Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
13. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETIH MUČENIKA EVSTRATIJA, AKSENTIJA, EVGENIJA, 
MARDARIJA i ORESTA 

‐ ČUDO SVETIH MUČENIKA PETOČISLENIKA 

‐ SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA GAVRILA, patrijarha Srpskog 

‐ STRADANjE SVETE MUČENICE LUKIJE DEVICE 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG GERMANA, Aljaskog čudotvorca i 
prosvetitelja Amerike 

‐ SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA PETRA ALEUTA 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ARSENIJA LATRSKOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG ARISA 

 
STRADANjE SVETIH MUČENIKA 

EVSTRATIJA, AKSENTIJA, EVGENIJA, MARDARIJA i ORESTA 

  

U  VREME  careva  Dioklecijana  i  Maksimijana  u  svoj  rimskoj  carevini  carovaše  bezbožna 

idolopoklonička  zabluda,  i  ljudi  se  kao  sumanuti  prosto  takmičahu  u  služenju  idolima. 
Naročito kada po svima gradovima i mestima stadoše stizati carske naredbe upraviteljima 
oblasti i sudijama, u kojima se naređivalo da se u određene dane i praznike prinose darovi 
i žrtve bogovima. U tim naredbama obećavani su: carska blagonaklonost, počasti i visoki 
položaji u državi onima koji usrdno služe bogovima; onima pak koji ne budu hteli klanjati 
se idolima i prinositi im žrtve, pretilo se prvo ‐ oduzimanjem imanja, zatim ‐ stavljanjem 
na  raznovrsne  muke,  i  ‐  smrtnom  kaznom.  I  veliko  gonjenje  hrišćana  besnijaše  po  celoj 
carevini, i svuda carski namesnici i uopšte vlasti starahu se na sve moguće načine da veru 
Hristovu potpuno istrebe sa lica zemlje. 

U  to  vreme  neznabožni  carevi  biše  obavešteni  da  se  njihovim  naređenjima  protive  sva 
Velika  Jermenija  i  Kapadokija,[1]  i  jednodušno  verujući  u  raspetoga  Hrista  i  čvrsto  se 
uzdajući  u  Njega  hoće  da  se  odcepe  od  rimske  carevine.  ‐:  Ova  vest  silno  uznemiri  cara 
Dioklecijana,  i  on  sazva  ove  svoje  velmože,  i  tri  dana  od  jutra  do  večera  savetovaše  se  s 
njima  na  koji bi način  potpuno  iskorenio  hrišćanstvo.  U tom cilju on  najpre  u Jermeniji i 
Kapadokiji  svrgnu  s  vlasti  carske  namesnike  kao  neiskusne  i  nesposobne  da  dobro 
upravljaju  poverenim  im  oblastima  i  da  stišavaju  narodno  nezadovoljstvo,  a  na  njihova 
mesta izabra dva Grka, Lisija i Agrikola, ljude surove i svirepe. Ovu dvojicu on i postavi 
nad ovim oblastima: Lisiju poveri čuvanje i odbranu granica, a Agrikolu ‐ opštu upravu. 
Njima potčini i svu vojsku u ovim oblastima. 

Kada  ova  dva  nova  upravitelja  stigoše  na  mesto  svoga  naznačenja,  otpoče  nepoštedno 
ubijanje  ljudi  svakoga  uzrasta,  i  to  bez  ikakvog  ispitivanja,  samo  po  najmanjoj  kleveti 
pakosnih  neprijatelja  hrišćanskih.  Svaki  dan  tragahu  za  hrišćanima,  hvatahu  ih,  i 
predavahu ih, krvožednim upraviteljima kar krvoločnim zverovima. Lisije koji življaše u 
gradu  Satalionu,[2]  čim  bi  pronašao  hrišćane,  ljude  ili  žene,  podvrgavao  ih  je  raznim 
ispitivanjima  i  mnogim  mukama,  pa  ih  onda  pod  jakom  stražom  slao  vezane  Agrikolu, 
koji je živeo u Sevastiji,[3] da ne bi umrli u svome zavičaju i bili po hrišćanski sahranjeni 
od svojih srodnika i prijatelja, nego da oni, poubijani u tuđem kraju, ostanu bez traga. Isto 
tako  postupaše  i  Agrikol,  šaljući  Lisiju  u  Satelion  hrišćane  pohvatane  u  Sevastiji:  jer  oni 
behu veliki prijatelji i složni jednomišljenici, i behu se bednici dogovorili da hrišćanima što 
više jada zadaju ubijajući ih van njihovih zavičaja. 

U  to  vreme  življaše  u  Satalionu  vrlo  ugledan  čovek  Evstatije.  Meću  sugrađanima  svojim 
on  beše  prvi  po  visokorodstvu  i  po  činu.  Vojvoda  po  činu,  Evstratije  se  odlikovao 
pobožnošću,  bogobojažljivošću  i  besprekornim  životom.  Gledajući  svaki  dan  veliko 

2
gonjenje hrišćana, on tugovaše i srce mu se kidaše. Gorko uzdišući i plačući, i provodeći 
vreme u postu i molitvi, on vapijaše ka Gospodu našem Isusu Hristu, da se sažali i smiluje 
na sluge Svoje, spase ih od bede i odvrati od njih nagrnulo zlo. Pri tome Evstratije i sam 
željaše  da  uđe u  podvig svetih  mučenika  i  da se udostoji  postati  učesnik njihovih  muka; 
ali,  razmišljajući o raznovrsnosti  muka  i  svireposti mučitelja,  on se bojao. Naposletku  on 
ipak  odluči  da  proveri  svoju  nameru  na  sledeći  način:  svoj  pojas  on  Dade  svom  vernom 
sluzi  i  naredi  mu  da  ga  odnese  u  crkvu  Aravrakijsku,  otkuda  i  sam  on  beše  rodom; 
prezviter  pak  u  toj  crkvi  u  to  vreme  beše  Aksentije,  osvedočeni  sluga  Božji;  pritom 
Evstratije dade sluzi svome ovakvo uputstvo: da pojas tajno položi u oltaru, a sam da se 
sakrije  u  crkvi  i  motri  ko  će  prvi  doći  i  uzeti  pojas:  ako  ga  uzme  prezviter  Aksentije 
došavši na molitvu, onda sluga, ništa mu ne govoreći, neka se vrati doma; ako pak neko 
drugi od klira dođe i htedne uzeti pojas, onda sluga neka to ne dopusti nego neka odmah 
vrati pojas natrag. 

Pošto posla slugu sa takvim nalogom, Evstratije donese u duši svojoj ovakvu odluku: ʺako 
pojas uzme sam prezviter, onda će to biti znak da sam Bog hoće da Evstratije preda sebe 
na muke za Hrista; ako bi ga pak ko drugi hteo uzeti, to će onda značiti da ne treba sebe 
da predaje na mučenje već da tajno drži svetu veruʺ. ‐ Nakon malo dana vrati se sluga i 
ispriča  gospodaru  svome  da  onoga  časa,  kada  on  položi  pojas  u  oltaru,  naiđe  prezviter 
Aksentije,  kao  naročito  poslan,  i  ušavši  u  oltar  uze  pojas.  ‐  Čuvši  to,  Evstratije  se  veoma 
obradova, i lice mu sijaše od radosti, čemu se veoma čuđaše prijatelj njegov Evgenije. 

Ubrzo  posle  toga  blaženi  Aksentije  bi  uhvaćen  sa  drugim  hrišćanima,  ispitan  na  sudu  i 
mučen,  pa  bačen  u  tamnidžu,  i  držan  tamo  u  okovima.  Zatim  opet  bi  usred  grada 
ustrojeno  sudište  na  jednoj  uzvišici,  i  Lisije  oholo  sede  na  sudijsku  stolicu  i  naredi  da  se 
sužnji  dovedu  iz  tamnice  na  saslušanje.  A  sveti  Evstratije,  došavši  u  tamnicu,  moli  sve 
Hrista radi okovane svete, da se pomole za njega, pošto i sam hoće da tog istog dana uzme 
udela u njihovom podvigu. Tada svi sveti sužnji, preklonivši kolena, pomoliše se Bogu za 
njega.  Kada  završiše  molitvu,  vojnici  povedoše  iz  tamnice  na  sud  sužnje,  na  čelu  kojih 
iđaše  Evstratije.  Došavši  na  sudište,  četa  vojnika  po  običaju  stade  pred  sudijom.  Lisije 
naredi  da  sužnje  izvode  preda  nj  na  sud  jednog  po  jednog,  onim  redom  kao  i  na  prvom 
saslušanju. Kada otpoče suđenje Evstratije reče: 

ʺPrema carskoj naredbi, izdatoj ranije, i sada na sudu opet pročitanoj, svi hrišćani, ma gde 
se nalazili, podleže sudu. Po toj naredbi doveden je ovamo Aksentije, muž odavno čuven 
svojim  poreklom  i  pobožnim  životom,  a  sada  još  čuveniji  zbog  pokazanog  junaštva  i 
čvrstine,  pomoću  kojih  objavi  sebe  slugom  Hrista,  Cara  Nebeskoga.  Stojeći  na  ovome 
sudu,  on  se  već  podvizavao  podvigom  besmrtnosti,  sudijo,  i  izobličio  tvoje  bezbožje, 
rečima i delima premudro govoreći i junački muke trpeći. Od toga dana on kao zločinac bi 
metnut u tamnicu; a danas ti naredi da ga opet izvedu na saslušanje sa svetom družinom 
njegovom. I evo, svi oni stoje sa mnom, nepokolebljivi i hrabri duhom i gotovi da posrame 
i potpuno razveju sve lukave zamisli protiv njih> na koje te tutka otac tvoj ‐ đavo!ʺ 

3
Čuvši  to,  Lisije  si  zbuni  od  neočekivane  smelosti  Evstratijeve,  pa  krvnički  pogledavši  na 
njega  gnjevno  i  besno  huknu  i  povika  groznim  glasom:  Nikada  mi  se  nije  desilo  da 
izrečem  tako  strog  sud  kao  danas,  kada  se  ovaj  odvratni  grešnik  drznuo  ispričavati  se 
preda mnom! Neka se odmah skine s njega pojas i vojničko odelo, i neka je svima znano 
da se on lišava čina koji je dosada imao! Zatim neka, nag telom i konopcima vezanih ruku 
i nogu i prostrt na zemlji, produži svoju besedu! 

Sluge  hitno  izvršiše  naređenje.  Tada  Lisije  reče  Evstratiju:  Ne  kaješ  li  se  zbog  svog 
pagubnog  pothvata?  Ako  se  kaješ,  obasuću  te  blagonaklonošću  i  izbeći  ćeš  kaznu.  U 
svakom  slučaju,  pre  mučenja  kaži  mi  svoje  ime  i  postojbinu,  i  izloži  nam  svoju  veru.  ‐ 
Svetitelj odgovori: Rođen sam u gradu Aravraki; ime mi je Evstratije, koje na jeziku moga 
zavičaja  glasi  Kirisik;  a  sluga  sam  Gospodara  svih  ‐  Boga  Oca  i  Sina  Njegovog  Gospoda 
Isusa  Hrista  i  Svetoga  Duha, od  povoja  naučen  sam klanjati se ovome u Trojici Jednome 
Bogu  i  verovati  u  Njega.  ‐  Lisije  reče:  Neka  vojnici  kažu  koliko  je  godina  ovaj  u  vojsci.  ‐ 
Vojnici  odgovoriše:  Već  je  dvadeset  sedma  godina  otkako  je  kao  mlad  stupio  u  vojnu 
službu. 

Tada  Lisije  reče  ispovedniku:  Evstratije,  ti  sam  vidiš  kakvu  si  muku  navukao  na  sebe 
svojom nepokornošću. Ostavi se svoga bezumlja! predomisli se i ne upropašćuj svoju čast i 
čin,  koje  si  stekao  tako  dugim  službovanjem  u  vojsci!  prizovi  milostivnu  silu  bogova  i 
umoli  carsku  krotost  i  čovekoljublje  suda!  ‐  Sveti  Evstratije  odgovori:  Odvratnim 
demonima,  i  gluvim  idolima  načinjenim  od  ljudi,  niko  ko  ima  zdrav  razum  nikada  nije 
smatrao za potrebno klanjati se. Zato se u našim Svetim Knjigama kaže: bogovi koji nisu 
stvorili nebo i zemlju, neka nestanu! (Jerem. 10, 11). ‐ Sudija na to reče: Onda, zdrav razum 
ima ne onaj li koji se klanja Bogu Raspetome, kao što to činite vi prepuni zablude?! ‐ Sveti 
Evstratije mu odgovori: Da tvoja duhovna čula nisu izopačena služenjem sujeti, i da duša 
tvoja nije sva pogružena u umovanje o zemaljskom, ja bih ti dokazao da Taj Raspeti i jeste 
istiniti  Spasitelj  i  Gospod  i  Sazdatelj  svekolike  tvari,  koji  je  pre  vekova  u  Ocu  i  koji  je 
Svojom neiskazanom mudrošću oživeo kroz preporod omrtvelost našu. 

U tom trenutku siloviti sudija prekide svetitelju govor i reče: Neka ovaj bezobraznik bude 
konopcima  obešen  u  vazduhu  i  neka  se  ispod  njega  razgori  oganj  od  kučina,  a  odozgo 
neka  ga  biju  po  leđima  sa  tri  motke,  pa  neka  onda  vodi  krasnorečivu  prepirku  svoju  s 
nama! 

Tako mučen, svetitelj trpljaše dugo vreme, odozdo paljen a odozgo svirepo bijen i kidan. 
No i u takvim mukama svetitelj ne pusti ni glasa od sebe, niti se izmeni u licu, i izgledaše 
kao da strada u tuđem telu, tako da se i sam mučitelj veoma divljaše. Najzad Lisije naredi 
da popuste sa mučenjem i, osmehnuvši se pakosno, reče mučeniku: Šta misliš, Evstratije, 
hoćeš li da ti malo ublažim bolove od nanesenih ti rana? 

Rekavši to, mučitelj odmah naredi da se donese slana voda pomešana sa sirćetom, pa da se 
njome  obilno  zalivaju  rane  mučeniku  i  snažno  trljaju  oštrim  crepovima.  No  stradalac 
4
junački pretrpe i tu muku, kao da ne oseća nikakav bol. A mučitelj mišljaše da Evstratije 
pomoću  nekih  mađija  čini  sebe  neosetljivim  za  bolove.  Tada  mu  sveti  Evstratije  reče: 
Stavljajući  me  na  ovakve  muke,  ti  si  mi  i  protiv  svoje  volje  učinio  veliko  dobro,  jer  si 
odagnao od mene maglu koja se dizala u meni od telesne ogrubelosti duše moje, i učinio si 
me pobediteljem nad iskušenjima mog samovlasnog uma koja me odavno uznemiravaju, i 
omogućio si mi da savladam sve iapade strasti i nemire duše; usred ratobornih napasti ti si 
sačuvao  unutrašnju  čvrstinu  moga  duha,  ‐  zalog  besmrtnog  života  mog,  gde  je  za  sve 
verne sabrano bogatstvo nepropadljivo; i pokazao si mi put skraćen i bestrastan, kojim ja 
mogu i u ovom trošnom telu postići angelski život i naslađivati se večnosti nebeske. Sada 
znam da sam ja crkva Boga Živoga i Svetoga Duha koji živi u meni.[4] Stoga: odstupite od 
mene  svi  koji  činite  bezakonje,  jer  Gospod  ču  plač  moj,  Gospod  molitvu  moju  primi.[5] 
Vaistinu,  duša će se moja  radovati  o Gospodu,  i  veseliće se o spasenju  njegovom.  Sve  će 
kosti  moje  reći:  Gospode:  ko  je  kao  Ti,  koji  izbavljaš  stradalca  iz  ruku  silnika,  i  ništega  i 
ubogoga  od  onih  koji  ga  upropašćuju.[6]  Zato  pohitaj,  slugo  đavolji!  nemoj  izostaviti 
nijedno od oruđa mučenja što ti stoje na raspoloženju! ispitaj me kao zlato u ognju, pa još i 
jače! No u meni nećeš naći omiljenu ti poganštinu kojoj ti služiš delima. Jer bogovi tvoji su 
gadost koja vlada tobom i tvojim bezumnim carem. 

Mučitelj na to uzvrati: Izgleda mi da ti se od silnih bolova telesnih poremetio um, te zato i 
govoriš  mnoge  besmislice.  Kada  bi  taj  tvoj  Bog  mogao,  kako  ti  kažeš,  učiniti  tebe 
besmrtnim, onda bi te on izbavio i od ovih rana. Stoga prestani zavaravati sebe praznim 
nadama  i  sanjarijama,  i  postaraj  se  prihvatiti  izbavljenje  koje  ti  nudim.  ‐  Evstratije 
odgovori:  Hoćeš  li,  oslepljenih  čula  čoveče,  poverovati  da  Bogu  mome  ništa  nije 
nemoguće?  Pazi  i  gledaj  na  mene,  koga  misliš  umrtviti  i  pogubiti  pomoću  muka 
izmišljenih tobom. 

Tada svi pogledaše u njega i posmatrahu ga s velikom pažnjom; i gle, iznenada kraste od 
rana spadoše s tela njegova kao krljušt, i on postade potpuno zdrav, bez ikakvog traga od 
rana  na  telu  njegovom.  I  svi,  videvši  takvo  čudo,  proslaviše  Jedinog  Istinitog  Boga.  A 
Evgenije,  Evstratijev  prijatelj,  sugrađanin  i  savojnik,  kliknu  gromkim  glasom:  Lisije!  I  ja 
sam  hrišćanin!  i  proklinjem  veru  tvoju;  i  kao  gospodin  moj  Evstratije  odbijam  da  se 
pokorim carevoj naredbi i tvojoj volji! 

Lisije  mučitelj  se  strahovito  razjari,  i  naredi  da  Evgenija  odmah  uhvate  i  postave  usred 
sudišta,  i  reče:  Ispitivanje  svih  ovih  zahteva  mnogo  vremena  i  truda;  međutim  preda 
mnom stoje narodni poslovi koje moram sada srediti. Stoga naređujem: ovoga čarobnjaka i 
mađioničara  Evstratija,  kao  i  Evgenija,  njegovog  jednomišljenika,  čvrsto  okovati  u  lance. 
pa baciti u tamnicu zajedno sa drugim hrišćanima, i držati nh tamo do sledećeg isleđenja. 

Rekavši  to,  Lisije  ustade  sa  svoga  mesta  i  prekinu  suđenje.  A  sveti,  obradovan  i  tolikom 
neustrašivošću  i  trpljenjem  svetog  Evstratija  i  spasonosnim  čudom  koje  Gospod  naš  Isus 
Hristos  pokaza  na  njemu,  biše  odvedeni  u  tamnicu.  Kada  uđoše  u  tamnicu,  oni  svi 

5
jednoglasno otpevaše psalam: Kako  je lepo  i  krasno,  kad sva braća žive zajedno ... (Psal. 
132,  1  ...).  I  završivši  molitvu  sedoše,  a  sveti  Evstratije  ih  poučavaše  i  pripremaše  za 
predstojeći podvig. 

Tako  prođe  taj  dan.  Noću  Lisije  naredi  vojnicima  da  se  spremaju  za  put,  pošto  je 
nameravao da putuje u grad Nikopolj.[7] 

Dok se vojnici pripremahu, Lisije sam ode u tamnicu, pozva preda se Evstratija i, smešeći 
se licemerno, reče mu: Zdravo, dragi Evstratije! ‐ Svetitelj odgovori: Svemogući Bog kome 
služim,  neka  te  dostojno  nagradi  za  tvoj  pozdrav,  sudijo!  ‐  Lisije  na  to  reče:  O  ugaćanju 
Bogu  se  i  staraj;  a  sada  primi  čizme  i  obuj  se,  da  bi  s  nama  veselo  krenuo  na  put.  ‐  A  te 
čizme  behu  gvozdene i iznutra načičkane  dugačkim i  oštrim  klincima.  Njih navukoše  na 
noge  svetom  Evstratiju,  čvrsto  ih  kajišima  pritegoše  uz  noge  svetitelju,  pa  Lisije  svojim 
prstenom zapečati kajišne čvorove i naredi da svetitelja vode za njim okovana sa drugim 
sužnjima,  i  da  ga  celim  putem  biju  i  gone  da  bi  što  brže  išao.  Sam  pak  Lisije  sa  svojim 
vojnicima  iđaše  ispred  njih.  Kroz  dva  dana  oni  stigoše  u  grad  Aravrak,  postojbinu 
Evstratijevu i Evgenijevu. 

Kada  se  oni  približiše  Aravraku,  svi  žitelji  grada  izađoše  im  u  susret,  želeći  da  vide 
blaženog Evstratija. Ali se niko od prijatelja i poznanika ne usudi da mu priđe, bojeći se da 
ne bude uhvaćen, pošto beše poznato da je pogani mučitelj već bio izdao takvo naređenje. 
Na  putu  pak  ka  Aravraku  življaše  neki  Mardarije,  čovek  prostoga  porekla,  srednjeg 
imovnog stanja, no potpuno zadovoljan time. Kada provođahu Evstratija i druge hrišćane 
on  beše  zauzet  pravljenjem  krova  na  svojoj  novoj  kući.  Pogledavši  na  sprovođene  svete 
sužnje, on ugleda među njima kao svetlu zvezdu svetog Evstratija, pa siđe s krova i reče 
svojoj ženi po jermenski: Vidilš li, ženo, vlastelina ove zemlje, poznatog po svom poreklu i 
bogatstvu,  i  u  visokom  vojničkom  činu?  Vidiš  li  kako  sve  to  on  prezre,  i  ide  da  postane 
žrtva blagoprijatna Bogu? Blažen je on, jer i u ovom životu beše slavan, a i u Vladike našeg 
Hrista  dobiće  veliku  nagradu  i  biće  udostojen  neiskazanog  blaženstva  sa  anđelima.  ‐ 
Blagočestiva žena odgovori mužu: Dragi supruže moj, šta smeta tebi da i ti pođeš putem 
kojim on ide i da se zajedno s njim udostojiš svete  končine, da bi na nebu  bio zastupnik 
meni i našoj maloj deci i svemu rodu tvome? ‐ Mardarije joj reče: Daj mi obuću, da pođem 
željenim putem. 

Ona  mu  s  radošću  brzo  donese  obuću.  Obukavši  se,  obuvši  se  i  opasavši  se,  Mardarije 
zagrli  dva  mala  sinčića  svoja,  pa  se  okrenu  istoku  i  pomoli  se  Bogu  govoreći:  Vladiko 
Bože, Oče Svedržitelju, i Gospode Isuse Hriste i Sveti Duše, Jedno Božanstvo i Jedna Sila, 
pomiluj  me  grešnoga,  smiluj  se  i  budi  čuvar  ovoj  sluškinji  Tvojoj  i  dečici  ovoj,  zaštitniče 
udovica i hranitelju siročadi! jer ja, Vladiko, s velikom radošću i svim srcem idem k Tebi! ‐ 
Rekavši to, on poljubi decu svoju i reče: Budi zdrava, ženo, i ne tuguj, niti plači, nego se 
raduj i veseli, jer tebe i decu našu i dušu svoju polažem u ruke Svemogućem i Sveblagom 
Bogu našem! 

6
Rekavši  to,  on  hitno  izađe  iz  kuće,  radosno  praćen  svojom  ženom.  I  ode  k  uglednom 
građaninu Avrakinskom Mukaroru, čoveku bogatom i visokoga čina, pozdravi se s njim i 
reče mu: Evo ja idem k prijatelju i rođaku tvome Kirisiku; i ako bude ugodno Bogu, biću 
mu saputnik i zajedno s njim ući ću u lodvig mučenički. Stoga budi posle Boga zaštitnik 
mojoj ženi i mojoj deci u ovom životu. A ja, ako nađem milost u Boga, pomoći ću ti u onaj 
dan kada svi mi predstanemo Njemu, i ti ćeš dobiti nagradu svoju. ‐ Blagočestivi Mukaror 
mu  odgovori:  Idi  s  mirom,  čedo  moje!  pređi  taj  divni  put,  i  ne  brini  ništa:  ja  ću  ispuniti 
želju tvoju, jer ću biti roditelj ženi tvojoj i dečici tvojoj. 

Tada  se  Mardarije  oprosti  sa  Mukarorom,  pa  ode  i  sustiže  svete  blizu  samoga  grada.  I 
onda gromko viknu k svetome Evstratiju: Gospodine Kirisiče; kao što ovca hita k svome 
pastiru, tako i ja pribegoh k tebi, želeći da vam svima budem saputnik. Stoga primi mene, 
i  pričisli  me  svetoj  družini  tvojoj,  i  privedi  me,  mada  sam  nedostojan,  k  mučeničkom 
podvigu, da bih i ja postao svedok Gospoda Hrista. ‐ Zatim on još gromče uzviknu: Čujte, 
sluge đavolove, čujte: i ja sam hrišćanin kao i gospodin moj Evstratije. 

Tada  vojnici  ščepaše  Mardarija  i  vezaše,  pa  ga  sa  ostalim  hrišćanima  vrgoše  u  narodnu 
tamnicu,  o  čemu  i  Lisija  izvestiše.  A  Lisije,  riknuvši  kao  lav,  odmah  sede  na  sudijsku 
stolicu.  Vojnici,  po  običaju,  stadoše  dovoditi  hrišćane  iz  tamnice.  Doveden  bi  i  sveti 
Aksentije ‐ nag i konopcima svezanih ruku; ostali hrišćani sužnji stajahu i gledahu. Sudija 
reče  svetitelju:  Aksentije,  izbavljajući  nas  od  napora  a  sebe  od  mučenja,  kaži  nam,  jesi  li 
ostavio svoju uzaludnu i ubitačnu nepokornost i vratio se k milostivim bogovima našim? ‐ 
Sveti Aksentije odgovori: Čuj} Lisije! kunem se Istinom koja je iznad svih i svega i providi 
sve i sva, da će moj um neizmenljivo znati Jednoga Boga i ja ću se samo Njemu poklanjati, 
pa  makar  mi  gi  zadao  hiljade  i  hiljade  rana  i  stavio  me  na  muke,  veće  od  pređašnjih. 
Pogubio ti mene mačem ili ognjem, svejedno, ti nikada nećeš biti u stanju da izmeniš moje 
misli. Zato, čini odmah što hoćeš. 

Tada  mučitelj  izreče  ovaku  smrtnu  presudu:  ʺAksentije,  koji  posle  mnogih  mučenja  i 
nadalje ostaje uporno i nesavitljivo pri svome pagubnom bezumlju, neka bude lišen života 
posečen  mačem.  Ovo  izvršiti  u  pustom  mestu  u  neprolaznoj  šumi,  da  se  bedno  telo 
njegovo  ne  bi  udostojilo  doličnog  pogreba.  A  onaj  što  se  nedavno  pridružio  sužnjima, 
neka bude doveden ovamo na sredinu, da odmah dobije počast koju išteʺ. 

Dok  vojnici  raskivahu  okove  što  behu  na  svetom  Mardariju,  on  govoraše  svetom 
Evstratiju:  Gospodine  moj  Kirisiče!  molim  te,  moli  Boga  za  mene  i  nauči  me  šta  da 
odgovaram pagubnom čoveku tom, da taj svirepi mučitelj ne prevari mene, čoveka prosta 
i neškolovana. ‐ Sveti Evstratije mu reče: Brate moj Mardarije, ti stalno govori jedno isto: 
ʺhrišćanin samʺ, ʺsluga sam Hristovʺ; i ništa drugo ne odgovaraj, ma šta ti on govorio ili 
činio s tobom. 

Kada  vojnici  dovedoše  Mardarija  pred  Lisija,  oni  rekoše:  Evo  nedavnog  sužnja.  ‐  Lisije 
reče: Neka kaže svoje ime, zavičaj, zanimanje i mesto življenja, i koje je vere. ‐ Mardarije 
7
odgovori: Hrišćanin sam. ‐ I na sva pitanja islednika odnosno imena i zavičaja, on produži 
klicati:  Hrišćanin  sam!  sluga  sam  Hristov!  ‐  I  tako  dugo  pitan,  on  ništa  drugo  ne 
odgovaraše sem: Hrišćanin sam! slugam sam Hristov! 

Sudija Lisije! videvši njegovu prostotu i nepokolebljivost, naredi da mu svrdlom probuše 
gležnje na nogama, provuku konopce kroz gležnje, pa glavačke obese i svo mu telo buše i 
opaljuju usijanim gvozdenim šipkama. Dugo viseći tako i mučen, Mardarije najzad dade 
glasa od sebe kliknuvši: ʺGospode, blagodarim Ti što me udostoji ovih blaga! Žudeo sam 
da budem spasen Tobom, i voleo sam to svim srcem. Primi dušu moju u miruʺ. ‐ Rekavši 
to, on predade duh. 

Kada  telo  Mardarijevo  ukloniše  s  mučilišta,  sudija  Aisije  reče:  Neka  bude  sad  doveden 
Evgvnije iz Satale, koji se drznu ući ovamo u vreme saslušanja Evstratija. Ja ne tvrdim da 
je  on  hrišćanin,  kao  što  oni  brbljaju,  ali  nalazim  da  je  on  vrlo  nezgodan  čovek.  ‐  Kada 
Evgenije  predstade  sudu,  službenici  rekoše:  Evo  Evgenija!  ‐  Sudija  reče:  Kaži  mi, 
svepogani  čoveče,  kakav  te  zli  duh  natutka  i  podstače  na  toliku  drskost,  te  nas  ti  onako 
bestidno  ukori,  ni  u  šta  ne  smatrajući  sadašnju  strogost  suda?  ‐  Sveti  Evgenije  odgovori: 
Moj  Bog  koji  obezoružava  obožavane  tobom  demone;  eto,  On  mi  dade  silu  i  darova  mi 
smelost i slobodu reči, da popljujem tvoju bedastost, smrdljivi psu, sasude Satane, koji će 
zajeDno s tobom biti predat na pogibao. ‐. Mučitelj povika: Odrezati mu bezobrazni jezik, 
odseći mu obe ruke, i prebiti mu goleni, da bi se pokornije ponašao pred nama! ‐ A kad 
ovo naređenje privođahu u delo, sveti Evgenije predade duh svoju Bogu. 

Ubrzo posle toga Lisije jednom izađe van grada da izvrši smotru nad vojskom. U vreme te 
smotre, kada svaki vojnik pokazivaše kako vlada oružjem, jedan od njih, po imenu Orest, 
visok  rastom  i  divan  po  sioljašnjosti,  bi  po  svome  činu  pozvan  da  predstane  Lisiju. 
Ugledavši ga, Lisije ga pohvali, nazva ga ʺpravim vojnikomʺ, i naloži mu da kopljem gaća 
u  metu.  Kada  Orest  podiže  ruku  i  zamahnu  kopljem,  zlatni  krst  koji  je  on  nosio  na 
grudima  pojavi  se  pri  zamahu  ispod  odela,  tako  da  to  videše  svi,  i  sam  Lisije.  Orest  bi 
odmah pozvan da priđe Lisiju, koji uhvati rukom krst njegov na prsima, i držeći ga upita: 
Šta  je  ovo?  Eda  li  si  i  ti  od  onih  koji  sleduju  Raspetome?  ‐  Orest  odgovori:  Ja  sam  rob 
Raspetoga, Gospoda mog i Boga; i ovo znamenje Njegovo nosim na sebi radi odgonjenja 
svih zala što nailaze na mene. ‐ Tada Lisije reče: Neka i ovaj izvrsni vojnik bude svezan sa 
podsudnim Evstratijem, i neka mu bude saputnik do Nikopolja, gde će u svoje vreme oni 
biti saslušani. 

Kada Lisije doputova u grad Nikopolj, veliko mnoštvo vojnika iz puka koji je u tom gradu 
bio dođe k Lisiju, i svi jednoglasno klicahu: Lisije! i mi smo vojnici Gospoda našega Isusa 
Hrista:  čini s  nama što hoćeš! ‐ Lisija to  najpre  uplaši,  jer se bojao da  to  nije neka  zavera 
protiv njega. Ali zatim ugledavši gde oni skidaju sa sebe pojaseve i sami sebe predaju kao 
ovce,  naredi  da  ih  sve  svežu  i  bace  u  tamnicu.  U  sebi  pak  Lisije  razmišljaše  kako  da  ih 
pogubi, a da pritom ne izazove neki metež među njihovim sugrađanima ili rođacima. No 

8
više svega on se bojaše Evstratija, da se, kada ga bude mučio, ponovo ne desi čudo slično 
prvome,  i  na  taj  nači^n  ne  samo  hrišćane  utvrdi  u  veri  nego  i  neznabošce  odvrati  od 
služenja idolima i obrati ih u svoju veru. Sa tog razloga Lisije donese odluku da sutradan 
uputi svetog Evstratija i svetog Oresta u grad Sevastiju k namesniku Agrikolu. 

Sutradan  on  tako  i  postupi.  Pritom  on  napisa  Agrikolu  ovakvo  pismo:  ʺNjegovom 
veleljepiju  namesniku  Agrikolu  vojvoda  Lisije  želi  zdravlje.  Božanstveni  carevi  naši,  ne 
znajući u svoj vaseljeni nikoga  ko bi mogao bolje od tebe ispitivati ono što je nepoznato, 
dadoše ti vlast da upravljaš ovim zemljama, jer jasno znaju da ti i dane i noći provodiš u 
požrtvovanom sređivanju narodnih poslova, i da će san pre uspavati neuspavljive zvezde 
nego  tvoje  oči  dok  ne  uradiš  ono  što  si  preduzeo  uraditi  na  opštu  korist.  Jednom  rečju, 
pošto oni jedino u tebi nađoše velike osobine, to te i odlikovaše ovom velikom čašću koju 
sada  poseduješ.  Stoga  i  ja,  svedok  tolikih  izvanrednih  osobina  tvojih,  upućujem  k  tebi 
ovog  sužnja  Evstratija,  koji  silno  boluje  hrišćanstvom,  naročito  što  ja  ne  bih  u  stanju 
izmisliti  nešto  što  bi  ga  moglo  odvratiti  od  njegove  zablude.  Iako  on  bi  s  moje  strane 
udostojen  počasne  dužnosti  nad  područnom  mi  vojskom,  on  se  strahovito  pogordi  i 
zadade nam mnogo jada. Pribegavao sam i pretnjama, ali on u svojoj oholosti predskazuje 
budućnost, sokoleći sebe  svojim vradžbinama. I  mada je video druge  stavljane  na  muke, 
ipak se ne ostavi svoje drskosti, pa i same muke smatraše pre za sreću negoli za mučenje. I 
eto njega i s njim Oresta, koji je iste misli s njim, šaljem tvome premudrom sudu, držeći se 
carskih naređenjaʺ. 

Uzevši  ovo  pismo,  i  zapisnike  o  saslušanjima  svetih  mučenika,  i  svete  sužnje,  vojnici 
krenuše  na  put.  Putujući,  sveti  Evstratije  i  Orest  pevahu:  Putem  zapovesti  tvojih  trčim, 
Gospode  ...  Urazumi  me,  i  naučiću  se  zapovestima  tvojim  (Psal.  118,  32.  73).  ‐  A  posle 
molitve Evstratije upita Oresta: Brate Oreste, reci mi kako je skončao sveti Aksentije i na 
kom mestu? ‐ Sveti  Orest stade kazivati:  Pošto mu bi  izrečena  smrtna  presuda  od strane 
sudije, on moljaše vojnike koji ga povedoše sa sudišta da mu dopuste da se vidi s tobom i 
da ti da poslednji celiv. No niko mu ne hte ispuniti želju, pošto beše vreme ručku i sluge 
stomaka hitahu da što pre izvrše naređenje, i zato odmah povedoše Aksentija u šumu, na 
mesto  zvano Ororija. Putem  svetitelj  pevaše  psalam: ʺBlaženi koji su  besprekorni  za put, 
koji hode u zakonu Gospodnjemʺ ... I otpeva ceo psalam do kraja (Psal. 118, 1‐176). Zatim 
preklonivši  kolena  pomoli  se,  pa  pruži  ruke  kao  primajući  neki  prinos,  i  rekavši,  ʺaminʺ 
obazre se unaokolo, i videvši me gde stojim blizu pozva me k sebi i reče mi: ʺBrate Oreste, 
kaži  gospodinu  Evstratiju  da  se  pomoli  za  mene,  i  da  će  me  on  uskoro  stići,  i  ja  ga 
očekujemʺ. ‐ Zatim mu odsekoše glavu,  pošto prethodno razjuriše  sve koje podozrevahu 
da  su  hrišćani.  Sveto  pak  telo  njegovo  noću  ukradoše  prezviteri  Aravrakiski.  No  ne 
našavši glavu njegovu, oni stadoše plakati i moliti se Bogu, da im On pokaže gde je glava 
svetog  mučenika.  I  po  promislu  Božjem,  na  jednome  hrastu  zagrakta  gavran;  prezviteri 
pođoše  po  njegovom  glasu  i  nađoše  svetiteljevu  glavu  na  razgranatim  granama  toga 

9
hrasta  gde  sećaše  gavran.  Uzevši  je,  prezviteri  je  priložiše  k  telu  svetog  mučenika, 
odnesoše na mesto čisto i česno, i tamo pogreboše. 

Čuvši to, sveti Evstratije plaka, i pomolivši se Bogu reče Orestu: Postarajmo se i mi, brate, 
da pođemo u stopu za svetim Aksentijem. 

Posle pet dana sveti mučenici, vođeni od vojnika, stigoše u Sevastiju, i namesnik Agrikol, 
dobivši Lisijevo pismo, predade sužnje najsigurnijoj straži. Narednog dana pak on sede u 
prisustvu naroda na sudijskom mestu na trgu i naredi da hrišćane dovedu pred njega. Sav 
se  grad  beše  sabrao  da  vidi  podsudne  sužnje.  Agrikol  naredi  da  se  najpre  na  sav  glas 
pročitaju  Lisijevo  pismo  i  zaiisnici  prethodnih  saslušanja  dovedenih  sužanja.  Pošto  to  bi 
pročitano,  Agrikol  reče:  Ne  misln,  Evstratije,  da  te  i  ovde  očekuju  mučenja  kakva  si 
pretrpeo  od  Lisija;  bolje  ti  je  pokori  se  zaranije  naredbama  carskim  i  pri!nesi  bogovima 
žrtvu, da ne bi poginuo strahotnom smrću. ‐ Sveti Evstratije ga upita: Važe li zakoni i za 
careve, ili ne? ‐ da, odgovori namesnik, jer i carevi drže se zakona. ‐Onda znači, uzvrati na 
to  sveti  Evstratije,  za  tebe  zakoni  postoje  samo  na  hartiji,  a  ne  važe  u  stvarnosti.  ‐  Zašto 
tako govoriš, bezbožna glavo? upita namesnik. Ko se i kada usudioprotiviti se ma u čemu 
zakonima? 

Sveti Evstratije odgovori: U carskim zakonima mi čitamo sledeće: Neka se nasilje ne čini ni 
rečju ni delom, i neka se narodom upravlja prvenstveno pomoću savetovanja. Neophodno 
je  jedno  od  dvoga:  ili  da  vlastodržac  savetuje  potčinjenog  želeći  dobiti  od  njega  ono  što 
treba;  ili  da  potčinjeni,  ranije  upućen  u  ono  što  treba,  slobodno  i  dobrovoljno  izvršuje 
naređenja  zakona.  Pored  toga,  u  zakonima  se  nalazi  i  ovo:  Naređujemo  da  sudija  sudi 
sjedinjujući  strogost  s  milosrđem,  te  da  oni  kojima  se  sudi  ne  bi  zbog  strogosti  sudijine 
omrzli  sudiju  i  postali  mu  neprijatelji,  niti  pak  da  gaze  zakon  uzdajući  se  u  sudijinu 
snishodljivost. Je li tako napisano, sudijo, ili ne? ‐ Da, tako! odgovori namesnik. ‐ Onda te 
molim,  reče  svetitelj,  drži  se  toga  i  kada  meni  sudiš.  ‐  Namesnik  odgovori:  Potrebno  je 
čvrsto se držati zakona i odnositi se prema njima s dužnim poštovanjem i kad si u pitanju 
ti i kad je u pitanju svaki drugi. ‐ Onda molim te, primeti svetitelj, neka tvoja strogost bude 
sjedinjena  s  milosrđem,  i  ti,  kao  mudriji  od  svih,  blagovoli  radije  slušati  savete  negoli 
savetovati,  pametno  pretresajući  svaki  predmet.  U  protivnom  slučaju,  ti  bez  ikakvog 
premišljanja i bez obzira na zakone ‐ muči, ubijaj, čini što hoćeš. 

Govori  smelo  i  slobodno  što  hoćeš,  odgovori  namesnik,  suđenje  će  se  obavljati  više 
savetovanjem nego zastrašivanjem. ‐ Sveti Evstratije upita: Kojim bogovima prineti žrtvu, 
većim ili manjim? ‐ Prvo Zevsu, odgovori namesnik, pa onda Apolonu i Posejdonu. ‐ Sveti 
Evstratije  upita:  Od  kojih  ste  mudraca,  ili  pripovedača,  ili  proroka  čuli  vi  da  se  treba 
klanjati  Zevsu  i  ostalim  tobožnjim  bogovima?  ‐  Namesnik  odgovori:  Od  Platona, 
Aristotela,  Hermesa  i  drugih  filosofa,  koje kad  bi  ti  znao,  ti  bi  njihov  spomen,  Evstratije, 
počitovao  kao  muževa  božanstvenih  i  divnih.  ‐  Sveti  Evstratije  na  to  reče:  Njihova  mi 

10
učenja nisu nepoznata, pošto sam se od mladosti bavio njima i dobro izučio jelinske nauke 
i umetnosti. Iako narediš, počećemo najpre sa Platonom. 

Namesnik  se  stade  pozivati  na  Platonovo  delo  ʺTimejʺ,  iz  koga  se  tobož  jasno  vidi  da 
Platon usrdno počituje neznabožačke bogove i boginje. Evstratije pak na osnovu tog istog 
Platonovog  dela  dokaza  da  Platon  javno  i  silno  osuđuje  samoga  Zevsa,  koga  neznabošci 
smatraju  gospodarem  bogova  i  ljudi,  neba  i  zemlje,  i  tvrdi  da  je  Bog  izvor  i  vinovnik 
svakoga  dobra;  a  Zevs,  prema  neznabožačkim  basnama,  ni  najmanje  nije  bio  takav.  Pri 
tome  svetitelj  ukazivaše  na  razne  neznabožačke  basne;  a  navođaše  isto  tako  i  reči 
najznamenitijih pesnika: Homera i Eshila. Kroz sve to pokazujući i dokazujući da Zevs nije 
Bog. 

Ja  trpim  tvoju  drskost,  reče  na  to  namesnik  Evstratiju,  zbog  svoje  filosofije.  A  ti  mi  sada 
kaži, kako možeš smatrati i verovati da je Bog onaj koji je u stvari bio čovek, i kao čovek 
osuđen i raspet na krstu? ‐ Svetitelj odgovori: Ako pristaješ da me strpljivo saslušaš, ja ću 
te prvo upitati o nekim stvarima za koje sam se spremio da te pitam, pa ću ti zatim izložiti 
po redu sve o čemu me pitaš. ‐ Igemon odgovori: Dajem ti potpuno pravo da govoriš sve 
što želiš. ‐ Evstratije produži: Svaki čovek zdravoga uma treba da zamišlja Boga kao biće 
pravedno,  nepostižno,  neopisano,  neizrazivo,  neizmenljivo  i  koje  Svojim  Božanskim 
svojstvima prevazilazi sve i sva. Ne izgleda li to i tebi tako, premudri sudijom? ‐ Da, tako 
mislim  i  ja,  odgovori  sudija.  ‐  Rečenome  treba  dodati  i  to.  primeti  svetitelj,  da  u  Bogu 
nema  nikakvog  nedostatka  i  nesavršenstva,  i  da  je  On  u  svemu  savršen.  ‐  Nema  sumnje 
tako je, složi se Agrikol. ‐ Šta onda? nastavi Evstratije, hoćemo li reći da postoje još i neki 
drugi bogovi i imaju savršenu i netruležnu prirodu? No to bi bilo besmisleno: jer kada bi 
im  makar  i  najmanje  nedostajalo  od  blaženog  savršenstva  Božanskog,  onda  oni,  mislim, 
već ne bi bili dostojni da ih ljudi smatraju za bogove. U Bogu nema nikakvog nedostatka, 
kao što ranije rekosmo, i Njemu treba da veruju i da se poklanjaju svi ljudi. ‐ Zaista je tako, 
potvrdi Agrikol. ‐ Šta onda? pitajući se produži Evstratije. Da li se ti mnogi.bogovi nalaze 
unutar  tih  netruležnih  i  besmrtnih,  Božanstvu  svojstvenih  blaga?  I  budući  samo  različne 
projave  jednoga  bića,  da  li  se  stiču  u  Božanstvu  kao  u  jednoj  tački?  Ali  onda  neka  se  ne 
govori da su to razni bogovi, veliki i mali, već Jedan Bog, koji je po nesravnjivoj svemoći 
Svojoj jedan i ima ime Božanstva, a ne kao što vi mislite da jedan bog živi na nebu, drugi 
na zemlji, treći u moru. Nije li tako, sudijo? 

Ne  budući  u  stanju  odgovoriti,  carski  namesnik  Agrikol  ćutaše  dugo.  Najzad  jedva 
progovorivši  reče:  Ostavi  svoja  rasuđivanja  i  previsprenu  mnogorečivost,  i  odgovaraj 
samo  ono  što  te  pitaju:  kako  vi  smatrate  Bogom  Raspetoga?  ‐  Sveti  Evstratije  odgovori: 
Počeću rečima vašeg stihotvorca Hezioda: U početku beše Ereb i Haos, tojest mrak i vodna 
bezdna. A kada je Bog sredio i ukrasio svet, stvorivši ga ne iz već prepostojeće materije već 
privodeći  ga  k  biću  iz  nebića,  onda  je  On  stvorio  čoveka  po  slici  i  prilici  Svojoj.  No  zli 
anđeo,[8]  koji  je  imao  vlast  nad  saborom  drugih  anđela,  po  svojoj  volji  odstupi  od 
Satvorivšeg ga, i naduvši se gordošću otpade od svoga čina i bi prognan s neba Bogom.[9] 

11
Čoveka pak Bog nastani u raju, davši mu zapovest koja ga je učila poslušnosti: da izobilno 
koristi sva blaga raja, samo da se ne dotiče jednog drveta i ne jede od njegovoga roda.[10] 
Takav  podvig  Bog  odredi  čoveku,  da  čovek  ne  bi  narušio  zapovest  Božju  i  pošao  za 
đavolom koji u svemu plete zamke čoveku; i da bi čovek posramio vraga koji mu zavidi 
na velikoj časti, i mogao postati besmrtan prebivajući u netruležnosti. U protivnom slučaju 
čoveku se neće dopustiti da i nadalje živi u raju, nego će biti isteran iz raja, i umreti pošto 
poživi  neko  vreme  na  zemlji.  A  zli  đavo,  naoružavši  se  zavišću  protiv  čoveka,  sve  svoje 
lukavstvo  uperi  na  njega  i  preko  zmije  prevari  ženu  prvoga  čoveka,  a  pomoću  žene 
navede i njega samog na narušenje zapovesti, zbog čega bi izgnan iz raja Bogom i osuđen 
na  muku,  znoj  i  truležnost.[11]  I  tako,  svezlobni  đavo  odnese  pobedu,  i  hvaljaše  se  što 
čoveka  uze  pod  svoju  vlast  zbog  greha  njegova.  I  kada  se  kasnije  rod  ljudski  umnoži, 
mučitelj đavo se staraše da svaku dušu porobi sebi. I pošto većina ljudi pade u bezakonje, 
Bog potopom pogubi svet, a sačuva pravednoga muža Noja koji se junački borio protivu 
zlobnoga  đavola,  i  ostao  nepobeđen  od  njega  i  spasao  se  u  kovčegu  zajedno  sa  ženom  i 
decom.[12] Uspostavivši posle potopa zemlju u prvobitni oblik, Bog nastani na njoj Noja 
kao  novog  žitelja  njenog.[13]  Prođe  mnogo  godina,  ljudi  se  opet  namnožiše,  i  ponovo 
uzraste svako bezakonje među njima, i svi oni pobeđivani gresima podpadahu pod smrt, i 
okovani nalažahu se u adu, vučeni u pogibao lukavim đavolom. Tada Sazdatelj naš Bog, 
sažalivši se na nas i ne hoteći ostaviti bez pomoći delo ruku Svojih, isprva darova mudrost 
jelinima,  da  bi  oni  poznali  svesilnoga  Boga  i  savladali  protivnika  svog  đavola.  No  oni, 
premda  se  naizgled  unekoliko  urazumiše  i  približiše  putu  istinskog  bogopoznanja,  ipak 
im  rasuđivanja  behu  u  izmaštanim  rečima  i  oni  upadahu  u  zablude  svojih  predaka,  . 
pobeđeni  verom  u  lažne  bogove,  i  lutajući  daleko  od  puta  istine,  otisnuše  se  u  još  veće 
neznabožje. No i pri tome velika sila milosrđa Božjeg ne dopusti ljudima ležati u padu, i 
Bog  im  dade  zakon,  posla  proroke  i  na  raznovrsne  načine  pokaza  put  spasenja  narodu 
Jevrejskom.  Ali  i  pored  toga  ljudi  postajahu  sve  gori,  i  opet  ponavljahu  grehe  svojih 
praotaca, i svi podležahu smrti zbog greha. Naposletku, Gospod naš Bog ‐ Reč blagovoli 
primiti  podjednak  s  nama  podvig  i  javiti  nam  pobedu  nad  protivnikom  ‐  đavolom, 
postavši  nam  sličan  u  svemu:  On  ponizi  sebe  primivši  obličje  sluge,  rodi  se  od  Djeve 
ostajući  neizmenljiv  po  Božanstvu  i  postade  Jagnje  da  obezoruža  vuka  ‐  đavola. 
Iskoristimo  sada,  sudijo,  jedno  poređenje  koje  dolikuje  mome  izlaganju:  ako  ti,  upravnik 
ovoga grada, ugledaš medveda ili drugog strašnog zvera gde ide na tvoj grad, i pošalješ 
slugu svoga da ga ubije, i on, izvršujući tvoje naređenje, izađe protiv zvera, ali nevičan i 
slab i neumešan padne mrtav u borbi sa zverom i bude pojeden, ‐zar bi se ti rešio narediti 
drugome sluzi, isto tako slabom i neiskusnom, da stupi u borbu sa zverom? I zar ti, ako si 
jak i silan i umešan boriti se sa zverom, ne bi sam izišao protiv njega kao iskusan i hrabar 
borac, i ubio ga: I to izašao ne kao gospodin već kao prost sluga, samo koji ume da se bori? 
Primerom pak svojim ti bi, nema sumnje, naučio i ostale sluge svoje da na takav isti način 
pobeđuju  i ubijaju silovite zverove  kada  se sretnu  sa njima. Tako  i Gospod naš, Spasitelj 
sviju,  kada  sluge  Njegove  u  borbi  s  đavolom  padoše  pobeđeni  i  satrveni,  sam,  po 
neiskazanom  milosrđu  Svom,  ponizi  Sebe  sišavši  u  Prečistu  i  Svebesprekornu  Djevu  i 

12
uzevši obličje sluge i sve nemoći tela našeg osim greha; i izišavši na poprište ovoga života 
On dobrovoljnim i premudrim smirenjem prikri Sebe od svepokvarenog đavola, i pobedi 
ga kada đavo napade na Njega kao na prostoga čoveka, i Svojim spasonosnim stradanjem 
krsnim razori svu silu vražiju, učeći nas da se i mi, gledajući na Njegov podvig, na takav 
isti način borimo sa đavolom i savlađujemo silu njegovu. On dakle sam uze na Sebe grehe, 
strasti naše, a nama darova Svoje bestrašće, vaskrse držane u adu, i dade nam mogućnost 
da  postanemo  čeda  Božija  imajući  nepobedivu  ruku  Njegovu  i  nadajući  se  vencima  za 
podvige. U telu dakle bivamo pobeđeni, ali duhom pobeđujemo; podložni smo truležnosti 
i smrti, ali smo u isto vreme netruležni i besmrtni: stoga se klonimo vaše neuzdržljivosti i 
skotskog života, a ištemo angelski život i večno postojanje. Mi ne gledamo dole, kao stoka, 
niti  smo  ljudi  zverskih  naravi;  naprotiv,  mi  gledamo  na  nebo,  i  nalazeći  se  u  telu  mi 
podražavamo  život  Bestelesnih  bića.  Poznata  nam  je  i  neprestana  borba  duha  našeg  sa 
telom; a razumom  mudrim i  smernim mi odvraćamo sebe od privezanosti smrtnom  telu 
ovom,  i  uporno  odbacujući  njegovo  sladostrašće  i  pohotljiva  stremljenja  mi  se  stalno 
učimo uzlaziti mišlju k nebu i trpljenjem i uzdržanjem umrtvljivati udove tela našeg. Mi se 
hranimo  razmišljanjem  o  čistom  i  prečistom  Gospodu  našem,  i  iz  nas  se  lije  reč  jasna,  i 
dejstvuje  u  nama  bez  prepreke  razumna  sila.  Ta  i  druga  veća  blaga  darova  nam  Bog 
obukavši se sam u čoveka. Međutim vi ste, kao što je svima poznato, porobili sebe telu; a 
porobivši sebe telu vi nazivate bogovima one koji, po vašim predanjima, počiniše nečista i 
sramna dela, zidate im hramove i obožavate ih. Vi se tuđite opštenja s nebom, i danonoćno 
ste uznemireni, ne samo bojeći se kakve bilo nesreće nego uporno ištući privremenu sreću 
i na javi maštajući kao u onu. Vi ne samo telom nego i dušom umirete na večnu pogibao; a 
mi  smo  od Gospoda  našeg Isusa Hrista  naučeni: da će telo  naše, istrulelo i  pretvoreno  u 
prah  po  sveopštem  zakonu  truležnosti  i  smrtnosti,  opet  oživeti  sjedinivši  se  s  dušom  i 
dobiti prirodu netruležnu. ‐ Sve ovo ja ti ukratko izložih, da bi se ti, naučivši se istini od 
mene, odrekao lažnih bogova svojih. 

Carski  namesnik  Agrikol  strpljivo  sasluša  do  kraja  mudru  reč  svetog  Evstratija,  i  onda 
reče: Mi nemamo pravo da pretresamo odluke i želje careva nego smo dužni pokoravati se 
njihovim  zakonima  i  izvršivati  njihova  naređenja.  Zato  ostavi  nepotrebnu 
mnogogovorljivost,  pa  pristupi  i  prinesi  žrtvu  bogovima.  U  protivnom,  bićeš  stavljen  na 
takve muke, o kojima nikada ni čuo nisi. ‐ Sveti Evstratije ga na to upita: Zašto si nas onda 
naveo na toliki uzaludni napor, i nisi nas počeo mučiti ranije? 

Tada mučitelj naredi da se donese gvozdeni krevet, silno užeže, pa na njega najpre položi 
sveti Orest; a svetom Evstratiju reče: Ti treba prvo na Orestu da posmatraš muke koje te 
očekuju,  pa  potom  ćeš  sam  biti  stavljen  na  njih.  ‐  Međutim  sveti  Orest,  pristupivši  k 
usijanom  krevetu,  uplaši  se,  i  gledajući  u  svetog  Evstratija  reče:  Moli  se  za  mene,  jer  se 
pomisao moj uplaši. ‐ Sveti Evstratije mu odgovori: Ne padaj duhom, brate Oreste, jer sve 
ovo samo izgleda strašno i mučno. U samoj stvari pak ti nećeš osetiti nikakav telesni bol, 
ako  samo  smelo  i  sa  nadom  u  Boga  legneš  na  usijani  odar,  jer  će  nam  sam  Gospod  biti 

13
pomoćnik i zaštitnik. Seti se hrabrosti svetoga Aksentija i ostalih svetitelja, i ne budi niže 
njih: jer ovdašnje muke brzo se završavaju, i na nebu nas očekuje večna nagrada. 

Čuvši  to,  sveti  Orest  smelo  i  junački  skoči  na  usijani  odar,  stade  Na  njemu,  prekrsti  se  i 
odmah  leže,  i  celim  telom  ispruži  se  na užarenom  odru.  Zatim gromko  kliknu:  Gospode 
Isuse  Hriste,  u  ruke  Tvoje  predajem  duh  svoj!  ‐  I  predade  Gospodu  svetu  dušu svoju. A 
sveti Evstratije viknu: Amin! 

Odmah zatim namesnik Agrikol naredi da svetog Evsgratija odvedu u tamnicu. Evstratije 
u tamnici, pomolivši se po običaju Bogu, prizva slugu svog što beše s njim i reče mu: Čedo 
moje,  donesi  mi  hartiju  da  napišemo  zaveštanje,  jer  se  nadam  da  ću  sutra  i  ja.  predstati 
Gospodu  mom  Hristu.  ‐  Kada  hartija  bi  donesena,  on  napisa  zaveštanje  u  kome  izrazi 
želju: da telo njegovo bude preneseno u grad Aravrak, i da se niko ne usudi uzeti što od 
njegovih moštiju, nego celo telo položiti na mestu zvanom Analikozora, zajedno sa svetim 
Aksentijem,  Orestom,  Mardarijem  i  Evgenijem,  jer  ovi  svetitelji  zakleše  svetog  Evstratija 
da iosle njihove končine tela njihova budu netronuta položena zajedno sa njegovim telom. 
Sva  imanja  pak  svoja  sveti  Evstratije  zavešta  na  izdržavanje  crkvenih  služitelja;  a  za 
pokretnu  imovinu  svoju  naredi:  da  se  polovina  razdeli  ništima  i  ubogima,  a  druga 
polovina  da  njegovim  sestrama.  Naloži  on  u  svom  zaveštanju  i  to:  da  se  robovi  njegovi 
puste na slobodu, i svima im odredi nagrade. 

Napisavši zaveštanje, sveti Evstratije provede sav dan posteći se i svu narednu noć moleći 
se. Episkop pak grada Sevastije blaženi Vlasije,[14] koji se u to vreme krio zbog gonjenja 
hrišćana, dođe te noći k svetom Evstratiju davši zlato stražarima. Jer on beše čuo o velikoj 
premudrosti  Evstratija  i  o  tome  kako  on  posrami  carskog  namesnika  i  njegove  bogove. 
Ušavši  u  tamnicu,  episkop  pade  ničice  i  pokloni  se  svetitelju,  govoreći:  Blažen  si,  čedo 
Evstratije,  što  te  svemoćni  Bog  toliko  ukrepi.  Molim  ti  se,  pomeni  i  mene  u  molitvama 
svojim.  ‐  Sveti  Evstratije  odgovori:  Nemoj  se  klanjati  meni,  oče  duhovni,  nego  imajući  u 
vidu tvoj čin, ti od nas mirjana očekuj dužno poklonjenje tebi. 

Zatim oni sedoše, i Evstratije reče episkopu: Pošto ću, po volji Božjoj, sutra u treći čas[15] 
dana  predstati  Gospodu  mome  Hristu,  kako  mi  to  bi  jasno  otkriveno,  to  uzmi  ovo 
zaveštanje  moje  i  pročitaj  ga.  ‐  Kada  episkop  pročita  zaveštanje,  svetitelj  zamoli  njega  i 
klirike što  behu s njim da se potpišu ispod zaveštanja; pritom zakle episkopa da on sam 
uzme  telo  njegovo  i  svetoga  Oresta,  da  ih  odnese  i  pogrebe  na  mestu  označenom  u 
zaveštanju, i  da  se  postara  izvršiti  i sve ostalo  napisano u zaveštanju, obećavajući mu  za 
njegov trud i brigu nagradu u budućem životu od Gospoda našeg Isusa Hrista. Zatim sleti 
Evstratije  moli  episkopa  da  ga  udostoji  pričešća  Božanskim  Tajnama,  pošto  se  otkako  je 
uzet  na  mučenje  nije  pričestno  tom  Svetinjom.  Kada  dakle  bi  doneseno  sve  potrebno  za 
služenje,  i  izvršena  Beskrvna  Žrtva,  sveti  Evstratije  pristupi  i  primi  taj  Nebeski  Biser.  I 
iznenada u tamnici sinu svetlost kao munja, i ču se glas koji govoraše: ʺEvstratije, sjajno si 
se borio. Stoga kreni i uziđi na nebesa da primiš venac svojʺ. ‐ Ovaj glas čuše svi prisutni, i 

14
od  straha  padoše  ničice  na  zemlju.  I  svu  tu  noć  provede  episkop  sa  svetim  Evstratijem, 
naslađujući se razgovorom s njim. A kada zarudi zora on ode, obećavajući da će privesti u 
delo sve što je napisano u zaveštanju. 

Pošto  ovlada  dan,  namesnik  Agrikol  sede  na  sudištu,  na  običnom  mestu  usred  grada,  i 
naredi da dovedu svetog Evstratija. Kada Evstratija dovedoše, namesnik ga prizva k sebi i 
tajno mu reče: Evstratije, svedok mi je svevideća pravda da me srce silno bole zbog tebe, 
pošto nećeš da se pokoriš carskom naređenju. No, bar pred narodom, napravi se kao da si 
jedne  vere  s  nama,  i  samo  se  prividno  pokloni  bogovima,  a  u  sebi  veruj  i  moli  se  Bogu 
tvome, i On će ti oprostiti to što si učinio ne po svojoj volji nego po primoravanju. Ne želi 
poginuti  kao  kakav  zločinac,  ti,  čovek  toliko  učen  i  mudar.  Da  meni  samom  ne  preti 
opasnost, ja ni ovo ne bi zahtevao od tebe. Ja sam pogubio mnoge tvoje jednoverce, i ni na 
jednog se ne sažalih; a tebe veoma žalim i štedim, i zbog tebe svu noć ne zaspah, obuzet 
velikom  tugom.  ‐  Ne  brini  se  o  tome,  odgovori  mu  sveti  Evstratije,  niti  srljaj  u  opasnost 
zbog mene, nego čini ono što ti je naređeno od tvojih careva. Ja se ni pritvorno, niti na bilo 
koji  drugi  način,  neću  pokloniti  bogovima  tvojim,  nego  ću  Boga  mog  ispovedati  pred 
svima  i  slaviti  Ga  među  svima.  Budi  uveren  da  muke  na  koje  me  budeš  stavio,  biće  za 
mene blaženstvo; i ako hoćeš, proveri to na delu. 

Namesnik  pokri  lice  rukama  i  dugo  plakaše,  tako  da  to  primeti  i  sav  prisutni  narod.  I 
svima bi jasno da je namesniku žao nevinog Evstratija, i svi stadoše plakati i ridati. Veliko 
ridanje  nastade  i  po  celome  gradu.  Naposletku  sveti  Evstratije  reče  sudiji:  Svevišnji  Bog 
neka  uništi  zlokovarnu  prepredenost  oca  tvog  Satane!  Jer  Satana  izmisli  ovaj  plač  na 
iskušenje  meni,  da  bi  mi  stvorio  prepreku  na  putu  ka  predstojećoj  mi  nagradi.  Čini  što 
hoćeš,  jer  sam  rob  Gospoda  Hrista,  i  protivim  se  carskom  naređenju,  i  gnušam  se 
odvratnih idola: odvratni su mi i idoli, i oni koji im se poklanjaju. 

Agrikol namesnik videvši  Evstratijevu  nepokolebljivu  odanost  hrišćanskoj veri i  njegovu 

veliku  ljubav  prema  Hristu,  jedva  beše  u  stanju  izreći  ovu  konačnu  presudu  o  njemu: 
ʺEvstratija,  koji  se  ne  pokori  carskom  naređenju  i  ne  hte  prineti  žrtvu  bogovima, 
naređujem  sažeći,  da  bi  za  svoju  upornost  poginuo  u  ognjuʺ.  ‐  Izrekavši  to,  on  ustade  i 
hitno se udalji u sudnicu. 

Vođen na spaljenje, svetitelj se gromko moljaše ovako: ʺVeličajući veličam Te, Gospode, jer 
si  pogledao  na  smirenje  moje  i  nisi  me  ostavio  u  rukama  vražijim,  nego  si  spasao  od 
nevolja dušu moju. I sada, Vladiko, neka me pokrije ruka Tvoja i neka dođe na me milost 
Tvoja, jer se pomete duša moja i pati pri izlasku svom iz ovog bednog i gadnog tela mog. 
Neka  je  nikada  ne  sretne  lukavi  umišljaj  protivnika  i  ne  saplete  je  u  tami  za  neznane  i 
znane grehe, koje počinih u životu ovom! Budi mi milostiv, Vladiko; i neka duša moja ne 
ugleda  mračno  obličje  zlih  demona,  već  neka  je  prime  Angeli  Tvoji  svetli  i  presvetli! 
Proslavi Ime Tvoje Sveto, i silom Tvojom uzvedi me na Božansko Sudište Tvoje! Kada mi 
se  bude  sudilo,  neka  me  ne  primi  ruka  kneza  ovoga  sveta,  da  bi  me  grešnika  rinula  u 

15
dubinu  pakla,  nego  mi  predstani  Ti  i  budi  mi  Spas  i  Zastupnik,  jer  ova  telesna  mučenja 
jesu  radosti  za  sluge  Tvoje.  Pomiluj,  Gospode,  oskvrnjenu  strastima  ovoga  života  dušu 
moju, i primi je očišćenu pokajanjem i ispovedanjem, jer si blagosloven kroza sve vekove. 
Amin.[16] 

Kada svetitelj završi molitvu, i peć beše već strahovito usijana, on načini krsni znak i uđe u 
peć, pevajući i govoreći: Gospode Isuse Hriste, u ruke Tvoje predajem duh moj! ‐ I tako on 
u  miru  predade  duh.  Oganj  ne  povredi  sveto  telo  njegovo,  niti  se  kosnu  ijedne  dlake  na 
njemu. Skonča sveti mučenik Evstratije u trinaesti dan meseca decembra. A blaženi Vlasije, 
episkop  Sevastijski,  uze  mošti  svetih  mučenika  Evstratija  i  Oresta  i  uradi  sve  što  beše 
napisano  u  mučenikovom  zaveštanju,[17]  slaveći  Oca  i  Sina  i  Svetoga  Duha,  Jedinoga  u 
Trojici Boga, kome slava i moć vavek. Amin. 

  

  

ČUDO SVETIH MUČENIKA 

PETOČISLENIKA 

  

NA domaku Carigrada bejaše manastir, zvani Olimp. U njemu bi podignuta crkva u ime 
svetih  pet  mučenika:  Evstratija,  Aksentija,  Evgenija,  Mardarija  i  Oresta.  I  beše  davnašnji 
običaj  da  o  prazniku  ovih  svetih  mučenika  dolaze  u  taj  manastir  car  i  patrijarh,  i  daju 
priloge za izdržavanje monaha. Jer od osnivača toga manastira beše propisano: da monasi 
koji  žive  u  njemu  ne  stiču  ni  njive  ni  vinograde,  nego  da  potpuno  prepuste  sebe  brizi 
svetih  mučenika  i  rade  samo  na  svome  spasenju.  I  pošto  se  monasi  strogo  držahu  ovog 
propisa osnivačevog, to sveti mučenici ne prestajahu starati se za potrebe manastirske. No 
milost Božja obično biva praćena iskušenjima, da bi preko iskušenja postalo očiglednije to, 
da oni koji se nadaju u Boga i traže Ga, neće biti lišeni ni jednoga dobra (sr. Psal. 33, 11). 

I  tako,  opšti  Promislitelj  svih  ‐  Bog,  želeći  da  još  više  proslavi  mesto  svetih  Stradalnika 
Svojih i da one koji im služe poseti milošću Svojom i uteši ih u njihovom sirotovanju, udesi 
da o prazniku svetih Petočislenika bi strašna bura na moru, i silna kiša, i velika hladnoća, 
te  iz  grada  niko  ne  dođe  u  manastir  na  praznik  svetih  mučenika.  Monasi  tamošnji, 
odsluživši večernje i kanon, behu u tuzi, pošto ne imađahu šta jesti; pa čak i prekoravahu 
svete  mučenike,  govoreći  pred  njihovom  ikonom:  ʺSutra  ujutru  mi  ćemo  otići  odavde  i 
razići se kud koji, da tražimo sebi prehranuʺ. 

Međutim, kada nastade sumrak, dođe vratar k igumanu i reče: Blagoslovi oče da dovedem 
k tebi čoveka koji dolazi od cara sa dve natovarene kamile. ‐ Iguman dade blagoslov, i k 
njemu  uđe  čovek  veoma  blagoljepan  i  reče:  Car  vam  je  poslao  hrane  i  vina.  ‐  Monasi, 

16
satvorivši molitvu, unesoše poslate namirnice, i svi jedoše i piše; a preostalo ostaviše kao 
zalihu. I dok još svi behu na okupu, dođe vratar i javi da je od carice došao izaslanik, koji 
uveden saopšti igumanu da je carica poslala odabrane ribe i deset zlatnika. Izaslanik još ne 
beše završio svoje saopštenje, vratar uđe i javi da je od patrijarha došao čovek. Kada ovaj 
bi uveden, on dade igumanu crkvene sasude, govoreći: ʺPatrijarhova je želja da sutra ovde 
služi liturgijuʺ.[18] ‐ Iguman, obraćajući se izaslanicima, reče: Što je Bogu ugodno, to će On 
i uraditi. A vi, da li ćete prenoćiti ovde ili ćete odmah ići natrag? ‐ Oni odgovoriše: Ako bi 
bilo  prenoćišta,  mi  bismo  ostali  ovde  do  sutra.  ‐  Iguman  naredi  da  ih  uvedu  u  crkvenu 
papertu. I otpuštajući ih, upita ih za njihova imena. Onaj što beše došao od cara reče da se 
zove Aksentije, onaj od carice ‐ Evgenije, a onaj od patrijarha ‐ Mardarije. 

Za vreme jutrenja u crkvu uđoše dva muža. Posle katizama[19] iguman naredi da se, po 
propisu, pročita o stradanju svetih mučenika. No monasi rekoše: Da izostavimo to čitanje, 
pošto niko nije došao iz grada na praznik. ‐ Tada nepoznati muž, što maločas uđe u crkvu, 
reče: Dajte mi knjigu, ja ću pročitati. ‐ Knjiga mu bi data; i kada u čitanju dođe do mesta 
gde  se  veli:  ʺEvstratije  bi  obuven  u  gvozdene  čizme  sa  oštrim  klincimaʺ,  on  uzdahnu  i 
udari u crkveni pod žezlom što mu beše u ruci; žezal se zari u pod i pusti iz sebe grane i 
pretvori se u drvo. Prisutni onda shvatiše koga imaju pred sobom, i upitaše ga: Evstratije, 
da li ti  to  učini  sebe radi? ‐ Ne, odgovori  on: moja  stradanja bila su  mala u  porećenju  sa 
nagradama  Božjim  za  njih.  A  ovo  je  učinjeno  radi  toga,  da  praznik  naš  ne  ostane  bez 
dolaznika iz grada. 

I čim on ovo izgovori, svi opet tog časa postadoše nevidljivi. A iguman, izišavši iz crkve, 
nađe manastirsku ostavu punu hlebova i riba, a svi prazni sudovi obretoše se puni vina. O 
ovome  čudu  hitno  obavestiše  cara  i  patrijarha.  Oni  dođoše  u  manastir,  i  svi  proslaviše 
Boga  i  odadoše  hvalu  svetim  mučenicima  Njegovim.  Žezal  pak,  preobraćen  u  drvo, 
izlomiše  u  komade  i  razdadoše  na  blagoslov,  i  toga  dana  molitvama  svetih  stradalnika 
dogodiše se mnoga isceljenja bolesnih. 

  

  

SPOMEN SVETOG SVEŠTENOMUČENIKA 

GAVRILA,  

patrijarha Srpskog 

  

OVAJ  sveti  čovek  Božji  Gavrilo  (Rajić)  beše  postavljen  od  Gospoda  Hrista  na  svećnjak 
Crkve  Svoje  u  Srbiji  u  najteže  vreme,  kada  Srbijom  vladahu  agarjani  ‐  Turci.  On  na 
patrijaršijskom  tronu  nasledi  svoga  prethodnika  patrijarha  Pajsija,  i  beše  patrijarh  Srpski 

17
od  1648‐1655.  godine.  Pre  dolaska  na  taj  uzvišeni  položaj,  on  beše  Raški  mitropolit  neko 
vreme, brinući se dan i noć o poverenoj mu pastvi, polažući, kao pastir dobri, dušu svoju 
za ovce svoje. 

Došavši  na  patrijaršijski  presto,  ovaj  ugodnik  Božji  Nasledio  je  od  svoga  prethodnika 
dosta  sređeno  stanje  u  Crkvi.  I  on  je  sa  svoje  strane  ulagao  mnogo  truda  i  ove  svoje 
bogodarovane  mu  sposobnosti,  na  ipak,  zbog  nepovoljnih  okolnosti,  stvari  u  Crkvi  za 
njegovo  vreme  počele  su  da  se  menjaju  na  gore.  Njemu  je  palo  u  deo  da  se  bori  na  dva 
fronta. S jedne strane bile su turske vlasti, koje su vršile razna nasilja i zahtevale od Crkve 
velike dažbine, a s druge strane bila je jaka rimska propaganda koja je u to vreme preko 
papskih  ʺmisionaraʺ  pokušavala  da  poseje  korene  unije  u  Srbiji,  kao  i  u  ostalim 
pravoslavnim narodima na Balkanu. 

Vršeći  svoju  uzvišenu  pastirsku  dužnost,  patrijarh  Gavrilo  je  mnogo  putovao.  On  je  još 
1649.  godine  bio  u  Carigradu  da  bi  odneo  nametnute  mu  dažbine,  a  i  da  bi  utvrdio  svoj 
položaj. Idućih godina 1650. i 1651. on mnogo putuje po zemlji poučavajući narod zakonu 
Božjem  i  utvrđujući  ga  u  veri  otaca  njegovih,  kako  bi  se  mogli  odupreti  bezočnoj  navali 
rimskih  propagatora  unije.  U  tim  svojim  putovanjima  stizao  je  i  u  naše  najsevernije 
krajeve,  gde  je  narod  naročito  bio  izložen  pritisku  unije,  te  posećuje  i  manastir  Krušedol 
1653. godine. 

Iste  (1653)  godine  patrijarh  Gavrilo  posećuje  Vlašku  i  Moldaviju,  gde  se  jedno  vreme 
zadržava u Trgovištu kod vojvode Matije Basarabe, obavljajući pri tom i izvesnu političku 
misiju. Odatle je produžio svoj put za jednovernu i jednorodnu Rusiju, stigavši u Moskvu 
sredinom  1654.  godine.  Glavni  razlog  ovoga  puta  patrijarhova  u  Rusiju  bilo  je  traženje 
milostinje za svoju Crkvu koja je bila zapala u velike materijalne teškoće. Letopisac beleži 
da je osiromašenje u to vreme bilo tako veliko, da se i po crkvama i po manastirima služilo 
iz drvenih putira... 

Ako je traženje milostinje bio glavni razlog patrijarhova puta u Moskvu, on svakako nije 
bio i jedini. Kada je stigao u Moskvu, u kojoj je bio vrlo svečano i rado primljen, patrijarh 
je  pokušao  da  tamo  štampa,  pored  ostaloga,  i  ʺTipik  izbranije  mnogoe  ot  34  knjig  na 
latinskuju jeresʺ od solunskog mitropolita Nila Kavasile, pisca 14. veka, koju je bio doneo 
sobom  u Moskvu.  Patrijarh  je  osećao  potrebu  da  svome  sveštenstvu,  koje  se  susretalo  sa 
misionarima  unije,  da  jednu  priručnu  knjigu,  o  pitanjima  koja  su  tada  raspravljana.  A 
takva  je  upravo  bila  navedena  knjiga  Nila  Kavasile.  Taj  fakt  sam  sobom  jasno  svedoči 
koliko  je  patrijarhu  Gavrilu  bilo  stalo  do  očuvanja  nepovređene  i  čiste  vere  pravoslavne 
kroz koju i u kojoj se spasavamo. 

Neki nastoje da nađu i politički razlog putovanja patrijarha Gavrila u Rusiju, iako o tome 
nije ostalo nikakvog pismenog traga. Našavši se u Moskvi patrijarh je bio dobro primljen i 
od  cara  i  od  patrijarha  ruskog.  Sa  ruskim  patrijarhom  Nikonom  Gavrilo  je  bio  u 

18
prijateljskim  odnosima.  Učestvovao  je  aktivno  na  Moskovskom  Saboru  1655.  godine  na 
kome su sprovođene izvesne reforme u Crkvi. 

Pod  pritiskom  raznih  okolnosti,  patrijarh  Gavrilo  je  bio  rešio  da  trajno  ostane  u  Rusiji, 
zbog  čega  je  bio  i  svoju  pratnju  poslao  natrag  u  Srbiju,  sa  predlogom  da  se  bira  novi 
patrijarh  na  njegovo  mesto.  I  zaista,  uskoro  bude  izabran  i  ustoličen  na  patrijaršijskom 
prestolu patrijarh Maksim (1655‐ 1674. godine). Pa ipak, docnije, ne zna se zašto, patrijarh 
Gavrilo  menja  svoju  odluku  i  želi  da  se  vrati  svojoj  kući  i  svojoj  pastvi.  Patrijarha  su  ʺs 
mukom  pustili  iz  Moskve,  i  to  tek  onda,  kada  je  za  izgovor  naveo  odlaženje  u  Jerusalim 
radi poklonjenja svetinjama tamošnjimʺ. No, umesto da ode u Jerusalim, Gavrilo se vratio 
u  otadžbinu  i,  izgleda,  zaželeo  da  opet  zauzme  patrijaršijski  presto,  ali  bez  uspeha,  jer 
ʺvlasti to nisu hteleʺ. 

Uskoro  ovaj  blaženi  Gavrilo  bude  optužen  Turcima  kao  veleizdajnik,  te  bude  uhvaćen  i 
sproveden  u  Brusu,  gde  se  tada  nalazio  turski  sultan  i  veliki  vezir.  Uz  ovu  optužbu 
podigoše  na  nj  klevetu  i  neki  Jevreji  zato  što  beše  preveo  !nekoliko  Jevreja  u  veru 
hrišćansku,  optužujući  ga  da  on  radi  na  pokrštavanju  Turaka,  da  bi  time1  jače  ozlojedili 
turske vlasti. Čuvši ovakve optužbe, vezir vrlo strogo ispitivaše patrijarha Gavrila, pa iako 
saznade  pravu  istinu  i  svu  lažnost  optužbi,  ipak  reče  svetitelju:  ʺPošto  si  optužen  kao 
veleizdajnik  carstva,  po  zakonu  našem  treba  da  budeš  ubijen.  Ali,  ako  se  odrekneš  vere 
svoje,  i  pređeš  u  našu  veru,  oprostiću  ti  život,  i  daću  ti  najveće  počasti  u  carstvu,  da 
provedeš život u svakom izobilju, časti i slaviʺ. 

Čuvši  to,  blaženi  Gavrilo  odgovori  sa  velikom  smelošću:  ʺJa  sam  potpuno  nevin  od  ove 
optužbe, i to je jasno svakome, te nepravedno umirem. Što se pak tiče predloga da ostavim 
svoju veru i da pređem u vašu, da bi se oslobodio smrti, nemoguće mi je da prihvatim, sve 
dok me pamet služi; a spreman sam da podnesem, pomoću Hrista moga, hiljade mučenja, 
i  da  umrem  iz  ljubavi  prema  Njemu,  ne  jedanput,  nego  stotinu  puta,  kada  bi  to  bilo 
moguće. A počasti i sva lažna privremena blaga, koja mi obećavaš, neka ostanu vamaʺ. 

Tada  svetitelja  predadoše  mučiteljima,  koji  počeše  da  ga  muče  mnogim  i  raznovrsnim 
mukama, da bi ga  primorali da promeni  svoju odluku  i da  se odrekne Hrista.  Ali  hrabri 
borac primaše eva mučenja sa velikim trpljenjem, imajući i veliku radost što se udostojio 
da  postrada  za  Hrista,  kao  što  je  i  Hristos  postradao  za  njega.  Najzad,  bezbožnici  videći 
nepromenljivost njegove volje, odvedoše ga na određeno mesto u Brusi gde bude obešen 
1659. godine. I tako predade svoju svetu i preblaženu dušu u ruke Božije i pređe ka svome 
ljubljenome Gospodu, da od Njega primi dvojaki venac, i kao jerarh i kao mučenik. 

  

  

STRADANjE SVETE MUČENICE 

19
LUKIJE DEVICE 

  

KADA se slava svete mučenice Agatije[20] pronese po svoj Siciliji,[21] i žitelji Sirakuze[22] 
hrljahu  u  grad  Katanu[23]  na  poklonjenje  svetome  grobu  mučenice,  dogodi  se  Lukiji 
devici,  uglednoj  i  veoma  cenjenoj  među  Sirakužanima,  da  ide  na  praznik  zajedno  sa 
drugima i sa svojom majkom Evtihijom, koja već četiri godine bolovaše od krvotečenja i ne 
mogaše  se  isceliti  nikakvim  lekom  lekarskim.  Za  vreme  službe  u  crkvi  bi  pročitano 
evanđelje  u  kome  se  spominje  krvotočiva  žena  koja  se  isceli  dodirnuvši  kraj  od  haljine 
Hristove.[24]  U  vreme  čitanja  Evanđelja  Lukija  reče  svojoj  materi:  Majko,  ako  veruješ 
onome  što  se  čita,  onda  veruj  i  tome  da  sveta  Agatija,  koja  postrada  za  ime  Hristovo, 
udostoji  se  predstojati  Onome  za  čije  ime  postrada.  Stoga  dohvati  se  groba  njenog  sa 
verom, i iscelićeš se. 

Po završetku crkvene službe narod se raziće, a majka sa ćerkom padoše pred grobom svete 
mučenice  i  počeše  je  sa  suzama  moliti  za  pomoć.  Dugo  se  one  moljahu,  i  u  tome  Lukija 
zadrema, i u snu vide svetu mučenicu Agatiju među Angelima, veoma ukrašenu biserjem. 
Ona reče Lukiji: Sestro moja Lukijo, device Gospodnja, zašto išteš od mene ono što sama 
možeš ovog časa dati? Jer vera tvoja pomaže majci tvojoj, i eto ona je već zdrava. I kao što 
se zbog mene slavi grad Katana, tako će se tobom dičiti grad Sirakuza, pošto si ti u svojoj 
devstvenosti pripremila Hristu blagoprijatno obitalište. 

Čuvši  to,  Lukija  se  trže  iz  sna,  i  sva  usplahirena  ustade  i  reče  svojoj  majci:  Majko  moja, 
majko  moja,  eto  si  se  iscelila!  Stoga  te  molim  imenom  ove  svetiteljke  koja  te  molitvama 
svojim  isceli:  nemoj  mi  nikada  više  spominjati  verenika  mog  (ona  je  već  bila  verena),  i 
nemoj  želeti  da  vidiš  plod  od  tela  mog  smrtnog,  već  sve  što  si  spremila  dati  meni  pri 
udadbi  za  smrtnoga  čoveka,  daj  mi  sada  kada  polazim  k  Besmrtnom  Ženiku  Gospodu 
Hristu, čuvaru devstvenosti moje. ‐ Mati Evtihija joj odgovori: Svu imovinu pokojnog oca 
tvog  ja  evo  devet  godina  marljivo  čuvah  i  sačuvah,  pa  i  uvećah  nasledstvo  tvoje  a  ne 
okrnjih;  sve  pak  što  ja  lično  imam  i  što  još  mogu  steći,  sve  ti  to  takođe  stoji  na 
raspoloženju. Ali prvo me sahrani, pa onda učini sa svim imanjem kako ti je volja. ‐ Lukija 
joj na to reče: Majko, poslušaj moj savet: Bogu nije osobito mio onaj koji Njemu daje ono 
što  ne  može  poneti  sa  sobom  ili  iskoristiti  za  sebe.  No  ako  ti  hoćeš  da  učiniš  delo  zaista 
blagoprijatno  Bogu,  onda  daj  Njemu  ono  što  možeš  upotrebiti  za  sebe.  Jer  kada  budeš 
umirala,  tebi  već  neće  biti  potrebno  ništa  zemaljsko,  i  što  budeš  dala  tada  daćeš  ono  što 
nisi u stanju poneti sa sobom. Zato dok si živa i zdrava daj Hristu svoje imanje; i sve što si 
htela dati meni, počni sada predavati Hristu. 

Tako  razgovaraše  Lukija  svaki  dan  sa  majkom  dok  ne  počeše  razdavati  imanje  i 
svakodnevno ga upotrebljavati na  izdržavanje  ubogih.  O prodavanju  imanja,  dragocenih 
predmeta i dragog kamenja doznade Lukijin verenik, i ožalošćen time on stade raspitivati 
Lukijinu  dojilju:  Šta  to  ima  da  znači?  Čujem  o  iznenadnom  prodavanju  imanja  i 
20
dragocenosti. ‐ A dojilja, žena pametna, odgovaraše: Verenica je tvoja saznala da se neko 
nasleđeno  imanje  prodaje  za  hiljadu  i  više  zlatnika,  pa  želeći  da  ga  kupi  za  tebe  ona 
prodaje neke stvari, da bi došla do potrebne sume novaca. 

Verenik  poverova  dadiljinim  rečima,  i  smatrajući  da  se  radi  o  stvarnoj  kupovini  imanja, 
prestade raspitivati, nego još i podsticaše verenicu i njenu majku na prodavanje imovine. 
No kada on saznade da je sva imovina razdata ništima i ubogima, udovama i sirotama, i 
utrošena  na  bogomoljne  beskućnike  i  služitelje  Božije,  on  odmah  ode  knezu  Pashaziju  i 
optuži svoju verenicu da je hrišćanka i, sledstveno, protivnica carskih zakona.[25] 

Pashazije  prizva  k  sebi  Lukiju  i  stade  je  savetovati  da  prinese  idolima  žrtvu.  Blažena 
Lukija odgovori: Žrtva živa, kao i vera čista i besprekorna pred Bogom i Ocem jeste ova: 
obilaziti sirote i udovice u njihovim nevoljama (Jak. 1, 27). A ja evo tri godine ništa drugo i 
ne radim već stalno prinosim žrtvu Živome Bogu. Sada pak, pošto više nemam imanja da 
Mu  od  njega  prinosim,  ja  Mu  sebe  samu  prinosim  na  žrtvu  živu,  i  neka  On  sa  ovom 
žrtvom  čini  što  Mu  je  ugodno.  ‐  Te  stvari,  primeti  knez  Pashazije,  pričaj  tebi  sličnim 
hrišćanima,  a  meni  koji  pazim  na  izvršivanje  carskih  zakona,  uzalud  govoriš  o  tome.  ‐ 
Lukija odgovori: Ti slušaš carske zakone, a ja slušam Božje zakone; ti se bojiš careva, a ja se 
bojim Boga; ti ne želiš da careve ragnjeviš, a ja strogo pazim da Boga ne razgnjevim; ti se 
trudiš da carevima ugodiš, a ja želim da Jedinome Hristu blagougodim. Stoga ti radi što 
tebi izgleda korisno, a ja ću činiti ono što znam da će biti korisno po mene. 

Pashazije uzvrati na to: Nasledstvo svoje ti si istraćila i proćerdala sa bludnicima tvojim, 
pa zato i sama govoriš kao bludnica. ‐ Lukija odgovori: Nasledstvo svoje ja sam smestila 
na  dobrom  mestu,  i  nikada  nisam  dopustila  sebi  da  primim  upropastitelje  duše  i  tela.  ‐ 
Pashazije upita: A ko su ti upropastitelji duše i tela? ‐ Lukija odgovori: Vi ste upropastitelji 
duša, o kojima govori apostol: ʺzli razgovori kvare (= upropašćuju) dobre običajeʺ (1 Kor. 
15, 33): jer vi savetujete dušama ljudskim preljubu, da one ostave Nebeskog Ženika, tojest 
Stvoritelja  svog,  i  posleduju  đavolu  kroz  služenje  ništavnim  i  bezdahnim  idolima. 
Upropastitelji  pak  tela  jesu  oni  koji  privremena  uživanja  pretpostavljaju  večnome 
blaženstvu, i prolazna zadovoljstva stavljaju iznad beskonačnih radoSTI ‐ Pashazije na to 
reče:  Prestaće  i  umuknuće  pričanja  tvoja  kada  dođu  na  red  mučenja  i  rane.  ‐  Lukija 
odgovori:  Reči  Božije  nikada  umuknuti  Neće.  ‐  Eda  li  si  ti  Bog?  uzvrati  Pashazije.  ‐ 
Sluškinja sam Božija, odgovori Lukija, zato i govorih reči Božije, jer je i On sam rekao: Vi 
nećete govoriti (pred carevima i vlastodršcima), nego Duh Oca vašega govoriće iz vas (Mt. 
10,  20).  ‐  Pashazije  upita:  Eda  li  je  i  u  tebi  Duh  Sveti,  i  On  li  govori  preko  tebe?  ‐  Lukija 
odgovori: Apostol kaže da oni koji žive čistim životom jesu hramovi Božji i Duh Božji živi 
u njima (1 Kor. 3, 16). ‐ Pashazije na to reče: Ja ću onda narediti da te odvedu u bludilište, 
da bi Duh Božji odstupio od tebe kada te oskvrne. ‐ Lukija odgovori: Telo nikada ne može 
biti  oskvrnjeno  bez  pristanka  duha.  Ako  ti  čak  staviš  na  ruku  moju  tamjan,  i  nasilno  ga 
mojom rukom baciš na idolski žrtvenik, Bog će se, videći to, podsmehnuti tebi, jer On nas 
osuđuje za slobodna htenja i dobrovoljna dela, a ne za dela koja učinimo silom primorani 

21
od  drugih.  Tako  i  nasilno  oduzimanje  devstvenosti  On  samo  dopušta,  kao  što  dopušta 
iskušenja,  razbojništva,  neznaboštvo.  Stoga  ako  ti  i  narediš  da  mi  se  silom  oduzme 
devstvenost,  ti  ćeš  mi  time  samo  udvostručiti  nagradu  za  moju  čistotu.  ‐  Pashazije  na  to 
reče:  Narediću  da  te  bludočinstvom  umore,  ako  ne  poslušaš  carska  naređenja.  ‐  Lukija 
odgovori: Ja ti već rekoh da volju moju ti nikada nećeš moći privoleti na greh. A sve ostalo 
što možeš[ učiniti telu mom, sve to sluškinja Hristova prezire. 

Tada  razvratni  i  nepravedni  sudija  Pashazije  prizva  k  sebi  sopstvenike  bludilišnih 

domova, i predade im svetiteljku govoreći: Sazovite narod na čednost njenu, i učinite da 
joj se rugaju dotle dok ne umre. ‐ A kada svetiteljku počeše vući u bludilište, Duh Sveti joj 
dade  toliku  težinu,  da  je  ni  na  koji  način  ne  mogahu  pokrenuti  s  mesta.  Po  naređenju 
mučitelja priđoše mnogi ljudi, i napregoše svu snagu da je pokrenu i povuku, i od silnog 
naprezanja  preznojavahu  se  i  malaksavahu,  ali  devica  Gospodnja  stajaše  nepokolebljiva. 
Tada  donesoše  konopce  i  sputaše  joj  i  ruke  i  noge,  pa  je  svi  složno  stadoše  vući  iz  sve 
snage, ali ona stajaše nepokretna kao planina. Pashazije se oneveseli i zbuni, i ne znađaše 
šta da radi. I sazvavši volhe i mađioničare i sve žrece idolske, naredi im da oko Lukije čine 
vračanja  i  mađije,  eda  bi  je  pokre^nuli,  ali  sve  bi  uzalud:  ona  i  nadalje  stajaše  kao 
prikovana telom za zemlju, i beše nemoguće pokrenuti je ni za jednu stopu. Dovedoše čak 
i mnoge parove volova, da je pokrenu s mesta, ali ona i nadalje ostade nepomična. Najzad 
je Pashazije upita: Kakve su to mađije tvoje? ‐ Lukija odgovori: To nisu moje mađije, već 
sila blagodati Božije. ‐ Pashazije upita: Kakav je uzrok po sredi, te tebe, slabačku devojku, 
hiljadu  ljudi  ne  mogu  da  pokrenu  s  mesta?  ‐  Svetica  odgovori:  Makar  ti  doveo  i  deset 
hiljada ljudi, i oni će čuti gde mi Duh Sveti govori: Pašće pored tebe tisuća i deset tisuća s 
desne strane tebi (Psal. 90, 7). 

Bedni sudija mučeći se silno u svojoj neznabožnoj duši, jeđaše se i kidaše od strahovitog 
jeda i muke. Sveta devojka ga upita: Što se mučiš? i što te kidaju i grizu razne misli? Eto 
iskustvom si doznao  da sam ja stvarno hram Boga Živoga; veruj dakle. A ako se još nisi 
ubedio, onda produži svoje. 

Pashazija zahvati još veća pometnja i jed, i on uzdisaše od silne muke gledajući kako mu 
se svetiteljka ruga. Zatim naredi da se oko svetiteljke naloži ogromna vatra, i da se u nju 
doliva smola, sumpor i vrelo ulje. No ona, ograđujući sebe imenom Gospoda našeg Isusa 
Hrista,  stajaše  nepokretna  i  nepovređena,  i  govoraše  mučitelju:  Ja  molih  Gospoda  mog 
Isusa  Hrista,  da  ovaj  oganj  nema  vlasti  nada  mnom,  da  bi  ti  se  podsmehnuli  oni  koji  se 
uzdaju u Hrista; i još molih Gospoda da se produže mučenja moja, da bih kod verujućih 
uklonila strah od muka a neverujuće lišila mogućnosti da se rugaju hrišćanima. 

Tada  neki  od  prijatelja  Pashazijevih,  želeći  da  Pashazija  izvuku  iz  teškog  i  sramnog 
položaja, narediše da svetiteljku udare mačem u grlo, pa onda s Pashazijem odoše svojim 
kućama.  Svetiteljka  pak,  iako  silno  ranjena,  ipak  ne  izgubi  snage,  i  beseđaše  s  narodom 
govoreći: Objavljujem vam blagu vest: Crkvi Božjoj daruje se mir, jer se Dioklecijan odreče 

22
prestola, a Maksimijan umre ovoga časa. I kao što grad Katana ima svoju zastupnicu pred 
Bogom,  sestru  moju  o  Bogu  svetu  Agatiju,  tako  znajte  da  sam  ja  ovome  gradu  data  od 
Boga za zaštitnicu, ako samo vi, ispunjujući volju Božju, budete verovali ovome. 

Kada  sluškinja  Gospodova  Lukija  govoraše  ovo  grlom,  koje  beše  probodeno  mačem, 
neočekivano pred njenim očima provedoše Pashazija okovanog u lance. Stvar je u tome što 
Sicilijanci  tajno  behu  poslali  u  Rim  tužbu  protiv  kneza  Pashazija  kako  on  nemilosrdno 
upropašćuje  njihovu  zemlju,  globeći  stanovnike,  otimajući  im  imanja,  zlostavljajući  ih, 
čineći nasilja. I baš u to vreme stiže iz Rima naređenje da Pashazija okovanog vode u Rim 
na  sud:  tamo  on,  posle  saslušanja,  bi  osuđen  na  smrt,  i  posečen  mačem.  Kada  dakle 
Pashazija  u  okovima  provedoše  pored  svete  Lukije,  ona  to  vide,  jer  beše  još  živa,  iako 
smrtno  ranjena,  i  stajaše  na  mestu  mučenja  nepomična;  i  duša  ne  iziđe  iz  nje  dok  ne 
dođoše  sveštenici  i  ona  se  ne  pričesti  Prečistim  i  Životvornim  Tajnama  Hristovim.  I  tek 
kada,  pošto  se  pričesti,  svi  rekoše:  ʺAminʺ,  sveta  mučenica  predade  svoju  čistu  dušu  u 
ruke  Gospodu.[26]  I  česno  bi  ona  pogrebena  na  samom  mestu  mučenja,  i  nad  njenim 
svetim moštima bi podignuta crkva u njeno ime, a u slavu Jednoga u Trojici Boga, Oca i 
Sina i Svetoga Duha, kome slava vavek. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

GERMANA,  

Aljaskog čudotvorca i prosvetitelja Amerike 

  

GODINE 1793. od monaha Valaamskog manastira bi sastavljena duhovna misija i upućena 
da  propoveda  reč  Božju  neprosvećenim  žiteljima  severozapadne  Amerike,  koji  su,  samo 
na deset godina pre toga, počeli bivati ruski podanici. U broju članova te misije bio je i ovaj 
blaženi German. 

Monah  German  je  poticao  od  trgovaca  grada  Serpuha  koji  je  pripadao  moskovskoj 
eparhiji.  Kako  se  on  zvao  do  monaškog  postriga,  i  kakvo  je  bilo  njegovo  prezime,  ‐ 
nepoznato  je.  Od  mladih  godina[27]  on  je  imao  veliku  revnost  u  pobožnosti,  i  u  svojoj 
šesnaestoj  godijni  života,  otišao  je  u  monahe.  Najpre  je  stupio  u  Trojice‐sergijevsku 
pustinju,  koja  se  nalazila  blizu  finskog  zaliva,  na  petrogradskom  putu,  na  15  vrsta  od 
Petrograda. 

U Sergijevskoj pustinji s ocem Germanom, između ostalog, desio se sledeći slučaj. Na grlu, 
s desne strane, pod bradom, pojavio se kod njega čir; bol je bio užasan, otok je brzo rastao i 
unakazio  svo  lice;  vrlo  teško  je  mogao  da  guta,  a  zadah  je  bio  nepodnošljiv.  U  takvom 
23
opasnom  stanju,  očekujući  smrt,  otac  German  se  nije  obratio  zemaljskom  lekaru,  no, 
zatvorivši keliju, s toplom molitvom i suzama pripao je on pred ikonom Nebeske Carice, 
moleći  od  Nje  isceljenje.  Molio  je  se  celu  noć,  zatim  je  mokrim  peškirom  obrisao  lik 
prečiste Vladičice, i tim peškirom obavio svoj otok. Produžujući da se moli sa suzama, u 
iznemoglosti  zaspao  je  na  podu,  i  video  u  snu,  da  je  njega  iscelila  Presveta  Djeva. 
Probudivši  se  ujutru,  ustaje  i  na  veliko  svoje  čuđenje  nalazi  sebe  potpuno  zdravim.  Ne 
prokinuvši čir, otok se razišao, ostavivši iza sebe samo mali znak, kao za sećanje na čudo. 
Lekari, kojima su pričali o tom iscelenju, nisu verovali, dokazujući, da je bilo neophodno 
ili da čir sam pukne ili da se raseče. No reči lekara bile su reči opita nemoći ljudske, a gde 
deluje  božanska  blagodat,  tamo  se  pobeđuje  poredak  prirode.  Takve  pojave  smiruju  um 
čovečji pod moćnu ruku milosrđa Božjeg. 

Pet  ili  šest  godina  proživeo  je  o.  German  u  Sergijevskoj  pustinji,  a  zatim  je  prešao  u 
Valaamski  manastir,  koji  se  veličanstveno  širio  na  prekrasnim  ostrvima  usred  vode 
velikog  Ladožskog  jezera.  Svom  dušom  zavoleo  je  on  Valaamsku  obitelj;  zavoleo 
nezaboravnog  nastojale  njenog,  blagočestivog  starca  Nazarija,  i  svu  ostalu  bratiju.  ʺVaša 
očinska  prema  meni  ubogom  dobročinstvaʺ,  pisao  je  on  kasnije  o.  Nazariju  iz  Amerike, 
ʺneće izbrisati iz moga srca ni strašna neprohodna sibirska mesta, ni mračne šume, niti će 
ih  sprati  brzina  velikih  reka,  niti  će  grozni  okean  pogasiti  ova  osećanja.  Ja  u  umu 
zamišljam  predragi  mi  Valaam,  na  njega  uvek  gledam  preko  velikog  okeanaʺ.  Starca 
Nazarija  veličao  je  on  u  svojim  pismima,  nazivajući  ga  ʺnajprepodobnijim,  predragim 
svojim baćuškomʺ, a svu Valaamsku bratiju ‐ ʺljubaznima i najdražimaʺ. Pustinjsko Jelovo 
ostrvo,  mesto  svoga  boravka  u  Americi,  nazvao  je  on  ʺNovim  Valaamomʺ.  I,  kao  što  se 
vidi, uvek se nalazio u duhovnom opštenju sa svojom duhovnom otadžbinom, jer i 1828. 
godine, sledstveno posle trideset godina prebivanja svoga u krajevima američkim, pisao je 
on pisma nasledniku oca Nazarija, igumanu Inokentiju. 

Evo  šta  je  govorio  o  životu  oca  Germana  na  Valaamu  savremenik  njegov,  postriženik  o. 
Nazarija,  i  kasniji  iguman  Valaamski,  otac  Varlaam.  Otac  German  je  vršio  ovde  razna 
poslušanja i, kao onaj ʺkoji je spreman na svako dobro deloʺ, između ostalog, slat je u grad 
Srdobolj  da  nadgleda  radnike  koji  su  proizvodili  tamo  mramorne  ploče.  Bratija  je  volela 
oca Germana i s nestrpljenjem očekivala njegov povratak iz Srdobolja u manastir. Ispitavši 
revnost  mladog  podvižnika,  mudri  starac, otac Nazarije,  otpustio ga je  da  živi u pustinji 
(udaljenoj keliji). Ta kelija se nalazila u gustoj šumi, na vrstu i po od manastira; do danas je 
to  mesto  sačuvalo  naziv  ʺGermanovoʺ.  O  praznicima  je  dolazio  o.  German  iz  pustinje  u 
manastir. I dešavalo se, na maloj večernji, stojeći za pevnicom, prijatnim glasom pevao je 
on  sa  bratijom  pripeve  kanona:  ʺIsuse  preslatki,  spasi  nas  grešneʺ,  ʺPresveta  Bogorodice, 
spasi nasʺ, ‐ a suze su bujicom tekle iz njegovih očiju. 

U  drugoj  polovini  prošlog  veka  širile  su  se  granice  Rusije  na  sever:  ruski  industrijalci 
otkrili  su  tada  Aleutska  ostrva,  koja  su  sačinjavali  u  velikom  okeanu  lanac  od  istočnih 
obala Kamčatke do zapadne obale severne Amerike. Sa otkrićem ostrva pokazala se sveta 

24
neophodnost da se prosvete svetlošću Jevanđelja njihovi domorodci. Za to sveto delo po 
blagoslovu  Svetog  Sinoda,  visokopreosvećeni  mitropolit  Gavrilo  poručio  je  starcu 
Nazariju  da  izabere  sposobne  ljude  između  bratije  Valaamske.  Izabrano  je  deset  ljudi,  u 
broju  kojih  i  otac  German.  Godine  1794.  krenuli  su  izabranici  iz  Valaama  ka  mestu 
njihovog  velikog  naznačenja.  Svetom  revnošću  propovednika  brzo  se  razlivala  svetlost 
propovedi  Jevanđelske  među  novim  podanicima  Rusije:  nekoliko  hiljada  neznabožaca 
primilo  je  hrišćanstvo;  otvorena  je  škola  za  obrazovanje  novokrštene  dece;  sagrađena  je 
crkva  u  mestu  boravka  misionara.  No  po  nedokučivim  odlukama  Božjim  opšti  uspesi 
misije nisu bili dugovečni. Posle pet godina svog mnogokorisnog rada, zajedno sa svojom 
pratnjom,  potonuo  je  voća  misije,  arhimandrit  Joasaf,  koji  je  već  bio  podignut  na  stepen 
arhijereja;  a  pre  njega  revnosni  jeromonah  Juvenalije  udostojio  se  mučeničkog  venca. 
Ostale  su  ubijali  jednog  za  drugim,  tako  da  je  na  kraju  ostao  sam  German.  Njemu  je 
blagoizvoleo  Gospod  da  se  potrudi  duže  od  sve  sabraće  u  apostolskom  podvigu  za 
prosvećenje Aleuta. 

Mesto  boravka  oca  Germana  u  Americi  bilo  je  Ostrvo  Jelovo,  koje  je  on  nazvao  ʺNovi 
Valaamʺ. To ostrvo odvojeno je moreuzom, na vrstu dve od ostrva Kadjaka, na kome je bio 
sagrađen  drveni  manastir  za  smeštaj  članova  misije  i  sagrađena  drvena  crkva  u  ime 
Vaskrsenja  Spasiteljeva.  Jelovo  ostrvo  je  malo,  svo  pokriveno  šumom;  skoro  sredinom 
njega juri u more maleni potok, ‐ i upravo to živopisno ostrvo izabrao je sebi o. German za 
mesto  molitvenog  tihovanja,  iskopao  na  njemu  svojim  rukama  pećinu  u  zemlji  i  u  njoj 
proveo celo prvo leto. Za zimu, blizu pećine, sagrađena je za njega kelija, u kojoj je i živeo 
on  do  smrti,  a  pećinu  je  pretvorio  za  sebe  u  mesto  molitvenog  tihovanja.  Nedaleko  od 
kelije uzdizala se drvena kapela i drvena kućica za smeštaj škole i poeetilaca. Pred kelijom 
širila  se  bašta.  Ovde  je  on  proživeo  više  od  četrdeset  godina.  ‐  Ovde  u  bašti  on  je  sam 
kopao leje, sadio krompir i kupus, sejao razno povrće. Za zimu je skupljao pečurke, solio i 
sušio  ih.  So  je  spremao  sam  iz  morske  vode,  ili  rasola.  Pletena  kotarica,  u  kojoj  je  nosio 
starac.  sa  morske  obale  kupus  radi  đubrenja  zemlje,  vele,  bila  je  tako  velika,  da  je  bilo 
teško da je jedan sam podigne, a otac German, na čuđenje svih, prenosio je nju s kupusom 
bez ičije pomoći, na veliku razdaljinu. Jedne zimske noći njegov ʺučenik Gerasim slučajno 
ga je ugledao u šumi, gde ide bos s tako velikim drvetom, koje bi jedva nosila četvorica. 
Tako  se  podvizavao  starac,  i  sve  što  je  sticao  takvim  neizmernim  trudovima,  sve  je  to 
upotrebljavao na hranu i odevanje sirotih ‐ svojih vaspitanika, i na knjige za njih. 

Odelo mu je bilo isto i zimi i leti. Košulju on nikada nije nosio, a mesto nje nosio je jelensku 
kožu, koju po nekoliko godina nije skidao ni menjao, tako da bi sva dlaka sa nje pospadala 
a  koža  se  ulepila.  Zatim  ‐  čizme  ili  cipele,  podrasnik,  stari,  olinjali,  sav  u  zakrpama, 
mantija  i  kamilavka.  Tako  odeven  on  je  išao  svuda  i  po  svakom  vremenu:  i  po  kiši  i  po 
snežnoj vejavici, i po zimskoj buri, i po najjačem mrazu. 

Kao postelja mu je služila mala klupa, pokrivena jelenskom kožom, olinjalom od vremena, 
a  kao  jastuk  ‐  dva  ćerpiča,  koji  su  pod  golom  kožom  ostajali  neprimećeni  od  posetioca. 

25
Pokrivača  nije  bilo.  On  se  pokrivao  drvenom  daskom  koja  je  ležala  na  peći.  Tu  dasku  je 
sam o. German nazvao svojim pokrivačem, ostavivši amanet da sa njom pokriju njegove 
smrtne ostatke. Ona je bila tačno po njegovoj dužini. ʺKad sam bio u keliji oca Germanaʺ, 
priča  Konstantin  Larionović,  ʺja  grešni  sedeo  sam  na  njegovoj  postelji,  i  to  sam  smatrao 
vrhuncem moje srećeʺ! 

Dešavalo  se  ocu  Germanu  da  bude  u  gostima  kod  upravnika  Američke  kompanije  i  u 
dušespasonosnom razgovoru sa njim da prosedi do ponoći i čak do posle ponoći, no nije 
ostajao da noćiva kod njih, i, ne gledajući na bilo kakvo nevreme, uvek je odlazio u svoju 
pustinju.  A  ako  bi  se  i  desilo  po  nekom  izuzetnom  slučaju  da  noći  van  kelije,  ujutru  bi 
nalazili  krevet,  namešten  za  njega,  potpuno  netaknutim,  a  starca  da  uopšte  nije  spavao. 
Isto tako u svojoj keliji, provevši noć u razgovoru, on se nije predavao odmoru. 

Starac je jeo vrlo malo. U gostima, ako bi samo okusio kakvog jela, ostajao je on bez obeda. 
U keliji, vrlo mali deo sitne ribe ili povrća sačinjavalo je sav njegov obed. 

Telo  njegovo,  iznuravano  radom,  bdenjem  i  postom,  smiravale  su  i  petnaest  kila  teške 
verige. Te verige danas se čuvaju u kapeli. 

Pričajući  o  takvim  podvizima  oca  Germana,  učenik  njegov,  Aleut  Ignjatije  Aligjaga 
dodavao je: ʺda, težak život je provodio dedica, i niko ne može podražavati njegov životʺ. 

Crte  iz  života  starca  koje  smo  do  sada  opisali  dotiču  se,  tako  reći,  spoljašnjeg  njegovog 
delanja.  GlavNo  pak  delo  njegovo,  govori  preosvećeni  episkop  Petar,  ʺbilo  je 
upražnjavanje  podviga,  u  usamljenoj  keliji, gde ga niko nije gledao;  samo su izvan  kelije 
slušali,  da  je  on  pevao  i  svršavao  bogosluženja  po  monaškom  praviluʺ.  Takvo 
svedočanstvo  preosvećenoga  potvrđuje  i  sledeći  odgovor  samog  oca  Germana.  Pitali  su 
starca: ʺKako vi, oče Germane, živite sami u šumi? kako vam ne dosadi?ʺ On je odgovarao: 
Ne, ja tamo nisam sam! Tamo je Bog, kao i svuda što je Bog. Tamo su sveti Anđeli! I može 
li  sa  njima  biti  dosadno?  S  kim  je  bolji  i  prijatniji  razgovor,  s  ljudima  ili  s  Anđelima? 
Naravno, s Anđelimaʺ! 

Kako  je  gledao  otac  German  na  domorodačke  stanovnike  Amerike,  kako  je  shvatao  svoj 
odnos  prema  njima,  i  kako  je  saosećao  njihovim  nevoljama,  izražava  on  sam  u  jednom 
pismu  bivšem  upravitelju  kolonije  ‐  Janovskom.  ʺDragoj  našoj  otadžbiniʺ,  pisao  je  on, 
ʺTvorac kao da je izvoleo kao novorođenog mladenca da dade ovaj kraj, koji još nema ni 
snage za bilo kakva saznanja, ni smisla; no koji ima potrebu ne samo u pokroviteljstvu, već 
zbog nemoći svoje i slabog dečjeg uzrasta ‐ u samom podržavanju; no čak ni za to on nema 
još  sposobnosti  da  bilo  kome  uputi  svoju  molbu.  A  pošto  je  zavisnost  ovog  narodnog 
blaga  nebeskim  Proviđenjem,  neizvesno  do  kog  vremena,  predana  u  ruke  nalazećoj  se 
ovde ruskoj upravi, koja je sada predana vašoj vlasti, ‐ toga radi ja najniži sluga ovdašnjih 
naroda  i  dadilja,  u  ime  njih  stavši  pred  vas,  krvavim  suzama  pišem  vam  moju  molbu. 
Budite  nam  otac  i  pokrovitelj.  Mi  naravno  nismo  vični  krasnorečivosti,  no  s  mutavošću 

26
detinjim jezikom govorimo: ʺotrite suze nezaštićenih sirota, rashladite srca koja se tope u 
ognju tuge, dajte da razumeju šta znači radostʺ! 

Kao što je osećao starac, tako je i postupao. On se uvek zastupao pred upravom za one koji 
su  u nečemu pogrešili, štitio je  uvređene,  pomagao  potrebitima, čime  je samo  mogao,  ‐  i 
Aleuti oba pola i deca njihova često su ga posećivali. Neko je tražio saveta, neko se žalio 
na nepravdu, neko tražio zaštitu, neko želeo pomoći, ‐ i svaki je dobijao od starca moguće 
zadovoljenje.  On  je  izglaćivao  njihove  mećusobne  Netrpeljivosti,  starao  se  da  miri  sve; 
osobito u porodicama trudio se da uspostavi slogu. Ako nije uspevao da pomiri muža sa 
ženom, starac ih je neko vreme razdvajao. Neophodnost takve mere on je sam objašnjavao 
ovako: bolje neka žive odvojeno, nego da se tuku i svađaju; inače verujte, ‐ strašno ‐ ako ih 
ne razdvojiš: bivalo je slučajeva, da je muž ubijao ženu, ili žena uništavala mužaʺ! Naročito 
je  otac  German  voleo  decu;  snabdevao  ih  dvopekom,  pekao  im  perece,  i  mališani  su  se 
umiljavali oko starca. Ljubav oca Germana prema Aleutima dolazila je do samoodricanja. 

Na  lađama  iz  Sjedinjenih  Američkih  Država  preneta  je  bila  na  ostrvo  Sitka,  a  odatle  na 
ostrvo Kadjak, epidemija zarazne, smrtonosne bolesti, ili rane. Bolest je počinjala vatrom, 
silnom  kijavicom  i  gušenjem,  i  završavala  se  probadanjima:  za  tri  dana  čovek  je  umirao. 
Nije bilo na ostrvu ni doktora ni lekova. Bolest, razlivajući se po naselju, brzo je zahvatala i 
okolinu;  ona  je  delovala  na  sve,  čak  i  na  odojčad.  Smrtnost  je bila veoma velika, tako  da 
kroz  tri  dana  nije  imao  ko  da  kopa  grobove,  ‐  i  tela  su  ležala  nezakopana.  ʺJaʺ,  govori 
očevidac,  ʺne  mogu  da  zamislim  ništa  tužnije  ni  užasnije  od  tog  prizora,  kojim  sam  bio 
poražen, posetivši  aleutsko naselje! To je velika  šupa,  ili kasarna,  s  palačama,[28]  u kojoj 
žive Aleuti sa svojim porodicama. U jednoj takvoj Šupi smeštalo se do sto ljudi. Ovde jedni 
već umrli, ukočeni leže pored živih; drugi su umirali: stenjanje i vapaji, koji razdiru dušu! 
Ja sam video majke već umrle, po čijim hladnim telima je puzalo gladno dete, uzaludno s 
vriskom tražeći sebi hranu... Krvlju se kupalo srce od žalosti! Izgleda, ako bi neko mogao 
verno  kičicom  da  prikaže  sav  užas  te  tužne  slike,  ‐  on  bi  i  u  najokorelijoj  duši  pobudio 
strah od smrti. Za evo vreme te grozne bolesti, koja je trajala, s povremenim jenjavanjem, 
ceo mesec, otac German, ne štedeći sebe, neumorno je posećivao bolesne, savetovao ih da 
trpe, da se mole, da se kaju, ili ih je pripremao za smrt. 

Osobito se trudio starac za moralno napredovanje Aleuta. S tim ciljem za decu ‐ aleutsku 
siročad, on je sagradio školu; on sam ih je učio zakonu Božjem i crkvenom pevanju. S tim 
ciljem  takođe  u  kapeli,  blizu  njegove  kelije,  u  nedeljne  i  praznične  dane  skupljao  je  on 
Aleute na molitvu. Ovde je časove i razne molitve čitao za njih njegov učenik, a sam starac 
je  čitao  Apostol,  Jevanđelje  i  usmeno  ih  poučavao;  a  njegovi  su  vaspitanici  pevali,  i  to 
pevali  vrlo  prijatno.  Voleli  su  Aleuti  da  slušaju  pouke  oca  Germana,  i  masovno  su  se 
skupljali oko njega. Privlačne su bile besede starca, i s čudesnom snagom delovale su one 
na slušaoce. O jednom od takvih blagodatnih utisaka svoga govora piše on sam. 

27
ʺSlava sudovima svetim Milostivog  Boga!  On je nepostižnim  promislom  Svojim pokazao 
mi sada  novu  pojavu, koju ovde na Kadjaku  ja,  za dvadeset  godina  života,  nisam  video. 
Sada  posle  Uskrsa  jedna  mlada  žena,  ne  starija  od  dvadeset  godina,  koja  zna  dobro  da 
govori ruski, koja me ranije uopšte nije poznavala, i nikada videla, došla je k meni i, čuvši 
o  ovaploćenju  Sina  Božjega  i  o  večnom  životu,  toliko  se  raspalila  ljubavlju  prema  Isusu 
Hristu, da nikako neće da ode od mene. I silnom i neodstupnom molbom ubedila me je, i 
protiv moje sklonosti i ljubavi prema usamljenosti, da je primim; i ona više od mesec dana 
evo živi pri školi i nije joj dosadno. Ja, gledajući na nju s velikim divljenjem, sećam se reči 
Spasiteljeve: ʺŠto je utajeno od premudrih i razumnih, to je otkriveno mladencimaʺ. ‐ Ta je 
žena živela pri školi sve do smrti oca Germana; ona je pazila na ponašanje dece, koja su se 
učila  u  školi,  i  on,  umirući,  ostavio  joj  je  amanet  da  živi  na  Jelovom.  Zvala  se  ona  Sofija 
Vlasova. 

O karakteru i sili besede starca, g‐n Janovski piše:ʺImao sam trideset godina kada sam se 
susreo  sa  ocem  Germanom.  Treba  reći,  da  sam  ja,  vaspitavan  u  morskom  korpusu,  znao 
mnoge nauke i mnogo čitao; no, na žalost, nauku nad naukama, tj. veronauku, jedva sam 
površno  shvatao,  i  to  teoretski,  ne  primenjujući  u  životu,  i  bio  sam  samo  po  imenu 
hrišćanin, a u duši i na delu ‐ slobodouman. Šta više ja nisam priznavao božanstveNost i 
svetost naše vere, jer sam pročitao mnogo bezbožnih dela. Otac German je to momentalno 
primetio i zaželeo da me obrati. Na veliko moje čuđenje, on je govorio tako silno, umno, ‐ 
dokazivao  je  tako  ubedljivo,  da  nikakva  učenost  i  zemna  mudrost  ne  bi  mogli  odoleti 
njegovim  rečima.  Svakodnevno  smo  mi  razgovarali  do  ponoći,  i  čak  do  posle  ponoći,  o 
ljubavi  Božjoj,  o  večnosti,  o  spasenju  duše,  o  hrišćanskom  životu.  Slatke  reči  kao 
nepresušni  potok  lile  su  se  iz  njegovih  usta!  ...  Takvim  postojanim  razgovorima  i 
molitvama  svetoga  Starca  Gospod  me  je  potpuno  obratio  na  put  istine,  i  ja  sam  postao 
pravi hrišćanin. Za sve to ja sam dužan ocu Germanu: on je moj istinski dobrotvorʺ. 

ʺPre nekoliko godinaʺ, produžuje gn Janovski, ʺotac German je obratio jednog pomorskog 
kapetana G. iz luteranske vere u pravoslavlje. Taj kapetan je bio veoma obrazovan; osim 
mnogih  nauka,  on  je  znao  sledeće  jezike:  ruski,  nemački,  francuski,  engleski,  italijanski  i 
malo  španski,  ‐  i  pored  svega  toga  on  nije  mogao  odoleti  ubeđenjima  i  dokazima  oca 
Germana:  promenio  je  svoju  veru  i  prisajedinio  se  Pravoslavnoj  Crkvi  kroz 
miropomazanje.  Kada  je  on  odlazio  iz  Amerike, starac mu je pri rastanku rekao:  ʺpazite, 
ako Gospod uzme vašu suprugu od vas, vi se nikako ne ženite sa Nemicom; ako se oženite 
Nemicom,  ona  će  sigurno  naškoditi  vašem  pravoslavljuʺ.  Kapetan  je  dao  reč,  ali  je  nije 
ispunio.  Predupozorenje  starca  bilo  je  proroštvo.  Kroz  nekoliko  godina  stvarno  je  umrla 
žena  kapetanova,  i  on  se  oženio  sa  Nemicom:  verovatno,  ‐  napustio,  ili  oslabio  verom,  i 
umro je naprasno, bez pokajanjaʺ. 

Dalje  govori  gn  Janovski:  ʺJednom  smo  pozvali  starca  na  fregatu,  koja  je  stigla  iz 
Petrograda. Kapetan fregate bio je čovek veoma učen, visokoobrazovan; on je bio poslat u 
Ameriku po najvišoj zapovesti radi revizije svih kolonija. S kapetanom je bilo do dvadeset 

28
pet oficira, takođe ljudi obrazovanih. Eto u takvom društvu sedeo je maloga rasta, u staroj 
odeći,  pustinjski  monah,  koji  je  svojim  mudrim  govorom  sve  obrazovane  sabesednike 
svoje doveo u takav položaj, da oni nisu znali šta da mu odgovore. Sam kapetan je pričao: 
ʺMi  smo  bili  nemi  pred  njimʺ!  Otac  German  im  je  svima  uputio  jedno  pitanje:  ʺŠta  vi, 
gospodo,  najviše  volite  i  šta  bi  svaki  od  vas  želeo  za  svoju  srećuʺ?  Pljuštali  su  razni 
odgovori.  Neko  je  želeo  bogatstva,  neko  ‐  slave,  neko  ‐  lepoticu  ženu,  neko  ‐  prekrasnu 
lađu, kojom bi on upravljao, i tako dalje sve u tom vidu. ʺNo je li istinaʺ, rekao im je na to 
otac  German,  ʺda  je  sve  vaše  raznovrsne  želje  moguće  svesti  na  jedno,  ‐  da  svaki  od  vas 
želi ono, što, po njegovom shvatanju, on smatra najboljim i najdostojnijim ljubaviʺ? ‐ ʺDa, 
tako  jeʺ!  odgovorili  su  svi.  ʺA  šta,  reći  ćeteʺ,  produžavao  je  on,  ʺmože  biti  bolje,  iznad 
svega,  prevashodnije  od  svega  i  po  preimućstvu  dostojnije  ljubavi,  ako  ne  Sam  Gospod 
naš Isus Hristos, Koji nas je sazdao, ukrasio takvim savršenstvima, svemu dao život, sve 
održava, hrani, sve ljubi, Koji je Sam ljubav i divniji od svih ljudi? A zar ne treba zbog toga 
više od svega ljubiti Boga, više od svega želeti i tražiti Bogaʺ? Svi su zabrujali: ʺpa, da! To 
se razume! To je jasno samo po sebi!ʺ ‐ ʺA volite li vi Bogaʺ? upitao je tada starac. Svi su 
odgovorili: ʺnaravno, ‐ mi volimo Boga. Kako je moguće ne voleti Bogaʺ? ʺA ja grešni više 
od  četrdeset  godina  trudim  se  da  volim  Boga,  i  ne  mogu  reći,  da  Ga  savršeno  ljubimʺ, 
uzvratio  im  je  otac  German,  i  počeo  dokazivati  kako  treba  ljubiti  Boga.  ʺAko  mi  volimo 
kogaʺ,  govorio  je  on,  ʺmi  ga  se  uvek  sećamo,  trudimo  se  da  mu  ugodimo,  danju  i  noću 
naše srce je zauzeto tim predmetom. Da li vi tako, gospodo, volite Boga? Da li Mu se često 
obraćate,  da  li  Ga  se  uvek  sećate,  da  li  mu  se  uvek  molite  i  ispunjavate  Njegove  svete 
zapovesti?ʺ Morali su priznati: ne! ʺZa naše dobro, za našu srećuʺ, završavao je starac, ʺu 
krajnjem slučaju obećajmo sebi, da ćemo od ovoga dana, od ovoga časa, od ovoga minuta 
truditi se da volimo Boga iznad svega, i da. ispunjavamo Njegovu svetu voljuʺ! ‐ Bez svake 
sumnje taj razgovor je morao biti upečaćen u srca slušalaca na sav život! 

Uopšte  otac  German  je  voleo  da  govori  o  večnosti,  o  spasenju,  o  budućem  životu,  o 
sudovima Božjim; mnogo je pričao iz Žitija Svetih, iz prologa, no nikada nije govorio ništa 
prazno. Bilo je tako prijatno slušati ga, da sabesednici njegovi čak i Aleuti i njihove žene 
bivali su zaneseni njegovim govorima i često tek sa svanućem, pa i to ne hoteći, napuštali 
su ga, ‐ svedoči Konstantin Larionov. 

Gospodin Janovski podrobno opisuje spoljašnjost oca Germana. ʺŽivo se sećamʺ, priča on, 
ʺsvih  crta  sijajućeg  blagodaću  lica  starčeva,  njegovog  prijatnog  osmeha,  krotkog, 
privlačnog  pogleda,  smirenog,  tihog  karaktera  i  njegove  predusretljive  reči.  On  je  bio 
maloga rasta; lice je imao bledo, pokriveno borama; oči sivoplave, pune sjaja, a na glavi je 
imao  malo  sede  kose.  Govor  njegov  nije  bio  gromak,  već  veoma  prijataiʺ.  Iz  svojih 
razgovora  sa  starcem  Janovski  navodi  dva  slučaja:  ʺJedanputʺ,  piše  on,  ʺja  sam  pročitao 
ocu Germanu odu ʺBogʺ od Deržavina. Starac se zadivio, došao u ushićenje, i molio da je 
pročitam još jednom. Ja sam ponovio. ʺJe li moguće da je to pisao prost učiteljʺ? pitao je on. 

29
‐ ʺDa, naučnik, pesnikʺ, odgovorio sam ja. ʺTo je po nadahnuću Božjem pisanoʺ, rekao je 
starac. 

ʺDrugi  put  pričao  sam  mu,  kako  su  Španci  u  Kaliforniji  zarobili  14  ljudi  Aleuta  (1815. 
godine) i kako su ih sve jezuiti primoravali da prime rimokatoličku veru.[29] Na to Aleuti 
nikako  nisu  pristajali:  ʺMi  smo  hrišćaniʺ,  govorili  su  oni  jezuitima.  ʺTo  nije  istina,  vi  ste 
jeretici,  šizmaticiʺ,  uzvraćali  su  jezuiti,  ‐  ʺi  ako  vi  ne  pristanete  da  primite  našu  veru,  mi 
ćemo vas sve umoritiʺ. Zatim su Aleuti do uveče bili razmešteni po dvojica po tamnicama. 
Uveče  su  s  fenjerom  i  zapaljenim  svećama  došli  jezuiti  u  tamnicu,  i  stali  ponovo  da 
ubeđuju nalazeća se u njoj dva Aleuta da prime rimokatoličku veru. ʺMi smo hrišćaniʺ, bio 
je odgovor Aleuta, ‐ ʺi nećemo promeniti svoju veruʺ. Tada su ih jezuiti stali mučiti, najpre 
jednoga, a drugi je bio svedok. Odrezali su Aleutu po jedan zglob od prstiju na nogama, 
zatim ‐ po drugi, dalje po jedak zglob od prsta na rukama, zatim po drugi, zatim su otsekli 
stopala  nogu,  šake  na  rukama,  ‐  krv  je  lila:  mučenik  je  trpeo  i  ponavljao  samo  jedno:  ʺJa 
sam hrišćaninʺ, i u takvim mukama od istečenja krvi skončao je. Sledećeg dana obećali su 
jezuiti da će umoriti i njegovog druga; no te noći dobijena je naredba iz Montreala, da sve 
zarobljene  ruske  Aleute  hitno  pošalju  tamo  sa  sprovodom,  a  zatim  su  oni  svi,  sem 
skončavšeg,  i  bili  otpravljeni.  To  mi  je  pričao  očevidac  Aleut,  drug  umorenoga,  koji  je 
zatim  pobegao  iz  ropstva;  a  o  čemu  sam  ja  tada  izvestio  glavnu  upravu  u  Petrogradu. 
Kada sam završio moju povest, otac German je zapitao: ʺA kako se zvao umoreni Aleutʺ? ‐ 
ʺPetarʺ, odgovorio sam ja, ʺa prezimena se ne sećamʺ. Starac je ustao pred ikonu, pobožno 
se prekrstio i izgovorio: ʺSveti novomučeniče Petre, moli Boga za nasʺ![30] 

Da  bi  donekle  izrazili  sam  duh  učenja  oca  Germana,  mi  ćemo  navesti  reči  svojeručnog 
njegovog pisma. 

ʺPuste  želje  ovoga  veka  udaljuju  od  nebeske  otadžbine,  ljubav  k  njima  i  navika  odevaju 
dušu  našu  kao  u  gnusni  ogrtač;  on  je  nazvan  od  Apostola  ʺspoljašnji  čovekʺ.  Mi, 
stranstvujući u putovanju ovoga života, prizivajući Boga u pomoć, dužni smo da svučemo 
tu  gnusnost,  a  da  se  odevamo  u  nove  želje,  u  novu  ljubav  budućega  veka,  i  kroz  to  da 
poznajemo naše ka nebeskoj domovini ili približavanje ili udaljavanje; no ubrzo to učiniti 
nemoguće  je,  nego  treba  sledovati  primeru  bolesnika,  koji  želeći  miloga  zdravlja,  ne 
prestaju tražiti sredstva za izlečenje sebe. Ja govorim nejasnoʺ. 

Ništa ne tražeći za sebe u životu, davno već, pri samom dolasku u Ameriku, po smirenju, 
otkazao se od čina jeromonaha i arhimandrita, i ostavši zauvek prost monah, otac German, 
bez  i  najmanjeg  straha  pred  moćnima,  revnovao  je  svim  usrćem  za  Boga.  S  krotkom 
ljubavlju,  ne  gledajući  ko  je  ko,  on  je  izobličavao  mnoge  za  netrezveni  život,  nedostojno 
vladanje  i  tlačenje  Aleuta.  Izobličavana  zloća  naoružavala  se  protiv  njega,  činila  mu  sve 
moguće neprijatnosti i nevolje, no Gospod je čuvao starca. Upravnik kolonije Janovski, ne 
videvši  još  oca  Germana,  zbog  nekih  kleveta  na  njega,  već  je  bio  pisao  u  Petrograd  o 
neophodnosti  njegovog  udaljenja,  objašnjavajući,  kao  da  on  tobože  buni  Aleute  protiv 

30
vlasti;  no  ta  optužba  pokazala  se  neosnovanom,  i  Gn  Janovski  bio  je  kasnije  u  broju 
poštovalaca  oca  Germana.  Jednom  je  islednik  došao  na  Jelovo  ostrvo  sa  upravnikom 
kolonije N. i kompanijskim službenicima da pretrese keliju oca Germana, nadajući se da će 
naći  kod  njega  veliki  imetak.  A  kada  nisu  našli  ništa  od  vrednosti,  verovatno  po 
dopuštenju  starijih,  služitelj  Ponomarov  je  počeo  sekirom  da  otkiva  daske  na  podu. 
ʺPrijatelju  mojʺ,  rekao  mu  je  tada  German,  ʺuzalud  si  uzeo  sekiru;  to  oruđe  će  tebe  lišiti 
životaʺ!  Posle  nekog  vremena  potraženi  su  ljudi  u  Nikolajevski  redut;  zbog  čega  su  iz 
Kadjaka poslali tamo ruske služitelje, u broju kojih i Ponomarova. Tamo su mu Kenajci u 
snu sekirom odsekli glavu. 

Mnogo velikih nevolja podneo je otac German i oD demona. To je on sam otkrio učeniku 
svome Gerasimu, kada ovaj, ušavši k njemu u keliju bez uobičajene molitve, na sva pitanja 
svoja  nije  dobio  od  njega  odgovor,  i  idućeg  dana  upitao  ga  za  uzrok  jučošnjeg  ćutanja. 
ʺKada  sam  ja  došao  na  ovo  ostrvo  i  naselio  se  u  ovoj  pustinjiʺ,  rekao  je  njemu  tada  otac 
German, ʺmnogo puta demoni su dolazili k meni, tobože iz nužde, ‐ u obliku ljudskom i. u 
obliku zverova, ‐ i ja sam mnogo prepatio od njih i raznih nevolja i iskušenja: zato ja sada i 
ne govorim s onim, ko uđe k meni bez molitveʺ. 

Posvetivši  sebe  potpuno  na  službu  Gospodu,  revnujući  jedino  o  proslavljenju  Njegovog 
svesvetog  imena,  daleko  od  srodnika,  usred  raznovrsnih  nevolja  i  oskudice,  desetine 
godina  provodeći  u  visokim  podvizima  samoodricanja,  otac  German  bio  je  udostojen 
mnogih nadprirodnih darova od Boga. 

Usred  Jelovog  ostrva  po  gori  juri  u  more  mali  potočić,  čije  je  ušće  uvek  bilo  zasipano 
penušavim  valovima.  U  proleće,  kada  se  pojavljivala  rečna  riba,  starac  je  razgrtao 
unekoliko pesak na ušću, da bi ribe mogle proći, ‐ i prva riba koja bi se približila jurnula bi 
u reku. ʺBivalo je, kaže apa (dedica)ʺ, priča Aligjaga, ʺpođeš, i uhvatiš ribu u ruciʺ! Suvom 
ribom hranio je otac German ptice, ‐ i one su u velikom broju obletale oko njegove kelije. 
Pod kelijom su u njega živeli hermelini. To malo zverče kad se ošteni, nepristupačno je, a 
starac  ga  je  hranio  iz  ruku.  ʺMi  na  to  nismo  gledali  kao  na  čudoʺ,  govori  njegov  učenik 
Ignjatije. Gledali su takođe gde otac German hrani medveda. Sa smrću starca i ptice i zveri 
udaljili su se; čak i njegov vrt ne daje nikakvog roda, ako ga neko samovoljno drži, ‐ tvrdi 
o. Ignjatije. 

Na  Jelovom  ostrvu  desila  se  poplava.  Stanovnici  su  u  strahu  dotrčali  starcu.  Tada  je  on 
uzeo iz doma svojih vaspitanika ikonu Božije Matere, izneo je i stavio na ogradu i počeo se 
moliti. Po molitvi obrativši se prisutnima, rekao je: ʺne bojte se, dalje od ovog mesta, gde 
stoji  sveta  ikona,  voda  neće  proćiʺ.  Reč  starca  se  ispunila.  Zatim,  obećavši  istu  takvu 
pomoć  od  svete  ikone  i  u  buduće  ‐  zastupništvom  Svete  besprekorne  Vladičice,  on  je 
zapovedio  učenici  svojoj  Sofiji,  da  u  slučaju  poplave  stavi  ikonu  na  ogradu.  Ta  ikona  se 
čuva na ostrvu i do danas. 

31
Baron  F.  P.  Vrangel,  po  molbi  starca,  pisao  je  po  diktatu  njegovo  pismo  ‐  nekome 
nepoznatom  ‐  mitropolitu.  Kada  je  bilo  završeno  i  pročitano  pismo,  starac  je  čestitao 
baronu  čin  admirala.  Zaprepastio  se  baron:  to  je  za  njega  bila  novost,  koja  se  stvarno 
potvrdila tek posle dužeg vremena kada je on dolazio u Petrograd. 

ʺŽao  mi  te,  dragi  kumeʺ,  govorio  je  otac  German  upravniku  Koševarevu,  čijeg  je  sina 
držao  na  krštenju,  ʺžao,  jer  će  ti  smena  biti  neprijatnaʺ!  Kroz  dve  godine,  Koševarev,  pri 
smeni, bio je sproveden na ostrvo Sithu. 

Jedanput  se  zapalila  šuma  na  Jelovom  ostrvu.  Starac  je  sa  svojim  učenikom  Ignjatijem  u 
delu  šume,  jednog  aršina  širine,  sasekao  goru  do  korena,  razgrnuv  mahovinu,  i  rekao: 
ʺbudite mirni, ‐ vatra neće preći ovu crtuʺ! Drugog dana, kada, po svedočanstvu Ignjatija, 
nije  bilo  nade  na  spasenje,  s  velikom  jačinom  došla  je  vatra  do  razgrnute  starcem 
mahovine,  projurila  uzduž  linije  i  zaustavila  se,  ne  dodirnuvši  se  guste  šume,  koja  se 
nalazila iza linije. 

Godinu  dana  pre  dobijanja  vesti  na  Kadjak  o  smrti  visokopreosvećenog  mitropolita 
(nepoznato kojeg), otac German je govorio Aleuti^ma, da je njihov najveći duhovni voća 
skončao. 

Često je govorio starac, da će Amerika imati svog arhijereja, tada kada o tome niko nije ni 
mislio,  a  i  nade  nije  bilo  da  bi  u  Americi  bio  svoj  arhijerej,  govori  preosvećeni  episkop 
Petar; no proroštvo se njegovo ispunilo u svoje vreme. 

ʺPosle smrti mojeʺ, govorio je otac German, ʺbiće epidemija i pomreće od nje mnogo ljudi, i 
Rusi će ujediniti Aleuteʺ. Stvarno, izgleda pola godine po njegovom upokojenju, nastupile 
su boginje; smrtnost je bila strahovita; u Americi u pojedinim naseljima ostalo je u životu 
svega  poʺnekoliko  ljudi.  To  je  pobudilo  kolonijalnu  upravu  da  ujedini  Aleute:  tada  od 
dvadeset naselja obrazovalo se samo sedam. 

ʺIako će proći mnogo vremena od moje smrtiʺ, govorio je otac German svojim učenicima, 
ʺno  mene  neće  zaboraviti,  i  mesta  moga  življenja  neće  biti  pusto:  sličan  meni  monah, 
bežeći od slave ljudske, doći će i živeće na Jelovom, ‐ i Jelovo neće biti bez ljudiʺ! 

ʺDragi  mojʺ,  pitao  je  otac  German  Konstantina,  kada  je  ovom  bilo  ne  više  od  dvanaest 
godina  od  rođenja,  ʺšta  misliš  ti,  kapela,  koju  sada  grade,  hoće  li  ostati  tuʺ?  ‐  ʺNe  znam, 
apa (dedice), odgovorio je mališan. ʺJa i stvarnoʺ, govori Konstantin, ʺnisam tada razumeo 
pitanje,  premda  se  ceo  razgovor  živo  urezao  u  mom  sećanjuʺ.  A  starac,  malo  poćutavši, 
rekao je: ʺdete moje, zapamti, ‐ na tom mestu biće nekada manastirʺ. 

ʺProći  će  trideset  godina  od moje smrti, svi koji žive  sada  na  Jelovom ostrvu pomreće,  ti 

ćeš sam  ostati  živ i bićeš  star i  bedan, ‐ i tada će  se setiti  meneʺ,  govorio je  otac  German 
učeniku  svome,  Aleutu  Ignjatiju  Aligjagu.  I  stvarno,  po  isteku  trideset  godina  od  dana 
končine oca Germana setili su se njega, počeli sakupljati o njemu vesti, po kojima je i bilo 

32
napisano njegovo žitije. ʺZadivljujuće je, kliče Ignjatije, ʺkako je nama sličan čovek mogao 
sve to znati unapred na tako dugo vreme! Uostalom ne! ‐ on nije prost čovek! On je gledao 
naše misli i uticao tako da smo ih mi njemu otkrivali i dobijali poukeʺ. 

ʺKada  umremʺ,  govorio  je  starac  svojim  učenicima,  ʺsahranite  me  pored  oca  Joasafa. 
Sahranite  vi  mene  sami,  jer  sveštenika  ne  možete  dočekati.  Telo  moje  nemojte  kupati, 
položite  ga  na  dasku,  skrstite  ruke  na  grudi,  uvijte  me  u  mantiju  i  njenim  krajevima 
pokrite moje lice a kamilavkom glavu. Ako neko poželi da se oprosti sa mnom, neka celuje 
krst; lice moje nikome ne pokazujteʺ. 

Približilo se vreme odlaska starca. Jednog dana zapovedio je on učeniku svome Gerasimu 
da zapali sveće pred ikonama i da čita Dela svetih Apostola. Posle nekog vremena, lice je 
njegovo zasijalo, i on je glasno kazao: ʺSlava Ti, Gospodeʺ! Zatim, naredivši da se prekine 
čitanje, objavio je da je Gospodu ugodno da mu produži život još na nedelju dana. Kroz 
nedelju, opet po njegovoj zapovesti bila su zapaljene sveće i čitala se Dela svetih Apostola. 
Tiho je prikloNio starac glavu svoju na grudi Gerasima, kelija se ispunila blagouhanijem, 
lice  je  njegovo  prosijalo,  i  otac  German  se  upokojio.  Tako  je  blaženo  usnuo  on  snom 
pravednika u 81. godini svoga mnogotrudnog života, 13. decembra 1837. godine. 

Poslani  s  tužnom  vešću  u  luku,  vrativši  se  objavio  je,  da  je  upravnik  kolonije  Koševarev 
zapretio da sahranjuju starca dok on ne stigne, da je on zapovedio da se za usopšeg načini 
bolji  sanduk  i  da  će  ga  on  sam  sa  sveštenikom  odmah  dovesti.  No  gle  dunuo  je  strašan 
vetar,  kiša  je  pljusnula,  nastala  je  užasna  bura.  Nije  bilo  daleko  rastojanje  od  luke  do 
Jelovog,  samo  dva  sata  puta,  no  niko  se  nije  usućivao  da  se  naveze  na  more  po  takvom 
nevremenu.  Tako  je  trajalo  ceo  mesec;  i  premda  je  ceo  mesec  ležalo  telo  oca  Germana  u 
toplom  domu  njegovih  vaspitanika,  lice  se  njegovo  nije  izmenilo  niti  je  bilo  od  tela  i 
najmanjeg  zadaha.  Najzad  sa  iskusnim  starčićem  Kozmom  Učiliščevim  bio  je  donesen 
sanduk;  od  lučana  niko  nije  došao,  ‐  Jelovski  stanovnici  su  sami  predali  zemlji  smrtne 
ostatke svoga starca. Tako su se ispunile predsmrtne reči oca Germana, ‐ a zatim se vetar 
utišao, i površina mora postala glatka, kao ogledalo. 

Jedne večeri u naselju Kotana (na Aljaski) video se nad Jelovim ostrvom neobično svetao 
stub, koji je dosezao do neba. Zapanjeni čudesnom pojavom, iskusni stariji ljudi i Gerasim 
Vologdin i žena njegova Ana rekli su: ʺOčigledno, otac German nas je napustioʺ, i počeli 
su se moliti. Zatim su oni saznali da je upravo te noći preminuo starac. Taj stub su videli 
sa raznih mesta i drugi. To veče, u drugom naselju na Atognaku, videli su kao čoveka, koji 
se podiže sa Jelovog ostrva ka oblacima. 

Sahranivši  svoga  oca,  nad  grobom  su  mu  njegovi  učenici  postavili  drveni  spomenik.  ʺJa 
sam ga lično videoʺ, govorio je kadjakski sveštenik Petar Koševarev, ʺi sada mogu reći, da 
on uopšte nije nagrižen vremenom i kao da je danas načinjenʺ. 

33
Videvši slavni u podvizima život oca Germana, videvši njegova čudesa, videvši ispunjenje 
njegovih  predskazanja  i  najzad  njegovo  blaženo  upokojenje,  ʺuopšte  svo  mesno 
stanovništvoʺ, svedoči preosvećeni episkop Petar, ʺima puno strahopoštovanja poštovanje 
prema  njemu,  kao  prema  svetom  podvižniku,  i  potpuno  su  uvereni  u  njegovu 
bogougodnostʺ. 

Godine 1842, posle pet godina od prestavljenja starca, ploveći morem u Kadjak i nalazeći 
se  u  krajnjoj  opasnosti,  visokopreosvećeni  Inokentije,  arhiepiskop  Kamčatski  i  Aleutski, 
pogledavši na Jelovo ostrvo, rekao je u sebi: ʺAko si ti, oče Germane, ugodio Gospodu, to 
neka  se  promeni  vetarʺ!  I  tačno,  nije  prošlo,  izgleda,  ni  četvrt  sata,  govori 
visokopreosvećeni,  a  vetar  im  je  postao  pogodan,  i  oni  su  srećno  pristali  uz  obalu.  Iz 
blagodarnosti za izbavljenje, arhiepiskop Inokentije služio je sam na grobu Prepodobnog 
Germana parastos. 

Prepodobni otac naš German i danas predstoji Presvetoj Trojici proseći izbavljenje od bure 
greha  i  strasti  svima  onima  koji  svetlo  praznuju  njegov  sveti  spomen,  i  kliču  mu: 
ʺPrepodobni oče Germane, moli Boga za nasʺ. Amin.[31] 

  

  

SPOMEN SVETOG NOVOMUČENIKA 

PETRA ALEUTA 

  

POSTRADAO za veru Pravoslavnu 1815. godine u San‐Francisku u Americi, ljuto mučen 
od jezuita.[32] O njemu vidi opširnije u današnjem žitiju prepodobnog oca našeg Germana 
Aljaskog. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ARSENIJA LATRSKOG 

  

PREPODOBNI  Arsenije  beše  rodom  iz  Carigrada;  sin  visokorodnih,  iobožnih  i  bogatih 
roditelja. Car ga postavi za vojskovođu i patricija[33] Kiveriotske[34] oblasti. Jednom kada 
on sa vojskom plovljaše po moru, podiže se strahovita bura, i sve lađe potonuše sa svima 
što  behu  na  njnjma,  samo  se  on  jedan  spase.  Posle  toga  Arsenije  se  odreče  sveta,  primi 

34
angelski  čin  monaški,  i  sav  se  predade  monaškim  podvizima,  čisteći  i  dušu  i  telo 
molitvama,  postovima,  bdenjima,  ležanjem  na  zemlji,  i  drugim  dobrovoljnim 
zlopaćenjima. Nošaše on i teške lance. A muke njegove od ‐ hladnoće zimi i od žege leti, i 
potoke suza njegovih, i svunoćna stajanja njegova, i ratovanja njegova sa zlim dusima, ko 
će nabrojati? Živeći u takvim podvizima, on bi od Duha Svetog odveden u jedno divlje i 
pusto mesto. Hrana mu beše divlje zelje; i on to ne jeđaše već okušaše; a vode uzimaše vrlo 
malo, i to u dva ili tri dana jedanput. 

Posle  mnogog  podvizavanja  na  tom  mestu  prepodobni  ode  na  goru  Latru,[35]  gde 
molitvom  i  krsnim  znakom  umrtvi  smrtonosnu  aspidu.  Zatim  se,  po  Božjem  naređenju, 
preseli u manastir Kelivarski.[36] Tu on posle kratkog vremena postade iguman, i mnoge 
podstače  na  vršenje  vrlina.  Nakon  izvesnog  vremena  on  se  iz  manastira  povuče  u  jednu 
pećinu,  punu  divljih  zverova.  Tako  on,  kao  drugi  prorok  Danilo,  podvizavaše  se  u 
molitvenom  samovanju  i  tihovanju  usred  zverova.  I  molitvom  svojom  on  odagna  odatle 
sve zverove. I tu pećinu on pretvori u školu za duše ljudske. Jer k njemu se sabraše bratija, 
koje on svetim životom svojim i bogomudrim poukama vođaše putem spasenja. Zatvoren 
u  svojoj  tesnoj  keliji,  on  šest  dana  u  toku  sedmice  niti  s  kim  govoraše,  niti  što  od  hrane 
uzimaše;  jedino  je  nedeljom  poučavao  bratiju  i  uzimao  hrane.  Sa  takvim  podvizima  i 
vrlinama  prepodobni  dostiže  takvo  bestrašće  ‐  απαθειαν,  takvo  savršenstvo,  da  više  ne 
uzimaše  nikakvu  telesnu  hranu,  nego  ta  Anđeo  Božji  hranjaše,  i  dobi  od  Gospoda  dar 
čudotvorstva. Tako, on žezlom svojim gorku vodu pretvori u slatku. I počinivši mnoštvo 
druga čudesa, blaženi Arsenije mirno se upokoji usred bratije.[37] 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

ARISA 

  

KROTKI otac Aris krotko se prestavio u Gospodu. 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

35
1. Reč  je  o  takozvanoj  Maloj  Jermeniji  ‐  rimskoj  oblasti  između  gornjih  tokova  reka 
Eufrata  i  Galasa,  koja  se  tako  naziva  za  razliku  od  Velike  Jermenije,  planinske 
zemlje  na  zapadu  od  Maloazijskog  poluostrva  između  reke  Kure  i  gornjih  tokova 
Tigra  i  Eufrata,  u  kojoj  su  od  II  do  V  veka  pre  Hrista  vladali  carevi  domoroci. 
Kapadokija  prostrana  oblast  u  sredini  istočnog  dela  Male  Azije:  nekada  jedna  od 
najznamenitijih  država  Azije,  no  izgubila  samostalnost  i  ušla  u  sastav  Rimske 
carevine 17. ili 18. godine pre Hrista. Kapadokija graničila sa Malom Jermenijom, i 
dugo vreme je uračunavana u Kapadokiju. 

2. Satalion ili Satala ‐ grad u Jermeniji. 

3. Sevastija ‐ grad u Jermeniji, na severoistoku od Male Azije. 

4. Sravni: 1 Kor. 3, 16. 

5. Psal. 6, 9‐10. 

6. Psal. 34, 9‐10. 

7. Nikopolj ‐ grad u Maloj Jermeniji, na granici Ponta, pored reke Aikuse, pritoke Irisa; 
danas ‐ Enderes. 

8. Tojest đavo, satana. 

9. Jova 4, 18; 2 Petr. 2, 4; Jud. 1, 6. 

10. 1 Mojs. 2, 7‐25. 

11. 1 Mojs. 3, 1‐19. 

12. 1 Mojs. 6, 5‐8, 20. 

13. 1 Mojs. 9, 1‐17. 

14. Spomen njegov Crkva praznuje 11. februara. 

15. To jest u devet sati pre podne. 

16. Ova predsmrtna molitva svetog Evstratija uneta je u crkveno bogosluženje i čita se 
na Polunoćnici subotnoj. 

17. Sveti  mučenici:  Evstratije,  Aksentije,  Evgenije,  Mardarije  i  Orest  postradali 

početkom četvrtoga veka. Docnije u rodnom gradu njihovom Aravraku, gde behu 
pogrebene  česne  mošti  njihove,  bi  u  njihovu  čast  podignuta  crkva,  i  od  svetih 
moštiju njihovih bivahu čudesa. Na domaku Carigrada nalažaše se manastir u čast 
ovih  svetih  mučenika,  po  imenu  Olimp.  Tu  je  svake  godine  služio  patrijarh  o 

36
18. U  siromašnom  manastiru  Olimpu,  razume  se,  nije  se  moglo  imati  sve  što  je 
potrebno za svečano patrijarhovo služenje. Zato je on i slao svoje odjejanje, i ostale 
potrebne sasude. 

19. Katizme  su  sastavni  deo  jutrenja.  Psaltir  ima  150  psalama;  deli  se  na  20  katizama; 
svaka katizma ima po tri Slave. Ova podela je od najstarijih vremena. 

20. Sveta  mučenica  Agatija  postradala  251.  godine  za  Dekijeva  gonjenja;  njene  svete 
mošti činile mnoga čudesa; spomen njen Crkva praznuje 5. februara. 

21. Sicilija ‐ veliko ostrvo Sredozemnog mora kraj južnih obala Italije. 

22. Sirakuza ‐ jedna od prvih grčkih kolonija na istočnoj obali ostrva Sicilije. 

23. Katana ‐drevni grad na istočnoj obali ostrva Sicilije. 

24. Mat. 9, 20‐22; Mk. 5, 25‐34. 

25. Tojest  naređenja  rimskih  careva  o  tome,  da  svi  žitelji  rimske  carevine  moraju 
prinositi žrtve neznabožačkim bogovima. 

26. Sveta mučenica Lukija postrada 304. godine. 

27. Prepodobni German rodio se 1756. godine. 

28. Daščani ležaj, obično za više osoba. 

29. Jezuiti su rimokatolički monaški red, osnovan u 16. veku od Španca Ignjatija Lojole, 
sa glavnim ciljem: služenje Rimskom papi i širenje rimokatolicizma. Pri tome jezuiti 
često nisu birali sredstva sa bi ostvarili ovoj cilj, zbog čega su i postali poznati kao 
lukavi, neiskreni i podmukli. 

30. Spomen ovog Sv. prvomučenika Petra Aleuta praznuje se takođe na današnji dan. 

31. Sveti  Sinod  Ruske  Zagranične  Crkve  i  Sv.  Sinod  Američke  Mitropolije  uneli  su 
zvanično  ime  Prepodobnog  Germana  Aljaskog  u  kalendar  Svetih  27.  jula  1970. 
godine. 

32. Jezuiti  su  rimokatolički  monaški  red,  osnovan  od  Španca  Ignjatija  Lojole,  u  16. 
veku,  sa  zadatkom  da  služe  Rimskom  papi  i  da  često  nebiranim  sredstvima  šire 
katolicizam. 

33. Patricijama se nazivao viši stalež u Rimskoj i Vizantijskoj carevini. 

37
34. U Kariji ‐ jugozapadnoj obali Male Azije. 

35. Gora Latra ‐ planinski lanac u Kariji, u Maloj Aziji. 

36. U Kariji, na jugozapadu Male Azije. 

37. Tačno  se  ne  zna  vreme  življenja  prepodobnog  Arsenija;  približno:  između  VIII‐X 
veka.  

38