Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
14. DECEMBAR 
  

  

‐ STRADANjE SVETIH MUČENIKA TIRSA, LEVKIJA, KALINIKA, FILIMONA, 
APOLONIJA i drugih s njima 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA ARIJANA i TEOTIHA i još tri štitonosca 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA IPATIJA 

1
STRADANjE SVETIH MUČENIKA 

TIRSA, LEVKIJA, KALINIKA, FILIMONA, APOLONIJA 

i drugih s njima 

  

SVETE  mučenike  Tirsa,  Levkija  n  Kalinika  odgaji  Vitinijska  zemlja,[1]  a  vaspita  ih  grad 
Kesarija.[2]  Postradaše  oni  za  Hrista  u  vreme  cara  Dekija[3]  na  sledeći  način.  Jedan  od 
igemona,[4]  po  imenu  Kumvrikije,  doputova  u  Kesariju  iz  Nikomidije[5]  i  revnosno 
utvrđivaše idolopoklonstvo, usrdno se starajući o idolištima i poganim žrtvama i o svemu 
što beše prijatno neprijatelju  roda  ljudskog, đavolu. A na  to  primoravaše on i sve mesne 
žitelje,  jedne  pridobijajući  laskama,  druge  zaplašujući  pretnjama.  Levkije,  vrlo  ugledan 
građanin, čestit, pametan, učen i visokog porekla, gledajući ova bezakonja silno paćaše u 
duši i sve se više raspaljivaše revnošću po Bogu. Najzad, ne mogući tajiti taj požar revnosti 
i  ne  hoteći  više  kriti  svoju  veru,  on  neočekivano  stupi  pred  igemona  i  reče:  Zašto,  bedni 
Kumvrikije,  ustaješ  protiv  svoje  sopstvene  duše,  obožavajući  bezosećajne  i  gluve  idole,  i 
mnoge druge odvlačiš sa sobom u tu ubitačnu zabludu? Takvi ljudi izgledaju neosetljiviji 
od kamenja i drveća, jer ne žele da poznadu istinitog Boga i Spasitelja i ne pristaju da hode 
u svetlosti, napustivši prethodno tamu zablude. 

Bezumni igemon, ne podnoseći istinu ovih reči, razjari se i odmah, pre ikakvog ispitivanja, 
naredi  da  Levkija  biju.  No  Levkije,  dobrovoljno  primajući  mučenje,  blagodaraše  Boga,  i 
time  dovede  mučitelja  do  još  većeg  besa.  I  bi  bijen  dotle  dok  ne  iznemože  telo  njegovo 
premlaćeno; i on sam se moljaše da bude razrešen od tela i otide ka Gospodu. Ispunjenju 
ove njegove želje pomože sam mučitelj, jer naredi da mučenika odvedu van grada i tamo 
mu  odseku  glavu.  Vođen  od  dželata  na  pogubljenje,  sveti  mučenik  iđaše  bez  ikakvog 
straha  i  uznemirenja;  na  njegovom  licu  ne  beše  ni  traga  od  bola  i  podnesenih  muka; 
naprotiv, sav je sijao radošću i blaženstvom, kao da ga vode ne na smrt nego na venčanje. I 
tako,  daleko  od  grada  njemu  bi  odsečena  glava,  i  ode  na  nebo  da  za  svoj  podvig  primi 
venac neuvenljivi. 

Glas o svireposti Kumvrikija brzo se raznese po ovima susednim pokrajinama, i hrišćani 
se stadoše skrivati bojeći se njegove svireposti. No blaženi Tirs, iako još nekršten već samo 
oglašen,  naoružavši  se  revnošću  po  Bogu,  dođe  pred  mučitelja  i  reče:  Da  si  zdrav,  svetli 
igemone!  ‐  I  kad  ga  ovaj  odpozdravi,  Tirs  produži:  Je  li  dozvoljeno  svakome  pred  vama 
sudijama  govoriti  što  hoće,  ili  je  dužan  odgovarati  samo  na  vaša  pitanja  i  ni  reči  ne 
promolviti  bez  vašeg  odobrenja?  ‐  Igemon,  kao  zaboravivši  šta  je  uradio  s  Levkijem, 
odgovori:  Dozvoljeno  je,  i  do  današnjeg  dana  ta  sloboda  govorenja  nije  bila  oduzeta 
nikome, naročito kada neko hoće da govori nešto što je na opštu korist. 

2
Tada  Tirs  reče:  Šta  se  korisnije  može  govoriti  od  onoga  što  je  korisno  po  dušu?  I  eto,  ja, 
gledam kako ti mnoge kinjiš i lišavaš spasenja odvlačeći ih od istinite vere i po zloći svojoj 
privlačeći ih k zabludi idolopokloničkoj. Time ti na dušu svoju navlačiš sav pakao ognjeni. 
Stoga sam rešio da smelo i, slobodno porazgovaram s tobom i doznam od tebe, sa kojih si 
razloga  ti,  ostavivši  Sazdatelja  neba  i  zemlje  i  vascelog  roda  ljudskog,  doneo  zakon  ‐ 
poklanjati se delu ruku ljudskih, kao govoreći drvetu: ʺti si otac mojʺ (kako to izobličava 
idolopoklonike sveti prorok Jeremija[6] i kamenu: ʺti oi me rodioʺ. I ti svim bićem svojim 
na tome radiš, da sve ljude (ako je moguće) privoliš da postanu sledbenici tvoje pagubne 
vere. 

Na  to  igemon  reče:  Tvoja  neblagovremena  i  neumesna  reč  pokazuje  da  ti  boluješ  od 
hrišćanstva. Uostalom, ta tašta gštanja i njihova lažna rešenja prepusti školskim ljudima i 
onima  koji  nisu  zaduženi  narodnim  brigama,  a  ti  se  sada  pokori  carevom  naređenju  i 
prinesi žrtvu bogovima. Ne učiniš li to, onda ćeš za neumesne reči koje si izgovorio dobiti 
od  nas  kao  nagradu  ‐  spremljene  za  tebe  muke.  ‐  Tirs  odgovori:  Pošto  ste  vi  razumna 
stvorenja Božja, to ne treba da činite ništa nerazumno i bez marljivog ispitivanja. No ako 
hoćeš da se držiš bezumne zapovesti tvoga cara, onda čini što ti je naređeno. 

Kumvrikije reče: Smatram da te tihost naša čini gordim. No videći da si ti čovek razborit i 
pametan  ja  ti  savetujem:  pokori  se,  pa  ćeš  time  izbeći  muke.  Otidi  dakle  u  hram  i  izvrši 
dužnost  svoju  prema  bogovima,  jer  ćeš  na  taj  način  i  oproštaj  pređašnje  krivice  dobiti  i 
prijatelj  velikome  caru  postati,  i  sav  ostali  život  svoj  provešćeš  s  nama  u  velikoj  časti.  ‐ 
Blaženi  odgovori:  Mnogo  sam  razmišljao  ja  o  svim  stvarima,  i  nemoj  smatrati  da  si  me 
zatekao negotova i nepripremljena izrana. Jer ja sam najpre dugo rasmatrao i vrlo brižljivo 
izučavao  i  ispitivao,  pa  se  na  osnovu  toga  ubedio  da  su  bogovi  vaši  bezdahni  idoli  i 
hramovi  njihovi  pogani;  i  ja  sam  njih  ismejao,  a  sebi  čistu  i  istinitu  hrišćansku  veru 
izabrao. Zato, ne odgađaj izvršiti ono što je od cara naređeno odnosno nas hrišćana. 

Ove  reči  blaženoga  toliko  razjariše  mučitelja,  da  on  odmah  naredi  nekim  snažnim 
mladićima  da  mučenika  dušmanski  biju  pesnicama.  Zatim  naredi  te  mu  i  ruke  i  noge 
vezaše kajišima, pa mu iz sve snage noge vukoše na jednu a ruke na drugu stranu. Kada to 
rađahu,  udovi  tela  mučenikova  izlažahu  iz  svojih  zglobova  i  čupahu  se.  Sve  to  mučenik 
trpljaše  radosna  i  svetla  lica.  Mučitelj  onda  naredi  da  mučeniku  gvozdenim  šipkama 
izbodu  oči,  a  čeličnim  čekićima  polome  vilice  i  izbiju  zube.  Nalazeći  se  u  tim  mukama 
sveti  mučenik  ismevaše  mučitelja,  i  time  ga  još  više  razdraživaše.  Tada  mučitelj  rastopi 
olovo, spremi gvozdeni odar, položi svetog mučenika potrbuške na njemu, pa dozva svoje 
volhe i nagovarače, da bi mučenika rečima obrlatili. I oni stadoše nagovarati blaženoga, da 
se  bar  privremeno  i  prividno  pokori  igemonu.  Pritom  govorahu:  Na  taj  način  ti  ćeš  se 
spasti  ljutih  muka,  i  dobićeš  mnoga  blaga,  a  Bog  tvoj  oprostiće  ti  znajući  nemoć  ljudske 
prirode, i neće se naljutiti na tebe, pošto je, kako čujemo, On veoma dobar i milostiv. ‐ A 
mučenik  odgovaraše:  Pa  baš  zbog  toga  ja  i  trpim  muke  za  Boga  moga  što  je  On  dobar  i 
milostiv.  Jer  kada  vi,  iako  slušate  o  beskrajnim  mukama  koje  vas  očekuju  ipak  se  ne 

3
obraćate  od  zablude  na  put  istine  i  srljate  u  očiglednu  pogibao,  zašto  onda  ja  da  ne 
podnosim junački privremena stradanja, za koja mi kao uzdarje predstoji Carstvo Nebesko 
i sva u njemu beskonačna i večna blaga. 

Posle  ovih  mučenikovih  reči,  mučenika  stadoše  polivati  vrelim  olovom.  No  olovo  se 
odjednom  razli  kao  reka,  i  mnoge  od  neznabožaca  koji  strahuju  unaokolo  povredi  i 
pogubi.  Sveti  pak  mučenik  ustade  sa  odra  nepovređen  i  potpuno  zdrav,  i  oči  njegove 
stadoše  ponovo  videti  kao  i  ranije.  Ovo  čudo  zaprepasti  sve,  pa  i  samog  igemona  silno 
zapanji.  Ali  on,  mada  je  trebalo  da  poZna  Onoga  koji  sve  to  čini,  ipak  ostade  Pri  slepilu 
duše  svoje.  Tako  se  na  njemu  zbiše  reči  Svetoga  Pisma:  Gledaš  mnogo,  ali  ne  vidiš; 
otvorene su ti uši, ali ne čuješ (Is. 42, 20). ‐ I tada, mučitelj se još više razljuti na mučenika, i 
nazvavši  ga  volhom  i  čarobnjakom  podvrže  ga  još  strašnijim  mukama.  No  sve  te  muke 
mučenik trpljaše junački; i ču se odozgo neki glas koji ukrepljavaše mučenika i utvrđivaše 
verne u veri, a neznabošce strahovito uplaši. 

Postiđen evim tim, mučitelj se poboja da produži sa mučenjem svetog mučenika, da ga ne 
bi snašla još neka veća sramota. Zato naredi da mučenika vežu i bace u tamnicu, a sam ode 
doma, razmišljajući na kakve bi još strašnije muke stavio Tirsa. Međutim blaženi mučenik 
se  u  tamnici  usrdno  moljaše  Bogu  da  ga  udostoji  svetog  krštenja.  I  gle,  blagodat 
Gospodnja  ga  odmah  poseti  te  noći:  uze  kojima  beše  svezan  odvezaše  se  i  vrata  se 
tamnička  sama  otvoriše.  Izišavši  iz  tamnice,  sveti  se  mučenik  uputi  k  episkopu 
Kesarijskom  koji  se  u  to  vreme  krio  od  gonjenja.  A  kada  episkop  ugleda  mučenika,  tog 
časa pade pred noge njegove, jer već beše čuo za njegovo junaštvo i trpljenje i poštovaše ga 
veoma.  Mučenik  pak,  podigavši  episkopa  i  sam  padajući  k  nogama  njegovim,  govoraše: 
Nemoj  činiti  to,  svečesni  oče!  ne  preduhitruj  poklonjenje  koje  ja  dugujem  tebi,  jer  sam 
došao ne da blagoslovim nego da primim blagoslov. ‐ Episkop mu na to reče: Ti treba da 
blagosloviš nas, jer si očigledno pokazao veliku silu vrline i obukao si se u presvetlu rizu 
Duha  kroz  pretrpljenje  tolikih  ljutih  muka.  ‐  Mučenik  odgovori:  Radi  toga  sam  i  došao 
ovamo, da se obučem u rizu besmrtnosti preporodivši se vodom i Duhom, jer se još nisam 
udostojio svetog krštenja. 

Episkop  odmah  krsti  Tirsa,  koji,  izišavši  iz  kupelji,  uskliknu:  Gospode  Isuse  Hriste  Bože 
moj,  Ti  me  evo  udostoji  preporoditi  se  vodom  i  Duhom!  daj  i  meni  da  se  kroz  stradanje 
krstim krštenjem kojim si se Ti krstio, i ispivši čašu Tvoju postanem pričesnik smrti Tvoje,  

Zatim, porazgovorivši malo sa episkopom i blagoslovivši jedan drugog, Hristov stradalac 
se vrati u tamnicu; pri tome ispred njega iđaše božanstvena svetlost, a za njim iđahu sveti 
Anđeli, kao što to jasno videše neki od dostojnih. Ušavši u tamnicu, on provođaše vreme u 
običajenim molitvama. 

V  to  vreme  jedan  dostojanstvenik,  po  imenu  Silvan,  rodom  Persijanac,  čovek  surov  i 
nemilosrdan,  želeći  da  se  dodvori  caru  i  pokaže  veran  njemu,  moli  cara  da  mu  da 
ovlašćenje  da  on  proveri  da  li  gonitelji,  postavljeni  za  istrebljenje  hrišćana,  stvarno 
4
ispunjuju  carska naređenja o tome. Car  mu dade tako ovlašćenje.  Sa takvim  ovlašćenjem 
Silvan doputova u Nikeju[7] i Kesariju, ovuda prinoseći žrtve idolima i svetkujući idolske 
praznike hrišćanskom krvlju. Između ostaloga Silvan bi obavešten i o velikom Tirsu, da ga 
nikakva mučenja ne mogu pobediti i da u isto vreme on znamenjem i čudesima zapanjuje 
ljude.  Silvan  naredi  da  mu  odmah  privedu  Tirsa,  a  sam  stade  prinositi  žrtve  glavnom 
idolopokloničkom bogu ‐ Zevsu.  

Narednog  dana  Silvan  zajedno  sa  Kumvrikijem  sede  na  sudištu,  i  izvevši  Tirsa  na  sud 
naredi da se ranija Tirsova saslušanja pročitaju jasno i gromko, tako da svi čuju. Zatim reče 
mučeniku: Ne misli, Tirse, da ćeš biti mučen kao dosada. Ostaneš li pri svome uporstvu, 
bićeš podvrgnut daleko strašnijim mukama. ‐ Mučenik odgovori: Onaj koji me ranije učini 
jačim od svih muka, Gospod moj Isus Hristos, On i sada stoji pored mene, izbavljajući me 
iz vaših ruku, jer Njemu Jedinome služim i znam da je On Jedini Bog, a vaše neznabožačke 
idole  i  bogove  smatram  za  obmanu.  Ipak,  ako  želiš  da  me  privoliš  na  dobrovoljno 
prinošenje žrtve ne prinudom i nasiljem već pametnim savetom, onda mi reci kome i kako 
da prinesem žrtvu. A ja, uvidevši na osnovu tvojih reči da si u pravu, rado ću se pokoriti i 
neću se uzaludno protiviti istini. 

Tada Silvan uze svetitelja za ruku i reče: Hajdemo u hram, i tamo će ti biti pokazano kome 
imaš prineti žrtvu. ‐ A kada uđoše u obližnji hram Apolonov, Silvan pokazujući rukom na 
idola reče: Eto, to je bog koga mi počitujemo. Ako se ti, Tire, pomoliš njemu prinevši mu 
žrtvu, steći ćeš u njemu velikog zaštitnika i naći ćeš milost i kod ostalih bogova. ‐ Mučenik 
na to reče: Gledaj dobro kakvu ću mu prineti žrtvu i kako ću mu se pomoliti. 

I kada svi sa velikom pažnjom stadoše gledati u njega, on podiže k nebu i ruke i oči, pa 
prizva neiskazanu silu Božiju. I tog časa iznenada tresnu grom, i Apolonov idol pade na 
zemlju i rasu se u prah. A sveti mučenik, obraćajući se onima što stajahu unaokolo, reče: 
Gledajte: vaši bogovi su samo naprava ljudska, i ne mogu da podnesu čak ni ime istinitoga 
Boga. ‐ Silvan, besan od jarosti, reče na to: Ja ću tvoje vradžbine potpuno uništiti i istrebiti. 

I  odmah  naredi  da  oštrim  grebenima  železnim  oderu  do  hostiju  telo  mučenikovo.  I  dok 
parčad mesa padahu sa mučenikovog tela na zemlju, mučitelj govoraše svetom mučeniku: 
Gde je Bog pomoćnik tvoj, koga ti počituješ i u koga se nadaš? ‐ Mučenik mu odgovaraše: 
Zar  ti  ne  vidiš  silu  Hristovu  što  je  u  meni,  koja  me  očigledno  ukrepljuje  protiv  ovih 
napadaja  vaših?  Jer  na  koji  bi  način  zemno  i  nemoćno  telo  moglo  izdržati  takve  muke, 
kada mu ne bi bila davana s neba Božanska pomoć? 

Tada  Silvan naredi da se donese veliki kotao, da  ga napune  vodom  i nalože vatru  ispod 

njega. Kada voda stade silno klokotati, mučeniku svezaše konopcima noge, pa ga glavačke 
spustiše u vrelu vodu. No svetitelj prizva ime Hristovo, i kotao se odmah raspade, voda se 
razli,  a  sam  svetitelj  ostade  nepovređen.  To  silno  posrami  mučitelja,  i  njega  obuze 
strahovita  jarost;  ali  pošto  su  ga  čekali  drugi  narodni  poslovi,  on  naredi  da  mučenika 
odvedu u tamnicu. 
5
Uskoro posle toga Silvan krenu sa Kumvrikijem u primorski grad Apameju,[8] naredivši 
da i svetitelja svezana vode za njim. Približivši se gradu, Silvan se zaustavi, prizva k sebi 
mučenika i reče mu: Ovde, Tirse, ili obećaj prineti žrtvu bogovima, pa ćeš ostati živ, ili ćeš 
u protivnom na najstrašniji način biti lišen života. ‐ Svetitelj mu odgovori isto što i ranije, 
pa naposletku dodade i ovo: Brzo će se duše vaše istrgnuti iz vas. 

Mučitelji se još više razgnjeviše na Tirsa, i narediše da ga vuku u grad bijući ga, pa tamo 
bace  u  more  zajedno,  kako  oni  govorahu,  sa  njegovim  vradžbinama,  da  bi  završio 
strašnom smrću i posle smrti ne bio udostojen čak ni uobičajenog pogreba. Međutim oni 
još  ne  behu  ni  ušli  u  grad,  a  mučenikovo  proročanstvo  poče  se  ispunjavati:  Silvan 
iznenada  iznemože,  a  Kumvrikije  dobi  groznicu,  i  četvrtoga  dana  oni  obojica  bedno 
skončaše.  Kažu  da  ni  zemlja  ne  hte  primiti  njihova  pogana  tela  dok  se  sveti  mučenik  ne 
pomoli  za  njih.  I  provede  sveti  Tirs  u  Apameji  dvadeset  i  tri  dana,  držan  u  uzama  do 
dolaska novog igemona. 

Novi igemon Vavda doputova: po naravi i zloći sličan svojim prethodnicima. Razgledavši 
poslovanje prećašnjih igemona  i  doznavši  za mučenika  Tirsa, on ga  pozva  na  saslušanje. 
Na saslušanju sveti mučenik pokaza pređašnju nepokolebljivost svoju u hrišćanskoj veri i 
odbi  kao  i  ranije  da  se  pokori  neznabožnim  naređenjima.  Vavda  naredi  da  mučenika 
svezana strpaju u meh, zašiju meh, pa bace u more na pet kilometara od obale. Međutim, 
meh  se  iznenada  prodre,  uze  se  odrešiše,  i  ukaza  se  ovakav  prizor:  sabor  svetlonosnih 
muževa ide po moru, koji, uzevši mučenika, izvedoše ga na kopno. Kada to videše sluge 
igemonove, oni  u strahu otrčaše  k igemonu i  ispričaše  mu šta se dogodilo.  Tada  igemon 
lično  ode  na  obalu,  i  našavši  tamo  mučenika  gde  stoji  sam,  reče  mu:  Zaista  su  neobične 
hrišćanske mađije i vračanja, te vam se i more povinjava, kako vidim, i vi sami stihijama 
prirode oduzimate silu. No, bez obzira na to, nikakve vam mađije ništa pomoći ne mogu; 
naprotiv,  zbog  njih  vam  predstoje  najljuće  muke  i  najgorčija  smrt.  ‐  Mučenik  odgovori: 
Dokle  ćeš  biti  slep  i,  slično  bogovima  tvojim,  imati  oči  i  ne  videti?  Kako  može  ma  ko 
mađijama podčiniti sebi stihije prirode? Ko od vaših volha ili od vaših bogova, u kojih je 
sve  mađijska  opsena  i  obmana,  ikada  učini  da  čovek,  bačen  u  more,  bude  podignut 
rukama Anđela, i da čitav i zdrav, hodeći po moru kao po suvu, izađe na zemlju? 

Igemon  naredi  da  mučenika  vežu  i  vode  za  njim  bijući  ga  štapovima,  a  sam  on  krenu  u 
Kesariju.  Žitelji  Kesarije,  doznavši  da  im  dolazi  novi  igemon  i  vodi  sa  sobom  svetog 
mučenika  Tirsa,  svi  izađoše  iz  grada  tobož  u  susret  igemonu,  a  u  samoj  stvari  da  vide 
stradalca Hristova koga su želeli da vide. No čim uđoše u grad, mučenik bi odmah vrgnut 
u  tamnicu.  Igemon  pak  dugo  razmišljaše  kakvoj  smrtnoj  kazni  da  podvrgne  mučenika;  i 
najzad reši da ga preda zverovima na pojedenje, smatrajući da je to najgorča smrt. Zato on 
izdade naređenje da se pokupe najljuće zveri od svake vrste, i da ih more glađu, eda bi što 
silovitije kidisale na osuđenika i rastrgle ga. 

6
Kada zveri biše pripremljene u toku trideset dana, mučitelj sazva sav narod kod Zevsovog 
hrama i uz veliku svečanost prinese Zevsu bogate i veleljepne žrtve. Zatim naredi da Tirsa 
izvedu iz tamnice, osuđenog na pojedenje zverima. Međutim svetog mučenika, po tajnom 
nalogu igemonovom, posećivahu u tamnici mnogi prijatelji i poznanici i moljahu ga da se 
smiluje  na  sebe  sama  i  izbegne  strašnu  smrt  postupivši  po  naređenju.  ‐  Na  taj  način, 
govorahu  oni,  ti  ćeš  se  izbaviti  pogibli,  udostojiti  se  počasti  i  postati  prijatelj  caru.  ‐  No 
svetitelj beše, po reči Davidovoj, kao čovek koji ne čuje, i kao nem koji ne otvara usta svoja 
(Psal.  37,  14).  A  kada  ga  privedoše  k  igemonu  koji  u  to  vreme  prinošaše  žrtve,  ovaj  mu 
reče: Mi se suviše milostivi pokazasmo prema tebi, davši ti toliko vremena na razmišljanje. 
Stoga, ako želiš ono što je korisno po tebe, onda ti, gledajući kako sav zavičaj tvoj prinosi 
žrtve velikome Bogu Zevsu, pristupi i sam i prinesi žrtvu, da bi se izbavio od pogibli. Ako 
pak to ne uradiš, onda će te nokti i zubi zverinja rastrgnuti, i niko ti pomoći neće i izbaviti 
te  od  tolikih  zala.  ‐  Mučenik  se  napravi  kao  da  pristaje  na  njihovo  neznabožje,  i  reče:  Ja 
sam  davno  namislio  da  zajedno  sa  svojim  sugrađanima  prinesem  žrtvu.  Samo  da  se  ne 
naljuti  Apolon  što  ću  obići  njega  i  prineti  žrtvu  jedino  Zevsu.  ‐  Čuvši  to  igemon  se 
obradova  i  reče:  Prinesi  žrtvu  samo  Zevsu,  a  ja  sam  ti  jemac  da  se  ni  jedan  od  ostalih 
bogova neće razljutiti na tebe. 

Mučenik  na  oči  svih  pristupi  k  idolu  Zevsu,  i  kada  u  sebi  izgovori  molitvu  istinitome 
Bogu, nastade strašan zemljotres, i idol Zevsov pade na zemlju. Neznabošci se uplašiše i 
razbegoše,  samo  sveti  mučenik  ostade  u  hramu.  Tada  mučitelj,  ispunivši  se  silne  jarosti, 
naredi da svetitelja odmah vode na pojedenje zverima. 

Na  gledalište  se  sleže  silan  svet,  i  kada  zverove  pustiše  na  svetitelja  ukaza  se  ovakav 
prizor: svetitelj stoji usred zveri ne sam nego sa neka druga tri lica, a zveri kruže oko njega 
i  krotko  mu  se  umiljavaju  kao  da  se  odavno  poznaju  s  njim.  On  pak,  podigavši  ruke  k 
nebu,  reče:  Blagodarim  Ti,  Gospode  Isuse  Hriste,  što  proslavi  u  meni  Sveto  Ime  Svoje  i 
pokaza  na  meni  milost  Svoju  zatvorivši  preda  mnom  usta  zverima,  kao  nekada  pred 
Danilom,  slugom  Tvojim.  Ti,  Gospode,  čineći  čudesa  kako  tada  tako  i  sada,  učini 
nevidljivom  silom  Svojom  da  ove  divlje  zveri  otidu  svaka  u  svoje  žilište,  ne  povredivši 
nikoga  od  ovde  prisutnih.  ‐  Pomolivši  se  tako,  on  reče  zverima:  u  ime  istinitoga  Boga 
vratite se u pustinju, svako u svoje leglo, otkuda iziđoste, samo nikoga nemojte povrediti. 

Zveri  tog  časa  odjuriše,  pri  čemu  se  vrata  sama  otvoriše  pred  njima.  Sve  pak  prisutne 
spopade takav strah da se svi razbegoše ko je kuda mogao, bojeći se osloboćenih zveri koje 
nezadrživo jurahu u pustinju. Zbog ovog čuda mnogi se neznabošci obratiše ka Hristu. 

Međutim  mučitelj  Vavda,  ne  znajući  šta  da  radi,  naredi  da  svetitelja  opet  svežu  i  bace  u 
tamnicu.  Ali  nakon  nekoliko  dana  polazeći  u  grad  Apoloniju,  nedaleko  od  Kesarije,  on 
naredi da i Tirsa vode za njim. Stigavši u Apoloniju, Vavda ustroji svenarodni praznik u 
Apolonovom  hramu  koji  beše  pun  idola.  Uvevši  tamo  i  Tirsa,  Vavda  naredi  da  ga  pred 
idolima nemilice biju štapovima. No sveti mučenik, trpljivo podnoseći batine kao da mu ih 

7
zadaju  u  snu  a  ne  na  javi,  moljaše  se  Bogu  koji  jednim  pogledom  presušuje  bezdane  i 
rastapa  gore.  Pritom  reče:  Neka  ruka  Tvoja  bude  na  meni,  Gospode!  i  nemoj  udaljavati 
pomoć^Tvoju  od  mene,  nego  pogledaj  na  mene  i  zaštiti  me,  da  se  ne  postidim,  jer  Te 
prizvah. 

Kada se on na takav način pomoli Bogu, iznenada se dogodi zemljotres u gradu, igemona 
postiže bolest, onima što bijahu svetog mučenika malaksaše ruke, i mnogi idoli popadaše 
na zemlju i valjahu se razbijeni u paramparče. A sveti Tirs, ispunivši se božanske radosti, 
podsmevaše se idolima i mučitelju, i govoraše: Zašto ne pomogneš bogovima tvojim koji 
se  tako  stidno  valjaju  po  zemlji  i  ištu  pomoć  od  tebe,  nego  ih  ostavljaš  bačene  i 
posramljene na oči svih da im se rugaju oni koji nisu oslepljeni? ‐ Međutim igemon, iako 
poražen  teškom  bolešću,  ipak  zloća  njegova  beše  i  nadalje  silna,  i  on  reče:  Mađije 
poganoga Tirsa čine mi život težim od smrti! 

U  to  vreme  bejaše  u  Apoloniji  i  idolopoklonički  žrec  Kalinik.  Posmatrajući  od  samog 
početka čudesa koja činjaše sveti mučenik Tirs, on stade postepeno uviđati nemoć svojih 
bogova.  Primajući  u  svoje  srce  seme  istinite  vere,  on  govoraše  u  sebi:  Bože,  propovedan 
Tirsom,  Ti  činiš  divna  i  slavna  čudesa!  Ti  i  mene,  kao  novoizabranog  vojnika,  primi,  i 
ukrepi, i utvrdi protiv onih koji ustaju na istinu Tvoju! 

Tako  razgovarajući  u  sebi  s  Bogom,  Kalinik  pristupi  k  igemonu,  i  vešto  mu  se 
podsmevajući reče: Presvetli igemone, taj čovek, strahovito mučen, vrže na zemlju i smrvi 
najvećega boga Zevsa, sruši po treći put suncenosnog Apolona, obori i samog Herkula[9] 
nepobedivog u bitkama, ‐ i to on počini ne rukama, ne oružjem, ne mačem već jedino rečju 
i prizivanjem Hrista koji pretrpe krst i smrt. Stoga, ako je po volji tvojoj moći, podignimo 
boga Herkula, koji nekima pomaže u nevoljama, i umolimo ga da on, opomenuvši se svog 
ranijeg  junaštva,  dođe  i  pomogne  tako  silno  uvređenima:  ocu  Zevsu  i  božanstvenome 
Apolonu: jer oni, izgleda mi, spavaju tvrdim snom. ‐ Igemon, ne uvićajući podsmeh, reče: 
Pošto sam ja bolestan, onda idi ti sam, i umoli bogove za nas, i brzo ih pokreni protiv ovog 
mađioničara  Tirsa.  ‐  Na  to  Kalinik  uzvrati:  Ali  ja  mislim  da  je  velika  sila  Boga  koji  ih 
poobara, pa se bojim da naši bogovi neće biti u stanju pomoći ni sebi samima. 

Tada  igemonu  postade  jasan  smisao  Kalinikovih  reči,  i  on  upita  Kalinika:  Eda  i  ti,  o 
Kaliniče,  nisi  prelašćen  čarobnjaštvom  ovoga  čarobnjaka?  ‐  A  Kalinik,  ne  želeći  više  ni 
produžiti započeti razgovor niti i nadalje skrivati svoju veru, tog časa pohita kući svojoj, 
ostriže kosu i bradu, skide odeću svoga zvanja, odnese ih igemonu i baci mu ih pred noge, 
rekavši:  Uzmi,  igemone,  moje  vlasi  i  odeću,  oskvrnavljene  smradom  i  dimom  žrtava, 
prolivanjem krvi i đavolskim tajnama: zajedno sa njima odbacujem svoju raniju zabludu i 
otpočinjem novi život, jer ja sam već hrišćanin. 

Igemon se začudi ovoj neobičnoj promeni Kalinikovoj, i upita ga: Šta je s tobom, Kaliniče? 
Zar  te  čudesa  ovoga  čarobnjaka  toliko  zaokupiše,  da  čak  i  tvoju  blagorodnu  dušu,  dušu 
služitelja bogova, koja je tolike milosti doživela od njih, odvratiše od vere otaca i odvukoše 
8
u krajnju pogibao? ‐ Kalinik odgovori: Za ovu moju promenu najviše je kriv sam Herkul, 
koji  odnevši,  kako  se  o  njemu  priča,  tolike  pobede,  sada  ne  bi  u  stanju  protivstati  jednoj 
reči ovoga muža nego se sruši na bedan način, i pokaza time da zaslužuju svako ismevanje 
basne koje se o njemu i o bogovima pričaju među ljudima. ‐ To ni u kom slučaju nije tačno, 
uzvrati  igemon.  Naprotiv,  tebe  je  prelastilo  Tirsovo  čarobnjaštvo,  te  se  nadaš  da  ćeš  i  ti 
pomoću vradžbina činiti takva čudesa. Znaj, ni tome volhuj ni tebi, hrišćanske vradžbine 
neće doneti nikakve koristi, ako se ne pokaješ i ne ukažeš poštovanje bogovima kao ranije. 

Kalinik, želeći da javno posrami igemonovo bezumlje, i čvrsto se nadajući da će i s njim, 
Kalinikom,  biti  Bog  kao  i  sa  Tirsom,  reče:  Pošto,  igemone,  ti  sada  boluješ  telom,  a  mene 
smatraš  prelašćena  čarobnjaštvom,  predlažem  ti  da  odemo  k  velikome  Eskulapu[10]  da 
mu  se  zajedno  pomolimo  za  tvoje  ozdravljenje;  tada  ćeš  uvideti  da  ja  nisam  prelašćen 
nikakvim čarobnjaštvom. 

Igemon, ne shvativši kako treba Kalinikove reči već smatrajući da se žrec ponovo vraća k 
svojim bogovima, odmah dođe sa njim u hram. Kada uđoše u hram, Kalinik se poče moliti 
u svojoj duši, govoreći: Gospode Isuse Hriste, preko sluge Tvog Tirsa ja poznadoh da si Ti 
istiniti Bog; a ja sam Te bezbroj puta razgnjevio, no i pored toga Ti me nisi odbacio! Doći 
mi sada u pomoć i javi u meni silu Tvoju! 

Kada Kalinik tako govoraše u sebi, ču se odozgo neki glas koji ga krepljaše i prizivaše  k 
podvigu.  I  on,  ispunivši  se  smelosti  i  prizvavši  ime  Hristovo,  stade  ružiti  idola 
Eskulapovog;  i  idol  tog  časa,  kao  nekom  jakom  rukom  zbačen,  pade  pred  njegove  noge. 
Tada Kalinik, pogledavši na igemona, reče mu s podsmehom: Eto, bog tvoj ne može ustati, 
ako  ga  ti  sam  ne  podigneš.  Vidi  dakle  i  poznaj  da  ovo  nije  vračanje  već  Božanske  sile 
delovanje preko mene. 

Igemon, mada tugujući u duši i sažaljevajući Kalinika, ipak naredi da Kalinika zatvore u 
tamnicu.  Sutradan  pak  on  izreče  njemu  i  Tirsu  ovaku  smrtnu  presudu:  ʺKalinika,  koji  je 
otpao  od  služenja  bogovima  i  pristao  uz  hrišćansku  laž,  naređujem  pogubiti  mačem;  a 
Tirsa,  koji  se  gordi  svojim  čudesima  i  koji  je  pomoću  njih  prelastio  bednog  Kalinika, 
naređujem položiti u drveni sanduk i prestrugati testeromʺ. 

Kalinika  vojnici  odmah  izvedoše  radi  posečenja.  On  izmoli  sebi  vremena  od  vojnika  za 
molitvu;  i  posle  poduže  molitve  on  bi  posečen  mačem.  Zatim,  kada  mučitelji  položiše 
svetoga  Tirsa  u  kovčeg  i  uzeše  testeru  da  ga  prestružu,  to  testera  u  njihovim  rukama 
postade  vrlo  teška,  tako  da  je  oni  jedva  mogoše  podići  i  rukovati  njome;  međutim  na 
drvenom  poklopcu  sanduka  ona  beše  tako  laka,  da  njeni  zupci  ne  ostavljahu  nikakvoga 
traga  na  poklopcu.  Stružući  dugo  oni  se  znojahu  i  preznojavahu,  ali  uzaman.  Najzad  se 
sanduk iznenada otvori, i sveti Tirs izađe iz njega svetla lica i srca punog neke božanske 
radosti.  To  zaprepasti  sve  prisutne,  i  niko  se  ne  usudi  dotaći  svetitelja  zbog  ovog  čuda. 
Utom se ču glas odozgo koji prizivaše mučenika k nebeskoj nagradi. Svetom mučeniku bi 
jasno  da  je  došao  kraj  njegovom  podvigu,  i  on  podiže  k  nebu  i  ruke  i  um,  i  kliknu: 
9
Blagodarim  Ti,  Gospode  Isuse  Hriste,  što  mene  nedostojna  primaš  kao  naslednika  blaga 
Tvojih  i  uvršćuješ  me  u  red  ugodnika  Tvojih.  Primi  sada  u  miru  dušu  moju  i  uvedi  je  u 
svete  obitelji  Tvoje  ka  neiskazanoj  radosti  koja  je  u  Tebe.  ‐  Rekavši  to  i  osenivši  sebe 
krsnim znakom, sveti Tirs predade u ruke Božje svetu dušu svoju. Na taj način onaj koga 
mnoge ljute muke i gorke smrti ne uzmogoše umrtviti, završi život svoj prirodnom smrću. 

Nakon mnogo godina zacari se svirepi Dioklecijan,[11] i opet bi razaslano po celoj carevini 
carsko  naređenje:  da  svi  uzmu  udela  u  poklonjenju  idolima,  a  one  koji  to  ne  budu  hteli 
predavati na smrt. U to vreme u Tivaidi[12] beše igemon neki Arijan. Starajući se da tačno 
izvrši  bezbožno  naređenje  svirepoga  cara,  on  za  vreme  svog  boravka  u  gradu  Antinoji 
uhvati  dva  ugledna  hrišćanina,  Askalona  i  Leonida,[13]  i  pošto  ih  stavi  na  razne  muke 
pogubi ih. Zatim on naredi da se pohvataju svi tamošnji hrišćani. I poređavši ispred njih 
sprave za mučenje, on im reče: Predstoje vam dve stvari: ili prinesite bogovima žrtve, da 
biste  ostali  u  životu  i  slobodi;  ili,  ako  to  ne  uradite,  bićete  stavljeni  na  razne  muke  i 
pogubljeni. 

Čim to igemon reče, preda nj stupiše smelo i jednodušno trideset sedam muževa i izjaviše 
da  su  gotovi  pre  umreti  negoli  se  pokoriti  bezbožnom  naređenju.  No  posle  mnogih 
mučenja  jedan  od  njih,  po  imenu  Apolonije,  čtec  crkveni,  videvši  raznovrsna  mučenja, 
uplaši  se veoma, i  spopade ga dvostruki  strah:  strah  od predstojećih muka, i strah  da  će 
izgubiti  dušu  ʺako  otpadne  od  Hrista.  I  on  stade  razmišljati  kako  da  izbegne  i  žrtvu 
idolima i ljute muke, te da bi na taj način i dušu spasao od vlasti đavola i telo izbavio od 
ruku mučitelja. Dok se on tako dvoumljaše, u njegovoj blizini stajaše igemonov muzikant 
Filimon.  Primetivši  ga,  Apolonije  ga  prizva  k  sebi,  i  obeća  mu  četiri  zlatnika,  ako  on 
umesto njega prinese idolima žrtvu, ogrnuvši se njegovim ogrtačem da ga ne bi poznali. 
Filimon  pristade:  ogrnu  se  Apolonijevim  ogrtačem  prikrivši  i  lice,  pa  pođe  k  žrtveniku. 
Međutim Bog, promišljajući divno, o spasenju svih, namisli privući k sebi preko Apolonija 
Filimona, a preko Filimona Apolonija. I kada se Filimon u odeći Apolonija približavaše k 
idolskom  žrtveniku,  u  srcu  njegovom  zasija  svetlost  blagodati  Gospodnje  i  otvori  mu 
duhovne oči na poznanje istine. Osenivši sebe krsnim znakom kao hrišćanin, on stupi pred 
igemona. Igemon upita one oko njega: Ko je ovo? ‐ Oni mu odgovoriše: Jedan od hrišćana. 
‐  Igemon  mu  naredi  da  prinese  žrtvu,  no  on  gromoglasno  kliknu:  Neću  da  prinesem! 
hrišćanin  sam,  sluga  Hrista  Boga  živoga.  ‐  Igemon  reče:  Zar  nisi  nedavno  video  kolike 
muke  pretrpeše  Askalon  i  Leonid  i  kakom  ljutom  smrću  završiše?  ‐  Filimon,  pod  vidom 
Apolonija, odgovori: To upravo što Askalon i Leonid, koji nedavno postradaše za Hrista, 
ostaviše  nama  primer  junačkog  trpljenja,  to  me  i  pobudi  da  neustrašivo  idem  na  muke. 
Pored  toga  mene  pobudi  i  ono  čudo  koje  se  dogodi  na  tvome  čamcu  kada  si  hteo  da  se 
prevezeš  preko  reke,  a  čamac  se  zaustavi  usred  reke  na  najvećoj  dubini  i  ne  mogaše  se 
pomaći s mesta zato što nisi hteo nazvati Hrista Bogom.[14] 

Tada igemon naredi da mu dozovu muzikanta gitaristu Filimona da svojim sviranjem na 
gitari opčini i omekša duh ovoga hrišćanina, da zgodno promeni pravac njegovih misli i 

10
privoli ga na žrtvoprinošenje idolima. Ne znađaše bezumnik da pred njim i stoji glavom 
sam Filimon, i da on govori svojim vlastitim glasom, samo s tom razlikom što ga je igemon 
ranije  slušao  gde  svira  na  raznim  muzičkim  instrumentima,  a  sada  ga  čuje  gde  mu 
razgovetno govori Duhom Svetim. Međutim Filimona svuda tražaše i ne nađoše. Pozvaše 
i  brata  njegovog  Teona  i  stadoše  ga  raspitivati  gde  se  nalazi  Filimon.  A  on,  raspoznavši 
brata u Apolonijevoj odeći, i ne znajući o čemu se radi, reče: Evo, Filimon stoji pred vama. 

Igemon  odmah  naredi  da  mu  otkriju  lice,  i  ugledavši  Filimona  stade  se  gromko  smejati 
držeći  da  Filimon  to  radi  da  bi  ismejao  hrišćane  i  da  bi  utešio  prisutne.  Zatim  on  naredi 
Filimonu da zbaci sa sebe tuđe odelo i da zajedno s njim ide k žrtveniku. Međutim Filimon 
izjavi da je on stvarno hrišćanin, i stade ismevati neznabožačke bogove. Sudiju to veoma 
začudi, i gledajući u Filimona on uzviknu: U ime blagostanja naroda rimskog, je li istina to 
što  ti  sada  činiš  i  govoriš,  Filimone,  ili  to  radiš  da  bi  se  narugao  hrišćanima?  ‐  Filimon 
odgovori: Kunem se ne rimskim blagostanjem već svojim vlastitim spasenjem i Gospodom 
mojim  Carem  Hristom,  da  ja  ne  ismevam  hrišćane,  nego  objavljujem  da  se  u  mom  srcu 
desila stvarna promena, i evo ispovedam veru svoju u Hrista, i izjavljujem i tvrdim da sam 
za ovu veru gotov umreti ne jedanput već hiljadama puta. 

Ove  reči  razbesniše  igemona  i  on,  obraćajući  se  prisutnima,  pitaše  ih:  treba  li  ubiti 
Filimona odmah što je javno vređao bogove ili mu dati vreme na razmišljanje i pokajanje? 
‐ Narod koji ljubljaše Filimona zbog njegovog divnog sviranja na gitari, moli igemona da 
ne  pogubljuje  opštu  utehu  grada.  ‐Tada  igemon  reče  Filimonu:  Pogledaj  koliko  te  ljubi 
narod: naziva te ʺopštom utehomʺ. Stoga, iz blagodarnosti bar za takvu pohvalu, učini ono 
na što si navikao: prinesi žrtvu bogovima, čuvarima grada. Evo, nastupa i veliki praznik, o 
kome  i  ti  valja  da  preko  truba  i  svirala  uzneseš  hvalu  bogovima,  te  time  i  sebe  sama 
razveseliš i uši naše nasladiš. 

Filimon odgovori na to: Taj praznik vaš podseća me na praznik koji se praznuje na nebu, a 
jeka truba pobuđuje u meni želju da čujem anđelsko pevanje. Znaj dakle, uzalud se trudiš 
pašteći  se  da  me  odvratiš  od  mog  veroispovedanja;  time  ti  ne  samo  ništa  nećeš  postići 
nego ćeš; naprotiv, još više razbuktati u srcu mom čežnju moju za Hristom. ‐ Igemon reče: 
No  ako  ti  i  pretrpiš,  kao  što  obećavaš,  sve  muke  za  Hrista,  šta  ćeš  time  dobiti  kada  nisi 
potpuni  hrišćanin,  pošto  nisi  primio  krštenje,  propisano  po  njihovom  zakonu.  ‐  Čuvši  to 
Filimon uskliknu: O, duhovnog ognja u srcu mom zapaljenog! ... Igemone, veoma sam ti 
blagodaran što si mi, i ne želeći, toliko dobro učinio podsetivši me na sveto krštenje! 

Rekavši to igemonu, Filimon izađe nasred skupa i gromko povika: Molim vas, ako među 
vama ima hrišćanski sveštenik, i vere radi ne haje za muke, preklinjem ga: neka brzo dođe 
ovamo  i  podari  mi  sveto  krštenje!  ‐  No  videći  da  su  svi  obuzeti  strahom  i  niko  se  ne 
usuđuje da mu priđe i pokaže sebe kao hrišćanskog sveštenika, njega srce zabole; i on sa 
toplim suzama zavapi k Bogu: Bože moj, Gospode Isuse Hriste, Ti si milostivno pogledao 

11
na me i pozvao me iz dubine zablude! Ne ostavi me bez svetog krštenja, nego kako god 
znaš, pošalji mi sveštenika i vodu, da bih se i ja krstio kao ostali hrišćani! 

Čim se on tako pomoli, odmah se odozgo spusti kišonosni oblak, okruži ga i triput orosi 
kišom,  izvršujući  time  sveto  krštenje  nad  njim,  pa  se  zatim  oblak  opet  diže  uvis.  Svi 
prisutni videvši to biše zapanjeni; a zloćom oslepljeni igemon govoraše da su to mađije i 
pomračenje očiju. 

Zatim  se  sveti  Filimon  pomoli  Bogu  da  sve  njegove  trube  i  svirale,  koje  on  predade 
Apoloniju  pri  zamenjivanju  odela,  budu  spaljene,  te  tako  ne  ostane  ni  traga  od  njegove 
sujetne  umetnosti,  da  ne  bi  ko  od  neznabožaca,  videći  ih,  mogao  reći:  Eto  truba 
Filimonovih. ‐ I stvarno, oganj siđe s neba i sve ih spali i uništi na Apolonijeve oči. 

Međutim i Apoloniju se približi čas stradanja: jer brat Filimonov Teon podrobno obavesti 
igemona o tome kako je Apolonije obukao Filimona u svoju odeću i učinio da ovaj za njega 
izađe na podvig, te tako postao vinovnik Filimonove propasti. Stoga Apolonije smesta bi 
priveden. Igemon Arijan, pogledavši na njega besno i krvnički, reče: Šta je to, najpoganiji 
od svih ljudi? Šta ti to uradi s  nama, i sa celim gradom, i sa ovim jadnikom? Iz gordosti 
prezirući bogove i zakone, a iz straha izbegavajući mučenja, ti si izmenjao odelo sa njim, i 
nekim vradžbinama izopačio mu srce, i tako sav grad lišio velike utehe. Ako si se uplašio 
muka, trebao si doći  k meni i otkriti  mi svoju  dušu, pa bih  ti  ja  po  zakonu čovekoljublja 
oprostio sve i ostavio te da živiš slobodno i bezbrižno. 

Na ove igemonove reči Apolonije odgovori: Dobro i pravilno postupaš ružeći me i grdeći 
me,  i  ja  protiv  toga  ništa  reći  neću:  jer  i  sam  smatram  sebe  krivim,  ali  ne  zato  što  sam 
postao povod da Filimon stekne tolika blaga, već zato što nisam prvo za sebe izdejstvovao 
ta blaga; i ne zato što se on javio u mome odelu, već zato što sam ja sebe sakrio njegovim 
odelom.  Međutim,  pošto  se  po  volji  Božjoj  mi  obojica  obukosmo  u  rizu  spasenja,[15]  to 
nasigurno znaj da ni Filimon ni Apolonije nikada neće prineti žrtve bogovima vašim. No 
iako sam se ja ranije bojao muka, sada ću uz pomoć Boga mog pokazati veliko junaštvo. 

Razgnjevljen  ovim  rečima,  mučitelj  naredi  da  Apolonija  okovana  čuvaju  za  žestoka 
mučenja, a da tri vojnika pesnicama biju Filimona po licu i očima. Narod, videći gde biju 
Filimona,  uznegodova  i  stade  vikati  na  vojnike  da  prestanu.  A  igemon  reče  Filimonu: 
Smiluj se na sebe, Filimone! ili se bar sažali na narod, kome se srce kida od bola zbog tebe. 
Treba da promisliš o tome šta će biti s ovim narodom, koji se toliko uznemirio zbog malog 
mučenja tvog, kada budeš stavljen na velike muke. Prinesi žrtvu, Filimone, i nagradi sebe 
za  te  patnje  veseljem  koje  će  doći  iza  toga,  pošto  ćemo  prirediti  gozbu  u  hramu 
Serapisa[16]  i  predati  se  velikim  uživanjima.  ‐  Filimon  odgovori:  Meni  je  spremljena 
večera na nebu. ‐ Zatim, obraćajući se narodu, Filimon reče: Zašto tugujete gledajući kako 
me biju? Zar nas nisu bili igemonovi čankolizi kada se nalažah među vama kao gitarist? 
Ponekad  su  oni  postupali  s  nama  i  gore,  pa  ste  se  vi  slatko  smejali;  zašto  se  i  sada  ne 

12
razonođujete?  No  dok  vi  sada  tugujete,  Angeli  se  raduju  zbog  mene,  videći  me  kao 
hrišćanina i sledbenika istinite vere. 

Videći  Filimonovu  nepokolebljivost,  mučitelj  naredi  da  njemu  i  Apoloniju  prosvrdle 

golenice,  vežu  ih  konopcima,  i  vuku  mučenike  po  celome  gradu.  Posle  toga  Filimon  bi 
obešen o maslinovo drvo i gaćan strelama, ali ga se strele ne doticahu; štaviše jedna strela 
odskočivši  izbi  igemonu  desno  oko.  Lišen  oka  i  osećajući  strahovite  bolove  on  izbljuva 
mnoge hule i klevete na Hrista i hrišćane. Ali naposletku, primoran užasnim bolovima, on 
naredi da mučenika odvežu, i moljaše ga da mu isceli oko. No svetitelj odgovori: Sada te 
isceliti neću, da ti ne bi, učinjeno ti dobro, stao pripisivati mađijama. Nego, kada izađem iz 
tela,  jer  mi  je  kraj  blizu,  ti  ćeš  doći  na  moj  grob  i,  uzevši  zemlje  s  njega  i  pristavivši  je  k 
oku, prizvaćeš ime Hristovo, i oko će ti se odmah isceliti. 

Posle  toga,  po  naređenju  igemona,  obojici  mučenika:  Filimonu  i  Apoloniju,  odsekoše 
glave,  a  česna  tela  njihova  biše  položena  blizu  svetih  mučenika  Askalona  i  Leonida. 
Mučitelj  pak,  pateći  strahovito  od  oka,  primoran  bolovima  dođe,  i  protiv  svoje  volje,  na 
grob svetih mučenika, uze zemlje s njega, shodno rečima Filimonovim, pristavi je k svom 
bolesnom  oku  i  reče:  U  ime  Tvoje,  Isuse  Hriste,  radi  koga  ovi  mučenici  dobrovoljno 
izabraše  smrt,  stavljam  zemlju  ovu  na  oko  moje;  i  ako  se  iscelim  i  progledam,  onda  ću  i 
sam ispovediti da nema drugoga Boga osim Tebe. 

Čim  on  to  izgovori,  odmah  dobi  dvostruko  isceljenje:  isceljenje  oka  i  isceljenje  duše,  jer 
okom  on  ugleda  sunce,  a  dušom  ugleda  svetliju  od  sunca  Istinu,  i  pođe  radosno  kličući: 
Hrišćanin  sam!  ‐  I  izjavljujući  pred  mnogim  svedocima  da  je  hrišćanin,  on  primi  sveto 
krštenje sa celim domom svojim, a trideset šest hrišćana, držanih u okovima za Hrista, on 
otpusti  s  mirom.  Zatim,  uzevši  pokrov  i  skupocene  mirise,  on  sa  mnoštvom  naroda  i  sa 
dva episkopa ode na grob svetih mučenika i s češću izvrši pogrebenje njihovih tela. 

Međutim glas o tome da je Arijan od neznabožca postao hrišćanin, i neće više da prinosi 
žrtve  bogovima,  dođe  do  ušiju  samog  Dioklecijana.  Stoga  car  posla  u  Kesariju  četiri 
štitonosca, naredivši im da Arijana dovedu k njemu, pošto je želeo da sam ispita, je li istina 
to što se govori o njemu. Štitonosci uzeše Arijana i nastojavahu da što pre krenu na put. 
Arijan  ih  moljaše  da  mu  dozvole  otići  do  groba  svetih  mučenika,  ali  oni  ne  pristajahu. 
Tada  im  Arijan  dade  osamdeset  zlatnika,  i  oni  mu  dopustiše  da  otide  na  grob.  Otišavši 
tamo, Arijan pade ničice i moljaše svete mučenike da mu pomognu u podvigu. I iz groba 
ču  se  glas  Filimona  koji  govoraše:  Budi  hrabar,  Arijane!  jer  evo  Gospod  te  zove  k  Sebi  i 
vodi ka podvigu i sprema ti venac mučenički. A učesnici u tvome podvigu i u nagradi za 
njega biće ti ta četiri štitonosca, koji dođoše da te vode. 

Čuvši  to,  Arijan  se  prepade  i,  vrativši  se  doma,  pun  blagodati  Gospodnje,  on  predskaza 
domašnjima svojim vreme i način svoga mučeništva. Jer on prizva sluge svoje i reče im: Vi 
ćete poći s nama do Aleksandrije. Zatim će mene povesti k caru, i uz pomoć Božiju ja ću 
izvršiti podvig. U osmi dan meseca Famenota[17] biću stavljen u meh i zašiven, pa bačen u 
13
more. A vi u jedanaesti dan istoga meseca u podne, u dvanaest sati, izađite na obalu: tamo 
ćete  naći  moje  telo,  izneseno  od  delfina  na  kopno,  uzmite  ga  i  položite  sa  ostalim 
mučenicima. 

Posle  toga  Arijan  krenu  na  put  sa  štitonoscima,  i  došavši  k  caru  bi  primljen  od  njega 
ljubazno. No ubrzo zatim za cara bi spremljeno kupatilo, pred čijim je zdanjem stajao idol 
‐ kip Apolonov. Idući u kupatilo car povede sa sobom i Arijana. Posle kupanja, izlazeći iz 
zgrade i približavajući se Apolonovom kipu, car reče Arijanu: Prinesi žrtvu velikom bogu 
Apolonu, da bismo vesela srca otišli na večeru. ‐ Blaženi Arijan mu odgovori: Kako mogu 
ja to učiniti posle tako velikih i tako mnogih čudesa, izvršenih Hristom istinitim Bogom, 
koja nisu prazna basna već sušta istina? Svedoci toga su moje oči: kako onda mogu prineti 
žrtvu bezdahnome i bezčuvstvenome idolu? 

Razgnjevivši se car naredi da Arijanu odmah vežu ruke lancima, i da mu za noge privežu 
teške kamenove, pa da ga bace u duboku jamu, zatrpaju zemljom i kamenjem, i zaravne sa 
zemljom.  Pritom  car  naredi  da  se  na  tako  zatrpanoj  i  zaravnjenoj  jami  postavi  njegov 
presto. I on, sevši na presto, zapovedi vojnicima da sviraju u trube, i govoraše: Da vidimo, 
da li će doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jame. 

Posle toga on ode u dvorac, uđe u svoju spavaonicu i  ugleda gde iznad njegove postelje 
vise lanci i kamenovi što behu na Arijanu, a samog Arijana gde leži na postelji. Videvši to, 
car se prepade i pomete, i pomisli da mu neko od domašnjih neprijatelja tajno kuje zavere i 
zamke. No sveti Arijan mu reče: Ne uznemiruj se: niko ne kuje ni zamke ni zavere protiv 
tebe, nego sam ja glavom Arijan, koga ti, vrgnuvši u jamu, govoraše: ʺDa vidimo, da li će 
doći njegov Hristos i izvaditi ga iz ove jameʺ. I evo, Hristos me je izvadio iz jame i naredio 
mi da ležim na tvojoj postelji. 

Zaprepašćen,  Dioklecijan  stajaše  dugo  kao  ukopan.  I  kad  najzad  jedva  dođe  sebi,  on 
prestravljen stade strahovito vikati, ispunjujući sav dvorac svojom vikom: ʺO prepredenih 
mađija!  niko  do  sada  nije  video  tako  nešto!ʺ  ‐  I  mnogo  drugo  govoraše  on  vičući. 
Naposletku  on  naredi  da  svetitelja  zavežu  u  meh  s  peskom,  pa  bace  u  dubinu  morsku. 
Međutim  pred  cara  stupiše  ona  četiri  spomenuta  štitonosca,  među  kojima  najstariji  beše 
Teotih, i izjaviše da su hrišćani. I oni takođe biše zavezani u mehove sa peskom, i bačeni u 
more  zajedno  sa  Arijanom.  No  delfini  primiše  tela  njihova  na  leća  svoja  i  iznesoše  ih  na 
Aleksandrijsko  primorje,  gde  sluge  Arijanove,  po  spomenutom  zaveštanju  njegovom, 
čekahu ih na obali. I oni, primivši telo gospodara svoga i tela četvorice štitonosaca, s češću 
ih sahraniše sve zajedno,[18] slaveći Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, kome i od nas neka 
je slava vavek. Amin. 

  

  

14
SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

ARIJANA i TEOTIHA 

i još tri štitonosca 

  

POSTRADALI sa svetim mučenicima Filimonom i Apolonijem. Sa Arijanom postradaše za 
Gospoda još četiri mučenika, štitonosca, od kojih se jedan zvao Teotih.[19] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

IPATIJA 

  

SPOMINjE  se  sa  Filimonom  i  Apolonijem[20]  i  jedan  je  od  36  mučenika  pogubljenih  u 
Tivaidi  egipatskoj  za  vreme  igemona  Arijana  (koji  posle  i  sam  poverova  u  Hrista  i 
postrada kao mučenik). 

  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Vi tinija ‐ pokrajina Rimske države, na severozapadu Male Azije. 

2. Reč je o Kesariji Palestinskoj. 

3. Carovao od 249. do 251. godine. 

4. Igemon ‐ upravitelj oblasti. 

5. Nikomidija ‐ grad u Vitiniji. 

6. Jerem. 2, 27. 

15
7. Nikeja ‐ grad u zapadnom kraju Vitinije. U njemu održani: Prvi i Sedmi Vaseljenski 
sabor ‐ 325. i 787. godine. 

8. Apameja ‐ grad u Vitiniji. 

9. Herkul  ‐  po  verovanju  starih  Grka  ‐  jedan  od  grčkih  junaka,  koji  se  odlikovao 
neobičnom  snagom  i  hrabrošću,  počinio  mnoštvo  podviga,  i  posle  smrti  postao 
polubog. 

10. Eskulap  ‐  grčki  lekar,  živeo  u  dubokoj  drevnosti;  po  verovanju  Grka  on  je  posle 
svoje smrti, slično Herkulu, bio ubrojan u bogove. 

11. Rimski car ‐ carovao od 284. do 305. godine. 

12. Tivaida ‐ oblast u južnom delu Egipta. 

13. Spomen njihov praznuje se 20. maja. 

14. O tome opširnije pod 20. majem.  

15. Tojest oba su već kršteni: jedan na običan, a drugi na čudesan način. 

16. Serapis  ‐  neznabožačko  božanstvo  drevnoga  Egipta;  smatran  bogom  umrlih,  i 

prizivan  kao  spasilac  od  bolesti  i  smrti,  i  stoga  su  ga  mnogi  izjednačavali  s 
Asklipijem. 

17. Famenot odgovara našem mesecu martu. 

18. Sveti mučenici postradali oko 287. godine. 

19. O njemu videti opširnije napred (pod današnjim datumom). 

20. O  njima  videti  pod  današnjim  datumom  (napred).  Ovoga  svetog  Ipatija  ne 
spominju  ovde  svi  Sinaksari  (nego  samo  Pariski  rukopis  br.  1590  i  Patmoski  br. 
266).  

16