristov  bi  bačen  na  ta  koplja  u  toj  jami.  Ali  ga 
Gospod  isceli  od  svih  tih  rana  i  učini  potpuno  zdrava.  Car  onda  naredi,  te  svetom 
mučeniku odsekoše glavu mačem. I tako slavni mučenik primi venac mučeništva.[26] 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

ALEKSANDRA,  

episkopa Jerusalimskoga 

  

SVETI  sveštenomučenik  Aleksandar,  koji  se  sjajno  borio  i  postradao  za  veru  Hristovu, 
pripada mnogobrojnim učenicima vrlo znamenitog učitelja Crkve trećega veka, Klimenta 
Aleksandrijskog,[27] koje je on skupljao oko sebe u Aleksandriji. U početku trećega veka 
sveti 

Aleksandar  postade  episkop  u  Flaviji,  u  Kapadokiji.[28]  U  vreme  gonjenja  hrišćana  od 

strane cara Septimija Severa[29] ovaj sveti revnitelj blagovesti Hristove bi bačen u tamnicu, 
u kojoj tamnova nekoliko godina. Po oslobođenju iz tamnice sveti Aleksandar otputova u 
Jerusalim da se pokloni svetim mestima.[30] Tamo bi dočekan od naroda i pustinjaka, koji 
behu  obavešteni  odozgo  o  njegovom  dolasku,  i  prema  jasnom  otkrivenju  nebeskom  bi 
izabran  za  saupravitelja  prestarelom  patrijarhu  Jerusalimskom  Narkisu.[31]  Čitavih 
trideset  osam  godina  sveti  Aleksandar  je  bogomudro  upravljao  Jerusalimskom 
Crkvom.[32]  Bio  poznat  kao  veliki  ljubitelj  prosvete.  Pri  Jerusalimskoj  crkvi  osnovao 
čuvenu  biblioteku  Jerusalimsku.  U  njoj  sabrao  knjige  Svetoga  Pisma  i  dela  ondašnjih 
pisaca  hrišćanskih.  Za  vreme  ljutog  gonjenja  hrišćana  od  strane  cara  Dekija,  sveti 
Aleksandar bi uhvaćen, i okovan doveden u Kesariju Palestinsku[33] na sud. Na sudu on 
neustrašivo  i  gromoglasno  ispovedi  pred  svima  da  je  Hristos  Jedini  istiniti  Bog  i  Car  i 
Tvorac  vaseljene.  Pritom  izjavi  da  je  klanjanje  idolima  klanjanje  demonima,  i  da  je 
idolopoklonstvo  ubitačna  zabluda.  To  razgnjevi  i  razjari  sudiju,  te  on  naredi  da  svetog 
episkopa  stave  na  muke.  I  sveti  ispovednik  bi  mučen  na  razne  načine.  Posle  toga  sudija 
donese  odluku  da  svetog  junaka  bace  živog  zverovima  da  ga  pojedu.  Izveden  pred 
zverove, sveti junak Hristov se pomoli Gospodu ovakvim rečima: ʺAko je volja Tvoja da 
sada  skončam,  neka  bude  kako  Ti  hoćeš!ʺ  ‐  Tada  zverovi  pritrčaše  k  svetitelju:  jedni 
priklanjahu  glave  svoje  pred  njim,  drugi  mu  celivahu  noge,  treći  mu  lizahu  rane.  I  tako 

15
blagodaću Božjom svetitelj Božji ostade nepovređen. Zatim ponovo bi bačen u tamnicu. I 
ostade u njoj dugo vreme; i tamo predade duh svoj u ruke Gospodu svome.[34] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG I BOGONOSNOG OCA NAŠEG 

JOVANA,  

mitropolita Zihne 

  

PREPODOBNI  Jovan  živeo za  vreme Andronika  II Paleologa (1282‐1328) i  Andronika  III 

(1328‐1341). Roditelji njegovi behu verni  i pobožni  hrišćani, ali umreše pre nego što dete 
napuni  dve  godine,  te  tako  Jovan  ostade  siroče.  Zatim  ga  uze  stric  njegov,  monah 
Joanikije,  u  svoju  keliju,  i  odgajivši  ga  i  naučivši  ga  božanskoj  nauci,  postriže  ga  za 
monaha,  i  imađaše  ga  pored  sebe,  vaspitavajući  ga  u  monaškom  životu.  Kada  poraste 
telom  i  duhom,  prepodobni  otac  naš  Jovan,  bi  ukrašen  mnogim  vrlinama,  te  primi  i 
sveštenički čin. 

Bogu koji o svemu promišlja bilo je ugodno da ovaj veliki svetilnik postavi na svećnjak te 
da svetli i ostalima, zbog čega ga je i uzdigao na episkopski stepen. Hrišćani grada Zihne 
iz istočne Makedonije dođoše k prepodobnom Jovanu sa žarkom molbom da se primi da 
im bude arhijerej. A ovaj, u svemu budući poslušan stricu, posla ih k njemu. Stric njegov 
nije  hteo  u  početku  ni  da  čuje  za  tako  nešto  a  kamoli  da  pristane;  no  na  kraju  je  ipak 
popustio.  Postavši  arhijerej,  prepodobni  se  sav  predade  brizi  za  svoje  duhovno  stado, 
vodeći  ga  na  spasonosnu  pašu  i  čuvajući  ga  nepovređena  od  zuba  duhovnih  vukova.  A 
kad  se  njegov  stric  Joakim  upokoji  u  Gospodu,  prepodobni  Jovan  podnese  ostavku  na 
eparhiju, vrati se u manastir česnog Preteče Jovana i preuze staranje o njemu. Obraćaše se 
prepodobni  za  pomoć  vizantijskom  caru  Androniku  Paleologu  i  Stefanu  blagovernom 
kralju  Srbije,[35]  i  potpomognut  obilno  njima,  obnovi  i  proširi  manastir  kao  što  i  danas 
postoji.  

U gradu Seru prepodobni sagradi i drugi manastir, takođe u ime česnoga Preteče, koji je 
snabdeo, kao i  prvi,  svim onim što je neophodno.  Obadva manastira bogonosni otac naš 
Jovan  snabde  carskim  hrisovuljama,  patrijaraškim  sinđelijama,  poveljama  darodavaca  i 
svojim ustavima i naredbama koji se tiču savršenog po Hristu življenja tamošnjih monaha. 
Poživevši  tako  česnim  i  bogougodnim  životom,  prepodobni  otac  naš  Jovan  završi  život 
svoj  u  dubokoj  starosti  1333.  godine.  Sveto  telo  njegovo  bi  sahranjeno  sa  češću  i 
poštovanjem  u  sabornom  hramu  njegovog  manastira,  a  sveta  duša  njegova  uziđe  na 
nebesa i nastani se u dvorima Gospodnjim sa svima svetim Pravednicima i Anđelima, sa 

16
kojima neka bi se udostojili i mi nebeskih blaga zastupništvom bogonosnog i česnog oca 
našeg Jovana, postavši savršeni poklonici savršene Trojice u Hristu Isusu. Amin.  

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ETERIJA 

  

POSTRADAO  za  vreme  Maksimijana  (286‐305).  Zbog  vere  u  Hrista  i  zato  što  nije  hteo 
prineti žrtve idolima, ljuto je mučen. Najpre su mu usijanim klincem proboli uši, tako da 
su zenice očiju njegovih istopivši se ispale. Zatim je mučen !na točku vezan, vešan noseći 
uzdu u ustima, paljen svećama, i na kraju, glava mu je mačem odsečena. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

TERAPONTA MONZENSKOG 

  

ZAMONAŠIO  se  u  Kostromskom  Vozdviženskom  manastiru.  Željan  pustinjačkog 

usamljeničkog podvižništva udaljio se na  reku Monzu; i kraj  nje osnovao  Blagoveštenski 
manastir;  u  njemu  se  podvizavao  do  svog  prestavljenja,  1595.  godine.  Činio  čudesa  za 
života. Svete mošti njegove počivaju u Blagoveštenskoj crkvi. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

AMONATA 

  

PREPODOBNI otac Amonat u miru se upokojio. 

  

  

17
SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ANTA (CVETKA) 

  

OVAJ prepodobni Ant u miru se upokojio.  

  

  

SPOMEN SVETE 

EFIMIJANE 

  

O NjOJ se govori samo u jerusalimskom Kanonaru. Praznuje se zajedno sa svetom Fevom. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Kipar ‐ veliko ostrvo u istočnom delu Sredozemnog mora, na jugu od Male Azije. 

2. Sveti  ravnoapostolii  Konstantin  Veliki  carovao  u  zapadnoj  polovini  Rimske 

carevine  od  306.  godine,  i  celom  carevinom  od  324‐337.godine.  Sin  njegov,  car 
Konstancije  carovao  na  Istoku  od  337.  godine,  a  celom  carevinom  od  353.  do  361. 
godine. 

3. 2. Mojs. 7, 10. 

4. Isus Nav. 3, 14‐17. 

5. Mat. 9, 11. 

6. Lk. 7, 48; Jn. 5, 14; 8, 11. 

7. Sveti Mitrofan ‐ patrijarh Carigradski od 315 ‐ 325. godine. Sveti Aleksandar, njegov 
prejemnik, patrijarhovao od 325 ‐ 340. godine. 

18
8. Sveti Atanasije Veliki ‐ arhiepiskop Aleksandrijski, znameniti zaštitnik Pravoslavlja, 
na Prvom Vaseljenskom saboru vodio sporove kao đakon Spomen njegov praznuje 
se 18. januara i 2. maja. 

9. Peripatetici  ‐  sledbenici  Aristotelove  filosofije.  Ustvari:  peripatetici  znači  šetači; 

grčka  reč  περιπατοι  znači:  tremovi  na  stubovima,  kolopade;  Peripatetička  škola  ‐ 
osnovana od Aristotela, koji je imao običaj poučavati pod takvim tremovima. Ova 
škola osnovana krajem četvrtoga veka pre Hrista i trajala osam vekova 

10. Trifilije, kasnije episkop Levkusijski; uvršćen u red svetitelja. Spomen njegov Crkva 
praznuje 13. juna. 

11. Mt. 5, 39.  

12. Treba spomenuti da je car Konstancije bio naklonjen jereticima ‐ arijancima. 

13. 3 Car. 17, 21; 4 Car. 4, 35 

14. 4 Car. 4, 2. 

15. Sravni: 1 Petr. 1, 4; 

16. 2 Kor. 5, 1. 

17. D. A. 14, 11‐15. 

18. Nikifor Kalist ‐ crkveni istoričar, živeo u XIV veku. Njegova ʺCrkvena istorijaʺ, u 18 
knjiga, obuhvata vreme do smrti Vizantijskog cara Foke (t 611 godine). 

19. Sozomen  ‐  crkveni  istoričar  petoga  veka;  napisao  Istoriju  Crkve,  koja  obuhvata 
vreme od 323. do 439. godine. 

20. Berit ‐ današnji Bejrut ‐ drevni grad Finikije na obali Sredozemnog mora; naročito 
cvetao u petom veku i slavio se visokom školom retorike, poezije i prava. Danas ‐ 
prestonica države Libana. 

21. Knjiga o sudijama: 6, 37‐38. 

22. Sveti Spiridon upokojio se u Gospodu 348. godine. 

23. Česne  mošti  svetog  Spiridona,  netljene  i  čudotvorne,  blagodaću  Božijom  imaju  tu 
osobenost  što  je  koža  na  tom  telu  meka  kao  kod  živih  ljudi.  U  Trimituntu  svete 
mošti njegove počivale su do polovine sedmoga veka, pa su zbog najezde varvara 
prenesene  u  Carigrad.  Godine  1453.  maja  29.  neki  sveštenik  Georgije  Kaloheret 
prenese  svete  mošti  ove  iz  Carigrada  u  Srbiju,  a  iz  Srbije  1460.  g.  na  ostrvo  Krf.  I 

19
24. Grčko mu je ime Sinetos ili Sinesije. 

25. Rimski car ‐ carovao od 270 ‐ 275. godine. 

26. Sveti Razumnik bio čtec pri papi Sikstvu (257 ‐ 258. godine). 

27. Kliment  Aleksandrijski  ‐  jedan  od  najznamenitijih  hrišćanskih  učenjaka  prvih 

vekova; upokojio se 217. godine. 

28. Kapadokija  ‐  prostrana  oblast  u  istočnom  delu  Male  Azije;  Flavija  ‐  jedan  od 
gradova Kapadokije. 

29. Oko 209. do 210. godine. Septimije Sever ‐ rimski car, carovao od 193 ‐ 211. godine. 

30. To je bilo 212. godine. 

31. Sveti  Narkis  patrijarhovao  oko  196.  godine,  a  zatim  po  drugi  put  212.  godine. 
Spomen njegov Crkva praznuje 7. avgusta. 

32. Od 212 ‐ 250. godine. 

33. Kesarija  Palestinska  ‐  na  istočnoj  obali  Sredozemnog  mora;  jedan  od  najbogatijih  i 
najlepših gradova Palestine. Danas ‐ ruševine. 

34. Sveti Aleksandar prestavio se 251. godine. Spomen njegov vrši se i 16. maja 

35. Reč je o kralju Stefanu Urošu II Milutinu (1282‐1321), zetu Andronika Paleologa, ili, 
možda, i o kralju Stefanu Urošu III Dečanskom  

20